недеља, 4. август 2013.

Србију „чешља“ 8.000 страних агената

Србију „чешља" 8.000 страних агената

ВЛАДИМИР КРШЉАНИН ЗА „ГЕПОЛИТИКУ" О СВЕНАРОДНОМ ПРИТИСКУ РАДИ ПРОМЕНЕ ДРЖАВНОГ КУРСА

Претходним властима, као и садашњој политичкој врхушки, у ономе што раде не требају ни војска ни дипломатија. Њихови лидери су обећали послушност окупатору и спремност да ураде све што се од њих тражи. Али војску и дипломатију не укидају напросто зато што би то била грдна срамота, и што то ниједна земља у свету досад није учинила
Русија нашим садашњим властодршцима служи за обману сопственог народа како су они патриоти и како се са руским властима виђају, потписују споразуме, а истовремено воде рачуна да не пређу границу која им је дозвољена. А рекло би се да им је мало више дозвољено него Тадићу
Русија је спремна да буде наш савезник, али ми имамо НАТО официре у Генералштабу, у Министарству одбране, у Војно безбедносној агенцији, на Војној академији, који потпуно контролишу целокупну сферу одбране и безбедности у Србији
У најзваничнијем руском документу – Концепцији спољне политике Руске Федерације пише да је Евроазијски Савез отворен и за друге државе осим бивших република СССР. Не верујем да у Русији данас постоји било ко да би се успротивио таквој жељи Србије, ствар је искључиво у нашим рукама
Садашње власти обмањују грађане да су патриотске, а заправо спроводе својеврсну капитулацију и воде нас у потпуну економску и социјалну катастрофу

MАГИСТАР Владимир Кршљанин, по образовању астрофизичар, најширој јавности је познат као амбасадор у СМИП- у из времена Слободана Милошевића. Данас је на челу Покрета за Србију који у оквиру иницијативе „Никад граница" обједињује патриотске снаге у свенародни фронт против недржавотворне политике.

Кршљанин је и почасни професор руског Државног трговинско-економског универзитета, сарадник Руског института стратешких истраживања (РИСИ), члан управе Светског савеза слободних мислилаца, секретар Међународног комитета „Слободан Милошевић" и члан Удружења књижевника Србије. С њим смо разговарали о актуелној политици у Србији, њеним односима наспрам глобалних сила и кретања, као и питању колико српски народ може да утиче на процесе супротне његовим националним интересима.

Може ли се рећи да је Покрет за Србију, заправо, опозиција политици званичне власти?

- Покрет за Србију је пре свега патриотска организација која окупља грађане који желе праву Србију, а међу којима има много стручњака и људи са великим знањем и искуством у разним областима, као што су адвокати, генерали, новинари, политички и радници из бивших државних служби. Ова организација допринеси општем буђењу у Србији и ангажовању што већег броја људи одстрањених од реалног утицаја, а због повратка Србије самој себи, односно остваривања суверене политике, одбране територијалног интегритета земље и развоја који би се темељио на вредностима из наше историје и нашег значаја као нације.

Шта је суштински циљ иницијативе „Никад граница" у оквиру које делује Покрет за Србију?

- Србија се већ дуже време налази пред великим изазовима, а један од највећих је како да сачува државни суверенитет. Док смо били изложени НАТО агресији и другим неправдама са Запада некако смо и успевали да сачувамо државни суверенитет и достојанство грађана. Сада је на делу велика обмана власти која покушава да за рачун својих западних пријатеља анулира све за шта смо се борили током 90-их и у последњој деценији овога века, али и у светским ратовима, и превари грађане да носе некакав патриотски карактер, а заправо спроводе својеврсну капитулацију са изговором да то води нечем добром у економском смислу, иако сви видимо да нас то води у потпуну економску и социјалну катастрофу. Покрет за Србију је од краја прошле године приступио иницијативи „Никад граница" и сада заједно све своје напоре усмеравамо на прекидање погубног политичког курса и свега што је везано за бриселски споразум и предају Косова и Метохије, кршење Устава Србије. Циљ нам је да створимо један општенародни фронт који би понудио праву алтернативу Србији.

Верујете ли да је то могуће ако је ДСС инсистирао да самостално организује протест против видовданског добијања датума за ЕУ?

- Највећи проблем је, свакако, у великим странкама које су навикле да постоје као самостални политички субјекти и у свом политичком прагматизму са једне стране гледају, ако су патриотске, шта је национални интерес, а са друге стране колико ће неки потез да утиче на њихов политички рејтинг и изборне резултате. Знам да се у ДСС разговара о потреби стварања патриотског блока, јер смо више пута с њима дискутовали на ту тему, али нисмо добили одговор. Протест ДСС организован је као наставак активности четири општине са севера Косова, али и поред тога већина патриотских снага је очекивала већу кооперативност ДСС тим поводом. Садржај њихових порука је био адекватан, али је велика штета што протест није био масовнији. Ни радикали нису увек једноставан саговорник, без обзира што су остали испод цензуса. И поред признања на доследности у ставовима, сматрам да је њихов ангажман у јавном и политичком животу на плану одбране декларисаних ставова недовољан. Ако је посреди издаја државних интереса, ако је у питању територијални интегритет земље и ако је њена будућност угрожена, потребно је много више од вербалних активности.

Ако неко неће да жртвује своју позицију за патриотски интерес, зар се онда не поставља питање да ли је тај патриотизам истински?

- Тако мисли велики број грађана Србије, али овде постоји такозвана елита, појединци или групе које уз помоћ новца остварују политички утицај, а своју позицију су учврстили у време апсолутне западне доминације над Србијом. С обзиром да је та «елита» потпуно зависна од окупатора Србије, она не ради у интересу земље, већ води прозападну политику и поред тога што је огромна већина грађана Србије против НАТО алијансе, а за савезништво са Русијом, а убедљива већина је и против уласка у ЕУ. Све то говори да демократија у Србији не функционише и да та ситуација мора да се промени. Насупрот тој такозваној елити постоји такозвана резерва – родољуби који су у сваком погледу компетентни, познати као стручњаци, јавни и политички радници, научници, који су у Србији много бројнији и квалитетнији од самозване елите, али није организована и нема капитал ни адекватан утицај у друштву. Зато је неопходан један широки фронт са веома јасним, једноставним, али убедљивим и одлучним захтевима, коме ће већина људи веровати. То не може да буде још једна финансијска корпорација под називом политичка странка, него један општенародни фронт у коме ће свако бити поштован и неће се осећати изманипулисаним.

Како цените напоре наших власти да грађане убеде у причу о непостојању алтернативе за Србију осим ЕУ?

- То је једна од најстрашнијих ствари, која има много слојева. Пре свега, она одражава чињеницу да наша политичка врхушка, превасходно оличена у три човека који никога не консултују, па чак ни своје странке, а о неким државним структурама или озбиљним аналитичким службама да и не говорим, спроводе неку политику о којој се договарају са својим западним менторима, и спроводе је у Србији по њиховим налозима. Прва ствар коју од њих траже Америка и Брисел је признавање независног Косова које и не мора да се догоди одједном, него у фазама како и раде, јер то је и био крајњи циљ агресије на Србију који сада желе да овековече, а то могу да постигну само уз пристанак Србије. Други захтев Вашингтона је да Србија «остане на европском путу», то значи под контролом НАТО пакта и ЕУ, без икакве перспективе да некада постанемо њихови равноправни чланови. Њима Србија и није потребна као партнер, него као разложена и разорена земља да би им била пробављива. Наравно, односи српских политичара према Русији произлазе из оваквог става Америке. Русија нашим садашњим властодршцима служи за обману сопственог народа како су они патриоти и како се са руским властима виђају, потписују споразуме, а истовремено воде рачуна да не пређу границу која им је дозвољена. А рекло би се да им је мало више дозвољено него Тадићу.

Је ли Запад тиме на неки начин заштитио Тадића од тоталног разобличења, а садашњој власти оставио да игра игру са Русима?

- Американци су, заправо, и рачунали на то да отпор грађана Србије отупе тако што ће њихове захтеве испунити партије које имају имиџ патриотских и које због тога треба да сарађују са Русијом. Неки облици војне сарадње који су били забрањени у Тадићево доба, овима су дозвољени, али ограничени. Наиме, Русија је спремна да буде наш савезник, али ми имамо НАТО официре у Генералштабу, у Министарству одбране, у Војно безбедносној агенцији, на Војној академији, који потпуно контролишу целокупну сферу одбране и безбедности у Србији. Да ли је могуће и замисливо да имамо озбиљно партнерство у одбрани са Русијом, а да истовремено амерички и британски официри седе у нашој војсци, исти они који стварају војску независног Косова и који су нас до јуче бомбардовали осиромашеним уранијумом. Лаж да ми с њима сада из чистог прагматизма градимо ново пријатељство неће проћи код економски и социјално угрожених грађана, јер они знају да нема ни трага добрим намерама Запада према Србији. Значи, Србија треба да буде колонизована као и све земље у региону које су већ ушле у ЕУ и НАТО, али осим тога она мора да буде ликвидирана као политички фактор, и растурена територијално, економски, духовно и морално.

Могу ли такви односи са Русима да угрозе и пројекат Јужног тока који би значајно унапредио нашу привреду и животни стандард?

- Свакако да могу. Наше власти то никада неће да признају, већ се стално куну да ће тај пројекат бити реализован, али ми у разним потезима појединих министара и у клими која се емитује кроз медије, па чак и у неким покушајима уласка у алтернативне енергетске пројекте везане за ЕУ, видимо да је та ствар непожељна. Много година се преко Набука и Јужног тока као симбола конкуренције води геополитичка битка између Запада и Русије. По свему досада, а и по економској основаности и реалистичности Јужни ток је однео победу, Набуко је практично напуштен, али сада се већ говори о неком трансјадранском гасоводу као делимичној замени за Набуко и некаквом покушају да се уз овај велики руски гасовод ипак добије и неки извор гаса, иако много мањи, који неће зависити од Русије.

Значи ли то да наши односи са Русијом зависе искључиво од воље тренутне политичке врхушке?

- Најпре треба рећи да је Запад тај који је стално настојао да спречи државно-политичко повезивање Русије и Србије. Русија чак није била укључена ни у аранжмане којима је окончан Први светски рат, а један од њих је и стврање Југославије у Версају. Ми сад имамо могућност као никад у историји да односе са Русијом заснујемо слободно и у своју корист, и неистине које наши политичари повремено износе против тога не стоје. У најзваничнијем руском документу – Концепцији спољне политике Руске Федерације пише да је Евроазијски Савез отворен и за друге државе осим бивших република СССР. Не верујем да у Русији данас постоји било ко да би се успротивио таквој жељи Србије, ствар је искључиво у нашим рукама. Уосталом, чак се ни Јељцин 1999. није смео отворено супротставити отпочињању процеса укључивања СРЈ у Савез Русије и Белорусије.

Што се уласка у ЕУ тиче, јесмо ли из негативних искустава неких земаља, Румуније и Бугарске на пример, извукли бар неку поуку?

- Последње земље које су имале извесну корист од уласка у ЕУ су биле Грчка и Португалија. Међутим, и та корист је била невелика, краткотрајна, и као што се види није им донела ништа добро. Прича наших политичара да због окружења и ми морамо тако није никакав аргумент, мада нико и никад није говорио да треба да прекинемо сарадњу са земљама ЕУ. Али улазак у систем ЕУ за Србију чија је економија нејака значи опасност, значи одустајање од развоја, а криза која је на делу у ЕУ и на Западу прети да ћемо још више осиромашити, јер они због својих проблема морају да нас експлоатишу још више него обично. За нас је најважније да се суочимо са истином и схватимо да морамо потпуно да променимо курс државне политике, јер чак и кад не би било негативне пристрасности Запада према Србији, сви разлози су на страни евроазијских интеграција.

Као бивши амбасадор, шта мислите о раду наше диломатије?

- Претходним властима, као и садашњој политичкој врхушки, у ономе што раде не требају ни војска ни дипломатија. Њихови лидери су обећали послушност окупатору и спремност да ураде све што се од њих тражи. Али војску и дипломатију не укидају напросто зато што би то била грдна срамота, и што то ниједна земља у свету досад није учинила. Наравно, и у војсци и у дипломатији још увек има квалитетног кадра, мада су многи отерани, а они који су остали принуђени су да раде против интереса Србије. Али, то још увек може да се промени!

СПС дубоко на прозападном курсу

- Не желим да будем личан, мада ми то није лако јер сам годинама био члан социјалиста и блиско сарађивао са данашњим лидером. СПС је настао из једног општенародног покрета уз који је крајем 80-их година стао читав народ и српска интелигенција, подржавајући политику коју је оличавао Слободан Милошевић. Тада смо трпели најбруталнији притисак Запада у разбијању Југославије, и нисмо имали Русију као савезника јер је и сама спроводила западну политику. Политика СПС тада се темељила на два принципа који би и данас могли да се примењују. Један је очување суверенитета земље, а други јака економија и висок степен социјалних права у интересу највећег броја грађана. Духовност и верска осећања су од социјалиста била уважавана, иако се о њима није отворено говорило. У том периоду изграђено је више православних храмова него у било ком периоду српске историје. Данас је СПС јако далеко од ових темељних опредељења, јер се прилагодио новим околностима што га је коштало подршке грађана на изборима. У свом прозападном курсу СПС ризикује да изгуби и ово мало бирача који још верују да се политика социјалиста темељи на принципима о којима сам говорио.

У Београду делује 8.000 страних агената, не рачунајући њихове српске помагаче

У БЕОГРАДУ делује 8.000 агената разних западних служби. Ту не убрајам њихове српске сараднике. Значи, овде на хиљаде странаца под управом Британаца и Американаца контролишу сваки сегмент српске државе, економије и политике. Та ствар мора да се оконча, они морају да оду из наших државних структура, уопште нам нису потребни јер економска сарадња с њима је веома симболична, за разлику неких других европских држава с којима имамо коректне односе и значајну економску сарадњу. Али морамо јасно установити своје приоритете, учврстити свој суверенитет и стратешки се повезати са Русијом која нам је помогла у многим кључним историјским тренуцима, почев од ослобођења од Турака, када смо и обновили своју државност.

http://www.fakti.org/serbian-point/kritika-vlasti/srbiju-ceslja-8000-stranih-agenata

четвртак, 1. август 2013.

SAVO ŠTRBAC: SRBI I „OLUJA”

SAVO ŠTRBAC: SRBI I „OLUJA"

četvrtak, 01 avgust 2013 08:43

O jednoj sednici skupštinskog odbora za dijasporu i još ponečemu

Najvrelijeg dana ove godine, u zdanju Skupštine Srbije održana je sednica Odbora za dijasporu i Srbe iz regiona. Na dnevnom redu: „Aktuelni položaj Srba u Republici Hrvatskoj i ostvarivanje njihovih manjinskih prava u skladu sa standardima Evropske unije". Pristigli skoro svi pozvani Srbi iz Hrvatske: Milorad Pupovac, predsednik Srpskog narodnog vijeća, Veljko Džakula, predsednik Srpskog demokratskog foruma, Vojislav Stanimirović, predsednik SDSS-a, Jovan Ajduković, predsednik Naše stranke… Sednici odbora odazvali smo se i Milojko Budimir, sekretar Udruženja Srba iz Hrvatske, i ja, ispred „Veritasa".

Predsednik odbora Aleksandar Čotrić, kao pravi domaćin, prvo je dao reč gostima iz Hrvatske: Pupovcu, Džakuli, Ajdukoviću... koji su izneli dosta različitih ali i netačnih podataka o procesuiranim Srbima pred hrvatskim pravosuđem. Pošto se tom temom mi u „Veritasu" bavimo poslednjih dvadesetak godina, malo sam bučnije reagovao na iznošenje netačnih podataka, što je Budimir, koji je sedeo pored mene, shvatio da se i ja želim uključiti u diskusiju, pa je predsedavajućem, na ceduljici, prijavio mene, ali i sebe, uz put mi objašnjavajući da će nam, na osnovu njegovih iskustava, reč dati na kraju, pod uslovom da bude vremena.

Govorili su gosti iz Hrvatske, neki i po dva puta, onda su na red došli članovi odbora, koji su takođe pominjali veoma različite podatke o procesuiranima. Posle njih na red su došli predstavnici ministarstava pravde i spoljnih poslova, pa direktorka vladine Kancelarije za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu, komesar za izbeglice i migracije i na kraju predstavnici tužilaštva za ratne zločine.

Vreme je već odmaklo, pa je predsedavajući sugerisao da se diskusija privodi kraju. Nakon toga sam i ja dobio reč. Uglavnom sam iznosio službene hrvatske podatke o procesuiranim osobama za ratne zločine i rezultate „Veritasovih" analiza istih, ispravljajući prethodno iznesene netačne navode mnogih govornika.

Sugerisao sam i nekoliko zaključaka u vezi sa procesuiranima, koje sam i do sada javno iznosio. Na kraju sam se osvrnuo i na skorašnje obeležavanje godišnjice „Oluje", jedne od najvećih tragedija srpskog naroda, sugerišući zaključak da se ubuduće na sednice skupštinskog odbora ne pozivaju oni Srbi koji budu prisustvovali proslavi „Oluje", pri tom ne imenujući nikoga. Usledila je, na moje iznenađenje, reakcija predsedavajućeg u smislu da nije korektno da se vređamo i da nije ni mesto ni vreme za to.

Pošto se sastanak uskoro završio, ova moja sugestija i reakcija predsedavajućeg među prisutnima je izazvala najviše polemike. Interesantno je da su svi mislili da se moja sugestija odnosila samo na prisutnog Veljka Džakulu, koji je prošle godine, na poziv predsednika Hrvatske Ive Josipovića, prisustvovao proslavi „Oluje" u Kninu, a ove godine je to ponovio i na proslavi godišnjice „Bljeska" u Okučanima, u kojoj akciji je i sam bio zarobljen.

Istina je da mi je gospodin Džakula bio povod za sugestiju, ali ja sam mislio na sve Srbe koji bi ubuduće prisustvovali proslavi „Oluje". Smatram da je moja sugestija bila opravdana zato što je država Srbija pred Međunarodnim sudom pravde podnela (kontra)tužbu za genocid nad Srbima počinjen u toj akciji i što se jedan od tužbenih zahteva odnosi na naredbu Hrvatskoj da sa liste državnih praznika izbaci „Dan pobjede i domovinske zahvalnosti" i „Dan hrvatskih branitelja" koji se slave 5. avgusta. Ovaj spor je daleko odmakao i već je zakazan glavni pretres za početak proleća iduće godine. Inicijative o eventualnom uzajamnom povlačenju tužbi između Hrvatske i Srbije, barem dok do toga ne dođe, ne menjaju ništa na stvari.

Zar nije apsurdna situacija da bilo ko vodi neku političku, odnosno vladinu ili nevladinu organizaciju sa srpskim predznakom, a prisustvuje proslavama akcije za koju Srbija pred najvećom pravosudnom ustanovom na svetu tvrdi i dokazuje da je genocidna a potom, kao da se ništa nije desilo, bude pozivan na sednice skupštinskog odbora?

Da je odbor usvojio sugerisani zaključak, da li bi predstavljao diskriminišuću, omalovažavajuću, odnosno uvređujuću meru protiv onih koji bi, uprkos takvom zaključku, odlazili, prvi, drugi, svejedno koji put, na proslavu „Oluje"? Po mom mišljenju, ne bi, ili bi onoliko koliko je diskriminišuća bilo koja mera propisana za bilo koje drugo kršenje unapred propisanih (dogovorenih) pravila ponašanja. Uveren sam da neka sankcija za ovakav vid ponašanja („mimo interesa svog naroda") mora postojati. I ovaj skupštinski odbor, po mom shvatanju, ima pravo (i obavezu), da kroz svoje zaključke uvede malo reda među Srbe u dijaspori i regionu, kao što mu i sam naziv sugeriše.

Informaciono-dokumentacioni centar „Veritas"

Izvor Politika, 01. 08. 2013.

недеља, 28. јул 2013.

Алекса Ђилас, Осуђени смо да будемо „националисти”

Разговор недеље: Алекса Ђилас, социолог

Осуђени смо да будемо „националисти"

Национална држава је доминантан облик политичке организације у свету. Тако ће и остати. Морамо да бринемо о интересима свог народа и државе и да се трудимо да они буду што јачи. То никако не значи националну нетолерантност или ратоборну политику

Фото Д. Ћирков

Књига др Алексе Ђиласа, социолога и публицисте, Рушевине и зидови (издавач Албатрос Плус), која се недавно појавила, има поднаслов: Есеји, портрети, полемике, интервјуи. Главна тема је наш однос према Европи и Западу и њихов однос према нама. О томе су Ђиласови критички прикази западних књига о нашој историји или полемике с америчким професорима или са британским амбасадором у Београду. Такође, и студија о визији Европе председника Де Гола, великог француског државника – у његову Европу би Србија одмах била примљена и лако би се у њу уклопила. Ђилас наглашава разлику између Де Гола и данашњих европских лидера, кратковидих прагматиста који стално праве уступке Сједињеним Америчким Државама. Чак је и есеј о Леониду Шејки посредно о Србима и Западу, будући да истиче како је његово сликарство истовремено веома европско, дубоко наше и сасвим оригинално.

Шта поручујете својом књигом?

Трудим се да оцртам контуре за једну политику која је истовремено и наша и европска, и либерална и патриотска. И да улијем нашим људима самопоуздање, посебно младим и образованим. Ипак, моја стална нада и темељни оптимизам нису без упитаности, сумње.

Моја основна оријентација је либерална и прозападна, посебно, проевропска, али сам желео да покажем како то подразумева и критичко мишљење о сâмом Западу. Слажем се да не смемо бити надмене бунџије и нетрпељиве свађалице, али много већу опасност видим у послушничком односу према великим силама. Често ми се чини да смо напамет научили лекцију коју нам Запад већ дуго даје, како треба да водимо рачуна и у нашој спољној и у нашој унутрашњој политици само о томе да добијемо што мање западних штапова и што више западних шаргарепа.

Аутентично либерално мишљење и либерална политика неспојиви су са понављањем онога што су рекли велики и јаки и са снисходљивошћу и политичким подаништвом. А онај интелектуалац који у свом размишљању и писању стане на пола пута, односно критикује једино свој народ и своју земљу, само је тобожњи либерал.

Имамо ли ми – једна мала земља на брдовитом Балкану – снаге за такву политику?

Од назива Балкан, научно је много тачнији Југоисточна Европа, а да и не говоримо о томе како израз Балкан изазива негативне асоцијације. Ниједан други део Европе нема назив са лошим призвуком, а не би га ни прихватио.

Да додам како се о Србији данас говори као о делу Западног Балкана, док је раније увек сматрана за део Централног. А због пресудних историјских догађаја и за његово средиште.

У реду, замењујем Балкан са Југоисточна Европа.

И поред моје примедбе, останимо код Балкана јер се тај израз укоренио. Дакле, та мала балканска Србија, по мом дубоком уверењу, има много више снаге него што нам то говоре наши лидери. Чак ми се чини да политичари толико упорно настоје на нашој слабости, сиромаштву, неспособности да сâми кренемо напред, како би тиме за све тешкоће скинули одговорност са себе и скренули пажњу са својих мана – недостатка воље, упорности, борбености, знања, визије. Ма ми смо океј – народ је тај који је у проблему!

Али, чињеница је да новца нема и да је незапосленост велика, посебно међу младим људима.

Слажем се, наравно, да нам привреда, дакле оно најважније, није јака. Али, можда би могла да буде. Наводно нам је спас у кретању ка Европској унији и уласку у њу. Да, то би нам помогло, а и иначе је паметан пут којим треба ићи. Али, неће бити привредног препорода и реиндустријализације ако сâми не узмемо ствар у своје руке.

Све чешће се говори о превремним изборима, мада мало њих верује да би донели право побољшање. Шта онда радити?

Учимо од Европе, али не само од ове садашње, која је делимично упала у замку дерегулације и глобализације. То је капитализам који понавља грешке из година пре Другог светског рата, из времена великих криза – понавља, додуше, на један стилизован, умивен, постмодеран начин, али ипак понавља.

Већина савета које смо добили од Америке и Европе после Милошевића за радикалном и неконтролисаном приватизацијом били су штетни. Али, спроводили су је наши политичари и бизнисмени, па су, самим тим, највише криви за неуспехе.

Дакле, за почетак, престанимо да грешке проглашавамо за решења. Престанимо да учимо од глобализоване и американизоване Европе, од Европе која је, надајмо се не задуго, очигледно на странпутици. Три „славне" или „златне" деценије послератног европског привредног полета, посебно у земљама Европске економске заједнице (претходнице ЕУ), биле су засноване на другачијим принципима организације привреде од оних који су довели до садашње кризе и стагнације.

Постојало је „индикативно планирање", а слободно тржиште се комбиновало са корпоративним удружењима послодаваца и радника. Централне банке биле су независне од директних политичких утицаја (рецимо, влада им није могла наредити да штампају више новца него што је економски оправдано), али су министарства финансија строго регулисала рад приватних банака и кретање финансијског капитала.

Значи, било је управљања привредом, чак социјализма?

Да, али не као у једнопартијским источноевропским режимима са мало тржишта и нимало политичких слобода. У Европи каква је саздана у послератним годинама, раднички синдикати били су јаки, социјално старање било је један од главних задатака државе, снажан привредни раст и пуна запосленост сматрани су за неодвојиве. Укратко, постајао је такозвани „социјалдемократски консензус" – конзервативне партије биле су социјално прогресивне, а социјалистичке партије прихватале су парламентаризам и одбацивале револуционарне идеје.

У Европи се данас јавља социјално питање које је сматрано као решено једном за сва времена. Поново је ту велика незапосленост, маргинализација читавих друштвених група, огромне социјалне разлике... Решење је и за Европу и за нас у обнови социјалдемократије, у новом „консензусу".

Чувамо рушевине, морамо ли? Који су темељи најбитнији и које најтеже питање и даље виси над Србијом?

Да, објавио сам 2005. књигу под насловом Најтеже питање, а њена основна порука била је да национално питање доминира и нашом и светском политиком. Тако је и данас. У медијима, најважније вести из света или са подручја бивше Југославије и даље су о садашњим, прошлим а и о долазећим сукобима између народа или етничких и верских група.

Врло је лако саветовати другоме да се одрекне дела државне територије у име боље будућности, али нема примера у свету да је то неко лако и учинио.

Када сам служио војни рок 1978-79, као граничар у Марибору, дошао сам до закључка да је једино подела Косова трајно решење за албанско питање у Србији. Не, није било сукоба између мене и мојих албанских другова војника. Али, било ми је јасно да се мора повући граница између нас и тог сиромашног народа, врло различитог језика и културе, а са огромним прираштајем и не малом традицијом милитантне политике.

Касније сам разрађивао ту идеју, јавно говорио и писао да треба албанским лидерима понудити две трећине Косова а за нас сачувати једну трећину, са главним манастирима и највећим делом становништва, док за црквене и културне споменике у албанском делу ваља тражити аутономију као што је она коју имају стране амбасаде.

Али, никада нисте разрадили детаљан план?

Помишљао сам да то учиним. Наравно, тражио бих помоћ стручњака. Али, одустао сам јер је моја идеја о подели наилазила на жесток отпор. Да су то подржали водећи српски интелектуалци, било би друкчије.

И да сутра Србија призна Косово, ништа се у свести Срба не би изменило. Жеља да се оно поврати никада неће ишчезнути. Чак ће она јачати због очигледне неправде која је Србији и Србима нанесена – бомбардовани, протерани, споменици рушени... И све вољом и самовољом Запада, Америке, који су у односу према нама, испунили све претње а нису одржали ниједно обећање.

Запад је требало да тежи разумном, компромисном решењу – и даље мислим да је то могла да буде једино подела – које би израсло из дугих преговора између српских и албанских демократских лидера (ово, наравно, искључује Тачија и политичаре сличних биографија). Само се по себи разуме да би било неопходно дипломатско арбитрирање западних и других светских сила (Русије и Кине, наравно, али зашто не и Индије или Бразила). Такво решење би већина Срба прихватила. Сигурно без одушевљења и задовољства, али схватајући да је оно једино могуће. И онда бисмо се домогли трајног мира, а и помирења, између српског и албанског народа.

Темељи? Национална држава је без икаквог ривала доминантан облик политичке организације у свету. Тако ће и остати. У том смислу, сви смо осуђени да будемо „националисти", да бринемо о интересима свог народа и државе и да се трудимо да они буду што јачи. То никако не значи националну нетолерантност или ратоборну политику, а претпоставља развој демократије и модерне привреде.

У својој књизи, енергично се противите уласку Србије у НАТО. Чак се залажете за укидање овог војног савеза.

Дозволите ми да се прво горко нашалим. Па неки Срби су већ били у мини-чланству у НАТО-у – у француској Легији странаца! И наведите ми један пример да је ико наш кога је Француска (данас више укључена у НАТО него у време Хладног рата) примила у Легију, истренирала и тобоже научила да поштује ратно право – учинио ишта, било као легионар било касније, чиме бисмо могли да се поносимо.

У време Хладног рата, НАТО је имао један јасан циљ – одбранити Западну Европу од продора совјетских и источноевропских оклопних и моторизованих армија. И био је заснован на једноставном и логичном принципу: напад на једнога сматраће се нападом на све. Историчари Хладног рата тек ће нам рећи да ли се Совјетски Савез доиста спремао да нападне Западну Европу. Но, чак и ако се покаже да није, НАТО је био користан војни савез, јер је много доприносио осећању сигурности Западноевропљана и самим тим политичкој стабилности у Западној Европи. Истовремено, није изазивао страх или нервозу код Совјета, будући да у Западној Европи није било војних формација које би могле да врше веће офанзивне операције.

Америка често није била задовољна својим савезницима у Северноатлантском пакту. Жалила се како Европљанима пружа заштиту а они је премало слушају и често воде спољну политику која није у складу с америчком, усуђују се и да критикују Америку.

Данас је светски значај НАТО-а много мањи, јер просто више нема оне титанске конфронтације између Америке и Русије, али је ипак користан Америци ради њеног присуства у Европи, за којим у ствари нема никакве потребе, а и за ширење америчког војног присуства на европски исток и у Азију. Најзад, доприноси стварању илузије да америчка империјалистичка спољна политика има легитимитет. Један од важних циљева НАТО-а је и окруживање Русије базама, што ову много не плаши, али ипак јача у њој антидемократску носталгију за совјетским временом и повећава њене војне издатке.

Ви, дакле, захтевате војно неутралну Србију. Али, истовремено се залажете да Србија има јаку војску. Због овога Вас је недавно критиковао познати новинар Димитрије Боаров. И иначе Вас не воли Друга Србија, мада сте либерал, за Европу...

Напао ме и због још много другога. Сматрам да је његов чланак веома важан јер у себи садржи све главне странпутице којима је ишла, а и даље иде, такозвана Друга Србија. Боаров, рецимо, говори да смо ратовали против САД, а чак и најзагриженије америчке присталице бомбардовања Србије не спомињу да је постојала било каква наша војна претња Америци. (Вође НАТО-а су уосталом инсистирале на томе да то и није рат.)

Историјски нихилизам Боарова типично је другосрбијански. За њега је кроз више од двеста године српске историје држава играла искључиво негативну улогу – уништавање парламента, слободне штампе и судства, итд. Он у војсци види једног од криваца за осиромашење друштва, а њену бит као отелотворену у Црној руци. А зашто не, на пример, у великим победама српске војске на почетку Првог светског рата и у томе да су претежно српске партизанске јединице ослободиле Београд?

Затим, моје залагање за друкчији приступ нашој привреди од западног диктата, Боаров проглашава захтевом за повратак на централизовано планирање, командну привреду и репресију. Као и за мање-више све другосрбијанце, за њега је непринципијеност великих сила неизмењива а њихово коришћење силе природно, па је према томе бесмислено и за нас штетно чак их и критиковати.

Да ли Ви тражите јаку војску јер очекујете рат?

Ми сигурно никога напасти нећемо, а рекао бих и да нисмо у непосредној опасности. Али, верујем да ће у свету бити све више ратова, можда и већих размера. Запад није успео да развије међународне установе и дипломатске механизме који би умањивали могућност војних сукоба. У ствари, често је сâм Запад ратоборан, обнавља се западни империјализам.

Наша јака војска може само да буде фактор стабилности у региону. Мало је вероватно да се земље с којима се граничимо спремају да нас нападну, али ако имате слабо брањену територију, то неминовно призива агресивну политику суседних држава. У Средњој Европи јача екстремна десница која захтева ревизију граница. Историја може одједном да крене брзим кораком и ко зна какви савези који би нас угрозили могу зачас да се склопе.

Да додам, чак ни крајем осамдесетих и почетком деведесетих година, у време највећег националистичког екстремизма на територији бивше Југославије, ниједна иоле значајна српска политичка група није ни спомињала да бисмо требали да тражимо територије суседних држава, рецимо Мађарске или Бугарске.

Један од Ваших најзначајнијих текстова посвећен је дисидентима у комунистичкој Источној Европи и ономе што савремени Запад може да научи од њих. Изгледа да Америка и Западна Европа нису добри ученици?

Запад никада није рекао једном Солжењицину и Сахарову, или чешким и пољским дисидентима, а ни моме оцу Миловану Ђиласу – немојте да се борите за демократију, то је бесмислено, наспрам вас је огромна моћ партије и њене политичке полиције. Напротив, хваљени су као идеалисти и хуманисти, истицано је како страдају а истовремено траже само мирне промене. Председник Реган је увео дан Сахарова!

Међутим, Запад, посебно Америка, у време свог глобалног тријумфа, говори да дипломатија мора бити подржана силом. Оно што су хвалили код бораца за демократију у комунистичким земљама, не пада им на памет да сâми чине. И зато не само што глобални тријумф Запада неће дуго трајати, већ ће иза њега остати једна мрачна порука читавом будућем човечанству.

Милош Миликић, аутор обимне студије о Миловану Ђиласу у Другом светском рату, недавно је на страницама нашег листа тражио од председника Републике Србије Томислава Николића да рехабилитује Вашег оца, нашег у свету најпознатијег дисидента, који је од стране Титовог режима четири пута осуђиван. И Добрица Ћосић је у "Политици" подржао је ту идеју као „разумну и праведну". Да ли бисте се Ви придружили овим захтевима?

Дубоко сам захвалан и господину Миликићу и господину Ћосићу, али и Матији Бећковићу који је недавно изјавио да је историја већ рехабилитовала Милована Ђиласа.

Размишљам. А шта би мој отац да је жив тражио од председника Николића? Верујем да би то било да понуди азил Едварду Сноудену, бившем сараднику америчке Националне службе за безбедност који је открио америчка прислушкивања комуникација широм света. Уосталом, Милован Ђилас је својевремено потписао петицију да Америка ослободи Данијела Елсберга који је 1971. предао Њујорк Тајмсу тајна документа која су показивала како америчка влада лаже амерички народ о Вијетнамском рату.

Но, ако би председник Николић, желећи да избегне оштру америчку реакцију, одлучио да то не учини, мој отац би га замолио да бар у неком од својих јавних наступа похвално спомене Едварда Сноудена. Шта је природније него да стари дисидент из друге половине двадесетог века подржи младог дисидента из прве половине двадесет и првог века.

Душица Милановић

објављено: 21.07.2013.

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/264316.sr.html

петак, 19. јул 2013.

Марко Јакшић: Представници Срба са севера КиМ неће учествовати у издаји државе Србије

Вести | 19.07.2013 | 17:08

КОСОВСКА МИТРОВИЦА - Представници Срба са севера Косова на данашњем састанку у Београду са државним врхом Србије могу само последњи пут апеловати на њих да прекину погубни процес заокруживања државности фантомске државе Косово, рекао је Срни посланик у Скупштини Србије са севера Косова Марко Јакшић.

"Председници српских општина са севера Косова и представници Срба морају, и то ће сасвим извесно и урадити, да пренесу апел Срба са севера Косова, а верујем и огромне већине нашег народа јужно од Ибра, да је ово последњи моменат да се каже `не` безусловном прихватању намета ЕУ којима се на тлу државе Србије ствара нова албанска држава", рекао је Јакшић, додајућу да ће они јасно рећи да неће учествовати у издаји државе Србије, кршењу Устава и закона матичне државе.

Он сматра да, уколико државни врх Србије остане при ставу да треба учествовати на косовским изборима и "затвори очи" пред захтевима и ставовима сопственог народа, онда то треба да остане "само њихова прича".

"То ће се постићи тако што ће Срби, упркос невиђеним претњама и уценама којима ће и данас у Београду бити изложени њихови представници, одбити да изађу на изборе", каже Јакшић.

Он упозорава да косметски Срби немају право, ни пред Богом, ни пред светињама, да изађу на изборе и замене државу Србију албанском творевином - самопроглашеном државом Косово.

"Ми смо ти који морају остати на бранику очувања државних интереса и интереса свеколиког српског народа на просторима Косова и Метохије. Управо то ће приморати Београд да плати назови Србе који ће изаћи на косовске изборе попут шаке јада именованих пре неколико дана, на предлог Београда, у централну изборну комисију Косова", каже Јакшић.

Он закључује да је нова обмана из Београда стигла јуче.

"Најављено је формирање јединствене српске листе као пандан Самосталној либералној странци која већ учествује у стварању фантомске државе Косово. У чему је разлика између либерала Слободана Петровића, Тачијевог заменика и будућих представника Срба Београда у косовским институцијама", упитао је Јакшић, уз констатацију да либерали већ примењују, а будући одборници и посланици са београдске листе ће примењивати косовски устав и законе, а ни у ком случају Устав државе Србије којој Срби морају остати вјерни по цену живота.

Државни врх Србије састаће се данас у Београду са представницима локалних самоуправа са севера Косова да би евентуално разрешили питање учешћа Срба на локалним изборима на самопроглашеном Косову у новембру.

http://www.nspm.rs/hronika/marko-jaksic-predstavnici-srba-sa-severa-kim-nece-ucestvovati-u-izdaji-drzave-srbije.html

среда, 17. јул 2013.

Биљана Плавшић - Клинтон тражио масакр у Сребреници

17.07.2013 16:43 | vesti-online

Београд - У Хагу сам прочитала записник са једне од сједница Предсједништва РБиХ којој Алија Изетбеговић дословце каже: "Клинтон ме наговара да пустим четнике у Сребреницу. Мора бити масакр и не мање од четири или пет хиљада жртава и онда ће они интервенисати". На то се дигне генерал Сефер Халиловић и каже: "Јеси ли ти Алија полудио".

Рекла је то данас у интервјуу "Франкфуртским вестима" бивша предсједница РС Биљана Плавшић.

Он јер рекла да су њени адвокати током суђења узалуд тражили те стенограме, али су из Сарајева добијали одговор да не постоје јер тада није било струје.
Додаје да јој је у Хагу стенограм дао Пашко Љубичић и да јој је рекао да су га купили за 20.000 марака.

- У Сарајеву већ годинама за злочин у Срњебреници оптужују међународну заједницу и ту се са њима потпуно слажем. Једино што би требало да видимо на који начин је међународна заједница крива њима, а на који начин је крива мени, рекла је Плавшићева.

http://www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/Biljana-Plavsic-Klinton-trazio-masakr-u-Srebrenici/127038.html

субота, 13. јул 2013.

Нове, невероватне оптужбе из Хага

Нове, невероватне оптужбе из Хага

Судија Мерон се позвао на анонимног сведока који тврди да су босански Срби донели одлуку да трећину Муслимана побију, трећу прекрсте, а трећина ће сама отићи

Радован Караџић 11. јула у судници трибунала (Фото Бета)

Хашку одлуку да се ратном лидеру босанских Срба Радовану Караџићу не суди само за геноцид у Сребреници, већ и у још седам босанскохерцеговачких општина, председник овог суда Теодор Мерон објаснио је позивањем на изузетно тешку оптужбу анонимног извора која је нашој јавности до сада била непозната. Мерон се, наиме, позвао на „доказни материјал презентиран током суђења" који тобож показује да је „на састанцима са Караџићем" наводно „донета одлука да се једна трећина Муслимана убије, једна трећина прекрсти у православље, а трећина ће сама отићи".

Ова својеврсна инверзија познатог усташког плана о елиминацији Срба с подручја Независне државе Хрватске (усташки идеолог Миле Будак јавно је прогласио да треба „трећину покрстити, трећину протерати и трећину побити") шокирала је јавност у Србији. Иако је сребренички масакр у Хагу окарактерисан као геноцид, никада нисмо чули за наводну намеру босанских Срба да се „трећина Муслимана убије, а трећина прекрсти у православље". Горан Петронијевић, београдски адвокат из тима Караџићевих бранилаца, за „Политику" каже да је одбрана запрепашћена Мероновим образложењем: „Претресли смо све могуће доказе и документе из претреса пред судским већем и одговорно тврдимо да не постоји нити један доказ и нити један документ који би потврдио да је икада постојао у Републици Српској сличан план или одлука."

Петронијевић каже да је тим бранилаца једино утврдио да постоји један заштићени сведок који је рекао „да зна некога ко зна некога ко је наводно био на састанку на ком је договарана таква политика, тобоже у присуству Радована Караџића. Тај тајни сведок није изнео ниједан доказ за ту рекла-казала тврдњу".

„Хашки суд допушта сведочење из друге руке, али ово је и за критерије тог суда недопустиво, да се председник при доношењу судских одлука позива на такав трач. Да је такав састанак одржан, о томе би морао да постоји неки траг, неки папир, неки доказ, неки сведок. Ништа од тога не постоји, ни у једној оптужници против Радована Караџића, ни у једном другом спису", рекао је Петронијевић.

„Политика" је претрагом поднесака тужилаштва успела да уђе у траг наводном извору ове запаљиве тврдње. Заштићени сведок идентификован под ознаком КДЗ-051 тврдио је да је за овај план чуо од Свете Веселиновића из Рогатице, који је током рата био један од првака локалног огранка Српске демократске странке.

Одлуком жалбеног већа поништена је првостепена пресуду којом је Караџић 28. јуна прошле године био ослобођен оптужбе за геноцид над Муслиманима и Хрватима у општинама Братунац, Фоча, Кључ, Приједор, Сански Мост, Власеница и Зворник. На снази је остало преосталих десет тачака оптужнице које терете Караџића за геноцид у Сребреници; прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ; терорисање цивила у Сарајеву кампањом артиљеријских и снајперских напада и за узимање талаца припадника мировних снага УН 1992–1995. године.

Укидање оптужнице за геноцид у седам поменутих општина у јуну прошле године догодило се зато што је утврђено да тужилаштво није извело довољно доказа да су у овим општинама масовна убиства Муслимана и Хрвата почињена с „геноцидном намером", односно да није постојала намера да се Муслимани и Хрвати „униште у потпуности или делимично као етничке групе".

На последњем претресном већу, у четвртак, одлуку да је првостепено веће погрешило прочитао је управо судија Мерон, који је средином јуна ове године озбиљно уздрман писмом данског судије трибунала Фредерика Хархофа у коме овај тврди да „Хашки суд не дели правду, већ спроводи политичке одлуке и да је Мерон утицао на ослобађајуће пресуде (Готовини, Маркачу, Перишићу, Станишићу и Симатовићу)".

Судија Мерон је, саопштавајући пресуду, назначио да, у овој фази поступка „у којој се доказни материјал тумачи по најповољнијем критеријуму за тужиоце", постоји довољно доказа да су злочини у седам општина почињени с намером да се Муслимани и Хрвати униште као етничке групе, у потпуности или делимично.

Као поткрепљујућу чињеницу апелационо веће је такође у доказни материјал уврстило и Караџићеву раније коришћену изјаву уочи рата у БиХ о томе да ће Муслимани „нестати" ако дође до сукоба.

Осим политичких импликација, најновији обрт у трибуналу улази и у културолошке, па и историјске ревизије коришћењем већ познатих образаца који се овог пута приписују Србима. Посебно изненађује тврдња да је Српска православна црква насилно покрштавала.

Портпарол СПЦ епископ бачки Иринеј јуче је за „Политику" рекао: „Какав светац, такав и тропар! Какав суд, таква и одлука!"

Очигледно је да су у босанско-херцеговачком рату постојали ратни злочини свих сукобљених страна, а да се само Србима приписује „геноцидна намера".

Протојереј ставрофор др Велибор Џомић, стручњак за државно-црквено право, наводи за „Политику" да црква не само да никада у историји није насилно покрштавала, већ да таквих одредба нема ни у црквеној доктрини.

Према његовим речима, таквих теза није било чак ни у политичким програмима српских странака.

– Тезе о трећини за покрштавање, трећини за протеривање и трећини за убијање само су саопштавали и баштинили припадници усташког покрета Анте Павелића. Због тога, довођење босанских Срба у везу са том усташком идеологијом није прво подметање Србима од стране Хашког трибунала, а нажалост, неће бити ни последње – напомиње протојереј Џомић.

Амерички професор права Роберт Хејдн, који је као експерт сведочио на првом хашком суђењу босанском Србину Душку Тадићу, указује на проблем веродостојности анонимних, заштићених сведока, чији је кредибилитет тешко испитати. Хејдн подсећа на чувени случај лажног сведока Л са Тадићевог процеса, после чега су правила суда промењена, и упозорава да је у случају сведока на ког се позива Мерон спорно то што га је тужилаштво користило и у случају Момчила Крајишника, а никада се није потрудило да његову веродостојност провери позивањем Свете Веселиновића, који им је све ове године био надохват руке. Овај професор са Универзитета у Питсбургу упозорава да се овде веома озбиљно поставља и питање тужилачке примене етичких правила и правних принципа.

Биљана Митриновић

објављено: 13.07.2013.

http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Nove-neverovatne-optuzbe-iz-Haga.sr.html