Opet lazu sa svih strana

 

Опет лажу са свих страна

 

Никола Ивановић

субота, 16. март 2013.

Најлакши начин освојити тврђаву је изнутра. Тако је од Троје до данас. Србија се данас осваја изнутра. И за тај датум треба платити данак и признати господаре на туђој земљи. За овај пројекат и наредна дробљења Србије регрутују се нови људи, који живе од продаје условних лажи. Регрутовани су и раније овакви људи. Остао је упамћен изнајмљени Србин Ђорђије Настић, организатор "Бомбашке афере" 1908, и такође споља спаковане политичке игре, тада у Бечу, како би се, током припреме Империје за окупацију Балкана, завадила Црна Гора и Србија. Пошто је одрадио посао, умјесто обећане награде, Беч му је одмјерио - од шаке до лакта. А онда увријеђени и изиграни Настић пресавио је табак и написао омању књигу "Финале", са свим детаљима шире манипулативне игре. Да ли ће нови Настићи, који најављују уподобљавање Устава новој "реалности", на крају добити исту "награду" или, пак, "колајну за изузетност"? Кажу да се највише лаже након лова и уочи избора. Данас, изгледа, то народно искуство је обогаћено новим садржајима. Условне лажи прате Србију на сваком новом (ис)кораку у испуњавању услова за добијање датума за отпочињање приступних преговора. И овај Његошев стих, из наслова, могли бисмо придодати, као аператив, уз сваки нови корак и похвалу ка добијању датума. "Рјешења ће бити тешка и болна", говоре два ударна преговарача. А како да неће бити. Никако да кажу да је најнечаснија и најкобнија црта преговарачке политике - препуштање судбине државе великодушности непријатеља Србије. Очекују великодушност Тачија и европских медијатора. У том трку без алтернативе државни двојац, уз предсједника, укркачили су терет да га одбаце тамо гдје им се каже, како би направили завршни корак ка датуму и "Европи без алтернативе." Николић је већ срочио Резолуцију за рјешење најважнијег државног питања, које "није по Уставу, али ће народ прихватити промјену Устава", у интервјуу египатском листу Ал Ахрам. И додао: Египат ми је у срцу. Недељу дана раније: Русија ми је у срцу. Али, Томислав Николић добио је изборе уз условну подршку ДСС-а: Само уз сагласност ДСС-а може се ићи на измјену Устава Србије, дакле уставне преамбуле. Предсједник владе Ивица Дачић иде даље: лагало се да је Косово наше, па је то чак озваничено и Уставом. А прије избора, по његовој реторици, било је само наше. Гдје је линија разграничења истине и лажи, између часног и нечасног? Пратећи грмљавину обећања, не зна се ко више масти, наши или њихови, али се зна да олако "преламају у мозгу." Истина, нису одмах након избора "преломили". Први човјек државе је у Њујорку, на 67. заседању Генералне скупштине Уједињених нација (септембар 2012), на пленарној сједници, уз тврду одбрану Косова саопштити: "Захтевамо само истину. Да се открије судбина стотине несталих Срба са Косова и Метохије, за које се оправдано претпоставља да су били жртве нелегалне трговине људским органима и других злочина почињених на Косову и Метохији. У име свог народа тражим правду за невине жртве". Иступ је подсјетио на специјалног известиоца Савета Европе Дика Мартија, на криминалне активности Дреничке групе ОВК, коју је предводио садашњи премијер Косова Хашим Тачи. Понуђени су докази да су 1999. и 2000. године организовали илегалну трговину људским органима као медицинском сировином. Тачијево име, у извештају, помиње се 27 пута. Није прошло пет мјесеци од Николићевог иступа у УН, преговарају са Тачијем о статусу Косова, уз напомену да је било доста грљења са Бањалуком. Тачију се жури јер зна да без договора са Србијом рјешење Косова је само „залеђен проблем", као и Тајван, а нашем тројцу због датума. Кипар, због турске окупације сјевера острва, одбија неке преговоре са ЕУ. Дачић хоће преговоре, јер већ 10 година нико из Београда не може на Косово док не добију сагласност Приштине. Дакле, не може на привремено окупирану територију. Уколико Србија призна другу албанску државу на властитој територији, тешко је вјеровати да ће ова власт бити кадра, као и наредне, зауставити даљу фрагментацију Србије. У питању је само ситно ткање политике, корак по корак, и даља доградња домаће "европејске" инфраструктуре.

http://www.nspm.rs/komentar-dana/opet-lazu-sa-svih-strana.html

Умељић: ОТВОРЕНО ПИСМО СРПСКИМ ПОЛИТИЧАРИМА

 

 

Владимир Умељић: РАСПИШИТЕ РЕФЕРЕНДУМ!

 

 

 

ОТВОРЕНО ПИСМО СРПСКИМ ПОЛИТИЧАРИМА НА ВЛАСТИ У СРБИЈИ,

СРПСКИМ ПОЛИТИЧАРИМА ВАН ВЛАСТИ И СВИМ СРБИМА СВЕТА

 

 

Господо политичари на власти у Србији, Ви који сте танком већином већ одавно невољног српског бирачког тела изабрани као највиши политички представници српског национа, покажите се достојним поверења те врло релативне већине и задобијте подршку, поверење и љубав огромне већине народа.

Јер Ви би требало да представљате овај народ, питајте га за мишљење!

 

РАСПИШИТЕ РЕФЕРЕНДУМ!

 

Немојте нас учити (не)памети и говорити „Косово и Метохија већ одавно нису под српском влашћу, то је реалност са којом се морамо помирити", јер читава Србија неколико стотина година није била под српском влашћу (Османлије), читава Србија 1915-1918. није била под српском влашћу (данашње ЕУ-чланице и „НАТО-демократије" Немачка, Аустрија, Мађарска, Бугарска), читава Србија 1941-1945. није била под српском влашћу (данашње ЕУ-чланице и „НАТО-демократије"  Немачка, Аустрија, Мађарска, Бугарска, Италија), па се Срби ипак нису помирили са тадашњом реалношћу.

 

РАСПИШИТЕ РЕФЕРЕНДУМ О НЕДОДИРЉИВОМ УСТАВНОМ ИМПЕРАТИВУ НЕОТУЂИВОСТИ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ!

 

Немојте нас учити (не)памети и говорити „ми преговорима са ЕУ и НАТО-пактом бранимо српске државне и националне интересе, ми смо успешни, ми не прелазимо тзв. црвену линију, ми не признајемо арбанашку псеудо-државу", када сте управо на путу да предате туђину српску Свету земљу а све да би Србија и дефинитивно постала „лака женска" ЕУ-молоха и НАТО-пакта а Срби (евентуално, мада не исувише вероватно) њихови и званични, како-тако трпљени поданици и добродошла топовска храна, манипулисани конзументи и рђаво плаћени услужници.

 

РАСПИШИТЕ РЕФЕРЕНДУМ О НЕДОДИРЉИВОМ УСТАВНОМ ИМПЕРАТИВУ НЕОТУЂИВОСТИ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ, КАО И О ЧЛАНСТВУ У ЕУ И НАТО-ПАКТУ!

 

Ранији српски властодршци су, као и Ви данас, говорили о „реалности", напустили Републику Српску Крајину и препустили је хрватским – ускоро и званично – како-тако трпљеним поданицима и добродошлој топовској храни, манипулисаним конзументима  и рђаво плаћеним услужницима ЕУ-молоха и НАТО-пакта.

Где су данас Срби из древне Српске Крајине?

 

Зар ћете пристати да будете саучесници при финализовању исте такве судбине Срба Косова и Метохије и препустити их арбанашким – ускоро и званично – како-тако трпљеним поданицима и добродошлој топовској храни, манипулисаним конзументима  и рђаво плаћеним услужницима ЕУ-молоха и НАТО-пакта.

Где ће већ сутра бити Срби из српске колевке, Косова и Метохије?

 

Зар заиста желите да тврдите, да не знате да су потом на реду Војводина и Рашка област, да је на реду гушење, поништавање и елиминисање Републике Српске – хоћете ли и при томе да будете саучесници?

Где ће одмах потом бити Срби из Војводине, Рашке, Републике Српске?

 

РАСПИШИТЕ РЕФЕРЕНДУМ О НЕДОДИРЉИВОМ УСТАВНОМ ИМПЕРАТИВУ НЕОТУЂИВОСТИ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ, О ЧЛАНСТВУ У ЕУ И НАТО-ПАКТУ, О ЈАСНОМ И ОБАВЕЗУЈУЋЕМ СТАВУ НАРОДНЕ ВЕЋИНЕ У ОДНОСУ НА ВОЈВОДИНУ, РАШКУ И РЕПУБЛИКУ СРПСКУ! 

 

Господо политичари на власти у Србији, Ви који сте танком већином већ одавно невољног српског бирачког тела изабрани као највиши политички представници српског национа, одустаните од погрешног и грешног клањања „златном телету" Запада, које је тако очигледно направљено од бескрупулозног и самозаљубљеног, саможивог и надасве властољубивог, неморалног и анти-етичког (али и непревидиво србофобног) челика.

 

Помислите правовремено на прескупу цену, коју Ви управо – у име народа – уговарате, не, на коју Ви управо пристајете а коју ће читав народ, сада и у будућности, у Ваше име морати да плати!

 

Престаните да нас учите (не)памети и да јурите ка фатаморгани, која није сраскида да и свој сопствени окот гута – приупитајте о томе Грке, Шпанце, Португалце, Ирце, Бугаре, Румуне, можда ускоро и Италијане па и Французе.

 

Питајте њих, који већ плаћају своју (много мању од чврсто и неизменљиво планиране српске, али ипак прескупу) цену за то, како се осећају као званични, како-тако трпљени поданици и добродошла топовска храна, манипулисани конзументи и рђаво плаћени услужници ЕУ-молоха и НАТО-пакта.

 

Господо политичари на власти у Србији, Ви који сте танком већином већ одавно невољног српског бирачког тела изабрани као највиши политички представници српског национа, поделите на време, док још није касно, своју актуелну и претешку одговорност са читавим својим народом и

 

РАСПИШИТЕ РЕФЕРЕНДУМ!

 

На дне сећања на Преподобну мученицу Евдокију, 14.3. 2013.

Владимир Умељић

 

 

 

 

 

LEON KOJEN: KAPITULACIJA UZ ŠAMPANJAC

 

http://www.standard.rs/leon-kojen-kapitulacija-uz-sampanjac.html

LEON KOJEN: KAPITULACIJA UZ ŠAMPANJAC

petak, 15 mart 2013 14:25

Napad NATO na Srbiju 1999. godine nije se završio potpunom pobedom
zapadnih sila ni na teritorijalnom, ni na političkom, ni na diplomatskom
planu. Upros brutalnom proterivanju Srba sa najvećeg dela teritorije
Kosova i Metohije, u četiri opštine severno od Ibra Srbi su faktički
nastavili da žive pod sopstvenom lokalnom vlašću (sa sopstvenim
sudstvom, zdravstvom, obrazovanjem itd.) i da tako bar u delu pokrajine
održavaju kontinuitet legitimnih institucija Republike Srbije.

Na političkom planu, napad NATO na Srbiju izvan Zapada i zemalja pod
njegovim neposrednim uticajem ni 1999. ni kasnije nije primljen sa
odobravanjem, pa ni u samoj zapadnoj javnosti ideja vojne intervencije
„radi odbrane ljudskih prava" nikada nije prihvaćena onako kako su se
nadali njeni tvorci. Najzad, na međunarodnom i diplomatskom planu,
samoproglašena albanska država na Kosovu i Metohiji ni iz daleka nije
uspela onoliko koliko su to priželjkivali njeni američki i evropski
sponzori: pritisci na Srbiju da ovako ili onako prizna secesionističku
vlast u Prišini to najbolje pokazuju.

NE BI SE DESILO NIŠTA Zašto su onda ovih dana predsednik i vlada Srbije
politički i diplomatski potpuno kapitulirali, pristajući da, protiv
volje tamošnjeg srpskog stanovništva, Srbija sama ukine svoje legitimne
institucije na severu pokrajine i sarađuje sa prištinskim vlastima u
uspostavljanju kosovskih institucija tamo gde one nikada nisu postojale?
Srbija je 2006. i 2007. godine odbila da prihvati Ahtisarijev plan,
štiteći svoje elementarne interese, i ništa joj se strašno nije
dogodilo: nije zbog toga bila izložena ni vojnim pretnjama, ni
ekonomskim sankcijama, ni kulturnom ostrakizmu, jer čak ni Buš i Bler ne
bi pred svojom javnošću mogli da opravdaju takve mere.

U tom pogledu ništa se nije promenilo. Ni Obama, ni Angela Merkel, ni
briselska birokratija ne bi uradili ništa više da je Srbija odbila
nastavak dijaloga u Briselu (kako je to jednog trenutka predlagao
Tomislav Nikolić) nego što su zapadne sile uradile kada je Srbija
odbacila Ahtisarijev plan – izrazili bi svoje nezadovoljstvo, i na tome
bi se sve završilo. Odgovor na pitanje zašto Srbija od 2008. godine prvo
stidljivo, a onda sve otvorenije ide ka kapitulaciji u pitanju Kosova i
Metohije, da bi se ona danas i dogodila, mora se, dakle, potražiti na
drugoj strani.

Posle poslednjih izbora na kojima je SNS zamenila DS kao stožer režima,
u srpskoj političkoj eliti očigledno je dovršen proces koji je počeo još
sredinom devedesetih godina prošlog veka. Danas u Srbiji, sa izuzetkom
DSS (čija su načelna opredeljenja jasnija kada je u opoziciji nego kada
je na vlasti), nema nijedne veće stranke koja bi pod bilo kojim uslovima
bila spremna da se u nekoj važnijoj stvari suprotstavi Zapadu. U
predizbornim kampanjama ta se okolnost sa više ili manje uspeha
prikriva, i postojeća vlast se oštro kritikuje, kao što su prošle godine
SNS i SPS kritikovali Borisa Tadića i Borka Stefanovića, da bi danas
njihova sopstvena vlast svesno razgrađivala ustavno-pravni poredak
zemlje samo zato što joj se to traži iz Vašingtona, Berlina i Brisela.

JAZ PREMA NARODU Između naroda, koji je s mnogo razloga sve skeptičniji
prema „evropskom putu" Srbije, i političke elite slepo poslušne Zapadu
tako se stvara opasan jaz. Taj jaz će biti sve vidljiviji kako sledećih
nedelja i meseci kapitulacija Beograda bude sve očiglednija, da na kraju
najverovatnije dobije konačan pečat ispunjavanjem nemačkog zahteva da se
potpiše sporazum o dobrosusedskim odnosima između Srbije i Kosova. Tim
sporazumom bi se, kako se ovih dana može pročitati u verodostojnim
izvorima, Srbija obavezala da u svemu tretira Kosovo kao ravnopravnog
partnera i prijateljsku državu, osim u tome što je ne bi formalno priznala.

Kažu da je Dragiša Cvetković u vozu plakao putujući u Berlin da potpiše
pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu. Gledajući nasmešena lica srpskih
pregovarača u Briselu, jasno je da nema te opasnosti: politička predaja
Kosova Albancima obaviće se uz šampanjac.

Možda najbolji srpski diplomata posle Jovana Ristića, Milovan
Milovanović, napisao je kao mlad čovek u svojoj doktorskoj disertaciji:
„Samo narodi koji hoće da se brane naći će u konačnom času sukoba
branioce svoje stvari". Sve što je Srbija činila ili, bolje reći, nije
činila od 2008. godine do danas potvrđuje ovu samo naoko paradoksalnu
istinu. Umesto da traži prijatelje i saveznike tamo gde ih je lako mogla
naći, Srbija danas sama dovršava na Kosovu ono što NATO nije dospeo da
uradi 1999. godine.

Taj bezrazložni poraz današnji režim će na sve načine pokušati da
prikrije, ali teško je verovati da će u tome uspeti: pred Srbijom stoje
godine neizvesnosti, u kojima će narod – danas potpuno isključen iz
svakog važnijeg političkog odlučivanja – nastojati da novim putevima
izbori za sebe pravo da odlučuje o svojoj sudbini.

Izlaganje na skupu „Srbija i kosovsko pitanje", održanom 14. marta 2013.
u Beogradu

--

FELJTON: PRAZNA SVETA STOLICA VATIKAN U SENCI SKANDALA

2013 | Piše: Radmila LONČAR

 

Ø Afera Vatiliks

Ø Mitovi o svetim ocima

Ø Papa se porađa!

Ø Desna ruka Lenjinu

Ø Pod kukastim krstom

Ø Kardinali pod ključem

1.      http://www.vesti-online.com/Stampano-izdanje/04-03-2013/Feljton/296496/Afera-Vatiliks-

 

2.      http://www.vesti-online.com/Stampano-izdanje/05-03-2013/Feljton/296721/Mitovi-o-svetim-ocima-

 

3.      http://www.vesti-online.com/Stampano-izdanje/06-03-2013/Feljton/296963/Papa-se-porada

 

4.      http://www.vesti-online.com/Stampano-izdanje/07-03-2013/Feljton/297229/Desna-ruka-Lenjinu-

 

5.      http://www.vesti-online.com/Stampano-izdanje/08-03-2013/Feljton/297458/Pod-kukastim-krstom-

 

6.      http://www.vesti-online.com/Stampano-izdanje/09-03-2013/Feljton/297712/Kardinali-pod-kljucem-

 

 

Мирослав Лазански, Американац у Београду

 

 

Мирослав Лазански

Американац у Београду

При свему томе, Америци је најважнија стабилност неког региона, много важнија и од пуке правде

Таман када сам помислио како ће нова америчка екселенција у Београду, амбасадор Мајкл Кирби, више волети Србију него његови претходници, барем се тако чинило претходних месеци, кад оно екселенција наставља истим утабаним путем. Каже да „Вашингтон не жели нову Републику Српску на Косову, јер се тај модел није показао као добро решење за развој БиХ". Ако основано претпоставимо да је љубав Американаца према некој држави, или нацији, увек заснована на конкретном интересу, онда је председник Републике Српске Милорад Додик својевремено најбоље одговорио америчком амбасадору у БиХ на примедбу „како БиХ не функционише, а они Американци су у пројекат те државе уложили паре".

„Екселенцијо, Република Српска је спремна да вам врати сваки уложени долар, ево такорећи сутра, само немојте више да нам намећете ваша решења", рекао је Додик. Американац је био изненађен, згранут и без текста.

Дакле, хајде да и ми понудимо Вашингтону да му платимо зато што су нас бесправно и мимо свих међународних конвенција и правила бомбардовали 1999. године, да платимо све бомбе, ракете и осиромашени уранијум којим су нас засејали, да им платимо сав страх и душевни бол њихових пилота док смо их гађали, да платимо и душевни бол који екселенција вероватно има кад год прође улицом Кнеза Милоша поред остатака зграде Генералштаба и Министарства одбране. Јер, „Ђуро ће ти опростити што те је тукао". Можемо ми то, како да не, па наши односи са Вашингтоном и Бриселом све више личе на прилично недоличан оријентални базар. Наиме, већ 12 година Србија живи између револуције и контрареволуције, између јасних циљева и нејасних перспектива, између притиска и заборава, између неспојивог очувања Косова, у овом или оном облику, и уласка у ЕУ.

И све то време шериф намеће ред и закон, санкционише оно што сматра да треба, оцењује резултате на плану демократије и људских права, похваљује и додељује дипломе и повластице ревносним ученицима, а да се нико од домаћина у овој Србији не упита каква смо ми то земља? Не због нас, већ због Америке и Американаца, јер њима, ако заиста волимо САД, треба помоћи. Ратничка политика, паганска етика, Америка све више личи на некадашњу римску империју, јер само је Рим у једном периоду историје био толико војно супериоран. После добијеног „хладног рата", Америка влада светом без савезника, без институција, без правила, реагујући силом где хоће и кад хоће. То неосновано самопоуздање зове се „хибрис", то је грчка реч, а значи отприлике прекорачење сваке мере, кад људи замисле да су моћни као богови, и не виде да управо зато и срљају у провалију.

Управо је на примеру Косова савремени Рим на реци Потомак прихватио своју империјалну судбину, заборавио сву моралну реторику, јер то као да сада није реално, али за разлику од Римљана, који су отворено прихватали своју империјалну судбину, Американци воле да верују, и да друге у то уверавају, да они немају империју. Заправо, Америка је унилатерална када хоће, или кад год може, као свака сила, а мултилатерална кад мора, опет као свака сила, јер то је само однос снага. При свему томе, Америци је најважнија стабилност неког региона, много важнија и од пуке правде. САД сматрају да стабилност и америчке интересе на Косову могу да гарантују Тачи и Харадинај, а не српски политичари, како на Косову тако и у Београду. Америчка империја се на Косову определила за стабилност, као водећу идеју, а не за демократију, још мање за људска и национална права Срба. Америка је годинама подржавала и помагала најгоре војне режиме и диктатуре широм света, наравно, ако су обезбеђивали ред и бранили интересе Америке. Косово је само наставак те империјалне политике.

Косово је вековна агонија ривалских култура и нација, судар међусобно неспојивих историја заплетених у борби за примат на истом и уском географском простору. Косово је и судар митова чија се веродостојност периодично потхрањује и крвљу, а свако ново убиство на том простору чини историју која је до њега довела вероватнијом и тежом за превазилажење. Бескорисно је истицати да су све историје у великој мери митске, да су културе препуне логичких бесмислица и самообмана и да је план Приштине о хармоничном и идиличном Косову Албанаца и Срба неоснована фантазија. Бог зна да су се из класне и идеолошке солидарности у прошлом веку изродила ужасна зла. Да ли је неоспорно да ће руке националне и етничке солидарности данас бити чистије? Ако је истина да је комунистички визионарски интернационализам доживео слом, у којој мери се добронамерни либерални национализам показао успешним, рецимо, на просторима Балкана?

Шта би данас урадио Вудроу Вилсон, прави представник добронамерног либералног национализма, са бандама убица и пљачкаша на Косову? Јер, у Вилсоновом либералном национализму централно место заузимала је доктрина самоопредељења, односно идеја да потлачене нације имају право да збаце своје тлачитеље и да захтевају суверене државе на територији коју насељавају. На Балкану су све нације добиле то право осим Срба. Осим, ако америчка екселенција у Београду не мисли друкчије...

Мирослав Лазански

објављено: 09.03.2013.

 

Подривање Српске немогуће све док је народ брани

Подривање Српске немогуће све док је народ брани

среда, 06 март 2013 15:16 Данас

- Свака тактика подривања Републике Српске биће без успјеха све док народ чврсто стоји иза одређеног система вриједности и подржава власт која брани права Српске, оцијенио је научни сарадник Института за европске студије Миша Ђурковић у интервјуу Срни. 

Он је нагласио да је очигледно да је "администрација предсједника Републике Српске Милорада Додика препрека за унитаризацију БиХ и стога се цијела акција његовог рушења одвија да би се довела кооперативнија власт, каква је била у вријеме Драгана Чавића".

"Већ увелико се говори о цијелој 'операцији Додик', коју припремају и проводе неки западни центри моћи, при чему амбасаде неколико земаља у БиХ очигледно имају кључну логистичку улогу. То је онај исти сценарио дестабилизације друштва, институција и власти који гледамо већ петнаестак година у разним крајевима света, а циљ је као и увек исти – срушити некооперативну власт. Технички гледано, најважније питање је како делегитимисати Додика… ", истакао је Ђурковић.

Према његовим ријечима, укупан рад Милорада Додика као предсједника Републике заслужује позитивну оцјену.

"Он је наставио започете послове на месту премијера, који воде у правцу даљег јачања институција Српске, као и њеног положаја у БиХ и према међународној заједници. Много тога доброг је урађено…", истакао је Ђурковић.

Он је додао да ту постоје и грешке, попут можда директног мијешања у изборе у Србији, али генерално овако јак предсједник као што је Милорад Додик веома је потребан Српској у садашњој фази.

"Влада је имала доста проблема у раду, на шта је свакако утицала и глобална економска криза. Највеће примедбе које се власти Српске могу упутити јесу због неравномерног распоређивања терета социјалне кризе. Има делова Српске, на пример Херцеговина, који су у доста лошем економском стању и који не могу преживети без веће државне помоћи и довођења инвеститора који би покренули неке послове и омогућили младима да тамо остају.

Подржавам идеје које се чују да би нова влада требало више да ради на изградњи социјалне солидарности, јер се тиме јача и осећај припадности људи држави", оцијенио је Ђурковић.

Према његовом мишљењу, институције Српске функционишу доста ефикасно, прије свега, због снаге и легитимитета Милорада Додика.

"Надам се да ће оне у наредном периоду толико ојачати да буду ефикасне без обзира на то ко је на челу Српске. Српска наставља са грађењем важних институција које су неопходне за њено утемељење и озбиљност. Издвојио бих, на пример, симболички значај унапређења бањалучког универзитета и стварања Дипломатске академије", каже Ђурковић.

Говорећи о ситуацији у БиХ, он је подсјетио да је ситуација у Сарајеву хаотична већ дуже вријеме и да за то свакако није одговорна Бањалука, али да, ипак, треба бити веома опрезан, јер постоје кругови у такозваној међународној заједници који инсистирају да је управо такво стање нефункционалности оправдање за нове уставне промјене усмјерене у правцу "ефикаснијег дјеловања институција" што би значило унитаризацију БиХ.

Коментаришући дјеловање опозиције у Републици Српској, Ђурковић је рекао да је право и дужност сваке опозиције да критикује власт, па тако и опозиције у Српској, која ни по чему није различита од других.

"Али, кад говоримо о опозицији у Српској, треба истаћи да, осим ове политичке обавезе, они морају имати и осећај за тренутак и за консензус са влашћу о основним државотворним питањима. Онај ко данас пристане да буде инструментализован за покушаје дестабилизације Српске ризикује много", сматра Ђурковић.

Према његовом мишљењу, посебно велика одговорност је на СДС-у, који је у претходном периоду на одређеним питањима показао да може да буде конструктивна опозиција у Српској.

"Желим да верујем да ће СДС одолети притисцима који их гурају у правцу инструментализације и остати ван овог фронта против Српске који странци праве", рекао је Ђурковић.

Коментаришући актуелну власт у Србији, Ђурковић је рекао да је садашња влада у Србији влада неспособних, а корумпираних људи. "Одговорно тврдим да Србија у последње две деценије није имала гору власт. Странци су је довели на власт са идејом да управо бивши националисти лакше могу да предају Космет и заврше послове који странцима требају", нагласио је Ђурковић.

Иза такозване борбе против корупције, истиче он, крије се искључиво притисак Запада да се делегитимишу, криминализују, развласте и похапсе сви озбиљнији богати људи у Србији, посебно они највећи како би се њихове компаније и тржиште предали западним "играчима".

"Ниједан кадар или бизнисмен који је у вези са Г17 није ухапшен, а сви знају да је то већ дванаест година хоботница финансијске корупције у Србији. Иза такозваних најава да борба против корупције треба да се прелије у регион, ја не видим идеју да се на пример сузбија криминал Мила Ђукановића са којим је СНС у најближим партнерским односима, већ директно подривање Српске, што је сраман посао", нагласио је Ђурковић.

На питање да ли Србија треба да иде у ЕУ и по цијену да жртвује Косово, Ђурковић је рекао да Влада Србије није исто што и Србија, те да у тој земљи радикално расте евроскептизицам, који је прешао 60 одсто, док су партије све више еврофанатичне.

"То говори да је сама држава под страховитим пристиком великих сила и да су партије потпуно безидејне и спремне да испуњавају све што им долази из Брисела, Берлина, Вашингтона и Лондона.

Медији су под окупацијом, државна телевизија је под директном контролом Британаца и затворени су канали за озбиљну дебату о могућим правцима кретања Србије. Међутим, нема финансија ни медија преко којих би могла да се афирмише нека евроскептична опција какве иначе бујају широм земаља које су чланице ЕУ. Србија је све мање субјекат, а све више објекат у дешавањима на овим просторима. Али држава која је толико задужена не може ни да води самосталну политику", закључио је Ђурковић у интервјуу Срни.

 

Srbija da bude više država a manje protektorat

Srbija da bude više država a manje protektorat

Autor: Obrad Kesić

Dozvolite mi da dopunim i razjasnim ideje koje sam izneo u razgovoru koji je sa mnom prošle nedelje obavila vaša novinarka Snežana Čongradin, budući da su u intervjuu koji ste objavili u vikend izdanju Vašeg lista od 23. do 24. februara („Americi ne smeta niko ako ostvaruje njene ciljeve"), moja viđenja i stavovi preneseni na karikaturalan način.

Ne tvrdim da je reč o namernom iskrivljavanja mojih reči zbog neslaganja sa mojim stavovima, već pre o objektivnoj teškoći da se ono što je rečeno u 40-minutnom razgovoru (sa jednim prekidom) verno prenese na malom novinskom prostoru.

Kad je reč o politici zvaničnog Beograda prema Srbima na Severu Kosova i Metohije i o odnosima sa Evropskom unijom i Prištinom, smatram da je aktuelna vlada u Beogradu odlučila da je za nju najveći prioritet, a time i najvažniji državni interes, ulazak Srbije u EU. Ja tvrdim da je ovo vrlo kratkoročno i štetno gledanje, jer je najvažniji interes Srbije, kao i svake države na svetu, da se izbori za poštovanje njenog teritorijalnog integriteta i suvereniteta, kao i da istovremeno garantuje bezbednost svojih građana. Dalje, mislim da je proces koji je počeo 1991. godine proglašavanjem nezavisnosti Slovenije i Hrvatske i dalje u toku i da rešavanje „kosovskog pitanja" ne garantuje da će taj proces konačno doživeti kraj. Naprotiv, mislim da će se raspadanje države samo nastaviti ako vlast u Beogradu nastavi da neiskreno, neodlučno i selektivno brani integritet i suverenitet zemlje.

Takođe, albansko nacionalno pitanje i želja za ujedinjenjem predstavlja najveći izazov za Srbiju, a posebno je opasno da velike sile zaključe da je za njihove interese bolje da Srbi budu nezadovoljni nego da Albanci budu nezadovoljni. Vlast u Beogradu očekuje garanciju (da se proces dezintegracije SFRJ završava sa Kosovom) baš od onih vodećih zapadnih država koje su priznanjem Kosova i ugrozile integritet i suverenitet Srbije, otvarajući time mogućnost da se taj proces nastavi i u drugim delovima Srbije, pa i u Makedoniji, Crnoj Gori i drugim zemljama Balkana.

Treba dodati da vlast u Beogradu sama narušava smisao države kada koristi argument „većeg dobra" da ubedi javnost kako Srbi na severu Kosova ne bi zbog svojih interesa da ugrožavaju dobrobit sedam miliona svojih sugrađana. Gde se završava ova racionalizacija „većeg dobra" u kontekstu dobijanja članstva u EU, a odricanja od sopstvenih građana: integracijom severa Kosova u nezavisnu državu, ili možda pravom na samoopredeljenje Albanaca na jugu Srbije, ili samoopredeljenjem Bošnjaka u Sandžaku? Ili možda stvaranjem Republike Vojvodine?

Još gore, pasivna i za sada neuspešna politika srpske vlasti u pregovorima sa Prištinom u Briselu otvara mogućnost da nasilje postane prihvatljivije za Prištinu i za Brisel. Jer, da bi se implementiralo sve što je dogovoreno u Briselu, Srbija mora da izoluje Srbe na severu Kosova i da jasno da do znanja da nemaju više ni minimalne garancije koje su imali za sopstvenu bezbednost (da Srbija u nekom momentu odustane od pregovora ili da koristi silu kao odgovor na moguću silu protiv njenih građana na severu Kosova).

Na kraju želim i da razjasnim svoje stavove o EU. Ja sam u toku intervjua priznao da sam pre deceniju bio jedan od onih koji su verovali da je sam proces vezan za članstvo u EU vredan truda i žrtvovanja zbog vrednosti koje bi se brže izgradile u političkom i ekonomskom sistemu Srbije. Kako je vreme prolazilo, postalo mi je jasno da su te vrednosti u velikoj meri ugrožene i od strane članica EU, koje ih često žrtvuju u borbi za svoje klasične državne i nacionalne interese. Teško je prihvatiti da je za evropske zemlje najvažnije merilo koliko Srbija zaslužuje članstvo, to koliko sarađuje u izgradnji nezavisnog Kosova i do koje se mere odriče prava i garancija koje svaka država u Evropi uživa kroz međunarodno pravo i u međunarodnim sporazumima. Dok god srpska vlast radi u skladu sa uslovima Brisela vezano za Kosovo, za EU je manje bitno da li su sudovi i političari korumpirani i da li postoje slobodni mediji.

Naravno da ne očekujem da se uslovi koji su postavljeni svim drugim kandidatima menjaju za Srbiju, ali tvrdim da je nepristojno da se Srbiji postavljaju politički uslovi kakvi nisu postavljani drugim kandidatima i ne bi nikada bili postavljeni bilo kojoj evropskoj državi, bila ona članica EU ili ne bila. Što nas dovodi do pitanja odnosa Srbije sa EU i sa Amerikom.

Ti odnosi su postavljeni na štetan, nezdrav i neopravdan način, to je uslovljavanje Srbije od strane Amerike i EU. To uslovljavanje se nažalost pokazalo plodotvornim, jer su vlasti u Beogradu, i pored retoričkog odbijanja, na kraju uvek poštovale svaki postavljeni uslov i na taj način ojačavali politiku uslovljavanja. U ovom momentu, ova politika uslovljavanja je najveća pretnja Srbiji. Iz iskustva znamo da se spisak uslova i pored garancija stalno proširuje i da Srbija nikada ne može u potpunosti da zadovolji nezasitost uslovljavanja.

Jedini izlaz iz zatvorenog kruga uslovljavanja je politički sukob sa EU, kao što je učinila Republika Srpska u odnosu na EU, Ameriku i visokog predstavnika.

Najviše mi smeta da se sve u Srbiji predstavlja kao završen čin ili neka vrsta prirodne nepogode. A u suštini, sve što se odlučuje, odlučuje se uz saglasnost srpske političke elite i političkih stranaka - čak i kada stranke za te odluke nemaju podršku birača. Na Kosovu i Metohiji se ništa ne može završiti bez Srbije, a to je najjači adut za vlast u Beogradu. Najgore je što se vlast u Beogradu u kontinuitetu odriče svih aduta koje ima u odnosu sa Briselom i sa Prištinom i stavlja se u poziciju prosjaka koji može da preživi samo ako naiđe na milosrđe Vašingtona i Brisela.

Srbija zaslužuje bolje i Srbija bi mogla da i dobije više od svojih partnera u Evropi, kada bi samo počela da se ponaša više kao država, a manje kao protektorat. Iako možda nisu originalna, moja razmišljanja zaslužuju da se nađu na stranicama vašeg lista, pogotovo ako već tražite da Vam dam intervju. Pa neka čitaoci sami odluče jesu li ispravna ili nisu.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/srbija_da_bude_vise_drzava_a_manje_protektorat.46.html?news_id=256537