KAKO JE SRBIJA PREGOVARALA U BRISELU

NEŠTO ZA NIŠTA

Izvor: Nedeljnik, 04/04/2013; Strana: 8

 

KAKO JE SRBIJA PREGOVARALA U BRISELU

A šta bi Vučiću mogli garantovati Vestervele i Hejg? Osvedočeni tvorci, prijatelji i sponzori nezavisnog Kosova. Šta bi oni garantovali predstavnicima Srbije, one iste Srbije koju su njihove vojske zasipale bombama kako bi otcepile deo njene državne teritorije?

NEKA SE TI PREGOVORI završe kako se završe, mada sam uveren da tek ima da se pregovara i da se neće završ iti bez obzira na to što se ovde spinuje sa svih strana da je u pitanju najmanje „dan D" ili srljanje u politički Vaterlo posle koga ništa neće biti isto i posle koga će političke karijere Dačića i Vučića ostati zauvek ovekovečene na briselskoj razglednici kako smrknuti gledaju negde u daljinu, verovatno prema jugu, a uz njih nasmejani poziraju Tači i Ketrin Ešton.
U nedelji pred nama, onda kad čitaoci Nedeljnika budu znali tačno kako je završena osma runda pregovora, što ja danas kad pišem ne znam, sudiće se i presuđivati, ali valja primetiti da je u Brisel Vučić bio ispraćen kao prva politička zvezda Srbije, kao Aleksandar Svemogući, kao neko ko vedri i oblači. Zato se odnekud protekle sedmice činilo važnijim da li će i on otići u Brisel nego šta će biti predmet razgovora, i valja verovati da nije rado otišao, mada nije propustio da napomene kako je spreman na put i peške ukoliko može da pomogne.
Ostalo je ipak nejasno zašto je Vučić pre nego što je napravio onaj igrokaz s Nikolićem gde ga ovaj kao šalje u Brisel na pregovore, gde kao nije važno što ga zove Eštonova i što Nemci i Amerikanci insistiraju da i on skoči u bunar političkog blata i participira u lošem rešenju, a svi znaju da dobrog neće biti, dakle ostalo je nejasno zašto je svoje eventualno prisustvo uslovljavao zahtevom da se na sastanku pojave i Vestervele i Hejg, šefovi diplomatija Nemačke i Velike Britanije. U tom njegovom zahtevu, od koga, naravno, i ponižavajuće, nije bilo ništa, krije se sva apsurdnost, pa i naivnost politike koju vodi državni vrh. A šta bi mu mogli garantovati Vestervele i Hejg? Osvedočeni tvorci, prijatelji i sponzori nezavisnog Kosova. Šta bi oni garantovali predstavnicima Srbije, one iste Srbije koju su njihove vojske zasipale bombama kako bi otcepile deo njene državne teritorije? Šta bi mogli garantovati oni, kad našem rukovodstvu nikakva garancija nije bila ni Rezolucija 1244 koju je izglasao ceo svet, a koju su naši političari prerano proglasili nedovoljno realističnom, premda bolje i tvrđe tapije posle 1999. nismo imali? Ovako, ostaje da Srbija učini poslednji napor u zaokruživanju kosovske nazavisnosti. Da uradimo sami ono što ni oni nisu mogli 1999. To više nije klasična priča o jakima i slabima, o štapu i šargarepi. Ovde se umesto šargarepe nudi veliko ništa. I to ništa državni vrh već osmi put pokušava da pretvori u nešto. A taj hokus-pokus uglavnom ne uspeva. U Evropi gospođe Merkel, makar kad je Srbija u pitanju, može samo drugačije nešto za ništa.

……………………….CUT…………….

Autor: STOJAN DRČELIĆ

 

Koštunica: Srbija odbacila ultimatum EU

Koštunica: Srbija odbacila ultimatum EU

Predsednik DSS-a Vojislav Koštunica kaže da je važno to što je delegacija Vlade Srbije u Briselu odbacila "ultimatum Evropske unije da bude saučesnik u razbijanju zemlje i stvaranju nezavisnog Kosova".

Delegacija Vlade Srbije odbacila je u Briselu ultimantum Evropske unije da bude "saučesnik u razbijanju zemlje i stvaranju nezavisnog Kosova, kaže predsednik DSS-a Vojislav Koštunica.

 

"Prvi put posle 2008. godine Evropska unija je čula da Srbija može da kaže 'Ne' nedostojnim i ponižavajućim ponudama. Zato je ovo značajan korak za uspostavljanje preko potrebnog nacionalnog samopoštovanja i dostojanstva, koje je urušeno nerazumnom politikom da EU nema alternativu", stoji u pisanoj izjavi Koštunice.

Iako je Srbija bila izložena "velikom medijskom pritisku da je stvar završena" i da će Srbija "prihvatiti da uništi sopstvenu državnost" na Kosovu, ispostavilo se da Kosovo ima dublji i veći značaj nego što su to pretpostavljali zvaničnici Evropske unije, kaže Koštunica.

"U svakom slučaju za budućnost i opstanak Srbije ima ogroman značaj činjenica da li Zapad pokušava da nam otme Kosovo, ili je Srbija sramno predala Kosovo", rekao je Koštunica.

Lider DSS-a kaže da je sada trenutak da se ponovo uspostavi "nacionalni konsenzus da Srbija ne može biti jedina država koja je trgovala svojom teritorijom zarad dobijanja datuma za pristupne pregovore sa Evropskom unijom".

"Vreme je da izgradimo nacionalno jedinstvo oko državotvorne politike zaštite nacionalnih interesa Srbije", rekao je Koštunica.

Objavljeno: 03. 04. 2013. u 18:13 | Br. pregleda: 40

http://www.bigradiobl.com/b/kostunica-srbija-odbacila-ultimatum-eu/

Ђорђе Вукадиновић Експлозија "реализма“

Експлозија "реализма"

 

Ђорђе Вукадиновић

четвртак, 28. март 2013.

Налазимо се негде на половини оних "једанаест дана пакла" које је први потпредседник Александар Вучић најавио својим колегама из владе након последње маратонске рунде бриселских преговора, на којима је, како се из конфузних извештаја да разабрати, од стране домаћина понуђен "радни папир" који је био апсолутно неприхватљив чак и за наше, у принципу, на све спремне преговараче. Узгред, не видим шта је ту "паклено" – сем чињенице да је српска власт у претходним рундама дошла до ситуације да је са свих страна уцењују и да сви рачунају да ће морати да прихвати све што јој се понуди. Па им зато и нису понудили практично ништа, односно, понудили су чак и мање од онога што је фамозни Ахтисаријев план нудио Србима унутар независног Косова. Поента је да не само у Бриселу, Вашингтону и Приштини, него већ готово свуда у свету претпостављају да је власт у Београду спремна да прихвати – дакле, не формално "призна", него фактички прихвати – косовску независност и да се сад само разговара о мало већим или мало мањим правима локалне српске заједнице. Да је тако потврђује и Волфганг Ишингер, немачки дипломата и сарадник Ричарда Холбрука и Мартија Ахтисарија који је, како каже, "сигуран да ће у Београду преовладати реализам и да ће спор око Косова бити остављен по страни, како би врата Европске уније могла да буду широм отворена... Фасциниран сам када видим да из Београда сада долазе нове и узбудљиве експресије реализма", вели Ишингер. И додаје да "добро је што су Срби почели више да мисле о будућности него о прошлости".   Волфганг Ишингер Било је последњих недеља безброј сличних изјава и понижавајућих "охрабрења" из западних политичких кругова. Али се ова Ишингерова издваја по својој језгровитости, бруталности и терминолошком цинизму, са којим се може мерити само недавни захтев (опет!) немачких парламентараца да Београд, у писаној изјави или усмено, пред камерама, искаже "видљиву вољу" за правно обавезујућом нормализацијом односа са Косовом!? Но, шампион цинизма и готово садистичког сладострашћа у понижавању "Београда" ипак остаје Јелко Кацин са својом "похвалом" српској слози и захтевом да се први потпредседник Владе Србије Александар Вучић сретне са "замеником премијера Косова" Слободаном Петровићем.    Јелко Кацин А шта ових дана раде српски политички актери и коментатори? Исто што пре. Уз малу модификацију што сада дојучерашње другосрбијанске перјанице марширају руку под руку са прононсираним СНС агитаторима. И једни и други говоре о "реализму", с тим да нас једни убеђују како је ово што гледамо један нови Вучић (Дачић), док други, пак, настоје да мало ублаже ефекат те "новине" сугеришући да се ради само о новом, модернијем и лукавијем покушају да се остваре стари национални циљеви. Трећи се, пак, баве кремљолошким анализама односа у троуглу Николић-Вучић-Дачић, које можда и нису бесмислене – будући да односи у тзв. "српском политичком врху" заиста нису идилични – али, у крајњој линији такође служе првенствено за узајамно пребацивање одговорности и превентивну пацификацију могућег отпора косовској капитулацији. Но, барем за сада и барем када је Косово у питању, српски политички тројац весла прилично сложно и, нажалост, готово у потпуности у складу са задатим тактом и очекивањима Приштине, Брисела и Вашингтона. Коначно, четврти, резигнирано констатују како је "све пропало", "Косово дефинитивно изгубљено", те да се сад треба окренути другим важнијим и достижним циљевима – евро-интеграције, бољи живот итд. Све је у животу увек теже накнадно поправљати. Овом истином су првих месеци челници нове власти покушавали да оправдају своју политику попуштања по питању Косова. Али треба поштено рећи да је ствар већ поодавно отишла далеко преко имплементације "Боркових споразума" и то види свако сем оних којима су власт и интереси замаглили видик. Идеолошки конвертити су увек најжешћи верници нове идеологије, од бивших удбаша тешко је наћи ревносније и "ортодоксније" Светислав Басара православце – као и обрнуто. Тако је, негде почетком новембра, када је већ свима постало јасно да ће нова власт зарад датума почетка преговора са ЕУ пристајати чак и на оно на шта Борис Тадић није хтео – или није смео – да пристане, Светислав Басара сеирио: "Време је да се поради на побољшању животних услова за косовске Србе и  – уопште  – чемерни косовски живаљ свих народа и народности. Пашће ту и нека координациона тела, такозвани `официри` за везу између двеју страна, који ће (надајмо се) допринети смиривању ситуације. Весна Пешић је то лепо објаснила у Пешчанику. Може им се, брате. Ко ће да им се успротиви? Сила божја: Коштуница, Вукадиновић, Антонић и четрдесет гуслара." Тако је писао и готово ишингеровски нову власт на "храбре" потезе подстицао својевремено љути српски националиста и десничар Басара. И, нажалост, грешио мање него што иначе греши. Из различитих разлога, сила набројаних "реметилачких" фактора заиста није превелика. (Без обзира што нпр. осведочену моћ гусала, односно колективног народног сећања нипошто не бих потцењивао.) Штавише, и ДСС се доскора понашао прилично аутистично и зихерашки, усмеравајући своју критику само на Дачића и СПС, а пажљиво избегавајући да се превише замери напредњацима. Медији су опет у огромној већини под директном или индиректном контролом власти – а и оно мало што није одушевљено владајућим двојцем такође је на истој евро-атлантској линији, тако да, евентуално, може да прозива владу (и поједине "неподобне" министре) због задуживања и млека, али не и због косовске предаје и капитулантског прозападног курса. Дакле, у принципу, сви обожавају Вучића и СНС. А и они који их не обожавају (на пример, демократе и ЛДП-овци) не смеју да их озбиљно критикују све док тако одлучно напредују на "европском путу". Александар Вучић Па, опет, ствар иде тешко. Не зато што је отпор горенаведених и ненаведених "ретроградних" елемената – укључујући и цркву – нарочито снажан (није ни издалека онакав какав би требало да буде), већ зато што су, суочени са преко сваке мере кооперативном српском страном, апетити Берлина, Брисела и Приштине енормно порасли. Па уместо да наставе са тактиком "корак-по-корак" имплементације косовске независности изгледа да су мало пребрзо и превише додали гас у правцу потпуне и очигледне капитулације и тако малчице тргли, уплашили и забринули овдашње "косовске јунаке" који сада своје оклевање да из прве прихвате овај понижавајући, антиуставни и антидржавни споразум покушавају да представе као акт врхунске државотворности и патриотизма. Али ако. Нека га само одбију – па макар наредних месеци морали да слушамо оде њиховој храбрости и жртвовању потенцијално већем и од оног кнеза Лазара и Милоша Обилића. Јер и то је боље, односно мање лоше и мање штетно, него да њихово прихватање – у суштини – незнатно модификованог Ахтисаријевог плана морамо да славимо као врхунац дипломатског и преговарачког умећа.

 

Пристигли коментари (112)

Top of Form

Пошаљите коментар

Bottom of Form

http://www.nspm.rs/kolumne-djordja-vukadinovica/eksplozija-qrealizma.html

IZ DIPLOMATSKOG UGLA Bruka!

Povodi

 

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

 

Bruka!

 

 

Mi­lo­gor­ski re­žim (ne cr­no­gor­ski, jer su Cr­no­gor­ci ča­sni lju­di, a mi­lo­gor­ci Go­spo­da­re­va po­slu­ga) bru­ka Cr­nu Go­ru na sve stra­ne. Ne zna se ko vi­še – Mi­lo, Fi­lip ili Ran­ko.
Pr­va bru­ka: usto­li­čen je no­vi pa­pa Fra­njo. Me­đu zva­nič­ni­ci­ma ni­je bi­lo tzv. pred­stav­ni­ka Cr­no­gor­ske pra­vo­slav­ne cr­kve, ni­ti ras­po­pa Mi­ra­ša, ko­ga ni Ud­ba ni­je htje­la ka­da joj se nu­dio za sa­rad­ni­ka, pa ga ne­će ni dru­ge cr­kve, eto, ni ka­to­lič­ka. Pi­ta­ju li se Fi­lip i Mi­lo, a na­ro­či­to Ran­ko, što je ta­ko? Za­što svo­jom po­li­cij­skom cr­kvom bru­ka­ju Cr­nu Go­ru u svi­je­tu? Ot­ku­da to da CPC i Mi­raš ni­su bi­li kod pa­pe na naj­ve­ćem cr­kve­nom sku­pu no­vi­jeg do­ba? Za­što ka­non­ske cr­kve ne­će sa Mi­ra­šom? Zar pa­tri­jarh va­se­ljen­ski Var­to­lo­mej da pro­pu­sti pri­li­ku da se iz­lju­bi sa Ran­ko­vim ras­po­pom? A pa­pa? Ni­je valj­da da zlo­pam­ti ka­ko je i za­što Va­ti­kan još dav­no od­ba­cio Mi­ra­ša, ko­ji je sa­da na­me­tlji­vo i po­ni­zno htio da se pro­šver­cu­je me­đu one ko­ji ga pre­zi­ru. Još je pa­pa po­zvao Am­fi­lo­hi­ja na svo­je usto­li­če­nje i s njim se sit is­pri­čao. Bru­ka! Ali, Ran­ko­va!
Dru­ga bru­ka: ko­nač­no zna­mo ko je li­kvi­di­rao Đin­đi­ća i Du­ška Jo­va­no­vi­ća. Po­zna­ti de­tek­tiv, Me­gre na­šeg do­ba, Go­spo­dar, sklon po­li­tič­koj ne­kro­fi­li­ji, otvo­rio nam je oči. Ka­kav, bre, Šer­lok Holms?! Go­spo­dar, sa nul­tim ko­e­fi­ci­jen­tom in­te­li­gen­ci­je, de­man­to­vao je na­u­ku. To je za Gi­ni­sa. Što li Man­dić ro­bi­ja ka­da je Ko­štu­ni­ca zli­ko­vac? Taj Ko­štu­ni­ca je od­u­vi­jek bio sum­njiv. Stal­no je pra­vio ne­ke pro­ble­me. Te mu se ni­je svi­đao ustav Ju­go­sla­vi­je iz 1974, te Mi­lo­še­vić, sa­da ni ova pro­da­ja na­ci­o­nal­nih in­te­re­sa oko Ko­sme­ta. Ne­pre­sta­no ne­što za­ke­ra i tra­ži trun u an­ti­srp­skom oku. Go­spo­da­ru je do­ja­di­lo vi­še da mu su­zi oko, pa je ri­je­šio da ob­zna­ni, ur­bi et or­bi, da je Ko­štu­ni­ca ki­šo­bran (iako ne li­či na ki­šo­bran, no na čo­vje­ka, za raz­li­ku od Mi­la) i or­ga­ni­za­tor ubi­sta­va, uz po­moć Mi­o­dra­ga Le­ki­ća. Ko bi to re­kao?! Zar smi­re­ni, go­spod­stve­ni pro­fe­sor ugled­nog stra­nog uni­ver­zi­te­ta?! Baš smo se obru­ka­li što to ni­smo sa­mi do­ku­či­li, no mo­ra Go­spo­dar da nam otva­ra oči, a za­tva­ra pro­zor da po­cr­ka­mo od smra­da du­va­na i nje­go­vih pr­lja­vih pa­ra, što ba­zde na krv ita­li­jan­skih fi­nan­sa, ko­je su ubi­li „ita­li­jan­ski tu­ri­sti", uhva­će­ni ka­da su na oba­li kod Brin­di­zi­ja is­to­va­ra­li ci­ga­re­te pro­šver­co­va­ne iz Cr­ne Go­re, dok je Mi­lo­va po­li­ci­ja šti­ti­la te iste kon­vo­je.
Ina­če, ko­lum­ni­sta mo­li Go­spo­da­ra da ga vi­še ne pla­gi­ra, jer je dav­no na­pi­sao da je Mi­lo stvo­rio kri­mi­nal­ni am­bi­jent u Cr­noj Go­ri, u ko­me je ubi­jen ne sa­mo Du­ško Jo­va­no­vić, a da dr­žav­ni or­ga­ni ni­su ri­je­ši­li ni­je­dan slu­čaj. Sa­da Mi­lo za­mje­nju­je ter­min „am­bi­jent" ki­šo­bra­nom i spo­či­ta­va Ko­šut­ni­ci ono što je nje­mu ko­lum­ni­sta spo­či­ta­vao oko Jo­va­no­vi­ća. Go­spo­dar baš ne­ma ma­šte. Bi­lo bi za­ba­ve za na­rod, a bi­lo bi i ma­što­vi­ti­je, da iza­đe u jav­nost sa svo­jim be­o­grad­skim br­ljo­ti­na­ma, po­čev od ro­šti­lja iz re­sto­ra­na „Zlat­nik" u Ze­mu­nu ko­ji mu je do­no­šen u ho­tel „Ju­go­sla­vi­ja" (zna Mi­lo do­bro o če­mu je tu ri­ječ). Što se ti­če do­ku­me­na­ta u Mi­ni­star­stvu spolj­nih po­slo­va o šver­cu ci­ga­re­ta, ne­ka za­hva­li sra­mo­ti srp­ske po­li­ti­ke Go­ra­nu Svi­la­no­vi­ću što ni­je ta­mo gdje mu je mje­sto. Ina­če, po­sto­je do­ku­men­ta u Ba­ri­ju ko­ja ni­je vi­dio čak ni Tu­či­lo, pa ne­ka Go­spo­dar ide na su­đe­nje ako smi­je, a ne­ka se vi­še ne kri­je pod ki­šo­bra­nom dr­žav­nič­kog imu­ni­te­ta. Ko­lum­ni­sta to od­go­vor­no tvr­di jer je vi­dio ne­ke kon­kret­ne do­ka­ze. Ne mi­sli, valj­da, Mi­lo da je Šel­si obje­lo­da­nio sve adu­te?!
Bru­ka! Go­spo­dar je sra­mo­ta ča­snih cr­no­gor­skih kne­že­va srp­skog ob­re­da. Ali tje­ši mi­sao da „Cr­na Go­ra sr­ce ima, ne kla­nja se ne­lju­di­ma!"
Bru­ka! Ima­mo Mi­la, Sve­ta od Mi­lja, Fi­li­pa, Ran­ka, Mi­ra­ša. Što bi re­kao Mi­lo­van Vi­te­zo­vić: „Idi­o­te ima­mo, fa­li nam Do­sto­jev­ski"!
(autor je ne­ka­da­šnji
ge­ne­ral­ni kon­zul
SRJ u Ba­ri­ju)

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2013-03-28&clanak=373439&naslov=Bruka!

ОБРАЋАЊЕ ВОЈИСЛАВА КОШТУНИЦЕ НА ТРИБИНИ ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ НАТО АГРЕСИЈЕ

http://dss.rs/obracanje-predsednika-dss-vojislava-kostunice-na-tribini-povodom-godisnjice-nato-agresije/

ОБРАЋАЊЕ ВОЈИСЛАВА КОШТУНИЦЕ НА ТРИБИНИ ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ НАТО АГРЕСИЈЕ

23. март 2013.

Београд, 23. марта 2013.

Поштовани пријатељи,

Када је НАТО пакт у Бриселу 24. марта 1999. донео одлуку да изврши
агресију на Србију, готово сам сигуран да нико од натовских заговорника
овог напада није могао до краја да сагледа све последице агресије, као
ни да предвиди шта ће све догађати после те агресије. Понајмање је могао
било ко из НАТО-а да помисли да ће се пуних четрнаест година касније,
поново у Бриселу, водити преговори о Косову и Метохији. Али баш тај лук
од одлуке у Бриселу, престоници НАТО-а, да се изврши агресија на Србију,
до ових садашњих преговора у Бриселу, престоници Европске уније,
сведочи, заправо потврђује да је западни, евроатлантски пројекат
стварања независности Косова започео са војним нападом НАТО-а на Србију.

Другим речима, у самим темељима покушаја отимања Косова од Србије, леже
бомбе НАТО пакта. Не може се уопште замислити да би албански сепаратисти
могли да једнострано и противправно прогласе независност да им то није
омогућило присуство НАТО војске у Покрајини. Заузврат, у косовском
Уставу, односно у Ахтисаријевом плану из кога је произашао косовски
Устав, записано је да је НАТО врховни и коначни орган власти на Косову.
О каквој је независности реч најбоље говори овај уставни положај НАТО
пакта као врховне косовске власти. Нема бољег доказа да је Косово
марионетска творевина која је настала као резултат извршене агресије на
Србију.

Зато када погледамо данашње преговоре који се воде у Бриселу, јасно је
да главни преговарач испред албанске стране заправо заступник врховне
натовске власти на Косову. Шта онда Србија може да очекује од ових
преговора? Шта Европска унија може да стави на преговарачки сто пред
Србију? Па свима мора бити јасно да је то независно Косово. Као што је
једини циљ војне агресије на Србију било независно Косово, тако је и у
данашњим преговорима једини циљ Запада да се дочепа и легализује
независност Косова.

Нема никакве сумње да постоји суштинска разлика између насилног отимања
Косова и прихватања Србије да буде увучена и постане саучесник стварања
независности Косова. Јер тек када Србија пристане да буде саучесник,
онда то више није отимачина и није лажна држава, него постаје легитимна
и нормална држава. Тек са пристанком Србије Косово се доиста уписује у
ред држава

За западне силе пристанак Србије да буде саучесник у свему овоме важан
је из још једног разлога. Тиме ни дивљачки напад на Србију 1999. године
више није нелегитиман акт агресије, већ бива аболиран од саме Србије и
накнадно добија своју легитимност. Другим речима, нераскидива је
повезаност војног напада на Србију и процеса стварања независности
Косова. Или је на Србију извршена агресија са циљем отимања дела њене
територије или је 1999. године изведена хуманитарна интервенција која је
ослободила Косово од угњетавања Србије. Ове две опције се разликују као
живот и смрт, оне се не могу помирити, оне једна другу искључују.

Сада се морамо запитати због чега и због којег то интереса Србија треба
да прихвати отимање своје територије? Због којег интереса треба да
изменимо историју и прихватимо да није било агресије, већ да је реч о
милосрдном чину НАТО-а. Зашто би Србија пристала да прихвати лаж уместо
истине и одрекне се себе саме, своје историје и свог националног идентитета?

Нама је понуђен одговор на сва ова судбоносна питања. Поручено нам је да
Србија треба да прође кроз катарзу. Или да Србија треба да превазиђе
прошлост. Укратко и најјасније поручено нам је да Србија треба да
промени свој национални код. Промена националног кода подразумева
ревизију, редефинисање, односно фалсификовање целокупне српске историје.
То би значило да нас је НАТО бомбардовао зарад нашег добра и да Србија
треба, што пре то боље, да упути замолницу да постане чланица НАТО
пакта. Затим то би значило да сама Србија треба помогне и подржи
независно Косово и од Косова направи најбољег суседа. Да, даље, Србија
треба да Војводини омогући статус државе у држави и промени свој Устав
којим ће се федерализовати Србија. Да, премда је српски народ највећа
жртва у прошлом веку, Србија треба да прихвати изворну и највећу кривицу
за ратове на простору претходне Југославије. И наравно, да следеће 2014.
године прогласи Гаврила Принципа терористом и извини се Хабсбуршкој
монархији. И тако редом од Карађорђа све до Немање и почетка српске
историје, да се да једно ново тумачење српског народа и српске државе у
духу евроатлантског система вредности.

Право питање је ако би се извршила ова промена националног кода да ли би
Србија више уопште постојала. Односно, боље речено, право питање је како
да се заустави падање Србије у ово ништавило и растакање сваке српске
државотворне идеје и националне самосвести. Ми се као народ и држава
налазимо пред великим и тешким искушењима, које захтевају прибраност
свих националних снага како би се одбранила Србија, њена територија, њен
национални идентитет и њена национална историја.

Сви смо свесни да главни удар на Србију иде управо преко Косова, као
темељне и највеће вредности српског народа. Ако Србија може да се
одрекне Косова као саме идеје свог постојања, онда је после тога сваки
наредни корак у разградњи српске државе и промени историјског кода
српског народа много лакши и изгледнији. И заиста, уколико смо спремни
да кажемо да Пећка патријаршија, Грачаница и Дечани нису наши, онда се с
правом поставља питање а шта је онда српско када нису ове светиње. Како
ћемо било шта моћи да бранимо и одбранимо, како ћемо било шта моћи да
докажемо, ако пристанемо да Косово није Србија.

Од Србије Европска унија захтева да нормализује односе са Косовом, што
дословно значи успостављање односа између две државе. Европска унија
нема другог циља када је у питању Косово, него да га отме од Србије и
створи независну државу под НАТО контролом. Заузврат Европска унија
Србији нуди ништа. У правом смислу нуди ништа. Србија треба да се
одрекне дела своје територије која је симбол српске историје и српске
државе, зарад датума за преговоре са Европском унијом. Заправо, морали
би смо и пре него што нам је понуђено да одбацимо овакву погодбу са
Европском унијом. Јер слободним људима, слободним народима и слободним
државама не приличи да разматрају овакве предлоге.

Рекао сам да је додељивање датума као награде за понижење Србије ништа.
Датум је заиста ништа у смислу било којег позитивног одређења. Турска
има датум и ево преговора више се и не зна од када и може тако
деценијама да преговара. Али ако датум није ништа, он истовремено може
итекако бити нови и неограничени резервоар уцењивања Србије. Оног
тренутка када би смо се одрекли Косова зарад датума, уследиле би нове
уцене и нови притисци и даља разградња и растурање српске државе.

Шта нам онда ваља чинити када узмемо у обзир све што је Србији рађено од
бомбардовања до данас. Када саберемо целокупно непосредно искуство које
имамо са НАТО пактом и Европском унијом, какву националну политику треба
да водимо? Најпре, морамо истинито сагледати ствари и јасно саопштити
грађанима да је Србија као држава угрожена. Нама опасност прети од
одлучне намере Европске уније да отме део српске територије. Када је то
тако не може се проглашавати да је државни циљ Србије да уђе у Европску
унију. Ниједној држави не може бити циљ да буде део организације која
непосредно ради на отимању дела њене територије. Све док Србија говори
да је њен циљ да уђе у Европску унију, то ће бити порука Бриселу да још
јаче настави са својим наумом да нам отме Косово.

Државна политика и ЕУ и Косово била је неистинита и доживела је тотални
слом. Од оног тренутка када је уз помоћ Брисела 2008. године Косово
прогласило једнострану независност никаква политика и ЕУ и Косово више
није била могућа. То се сада потпуно разобличило током најновијих
бриселских преговора у папиру који је Европска унија понудила Србији.
Суштина тог папира је независност Косова и у том папиру осим
независности Косова нема ничег другог.

Србија је сада у доброј прилици да одбаци предлог Европске уније са
убедљивим аргументима да је Брисел у правом смислу речи и искључиво
адвокат независности Косова. Европска унија може да учини Србији највећу
услугу ако нам због тога ускрати датум. То је пут који нас води обнови
српске државотворне политике. То је пут који нас води политици која се
више неће заснивати на подређивању наших државних, националних и
економских интереса вољи Европске уније. Као што је Србија само на
добитку од када је прогласила војну неутралност, тако би била само на
добитку ако би вазални однос који има према Европској унији заменила
проглашавањем политичке неутралности. Само политички неутрална Србија
има шансу да се развија као слободна и суверена држава. Тиме би Србија
постала држава која сарађује са свима и води рачуна првенствено и
искључиво о својим интересима. Политичка неутралност би нам омогућила да
скинемо омчу око врата коју нам је натурила Европска унија и да се
српска привреда слободно развија без наметнутог нам Споразума о
стабилизацији и придруживању.

Знам да није лако и једноставно да Србија промени однос према Европској
унији после толике пропаганде која је Европску унију изједначавала са
симболом лаког и удобног живота и благостања које неминовно долази. Али
ово је сада питање самог опстанка Србије и њене будућности. Без
успостављања једног нормалног односа према Европској унији, који потпуно
искључује да нам Европска унија може постављати било какве услове, и
који се заснива на чисто економском рачуну, може се десити да буде
угрожен и сам опстанак Србије.

Морамо се присетити НАТО агресије, морамо се присетити признавања
независности Косова од стране западних сила, морамо се присетити свих
уцена и претњи од стране Европске уније да будемо саучесници у стварању
независног Косова. Када све то знамо онда се морамо окренути животу,
морамо се окренути Србији и њеним интересима и ставити тачку на европске
интеграције. Србија а не Европска унија мора бити једини циљ српског
народа. Јачање и унапређивање Србије, развој српске привреде мора да
буде једина водиља српске политике.

С друге стране, ако Србија настави путем европских интеграција то ће
заправо бити пут даље разградње и урушавање српске државе. Политичка
неутралност води у обнову Србије, као што европске интеграције воде у
њено пропадање. На великој и судбоносној теми Косова биће одређена даља
судбина Србија. Није без разлога једном за увек речено да је Косово
грдно судилиште. На њему ћемо сви показати и ко смо и шта смо. Садашња
власт је добила прилику да за Србију уради много тако што ће одбити
бриселски папир. Најбољи начин за то јесте сазивање Народне скупштине
која је једина власна да Европској унији пошаље достојан одговор. То је
одговор да је Србија слободна и суверена држава која никада неће
трговати својом територијом, својом историјом и својим националним
идентитетом.

Данас када се сећамо свих убијених током НАТО агресије и свих разарања
која су нам нанета, морамо знати који је наш однос према западним
силима. То са стране Србије данас не може и не сме бити однос мржње и
непријатељства, али мора бити однос који је исправно и дубоко утемељен у
вођењу рачуна о нашим националним интересима. Само тако и жртве агресије
неће бити узалудне и разарање земље се неће претворити у представу да је
то урађено зарад добробити Србије. Морамо извући праве поуке из страшне
чињенице да смо били мета агресије. А та поука је да Србије мора да се
окрене себи и да као војно и политички неутрална држава сарађује са
свима, али и да никада не буде ничија марионета и ничији вазал.

Живела Србија.

--

Ноам Чомски: Погодба "Косово за Европу" није добра.

Kome pricas….

Ноам Чомски: Погодба "Косово за Европу" није добра, јер ЕУ не жели да јој приступе Срби

 

четвртак, 21. март 2013.

Београд - Погодба "Косово за Европу" није добра јер Европска унија није одушевљена идејом да јој приступе Срби, каже Ноам Чомски. "Приступање Србије ЕУ је у овом тренутку прилично дубиозан потез. Чак и под условом да ће вас Европа прихватити, што ни у ком случају није извесно. Знате, Европа је веома расистички настројена према идеји да у Унију уђу Срби, тако да то неће бити тако једноставно", каже Чомски. Чак и када би била, наводи Чомски, то не би био исправан потез, јер ЕУ тренутно срља у самоубилачком правцу, посебно због своје економске политике, која урушава сиромашније чланице. "У поређењу с њом, америчка финансијска политика изгледа веома прогресивна. Сама идеја да наметнете мере штедње државама представља економску катастрофу, и сада видимо шта се догађа. Сваки нормалан економиста то види, а чак и Међународни монетарни фонд то види", каже Чомски. Ноам Чомски, најважнији политички мислилац у ексклузивном разговору за нови број Недељника наводи да није изненађен преговорима Београда и Приштине, и да разуме притиске под којима се налази Србија. По њему, било је само питање дана када ће Београд попустити. "Постоји тај шаблон, да ће Запад подржавати власт, каква год да је, док год она испуњава њихове замисли. Исти случај сте имали с Милошевићем током осамдесетих и раних деведесетих", казао је Чомски за Недељник. Највећи живи интелектуалац, у првом интервјуу за српске медије после много година, објашњава да иза америчке подршке независном Косову стоји дуготрајно геополитичко промишљање. "Иницијатива Америке усмерена ка бившој Југославији и посебно Косову, управо је због одржавања и проширења америчке моћи у ономе што се геостратешки посматра као прилично круцијалан регион. Делом због Европе, а делом због Блиског истока ", говори Чомски. Чомски наводи да светом управља сила, не закон, нити сентименталност. "Чињеница да су Срби били толико храбри и толико делотворни у борби против нациста нема апсолутно никакав значај за Британију и Америку после рата. Они прате своје интересе, интересе моћи. Нема осећајности, нема правне одговорности. Тако функционише свет", каже Чомски. Чомски додаје да је Немачка признала независност Хрватске без икаквог обзира према међународном праву и без икакве бриге за српску мањину у Хрватској. "Наравно да је Југословенска народна армија прискочила у помоћ српској мањини. Тако да је немачка иницијатива представљала одлучујући корак који је донео тај огромни сукоб", наводи Чомски. Он упозорава да је Европа суштински расистичко друштво, које не трпи различитост. "Не влада у Европи, како је рекао Добрица Ћосић, само србофобија. Фобије су свуда. Неофашистичке партије све су јаче - посебно у Мађарској и Аустрији, али и у другим државама. Европа је веома расистичко друштво. Они не желе различитост, они желе хомогена друштва", каже Чомски. У великом интервјуу Недељнику, објављеном на десет страна, професор чувеног МИТ-а, почасни дипломац 37 универзитета и аутор више од стотину књига, говорио је и улози Немачке у распаду СФРЈ, о Латинској Америци после смрти Уга Чавеса, Арапском пролећу, ширењу НАТО пакта и оценио да је америчка спољна политика са Обамом направила велики заокрет - и то на горе, јер је постала бруталнија. (Недељник)

Opet lazu sa svih strana

 

Опет лажу са свих страна

 

Никола Ивановић

субота, 16. март 2013.

Најлакши начин освојити тврђаву је изнутра. Тако је од Троје до данас. Србија се данас осваја изнутра. И за тај датум треба платити данак и признати господаре на туђој земљи. За овај пројекат и наредна дробљења Србије регрутују се нови људи, који живе од продаје условних лажи. Регрутовани су и раније овакви људи. Остао је упамћен изнајмљени Србин Ђорђије Настић, организатор "Бомбашке афере" 1908, и такође споља спаковане политичке игре, тада у Бечу, како би се, током припреме Империје за окупацију Балкана, завадила Црна Гора и Србија. Пошто је одрадио посао, умјесто обећане награде, Беч му је одмјерио - од шаке до лакта. А онда увријеђени и изиграни Настић пресавио је табак и написао омању књигу "Финале", са свим детаљима шире манипулативне игре. Да ли ће нови Настићи, који најављују уподобљавање Устава новој "реалности", на крају добити исту "награду" или, пак, "колајну за изузетност"? Кажу да се највише лаже након лова и уочи избора. Данас, изгледа, то народно искуство је обогаћено новим садржајима. Условне лажи прате Србију на сваком новом (ис)кораку у испуњавању услова за добијање датума за отпочињање приступних преговора. И овај Његошев стих, из наслова, могли бисмо придодати, као аператив, уз сваки нови корак и похвалу ка добијању датума. "Рјешења ће бити тешка и болна", говоре два ударна преговарача. А како да неће бити. Никако да кажу да је најнечаснија и најкобнија црта преговарачке политике - препуштање судбине државе великодушности непријатеља Србије. Очекују великодушност Тачија и европских медијатора. У том трку без алтернативе државни двојац, уз предсједника, укркачили су терет да га одбаце тамо гдје им се каже, како би направили завршни корак ка датуму и "Европи без алтернативе." Николић је већ срочио Резолуцију за рјешење најважнијег државног питања, које "није по Уставу, али ће народ прихватити промјену Устава", у интервјуу египатском листу Ал Ахрам. И додао: Египат ми је у срцу. Недељу дана раније: Русија ми је у срцу. Али, Томислав Николић добио је изборе уз условну подршку ДСС-а: Само уз сагласност ДСС-а може се ићи на измјену Устава Србије, дакле уставне преамбуле. Предсједник владе Ивица Дачић иде даље: лагало се да је Косово наше, па је то чак озваничено и Уставом. А прије избора, по његовој реторици, било је само наше. Гдје је линија разграничења истине и лажи, између часног и нечасног? Пратећи грмљавину обећања, не зна се ко више масти, наши или њихови, али се зна да олако "преламају у мозгу." Истина, нису одмах након избора "преломили". Први човјек државе је у Њујорку, на 67. заседању Генералне скупштине Уједињених нација (септембар 2012), на пленарној сједници, уз тврду одбрану Косова саопштити: "Захтевамо само истину. Да се открије судбина стотине несталих Срба са Косова и Метохије, за које се оправдано претпоставља да су били жртве нелегалне трговине људским органима и других злочина почињених на Косову и Метохији. У име свог народа тражим правду за невине жртве". Иступ је подсјетио на специјалног известиоца Савета Европе Дика Мартија, на криминалне активности Дреничке групе ОВК, коју је предводио садашњи премијер Косова Хашим Тачи. Понуђени су докази да су 1999. и 2000. године организовали илегалну трговину људским органима као медицинском сировином. Тачијево име, у извештају, помиње се 27 пута. Није прошло пет мјесеци од Николићевог иступа у УН, преговарају са Тачијем о статусу Косова, уз напомену да је било доста грљења са Бањалуком. Тачију се жури јер зна да без договора са Србијом рјешење Косова је само „залеђен проблем", као и Тајван, а нашем тројцу због датума. Кипар, због турске окупације сјевера острва, одбија неке преговоре са ЕУ. Дачић хоће преговоре, јер већ 10 година нико из Београда не може на Косово док не добију сагласност Приштине. Дакле, не може на привремено окупирану територију. Уколико Србија призна другу албанску државу на властитој територији, тешко је вјеровати да ће ова власт бити кадра, као и наредне, зауставити даљу фрагментацију Србије. У питању је само ситно ткање политике, корак по корак, и даља доградња домаће "европејске" инфраструктуре.

http://www.nspm.rs/komentar-dana/opet-lazu-sa-svih-strana.html