Налазимо се негде на половини оних "једанаест дана пакла" које је први потпредседник Александар Вучић најавио својим колегама из владе након последње маратонске рунде бриселских преговора, на којима је, како се из конфузних извештаја да разабрати, од стране домаћина понуђен "радни папир" који је био апсолутно неприхватљив чак и за наше, у принципу, на све спремне преговараче. Узгред, не видим шта је ту "паклено" – сем чињенице да је српска власт у претходним рундама дошла до ситуације да је са свих страна уцењују и да сви рачунају да ће морати да прихвати све што јој се понуди. Па им зато и нису понудили практично ништа, односно, понудили су чак и мање од онога што је фамозни Ахтисаријев план нудио Србима унутар независног Косова. Поента је да не само у Бриселу, Вашингтону и Приштини, него већ готово свуда у свету претпостављају да је власт у Београду спремна да прихвати – дакле, не формално "призна", него фактички прихвати – косовску независност и да се сад само разговара о мало већим или мало мањим правима локалне српске заједнице. Да је тако потврђује и Волфганг Ишингер, немачки дипломата и сарадник Ричарда Холбрука и Мартија Ахтисарија који је, како каже, "сигуран да ће у Београду преовладати реализам и да ће спор око Косова бити остављен по страни, како би врата Европске уније могла да буду широм отворена... Фасциниран сам када видим да из Београда сада долазе нове и узбудљиве експресије реализма", вели Ишингер. И додаје да "добро је што су Срби почели више да мисле о будућности него о прошлости". Волфганг Ишингер Било је последњих недеља безброј сличних изјава и понижавајућих "охрабрења" из западних политичких кругова. Али се ова Ишингерова издваја по својој језгровитости, бруталности и терминолошком цинизму, са којим се може мерити само недавни захтев (опет!) немачких парламентараца да Београд, у писаној изјави или усмено, пред камерама, искаже "видљиву вољу" за правно обавезујућом нормализацијом односа са Косовом!? Но, шампион цинизма и готово садистичког сладострашћа у понижавању "Београда" ипак остаје Јелко Кацин са својом "похвалом" српској слози и захтевом да се први потпредседник Владе Србије Александар Вучић сретне са "замеником премијера Косова" Слободаном Петровићем. Јелко Кацин А шта ових дана раде српски политички актери и коментатори? Исто што пре. Уз малу модификацију што сада дојучерашње другосрбијанске перјанице марширају руку под руку са прононсираним СНС агитаторима. И једни и други говоре о "реализму", с тим да нас једни убеђују како је ово што гледамо један нови Вучић (Дачић), док други, пак, настоје да мало ублаже ефекат те "новине" сугеришући да се ради само о новом, модернијем и лукавијем покушају да се остваре стари национални циљеви. Трећи се, пак, баве кремљолошким анализама односа у троуглу Николић-Вучић-Дачић, које можда и нису бесмислене – будући да односи у тзв. "српском политичком врху" заиста нису идилични – али, у крајњој линији такође служе првенствено за узајамно пребацивање одговорности и превентивну пацификацију могућег отпора косовској капитулацији. Но, барем за сада и барем када је Косово у питању, српски политички тројац весла прилично сложно и, нажалост, готово у потпуности у складу са задатим тактом и очекивањима Приштине, Брисела и Вашингтона. Коначно, четврти, резигнирано констатују како је "све пропало", "Косово дефинитивно изгубљено", те да се сад треба окренути другим важнијим и достижним циљевима – евро-интеграције, бољи живот итд. Све је у животу увек теже накнадно поправљати. Овом истином су првих месеци челници нове власти покушавали да оправдају своју политику попуштања по питању Косова. Али треба поштено рећи да је ствар већ поодавно отишла далеко преко имплементације "Боркових споразума" и то види свако сем оних којима су власт и интереси замаглили видик. Идеолошки конвертити су увек најжешћи верници нове идеологије, од бивших удбаша тешко је наћи ревносније и "ортодоксније" Светислав Басара православце – као и обрнуто. Тако је, негде почетком новембра, када је већ свима постало јасно да ће нова власт зарад датума почетка преговора са ЕУ пристајати чак и на оно на шта Борис Тадић није хтео – или није смео – да пристане, Светислав Басара сеирио: "Време је да се поради на побољшању животних услова за косовске Србе и – уопште – чемерни косовски живаљ свих народа и народности. Пашће ту и нека координациона тела, такозвани `официри` за везу између двеју страна, који ће (надајмо се) допринети смиривању ситуације. Весна Пешић је то лепо објаснила у Пешчанику. Може им се, брате. Ко ће да им се успротиви? Сила божја: Коштуница, Вукадиновић, Антонић и четрдесет гуслара." Тако је писао и готово ишингеровски нову власт на "храбре" потезе подстицао својевремено љути српски националиста и десничар Басара. И, нажалост, грешио мање него што иначе греши. Из различитих разлога, сила набројаних "реметилачких" фактора заиста није превелика. (Без обзира што нпр. осведочену моћ гусала, односно колективног народног сећања нипошто не бих потцењивао.) Штавише, и ДСС се доскора понашао прилично аутистично и зихерашки, усмеравајући своју критику само на Дачића и СПС, а пажљиво избегавајући да се превише замери напредњацима. Медији су опет у огромној већини под директном или индиректном контролом власти – а и оно мало што није одушевљено владајућим двојцем такође је на истој евро-атлантској линији, тако да, евентуално, може да прозива владу (и поједине "неподобне" министре) због задуживања и млека, али не и због косовске предаје и капитулантског прозападног курса. Дакле, у принципу, сви обожавају Вучића и СНС. А и они који их не обожавају (на пример, демократе и ЛДП-овци) не смеју да их озбиљно критикују све док тако одлучно напредују на "европском путу". Александар Вучић Па, опет, ствар иде тешко. Не зато што је отпор горенаведених и ненаведених "ретроградних" елемената – укључујући и цркву – нарочито снажан (није ни издалека онакав какав би требало да буде), већ зато што су, суочени са преко сваке мере кооперативном српском страном, апетити Берлина, Брисела и Приштине енормно порасли. Па уместо да наставе са тактиком "корак-по-корак" имплементације косовске независности изгледа да су мало пребрзо и превише додали гас у правцу потпуне и очигледне капитулације и тако малчице тргли, уплашили и забринули овдашње "косовске јунаке" који сада своје оклевање да из прве прихвате овај понижавајући, антиуставни и антидржавни споразум покушавају да представе као акт врхунске државотворности и патриотизма. Али ако. Нека га само одбију – па макар наредних месеци морали да слушамо оде њиховој храбрости и жртвовању потенцијално већем и од оног кнеза Лазара и Милоша Обилића. Јер и то је боље, односно мање лоше и мање штетно, него да њихово прихватање – у суштини – незнатно модификованог Ахтисаријевог плана морамо да славимо као врхунац дипломатског и преговарачког умећа. |
