После захтева Наташе Кандић, министар одбране Небојша Родић отказао промоцију књиге "Сребреничка подвала"

http://www.nspm.rs/hronika/ministar-odbrane-nebojsa-rodic-posle-zahteva-natase-kandic-otkazao-promociju-knjige-srebrenicka-podvala.html

После захтева Наташе Кандић, министар одбране Небојша Родић отказао промоцију књиге "Сребреничка подвала" | Хроника

Промоција књиге "Сребреничка подвала" пуковника Војске Републике Српске Ратка Шкрбића, која је данас требало да буде одржана у Београду, отказана је, потврђено је Срни у Министарству одбране Србије.

У Министарству одбране Србије нису могли да саопште разлоге за отказивање промоције књиге у Дому Војске Србије.

Из невладине организације "Историјски пројекат Сребреница", која је била организатор, саопштено је да је заказана презентација књиге пуковника Шкрбића отказана по наређењу министра одбране Србије Небојше Родића, након захтјева Фонда за хуманитарно право Наташе Кандић.

Презентација је била уговорена и потврђена са управом Дома Војске Србије мјесец дана унапријед, али је удовољено јучерашњем захтјеву Фонда упућеном највишем војном руководству, наводе из "Историјског пројекта Сребреница".

Ратко Шкрбић

Из ове организације тврде да је дан уочи промоције потпуковник Славољуб Марковић, руководилац Медијског центра Министарства одбране Србије, саопштио аутору књиге одлуку коју је једна приватна организација раније тог дана изнудила од министра одбране.

Промоција књиге "Сребреничка подвала" требало је да буде одржана данас у Дому Војске Србије у 18.00 часова.

"Фонд за хуманитарно право је у свом писму захтијевао од министра одбране Небојше Родића и начелника Генералштаба Љубише Диковића да онемогуће одржавање овог скупа у просторијама државних институција и да на тај начин покажу поштовање према жртвама најтежег злочина почињеног на територији бивше Југославије у ратовима деведесетих, као и да Србије поштује своје међународне обавезе", наводе из "Историјског пројекта Сребреница".

(Срна)

Србија, Русија и економија

Србија, Русија и економија

Избегавајући опасне крајности, Србија је изабрала средњи пут. Тиме се, барем за неко време, избегава конфронтација која једној малој и сиромашној земљи никако није потребна

Прошли четвртак је медијски обележен наступом амбасадора Русије Александра Чепурина на округлом столу „Косово–Крим: сличности и разлике", који је организовао Центар за развој међународне сарадње. Аутор овог текста је учествовао на том скупу.

Руски амбасадор је рекао да је Косово отргнуто од Србије, а да се Крим ујединио са Русијом у складу с међународним правом. Навео је и то да је Србија рекла, мислећи на изјаву Александра Вучића, да „неће ништа урадити што би могло да наруши наше односе и нанесе нам штету", истакавши да су они тиме „задовољни". С друге стране, из ЕУ, а пре свега из Немачке, долазе поруке да су и они задовољни позицијом Србије поводом украјинске кризе.

Нажалост, многим земљама у региону се под притиском ЕУ придружила и Црна Гора у осуди Русије и увођењу санкција највећој држави на свету. Санкције Подгорице сигурно нису нешто што ће забринути Москву,али су јасна порука од каквог су материјала направљени балкански и европски политичари. У овом делу Европе Србија је вероватно једина земља (уз Босну, то јест Републику Српску) која није осудила Русију и која јој није увела санкције.

Зашто је овакво балансирање између истока и запада позитивно постигнуће? Зато што је Србија као и друге државе била под жестоким притиском да осуди Русију,што би било и срамотно и штетно за нашу земљу. Наравно да овом одлуком нису задовољни ни НАТО лобисти који су желели да Србија поклекне под притиском, али ни русофили који би волели да је из Београда стигла отворена подршка Русији за присаједињење Крима. Што,наравно,у оваквим геополитичким односима снага није реално. Избегавајући опасне крајности, Србија је изабрала средњи пут који у овом тренутку и јесте најмудрији. Тиме се, барем за неко време, избегава конфронтација која једној малој и сиромашној земљи на брдовитом Балкану никако није потребна. Ескалација сукоба у Украјини и могућа подела ове државе могла би да обнови талас притисака из САД и ЕУ да Србија осуди Русију, што би отежало спољнополитичку позицију земље.

Очигледно је да треба одржати неутралну или несврстану спољнополитичку позицију колико је то могуће. Барем гледано ситуационо – то јест у одређеном контексту и међународној ситуацији градити такву позицију која би ојачала и нашу спољнополитичку позицију. Србија је осуђена својом историјом и геополитичким положајем да буде „исток западу и запад истоку". То је и слабост,али и снага наше позиције. Стога треба максимално искористити ту позицију „између истока и запада" зарад добра и напретка земље и привреде. „Јужни ток" је један од таквих пројеката којим се преко наше територије повезују исток и запад, а од кога бисмо ми имали огромне користи. Други елемент у трансферу геополитичке позиције у економску стратешку предност јестеповлашћен царински статус Србије на руском тржишту. Тако би се агресивном стратегијом привлачења капитала, домаћег и страног, у производњу која би била пласирана на руско тржиште српској привреди дао значајан замајац. Комбинација западног капитала и нових технологија с могућношћу пласирања робе на руско тржиште са нижом царином шанса је која до сада није искоришћена.

Исто тако није редак став који се може чути од руских званичника да они немају ништа против процеса српских евроинтеграција (осим ако не би тиме кочили развој српско-руских односа). Мотив за неке руске инвеститоре у Србији је и српски статус потенцијалног члана ЕУ, што би значило да се овде за руски бизнис отварају још једна европска врата. Иако припадамо евроскептицима који не верују у спремност ЕУ на проширење на Балкану, као ни у корист коју од проширења данас могу имати нове чланице (за разлику од оних који су ушли деценију раније), не треба потценити ни овакво резоновање руског или неког другог пословног света који долази ван ЕУ. Но ради очувања оне већ поменуте неутралне или несврстане позиције,чини се да је најреалнији статус специјалних односа са ЕУ, а без формалног чланства. Таква позиција би нам отварала врата и на истоку и на западу на начин да од тога имамо неке користи. А не као у протеклих десет и више година да радимо и са истоком и са западом у корист сопствене штете.

Политички аналитичар

Бранко Радун

објављено: 09.04.2014.

http://www.politika.rs/pogledi/Branko-Radun/Srbija-Rusija-i-ekonomija.sr.html

ИНТЕРВЈУ: МИЛОШ ЗЕМАН, председник Чешке Републике

ИНТЕРВЈУ: МИЛОШ ЗЕМАН, председник Чешке Републике

С Косовом почео опасан процес прекрајања граница

Пример косовске самосталности је добар аргумент у рукама оних који подржавају придруживање Крима Русији

(Фото Раде Крстинић)

Посета чешког председника Милоша Земана Србији се готово преклопила са обележавањем 15. годишњице НАТО бомбардовања СР Југославије. Трагични јубилеј га је, међутим, подстакао да у неколико наврата истакне како је Чешка била последња земља која се сагласила са таквом интервенцијом. У интервјуу „Политици" објашњава како данас доживљава такву одлуку.

„Систем Слободана Милошевића јесте био аутократски, али то ипак није исто као тоталитарни. Осим тога, бомбардовање СРЈ је било против резолуције Уједињених нација и нису биле исцрпљене све могућности за мировно решење. Јавно сам рекао да је Чешка била последња земља која је прихватила бомбардовање, а истовремено је била једина земља која је поставила услов – да не сме да буде бомбардовања цивилних циљева. Обећано нам је да ће тај услов бити испуњен, али, као што знате, обећање није испуњено. Касније је председник препоручио да Веслију Кларку, који је руководио акцијом бомбардовања Југославије, доделимо највиши орден Чешке – Орден белог лава, али ја сам у то време био премијер и одбио сам да потпишем такву одлуку. Сматрао сам да бомбардовање није било разуман потез. Замислите ситуацију у којој се у НАТО спрема опсежна интервенција, а Чешка је у том тренутку тек три недеље чланица алијансе. Све друге чланице су „за", а само се у Чешкој целу ноћ дискутује о томе шта треба да урадимо. То је била једна од најтежих политичких одлука у мојој каријери.

Колико је бомбардовање Југославије без одобрења СБ УН представљало преседан за отварање врата сличним интервенцијама широм света?

Након целокупног искуства са бомбардовањима, увођењем санкција и блокадама различитих земаља могу да кажем да су све такве мере контрапродуктивне. Често се сетим сусрета са кубанским имигрантима у Мајамију пре 15 година. Тада сам им рекао: „Пријатељи, ви се залажете за санкције и блокаду Кубе, али Фидел Кастро је председник земље већ 40 година." Дакле, ако нека стратегија не даје резултате четири деценије, онда мора да се мења. Због тога је мој садашњи став према борби против аутократских режима, који не морају нужно да буду диктаторски, нешто што се у комунистичкој терминологији звало – идеолошка диверзија.

Таква стратегија би подразумевала размену младих, студената, туриста, привредника и, нарочито, размену информација коју је у ери интернета готово немогуће зауставити.

Када говорим о санкцијама против Русије, намеће се питање какве ће то последице произвести. Све су прилике да ће се формирати такав систем где ће Русија бити попут неког утврђења окруженог непријатељима. Али таква слика није тачна, наравно, јер су пријатељи и унутар тврђаве и напољу. У таквом опкољеном утврђењу се провоцира настанак система налик тоталитарном, долази до политичких процеса и политичких затвореника... Понављам да је ипак најбољи метод комунистичка идеолошка диверзија, која у ствари подразумева и оно што заговара ЕУ, то јест слободан проток информација, људи, добара и капитала. То је једини начин за демократизацију неке аутократске или недемократске власти.

Недавно сте изјавили да случај Крима не би био ни изблиза тако компликован да нема „косовског преседана"...

Независност Косова је противна резолуцији Савета безбедности УН која говори о територијалном интегритету Југославије. И још важније, ако сте већ прихватили независност Косова, а уопште није било референдума о том питању, зашто не прихватате независност Крима? Наравно да ми је јасно да је то противно Уставу Украјине, али немојте да губите из вида да је и тренутна влада у Кијеву такође у супротности са Уставом Украјине. Нису одржани слободни избори, па немамо праве политичке представнике. Због тога Косово представља почетак опасног процеса прекрајања граница, мењања територијалног интегритета и са те тачке гледишта пример Косова је добар аргумент за оне који подржавају придруживање Крима Русији.

Такође сте рекли и да Косовом влада мафијашки режим који се финансира од трговине наркотицима...

Тако нешто је рекла и Карла дел Понте, бивша главна тужитељка Хашког трибунала, која у својој књизи не говори само о нарко-мафији на Косову него и о трговини људским органима. Узмите за пример Авганистан, јер је ситуација веома слична. Производња опијума у Авганистану је порасла десет пута за последњих неколико година на територији коју контролишу Талибани. До тога долази јер је терористима потребан новац, а неки лидери косовских Албанаца су такође били вође мафијашких организација које су повезане са трговином наркотицима.

Ако је већ тако, зашто је онда Чешка признала независност Косова?

Подсећам вас да је чешки парламент најпре усвојио резолуцију којом од владе тражи да не прихвата косовску независност. На неколико седница Владе Чешке, коју је тада предводио премијер Мирек Тополанек, а шеф дипломатије је био Карел Шварценберг, одлучено је да се ипак призна независност Косова. Такве одлуке, нажалост, доноси влада, а не парламент, и молим вас да не заборавите да је скупштинска резолуција била против признавања независности. Због тога смо мој претходник на положају председника републике Вацлав Клаус и ја одлучили да не шаљемо амбасадора у Приштину, него само отправника послова. То је наш начин исказивања става према независности Косова.

У светлу најновијих дешавања у Украјини и на Криму све чешће чујемо да ће Брисел очекивати од Србије да усклади своју спољну политику са дипломатијом ЕУ...

То је најбоље објаснио председник Николић када је пре неколико дана рекао: „Имамо пријатеље на обе стране." И наравно да је боље имати пријатеље на свим странама него непријатеље.

Европска унија, нажалост, нема заједничку спољну политику. Свакако да постоји заједнички став европске дипломатије о томе да је припајање Крима Русији кршење територијалног интегритета Украјине. Али нико не зна какав ће бити следећи корак. Не заборавите да су три министра спољних послова – Пољске, Немачке и Француске – потписали споразум са Виктором Јануковичем и Виталијем Кличком. А само неколико сати касније све је било потпуно другачије. Како онда можемо да говоримо о заједничкој европској политици када тројица дипломата из ЕУ потпишу неки документ који накнадно буде погажен на једном тргу. А Мајдан није једини трг у Украјини.

Али баш су та тројица министара, чланови Вајмарског троугла, пре неколико дана поручили да ипак неће бити захтевано од земаља чланица ЕУ, као ни од земаља кандидата, да се експлицитно изјасне о томе да ли подржавају Брисел или Москву. Можемо ли рећи да је осећај за бизнис преовладао над политичким принципима?

Политика је такође врста бизниса јер функционише на тржишту које одређују гласачи. Политичари у таквом амбијенту покушавају да што боље „послују". Што се тиче позиције између Брисела и Москве, залажем се за преговоре у којима ће учествовати, наглашавам – нова украјинска влада, која ће бити изабрана на фер изборима, и то не само председничким него и парламентарним. У преговоре такође треба да буду укључени представници САД, ЕУ и Руске Федерације. Само у том формату можемо доћи до решења проблема.

Како коментаришете оцене појединих америчких политичара који тврде да би ради заштите од Руса било потребно инсталирати ракетни штит у Чешкој и Пољској?

О том програму се пре четири-пет година дискутовало као о мери против Ирана, а не Русије. Мислим да треба да подржимо процес демократизације у Русији, а став који износе ти политичари није добар метод за спровођење демократије. Потребне су нам дебате и преговори, а уколико распоредите ракете у централној Европи, одговор који ћете добити јесте постављање нових ракета са друге стране, у Русији.

Ипак, идеји су прилично склони утицајни сенатори Ренд Пол и Џон Мекејн. Пропагирају је у јавним наступима и ауторским текстовима у најутицајнијим светским медијима...

Наравно да разумем поступке таквих сенатора ако су повезани са војном индустријом. То ни у ком случају није добро решење, од њега ће имати користи само војна индустрија. С друге стране, ако желите да испровоцирате трећи светски рат, само изволите. Али уколико желите мир, онда су вам неопходни преговори који ће заговарати интегритет Украјине, највероватније у федералном облику. И мислим да је веома важно да Украјина буде неутрална, да се спроведе такозвана финландизација земље.

Дакле, подржавате руску идеју о федерализацији Украјине?

То није само руска идеја. То је идеја заснована на здравом разуму. А шта конкретно подразумева федерализација? То је у ствари децентрализација и пренос дела надлежности на локалне самоуправе. И САД, Швајцарска и Немачка су федерације, па зашто не би могла и Украјина?

То није руска идеја, него америчка, швајцарска, немачка.

-----------------------------------------------------------------------------

Чланство у ЕУ не значи чланство у НАТО-у

Да ли придруживање ЕУ значи и улазак у НАТО?

Не. Постоје земље попут Аустрије које нису чланице НАТО-а и нико их не притиска да се прикључе Северноатлантском пакту. Због тога је битно да се каже да можете бити у ЕУ и да вас нико неће присиљавати да уђете у НАТО, што је поткрепљено с много примера кроз историју.

 -----------------------------------------------------------------------------

Пријатељство према Србији

На питање о благонаклоном односу према Србији, о којем се ових дана у медијима доста извештавало, Милош Земан каже:

„Да бих исказао своје однос према Србији, поделићу са вама једно искуство. Председник Чешке Републике по протоколу прима само новоименоване амбасадоре, али када амбасадори заврше службовање у Прагу, и одлазе назад у своје земље, председник их не прима. У току прве године мог председниковања направио сам само један изузетак. Примио сам одлазећу амбасадорку Србије, што је мали гест, али у дипломатији говори речито о мом пријатељству према Србији."

Драган Вукотић

објављено: 04.04.2014.

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Na-Kosovu-poceo-opasan-proces-prekrajanja-granica.sr.html

Глобална „безбедност" као параван глобалне хегемоније

Марина РАГУШ | 04.04.2014 | 00:10

НАТО је обуставио цивилну и војну сарадњу са Русијом и истовремено је договорено интезивирање сарадње с Украјином кроз реформу система одбране. У мају се очекују војне вежбе током којих ће 7000 војника из 17 земаља показивати „западну солидарност" у непосредној близини руских трупа у западној Украјини и на Криму-све у циљу заштите територијалног „интегритета и суверенитета" Украјине. Генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен украјинску кризу је дефинисао као ризик од „нових подела која доводи у питање кључне принципе на којима почива модерна Европа: територијални интегритет, међународно право и право суверених држава да саме одлучују о својој судбини: Придржавајући се ових принципа помагали смо да се шире слобода, мир и стабилност широм Европе. Успели смо да превладамо поделе из прошлости и превазиђемо конфликте који су се протезали на читаве генерације. То је разлог због ког и даље стојимо уз Украјину"[1], рекао је Расмусен. Украјински министар одбране Михајло Ковал, предстојећу војну вежбу представио  је као „добру прилику" за унапређење сарадње: „Наше јединице и снаге ЕУ и НАТО ће учествовати у вежбама", изјавио је Ковал. Реакције званичне Москве на овакву одлуку Северно-атлантске Алијансе недвосмислено су указале да запад поново уводи хладноратовску реторику од које нико неће имати користи: ни НАТО ни Русија: „Тешко је замислити ко ће имати користи од обустављања сарадње између Русије и НАТО-а у борби против модерних претњи и изазова за међународну и европску безбедност, посебно у областима као што су борба против тероризма, пиратства, природних катастрофа и катастрофа које праве људи"[2], саопштио је Александар Лукашевич, званични представник  руског министарства спољних послова. Због изјаве команданта НАТО снага за Европу Филипа Бридлава, да би Русија могла да „упадне"  на територију Украјине у року од три до пет дана, министри НАТО-а „наложили су војним планерима да хитно уведу додатне мере у циљу јачања капацитета НАТО-а за колективну одбрану" како извештавају агенције. Шта би значиле „додатне мере"? Према неким наводима, те мере би могле да обухвате слање војника НАТО-а и опреме савезницима у источној Европи, извођење већег броја војних вежби, предузимање корака како би снаге НАТО-а за брзо реаговање могле брже да се мобилишу и ревизију војних планова алијансе"[3].НАТО је тако добио „изговор" да под претпоставком претње (што је већ виђено) дође под „пуном ратном опремом" у непосредну близину руских трупа. Украјина није чланица НАТО. Међутим на њеној територији ће се у мају месецу наћи снаге 17 земаља ЕУ и НАТО у оквиру војне вежбе која има за циљ-шта? Деескалацију тензија? Смиривање кризе? Или, претњу по безбедност Руске Федерације и њених грађана? Како ово може да се схвати? Осим да је НАТО дошао на саму границу Русије и остварио давно постављен циљ. Како би, гледано из перспективе територијалног интегритета и суверенитета требало Русија да реагује? Да каже: Добродошли. Или, да обрнемо ситуацију, како би Вашингтон, Лондон, Берлин, Париз реаговали у сличној ситуацији? Гвоздена завеса је подигнута: Премда многи, у којима је још увек живо сећање на период Хладног рата, не желе да вербализују, реалност је у Украјини потврдила да је гвоздена завеса-чињеница. Још је (пре)остало да се преброји ко ће где бити с обе стране завесе. Тиме су сва (нереална) очекивања да ће (пре)форматирање међународне сцене проћи кроз дипломатске канале, пала у воду. Остваривање интереса сила никада у историји није ишло на тај начин и данас (по козна који пут) сведочимо томе. Снага САД која већ подуже слаби, али која подуже није имала коресподента с друге стране, не жели да прихвати мултиполарност света. Она према дефиницији у Русији види тај угаони камен источне хемисфере и сви њени арсенали, од војних преко економских,до дипломатских, усмерени су према Москви. За оне који би у овоме видели пропагандистичке елементе, да само подсетимо да НАТО пролећа текуће године бележи три годишњице (пету, десету и петнаесту) ширења на Исток: априла 2009, Алијанси приступају Албанија и Хрватска; априла 2004, десило се велико проширење или "BigBang": У НАТО су ушле Летонија, Естонија, Литванија Бугарска, Румунија, Словенија и Словачка; марта 1999, Алијанси су приступиле Мађарска, Пољска и Чешка. Ове године, на самиту у Велсу (септембар) чланству се надају Црна Гора, Македонија и БиХ.[4] Када бисмо испред себе имали мапу, онда бисмо сасвим јасно видели све. То све нема везе са „руком пријатељства" како актуални генсек  НАТО-а покушава да објасни „проширење" на Исток; такође нема везе с демократијом, људским правима, миром и колективном безбедношћу, јер је само на простору бивше Југославије овај војни савез пластично показао да је напустио не само међународноправни оквир већ и сопствени оснивачки акт (Вашинтонски уговор) и из одбрамбеног прешао у офанзивни војни савез. Опет, мало даље али, свакако на Исток: Блиски или далеки или север Африке-где је то НАТО донео мир, демократију, просперитет? Било шта у чије је име војно интервенисао. Уосталом, све те реторичке бесмислице данас демантују чињенице које долазе са свих поменутих кризних тачака. Кризних утолико колико се налазе на путу остваривања корпоративног екстрапрофита. Овај пут, у Украјини Алијанса је налетела на „мину". Ону исту које се толико деценија потајно прибојавала-руску. И више нема повратка на старо. Тако, данас сведочимо сукобу две цивилизације, две потпуно различите идеје сагледавања функционисања међународне заједнице. Њихово коегзистирање без варничења уз стално „упумпавање" прекомерне дозе страха које се повремено граничи с паранојом, напросто није могуће. Увек ће се (про)наћи неко ко свој рачун види богатијим и ко ће уложити довољна средства да започне рат-макар он био и Хладни. И на том бојном пољу, неутрални и „несврстани" неће бити политички „прихватљиве" категорије. То је чињеница која ће пре или касније закуцати на врата свих земаља, посебно малих, још посебније источних. Хегемонија која је персонификована Вашингтоном (штогод он значио) дубоко укорењена у постмодерним колонијама (а таквих је дветрећине држава) неће лако одустати од сфера екстра профита. Корпоративна логика финансијера америчког конгреса и сената на првом месту, а онда преко међународних финансијских институција и свих осталих (про)западних политичких елита, експлицитно ће захтевати лојалност која ће за последицу имати генерисање финансијске и привредне кризе у Руској Федерацији, за почетак. Да ли ће пројекције бити и реализоване, видећемо. Како ће се на том минском пољу „снаћи" мали и осиромашени заиста је неизвесно. Овде посебно мислимо на земље кроз које пролази Јужни ток. Оне ће се убрзо суочити с врло непристојним и бахато директним и отвореним понудама, за које се одбијање не претпоставља. Застрашујућа је помисао шта све од тог момента може да се деси. Варирања на ту тему, следствено не тако давним искуствима, исувише су злокобна да би их сада представили. Србија је то исувише често гледала, проживљавала и пролазила кроз, са врло тешким последицама по своје националне интересе. Она је данас, као и већина земаља у полуколонијалном статусу који не гарантује светлу скору будућност. Напротив. Србија треба да зна да је у перспективи чекају бројне уцене и условљавања с крајњим циљем какав је супростављање Руској Федерацији. У томе ће, сасвим извесно подршку пружити целокупан арсенал запада, исти онај који је издашно финансиран уочи петооктобарске револуције и мало после агресије. Из те перспективе ни званични Београд не би требало да има дилеме у времену које доноси нове и теже изазове. Изјава, мора се признати државнички одговорна, (још увек) потпредседника техничке Владе и будућег Првог министра,  да „ они који данас штите територијални интегритет Украјине (су) згазили територијални интегритет Србије"[5] своју тежину доказиваће у наредним поступцима нове владе Србије. Или ће доказати, тек, реторичку вредност, или ће Србија отворити ново политичко поглавље. Уосталом, ускоро ћемо знати на чему смо. [1] http://www.slobodnaevropa.org/content/nato-i-rusija-suspenzija-saradnje-zbog-krima/25317610.html [2] http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Fog-Rasmusen-NATO-prekida-saradnju-sa-Rusijom.sr.html [3] исто [4] http://www.dw.de/da-li-su-vrata-nato-i-dalje-otvorena/a-17529860 [5] http://www.b92.net/info/intervju/index.php?yyyy=2014&nav_id=831197     фото http://vpk-news.ru/articles/6234

 

Битка за Крим: Неуспех специјалних служби и стимулишуће санкције

Битка за Крим: Неуспех специјалних служби и стимулишуће санкције

by satelit

 

Обевештајна служба САД пропустила је „заузимање" Крима – без обзира на активно прислушкивање електронских и дигиталних комуникација Русије, Украјине и балтичких земаља.

Како пише Вол Стрит Џорнел, у Вашингтону је скандал: тамо до данас не могу да схвате зашто се то десило. На жалбе америчких експерата реаговао је шеф руског Министарства за везе и масовне комуникације Николај Никифоров. На својој страници на Инстаграму министр је приметио: амерички безбедњаци су сами ставили крст на даље коришћење „софтвера и хардвера" из САД у државном сектору Русије. И сада су планови Москве од Вашингтона поуздано сакривени.

Неуспех обавештајаца је изазвао бурне спорове у америчком естаблишменту. Део чиновника је уверен да су Русима помогла откровења Едварда Сноудена о методима сакупљања информација у специјалним службама САД. Други су уверени да процуривања са тим немају везе: једноставно Москва уместо екетронских користи препотопске методе – шаље наредбе по куририма.

Како се испоставило, истина је негде на средини. Курире Москва такође користи, као и Вашингтон. Али у техничком погледу Русија се испоставила не тако успаваном као што то замишља Запад. Према подацима стручњака, у офисима специјалних служби и других организација већ годину дана стоје компјутери Обруч производње руске компаније РНТ. Према речима експерата, они се не могу назвати потпуно руским – сви делови су из Кине. Ипак делови пролазе брижљиву проверу – нема ли у њима прислушкивача и осталих лукавих уградњи помоћу којих инфорамције могу да буду украдене и предате наручиоцу шпијуну. Сваки компјутер има сертификат безбедности, како би на њему могли да се обрађују тајни државни подаци. Уређаји су опремљени домаћим операционим сустемом чије је језгро Линукс, али обзиљно прерађен према захтевима ФСБ. Примењује се и систем управљања поштом ClearMail: он не само да прати безбедност преписке, већ и контролише њен садржај. Тајни материјали не могу да се шаљу поштом.

Последњи догађаји у Украјини, спајање Крима са Русијом изазвали су предвидиву реакцију власти западних земаља. Између осталог то су покушаји изолације Москве од међународне заједнице. Томе треба да доприносе не толико политички кораци, већ и економске санкције. Ипак бизнис-заједница, посебно у Европи, сличне мере није спремна да подржава. Па и међународна заједица – то није само Запад, истиче председник конзорцијума Инфорус Андреј Масалович.

Можемо да одустанемо од софтвера и хардвера из САД у једном дану. Поред САД постоји и Југоистична Азија која већ 20 година прати курс самосталности. Тамо могу да се нађу аналози свих америчких израђевина. Тамо могу да се нађу партнери. Постој искуство од пре 30 година када је постојао у САД Комитет за контролу испорука стратешких технологија за земље Источног блока. Без обзира на то што је он врло ефикасно покушавао да омете ове испоруке, ми смо то исто тако ефикасно превладавали. Такве забране пре наносе штету САД, а не Русији.

Што се тиче америчке обавештајне службе, она је сада опрезна. Специјалне службе САД признају да им је тешко да оцене намере Владимира Путина. Података радиоелекторнског извиђања је врло мало, а хваљене америчке беспилотне летелице изнад руске територије се не користе: то вам нису пустињски региони Пакистана. Специјалци из САД мораће да се прилагоде новим условима. Или да шаљу званичне захтеве о намерама руског руководства у Кремљ. Тамо ће им одговорити.

 

Игор Силецки

Глас Русије

 

 

http://www.srbijadanas.net/bitka-za-krim-neuspeh-specijalnih-sluzbi-stimulisuce-sankcije/

Зашто? - документарни филм о НАТО агресији на СР Југославију

Зашто? - документарни филм о НАТО агресији на СР Југославију

 

 

http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_youtube_video&id=3873&Zasto---dokumentarni-film-o-NATO-agresiji-na-SR-Jugoslaviju

Еколошке и здравствене последице НАТО бомбардовања 1999, с акцентом на осиромашени уранијум

 

Јасмина Вујић, Драгољуб Антић

субота, 22. март 2014.

Ускоро се навршава 15 година од НАТО бомбардовања. Званичници у Србији од 2001. године до данас су на разне начине избегавали да покрену питање страховитих последица овог бомбардовања и на животну средину и на здравље људи. Група наших стручњака и научника уз помоћ колега из расејања су управо због тога у септембру 2001. године организовала Међународну конференцију о еколошком опоравку тадашње СР Југославије (ENRY2001) на којој је било представљено 142 рада од 320 аутора из 21 земље, и обрађене теме су укључивале: утицај ратних дејстава на животну околину, еколошке последице уништавања индустријских постројења, загађење вода, ваздуха и земљишта токсичним хемикалијама и тешким металима, као и биомедицински ефекти и психосоматске и социјалне последице бомбардовања. Штампан је и извареднан зборник радова са ове конференције од близу 1000 страна и то на енглеском језику [1]. У закључцима ове конференције је изнето да је у току НАТО бомбардовања уништено 78 индустријских постројења, да је 45 енергетских постројења било уништено или оштећено, и да је као последица тога испуштено на хиљаде тона канцерогених, мутагених и токсичних хемикалија, укључујући бар десетак токсичних хемикалија које су одавно стављене на листу забрањених хемикалија према Штокхолмској конвенцији. Уз то је око 150 хиљада тона нафте и нафтних деривата и око 367 хиљада тона керозина било запаљено, више од 20 хиљада цивилних зграда је уништено, и испаљено је најмање 31 хиљада пројектила са осиромашеним уранијумом.  Битно је да се истакне да су на овој конференцији одржане чак 4 сесије о мерењима присуства осиромашеног уранијума на територије СР Југославије и последицама његовог коришћења на околину и здравље људи. Укупно је било 19 радова на ову тему из 9 земаља, и први пут је 11 еминентних светских стручњака из 8 лабораторија у свету представило резултате својих независних мерање узорака из БиХ, са Космета и уже Србије. Ту је први пут приказано и да су узорци пројектила са осиромашеним уранијумом који су прикупљени на нашој територији такође садржали и мале количине плутонијума (који не постоји у природи), као и изотопа уранијума (U–236), којих такође нема у природном уранијуму [2]. Присуство ових изотопа указује да се ту није само радило о осиромашеном уранијуму (нао нуспроизводу обогаћивања уранијума), већ о могућој мешавини са прерађеним реакторским горивом. Министарство за енергетику САД је дало објашњење да је до мешања са прерађеним реакторским горивом највероватније дошло у њиховом постројењу Падука (Paducah) за обогаћивање уранијума [10]. Према свим информацијама до којих смо могли да дођемо [3–7], у току бомбардовања 1999. године пројектили са осиромашеним уранијумом нису коришћени северно од Врања. Већина ових извештаја који су припремљени у оквиру Програма заштите животне средине Уједињених Нација (UNEP) се могу наћи на сајту: UN Environmental Programme (UNEP), Post Conflict and Disaster Management Branch (http://postconflict.unep.ch/)

NASTAVAK…http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/ekoloske-i-zdravstvene-posledice-nato-bombardovanja-1999-s-akcentom-na-osiromaseni-uranijum.html