Unija obogaćena “Hrvatima“ , Boškovićem i Nikolom Teslom

Unija obogaćena  "Hrvatima" , Boškovićem i Nikolom Teslom

Objavljeno u: Komentar nedelje

05.07.2013 u 9:07

Bez velikog trijumfalizma Hrvatska je svečano pristupila Evropskoj uniji i na toj svečanosti obavestila Evropu da u njenu naučnu baštinu unosi nekoliko svojih nacionalnih velikana koji, poznato je odranije, sa Hrvatskom nikada nikakve veze nisu imali

Videlo se to i na slučajevima Bugarske i Rumunije, ali nismo obraćali pažnju, nije nas dodirivalo Bog zna kako, ali ulazak Hrvatske u red punopravnih članova Evropske unije prineo je još jedan dokaz da u međunarodnom poretku prošlost ne znači apsolutno ništa. Kod velikih sila, moćnih imperija, možda. Kod malih naroda, i to u odnosu na one velike, vladajuće, možeš mačku o rep da okačiš. Postoji, traje i uvažava se samo jedno – interes. Da, i Nemačka unutar tih interesa, kao zemlja koja svoje saveznike ne ostavlja na cedilu; kakvi god da su, u kakvim god prilikama da ih je stekla. To posebno važi za Hrvatsku.

SVE JOJ JE OPROŠTENO Država koju su, ovo ne bi smelo da se zaboravi, stvorili Franjo Tuđman, Hans Ditrih Genšer i Helmut Kol, primljena je pre neki dan u „porodicu naroda". Sve joj je oprošteno; nasilno razbijanje Jugoslavije, diskriminirajući, gotovo rasni zakoni i odredbe, ratni zločini, proterivanje više od 400 hiljada Srba, otimanje njihove imovine, sve; Hrvatska je u Evropsku uniju primljena kao da se radi o staroj, evropskoj državi, slavne prošlosti koja je, eto, imala nekih nesuglasica sa susedima i na kraju, ispunivši sve što se od nje tražilo, vraćena u krilo majke Evrope.
Hrvatska je godinama prolazila kroz proces za kojim Srbija toliko čezne, proces pristupnih pregovora i samo zahvaljujući Nemačkoj ovaj ulazak (izuzimajući spomenute Bugarsku i Rumuniju) odobren je uprkos neoborivoj činjenici da nisu ispunjene obaveze iz nekoliko poglavlja koja se bave pravima manjina, opštim ljudskim pravima, poštovanjem neotuđivog prava na svojinu. Ali, bože moj, sva ta prava kršena su i još se krše na štetu Srba što se u međunarodnoj zajednici ne računa; postupci prema Srbima i postupci prema drugim narodima nemaju isti tretman. Činiti štetu Srbima, zločine nad Srbima, ne smatra se u međunarodnom pravu ni greškom, a kamoli povredom tog prava. Eno vam Haškog tribunala kao krunskog dokaza.
Punu godinu, do pre neki dan, Hrvatska je, počev od predsednika Josipovića, pa sve do onog haespeovog ustaškog telala Danijela Srba, pozivala predsednika Srbije Tomislava Nikolića, da se dozove pameti, javno odrekne prošlosti, titule četničkog vojvode, mnogih izjava, inače nikada neće moći da sedne za isti sto sa hrvatskim zvaničnicima. A onda je neko važan – nije teško pogoditi ko – došapnuo Josipoviću i Milanoviću kako bi bilo lepo da na svečanost povodom ulaska Hrvatske u Evropsku uniju pozovu najviše srpske zvaničnike, na čelu sa Nikolićem. Naravno, učinićemo to, rekli su Ivo i Zoran, i tako su Nikolić i Dačić sleteli na zagrebački aerodrom „Pleso".
Primljeni su, razume se, na najvišem nivou, slikali se sa nasmejanim domaćinima, imali tretman ravan evropskim zvaničnicima.

HRVATSKI ZNANSTVENIK? Otkud to i zašto? Nije teško pretpostaviti, posebno čitaocima „Pečata", pa da ne trošimo ni prostor, ni vreme. Za srpsko hrvatske odnose mnogima je važnije to što je, nekoliko minuta pred ponoć, od nedelje na ponedeljak, u kratkom obraćanju okupljenima nekoliko hrvatskih umetnika i naučnika, jedan od njih, nabrajajući šta je Hrvatska dala Evropi, spomenuo Ruđera Boškovića i Nikolu Teslu. Isto to rekao je i Zoran Milanović. Istina, Bošković i Tesla nisu bili predstavljeni kao Hrvati ali…kontekst je bio takav da su neupućeni mogli da zaključe upravo to. Pisano je na ovom mestu nekoliko puta, ali ponavljati se mora, Srbi lako zaboravljaju, pa u razgovoru sa neistomišljenicima često pognu glavu i ćute, ne znajući da kontriraju, iznesu argumente koji će ućutati drugu stranu. Dakle, Ruđer Bošković nikada nije imao veze sa nečim što se zove Hrvatska. Rođen je u Dubrovniku, 1711. godine, u braku Srbina i Italijanke, nije zabeleženo da je ikada putovao, a kamoli živeo po predelima austrijskog carstva gde se nalazila regija pod imenom Hrvatska. Teško je reći, ali nije daleko od istine, da Ruđer Bošković verovatno nikada nije ni čuo za nešto što se zove Hrvatska. Da li je bio Srbin? Po ocu Nikoli, iz Orahova Dola, kod Trebinja, svakako jeste, ali Ruđerov mozak je toliko bio posut božanskim blagodetima da je njemu bila mala i kugla zemaljska, kamoli nacionalno određivanje. Njegovo telo bilo je na zemlji, a um putovao vasionom. Živeo je u Italiji, majčinoj domovini, ali ga ni to pripadanje nije interesovalo.
Bošković je, tvrde upućeni, prvi postavio teoriju relativiteta koju je mnogo godina kasnije Anštajn samo razradio i predstavio svetu kao svoju. Njegovo poznavanje astronomije, matematike, fizike… u velikoj meri je odredilo tokove nauke u Evropi. Sve to Hrvatska danas pripisuje sebi, predstavljajući Boškovića kao „hrvatskog znanstvenika".
VELIKA „HRVATSKA" IMENA Isto je to kao kada bi Srbija danas aktuelnog Konstantina Velikog svetu predstavila kao srpskog imperatora, prosvetitelja, vojskovođu, ličnost koja je čovečanstvu podarila hrišćanstvo.
Nikola Tesla jeste čuo za Hrvatsku, ali nikada nije živeo u Hrvatskoj. Za njegovog života Hrvatska nije bila država već prostor u sastavu austrijskog carstva, kasnije regija u Austro-Ugarskoj monarhiji. Koliko ga kao „svog" poštuje hrvatska država videlo se početkom devedesetih kada su oružane snage Hrvatske upale u selo Smiljan, u Lici, mesto rođenja velikog Tesle, i zapalile njegovu kuću. Tada je bio Srbin, danas je za Hrvatsku Hrvat. Danas Hrvatska Evropi mora da ponudi nešto svoje i otuda ponovno svrstavanje Boškovića i Tesle u krug „hrvatskih znanstvenika". U toj svečanoj noći, na Trgu bana Jelačića, hrvatski zvaničnici predstavili su gostima iz Evrope još nekoliko interesantnih „Hrvata". Pošto su prisvojena dva velika imena svetske nauke (Bošković i Tesla) krenulo se na nobelovce, pa je Zoran Milanović, predsednik Vlade Hrvatske, i Ivu Andrića gurnuo među Hrvate, iako se ovaj jasno deklarisao kao Srbin. To je što se tiče srpsko-hrvatskih rabota.
U nabrajanju velikih hrvatskih imena, dostojnih spominjanja u svečanom trenutku, Milanović je naveo i nobelovce, Lavoslava Ružičku i Vladimira Preloga. Ružička je rođen 1887. godine u Vukovaru (tada Austro-Ugarska), nije bio Hrvat već Čeh, i samo istom logikom kojom je prisvojen Bošković može se smatrati hrvatskim naučnikom. Nobelovu nagradu dobio je za naučna dostignuća u oblasti hemije. Školovao se u Nemačkoj i Švajcarskoj i ništa nije imao sa Hrvatskom.
Vladimir Prelog je rođen u Sarajevu, početkom dvadesetog veka, ima delimično i hrvatskih korena, jedan deo života proveo je u Hrvatskoj (koja tada, naravno, nije bila država), ali se nikada nije izjašnjavao kao Hrvat. U materijalu pripremljenom povodom dobijanja „Nobelove nagrade za hemiju", na mestu određenom za nacionalnu pripadnost, Prelog je napisao „građanin sveta".
ZABORAVLJENI MILANKOVIĆ Ima u ovoj priči i jedna zanimljivost koja do sada nije bila predmet rasprave. Ni Zoran Milanović u noći velikog evropskog slavlja u Zagrebu, ni hrvatski zvaničnici, naučnici, intelektualci, zadrti hrvatski nacionalisti pre njega nikada nisu Milutina Milankovića svrstali među hrvatske naučnike, daleko bilo među Hrvate. A Milanković je rođen u današnjoj Hrvatskoj; 1879. godine u selu Dalj, nedaleko od Osijeka, pa ako Čeha Ružičku posmrtno mogu da svrstaju u Hrvate, samo zato što je danas Vukovar u sastavu Hrvatske, kako to da se niko u Hrvatskoj, ovoj novoj, samostalnoj, nije odlučio da Milankovića privede grupi „hrvatskih znanstvenika". Interesantno.
Nikolić i Dačić su prespavali u Zagrebu, ostali na „radnom doručku" i put pod noge. Nije zabeležena nijedna javna primedba na dolazak „dokazanog četnika Nikolića" u glavni grad Hrvatske. Naprotiv, Nikolić je imao desetak zahteva iz hrvatskih redakcija za intervjue, a oni novinari koji su uspeli da dođu do njega i razgovaraju bili su suzdržani i neočekivano blagonakloni. Jedina primedba na poziv i ugošćavanje srpskog dvojca u Zagrebu došla je od gorepomenutog Danijela Srba, vođe Hrvatske stranke prava. On smatra da je Hrvatska napravila ozbiljan propust uputivši poziv „četnicima" da prisustvuju svečanosti na Trgu bana Jelačića.
U Hrvatskoj nema ni tragova euforije među narodnim masama zbog ulaska u Uniju. Svi gledaju šta to može da znači u praktičnim stvarima, pa je ustanovljeno da će neki uvozni proizvodi zaista pojeftiniti, ali i da će mnoge hrvatske firme propasti upravo zbog prodora na hrvatsko tržište robe iz inostranstva, bez carina i ostalih dažbina. Jedna od pogodnosti u vezi je sa telefoniranjem u romingu.
Hoće li se ulaskom Hrvatske u Evropsku unije promeniti nešto u položaju ono malo Srba preostalih u Hrvatskoj? Neće. O njima ionako niko odavno ne vodi brigu. Svedeni su na bezličnu masu osuđenu na nestajanje. Evropska unija je tome dala veliki doprinos i zašto bi sada poništavala rezultate ranijeg činjenja.

http://bigportal.ba/unija-obogacena-%E2%80%8Ahrvatima%E2%80%8A-boskovicem-i-nikolom-teslom/

Bataković: Realpolitika pobedila evropske vrednosti

 

Briselski sporazum predviđa zajednicu opština u nezavisnom Kosovu i poražavajuće je loš za Srbiju.

Nije se ni dovoljno pregovaralo, ni dovoljno tražilo za srpsku zajednicu. Prihvaćena su rešenja kako bi se privremeno umirila srpska strahovanja, a već iscrpljena i moralno pokolebana srpska javnost sada se svom energijom, putem medijske halabuke, obmanjuje da se radi o epohalnom sporazumu, kojim je dobijen maksimum, ocenjuje direktor Balkanološkog instituta SANU, istoričar i ambasador Dušan T. Bataković.

"Ova otužna farsa pokazuje da žrtvovanjem kosovskih Srba, čini se po prethodnim dogovorima, aktuelna srpska administracija otplaćuje podršku za dolazak na vlast, a Albancima, kao na tanjiru, prepušta čitavo Kosovo", rekao je on u intervjuu za Danas.

Bataković je dodao da proklamovani ciljevi o multietničkom Kosovu, demokratiji i ljudskim pravima, kao i da o drugim evropskim vrednostima, nisu ispunjeni, "već je očigledno da su izigrani i da se njima prikrivaju velikoalbanski ciljevi".

"Zašto, Kosovo, kao navodno multuetnička 'država', brine o Albancima u Preševu i s kakvim pravom se pita o njihovom položaju? To je velikoalbanska politika, kamuflirana opštim multikulturnim i demokratskim floskulama. Ugrožena je, razumljivo, i Crna Gora samo je, čini se, pitanje vremena kad će se istaći zahtevi za teritorijalnu autonomiju tamošnjih Albanaca. Moja upozorenja o velikoalbanskoj strategiji inače uredno, čak doslovno, potvrđuje albanski premijer Salji Beriša. Na Zapadu se na takve stavove ne gleda baš s velikim negodovanjem", rekao je Bataković.

Bataković je kazao da prikrivanje prave situacije na Kosovu i Metohiji u zvaničnim izveštajima Ujedinjenih nacija o navodnom napretku ne može da sakrije činjenicu da je osim Srba i većina drugog nealbanskog stanovništva diskriminisana i da služe samo kao etnografski dekor u kosovskim institucijama.

"'Novu kosovsku realnost' pre bih nazvao 'novom albanskom realnošću', jer je prilagođena potrebama samo jedne nacionalne zajednice - albanske. Kao neumitni ishod rata prihvaćeni su rezultati posleratnog etničkog čišćenja Srba, kao konstitutivnog naroda i 'nelojalnih manjina' kakvi su Romi i Goranci. Posle 14 godina u statusu raseljenih lica u ostatku Srbije živi oko 60 odsto kosovsko-metohijskih Srba, više od 60 odsto Roma - mnogi radije žive kao raseljena lica na srpskom severu, nego na albanskom jugu Mitrovice, gde su im u ratu spaljene kuće, kao i 70 procenata Goranaca", kaže Bataković.

On dodaje da je najveći broj Crnogoraca iz pokrajine i dalje u izgnaničkom statusu.

"To je velika pobeda realpolitike, ali i potpuni neuspeh svih evropskih vrednosti, ljudskih i drugih osveštanih prava na koje se međunarodna zajednica poziva i u čije ime se pokreću vojne intervencije bez odobrenja UN. Kada se tome doda zastrašujući bilans spaljenih kuća, silom zauzetih stanova i druge imovine nekako uvek u korist kosovskih Albanaca, koji se još uvek meri desetinama hiljada jedinica, ukazuje se slika jednog, pravno i moralno gledano, potpunog poraza civilizacije. Svima je poznato, ali se to uspešno prikriva, da je od oko 170 spaljenih i teško oštećenih crkava obnovljeno tek nekoliko, a da najveće srpske manastire sa liste svetske baštine još štite strane trupe iz sastava Kfora. Na evropskom tlu spomenike kulture, koji nisu samo baština Evrope nego i čitavog sveta, strane trupe moraju da štite od neprijateljskog okruženja i to samo zato što pripadaju 'pogrešnoj' kulturi, tačnije progonjenom i obespravljenom srpskom narodu", dodaje on.

Na pitanje da li je Srbija učinila sve što je mogla na medijskom, naučnom i diplomatskom planu da upozna međunarodnu javnost sa uzrocima sukoba na KiM i događajima tokom UN protektorata, Bataković kaže da nije, dodajući da je razlog za to što su se na vlasti smenjivale, uglavnom u ideološki nesrodnim koalicijama, političke stranke s često oprečnim pogledima na rešavanje kosovskog pitanja.

"Usaglašavanje je uvek bilo najteže, a nespremnost da se ozbiljnije ulaže u lobiranje i širu medijsku kampanju, skoro uvek podređeno neposrednim političkim potrebama. Da nisam poslednjih godina samoinicijativno objavio dve knjige na stranim jezicima, ne bi ni bilo literature o KiM iz Srbije koja uzima u obzir naša gledišta, relevantnu arhivsku građu i prateću naučnu argumentaciju", dodao je on.

"Nasleđena situacija posle Miloševićeve vojne kapitulacije u Kumanovu, kada je sprovedena strašna obmana - srpska vojska je pevajući zauvek napuštala KiM u ime 'pobede' uokvirene Rezolucijom SB UN 1244, nije ostavljala mnogo manevarskog prostora. Uređenje statusa diskriminisane srpske zajednice bilo je, stoga, preduslov svakog drugog dogovora", rekao je Bataković.

izvor: Danas

• dušan bataković /
• kosovo

http://www.novimagazin.rs/vesti/batakovic-realpolitika-pobedila-evropske-vrednosti

НОРМАЛИЗАЦИЈА ИЗДАЈЕ

 

НОРМАЛИЗАЦИЈА ИЗДАЈЕ

Слободан Антонић

понедељак, 03. јун 2013.
Они мисле да су главни посао већ одрадили. Да је остало још само да нормализују издају, и да ће онда све бити готово. Хоће ли?
* * *
Обрадовало их је што је бриселска капитулација неочекивано добро прошла. Медији њихових колонијалних патрона, као и медији које су сами створили (или су их просто преузели), лагали су, скретали пажњу и умиривали публику. Њихови интелектуални плаћеници ("маснокопитари")
растрчали су се по телевизијама да још мало блебећу о "смислу за реалност" и "патриотском вазалству деспота Стефана Лазаревића". Њихови обожаваоци из Друге Србије, пошто их прогласише херојима, и пошто су публици још једном објаснили да "у демократији нема издаје", објавише коначни улазак у "доба постнационализма". Њихови плаћеници и/или (уцењени) сарадници у оно мало опозиционих странака што их је преостало, успешно су саботирали сваки покушај обједињавања отпора, изолујући и клевећући истинске патриоте ("усијане главе!", "жуте кртице!").
Коначно, када на главни протестни митинг није изашло милион људи, када није изашло ни сто хиљада, и када је у паметнијем и поштенијем делу јавности спласнуо чак и онај првобитни бес због бриселске капитулације, они су с олакшањем протрљали руке. Кључни корак у издаји
је направљен. Преостало им је још само да своју свињарију нормализују, а преостале критичаре ућуткају, и - готово!
* * *
Али, није готово. Јер, не може бити готово.
Прво, знате како се каже: "кад је бачва начета, из ње пије сваки враг". Када су Чехословачкој, Минхенским споразумом (1938), откинули Судете, то је био тек почетак распарчавања. Одмах су Пољаци отргли Тешинску област, па су Мађари узели јужне делове Словачке и
Закарпатија, па су после само пар месеци Мађари безобразно дошли и по остатак Закарпатија, да би на крају Немци рекли Јозефу Тиси да прогласи "независност" остатка Словачке, а Емилу Хахи наредили да их "замоли" да остатак Чешке ставе под немачки "протекторат".
Дакле, са силеџијом и његовим хијенама нема споразума. Нема "полу-капитулације". Када једном дозволите да вам откину комад државе, са вашим државним суверенитетом је свршено. Ускоро ће хијене и главни силеџија да дођу по још. Зато издаји нема краја. Када једном издате, нисте завршили - тек почињете.
Отуда нема и не може бити нормализације издаје. Издају можете до миле воље да затрпавате и борбом против корупције, и ЕУ-датумима, и "новим инвестицијама". Но, онда ће вам се јавити ваш патрон и ви ћете поново морати да пристанете на неки минхенски или бриселски споразум. А ваша
затрпана издаја ће искочити још већа, и још гнуснија.
Друго, пошто су ваши гласачи "губитници транзиције", бес тих преварених и опљачканих људи могли сте сасвим лепо да нахраните хапшењем тајкун-симбола. Зато су вам ти јадни људи и зажмурили на косовску издају. Али, када је прошло дејство руске инјекције од 500 милиона долара, вама се буџет почео распадати. И сада, опет морате да тражите паре од западних лихвара (пошто добро знате да су "приступни фондови" бајка за бираче). А ваши банкари ће вам онда тражити кресање пензија, отпуштање "вишка запослених" и смањење "трошкова" за здравство и просвету. Пошто тако још више истањите новчанике обичног света, смањиће се потражња, па ће и предузећа која нешто производе запасти у шкрипац. Тада вашим "губитницима транзиције" више неће бити довољно што је Мишковић у затвору. Када не буду могли да нахране децу, сетиће се и Косова. Сетиће се онога пред чиме су пре жмурили – ваше издаје. Па када сви ти људи буду изашли на улице, више неће викати само "хлеба, хлеба". Сетиће се Косова и повикати - "издајници"!

Треће, данас само пар људи - који виде мало даље од осталих, који се не боје уцене, а срамота их је да ћуте - сме јавно да каже да су потписници бриселске капитулације издајници. Али, тако неће остати заувек. Јер, иако неизговорено, већ сад то се зна. И већ сад то сви знају. Чак и када се каже - главни издајник - зна се ко је то. Зна се да то није ни жовијални премијер, ни лисичасти председник. Није то, наравно, ни претходни, велики, жути лидер, па ни овај нови, мали. (Јер, да би неко издао, он мора претходно бити наш. А ова двојица суштински то никад нису били. Зато они могу бити само капитуланти).

Да, то за издају, тога су сви свесни, и они доле, и они горе. Само им сада свима одговара да ту реч не помињу. Али, реч је присутна, као дух се повлачи по ходницима наших министарстава, по аулама наших универзитета, по чекаоницама наших болница, ено је где са нама седи пред самопослугама, где се крије иза слова наших књига, ено је где се сама исписује у нашим СМС порукама... Та реч-дух толико је присутна да је управо зато толико силно терају од себе. Зато и вичу на нас - "Екстремисти!", "Десничари!" - јер желе њу да одагнају. Зато и измишљају умирујуће мантре ("У демократији нема издаје") - јер не желе више њу да сусрећу.
* * *
Па чак и он зна да га та реч неће оставити на миру - ма шта да му кажу његови другосрбијански пајташи, његови медијски чанколизи и његова квази-национална ("маснокопитарска") интелигенција. Отуда му нервоза и напетост, отуда и долазе његове, на први поглед необичне речи у вези са Косовом - да се не боји ако на крају испадне да је за све он крив. И те како се боји. Као некадашњи српски националиста, он одлично зна шта чини. Јер, можете ли да замислите његовог претходника у супер-моћи - оног великог, жутог - да се тако презнаја и увија? Наравно да не. Он је, као аутентичан "европејац", о издаји имао само магловити појам, а и веровао је у оно што ради. А збиља и није урадио тако страшну ствар као што је бриселска продаја севернокосовских Срба. Али, овај зна шта је учинио. Зато је тако бесан, нервозан и осветољубив.

Старо је правило да сваком треба оставити "златни мост", да се може, пре него што оде предалеко, вратити са пута пропасти. И неће проћи много, а сви ти чауши и чанколисци који са толико усрдности табанају око његових ногу, схватиће да се провалија ближи. Почеће да се осврћу ка мосту и да ноћу беже из колоне, да би нам већ сутрадан причали како су "одувек знали с ким имају посла", и како су "само желели да виде колико далеко он може да оде". А он може врло далеко - и због своје интелигенције, и због своје марљивости, а и због своје гордости.

Па, чак и он ће, ако икада реши да се врати, бити добродошао. Али, што се даље оде на том путу, све се теже враћа. На крају, чак ни пад у провалију не може бити другачији до бедан. Нема великог издајника. Моја генерација је одрастала на стриповима "Никад робом", у којима је главни негативни јунак био "издајник Миладин" - једна карактерна и естетска мизерија од човека. Бојим се да наш данашњи главни колаборациониста неће остати запамћен ни као деспот Стефан Лазаревић (што би желео да буде), ни као Вук Бранковић (чиме му његови некадашњи
радикални другови прете), него ће пре остати запамћен као "издајник Миладин".
* * *
Они, дакле, мисле да су главни посао већ одрадили, да је остало још само да "нормализују издају" и да ће онда све бити готово. Али, нема нормализације издаје. Има само смешних Миладина.

(НСПМ)

__._,_.___ http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/normalizacija-izdaje.html

KOSTA ČAVOŠKI: NIJE POGAŽEN SAMO USTAV SRBIJE VEĆ SVE ŠTO SU NAŠI PRECI ČINILI OD 1912.

nedelja, 02 jun 2013 00:22 

Tači ne dopušta ono što nalaže Ustav njegove zemlje, a vlasti naše države ne dopuštaju sebi ono što im Ustavn ne dopušta

Fond Slobodan Jovanović je 30. maja 2013. godine na Kolarčevom narodnom univerzitetu održao tribinu pod nazivom „Briselski sporazum pred Ustavnim sudom“. Na tribini je govorio akademik prof. dr Kosta Čavoški.

Govoreći o neustavnosti Briselskog sporazuma akademik Čavoški je najpre naveo da su sve njegove „pogodnosti“ za Srbe na Kosovu i Metohiji svedene na obećanja o izvršnim ovlašćenjima.

„Tači ne dopušta ono što nalaže Ustav njegove zemlje, a vlasti naše države ne dopuštaju sebi ono što im Ustavn ne dopušta“.

Čavoški je posebno naglasio da je potpisivanje Briselskog sporazuma ukidanje poslednjih ostataka državnosti i prema tome akt veleizdaje, izrazivši nadu da će aktere stići neumitna pravda.

Supstancijalne mane Briselskog sporazuma

Čavoški je naglasio da su jedan tekst Briselskog sporazuma 19. aprila 2013. godine inicijalima parafirali predsenik Vlade R. Srbije – Ivica Dačić i visoka predstavnica za spoljnu bezbednost i politiku EU – Ketrin Ešton. Na osnovu toga stvara se utisak da se radi o međunarodnom ugovoru sa EU, pošto je u tom dokumentu izbegnuto naznačenje Vlade „Kosova“, a u dokumentu koji je dostavljen Skupštini Srbije se navode samo „privremene institucije samouprave u Prištini“.

Prema Briselskom sporazumu, građani Srbije sa Kosova i Metohije će postati državljani „Kosova“. Ovim Sporazumom Srbija treba da postane prva država koja se dobrovoljno odrekla građana zbog ulaska u EU i to pod odložnim uslovom.

Akt je zaključen u izobičajenoj bilateralnoj formi. Tekst akta je sačinjen na engleskom jeziku u dva vida. Jedan s potpisima Eštonove i Dačića, a drugi s potpisima Eštonove i Tačija. Slični primeri se mogu naći u evropskoj diplomatskoj praksi XIX veka i vezani su za zaključenje realnih unija država.

Forma ovog dokumenta ukazuje na prikrivanje zvaničnih strana ugovornica – da se ne primeti kako se radi o ravnopravnim subjektima Međunarodnog prava. Akt Briselskog sporazuma se u Skupštini Srbije pojavio u formi izveštaja. Čavoški je podsetio da je prema našem Ustavnom pravu druga strana nepostojeća ugovorna strana, jer „Kosovo“ nema pravnog subjektiviteta, pa se radi o ugovoru sa nepostojećim ustavno-pravnim subjektom.

Naredna mana je neobjavljenost Sporazuma – nije objavljen ni u Službenom listu R. Srbije, a izbegnuta je i međunarodna forma zaključenja ugovora.

Pored toga, Briselski sporazum sadrži pojmove nepoznate Ustavu R. Srbije, kao što su „merodavno pravo Kosova“ i „zakoni Kosova“. Mimo Ustava R. Srbije, Sporazum rešava problematiku nadležnosti opštinskih vlasti i policije na Kosovu i Metohiji i uređenja sudova, o čemu govori u okviru „zakona Kosova“, umesto u okviru zakona Republike Srbije.

Izdvajanje Kosova i Metohije iz ustavnog poretka Srbije

Briselski sporazum predstavlja izdvajanje Kosova i Metohije iz ustavnog poretka Republike Srbije, zaključio je dr Čavoški, citirajući tekst preambule Ustava R. Srbije. On je podsetio da deo teksta preambule ulazi u tekst zakletve predsednika Srbije.

Ustav Srbije predviđa dve autonomne pokrajine u sastavu Srbije. “Odricanjem od Kosova i Metohije nije pogažen samo Ustav Srbije, već i sve ono što su naši preci činili od 1912. godine do danas”. Briselskim sporazumom se vrši prisiljavanje državljana Srbije na Kosovu i Metohiji da prihvate državljanstvo druge države.

Mane plana implementacije Briselskog sporazuma

Čavoški je podsetio da je 26. maja 2013. godine Vlada Srbije prihvatila Plan implementacije Briselskog sporazuma. Dačić je u ovom dokumentu parafirao da je tekst dokumenata Briselskog sporazuma originalan. Ovo je izvršeno na aktu kojeg su parafirala sva tri učesnika Sporazuma (Dačić, Eštonova i Tači). Po sadržaju, radi se o sprovodbenom ugovoru koji se odnosi na ranije zaključeni Briselski sporazum i sadrži rokove za njegovo izvršenje.

Formalne mane plana implementacije sastoje se, pre svega, u tome što se radi o formi dokumenta nepoznatoj našem Ustavu – nije donet u formi ustavnog zakona, zakona, niti podzakonskog akta. Vlada ga je prihvatila pukom odlukom. Pema tome, radi se o pravno nepostojećem aktu. Čavoški je naglasio da bi i pored ovih bitnih nedostataka forme Ustavni sud morao da obrati pažnju na njega. Iako se radi o pravno nepostojećem aktu, ovaj akt je pravno obavezujući po svojoj sadržini. Stoga Ustavni sud ne bi mogao da se oglasi nenadležnim, već bi morao odmah da plan proglasi neustavnim, zbog mana njegove forme.

Sadržinske mane plana su brojne. Čavoški je napomenuo da plan govori o „Asocijaciji zajednice“, koja nije dopušena po našem pravom poretku, i predviđa izbore za ovu „asocijaciju“ po „kosovskom zakonu“, iako je izbore moguće organizovati jedino po zakonu Srbije. Plan predviđa i ukidanje svih bezbednosnih službi Srbije na „Kosovu“. Ovo se odnosi i na one policijske službe koje izdaju lične karte, pasoše, saobraćajne i vozačke dozvole. Plan govori o budućem zapošljavanju pripadnika ovih službi u službu unutrašnjih poslova „Kosova“, iako se radi o službenicima R. Srbije, čiji radni odnos je zaštićen republičkim propisima. Plan takođe predviđa i ukidanje pravosudnih ustanova Srbije na Kosovu i Metohiju i osnivanje sudova mimo zakona Srbije, pri čemu, takođe mimo zakona Srbije, predviđa „reflektovanje nacionalnog sastava“ stanovništva.

Planom je predviđen rok u kome se moraju sprovesti i opštinski izbori.

Predviđena je i obaveza da do kraja maja Srbi omoguće pregled finansiranja ustanova na Kosovu i Metohiji.  „Transparentnost finansiranja“ u stvari ima cilj da se sredstva preusmere na neku kosovsku banku, kako bi se i na ovaj način izvršilo odvajanje ustanova i građana Kosova i Metohije od Srbije.

Planom se predviđa obaveznost dejstva ranijih sporazuma koji su zaključeni u doba Borisa Tadića (o slobodi kretanja, diplomama, registrima, zemljišnim knjigama…) – radi se o ugovorima čije pitanje ustavnosti je ranije pokrenuto pred Ustavnim sudom R. Srbije.

Nevidljive garancije SAD i NATO

Čavoški se posebno osvrnuo na Vučićevu izjavu, datu Srbima prilikom njegove posete Kosovu i Metohiji, o tome kako ima pisane garancije da NATO neće intervenisati protiv njih na severu Pokrajine. Međutim, Vučić te garancije nije nikada pokazao javnosti, pa ni Srbima sa Kosova i Metohije.

Pošto se očigledno može govoriti samo o usmenim garancijama, Čavoški je podsetio na jemstva NATO-a i SAD od početka devedesetih godina do danas. Naveo je koliko su SAD i NATO „poštovale“ plan Sajrusa Vensa za Republiku Srpsku Krajinu iz 1991. godine, a kasnije usmena jemstva Slobodanu Miloševiću i Radovanu Karadžiću o izuzeću od krivičnog gonjenja Haškog tribunala koja su ovima dali Ričard Holbruk i Madlen Olbrajt. Čavoški je javno dao savet Vučiću da i „jemstva“ Andreasa Foga Rasmusena tumači u svetlu ove istorije diplomatskih prevara.

Celo predavanje profesora Čavoškog možete pogledati OVDE

Izvor Fond Slobodan Jovanović, 31. 05. 2013.

Antić: Haški tribunal instrument rata, a ne ustanova pravde

Antić: Haški tribunal instrument rata, a ne ustanova pravde

 

Srna - 26.05.2013 16:17

BEOGRAD - Istoričar iz Naprednog kluba Čedomir Antić izjavio je Srni da je Haški tribunal svojom nepravednošću i dubokom mržnjom koju su pojedine sudije i tužioci pokazali prema srpskom narodu, pokazao da je instrument rata, a ne ustanova pravde.

"Time su, nažalost, u očima mnogih građana, čak i dokazane ubice i zločinci dobili neku vrstu amnestije i to je tragično. Posebno je tragično zbog žrtava i tragično je zbog svih onih u Srbiji kojima ja pripadam, a koji su potrošili godine braneći taj tribunal", istakao je Antić.

On je ukazao i na činjenicu da je ubistvo jednog francuskog navijača u Beogradu kažnjeno sa četiri puta više godina robije nego osuđeni za sve srpske civilne žrtve u prethodnim godinama odlukom Haškog tribunala.

Povodom 20 godina rada Tribunala, Antić je podsjetio da je ovaj sud osnovan u vrijeme "surovog, nepravednog, krvavog građanskog rata". "Znamo da je opravdanje bila činjenica da nacionalna pravosuđa, nažalost, nisu sudila za zločine koji su bili vršeni u ratu", dodao je Antić.

On je naveo da je Haški tribunal od početka pratila sumnja zato što nije imao univerzalni karakter, odnosno zato što je stvaran za jednu ili dvije zemlje, bivšu Jugoslaviju i Ruandu, i potom sumnja zato što su ga promovisali oni koji su bili učesnici u ratu, a to su SR Njemačka i SAD.

Antić, koji je i predsjednik Naprednog kluba, rekao da je sud u Hagu tokom proteklih 20 godina proveo veliki broj suđenja i da su "postojale sudije, tužioci, intelektualci koji su željeli da sudi svim zločincima, a ne samo zločincima iz jednog naroda".

"Nažalost, sud je do danas, a bilans njegovog rada je poznat, posebno poslije sramotnog, kriminalnog oslobađanja hrvatskih generala i albanskog teroriste Ramuša Haradinaja, napravljen za srpski narod i on nije napravljen čak ni za zločince iz srpskog naroda, jer je svojom nepravednošću i dubokom mržnjom koju su pojedine sudije i tužioci pokazali prema srpskom narodu, pokazao da je instrument rata, a ne ustanova pravde", naglasio je Antić.

U Haškom tribunalu sutra će biti održana svečanost povodom 20 godina od osnivanja ovog suda, usvajanjem Rezolucije 827 /1993/ Savjeta bezbjednosti UN 25. maja 1993. godine.

Tribunal je u dvodecenijskom mandatu optužio 161 lice, i to 110 Srba, 34 Hrvata, devet Bošnjaka, sedam Albanaca i jednog Makedonca.

Čak 68 odsto optuženih su Srbi, koji čine i 76 procenata osuđenih. Na Srbe se odnosi i 80 procenata svih izrečenih kazni i svih pet izrečenih doživotnih robija.

Pravosnažno ili nepravosnažno, dosad su osuđena 82 optuženika, na ukupnu kaznu od 1.215 godina zatvora: 62 Srbina - 974,5 godine zatvora, plus pet doživotnih, 12 Hrvata - 166 godina zatvora, pet Bošnjaka - 43,5 godina, dva Albanaca na 19 i Makedonac na 12 godina zatvora. Za 12 optuženika - po šest Hrvata i Srba - u toku je suđenje pred prvostepenim vijećem ili čekaju prvostepenu presudu.

http://www.nezavisne.com/novosti/ex-yu/Antic-Haski-tribunal-instrument-rata-a-ne-ustanova-pravde-193660.html

Pogledajte svaku rec i svaku sliku iz teksta:  Covek je sve rekao umesto svih nas.

 

Ампутација без анестезије

 

Зоран Ћирјаковић

уторак, 21. мај 2013.

(Напредни клуб, 19.5.2013) Зоран Ђинђић је сматрао да у демократској Србији питање Косова треба да буде демократско питање. Запад то није хтео ни да чује. Ивица Дачић је веровао да ће Србија у замену за (цело) Косово добити нешто опипљиво, вредно или трајно, нешто што не испарава као чаша воде на пустињском сунцу. Запад му даје само један кваздатум, паре за пензије и плате на кредит (са грејс периодом по принципу „после мене потоп") и мало мрвица са стола арапских аутократа који пливају у нафти и доларима захваљујући Петој флоти и момцима из Ленглија који воле јефтина одела и скупе наочаре. Зашто косовско питање није решавано као демократско питање, како је то желео Ђинђић? Зашто су на компромис спремном Дачићу дали толико понижавајуће мало? Из западног угла је и то превише. И Ђинђић и Дачић су разговарали са моћницима који, у суштини, верују да смо контаминирана нација добровољних егзекутора, легло тешко излечиве патологије од које се здрави народи и државе-пупољци морају спасавати одсецањем, било само територијалним (независно Косово, још увек са нешто Срба) или и територијалним и етничким (Хрватска, практично без Срба). У темељу веровања да представљамо ружан и опасан европски изузетак није само класични расизам – релативно су малобројни они који верују да су Срби генетски фатални и лоши. Али доминатно, културално и социолошко објашњење узрока српске патологије која, наводно, стално производи нове нападе убилачког беса само је привидно бенигно. Оно обезбеђује да један старовременски, данас дискредитовани расизам буде препакован у наизглед сасвим рационалну и оправдану бригу за људска и мањинска права „других". Оно омогућава и да се ампутација Косова обави на најјефтинији начин, без анестезије. Не треба губити из вида да се из северноатлантске визуре ту, у суштини, ради о ампутацији Србије а не Косова. Ми смо, не само у Бриселу и Вашингтону, перцепирани као канцерогено и гангренозно европско ткиво, цивилизацијски гној о коме треба бринути само у мери која обезбеђује да не загадимо или не отрујемо „добре" народе, „праве" Европљане осуђене да живе у нашем комшилуку. Наш бол се не рачуна. Неорасистичка равнодушност је подупрта научним радовима који „доказују" да Срби нису људски отпад, звери или болесници по себи, већ да су их из европске цивилизације, људскости и нормалности изопштиле српска жртвено-митотворачка историографија, српске клерофашистичке елите, српска некрофилно-педофилска црква и „смртоносни сјај" српске популарне културе. Другим речима, ми нисмо оковани нашим лошим генима, већ смо озверени, контаминирани и балванизовани нашом лошом културом. Иако су последице у суштини идентичне, мислим да је важно истаћи ову разлику. Она помаже да разумемо цинизам, моралисање и увредљиву ароганцију северноатлантских „посредника" и изасланика, као и честе критике за недовољно проалбанску политику којима су изложени од јавних интелектуалаца, активиста и новинара на Западу. Сви они верују да је Србија заслужила да се на њој примењују двоструки стандарди и да, када се о ради о нама, ни једно питање не може бити а приори демократско. Бојан Пајтић је само последњи у дугом низу западнобалканских политичара који рачунају на политички капитал који „неконтаминираним" актерима обезбеђује овакво схватање. Али неорасистичком аргументацијом легитимисан косовски недемократски преседан који, поврх свега, подразумева кршење устава, не може остати без последица по политички живот у Србији. Он отвара Пандорину кутију безакоња и, практично, различитим актерима обезбеђује изговор не само за недемократске већ и за нелегалне, па и насилне поступке. У његовој сенци деловаће и власт и, практично једина стварна, националистичка опозиција. Које су могуће последице? Најодговорније личности у држави биће суочене са директним претњама и оптужбама за велеиздају. Они имају разлога да страхују за сопствене животе. Штавише, данас је улог за владајући тријумвират много већи него што је био за Милошевића 1989. године. После пада Берлинског зида радило се искључиво о опстанку на власти. Непријатељи су тада желели да Милошевића „упокоје" само политички. Не треба губити из вида да су сви кључни људи новог режима политички занат испекли уз Милошевићеве скуте. Зато, с једне стране, не чуди да смо већ постали сведоци реактивирања неких кључних механизама Милошевићеве аутократске владавине. С друге стране, фаталистичко „спиновање" тезе о неопходности експресног одустајања од Косова неодољиво подсећа на „олако обећану брзину" и судбинску одбрану Косова крајем осамдесетих и током деведесетих. Постоје директне паралеле. Идеолошку матрицу данас не обезбеђује илузија о борби за „велику Србију" већ помама за ушећереном утопијом о „европској Србији". Забринутост за судбину „остатака закланог народа" заменила је брига за грађане Србије који степен поштовања својих људских права мере раздаљином до најближе радње IKEA-е или H&M-а („ха унд ем", по Веберу). Уместо пребројавања издајника и страних плаћеника жигосани су националисти и припадници „вампирске Србије", како је Александар Вучић описао ноћну мору свог садашњег, денацификованог аватара.   Наравно, и данас важно место имају медији. После пар месеци значајно већих медијских слобода, сведоци смо контроле над медијима која превазилази чак и монопол који је изузетно ефикасно спроводио Тадићев кабинет. Али Вучићу у поново уштројеним „независним" медијима нису били потребни нови кербери. Наиме, кључни Тадићеви уредници су својим неолибералним срцем одувек били много више у еврофундаменталистичком (мада шкртом) ЛДП-у него у идеолошки збрканом (и неупоредиво издашнијем) ДС-у. Штавише, нова платформа европеизованих Шешељевих војвода савршено одговара њиховом политичком укусу. Зато Вучић за политику која представља складну синтезу Латинкине србофобичне идеологије и (још увек) разблажене верзије милошевићевске псеудодемократије тешко да је могао да нађе боље послушнике од дојучерашњих медијских пулена „Микија" Ракића и „Сркија" Шапера. Ипак, када неко мрзи из срца а не из новчаника, то народ осећа. Искреност нема цену. Како су то, између осталих, раније открили Слободан Милошевић и Џорџ Буш, један заводљиви „корисни идиот" је понекад много вреднији од скупе армије медијских послушника и плаћеника. Бранкица Станковић нам је косовске Србе огадила са истом оном вером у истину и правдољубивим жаром са којим је Милијана Балетић десетак година раније сатанизовала Хрвате. Зато су Бранкицини Косовци, као и Милијанине „усташе", у свести многих грађана Србије остали урезани као људи чије помињање аутоматски изазива савршену мешавину страха и гађења, што је велика препрека за емпатију и разумевање. Ипак, страсна склоност према црно-белим сликама, посвећеност великом циљу и мисионарски жар нису довољни. Били они „национални" или „европски", прљавији медијски послови се морају поверити професионалцима обдареним хладном главом и ослобођеним од етичких обзира.   „Блиц" из 2013. представља римејк „Политике" из 1989. године. У новој верзији, рађеној у швајцарско-немачкој копродукцији, улогу римског папе добио је митрополит Амфилохије, а Туђман се сада презива Коштуница. У новој подели, метросексуалног негативца Ивана Ђурића заменио је мужевни негативац Слободан Самарџић. Уместо Азема Власија ухапшен је Мирослав Мишковић. Ваљда зато да би деловали уверљиво у земљи у којој важи максима „судим се, дакле постојим", и стари макадамски пут до Добричиног великосрпског сна и нова аутострада до Латинкине микросрбијанске јаве захтевају „свог" робијаша. Добили смо и нове „јаднике" и самоуверене хероине. Слике босоногог Холбрука у штабу ОВК заменио је видео „Патике за Србије" у коме наступају две „јаднице" из Батајнице. Улогу аскетске Смиље Аврамов, хероине Вучићеве младости, добила је продорна Борка Павићевић, „Доместос" српске (не)културе и умилни први глас згађеног хора београдских НВО девојчица. Бошко Јакшић је остао незамењив. Штавише, нови сценаристи су његову улогу толико расписали да се стиче утисак да је фабрички уграђен у телевизоре који се производе за тржиште ампутиране Србије. Да човек има талента показује и чињеница да је у стању да фашизам и (нео)нацизам у Србији препозна тамо где га не назире чак ни Соња Бисерко.   Нажалост, не можемо рачунати с тим да ће се све завршити на привилеговању старих и нових сабораца и удбашко-медијској сатанизацији противника и критичара. Овако велику промену не само политике већ, у стварности, и државне границе, потребно је посматрати у контексту упоредивих ситуација у новијој европској историји. На пример, давање независности северном, плодном делу Алжира – који није био колонија, већ део Француске – подразумевало је покољ политичких противника режима у самом центру Паризу (Сена је послужила као масовна гробница, што је учинило немогућим да се установи тачан број убијених), ванредно стање и строгу цензуру. Председник који је одобрио ампутацију је само чудом остао жив. Да парафразирам познатог песника, (афрички) Алжир је за Французе био неупоредиво „скупља" реч него (европско) Косово за Србе. Да ли ће тако и остати? Ако је садашња српска власт стварно одлучила да пређе косовски државотворни Рубикон – у шта мало ко сумња, онда можемо очекивати да ће прибећи свим мерама које сматра примереним сопственом осећају угрожености. Не треба губити из вида ни да има пуну подршку Запада и да „наше" невладине организације углавном представљају приручне алатке западних спонзора. Људска права овде имају и националност и идеологију и бојим се да се углавном не односе на „звери српске" и осталу културно недеконтаминирану православну менажерију. У ову медијски сатанизовану групу људи спадају и сви они за које би и „најбоља цена" за Косово била премала и патриоте које би бол осећале и под најмоћнијом анестезијом. Чини се да међу њима има и оних који су на све спремни. Нажалост, чињеница да је пут до Бриселског споразума утабан суспендовањем демократских принципа и дехуманизацијом практично даје различитим актерима за право да сами, у складу са сопственим моралом и погледом на свет, с једне стране, одреде границе суспендовања демократских и других права неистомишљеника и политичких противника и, с друге стране, дефинишу меру њихове човечности, њиховог права да буду третирани као (неозверени) људи.   То је огромно бреме. Под њим ћемо клецати у предвечерје сваких избора, велике фудбалске утакмице, геј параде… Али њега на плећа нејаке српске демократије и још крхкије толеранције нису ставили српски ултранационалисти, чак ни они који су, не само на Косову, деловали срамно и злочиначки. Њега су Србији натоварили они западни и „проевропски" актери који већ двадесетак година доказују да у сваком српском владару, од саможивог и бруталног Милошевића до прагматичног и проевропског Ђинђића, чучи недемократа, српском културом контаминирани злотвор коме се, као и народу из кога долази, не може веровати. Под овим теретом се за живота саплитао Зоран Ђинђић и под њим, шта год неко мислио о њиховим мотивима и одлукама, данас грцају Ивица Дачић и Александар Вучић. Не треба заборавити да је са леђа Зорана Ђинђића, клеветаног и вређаног и из „Европе" и из „друге Србије", овај баласт скинуо тек метак Звездана Јовановића. Штавише, верујем да не постоји бољи начин да се илуструје и тежина и права природа букагија које везују руке српских политичара од чињенице да је било потребно да један Милошевићев зликовац убије Зорана Ђинђића да би са имена српског премијера могла да буде спрана љага нацификованог српског национализма, оптужба да представља улепшаног, резервног Милошевића. Србија ће овај терет тешко скинути јер он у себи садржи самоиспуњавајуће пророчанство. Наиме, не само сваки покушај казне или освете за „велеиздају", већ и свако јавно изражавање сумњичавости, отпора или непристајања може бити узето као нови „доказ" да му је било место на српским леђима и да га не треба олакшавати.   Зато нас, чак и без Косова, иста она (европска) логика која је довела до бриселске ампутације без анестезије, наводно у име „европске будућности", може удаљити и од демократије и од замишљене Европе и од бољег живота. Недемократска и дехуманизујућа, она је већ на делу и у строго контролисаним медијима и у позивима на „упокојење" вођа које ти медији свакодневно величају. Будућност Србије ће у великој мери зависити од одговора на три питања: колико дуго ће ова логика наставити да „влада" нашим медијима, да ли ће се „уселити" и у изборни процес и колико ће насиља произвести.

 

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/amputacija-bez-anestezije.html

Nije Josip Broz pobedio Dražu, ni Haradinaj generala Lazarevića, već laž, prevara i moć velikih sila

Nije Josip Broz pobedio Dražu, ni Haradinaj generala Lazarevića, već laž, prevara i moć velikih sila

Piše: Dragan Krsmanović

Devedesete godine su razorile srpsko društva do temelja. Mada su ekonomske posledice sankcija i ratova bile ogromne, još razornije je bilo rušenje tradicionalnog sistema vrednosti. Ono što je bilo dobro, postalo je loše a ono što je bilo zlo i nemoralno postalo je poželjno i cenjeno. Lopovi su se presvukli u „kontraverzne biznismene" , za krađu se govorilo „snašao se", a ko se zbog nečega „nije snašao", a bio je u prilici postao je nesposobnjaković dostojan prezira.

Priča se da se dvehiljadite desila neka promena. Možda u politici i ekonomiji, ali ne i u moralu. Biti pošten i plemenit i nadalje je vredno prezira, a i dalje se veličaju tirani i otimači.

Povodom 9.maja –Dana pobede državna televizija je upriličila emisiju u kojoj su „pravi" i „kvaziistoričari" pokušali da osvetle neke kontraverze, kojima naša prošlost obiluje. I opet su se, nažalost, ubrali truli plodovi dva naopaka procesa. Na stablo višedecenijskog iskrivljavanja činjenica, falsifikovanja i podmetanja nakalemljena je grana zlobe i nemorala.

Tako, pošto su i „slepi" videli da general Mihailović ne može biti izdajica, pokrenuta je druga matrica. Matrica po kojoj se general Mihailović mora prikazati kao nesposoban i nesnalažljiv, skoro pa priglup. Jer kako je austrougarski narednik „nadmudrio" srpskog pukovnika?

Lako! Kao što kvaran trgovac može prevariti akademika mereći na kantaru, ili kao što će vas zakletvom u decu i najveći pokvarenjak odvratiti od traganjem za pravdom. Jednostavno gde se sretnu pošten i nepošten, iskren i neiskren, dobrodušan i zao, svakome je jasno ko će toga dana biti prevaren.

Na navodnim pregovorima u selu Brajići, kada su se sastali Mihailović i Broz, sa jedne strane je stajao pukovnik Jugoslovenske vojske za koga se znalo ko je i odakle, ko su mu roditelji i gde su mu žena i deca, gde je bio u prošlom ratu i kome se zakleo u ovom. Sa druge strane sedeo je čovek kome sem nadimka ništa nije bilo tačno. Ko je, odakle i zbog čega? Čija naređenja prima i koji su mu ciljevi? Ko mu je žena i gde su mu deca?

Zar zaista verujete da bi ga srpski seljaci sledili da je stao pred njih i rekao: „Ja sam austrougarski narednik iz 25.zagrebačke pukovnije koja je u Jadru i Mačvi počinila brojne zločine i došao sam da vas povedem u borbu protiv Nemaca mada znam da će vas streljati po receptu 100 za jednog, pa dokle izdržite. Posle rata imam nameru da uvedem komunistički režim, vas postreljam ili pošaljem na robiju jer ste kulaci a od Srbije da otrgnem Crnu Goru i Makedoniju,a kasnije i Kosovo i Metohiju i Vojvodinu".

Broz je isplivao na talasu podudaranja interesa Moskve i Londona da se ograniči uticaj Srba i Srbije na buduću jugoslovensku državu i učini ustupak Moskvi za širenje komunističkog poretka na zemlje balkanskog poluostrva.

Sve ostalo je samo vređanje istorijske istine i zdrave logike. Bilo bi to kao kad bi danas neko tvrdio kako je Ramuš Haradinaj bolji i sposobniji vojnik od generala Lazarevića. Jer činjenica je da se Vojska Srbije povukla sa Kosova i Metohije i da je Haradinaj „glavna faca" na KiM. I Broz i Haradinaj su se pojavili kao marginalci na krilima tuđih aviona, tuđeg oružja, obuke i logističke i propagandne podrške. Za njih su ratove vodili drugi, moćniji, koji su ih iz vlastitog interesa ustoličili „na kraju priče".

Ukoliko je Srbija propustila priliku da diplomatijom spreči neki od ratova to sigurno ne može ići na dušu ni generalu Mihailoviću ni generalu Lazareviću i to ih ne čini manje sposobnim.

A možda je došlo vreme da se Srbi konačno odluče čije tradicije baštine i koja je njihova „duhovna vertikala". Da li su naši uzori Sveti Sava, Karađorđe i Miloš, Kralj Petar i Živoin Mišić, generali Mihailović i Lazarević ili pak Marks, Engels, Lenjin, Staljin,Tito…

A onima koji se uzdaju u milost i podršku „lažnih saveznika" neka pogledaju u dokumenta. Oktobra 1940. godine u času kada je Britanija bila sama i izolovana na svom ostrvu a cela Evropa pod nemačkom čizmom pukovnik Mihailović je prkosno u svojoj uniformi posetio prijem u britanskoj ambasadi demonstrirajući svoju privrženost borbi koju ona vodi protiv Hitlera, zbog čega je bio kažnjen. Nepune četiri godine kasnije britanci su razmatrali varijante za uklanjanja generala Mihailovića stidljivno uvodeći u kombinacije i njegovu fizičku likvidaciju. Ako su to vaši saveznici nama je jasna i vaša sudbina. Za nekoliko godina dok vam niz lice budu tekle pokajničke suze jer ste prevareni i izdani od svojih „saveznika" nemojte reći da niste bili upozoreni.

Autor je član Srpskog Liberalnog saveta

(Srpski kulturni klub)