За кога ради „патријарх" Иринеј?

Вести | 15.10.2013 | 19:17

Патријарх Иринеј је данас позвао Србе да изађу на изборе које организују нелегалне шиптарске структуре на окупираним територијама. Иринеј се на овај начин придружио Хашиму Тачију, Атифете Јахјаги, Томиславу Николићу, Александру Вучићу, Александру Вулину, Ивици Дачићу, Миловану Дрецуну и бриселским апаратчицима у сламању Србије на Космету. Патријарх Иринеј се на овај начин одрекао Србије на Космету и препоручио Србима на окупираним територијама да се интегришу у структуре које су им свакога дана раде о глави. Заиста идилично: Хашим Тачи, Ивица Дачић и Иринеј заједничким снагама раде против Срба на Космету. Наше питање гласи: за кога ради Иринеј – Хашима Тачија, Ивицу Дачића или за српски народ?   Милан Дамјанац (Фото: Десна мисао) Милан Дамјанац Нико не каже да је ситуација на Космету једноставна, нити да је лако схватити проблеме Срба који тамо још увек живе и делити им лекције. Међутим, сами Срби са Космета најбоље знају опасности и дилеме са којима се суочавају, и најбоље осећају шта јесте и шта није исправно, пошто се сваки избор директно односи на њих, њихове породице и њихове животе. Недвосмислена жеља косметских Срба да остану део државе Србије, као и државног врха Србије да им то не дозволи је произвело парадоксалну ситуацију да једна држава која не признаје другу државу позива своје грађане да изађу на изборе те, такве, државе, сепаратистичке творевине коју успут не признаје. Уместо да Српска православна Црква подржи свој страдални народ на Космету тиме што ће апеловати на народ у остатку Србије и на српску власт, она учествује у овом обмањивању јавности и несрећних косметских Срба којих су се одрекле све српске институције и које их третирају, чини ми се, чак и горе него што су третирале народ у Републици Српској Крајини. Српски патријарх и српска Црква овиме показују колико су се заиста променили након смрти патријарха Павла и колико јесу или нису заиста српска институција на коју се Срби могу ослонити. Тај парадокс да српски патријарх позива Србе који немају чак ни право на слободно кретање и живот, да учествују на изборима туђе државе, а не своје, а да при том нису отишли са својих имања и огњишта, ту уснили, и пробудили се у другој држави представља морални и национални суноврат СПЦ од које ће се она тешко опоравити. Нарушен углед Цркве ће имати озбиљне последице и по идентитет Срба али и по саму Цркву. За крај, ваља цитирати речи Патријарха Павла на исту тему изречених пре пар година: „Подсећам вас успут и на то да су косовско-метохијски Албанци до пре само неколико година, притом живећи у неупоредиво бољим условима него њихови српски суседи данас, не само одбијали да учествују на изборима него и бојкотовали све органе власти, читав државно-правни поредак. Па ипак, њих нико није уцењивао, а на њихове политичке вође нико није вршио притисак. Поређење и закључци намећу се сами…".   Небојша Малић   Небојша Малић, „Сиви Соко" Народ каже, „не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг." А Свето Писмо вели да ће се људи познати по делима као биљке по плодовима (Мат. 7:16-20). Позивање на учешће у лажним изборима лажне државе српских мучитеља и убица је траг у снегу и плод зла дрвета. Свако ко то учини, без обзира на којој функцији, тиме се огрешио не само о Српство, већ и о Бога Правде којем пева српска химна.       Весна Веизовић Весна Веизовић Тешко земљи која не зна коме мање да верује, црквеном поглавару или политичком владару. А ми смо управо до тога дошли. Међутим, политикантима се у Србији одавно више ништа не верује, али је зато бар у цркву народ имао „колко – толко" поверења. Данас се нажалост потврдило све оно на шта су нас уверавали још за живота Патријарха српског господина Павла, а то је да ће са њим нестати и православље из званичних оквира СПЦ и да се екуменизам кроз материјално увукао у све поре цркве. Овом изјавом Патријарх Иринеј је себе ставио у исти кош са домаћим издајницима са политичке сцене у Србији, дајући тако још дубљи легитимитет шиптарским изборима, и придружио се свити рушитеља Устава. За кога год да ради, јасно је да је његов рад не доноси добро српском народу који се увек ослањао на Божију помоћ, и овај потез је минирање духовног ослонца који је сада више него икада потребан. Зато је врло важно да се раздвоји духовност од материјалног и да се кроз једног човека, у овом случају патријарха србског не тражи Божија воља, јер ми нисмо римокатолици да имамо свог божијег изасланика на земљи већ православци који Бога носимо у себи. Бог је све и свја, а патријарху србском нека служи на част издаја србског народа, вере и одрицање од духовне колевке, Косова и Метохије.   Бранко Жујовић Бранко Жујовић: Ако је Синод питао Вучића, онда ништа… Сви хорски сада можемо да проспемо жуч и искритикујемо патријарха, али то нашу ствар неће учинити бољом. Напротив, искалићемо беспотребан бес на врх леденог брега и поново потврдити властиту немоћ да га заобиђемо. Очигледно је да је од смрти патријарха Павла криза ауторитета присутна у Српској православној цркви. Јерархија је остала без одговора на кључне изазове. Она, уместо да остане духовни предводник народа који окрепљује, постаје организација која се ту и тамо изјашањава о политичким питањима. Појам савременог не проналази у унапређењу мисионарства и односа са верницима, него у политичким процесима глобализације. Али, да видимо какви смо ми. Срби се не суочавају само са наметнутим проблемом Косова и Метохије, него и са питањима општег морала, кризе породице, чедоморстава и одумирања становништва, криминала, сиромаштва, наркоманије, корупције, војне инфериорности и апатије. Пре него што посегнемо за неком тежом речју када је патријарх у питању, сетимо се да смо нација која сваких десетак година у Београду, централној Србији и у Војводини, због чедоморстава, изгуби цело једно Косово људи, са све Метохијом. Шта су за такву наопаку, вулгарно прозападњачку Србију Православна црква, ћирилица, патријарх Иринеј и тамо неки избори? Рећи ћу вам: мало мање од ништа. Патријарх би требало први да зна, а ја сам последњи који на то треба да га подсети, да је његов јавни позив уједно и благослов. Због те чињенице, Његова Светост није смела да позове Србе на изборе. Избори у Варшавском гету за време Другог светског рата имали би више смисла, него предстојећи избори на којима Срби треба да озваниче статус мета, управо припадност етнички очишћеном, криминализованом „Косову". Жртве Вршавског гета, наиме, нико није позивао да потврде оправданост и радост живљења у таквим условима. Проблем је што данас већина Срба, не лажимо се, сматра да је све то у реду, само ако су патријарх и Синод за све већ питали Александра Вучића, а овај ЕУ. Патријарх је тамо где је, то је што је, не љутимо се на њега и опростимо му овај позив. Нисмо ми у просеку ништа бољи.   Драгослав Павков Драгослав Павков Патријарх Иринеј не ради ни за кога од поменутих већ – за себе и своје благоутробије. Црквени великодостојници наравно, имају право на своје мишљење, као и право да га саопште. Међутим, ако је њихов став у колизији са националним интересом, а чисто сумњам да је давање легитимитета Тачијевим „изборима" у интересу Срба и Србије – паметније би им било да држе језик за зубима. Свестан сам да су времена тешка, да слуге божије више нису у прилици да бирају аудиторијум коме се обраћају и од кога очекују корист… Међутим, питање суверенитета над Косовом и Метохијом је толико озбиљно да стављање на страну непријатеља никаква свештеничка одежда не може прикрити. Дакле попе, кандило и кадионицу у шаке и моли се Свевишњем да Србе на Космету не задеси судбина сународника из РСК. А ако баш мораш да се угледаш на своје нове најбоље пријатеље (католике) – угледај се на Степинца; он је и под комунистима остао уз свој народ и своја уверења, док се  због свештеника сличних теби – твом народу данас смеје цео  свет… http://www.vaseljenska.com/politika/za-koga-radi-patrijarh-irinej/

 

Kratak vodič za zbunjivanje teoretičara zavere

Jednostavno: prihvatite njihovu ideju da zavera postoji i pitajte ih kolika je organizacija potrebna da se to izvede. I da li je moguće da svi ti ljudi ćute o stvarima koje rade

Svako vreme nosi i svoje teorije zavere, ali danas, kada postoji internet, više ih je nego ikad. Svako može da objavi šta god poželi, da potkrepi tu tvrdnju „činjenicama" i, ukoliko je priča dovoljno šokantna, proširiće se poput požara.

Dve najpopularnije teorije zavere danas su Chemtrails i HAARP. Chemtrails se zasniva na ideji da beli tragovi od aviona na nebu zapravo predstavljaju materije kojima nas svetske vlade zaprašuju i na taj način utiču na promenu klime i manipulišu našim mozgovima.

S druge strane, HAARP se zasniva na starim, dobrim zracima. Nema boljeg temelja za teoriju zavere od „zraka" i „nevidljivih tajnih frekvencija". U ovom slučaju, zraci navodno potiču od sistema antena po celom svetu, i koriste se, opet, za kontrolu mozgova, klime, za smanjenje populacije ljudi na Zemlji i tako dalje.

Ako pokušate da uđete u diskusiju sa pobornicima ovih teorija, to je najčešće osuđeno na neuspeh. To možete videti u praksi odmah: Ukoliko čitate „Politiku" na internetu, pogledajte komentare ispod ovog teksta. Jedni će tvrditi da mene korporacije plaćaju da pišem ovakve tekstove, a drugi će tvrditi da sam naivan i lakoveran, dok su oni mudri ljudi koji su prozreli zaveru.

Postoji, međutim, jedan veoma lak način da zbunite ljude koji u ove priče veruju i učinite da nemaju šta da vam odgovore. Ovo sam više puta proverio empirijski i – funkcioniše. Jednostavno: prihvatite njihovu ideju da zavera postoji i pitajte ih kolika je organizacija potrebna da se to izvede. A zatim ih pitajte da li je moguće da svi ti ljudi ćute o stvarima koje rade.

Na primer, Chemtrails zavera. Okej, recimo da prihvatamo da ta zavera postoji i da su na avione koji lete zaista montirani sistemi za ispuštanje misterioznih materija. Idemo dalje. Ti sistemi moraju da se montiraju i redovno održavaju, dopunjuju hemikalijama. Znamo da je u avijaciji potreban veliki broj ljudi za bilo kakve tehničke radove, zbog procedura bezbednosti i svega ostalog. To bi značilo da na jednom avionu mora da radi bar četvoro ljudi. Pošto su ovi tragovi na nebu prisutni svuda po svetu, to bi značilo da je u ovu zaveru širom sveta uključeno, recimo, 10.000 ljudi: u proizvodnju hemikalija, distribuciju, kontrolu, održavanje i tako dalje. Zapravo, trebalo bi mnogo više ljudi od toga, ali hajde da uzmemo 10.000 kao neki minimum.

Kako je moguće da niko od ovih 10.000 ljudi nije progovorio? Okej, razumem, svetske vlade i masoni im daju veliki novac i prete im da će ih likvidirati ako progovore. Ali, opet, neko od njih bi i pored svega toga poželeo da bude heroj koji će raskrinkati zaveru. Neko od njih bi postavio na „Jutjub" video-klip u kome prikazuje ceo proces montiranja i održavanja prskalica. I napisao bi: „Moje ime je Džon Smit i ja već godinama svaki dan dolivam hemikalije u 'boing 747'. Daju mi veliki novac, i verovatno će me ubiti jer sam ovo objavio, ali ne mogu više da ćutim i da puštam da korporacije i masoni truju čovečanstvo." Na kraju krajeva, imamo jednog Snoudena, imamo Asanža. Zašto se niko nije javio da ovu zaveru raskrinka bez obzira na posledice?

Ili, na primer, teorija zavere o tome da Amerikanci nikada nisu bili na Mesecu. Sve je režirano u Holivudu. Okej, pretpostavimo da jeste tako. Pogledajte odjavnu špicu bilo kog filma. Koliko ljudi učestvuje na snimanju? Govorimo o desetinama, ako ne i stotinama. Neko od njih bi, makar na samrti, rekao „Ja sam bio rasvetljivač kada smo snimali sletanje na Mesec." A ovih „lažnih sletanja na Mesec" bilo je nekoliko, dakle govorimo opet o velikom broju ljudi.

Ili, na primer, teorija zavere o GMO hrani. Do sada je na svetu rađeno preko 5.000 studija širom sveta, na raznim institutima i univerzitetima. Pretpostavimo da su sve ove studije naručene od strane GMO korporacija i da je naučnicima plaćeno da lažiraju rezultate. U jednoj studiji učestvuje oko deset naučnika. To bi značilo da na ovom svetu postoji oko 50.000 naučnika koji su plaćeni da ćute. Zar je moguće da među njima ne postoji nijedan heroj, koji bi izašao u medije, napravio sajt, objavio uplate i fakture od korporacija, objasnio kako su lažirali istraživanje, pružio bilo kakve dokaze?

Ljudi znaju koliko je teško samo u jednom selu držati tajnu o tome ko je kome ljubavnik, a kamoli neku širu, globalnu tajnu.

Svaki treći čovek na ovoj planeti želi da bude slavan i želja za slavom mu je jača od novca, života, bilo čega. U svim ovim teorijama zavere učestvuje veliki broj ljudi i želja za slavom bi kod mnogih od njih davno prevagnula u odnosu na sve ostalo.

Sve u svemu, ovo je jedan vrlo jak argument koji će većinu teoretičara zavere ostaviti bez odgovora. U većini slučajeva, zbunićete ih i oni će početi da skreću temu na druge „dokaze". Možda neko od njih čak i odustane od svojih ideja.

*Fakultet za medije i komunikacije

Istok Pavlović

objavljeno: 11.10.2013

• komentari (16)

Poslednji komentari

Проф. др Миладин М. Шеварлић - Прељински | 12/10/2013 16:43

Невероватно да тако утицајан блогер није чуо за резултате двогодишњих истраживања проф. Сералинија (ФР) о утицају исхране ГМ кукурузом експерименталних пацова?
Необично "наивно" али заиста неодговорно наметање ставова аутора у вези "безбедности ГМО" и поред бројних извештаја лекара из Аргентине, ... А о прогањању Др Арпада Пустаи-ја када је у јавности саопштио погубне последице коришћења ГМ производа ни речи? П.С. Дођите 17 октобра у 9 х у салу Скуопштине општине Стари Град да чујете проф. др Џона Фагана (САД), Др Вандану Шиву (Индија), Др Маријана Јошта (Хрватска), а из Србије - проф. др Бранка Радујковића, проф. др Миодрага Димитријевића и моју маленкост. И не заборавите господине ауторе овог чланка необориву истину: Наука која није у складу са природом и није на добробит човечанства - није наука. Генерације после нас оцењиваће да ли је ГМО највећа глобална (анти)научна превара крајем 20 и у 21 веку - после Христа. Уосталом, предлажем да Васу постељу испрскате round up и одспавате .

 

http://www.politika.rs/pogledi/Istok-Pavlovic/Kratak-vodic-za-zbunjivanje-teoreticara-zavere.lt.html

"Srbi na Kosovu - savremeni Jevreji koje Beograd ucenjuje"

Komentara 7

5

Potpredsednik Republike Srpske Emil Vlajki smatra da su prištinske vlasti zabranom dolaska na Kosovo i Metohiju predsedniku Vlade Srbije Ivici Dačiću, koji je hteo da učestvuje u izbornoj kampanji kosmetskih Srba, ponovo ponizile jednog od zvaničnika Srbije.

 

Emil Vlajki postavio stvari na svoje mesto

 

Vlajki je u saopštenju ocenio da je ta zabrana dolaska Dačiću "prljava ironija" jer je on bio glavni pregovarač u Briselu i potpisao "sramni sporazum koji je bio konačan korak ka priznanju" Kosova.

U saopštenju se navodi da su prištinske vlasti time još jednom pokazale ko je pravi gospodar na tom području, "potvrđujući istovremeno i faktički suverenitet novonastale države", koju priznaje već više od 100 zemalja sveta.

Beograd u raljama američkog poretka

Vlajki je ocenio da sve teze medija u Srbiji i političkog establišmenta o tome da je Kosmet sastavni deo Srbije, padaju, ko zna koji put, u vodu.

"Ako Beograd i posle ovog akta Prištine bude i dalje s njom održavao 'normalne' odnose, onda to znači da je u potpunosti upao u ralje novog svetskog, američkog poretka", naglašava se u saopštenju.

U saopštenju se navodi da se "istinska tragedija, koja će vrlo brzo poprimiti epske razmere, tiče Srba na Kosmetu", dodajući da je reč o najvećem koncentracionom logoru na svetu severno od Ibra, u kojem živi oko 80.000 ljudi i podseća na Varšavski geto i niz malih koncentracionih logora eufemistički nazvanih "srpske enklave".

Davanje legitimiteta albanskoj Prištini

Vlajki je ocenio da se ovi savremeni Jevreji "koji su sada pod jurisdikcijom nove albanske države", gurani od vlasti Srbije da učestvuju na izborima koje organizuje Kosovo, "što znači davanje daljeg legitimiteta albanskoj Prištini".

"S druge strane su podložni uceni Beograda. Jer, ako kosmetski Srbi odbiju da izađu na te izbore, Beograd će im uskratiti svaku finansijsku pomoć", naveo je Vlajki, ocenjujući da će, "pošto ih Albanci sigurno neće tetošiti, doći, za one koji prežive, do drugog velikog izgona Srba sa tog područja", pa će Kosovo "konačno biti etnički čisto".

Vlajki kaže da su "čudni ti Srbi iz vladajućeg političkog establišmenta".

"Zapad ih je bombardovao, demonizovao, ucenjivao, ponižavao, oduzimao teritorije, a oni i dalje: 'Hoćemo u EU'!? Šta još treba da im Zapad uradi, pa da se oni konačno osveste?", upitao je Vlajki.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/349326/Srbi-na-Kosovu--savremeni-Jevreji-koje-Beograd-ucenjuje

Парада без параде, или ко је заправо ударио шамар држави

 

 

Zvanicno: Oni koji nisu pederi su huligani. Samo huligani su protiv toga da se pederi ponose po ulicama Beograda. Huligani, pozdravio vas Jelko Kacin.

 

Коментар дана
Парада без параде, или ко је заправо ударио шамар држави

 

Горан Вујевић

субота, 28. септембар 2013.

Упркос томе што је овогодишња тзв. парада поноса отказана из безбедносних разлога, синоћ 27. септембра у самом центру Београда окупила се група од неколико десетина припадника ЛБГТ популације и особа које подржавају организовање "параде поноса".[1] Они су прошетали улицом кнеза Милоша носећи велики транспарент са натписом: "ово је прајд" и заставу дугиних боја која представља симбол поменуте популације. Они су сазнали за безбедносну процену да би организовање тзв. параде поноса у суботу носило са собом велики безбедносни ризик због тзв. хулигана који би се такође окупили, тако да је услед безбедносних разлога њихово окупљање отказано. И управо због тога неколико десетина присталица одржавања параде ударило је шамар држави и већинском делу популације у Србији који осуђује с правом одржавање овакве манифестације. Огромна већина људи у Србији без обзира на вероисповест осуђује и противи се с разлогом одржавању једног таквог скупа. Све цркве у Србији противе се одржавању "параде поноса", која наводно представља поштовање људских права и прихватање "европских вредности". Морамо да подсетимо да се у земљи која се у демографском погледу налази у катастрофалном стању и у којој се читаво друштво урушава због све мање бракова а све више развода, пропагира једна идеологија која је потпуно усмерена на рушење читавог друштва и уништење традиционалних вредности које су неопходне да би друштво и једна нација физички опстала. У времену када нам се затварају учионице и школе због све мањег броја деце и у време када већина становника Србије једва саставља крај с крајем појавили су се они који наводно пропагирају неке европске вредности које се односе на поштовање изражавања слободе мишљења и говора. Међутим, какве су то вредности? И сам проблем који иритира сваког грађанина Србије без обзира којој вери припадао јесте да се путем "параде поноса" жели наметнути један систем вредности који је потпуно супротан сваком вредносном систему на коме почива једна здрава нација. Дакле, није проблем у томе што су права геј популације угрожена, то никада и није био случај, већ је проблем у једном наметању вредносног оквира који има и политички карактер. Њиме се жели уништити и оно мало вредности које нам је остало. Да подсетимо, указом председника Русије Владимира Путина забрањено је пропагирање оваквог начина живота и свако јавно окупљање у циљу пропагирања хомосексуализма.  Међутим, Србија није Русија и она има једну продану власт која тежи ка ЕУ и која је у стању да се понизи и да клекне на колена пред Западом само да би добила датум за почињање преговора о приступању ЕУ, као да нема друге алтернативе. Тзв. прајд се често везује за то да ли ће Србија ући у Европску Унију или не. То је постало питање свих питања и медији, уместо да извештавају о тешком животу грађана Србије и катастрофалној ситуацији у привреди, извештавају о томе хоће ли тзв. "параде поноса" бити или не. У крајњем случају, и само име тзв. "прајда" вређа и представља ругање једном нормалном начину живота. Наиме, на шта припадници наведене популације требају да буду поносни? На то што су другачији можда? Али уколико је тако онда би требало одржати параду хетеросексуално опредељених људи у Србији која би се назвала "парада хетеросексуалаца". Да ли би хетеросексуалци имали право да организују своју параду поноса? И само питање нам се чини бесмисленим и управо у овоме се крије и логичка као и семантичка грешка која нам говори да "парада поноса" не би требала да постоји. То што је неко геј или хетеросексуалац јесте његова приватна ствар али бити геј и јавно пропагирати те вредности јесте нешто што уништава породицу као основну ћелију друштва. Без нормалне и здраве породице нема ни нормалног и здравог друштва. Наметати неке погрешне вредности граничи се са насиљем над друштвом. Међутим, главно питање гласи како је полиција уопште дозволила да се у петак увече у самом центру престонице окупи група која је одржала своју "параду поноса"? Ово окупљање је изненадило све нормалне грађане Србије што је и био циљ да се притајено ипак одржи мини "парада поноса" и да се пошаље жељена порука која гласи "ми смо ту и ми ћемо наставити да урушавамо вредносне темеље на којима почива једно друштво. Ипак ово не би могло да се организује без барем прећутног одобрења некога из власти ко је на високом положају. Како и зашто полиција није спречила један ненајављени скуп који је узроковао застој у саобраћају? То је задатак полиције зар не? Изненадна мини "парада поноса" била је један на силу организован ненајављени скуп кога је полиција требала да спречи, међутим до тога није дошло. Због чега? Да ли је некоме у власти толико стало да Србија уђе у ту ЕУ да је зажмурио пред организовањем једног таквог скупа. Можда је неко из власти и помогао у одржавању мини "параде поноса", то је питање које се са разлогом може поставити. За одржавањем једног таквог "спонтаног" скупа била је потребна савршена организација и синхронизација а без помоћи неког из власти то се није могло учинити. Било је неопходно ускладити читав скуп и припремити транспаренте као и одредити жељену маршруту али за тако нечим потребан је висок ниво организације, организације која не би могла да прође без помоћи "с врха". Неко је ипак желео да се парада одржи и да се пошаље порука да алтернатива постоји и да је та алтернативе рушење свих породичних вредности. Полиција у петак увече није била ту да спречи "насиље" над припадницима горе поменуте популације већ да помогне да се мини прајд ипак одржи. Патријарх српски Иринеј се оштро изјаснио против одржавања тзв. параде поноса и рекао је "да Црква и држава морају да ураде нешто у циљу подстицаја наталитета, као и духовне и моралне обнове српског народа."[2] На жалост на том плану држава ништа не чини. На крају, уместо закључка,  да завршимо са речима патријарха Иринеја – "чега се паметан стиди, будала се поноси."     [1] http://www.nspm.rs/hronika/alo-organizatori-qparade-ponsaq -najvili-za-veceras-okupljanje-ispred-zgrade-vlade.html   [2]http://www.pressrs.ba/sr/vesti/vesti_dana/story/45583 /%C4%8Cega+se+pametan+stidi,+budala+se+ponosi!.html

 

Пристигли коментари (42)

Top of Form

Пошаљите коментар

Bottom of Form

 

 

http://www.nspm.rs/komentar-dana/parada-bez-parade-ili-ko-je-zapravo-udario-samar-drzavi.html

Који је "кучкин син" наш?

Александар ПАВИЋ | 25.09.2013 | 07:34

Френклин Делано Рузвелт, ратни савезник Черчила и Стаљина, творац тзв. Новог договора којег је понудио америчком народу као одговор на Велику економску депресију 1930-их година, и једини амерички председник који је био четири пута изабран, остао је запамћен по много чему још, укључујући и једну циничну али отворену и духовиту опаску, која је на сажет начин описала дух америчке спољне политике. Говорећи о никарагванском диктатору, Анастазију Сомози, каже се да је Рузвелт "у његову одбрану" једном приликом рекао: "Он можда и јесте кучкин син, али је наш кучкин син". Што је значило, у Сомозином случају – као и његових синова који су га наследили и владали Никарагвом све до доласка покрета Сандиниста на власт 1979. године – да су Амери спремни да подржавају диктаторе и сличне сјајне примерке људског материјала у име "ширења демократије" и сличних "вредности" за које сматрају да треба да се наметну остатку света. А кад једним "кучкиним синовима" истекне рок употребе, у резерви су увек неки други, мало гладнији. У том кључу би могла, упркос прилично суморној стварности, да буде смешна ситуација која је виђена у уторак, 24. септембра у Београду, при смењивању Драгана Ђиласа са места градоначелника Београда. Збиља, како се не насмејати жалопојки досадашњег градоначелника: "Јасно је да моја смена нема везе са оним што смо урадили у ових пет година. То је политички одговор на оно што сам говорио у протеклом периоду, а то је да земља полако клизи у диктатуру и једнопартијски систем".[1] Ето, он јадан, заправо прави, истински и неприкосновени борац за демократију – смењен је зато што диже свој глас против страшне диктатуре. Уз то му чак и странка носи "демократски" назив, што је у савременом масмедијском представљању једнако сликању ореола око светачке главе у православној иконографији. Ништа зато што је цео председнички мандат његовог претходника на челу те исте странке, Бориса Тадића, прошао у систематском, скоро бруталном концентрисању медијске, политичке и финансијске моћи у председничком кабинету на Андрићевом венцу, када су заправо и постављени темељи данашње републичке власти. Тада је Ђилас био у "фазону" – "ја се не бавим политиком, ја сам практичан човек". Једноставно, од толике оперативности, практичности, прагматичности и бављења решавањем "животних проблема обичних људи", није имао времена да примети никакво клизање у диктатуру и једнопартијски систем. Наравно, времена се нашло када је на ред дошла градоначелничка фотеља. Оно што додатно забавља – опет, чак и у ово потпуно незабавно време – је то што Ђиласу никако није сметало клизање у диктатуру када је исто, годину дана раније, почело да се исказује на врло конкретан начин – у Владиној косовској политици. Устав се перманентно крши откако је нова владајућа коалиција дошла на власт прошлог лета. Склопљен је очигледно противуставни тзв. бриселски споразум са приштинском нарко-мафијом, а Уставни суд ућуткан. Грађанска и уставом загарантована права десетина и десетина хиљада Срба и других лојалних неарбанаса са Косова и Метохије се брутално газе, људи се гурају у раље "најсуровије банде икад виђене у Европи",[2] ако је веровати  сведочанству полицијских стручњака ЕУ (а таквима се, морамо ли подсећати, по дефиницији верује). Ђилас о томе није рекао ни реч. Уствари – рекао је, али не у контексту критике "диктатуре" која брутално гази највиши правни акт земље. Напротив. У време потписивања тзв. бриселског споразума Ђилас је тражио "мораторијум на критику власти" – тј. док се не добије "датум".[3] (Ту је, између осталог, показао не само дволичност и неискреност, већ и велику политичку неинтелигенцију, али то је већ друга тема, која би могла да отвори и сасвим нову дебату, нпр. о томе да ли се од марионета уопште може очекивати "интелигенција" – што би нас одвело у неком другом правцу.) "Принципијелна" критика пузајуће "диктатуре" је тада могла да сачека. И не само то. Ђилас је сигурно више времена, као уосталом и остатак бедног и неморалног "про-европског" естаблишмента, провео разматрајући наводно погажена права елџибити-оваца, али је осведочено сасвим оукеј са тим да се његови сународници на КиМ утерују у институције приштинских трговаца људским органима,[4] као и с тим да се Уставни суд Србије практично укида као релевантна институција државе. Знају сви они – конкурс за империјалне "кучкине синове" је перманентно отворен, а хомосексуалисти су на неупоредиво већој цени од тамо неких зломислитеља са севера КиМ. Оно што срећу квари онима који би да ликују над Ђиласовом горком судбином је природа оних га смењују. Да, свима је доста скупих, најскупљих мостова на свету без приступних путева, свима је доста пијавице зване Бус плус, медијске диктатуре дебилизма отеловљеног у градској телевизији Студио Б, и сличних ствари.[5] Али, опет: ко га па смењује? Да ли је икада вредело, у доба империје, фаворизовати неке њене "кучкине синове" наспрам других? Да ли је било важно ко ће владати Содомом у последње његове дане, пре кише од ватре и сумпора која ће се на њега сручити? Или треба пустити мртве да сахрањују своје мртваце. Реторичко питање, наравно. [1] http://balkans.aljazeera.net/vijesti/smijenjen-gradonacelnik-dragan-dilas [2] http://www.nspm.rs/hronika/ekperti-eu-albanska-mafija-sa-kosova-postala-najsurovija-ikad-vidjena-u-evropi.html [3] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/ [4] http://www.nspm.rs/hronika/srbski-obraz-organizuje-konferenciju-povodom-parade-ponosa.html [5] http://www.nspm.rs/prenosimo/trinaest-razloga-za-smenu-dragana-djilasa.html

 

http://srb.fondsk.ru/news/2013/09/25/koii-ie-kuchkin-sin-nash.html

VOJISLAV KOŠTUNICA: SRBIJA IZMEĐU EVROFANATIZMA I POLITIČKE NEUTRALNOSTI

VOJISLAV KOŠTUNICA: SRBIJA IZMEĐU EVROFANATIZMA I POLITIČKE NEUTRALNOSTI

petak, 20 septembar 2013 23:34

Srbija mora da se sprema za novi početak koji će biti više nego težak kada definitivno kao zemlja udari glavom u zid

 Ideja o političkoj neutralnosti Srbije je prirodna, razložna, umerena i nadasve u skladu sa veličinom i snagom Srbije, kao i sa njenom istorijom i tradicijom. S druge strane, ideja o članstvu Srbije u Evropskoj uniji i NATO je radikalna, ekstremna i suprotna srpskim državnim, nacionalnim i ekonomskim interesima, kao i državotvornoj tradiciji Srbije. Svoje pravo lice Evropska unija je pokazala Srbiji 2008. godine. Pravi cilj i interes Evropske unije kada je u pitanju Srbija obelodanjen je 2008. godine sa protivpravnim proglašenjem nezavisnosti Kosova, koje je Evropska unija pripremala, a zatim i podržala. NATO je svoj pravi i jedini cilj i interes još ranije i bezobzirnije demonstrirao prilikom agresije naSrbiju 1999. godine. Tako da je više nego belodano da Evropska unija i NATO žele da rasparčaju i obezliče Srbiju, pri čemu je Kosovo je u ovom trenutku njihova glavna meta.

Zato se i postavlja pitanje kako je bilo moguće da se u osnovi jedna ekstremna i destruktivna ideja zapadnih sila o razbijanju Srbije, umotana u priču o tobožnjim blagodetima evropskih integracija, postane dominantna politička opcija u Srbiji. Dakle, kako je bilo moguće da se jedna takva ideja u Srbiji prikazuje kao napredna, moderna i saglasna dugoročnim interesima zemlje. Odnosno, kako je moguće da umerenu i razumnu ideja o političkoj neutralnosti Srbije u Skupštini Srbije zastupa dvadeset i jedan poslanik Demokratske stranke Srbije dok su, uz nekoliko časnih izuzetaka, svi ostali poslanici iskreno ili iz oportunističkih razloga postali otvoreni pobornici evrofanatizma.

Objektivna analiza zbog čega je došlo do fetišizacije Evropske unije u Srbiji mora pre svega da razotkrije pravu strategiju Evropske unije prema Srbiji. Pri tome, naravno, ne smemo da zaboravimo da je Evropska unija velika politička i ekonomska sila, koja je početkom 2000. godine predstavljala primamljivu i privlačnu snagu za sve evropske države, pa i za Srbiju. Nažalost, iza te privlačnosti krio se tajni plan Evropske unije da otme Kosovo od Srbije. Evropska unija je u doslovnom smislu zloupotrebila poverenje Srbije. Velika većina građana bila je u Srbiji za Evropsku uniju, jer je EU prikrivala svoju nameru da od naše južne pokrajine pravi lažnu državu. Pitanje je kakva bi bila sudbina ideje o Evropskoj uniji u Srbiji, da je Evropska unija odmah posle 2000. godine umesto slatkorečive, u osnovi obmanama obojene retorike odmah saopštila šta je zapravo njen pravi cilj.

UDAR EU NA SRBIJU I DSS Evropska unija godinama se prikazivala u svom lažnom svetlu kao jedna dobronamerna organizacija koja Srbiji nudi samo ono što je u njenom najboljem interesu. Ta prikrivena dugogodišnja politika Evropske unije ostavila je dubok trag u Srbiji. Namnožavale su se parazitske organizacije koje su dobijale sredstva od EU da neumorno ponavljaju bajku o tobožnjem evropskom raju. Ne treba ni potceniti prirodnu želju naroda da Srbija konačno postane normalna država, posle tolikih ratova i sukoba koje smo imali sa zapadnim svetom. Znajući sve to Brisel je hladnokrvno pripremao svoj žestoki i dugoročni udar na Srbiju, sa ciljem da otme teritoriju bez koje je nazamislivo postojanje Srbije onakvom kakvom je kroz istoriju znamo.

Kada je Evropska unija procenila da je došao pravi trenutak, a to je bilo početkom 2008. godine, pokazala je svoje pravo lice i „kordinisanom akcijom" sa SAD postala je pokrovitelj protivzakonitog i jednostranog priznanja lažne države Kosovo. Kao nadoknadu za otimanje Kosova Evopska unija je spremila dobro poznatu šargarepu za Srbiju u vidu potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, a nešto kasnije i kroz ukidanje viza.

Sve to je pratila žestoka kampanja kako Demokratska stranka Srbije protivljenjem evropskim integracijama zapravo hoće samoizolaciju Srbije, i kako je politika DSS ekstremna, opasna i ratnohuškača. Potom je usledio drugi talas kampanje protiv DSS sa ciljem da se stranka kriminaluzuje. Omiljene teme ove bezobzirne i surove kampanje bile su da je DSS kao ekstremistička stranka sklona da se nasilničkim putem domogne vlasti, da je teroristička organizacija koja pali ambasade u Beogradu i da je mafijaška organizacija specijalizovana za pljačke baš na Kosovu i u Kolubari, koja je povrh svega simbol pobede 5. oktobra.

Pored ovog opšteg napada na DSS pokretane su akcije da se smeni predsednik stranke i ljudi koji su poneli najteži teret u borbi protiv namere Evropske unije da otme Kosovo, o čemu više nego dokumentovano svedoče Vikiliksove depeše. Sve je to trebalo da omogući da DSS kao reformisana, proevropska stranka zakorači u svetlu evropsku budućnost. „Sve glavne stranke su sada na istom putu", slavodobitno je govorio jedan zapadni ambasador u Beogradu, nesumnjivo u skladu sa novim postmodernim shvatanjem političkog pluralizma. Ovaj plan nije uspeo pre svega zato što je DSS stranka mnogo otpornija, sačinjena od mnogo tvrđeg materijala nego što je to onima koji su smišljali ovaj plan izgledalo.

Ovde treba dodati još jednu važnu stvar koja je omogućila sadašnji uspeh ideje o Evropskoj uniji u Srbiji. Radi se o podeli u Srpske radikalne stranke i pravljenju Srpske napredne stranke koja je od nacionalnog zauzela evrounijatski politički kurs. Kada se najveća stranka u zemlji, koja je bila izrazito nacionalna, razbije i od nje nastane SNS sa potpuno novom proevropskom orijentacijom, onda je to itekako snažan udar na stranački sistem i politički život u Srbiji.

Naravno, samo se po sebi postavlja pitanje odgovornosti DSS, koja je tada bila na čelu vlade, za sadašnji rasplet u Srbiji. Zbog čega DSS nije uspela da ubedi građane da je politička neutralnost umerena i razumna ideja, a da evropske integracije posle priznavanja nezavisnosti Kosova predstavljaju nešto što je suštinski protivno interesima Srbije? Ili, zašto DSS nije uspela da pronađe saveznike među političkim strankama za svoju politiku neutralnosti?

ŠTA NAM VALJA ČINITI Pravi i istinit odgovor glasi da su zapadne sile bile duboko ušle u srpske stranke, srpske medije i među srpske poslovne ljude uoči proglašavanja nezavisnosti Kosovo. Neki političari, vlasnici medija i poslovni ljudi su se iz čistog oportunizma priklonili Evropskoj uniji, neki iz straha, neki zbog ucena, a neki vodeći intelektualci iz iskrene vere da je predaja Kosova i potpuno pozapadnjačenje Srbije u osnovi u nacionalnom interesu zemlje, odnosno da uprkos ogromnoj šteti i svim ucenama prijem u EU omogućava preko potrebnu modernizaciju Srbije. Stranke su tada preko noći menjale svoja najdublja uverenja, odricale se svojih dojučerašnjih programa i počele da slede umesto sopstvene politike politiku i interese zapadnih sila. U toj borbi Demokratska stranka Srbije je možda za sada usamljena, ali i dosledna sebi i svojoj državotvornoj politici.

Šta nam danas valja činiti sa ovim iskustvom koje imamo u odnosima sa Evropskom unijom? Jasno je danas da je Srpska napredna stranka definitivno propustila priliku da ispuni volju naroda i da napusti podaničku politiku prema Zapadu, koju je vodila prethodna vladajuća koalicija. Zapravo SNS želi da bude barjaktar i predvodnik zapadne politike u Srbije i otuda njihov pristanak na briselske sporazume, koje je Demokratska stranka kao izvorno zapadna opcija u Srbiji sprovodila ipak sa više oklevanja. Izvesno je da će SNS nastaviti sa ovakvom antidržavnom i protivustavnom politikom što vodi ka nečemu što bi mogao da bude potpuni državni i ekonomski slom Srbije.

Ono što je ipak u svemu ohrabrujuće jeste da je Evropska unija iz samih temelja uzdrmana i da ona ni izbliza nije sila kakva je bila 2008. godine. Nepoverenje u čudovišnog briselskog Levijatana raste među evropskim narodima kako Evropska unija sve više ugrožava sam demokratski ideal i političke i ekonomske slobode. I u svom najnovijem upozorenju, odnosno manifestu protiv EU, Vaclav Klaus optužuje Brisel da želi da od Evropske unije napravi „kotao naroda" kao što je bio Sovjetski Savez, da želi da uništi nacionalne države, a time i demokratiju u Evropi. Uostalom, najava da će Britanija raspisati referendum o izlasku iz Evropske unije, odluka Islanda da prekine pregovore sa Evropskom unijom, teška ekonomska kriza koja potresa Grčku i Španiju, govore nedvosmisleno o jednoj novoj realnosti koja je ozbiljno zahvatila Evropsku uniju.

Srbija mora da se sprema za novi početak koji će biti više nego težak kada definitivno kao zemlja udari glavom u zid i vidi da rešenje nije put u Evropsku uniju. Inače, zabludu da je Evropska unija naš pravi i neprikosnoveni cilj mogli bi skupo da platimo, kao što smo skupo i preskupo platili jugoslovensku i komunističku zabludu. Kao stari evropski narod i država ne bi smeli da se posle jugoslovenske i komunističke ideje i zablude i po treći put odreknemo Srbije, ovoga puta zarad članstva u Evropskoj uniji.

Imaćemo novu priliku i nju treba iskoristiti da Srbija proglašavajući političku neutralnost, odbaci po sebe u svakom pogledu ne samo štetan već i poguban put evropskih integracija. Politička neutralnost je ideja koja je primerena Srbiji, koja štiti i čuva njene državne, nacionalne i ekonomske interese. Politička neutralnost nam daje mogućnost da sarađujemo sa svima, a da istovremeno ne budemo ničiji podanik koji će slepo i neznaveno izvršavati tuđe naloge. Naravno, politička neutralnost nije ideja koja se može silom nametnuti Srbiji, već ona može biti usvojena samo ako je posle sveg ispiranja mozga, sve propagande i posle svih obmana prihvati sam narod. U ovom trenutku urušavanja državnih institucija, besmisleno ispraznog nadmetanja stranaka i skoro potpunog medijskog sunovrata, važno je ipak što većina građana Srbije, prema istraživanjima javnog mnjenja, ne vidi svoju budućnost a time i budućnost Srbije u Evropskoj uniji. Dakle većina građana veruje da Srbiji ima života, zapravo jedino ima života izvan Evropske unije.

Nedeljnik/Sajt DSS

 

 

DIJASPORA: Nismo roba za potkusurivanje!

 

Nismo roba za potkusurivanje!

Komentara 1

0

Inicijativa o osnivanju nacionalnog saveta privrednika dijaspore izazvala je buru negodovanja među delegatima Skupštine dijaspore i Srba u regionu. Oni Kancelariji za dijasporu prebacuju da ovim potezom izlazi iz zakonskih okvira i stvara paralelnu instituciju s obzirom na to da dijasporska skupština već ima Savet za privredno-ekonomsku saradnju Srbije i dijaspore.

 

U potrazi za bogatašima: Slavka Drašković

 

- Smatram da je ovo bacanje prašine u oči i još jedan u nizu loših poteza Kancelarije za dijasporu na čelu sa Slavkom Drašković. Imam utisak da ona i njeni saradnici, šetajući pojedine privrednike iz rasejanja od ministarstva do ministarstva, samo stvaraju privid da nešto rade u korist dijaspore i matice. Oni praktično na taj način nastoje da sačuvaju svoje pozicije u državnoj administraciji i velike plate.

 

S kojim pravom i za čije pare Mirjana Lazić, delegat iz Velike Britanije, tražila je od predsednika Skupštine dijaspore i Srba u regionu odgovor na pitanje ko je oformio nacionalni savet privrednika dijaspore i u čije ime. Ona takođe pita kakva je uloga i ingerencija Kancelarije, budući da je za sprovođenje Zakona o dijaspori i Srbima u regionu nadležno Ministarstvo spoljnih poslova Srbije. Zanima je takođe i ko se to opet poigrava i sa nečijim vremenom, energijom i žicvcima i za čije pare?

 

- Jer, bogatašima poput Borisa Vukobrata na primer, nije potrebna ni Slavka Drašković ni Kancelarija za dijasporu da bi poslovali u Srbiji. Pre mislim da je obrnuto i da su veliki biznismeni iz rasejanja potrebni funkcionerima Kancelarije kao pokriće - kaže za "Vesti" Milisav Aleksić, biznismen iz Francuske i delegat dijasporskog parlamenta.
 

 

Samo čuvaju fotelje: Milisav Aleksić

On podseća da "srpsko rasejanje u globalu nije finansijski bogato", da se "na prste mogu izbrojati devizni multimilioneri milijarderi u rasejanju", te da su "među malobrojnim dijasporskim bogatašima retki oni koji se usuđuju da rizikuju i posluju u Srbiji gde caruje korupcija, politička i ekonomska nestabilnost".

Željko Vraneš iz Velike Britanije, u dopisu članovima Skupštine dijaspore kaže da je ogorčen "na ovo izdajničko delovanje ekipe u Vladi, i poslušne ekipe pratioca svih živih ministarstava koji sebe naziva Kancelarijom za saradnju sa Srbima izvan Srbije".
- Nisu delegati Skupštine dijaspore roba za potkusurivanje i pokriće rasprodaje drage nam Srbije - poručuje Vraneš.
 

 

Udarac sa leđa: Željko Vraneš

On kritikuje Kancelariju za dijasporu što osniva savete bez zasedanja dijasporske skupštine, ocenjujući da je reč o "podlom potezu iza leđa poštenih delegata".
Ljiljana Milović, delegat iz Argentine, u poruci Draganu Stanojeviću, predsedniku dijasporskog parlamenta, apeluje da se poštuje zakon. Pošto je znala koliko se dijasporski parlament (ne) uvažava u Srbiji, ona nije došla na letošnje zasedanje Skupštine dijaspore u Beograd, što bi je, kako navodi, koštalo 6.000 dolara.

 

Krivokuća: Dobrodošli svi koji hoće da pomognu Vukman Krivokuća, pomoćnik direktora Kancelarije za dijasporu zadužen za privredno-ekonomsku saradnju sa rasejanjem kaže za "Vesti" da je osnivanje nacionalnog saveta privrednika dijaspore "inicijalna kapisla za formiranje dijasporskog pokreta za nacionalni i ekonomski spas Srbije".     Vukman Krivokuća i novinarka "Vesti" Radmila Lončar - Naši uspešni poslovni ljudi u svetu su veoma značajan potencijal za Srbiju. Moja davnašnja ideja kao šefa Kancelarije za ekonomsku saradnju sa dijasporom, jeste da se ovaj savet proširi na sve zemlje gde žive naši uspešni biznismeni i da to na svetskom nivou preraste u pokret nacionalno-ekonomskog spasa Srbije.   - Mnoge poslovne ljude u dijaspori poznajem, znam njihovo mišljenje i mogućnosti i uveren sam da mogu da pruže neprocenjiv doprinos razvoju Srbije. Mnogi od njih imaju uzvišene ciljeve, troše svoje vreme i svoj novac da pomognu otadžbini - kaže Krivokuća za "Vesti". Komentarišući optužbe da formiranjem nacionalnog saveta privrednika dijaspore, Kancelarija izlazi iz zakonskih okvira koji se tiču dijaspore i duplira poslove, Krivokuća kaže: - Bitna je suština, a ne forma. Svako ima pravo na svoje mišljenje i svoj komentar, ali iz ovog što sam izneo potpuno je jasan naš cilj. Uglavnom te komentare ne daju članovi Ekonomskog saveta Skupštine dijaspore i Srba u regionu. Oni podržavaju ove naše težnje - ističe naš sagovornik i poručuje da su u pomenuti pokret dobrodošli ne samo članovi ekonomskog već i svih drugih saveta dijasporskog parlamenta, kao i svi dobronamerni ljudi koji su se poslovno dokazali u svetu.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/345095/Nismo-roba-za-potkusur