❶ Путинова игра у Украјини: десет лекција из реалполитике

НАВИКЛЕ НАЗОВИ ДЕМОКРАТЕ ДА РАДЕ ЗАМЕНУ ТЕЗА...ЕУ И ЗАПАД СУ НАПАЛЕ
ЛЕГИТИМНОГ ПРЕДСЕДНИКА И ЛЕГИТИМНУ ВЛАСТ УКРАЈИНЕ, А НЕ РУСИ.
РУСИЈА ШТИТИ ЛЕГИТИМНОСТ!

Путинова игра у Украјини: десет лекција из реалполитике

by satelit



Што се геополитичке димензије украјинске кризе тиче, она је очигледна. Не
мора се посебно ни објашњавати. Можда треба само додати, како је ово најбољи
деманти свима који су говорили да не постоји геополитичка димензија распада
Југославије и бомбардовања Србије 1999. године. Постоји, и те како.

Присуствујемо, дакле, геополитичкој борби између таласократских САД и
телурократске Русије. Учешће осталих играча је важно, посебно Немачке и
Француске. За Немачку, ово може представљати корак у неповрат и драматично
урушавање позиције коју је стрпљиво градила још од Хелмута Кола. За
Француску, ово може представљати велики повратак на међународну позорницу,
могуће и обезбеђивање положаја важног посредника и медијатора у неким
будућим споровима и постепени отклон од позиције у коју је увео Николас
Саркози. Овакви закључци се намећу анализом потеза које вуче Русија. „Руска
игра" у Украјини може променити прилике на континенту у значајној мери.
Истина, својим потезима, Запад је значајно помогао Русији, њихови кораци су
били предвидљиви и краткорочно планирани. Али, ваља подвући и да у свом
наступу, Владимир Владимирович подсећа на Џорџа Буша старијег са почетка
деведесетих. Овде није реч о његовим геополитичким визијама, с обзиром да су
геополитички циљеви обе стране одавно познати. Овде је реч о Путиновој
реалполитици и потезима које вуче „хируршки прецизно".

1. Његова процена циља противника била је одлична. Очигледно, САД су
желеле да произведу грађански рат у Украјини. Коначан резултат је требало да
буде насилно заузимање свих институција, од државних до локалних. Циљ: цела
Украјина би потпала под суштинску контролу САД. Овакву тврдњу поткрепљује и
то што су САД, уколико им је мирно преузимање власти такође било у интересу,
могле да сачекају договорено расписивање избора од стране Виктора
Јануковича. У таквим условима, уз колапс Партије региона, кандидат и листа
подржани од стране Вашингтона би несумњиво победили. Тесно, али би победили.
Зашто ова опција није била у игри за САД? Па зато што би та нова украјинска
власт трајала до првог пролећа. Украјина је у великим економским проблемима,
а зависност од руског тржишта и руског гаса је још већа. Без обзира што би
проруске снаге изгубиле изборе, Русија би релативно брзо донекле могла да
консолидује своју позицију. О овим стварима биће више речи и у наставку
текста. За сценарио грађанског рата Русија није имала адекватан одговор. Са
једне стране, уколико би се умешала у крвопролиће, Русија би изгубила
могућност да Украјину врати у своју орбиту у наредним деценијама мирним
путем и средствима културне и економске политике. Једном када падне крв, то
се тешко заборавља. У том контексту, Украјина би постала нова Чехословачка.
Можда би руска армија и задржала војну контролу над једним делом земље, али
би овако спроведена интервенција од Украјинаца направиле жртве, што би
утицало на јачање антируске димензије украјинског идентитета и тврдокорно
противљење становништва свему што долази из Русије. Важна ствар у оваквом
расплету је и што би потез Русије хомогенизовао Запад. Русија би дакле,
изгубила добар део становништва које се данас колеба по питању да ли су
Украјинци, Малоруси или Руси (незахвално је лицитирати о броју таквих
становника Украјине, али то је углавном случај са становништвом у централним
областима и поготово-Кијеву), а против ње би наступао јединствен западни
фронт. Са друге стране, уколико Русија не би реаговала на грађански рат у
Украјини чију динамику би диктирао „Евромајдан", она би суштински доживела
тежак (гео)политички пораз. Таква слабост би се можда могла упоредити и са
поразом од Јапана 1905. године. За Путина је ово била сложена позиција, а
чини се да је се избор није сводио на добра, већ на мање лоша решења. Иако
су сви пожурили да констатују како је „подизање устанка" у Украјини од
стране САД било одлично „темпирано", у време одржавања Олимпијских игара у
Сочију, посматрано из другог угла чини се како је „Сочи 2014" помогао
Путину. Добио је неопходно време да донесе праву одлуку и преокрене стање на
терену у своју корист.

2. Руску позицију у Украјини су отежавала још два неруска „спољна
фактора". Први је био Виктор Јанукович. Неко га је већ упоредио са
комбинацијом Керењског и Горбачова, јер је био ужасно неодлучан, спор,
подложан притисцима из свог непосредног окружења, које је калкулисало по
разним основама, и са бригама како да сачува своје лако стечено богатство.
Због ове последње ствари био је и уцењен од стране Запада. Јанукович није
могао да спаси ни себе, а камоли да помогне Путину да ојача руску позицију.
Највећи губитак Јануковича је препуштање Кијева демонстрантима. Највећи
домет Јануковича (који уопште није занемарљив) био је куповина времена и
контролисање кризе током неколико кључних недеља у јануару. На крају, остао
је и легално изабрани председник земље, који је сада „тешка артиљерија" у
дипломатсим активностима Москве. Од слабог Јануковича, Путин је ипак извукао
највише што је могао. Да је тражио више, ко зна, можда би Јанукович још у
децембру поднео оставку и одлетео са свим својим парама и драгоценостима у
Швајцарску?

3. Други „спољни фактор" је било руско и пре свега-проруско
становништво у Украјини. То су вредни и марљиви људи, али се показало и
политички наивни. Чак и када су се организовали и покушали да артикулише
своје захтеве, они су позвали на одбрану Устава Украјине и прозвали се
„Украјинским фронтом". Они су били лојални Украјини и желели су да бране
Украјину. Дозволили су и да у највећи „руски град" у Украјини-Харков, дође
пар стотина „евромајдановаца" из Кијева и да тамо данима блокирају улаз у
зграду локалне администрације. Проруско становништво (изузимајући Крим) није
показивало нити да је сасвим свесно претње која се над њима надвија, нити да
су организовани да се од те претње бране. Било је потребно да се кијевски
„Евромајдан" отегне, па да се искристалише права слика и природа протеста и
да у први ред дођу „Десни сектор" и остале авети нацистичке прошлости. Тек
то је најпре пробудило, а затим и мотивисало проруски југоисток земље да
почне да се самоорганизује и преузима судбину у сопствене руке.

4. Лимитирајуће су на понашање Русије утицала и два унутрашња фактора.
Први је било руско јавно мњење. Забављено Олимпијским играма и забринуто
због наглог пада рубље, у почетку се мало интересовало за судбину Украјине.
У мишљењу просечно информисаног руског грађанина је ионако то, да се у
Украјини стално дешавају некакви протести. Са ове дистанце посматрано, може
се закључити да ни у руском јавном мњење није постојала свест да се у
Украјини дешава нешто пресудно, иако је постојала свест да се дешава нешто
важно. Покретати било какву акцију-политичку или војну-ширих размера, је у
таквим условима немогуће. Једноставно, не би било шире подршке јавног мњења
за такав потез. Да је прерано започео контра-акцију око Украјине, Владимир
Путин би завршио отприлике као и Џорџ Буш млађи. Барем што се јавности и
популарности тиче.

5. Други ограничавајући фактор је повезан са претходним, а тиче се
припреманих акција опозиције у Москви. Да је Путин кренуо у „украјинску
акцију" без подршке јавног мњења, или да се умешао у „грађански рат који је
био у најави", вероватно би у Москви добио свој „Евромајдан". Није
искључено ни да ће таквих протеста бити у наредним недељама, али је тешко да
ће они, у садшњим околностима, имати било какав успех. Дакле, и што се оба
унутрашња ограничавајућа фактора тиче, Путину је одговарало Јануковичево
одуговлачење током којег је „Десни сектор" почео да игра кључну улогу на
улицама Кијева.

6. Пошто је имао четири важна ограничавајућа фактора, а војно није
желео да интервенише (јер би то само нарушило његову позицију), Путин је
врло мирно и сталожено реаговао на преузимање централних институција од
стране четворке Јацењук-Кличко-Тјагинбок-Тимошенкова. Многи су овакву
позицију Москве протумачили као слабост, или чак пораз. Међутим… Процена да
ће опозиција својим радикализмом само произвести још већу кризу, којом
уопште неће моћи да управља, била је још једна у низу исправних. Заправо,
опозиција је наставила по преузимању власти да спроводи „стари план", који
је био спремљен за случај „грађанског рата": укидање руског језика, забрана
прекограничног емитовања за електронске медије, одлуке о активностима
безбедносних органа и државних институција, промена Устава, расписивање
избора и легитимизовање „револуционарних активности"… Ово је био крупан
превид новоустоличених власти у Кијеву, јер је тако само хомогенизован
украјински југоисток и мотивисано руско јавно мњење да схвати претњу која
долази из Украјине као нешто пресудно.

7. Посебно поглавље у свему чини украјинска економија. Да је Јанукович
задржао власт, до Ускрса би на улицама Кијева било милион демонстраната. Све
би ујединио против себе, јер је украјинска економија у колапсу, а буџет
празан. Прве процене говоре да је земљи до краја године потребно 35
милијарди евра само за текуће потребе (плате, пензије, сервисирање дуга,
материјални трошкови…). Ко ће то да плати? ММФ? ЕУ? САД? Да је ово почетак
двехиљадитих, још би се можда нешто на кратак рок и скрпило. Овако, не
постоји економско решење за Украјину. Поготово не постоји решење за огромну
администрацију у Кијеву и пољопривредни западни део земље, без крупних
индустијских центара-Харкова, Дњепропетровска и Доњецка, те без луке у
Одеси. На крају, тако „осакаћена" Украјина, макар у њеном саставу остао и
Кијев, не треба превише Западу. Шта ће им још један „болесник" којег треба
да издржавају. А када смо већ код издржавања, ваља подсетити да се Запад
није прославио ни са издржавањем „косовских Албанаца", којих је мање од
милион и по, па је тешко закључити и да би већи успех постигао са петнаестак
пута више становништва у западној и централној Украјини. Врућ кропмпир је у
рукама Запада, пре свега у рукама ЕУ. Од Уније САД очекује да ово питање
„реши", као да Брисел нема и важнијих проблема. Отуда и констатација за
улогу Немачке са почетка текста. Немачка ће сада морати да плаћа, плаћа и
плаћа у Украјини. А због чега? И још ће при томе кварити дуго и стрпљиво
грађене добре односе са Русијом.

8. Чекање и тактизирање су отворили могућност за хомогенизовање
проруског становништва у југоисточној Украјини. На протесте су се већ дигли
Севастопољ, Харков, Доњецк, Маријупољ, Одеса… Сва ова места улазе у
геополитичку сферу Русије-директно и недвосмислено. У овој етапи разрешавања
украјинске кризе, Путин је фактички добио половину Украјине без испаљеног
метка, а услед кризе која може захватити остатак Украјине, питаће се и о
будућности централних делова Украјине у будућности. Избори које организује
нова власт у Кијеву 25. маја овај део земље неће прихватити, па ће Украјина
ући у дугу и сложену инстутицоналну кризу. Да ли ће она довести до
конфедерализације земље или њеног распада, мање је битно по интересе Русије.
Суштина је у томе да ће велики део Украјине бити под руском контролом.

9. Посебно место у овом руском тактизирању је заузео Крим. Са посебним
уставно-правним статусом и географским положајем Крим је одиграо улогу
„полуге" преко које је Путин почео да управља украјинском кризом.

10. На крају, остаје и изгласана одлука о употреби војне силе. Међутим,
сада могућа употреба војне силе долази као последица, она је могућа само ако
нове власти у Кијеву наставе са радикализацијом и суманутим одлукама. Остаје
и отворено питање како ће било какву мобилизацију спровести кијевске власти,
када је масовно одступање у украјинској војсци већ почело. За почетак,
најзначајнији део ратне морнарице је отказао послушност. У случају рата,
опет, то неће бити грађански рат, са свим својим одликама, већ класичан
сукоб две војске. Прво, у том случају војска ових и оваквих власти нема
никакву шансу. А друго, овакву меру ће подржати и руско јавно мњење и то
убедљиво. И шта ће онда моћи НАТО, осим да бурно протествује саопштењима за
јавност. При томе, не треба ни сумњати, у случају војног сукоба, ограничена
руска интервенција се неће тицати само Крима. Неће се тицати нити само
југоисточног дела Украјине. У том случају, Путин ће интервенисати онако како
му руски геополитички интереси диктирају (за претпоставити је: избијање на
леву обалу Дњепра).

У сваком случају, пред САД и новим властима у Кијеву је тежак избор. Или ће
пристати на „тешке компромисе" и изгубити контролу над виталнијом половином
земље или ће ући у шири војни сукоб којим ће изгубити још више, али ће
добити простор да потез Русије не признају и да онда ово питање отварају у
међународним организацијама враћајући нас у хладноратовска времена. Што се
Путина и Русије тиче, генерално гледано, овакво понашање подсећа на поједине
историјске битке које су Руси водили. Пустили су непријатеља дубоко у своју
територију, чак му омогућили и да релативно брзо постигне одређене успехе, а
онда организовали контрудар. А по Запад је могло бити другачије све, само да
је имао мало више стрпљења и тактичности. Или нам све ово можда говори да
Запад више нема времена на чека.



Душан Пророковић

Фонд Стратешке Културе

http://www.srbijadanas.net/putinova-igra-u-ukrajini-deset-lekcija-iz-realpo
litike/

Украјинска шаховска табла

Украјинска шаховска табла

by satelit

 

У својој чувеној књизи "Велика шаховска табла" Збигњев Бжежински је одсликао геостратешке планове САД по питању прекрајања света. Посебно место у њој заузима руско пространство и управо тада се први пут чула позната формулација "Без Украјине Русија никада неће постати велика држава". Данашњи догађаји у Украјини постају материјална потврда те стратешке поставке америчких владајућих кругова. "Демократски преврат у Украјини" иза којег стоје специјалне службе САД, Стејт Департмент, медији и невладине организације, представљају део ширег плана по питању истискивања Русије из тог животно важног дела европске територије и слабљењу њеног утицаја на тој територији.

Иза наизглед хаотичних догађаја украјинског "Мајдана" стоје добро промишљени и разрађени начини дејстава које су разрадили амерички стратези. Да би лакше схватили како то изгледа, можемо се послужити начином који је предложио Бжежински – да представимо Украјину у виду шаховске табле, са фигурама распоређеним на њој.

Но, само што почнемо да разматрамо распоред снага на тој "табли", и нехотице се сетимо процеса који су произашли у Србији средином деведесетих година и који се до данашњег дана још нису завршили. Ту има много сличности.

Као прво, обе земље имају претежно православну словенску популацију, што у очима Запада одређује њихову дубинску орјентацију према Русији. Та околност је у очима западних стратега толико "криминална" да су они спремни да иду на екстремне мере да би се то искоренило. Они су то у Србији већ демонстрирали. На реду је Украјина.

Као друго, у обе земље постоји агресивни инославни елемент који Запад користи за своје циљеве. У Србији су то косовски муслимански националисти, у Украјини – унијати Западне Украјине и расколници филатеровске "цркве".

Подела Србије остварена је по етничким и верским основама путем крвавог отцепљења Косова и Метохије по сценарију САД и НАТО.

Сада се сенка поделе надвила над Украјином и она је иницирана од стране национал-фашиста Западне Украјине, које су узели у заштиту исти ти лутководци. Наступи унијатских попова на страни националиста и провоцирање канонске православне Цркве, представљају озбиљан фактор у развоју тог конфликта.

На шаховској табли Украјине главну фигуру црних представља управо зверски "западњачки" национализам, поткрепљен унијатским "духовницима".

Национал-фашисти први падају у очи, јер без њих не био могућ државни преврат. Њихове бојеве структуре постале су детонатори метежа у Кијеву и регионалним градовима западне Украјине. Но, исто тако ни они не би могли достићи своје циљеве да није било покровитељства САД. Дотурање авионима готовине из Америке "борцима Мајдана" и њихово међународно-политичко и информативно покриће, добро је демонстрирало ту везу.

Организовање и финансирање украјинских наци-фашиста није пешак, него далекометна фигура која убудуће мора још много да одради за нове газде.

Сличност са Србијом се не огледа само у томе што су екстремисти искоришћени за свргавање претходне власти. Сада су они постали стални инструмент западних газда и такође ће контролисати понашање нове власти.

Такву полугу Запада у Србији су представљали шиптарски екстремисти, који су уцењивали Београд даљим растурањем земље. У Украјини сличну позицију треба да заузму агресивне националистичке снаге које су на јаслама Вашингтона. Можда то неће бити партија, него нека намерно сачувана организација попут "Десног сектора". Остајући маргиналном, она може себи приуштити све што јој је угодно, па тако и метежну побуну.

Другу фигуру црних представља разнобојна опозиција коју газде ужурбано консолидују. Сада се дошљаци са "Мајдана" скупљају у некакву владу која услед своје некомпетентности не би могла учинити ни један разуман корак. Но, то се од ње и не тражи. У таквим случајевима у управљање се прво укључују поједине амбасаде, а затим се прикључују екипе "експерата".

Председнички избори предвиђени за 25. мај текуће године ништа ново неће донети. Представницима алтернативних (проруских) снага неће бити дата шанса на избор. Нове ешалоне власти чиниће искључиво адепти "западног поретка" са минимумом представника другачијег мишљења. Технологија формирања таквих ешалона путем избора одавно је разрађена и потребно је само ослободити руке "експертима". Њима ће таква слобода руку бити омогућена.

Трећу фигуру црних чине кампање за застрашивање противника преврата. Сада почиње прогон политичара, функционера и сарадника специјалних служби који су се орјентисали на сарадњу са Русијом. Поред тога, организоваће се хајка на Јануковича, исто као у случају са С. Милошевићем, која мора да се заврши карактеристичном одмаздом над њим.

В. Јанукович, као ни С. Милошевић, није био проруски председник. Но, њега је потребно уловити и распети због тога што је покушао, макар и јалово, да се одупре метежу. Обрачун са њим мора да заплаши све вође на југо-истоку Украјине који су помислили да се супротставе "победничком маршу демократије" на њиховој територији.

Само што је Москви упућен захтев о екстрадицији Јануковича и то говори о озбиљности намере организатора да организују насиље.

Смехотворне оптужбе да је В. Јанукович починио геноцид и да га треба предати Међународном кривичном суду, несумњиво потичу од Американаца и представљају само копију нацрта оптужница покренутих против српских политичара. Овде треба подсетити да се срамно суђење српским руководиоцима спроводило под пратњом протеста људи добре воље у целом свету, али је то суђење постигло свој циљ – српски политички естаблишмент је био заплашен и деморалисан.

Четврту фигуру црних представља молбилизација финансијских ресурса за пружање помоћи Украјини како би се избегла економска катастрофа. Запад ће Украјини пружити прилику да закрпи зјапеће дужничке рупе. Али то неће бити учињено одмах и биће учињено под таквим условима да земља неће моћи да почне да се опоравља. Њена судбина ће бити слична судбини Србије која постојано губи темпо развоја и животног стандарда, а друштвена свест становништва је толико потиснута да нема ни говора о некаквим протестима. Народ се хипнотише шаргарепом у виду чланства у ЕУ, које ће стићи ко зна када. Очигледно да аналоган развој ситуације треба очекивати и у Украјини.

Пета фигура црних представља информативно зомбирање Украјинаца и као последица – прозападно расположење великог сегмента украјинског друштва. Као што то обично и бива у процесу "принудне демократизације" у Украјини се већ отписују медији нелојални новим газдама и ускоро ће се земља наћи у условима потпуног информативног испирања мозга.

Шеста (тиха) фигура САД представља активно формирање од стране америчких специјалних служби, нових агентура за подршку, које треба да појачају њихов утицај у медијима, политичким партијама, управним органима и безбедносним структурама.

У позицији белих треба истаћи следеће фигуре:

Главну фигуру представљају југо-источне области Украјине које су се нашле на раскрсници. Већинско рускојезично становништво које живи у тим регионима не очекује ништа добро ни у социјално-економском ни у културно-језичком плану. "Партија Региона" и катастрофални резултати владавине Јануковича су истовремено разочарали ову популацију, она не жели да се врати у претходне околности, а политичка снага која би му пружила другу алтернативу не постоји.Због тога је и било могуће одређено ширење утицаја "мајданског метежа" и на том делу земље. Озбиљног уједињења противника "мајданског метежа" засад још нема. Легитимни председник Виктор Јанукович иступајући на конференцији за штампу у Ростову на Дону није сматрао могућим да се обрати становништву тих области са позивом да се подигну на протест против преврата. Очигледно, то показује не само политичку несолидност председника, него и неспремност становништва тих области да се активирају у политичком деловању. Можда је то привремена појава која ће се у будућности променити. Но, САД које су још недавно рачунале на вероватну могућност поделе Украјине, увиделе су шансу да прогутају земљу у целини. Због тога оне данас активно ратују за очување њеног јединства. Треба очекивати да ће у блиској будућности како Брисел тако и Вашингтон активирати контакте са властима у региону југо-источних области, да би их извели на одређени ниво узајамног разумевања.

Крим представља белу фигуру која највише забрињава Запад.

Овде је дошло до заоштравања ситуације и нарастања реалних тенденција ка изолацији. Крим је за САД и НАТО посебно важан и поново се јавља аналогија са Србијом.

Један од циљева промовисања независног Косова представљало је стварање стратешке базе "Бондстил", која пројектује силу хиљаде километара уоколо.

Овладавање Севастопољом би било ништа мање грандиозан војно-стратешки задатак, тако да би у том случају Црноморску флоту свакако заменила групација америчких носача авиона, који би такође пројектовали своју силу стотинама километара уоколо.  А што је најважније – ударна моћ Пентагона тада би се суштински приближила стратешким циљевима у Русији.

Због тога ће у борби за овладавање Кримом бити предузети најозбиљнији могући напори. Судећи по хистерији коју већ распирују нове власти у Кијеву, Русија ће се суочити са хрпом најневероватнијих оптужби, испада и провокација. Информације о припремању провокација од стране национал-фашиста већ се умножавају и због тога је реална опасност од појаве и ширења међународног конфликта управо поводом догађаја на Криму.

Судећи по чињеници да се у Думи појавио законски пројекат о поједностављењу добијања руског држављанства грађана Украјине и о олакшању процеса присаједињења Русији делова других држава, а такође и судећи по томе што Москва не критикује нове власти на Криму, а Председник Владимир Путин дао налог за пружање хуманитарне помоћи Криму и МИП РФ почиње са издавањем руских пасоша борцима "Беркута" – Русија неће остати равнодушна према дешавањима на Криму.

Треба посебно поменути и кримске Татаре који су подржали нову власт у Кијеву. Кримска Меџлиса има тесне везе са иностраним организацијама које се налазе под утицајем Брисела и Вашингтона. Запад може покушати да ситуацију на Криму доведе до експлозивног стања. Шема је позната и одавно разрађена: у муслимански свет се протура вест да су "браћа по вери" на Криму подвргнута репресијама. То ће дати замајац инфилтрацији исламских екстремиста на полуострво и каснијем развоју терористичке активности против власти и нетатарског становништва.

Колико је вероватан такав развој ситуације?

Средином деведесетих година руководство Југославије је сматрало претераним упозорења обавештајне службе о опасности од појаве оружаних герилских формација на теритоји Космета.

Та наивност их је скупо коштала.

Уколико се ситуација на Криму дестабилизује уз помоћ национал-фашиста и муслиманских екстремиста, онда ће се појавити могућност да се по косовском сценарију на полуострво увуку "мировни контигенти".

У случају неопходности, неће тражити ни мандат од СБ УН.

У резултату тога у Симферопољу се могу појавити прозападни политичари и појавиће се кримско-татарска аутономија, што ће у корену преокренути ситуацију и омогућити да се Крим стави у службу НАТО пакта.

Главна препрека таквом плану може бити Црноморска флота и активна позиција Москве. И ево већ аутор "Велике шаховске табле" са страницаThe Financial Times – а већ емитује: "САД морају гарантовати Русији да ће независна и територијално целовита Украјина водити независну политику, попут на пример, Финске. Ова политика обухвата добросуседске односе са формирањем широких економских односа са Украјином и ЕУ, уздржавања уласка у војни савез који би Москва оценила као непријатељски према себи, али који би раширио њену везаност за Европу. Но, да би се успоставила таква равнотежа, Вашингтон мора да задржи Москву од дестабилизације ситуације у Украјини. Варијанте таквог утицаја могу варирати од једностраних индивидуалних и међудржавних финансијских санкција до преиспитивања статуса Русије у Светској трговачкој организацији, Светској банци и Групи 8".

Другим речима, потребно је Москви завезати и руке и ноге уговорима (читај обманама) и претњама и спречити је на све начине да заштити сопствене националне интересе.

Одавно познат метод. Песме о томе "да нове демократске државе неће ући у НАТО" Москва је слушала још од времена распада Совјетског Савеза. Како се то завршило – такође је добро познато. А и претње да се "истерају и казне", такође нису нове.

Није се чула главна ствар: намера да на миру оставе Украјину и да јој се дозволи да сопственим снагама решава своје проблеме. Очигледно је америчке лидере привукло да играју ризичну партију на "украјинској шаховској табли".

Они би морали да науче да разликују ризик од авантуре. Крим за Русију није чак ни Сирија. То је нешто сасвим друго.

 

Дмитриј Седов

Фонд Стратешке Културе

 

http://www.srbijadanas.net/ukrajinska-sahovska-tabla/

Ukrajina: jugoslovenski scenario?

Ukrajina: jugoslovenski scenario?

Objavljeno u: Komentar nedelje

28 Februar, 2014 Petak u 9:24

Pod nadzorom su bili kavkaski džihadisti

 

A napad je došao od ukrajinskih buržuja. Zapad–Rusija: 1 prema 1.

(Autorski osvrt koji prenosimo objavljen je u francuskom dnevniku „Figaro" u rubrici STAV, sa napomenom: Srpskohrvatski pisac Slobodan Despot iznosi niz sličnosti između ukrajinske krize i sukoba koji je doveo do raspada Jugoslavije, ukazujući na huškačku igru Zapada koji postavlja svoje pione na Istoku, ne vodeći računa o stvarnim potrebama regiona.)
Umesto da uspostave primirje, koje je svojevremeno i bilo razlog njihovog osnivanja, Olimpijske igre su veoma riskantan period za Vladimira Putina. On je u avgustu 2008. morao brže-bolje da napusti otvaranje OI u Pekingu da bi lično poveo kontraofanzivu u Južnoj Osetiji koju je iznenada, uz podršku NATO, napala Gruzija. U Sočiju, gde je bio domaćin, nije sebi dao slobodu da obuče uniformu. Rusi su ponosni na svoju sportsku veličinu i samim tim osetljivi kad se ukaže prilika da se istaknu. Naposletku: krah njihovog jadnog saveznika Janukoviča zasenio je velelepnu ceremoniju zatvaranja. Pod nadzorom su bili kavkaski džihadisti a napad je došao od ukrajinskih buržuja. Zapad–Rusija: 1 prema 1. Samo su anestezirani novinari, plaćeni pre svega da ne razmišljaju, izostavili ova neobična podudaranja kalendara. Isti će i dalje tvrditi, a da ne trepnu, da je obaranje režima u Kijevu proisteklo iz spontanog narodnog ustanka koji, navodno, EU i SAD prate sa legitimnim saosećanjem, ali koji one nipošto nisu podstakle, a kamoli pokrenule. U pitanju je ideološki aksiom koji nijedna činjenica ne može pobiti, pa čak ni snimljeni razgovori američkog ambasadora u Ukrajini i zamenice američkog državnog sekretara Viktorije Nuland – Madam „Fuck the EU!" – iz kojeg se može zaključiti da naši oslobodioci iz '45 smatraju ceo Stari kontinent najobičnijom šahovnicom, gde sebi dopuštaju da manipulišu pionima, pa i pravilima igre. Je li neka evropska država opozvala svoje diplomate nakon ove uvrede? Nijedna? Zato što dodvoravanje ide sa poricanjem stvarnosti, zato što su evropski državnici spremni da „sjebu Evropu" ako im američki šefovi to nalože.
Video sam kako ista komedija, ista glupost, ista sentimentalna pristrasnost razaraju Jugoslaviju, divnu zemlju u kojoj sam rođen, i kako je pretvaraju u niz smešnih, etnički čistih baronija, koje podsećaju na Nemačku iz vremena braće Grim, na Italiju iz doba Dekamerona.
U nekom drugom životu, ovoj komediji bih prišao cum grano salis razmatrajući univerzalni ratorijum („pacovsko svratište") koji je najavljivao Aleksandar Zinovjev, koji je prvi uvideo da totalitarizam nije puka slučajnost naše civilizacije, već njen cilj. Ali već sam imao prilike da vidim kako ista komedija, ista glupost, ista sentimentalna pristrasnost razaraju Jugoslaviju, divnu zemlju u kojoj sam rođen, i kako je pretvaraju u niz smešnih, etnički čistih baronija, koje podsećaju na Nemačku iz vremena braće Grim, na Italiju iz doba Dekamerona. Zar vas „FUCK" gospođe Nuland ni na šta ne podseća? E pa mene da. Nakon sporazuma koje su na jedvite jade izneli Evropejci i njihov ambasador Kutiljero u Lisabonu 1992, u cilju mirnog raspodeljivanja Bosne, bio je potreban samo jedan poziv ambasadora SAD, ničim izazvano obećanje Aliji Izetbegoviću, fundamentalističkom predsedniku muslimanske partije – kako bi ovaj povukao potpis koji se još nije ni osušio i time dao zeleno svetlo građanskom ratu. „Fuck Europe, Alija! Mi ćemo ti dati celu Bosnu!" Tako je, ili ne baš doslovce, navedeno u Memoarima gorenavedenog Vorena Cimermana. Te memoare nijedan evropski novinar, sklon moralisanju, nije naveo, treba li podsećati.
„Spontana" revolucija u Majdanu? Pod palicom i obukom srpskih specijalista pokreta „Otpor" koji su elegantno (i uz moju tadašnju naivnu podršku) zbacili predsednika Miloševića 2000, istog onog čiju je odgovornost i spremnost na saradnju hvalio Žak Širak (pripazite se Judinog poljupca!). Specijaliste je formirala National Endowment for Democracy i njeni anglosaksonski teoretičari manipulacije, po kojima je nenasilna revolucija samo jedno od sredstava – i to najjeftinijih – za preuzimanje vlasti kod drugog. A taj drugi, to je naravno bilo koji moralno kompromitovani režim na međunarodnoj sceni koji će oklevati u pribegavanju sili. Jer možemo zamisliti šta bi neka samopouzdana zapadnjačka civilizacija uradila u slučaju oružane pobune u svojoj prestonici! Treba samo obratiti pažnju kako se pariski režim poneo prema učesnicima Manif pour tous („Demonstracije za sve") koja je bila nenasilna i mnogo masovnija od ustanka u Kijevu, gde su se proslavili neonacisti.
Analogije s Jugoslavijom su zapanjujuće. Kao u Hrvatskoj, na Kosovu i u Bosni, naslednici gubitnika Drugog svetskog rata uklanjaju spomenike koje su podigli pobednici. Otpor nacizmu se već u Zapadnoj Ukrajini asimilovao sa velikoruskim imperijalizmom. Očito je da rusofone zone ukrajinskog jugoistoka neće prihvatiti novu kijevsku vlast. Oni će se oglušiti o novu centralnu vlast, kao što su nekad učinili Srbi iz Krajine, odbacujući otcepljenje Hrvatske, koje je podsticala Nemačka. Sa predvidljivim licemerjem, koje ih najviše i odlikuje, članovi Atlantskog pakta će to otcepljenje proglasiti ilegalnim, zaboravljajući da su se oni prvi ostrvili na ukrajinski demokratski proces i obespravili snagu ulice. Kao i prilikom razaranja Jugoslavije 1991. Kao i pri zbacivanju Miloševića 2000.
Međutim, „pedagogija pamćenja" u kojoj je Sovjetska Rusija jedno vreme briljirala, već je oveštala veština na našim prostorima. Ako su pape raskolnici iz Rima mogli iz istorije da izbace legitimne pape iz Avinjona, Vašington i Brisel će bez muke ubediti u svoj stav kako je sumnjiva kijevska vlast predvorje demokratije na pragu evroazijskih stepa. Zar nisu isti uspeli da hrvatskog revizionističkog generala Tuđmana, čiji bi spisi u Francuskoj bili zabranjeni, proglase poslednjim svetionikom civilizacije, licem u lice sa srpskim hordama? Zar nije bestidni BHL (Bernar Anri-Levi) išao u Sarajevo da bodri svog prijatelja Izetbegovića, proslavljenog islamistu, autora ratoborne Islamske deklaracije?
Sistem zapadnjaka je da na Istoku podrže i ohrabre one pojedince koje bi, da su se kod njih pojavili, bacili u zatvor.
I tu moja razgaljenost u suočavanju sa „velikom geopolitičkom igrom", koja je za naivčine prekrivena „humanizmom", prerasta u melanholiju. Pomišljam na neprilike i gorčinu koji čekaju ove Ukrajince što danas igraju pred vratima Evrope kao Beograđani 2000. godine. Nakon „obojene revolucije", prilike se u Srbiji nisu popravile. Ali zato je njom prodefilovao niz tirana, zapadnjačkih ulizica, od kojih je s vremenom svaki bio sve nesposobniji i gluplji. Sistem zapadnjaka je da na Istoku podrže i ohrabre one pojedince koje bi, da su se kod njih pojavili, bacili u zatvor. Ali, kao što je Čerčil rekao Meklinu, kad se ovaj čudio tome što se Jugoslavija prepušta komunistima, nakon konferencije u Teheranu: „Ni vi ni ja ne planiramo tamo da živimo. I šta onda?"

Piše: Slobodan Despot za pecat.co.rs

 

Руси на Криму

Руси на Криму

петак, 28 фебруар 2014 14:05

Пише: Мирослав ЛАЗАНСКИ

Има она народна „Kо се мача лаћа..." У Кијеву је пре неколико дана смењен, опозван председник Украјине, претходно изабран на легитимним изборима. Можемо да дискутујемо да ли је заслужио ту судбину због беспримерног личног богаћења, али његова смена је формалноправно у најмању руку под знаком питања. Дакле, ако је принцип револуционарног законодавства важио у Кијеву, онда неки други сада тај принцип примењују на Криму. Ако је улица могла да заузима владине зграде у Кијеву, сада заузима и зграде локалне власти на Криму.

Или правно гледано, ако нешто од почетка није било у складу с правом, никаквим накнадним чинима не може бити учињено правним. Западу протагонисти проруских догађања на Криму могу сада да поруче да се они само позивају на „случај Кијев". Јер, споразум између Јануковича и опозиције од 21. фебруара потписали су и као неку врсту гаранта у име ЕУ и министри спољних послова Француске, Немачке и Пољске. Следећег јутра опозиција је брутално срушила тај споразум, ЕУ је пожурила да призна опозицију као власт, министри спољних послова Француске, Немачке и Пољске понашају се као да су потписали папир о превременим изборима на Јупитеру.

Наравно, увек стоји приговор о „реалности на терену", али та реалност постоји и на Криму – тамошње већинско становништво не подржава нову власт у Кијеву.

Догађаји у Украјини изазивају у Москви озбиљне дилеме: може ли се уопште веровати било којем писаном споразуму с ЕУ или са новим властима у Кијеву? Русија има потписани споразум с Украјином око војних база на Криму, за чије изнајмљивање плаћа лепу своту долара. Ту Русија има око 13.000 припадника ратне морнарице, радарске системе код Севастопоља и Мухачева, око 1.000 припадника морнаричке пешадије са 110 оклопних транспортера и борбених возила пешадије, око 30 артиљеријских система. Ко је гарант да нове власти у Кијеву неће прекршити споразум и затражити од Москве да хитно повуче руску флоту и остале јединице са Крима? Самостална одлука нових лидера Украјине, или наговор са стране? Ко је гарант да нове власти у Кијеву неће кренути да грађане руске националности у Украјини претварају у грађане другог реда? Да ли су то министри спољних послова Француске, Немачке и Пољске? Данас у Кијеву постоји само једна школа на руском језику.

У време сукоба у Грузији 2008. године Украјина је продала Грузији ПВО системе с којима су обарани руски авиони. У Грузији су биле и украјинске посаде за те системе. Војни врх Украјине је прозападно оријентисан, али је војска по дубини подељена на прозападне и проруске фанове, тако да јој је оперативна способност под знаком питања.

Уколико би Кијев прекршио споразум о руским базама на Криму или ако би дошло до насиља над држављанима Русије на том простору, Москва ће војно интервенисати. То је у складу с постојећом руском војном доктрином, која је у том погледу само следила америчку војну доктрину. (Политика)

http://www.srpskenovinecg.com/stav/25166-miroslav-lazanski-ukrajina

 

http://m.ruskarec.ru/

О чему ћути Путин

После рушења Јануковичеве власти и ослобађања Јулије Тимошенко протести у Украјини су ступили у нову, још опаснију фазу. Немоћ и неефикасност коју су показале снаге реда значи да је отворен простор за сукобе међу присталицама и противницима Мајдана. А при томе још увек није јасно ко ће доћи на власт у Кијеву: парламентарна опозиција или радикалне фракције које су изван система. За сада су ове две групе савезници. У току је формирање Владе, у чији састав је Тимошенко, која је изјавила да ће бити „гарант испуњења захтева са Мајдана", предложила да уђу „утицајни лидери Мајдана које познаје и подржава цела земља".

Међутим, сада су могуће обе варијанте развоја догађаја, и управо у оваквој ситуацији Русија треба да заузме одређени став према ономе што се догађа у Украјини. На која најважнија „украјинска" питања Москва данас тражи одговор? Какве једначине са великим бројем непознатих сада решава Путин?

Русија окривљује западне земље за „преузимање" Украјине
Министарство спољних послова Русије издало је оштро саопштење у којем је изражена забринутост Москве због развоја догађаја у Украјини, покушаја да се ограниче права Руса и других мањина, као и тежње „неких западних партнера" да у атмосфери нестабилности реализују сопствене геополитичке амбиције.

Као прво, колико год то поједностављено звучало, на кога треба рачунати у Украјини? Ко данас контролише оно што је остало од власти? Као друго, какве снаге могу данас испливати на површину и преузети власт од привремене владе? Колика је шанса да путем новог преврата на власт дођу радикални националисти? Као треће, како спречити економски банкрот Украјине и не дозволити Западу да је откупи? Кредити и јефтин гас били су дати под условом да се започне рад на јачању економске сарадње две земље. Али ако се Кијев врати евроинтеграцијама, мораћемо да одустанемо од споразума из децембра. Као четврто, шта да сада учинимо са југоистоком земље и посебно са Кримом? Локално становништво је већ озбиљно узнемирено и у случају да се настави насилно ширење „револуције", у тим областима може почети крвопролиће. У том случају ће бити веома тешко објаснити руским грађанима зашто Москва није Русе узела под заштиту. И као пето, како зауставити западну експанзију у Украјини и на који начин поставити противтежу западном утицају на ситуацију у „независној држави" који расте из дана у дан?

А питање у вези са признањем или непризнањем нове власти данас је само наизглед примарно. Јасно је да се у овој фази, која може потрајати најдуже до тренутка формирања нове Владе, Русија неће изјашњавати.

Ко је газда у кући?

Најважније питање за Москву сада се тиче тога ко је у Украјини способан да чврсто узме власт у своје руке? Ако из разматрања искључимо сасвим хипотетичну могућност војног преврата, једини кандидат за заузимање власти у Украјини је Јулија Тимошенко. Југоисточна Украјина практично нема шансе да се довољно брзо мобилише и да понуди свог снажног кандидата. Таква личност, наиме, тренутно не постоји, иако ће се на изборима истовремено кандидовати неколико представника истока Украјине (губернатор Харковске Области Михаил Добкин већ је изјавио да намерава да учествује у председничким изборима). Тако да ће кандидат источне Украјине бити Тимошенко која је пореклом из Дњепропетровска.

Упркос свим измишљотинама Запада и украјинских националиста, Русија није заинтересована за поделу Украјине.

Јасно је зашто Тимошенко сада толико жели да „сви хероји са Мајдана нађу своје место у извршној власти". За њу је то, наиме, једина могућност да обузда пробуђену енергију народног протеста.

За разлику од Јацењука и Кличка (који играју за тимове САД и Немачке), Тимошенко је, без обзира на њену проевропску оријентацију, ипак кудикамо самосталнија личност. Истина је да је веома тешко имати у њу поверења, али изгледа да у садашњој ситуацији Тимошенко представља најмање могуће зло за Русију, док је истовремено она, наравно, одлична варијанта која одговара Западу. Док отворено антируска реторика украјинских националиста искључује могућност било какве сарадње Москве са новом Владом, у случају да се на важним позицијама нађу Тјагнибок или Јарошенко.

То значи да је, са једне стране, Русији потребно да Тимошенко обузда представнике радикале струје, а, са друге, то није могуће учинити ако се они не укључе у састав нове Владе. Добијамо зачарани круг из којег ће излаз морати да нађе не само Москва, него и Кијев. При томе ће Кијев тај излаз морати да пронађе много брже, јер без преговора са Русијом о судбини кредита чија је исплата већ почела и о судбини испорука гаса Украјина једноставно неће опстати до избора 25. маја. А тек након ових избора моћи ће да добије значајнију „западну помоћ". 

Не ради се само о Криму

Тимошенко ће из још једног разлога морати да заузда „националну револуцију". Она, наиме, треба да заустави намере националиста да „навале" на исток и Крим, што би могло испровоцирати Русију да се умеша у догађања у Украјини.

Више о руско-украјинским односима

 

Упркос свим измишљотинама Запада и украјинских националиста, Русија није заинтересована за поделу Украјине. Ова варијанта може бити искоришћена само у крајњем случају, ако започне озбиљан грађански рат и дође до фактичког распада Украјине.

За будућност Велике Русије нема ничег катастрофалног у садашњој смени власти у Украјини. Антируско усмерење покрету дају радикални националисти, као и они који са Запада повлаче конце, али у широким слојевима становништва Украјине русофобија није распрострањена. Што значи да ће се приликом следећег заокрета украјинске кризе у „независном" друштву формирати другачија конфигурација, у којој ће врло вероватно главна проблематична тачка постати управо „европски избор".

Да ли ће до тада проруске снаге у Украјини успети да се реорганизују, да пронађу лидере и формулишу своју идеју савеза са Русијом? Хоће ли им Русија у томе помоћи, нудећи свој пројекат економске и политичке реинтеграције? Одговоре на ова питања донеће најближа будућност, а даће их Владимир Путин, којем сада сам историјски ток догађаја додељује улогу лидера целог руског света, па и његовог украјинског дела.

Руски текст на сајту vz.ru.

МАЈДАНСКЕ ЛАЖИ" И НЕЧАСНА УЛОГА СРПСКИХ МЕДИЈА У ЗАПАДНО СПОНЗОРИСАНОМ ПУЧУ У УКРАЈИНИ…

Вести | 22.02.2014 | 18:43

http://facebookreporter.org Ники Карлан: "Украјински избори, председнички и парламентарни, су признати као легитимни и фер, од стране свих меродавних међународних тела.  Демонстранти сада покушавају да насилно промене резултате тих демократских избора. Ја сам била посматрач из Канаде на тим последњим изборима. Партија која предводи ове демонстрације „Свобода" је oкарактерисана као „Нео-Нацистичка" од стране  Јеврејског светског конгреса у мају 2013." ***** Пише: Миодраг Новаковић

DALJE…… http://srb.fondsk.ru/news/2014/02/22/maidanske-lazhi-i-nechasna-uloga-srpskih-mediia-u-zapadno-sponzorisanom-puchu-u-ukraiini.html

Уводник

Бојан Билбија

Игре око игара

 

Био сам мали када је, пре тачно 30 година, 8. фебруара 1984, клизачица Санда Дубравчић упалила олимпијску ватру на стадиону Кошево у Сарајеву. Ја сам био мали, али су олимпијске игре биле велике и чиниле нас поносним да пред целим светом покажемо своја достигнућа, гостопримство и лепоту наше земље. Сигуран сам да су и Руси данас с разлогом поносни на спектакуларну зимску олимпијаду у Сочију, али изгледа да увек нешто срећу квари.

Западни медији открили су нову „спортску" дисциплину – пљување из даљине по Владимиру Путину, за кога се оправдано сумња да је инспиратор и налогодавац историјског догађаја у Сочију. Откривене су „пчеле у меду" и „дупли тоалети", као да је реч о светској сензацији, али су покренуте и знатно озбиљније оптужбе.

Тако је велики публицитет дат члану МОК-а Швајцарцу Жан-Франку Касперу, који је устврдио да је „украдена" чак трећина од 50 милијарди евра, колико је Русија уложила у игре. Каспер, међутим, није пружио никакве доказе за то, рекавши тек да је „корупција свакодневна појава у Русији" и да о томе сви причају у овој земљи. Исто тако, Швајцарцу је засметало и присуство 50.000 полицајаца и других припадника обезбеђења, јер се због тога „не може осећати слободно".

То ме је подсетило на Олимпијске игре у Лондону 2012. године. Мит Ромни, у том тренутку „кандидат за кандидата" Републиканске партије у изборној трци за председника САД, провучен је кроз медијско живо блато, због сличне изјаве. Приликом посете Лондону, јула 2012, непосредно уочи отварања игара, Ромни је рекао да није сигуран у спремност организатора, јер „постоји неколико узнемирујућих ствари", као што је недовољан број припадника обезбеђења и штрајк британских цариника.

Усред лета, лавина се обрушила на Ромнија, коме није помогло ни то што је био извршни директор зимских олимпијских игара у Солт Лејк Ситију 2002, године. Одмах су реаговали британски и амерички медији, поредећи га са „мишоликим створењем" из цртаног филма, а градоначелник Лондона Борис Џонсон јавно му се наругао, на скупу пред 60.000 људи. Несрећни Ромни био је принуђен да сутрадан призна како је „фасциниран припремама за олимпијске игре".

Али, сада управо британски медији предњаче у негативној кампањи према Сочију. Тако Би-Би-Си тврди да су олимпијске игре Путинов „омиљени пројекат: да би показао да је Русија велика сила а он велики лидер". Британски јавни сервис описује Сочи речима „спирала трошкова и скандала". И забринути су колико је пара потрошено за игре, јер је то наводно откинуто од уста јадних Руса који немају шта да једу. Али, пре бих рекао да њихова „забринутост" потиче из зависти што Русија има могућност да уложи 50 милијарди. И при томе имају шта да једу.

Бојан Билбија

објављено: 08.02.2014.

inShare

• 
• 
• 

• пошаљите коментар
• коментари (5)

Последњи коментари

sale nacionale | 08/02/2014 14:48

Odličan tekst mada je mogao biti i opširniji. Zaista je patetično sa kojom zlobom i žarom, zapadni mediji žele da "komšiji crkne krava". Nikome nije smetalo što se na ptvaranju Olimpijade u Londonu kraljica (odnosno njen dvojnik) vozila helikopterom u društvu najpoznatijeg britanskog špijuna a zatim spustila padobranom da otvori igre. Zamislite da je to uradio Putin. Kakvo bi tek onda pljuvanje usledilo? Otvaranje ZOI u Sočiju je bilo spektakularnije i od onog u Londonu i mislim da je upravo ta činjenica zasmetala zapadnim medijima. Mislim da svi treba da se opuste i jednostavno uživaju u spektaklu.

http://www.politika.rs/rubrike/uvodnik/Igre-oko-igara2.sr.html