Ukrajina: jugoslovenski scenario?

Ukrajina: jugoslovenski scenario?

Objavljeno u: Komentar nedelje

28 Februar, 2014 Petak u 9:24

Pod nadzorom su bili kavkaski džihadisti

 

A napad je došao od ukrajinskih buržuja. Zapad–Rusija: 1 prema 1.

(Autorski osvrt koji prenosimo objavljen je u francuskom dnevniku „Figaro" u rubrici STAV, sa napomenom: Srpskohrvatski pisac Slobodan Despot iznosi niz sličnosti između ukrajinske krize i sukoba koji je doveo do raspada Jugoslavije, ukazujući na huškačku igru Zapada koji postavlja svoje pione na Istoku, ne vodeći računa o stvarnim potrebama regiona.)
Umesto da uspostave primirje, koje je svojevremeno i bilo razlog njihovog osnivanja, Olimpijske igre su veoma riskantan period za Vladimira Putina. On je u avgustu 2008. morao brže-bolje da napusti otvaranje OI u Pekingu da bi lično poveo kontraofanzivu u Južnoj Osetiji koju je iznenada, uz podršku NATO, napala Gruzija. U Sočiju, gde je bio domaćin, nije sebi dao slobodu da obuče uniformu. Rusi su ponosni na svoju sportsku veličinu i samim tim osetljivi kad se ukaže prilika da se istaknu. Naposletku: krah njihovog jadnog saveznika Janukoviča zasenio je velelepnu ceremoniju zatvaranja. Pod nadzorom su bili kavkaski džihadisti a napad je došao od ukrajinskih buržuja. Zapad–Rusija: 1 prema 1. Samo su anestezirani novinari, plaćeni pre svega da ne razmišljaju, izostavili ova neobična podudaranja kalendara. Isti će i dalje tvrditi, a da ne trepnu, da je obaranje režima u Kijevu proisteklo iz spontanog narodnog ustanka koji, navodno, EU i SAD prate sa legitimnim saosećanjem, ali koji one nipošto nisu podstakle, a kamoli pokrenule. U pitanju je ideološki aksiom koji nijedna činjenica ne može pobiti, pa čak ni snimljeni razgovori američkog ambasadora u Ukrajini i zamenice američkog državnog sekretara Viktorije Nuland – Madam „Fuck the EU!" – iz kojeg se može zaključiti da naši oslobodioci iz '45 smatraju ceo Stari kontinent najobičnijom šahovnicom, gde sebi dopuštaju da manipulišu pionima, pa i pravilima igre. Je li neka evropska država opozvala svoje diplomate nakon ove uvrede? Nijedna? Zato što dodvoravanje ide sa poricanjem stvarnosti, zato što su evropski državnici spremni da „sjebu Evropu" ako im američki šefovi to nalože.
Video sam kako ista komedija, ista glupost, ista sentimentalna pristrasnost razaraju Jugoslaviju, divnu zemlju u kojoj sam rođen, i kako je pretvaraju u niz smešnih, etnički čistih baronija, koje podsećaju na Nemačku iz vremena braće Grim, na Italiju iz doba Dekamerona.
U nekom drugom životu, ovoj komediji bih prišao cum grano salis razmatrajući univerzalni ratorijum („pacovsko svratište") koji je najavljivao Aleksandar Zinovjev, koji je prvi uvideo da totalitarizam nije puka slučajnost naše civilizacije, već njen cilj. Ali već sam imao prilike da vidim kako ista komedija, ista glupost, ista sentimentalna pristrasnost razaraju Jugoslaviju, divnu zemlju u kojoj sam rođen, i kako je pretvaraju u niz smešnih, etnički čistih baronija, koje podsećaju na Nemačku iz vremena braće Grim, na Italiju iz doba Dekamerona. Zar vas „FUCK" gospođe Nuland ni na šta ne podseća? E pa mene da. Nakon sporazuma koje su na jedvite jade izneli Evropejci i njihov ambasador Kutiljero u Lisabonu 1992, u cilju mirnog raspodeljivanja Bosne, bio je potreban samo jedan poziv ambasadora SAD, ničim izazvano obećanje Aliji Izetbegoviću, fundamentalističkom predsedniku muslimanske partije – kako bi ovaj povukao potpis koji se još nije ni osušio i time dao zeleno svetlo građanskom ratu. „Fuck Europe, Alija! Mi ćemo ti dati celu Bosnu!" Tako je, ili ne baš doslovce, navedeno u Memoarima gorenavedenog Vorena Cimermana. Te memoare nijedan evropski novinar, sklon moralisanju, nije naveo, treba li podsećati.
„Spontana" revolucija u Majdanu? Pod palicom i obukom srpskih specijalista pokreta „Otpor" koji su elegantno (i uz moju tadašnju naivnu podršku) zbacili predsednika Miloševića 2000, istog onog čiju je odgovornost i spremnost na saradnju hvalio Žak Širak (pripazite se Judinog poljupca!). Specijaliste je formirala National Endowment for Democracy i njeni anglosaksonski teoretičari manipulacije, po kojima je nenasilna revolucija samo jedno od sredstava – i to najjeftinijih – za preuzimanje vlasti kod drugog. A taj drugi, to je naravno bilo koji moralno kompromitovani režim na međunarodnoj sceni koji će oklevati u pribegavanju sili. Jer možemo zamisliti šta bi neka samopouzdana zapadnjačka civilizacija uradila u slučaju oružane pobune u svojoj prestonici! Treba samo obratiti pažnju kako se pariski režim poneo prema učesnicima Manif pour tous („Demonstracije za sve") koja je bila nenasilna i mnogo masovnija od ustanka u Kijevu, gde su se proslavili neonacisti.
Analogije s Jugoslavijom su zapanjujuće. Kao u Hrvatskoj, na Kosovu i u Bosni, naslednici gubitnika Drugog svetskog rata uklanjaju spomenike koje su podigli pobednici. Otpor nacizmu se već u Zapadnoj Ukrajini asimilovao sa velikoruskim imperijalizmom. Očito je da rusofone zone ukrajinskog jugoistoka neće prihvatiti novu kijevsku vlast. Oni će se oglušiti o novu centralnu vlast, kao što su nekad učinili Srbi iz Krajine, odbacujući otcepljenje Hrvatske, koje je podsticala Nemačka. Sa predvidljivim licemerjem, koje ih najviše i odlikuje, članovi Atlantskog pakta će to otcepljenje proglasiti ilegalnim, zaboravljajući da su se oni prvi ostrvili na ukrajinski demokratski proces i obespravili snagu ulice. Kao i prilikom razaranja Jugoslavije 1991. Kao i pri zbacivanju Miloševića 2000.
Međutim, „pedagogija pamćenja" u kojoj je Sovjetska Rusija jedno vreme briljirala, već je oveštala veština na našim prostorima. Ako su pape raskolnici iz Rima mogli iz istorije da izbace legitimne pape iz Avinjona, Vašington i Brisel će bez muke ubediti u svoj stav kako je sumnjiva kijevska vlast predvorje demokratije na pragu evroazijskih stepa. Zar nisu isti uspeli da hrvatskog revizionističkog generala Tuđmana, čiji bi spisi u Francuskoj bili zabranjeni, proglase poslednjim svetionikom civilizacije, licem u lice sa srpskim hordama? Zar nije bestidni BHL (Bernar Anri-Levi) išao u Sarajevo da bodri svog prijatelja Izetbegovića, proslavljenog islamistu, autora ratoborne Islamske deklaracije?
Sistem zapadnjaka je da na Istoku podrže i ohrabre one pojedince koje bi, da su se kod njih pojavili, bacili u zatvor.
I tu moja razgaljenost u suočavanju sa „velikom geopolitičkom igrom", koja je za naivčine prekrivena „humanizmom", prerasta u melanholiju. Pomišljam na neprilike i gorčinu koji čekaju ove Ukrajince što danas igraju pred vratima Evrope kao Beograđani 2000. godine. Nakon „obojene revolucije", prilike se u Srbiji nisu popravile. Ali zato je njom prodefilovao niz tirana, zapadnjačkih ulizica, od kojih je s vremenom svaki bio sve nesposobniji i gluplji. Sistem zapadnjaka je da na Istoku podrže i ohrabre one pojedince koje bi, da su se kod njih pojavili, bacili u zatvor. Ali, kao što je Čerčil rekao Meklinu, kad se ovaj čudio tome što se Jugoslavija prepušta komunistima, nakon konferencije u Teheranu: „Ni vi ni ja ne planiramo tamo da živimo. I šta onda?"

Piše: Slobodan Despot za pecat.co.rs

 

Руси на Криму

Руси на Криму

петак, 28 фебруар 2014 14:05

Пише: Мирослав ЛАЗАНСКИ

Има она народна „Kо се мача лаћа..." У Кијеву је пре неколико дана смењен, опозван председник Украјине, претходно изабран на легитимним изборима. Можемо да дискутујемо да ли је заслужио ту судбину због беспримерног личног богаћења, али његова смена је формалноправно у најмању руку под знаком питања. Дакле, ако је принцип револуционарног законодавства важио у Кијеву, онда неки други сада тај принцип примењују на Криму. Ако је улица могла да заузима владине зграде у Кијеву, сада заузима и зграде локалне власти на Криму.

Или правно гледано, ако нешто од почетка није било у складу с правом, никаквим накнадним чинима не може бити учињено правним. Западу протагонисти проруских догађања на Криму могу сада да поруче да се они само позивају на „случај Кијев". Јер, споразум између Јануковича и опозиције од 21. фебруара потписали су и као неку врсту гаранта у име ЕУ и министри спољних послова Француске, Немачке и Пољске. Следећег јутра опозиција је брутално срушила тај споразум, ЕУ је пожурила да призна опозицију као власт, министри спољних послова Француске, Немачке и Пољске понашају се као да су потписали папир о превременим изборима на Јупитеру.

Наравно, увек стоји приговор о „реалности на терену", али та реалност постоји и на Криму – тамошње већинско становништво не подржава нову власт у Кијеву.

Догађаји у Украјини изазивају у Москви озбиљне дилеме: може ли се уопште веровати било којем писаном споразуму с ЕУ или са новим властима у Кијеву? Русија има потписани споразум с Украјином око војних база на Криму, за чије изнајмљивање плаћа лепу своту долара. Ту Русија има око 13.000 припадника ратне морнарице, радарске системе код Севастопоља и Мухачева, око 1.000 припадника морнаричке пешадије са 110 оклопних транспортера и борбених возила пешадије, око 30 артиљеријских система. Ко је гарант да нове власти у Кијеву неће прекршити споразум и затражити од Москве да хитно повуче руску флоту и остале јединице са Крима? Самостална одлука нових лидера Украјине, или наговор са стране? Ко је гарант да нове власти у Кијеву неће кренути да грађане руске националности у Украјини претварају у грађане другог реда? Да ли су то министри спољних послова Француске, Немачке и Пољске? Данас у Кијеву постоји само једна школа на руском језику.

У време сукоба у Грузији 2008. године Украјина је продала Грузији ПВО системе с којима су обарани руски авиони. У Грузији су биле и украјинске посаде за те системе. Војни врх Украјине је прозападно оријентисан, али је војска по дубини подељена на прозападне и проруске фанове, тако да јој је оперативна способност под знаком питања.

Уколико би Кијев прекршио споразум о руским базама на Криму или ако би дошло до насиља над држављанима Русије на том простору, Москва ће војно интервенисати. То је у складу с постојећом руском војном доктрином, која је у том погледу само следила америчку војну доктрину. (Политика)

http://www.srpskenovinecg.com/stav/25166-miroslav-lazanski-ukrajina

 

http://m.ruskarec.ru/

О чему ћути Путин

После рушења Јануковичеве власти и ослобађања Јулије Тимошенко протести у Украјини су ступили у нову, још опаснију фазу. Немоћ и неефикасност коју су показале снаге реда значи да је отворен простор за сукобе међу присталицама и противницима Мајдана. А при томе још увек није јасно ко ће доћи на власт у Кијеву: парламентарна опозиција или радикалне фракције које су изван система. За сада су ове две групе савезници. У току је формирање Владе, у чији састав је Тимошенко, која је изјавила да ће бити „гарант испуњења захтева са Мајдана", предложила да уђу „утицајни лидери Мајдана које познаје и подржава цела земља".

Међутим, сада су могуће обе варијанте развоја догађаја, и управо у оваквој ситуацији Русија треба да заузме одређени став према ономе што се догађа у Украјини. На која најважнија „украјинска" питања Москва данас тражи одговор? Какве једначине са великим бројем непознатих сада решава Путин?

Русија окривљује западне земље за „преузимање" Украјине
Министарство спољних послова Русије издало је оштро саопштење у којем је изражена забринутост Москве због развоја догађаја у Украјини, покушаја да се ограниче права Руса и других мањина, као и тежње „неких западних партнера" да у атмосфери нестабилности реализују сопствене геополитичке амбиције.

Као прво, колико год то поједностављено звучало, на кога треба рачунати у Украјини? Ко данас контролише оно што је остало од власти? Као друго, какве снаге могу данас испливати на површину и преузети власт од привремене владе? Колика је шанса да путем новог преврата на власт дођу радикални националисти? Као треће, како спречити економски банкрот Украјине и не дозволити Западу да је откупи? Кредити и јефтин гас били су дати под условом да се започне рад на јачању економске сарадње две земље. Али ако се Кијев врати евроинтеграцијама, мораћемо да одустанемо од споразума из децембра. Као четврто, шта да сада учинимо са југоистоком земље и посебно са Кримом? Локално становништво је већ озбиљно узнемирено и у случају да се настави насилно ширење „револуције", у тим областима може почети крвопролиће. У том случају ће бити веома тешко објаснити руским грађанима зашто Москва није Русе узела под заштиту. И као пето, како зауставити западну експанзију у Украјини и на који начин поставити противтежу западном утицају на ситуацију у „независној држави" који расте из дана у дан?

А питање у вези са признањем или непризнањем нове власти данас је само наизглед примарно. Јасно је да се у овој фази, која може потрајати најдуже до тренутка формирања нове Владе, Русија неће изјашњавати.

Ко је газда у кући?

Најважније питање за Москву сада се тиче тога ко је у Украјини способан да чврсто узме власт у своје руке? Ако из разматрања искључимо сасвим хипотетичну могућност војног преврата, једини кандидат за заузимање власти у Украјини је Јулија Тимошенко. Југоисточна Украјина практично нема шансе да се довољно брзо мобилише и да понуди свог снажног кандидата. Таква личност, наиме, тренутно не постоји, иако ће се на изборима истовремено кандидовати неколико представника истока Украјине (губернатор Харковске Области Михаил Добкин већ је изјавио да намерава да учествује у председничким изборима). Тако да ће кандидат источне Украјине бити Тимошенко која је пореклом из Дњепропетровска.

Упркос свим измишљотинама Запада и украјинских националиста, Русија није заинтересована за поделу Украјине.

Јасно је зашто Тимошенко сада толико жели да „сви хероји са Мајдана нађу своје место у извршној власти". За њу је то, наиме, једина могућност да обузда пробуђену енергију народног протеста.

За разлику од Јацењука и Кличка (који играју за тимове САД и Немачке), Тимошенко је, без обзира на њену проевропску оријентацију, ипак кудикамо самосталнија личност. Истина је да је веома тешко имати у њу поверења, али изгледа да у садашњој ситуацији Тимошенко представља најмање могуће зло за Русију, док је истовремено она, наравно, одлична варијанта која одговара Западу. Док отворено антируска реторика украјинских националиста искључује могућност било какве сарадње Москве са новом Владом, у случају да се на важним позицијама нађу Тјагнибок или Јарошенко.

То значи да је, са једне стране, Русији потребно да Тимошенко обузда представнике радикале струје, а, са друге, то није могуће учинити ако се они не укључе у састав нове Владе. Добијамо зачарани круг из којег ће излаз морати да нађе не само Москва, него и Кијев. При томе ће Кијев тај излаз морати да пронађе много брже, јер без преговора са Русијом о судбини кредита чија је исплата већ почела и о судбини испорука гаса Украјина једноставно неће опстати до избора 25. маја. А тек након ових избора моћи ће да добије значајнију „западну помоћ". 

Не ради се само о Криму

Тимошенко ће из још једног разлога морати да заузда „националну револуцију". Она, наиме, треба да заустави намере националиста да „навале" на исток и Крим, што би могло испровоцирати Русију да се умеша у догађања у Украјини.

Више о руско-украјинским односима

 

Упркос свим измишљотинама Запада и украјинских националиста, Русија није заинтересована за поделу Украјине. Ова варијанта може бити искоришћена само у крајњем случају, ако започне озбиљан грађански рат и дође до фактичког распада Украјине.

За будућност Велике Русије нема ничег катастрофалног у садашњој смени власти у Украјини. Антируско усмерење покрету дају радикални националисти, као и они који са Запада повлаче конце, али у широким слојевима становништва Украјине русофобија није распрострањена. Што значи да ће се приликом следећег заокрета украјинске кризе у „независном" друштву формирати другачија конфигурација, у којој ће врло вероватно главна проблематична тачка постати управо „европски избор".

Да ли ће до тада проруске снаге у Украјини успети да се реорганизују, да пронађу лидере и формулишу своју идеју савеза са Русијом? Хоће ли им Русија у томе помоћи, нудећи свој пројекат економске и политичке реинтеграције? Одговоре на ова питања донеће најближа будућност, а даће их Владимир Путин, којем сада сам историјски ток догађаја додељује улогу лидера целог руског света, па и његовог украјинског дела.

Руски текст на сајту vz.ru.

МАЈДАНСКЕ ЛАЖИ" И НЕЧАСНА УЛОГА СРПСКИХ МЕДИЈА У ЗАПАДНО СПОНЗОРИСАНОМ ПУЧУ У УКРАЈИНИ…

Вести | 22.02.2014 | 18:43

http://facebookreporter.org Ники Карлан: "Украјински избори, председнички и парламентарни, су признати као легитимни и фер, од стране свих меродавних међународних тела.  Демонстранти сада покушавају да насилно промене резултате тих демократских избора. Ја сам била посматрач из Канаде на тим последњим изборима. Партија која предводи ове демонстрације „Свобода" је oкарактерисана као „Нео-Нацистичка" од стране  Јеврејског светског конгреса у мају 2013." ***** Пише: Миодраг Новаковић

DALJE…… http://srb.fondsk.ru/news/2014/02/22/maidanske-lazhi-i-nechasna-uloga-srpskih-mediia-u-zapadno-sponzorisanom-puchu-u-ukraiini.html

Уводник

Бојан Билбија

Игре око игара

 

Био сам мали када је, пре тачно 30 година, 8. фебруара 1984, клизачица Санда Дубравчић упалила олимпијску ватру на стадиону Кошево у Сарајеву. Ја сам био мали, али су олимпијске игре биле велике и чиниле нас поносним да пред целим светом покажемо своја достигнућа, гостопримство и лепоту наше земље. Сигуран сам да су и Руси данас с разлогом поносни на спектакуларну зимску олимпијаду у Сочију, али изгледа да увек нешто срећу квари.

Западни медији открили су нову „спортску" дисциплину – пљување из даљине по Владимиру Путину, за кога се оправдано сумња да је инспиратор и налогодавац историјског догађаја у Сочију. Откривене су „пчеле у меду" и „дупли тоалети", као да је реч о светској сензацији, али су покренуте и знатно озбиљније оптужбе.

Тако је велики публицитет дат члану МОК-а Швајцарцу Жан-Франку Касперу, који је устврдио да је „украдена" чак трећина од 50 милијарди евра, колико је Русија уложила у игре. Каспер, међутим, није пружио никакве доказе за то, рекавши тек да је „корупција свакодневна појава у Русији" и да о томе сви причају у овој земљи. Исто тако, Швајцарцу је засметало и присуство 50.000 полицајаца и других припадника обезбеђења, јер се због тога „не може осећати слободно".

То ме је подсетило на Олимпијске игре у Лондону 2012. године. Мит Ромни, у том тренутку „кандидат за кандидата" Републиканске партије у изборној трци за председника САД, провучен је кроз медијско живо блато, због сличне изјаве. Приликом посете Лондону, јула 2012, непосредно уочи отварања игара, Ромни је рекао да није сигуран у спремност организатора, јер „постоји неколико узнемирујућих ствари", као што је недовољан број припадника обезбеђења и штрајк британских цариника.

Усред лета, лавина се обрушила на Ромнија, коме није помогло ни то што је био извршни директор зимских олимпијских игара у Солт Лејк Ситију 2002, године. Одмах су реаговали британски и амерички медији, поредећи га са „мишоликим створењем" из цртаног филма, а градоначелник Лондона Борис Џонсон јавно му се наругао, на скупу пред 60.000 људи. Несрећни Ромни био је принуђен да сутрадан призна како је „фасциниран припремама за олимпијске игре".

Али, сада управо британски медији предњаче у негативној кампањи према Сочију. Тако Би-Би-Си тврди да су олимпијске игре Путинов „омиљени пројекат: да би показао да је Русија велика сила а он велики лидер". Британски јавни сервис описује Сочи речима „спирала трошкова и скандала". И забринути су колико је пара потрошено за игре, јер је то наводно откинуто од уста јадних Руса који немају шта да једу. Али, пре бих рекао да њихова „забринутост" потиче из зависти што Русија има могућност да уложи 50 милијарди. И при томе имају шта да једу.

Бојан Билбија

објављено: 08.02.2014.

inShare

• 
• 
• 

• пошаљите коментар
• коментари (5)

Последњи коментари

sale nacionale | 08/02/2014 14:48

Odličan tekst mada je mogao biti i opširniji. Zaista je patetično sa kojom zlobom i žarom, zapadni mediji žele da "komšiji crkne krava". Nikome nije smetalo što se na ptvaranju Olimpijade u Londonu kraljica (odnosno njen dvojnik) vozila helikopterom u društvu najpoznatijeg britanskog špijuna a zatim spustila padobranom da otvori igre. Zamislite da je to uradio Putin. Kakvo bi tek onda pljuvanje usledilo? Otvaranje ZOI u Sočiju je bilo spektakularnije i od onog u Londonu i mislim da je upravo ta činjenica zasmetala zapadnim medijima. Mislim da svi treba da se opuste i jednostavno uživaju u spektaklu.

http://www.politika.rs/rubrike/uvodnik/Igre-oko-igara2.sr.html

Isti Tribunal, a dve pravde

Isti Tribunal, a dve pravde

E. Radosavljević | 24. januar 2014. 22:12 | Komentara: 0

Šta je pokazala presuda u Hagu protiv četvorice bivših funkcionera SRJ i Srbije. Šainović navodno prenosio Miloševićeva naređenja, ali dokaza nema

Toma Fila

HAŠKA presuda četvorici bivših zvančinika SRJ i Srbije koji su osuđeni za zločine nad kosovskim Albancima tokom 1999. godine sa 96 „spustila" se na 74 godine. Razloga za slavlje baš i nema, jer su presudili dvostruki haški aršini. Avokat Toma Fila, koji brani Šainovića, smatra da bi, da je sud primenio mišljenje sudije Baktijara Tuzmukamedova, njegov branjenik već bio na slobodi.

- Ovaj ruski sudija je zaključio da Šainović nije bio ni član udruženog zločinačkog poduhvata, niti da je kriv za ratne zločine - kaže Fila. - Na deo presude u kojoj se navodi da je Šainović prenosio naređenja Slobodana Miloševića, on je postavio pitanje - a gde su ta naređenja i gde su dokazi? Nije našao nijednu naredbu. Oni su priznali da nema dokaza, ali su rekli da tako treba da bude. Fila, koji brani okrivljene u Haškom tribunalu skoro od osnivanja ovog suda, kaže da bi Momčilo Perišić bio osuđen da mu je sudilo ovo veće, i da bi „kosovska četvorka" bila oslobođena da joj je sudilo Perišićevo žalbeno veće.

- Lično sam zadovoljan što priznanje Dragoljuba Ojdanića nije uticalo na presudu i što je komandant Prištinskog korpusa Vladimir Lazarević dobio godinu dana manje, a ništa nije priznao - kaže Fila. Upitan da prokomentariše dvostruke aršine - kriterijume prema kojima su oslobođeni hrvatski generali optuženi za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu i za ratne zločine u „Oluji", ovaj poznati advokat odgovara:

- To je Haški tribunal. Da smo mi imali sastanak u Karađorđevu na kome je Slobodan Milošević rekao da sve kosovske Albance treba proterati, suđenje bi nam trajalo pet minuta - kaže Fila.

KAZNE KOD KUĆE FILA podseća da već godinama insistira na tome da Srbi koje je osudio Haški tribunal izdržavaju kazne kod kuće. Do sada, kaže, nije naišao na dovoljnu podršku.

Inače, poznavaoci prakse Haškog tribunala zameraju „Šainovićevom" žalbenom veći što nije primenilo iste standarde kao i slučaju hrvatskih generala na čelu sa Gotovinom. Jer, audio-snimak brionskog sastanka na kome je dogovorena „Oluja" zabeležio je jasnu nameru tadašnjeg predsednika Hrvatske Franje Tuđmana:

Teodor Meron, tadašnji predsednik žalbenog veća, ocenio je da bi ova naredba mogla da se opiše i kao legitimno privremeno sklanjanje Srba sa dela teritorije. Drugi član veća sudija Fausto Pokar ocenio je da je to čista glupost. Sa druge strane, najjači adut tužilaštva u procesu protiv „kosovske četvorke" - oduzimanje dokumenata kosovskim Albancima - prošao je kod žalbenog veća. Stručnjaci pitaju - zbog čega se i u ovoj situaciji nije postavilo pitanje - da srpske vlasti nisu samo htele da legitimno, privremeno uklone kosovske Albance.

Presuda bivšim funkcionerima SRJ i Srbije, napisana na 824 strane, otkrila je i da „dvostruki aršini" nisu samo „zakoni" prema kojima sude različita žalbena veća, već i same sudije pojedinci. I kada je reč o presuđivanju da su okrivljeni bili pripadnici udruženog zločinačkog poduhvata, ali i da li je, recimo, kod pomaganja i podržavanja da se izvrši neko krivično delo postojala direktna usmerenost.

Recimo, sudija Arlet Ramaroson sa Magadaskara bila je član žalbenog veća i u slučaju Momčila Perišića, koji je oslobođen odgovornosti za zločine u BiH i Hrvatskoj, a potpisala je konačnu presudu i „kosovskoj četvorki" pre dva dana. Dok je u Šainovićevom slučaju tvrdila da je za pomaganje i podržavanje dovoljno da se dokaže da je okrivljeni koji je pružao pomoć dao značajan doprinos izvršenju krivičnog dela, u Perišićevoj presudi je navela da nije dovoljno samo to, već i da je ta pomoć konkretno doprinela tome da se ratni zločin i izvrši. Bivši komandant Treće armije general Nebojša Pavković jedini je kome nije ublažena kazna. Njegov branilac advokat Aleksandar Aleksić najavio je da će tražiti reviziju postupka i da će se boriti svim pravnim sredstvima.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/dosije/aktuelno.292.html:474997-Isti-Tribunal-a-dve-pravde

Београдски режим од сопственог народа направио шиптарске слуге

Kompromis na štetu kosovskih Srba

Komentara 4

10

Srbi na Kosovu ne dele entuzijazam Vlade Srbije o početku pregovora sa EU. Svesni su, kažu, da je ovaj korak napravljen kompromisom na njihov račun. Skoro da ih se ne tiče ova tema, kaže Milorad Todorović, bivši član pregovaračkog tima Beograda u razgovorima s Prištinom o komentarima Srba u gnjilanskom kraju.

Kosovska Mitrovica (Foto: Arhiva)

 

- Zbog niza odluka koja je Vlada Srbije donela u vezi s KiM, a pogotovo zbog Briselskog sporazuma, interesi Srba polako, ali sigurno postaju različiti od interesa države i građana Srbije. Dakle, to je posledica odluka Vlade Srbije, ali i pritisaka međunarodne zajednice i protežiranje interesa institucija Kosova u celokupnom procesu - zaključuje ovaj stanovnik Cernice.

 

Žrtve evropskog puta - Građani bez građanskih prava, Srbi sa Kosova su koleteralna šteta ili žrtva Srbije na njenom evropskom putu. I to je u skladu s "pohvalom" Aleksandra Vulina da su Srbi s Kosova najviše doprineli srpskom putu za EU. A na tom putu Evropska unija stavlja kao prvi prioritet odvajanje Kosova. To zaista budi sumnje u namere Brisela - upozorava Nenad Maksimović.

Marko Jakšić, bloger iz Kosovske Mitrovice, kaže da u njegovom rodnom gradu nije čuo nijedan pozitivan komentar o početku pregovora EU i Srbije.

 

- Vrlo značajan korak za Beograd na putu ka EU, ali za njih dodatni strah od novih pritisaka koji će se na tom dugom putu normalizacije odnosa sa Prištinom narednih godina pojaviti, i najverovatnije okončati formalnim zahtevom za priznanje nezavisnog Kosova na kraju procesa pregovaranja. Ljudi u Kosovskoj Mitrovici uglavnom su razočarani u EU i ono što je kao posrednik u Briselskim sporazumima ponudila. Uglavnom su sva rešenja polovična i na njihovu štetu pa takav odnos i nije iznenađujući. Početak pregovora jeste veoma značajan trenutak koji mi, stanovnici Srbije, predugo čekamo, ali bojim se da datum nije zaslužen suštinskim promenama i prilagođavanju evropskim standardima, što je prioritet našeg društva, već neverovatnim popuštanjem oko Kosova poslednjih godinu dana, ističe Jakšić.

 

On dodaje da "s obzirom da se jedno od prvo otvorenih poglava tiče Kosova, očekujem samo nove pritiske na vlasti u Srbiji i probleme na terenu".

 

 

- Ne delim entuzijazam Vlade Srbije kada je reč o početku pregovora i zaista ne smatram da je ovo najznačajniji događaj u novijoj srpskoj istoriji. To je samo jedan od koraka u pridruživanju. Do sada ih je bilo puno, a doćiće na red i novi. Na žalost, cena puta Srbije ka EU biće Kosovo, kaže Nenad Maksimović, izvršni direktor Nevladine organizacije Centar za mir i toleranciju.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/376624/Kompromis-na-stetu-kosovskih-Srba