KOBNA GREŠKA NATO-a – Izgleda da su probudili ruskog džina
Piše: Predrag Simić
„Izgleda da smo samo probudili uspavanog džina." Reči kojima je admiral Jamamoto prokomentarisao vest o delimičnom uspehu napada na Perl Harbor Amerikanci danas često pominju u svojimanalizama ukrajinske krize. Razlog je očigledan: dok je u poslednjih 25 godina postsovjetska Rusija mogla samo da negoduje zbog širenja NATO-a ka njenim granicama, posle 2008. uloge su se promenile, a posledica je da danas SAD i Evropa nemaju pravi odgovor na ukrajinsku krizu. Štaviše, smatra se da je uzrok tome bila politika NATO-a posle hladnog rata koja je Rusiju tretirala kao poraženog protivnika i provocirala širenjem na istok i bombardovanjem Srbije, za šta danas cenu plaća u Ukrajini. Takvoj oceni ovde bi se malo šta moglo dodati osim možda da je bombardovanjem kineske ambasade u Beogradu 1999. NATO probudio i drugog džina – Kinu – čiji se vojni budžet posle ovog događaja vinuo u nebo.
U čemu je NATO pogrešio posle hladnog rata? Majkl O'Hanlon iz Brukings instituta misli da su napravljene četiri glavne greške. Prvo, što je potcenio Rusiju i isključio mogućnost međudržavnih ratova u doglednoj budućnosti. Drugo, što je glavni zadatak NATO-a – odbranu teritorije državačlanica – zamenio misijama izvan njegovih granica i počeo da se širi prema Rusiji. Treće, što su njegovi lideri postali žrtve vlastite retorike i poverovali da to neće izazvati reakciju Moskve. Četvrto, što su poverovali da će NATO biti uspešan u operacijama daleko van svoje teritorije, na primer, u Avganistanu, Iraku i Libiji. I u tome bismo se mogli složiti sa ovim autorom, uz dodatak pete greške što su SAD, umesto da učvrste UN posle hladnog rata, poverovale da im one više nisu potrebne i da bi ih mogle zameniti „globalnim NATO-om". Posledica je da danas Ujedinjenih nacija nema u Ukrajini iako su ih Amerikanci napravili posle Drugog svetskog rata upravo da bi sprečili ovakve krize.
Kako ispraviti greške? Lideri NATO-a veruju da se odgovor sam nameće. Generalni sekretar NATO-a u nedavnom intervjuu je izjavio: „NATO se vratio", izražavajući uverenje da će predstojeći samit u Velsu obeležiti povratak alijanse svojoj izvornoj misiji odbrane evroatlantskog prostora. Upućeni posmatrači će se ipak prisetiti da je nekada davno prvi generalni sekretar NATO-a drugačije definisao misiju ovog pakta tvrdeći da je njegov zadatak „da drži Amerikance u Evropi, Ruse van Evrope i Nemce pod kontrolom". I tu se verovatno krije kvadratura kruga koju je otvorila ukrajinska kriza.
Pre svega, između Sjedinjenih Država i Evrope danas postoje krupne razlike u prilazu Ukrajini. To se moglo videti prilikom nedavne posete Angele Merkel Vašingtonu kada je Barak Obama pokušao da je privoli na oštrije sankcije prema Rusiji. U Nemačkoj, čija godišnja trgovina premašuje vrednost od 75 milijardi evra i čiju privredu u velikoj meri pokreću ruski prirodni gas i rusko tržište, za tako nešto nema mnogo razumevanja. To je, verovatno, bio razlog zbog koga su Nemačka i Rusija nedavno predložile zajedničko rešenje u pet tačaka po uzoru na dejtonski mir u BiH, ali se pokušaj bivšeg nemačkog ministra Štajnmajera da na njega privoli vlasti u Kijevu neslavno završio. Pokušaj EU da učvrsti pozicije u regionu potpisivanjem ugovora sa Moldavijom čak i u Briselu budi strah da bi Moskva mogla reagovati onako kako je reagovala u Ukrajini, ali s mnogo opasnijim posledicama.
Drugo, Moskva je u Ukrajini pokazala ne samo da ne želi NATO na svojim granicama nego ni EU i da je Vladimir Putin ozbiljno mislio kada je u svojoj predizbornoj kampanji rekao da naspram nje namerava da stvori evroazijsku uniju. Ma koliko takav projekt danas izgledao neverovatno, on je noćni košmar za američke geopolitičare koji nikada nisu krili bojazan od hegemonije rivalske sile na evroazijskom prostoru zbog čega su, uostalom, i vodili tri rata u Evropi. Zbog toga je 1949. godine stvoren i NATO i to je lord Ismaj sasvim jasno rekao u pomenutoj krilatici o njegovoj misiji. S druge strane, kineski projekti,poput „novog puta svile", tj. železnice koja bi povezala Kinu i Evropu, danas su na stolu kineskih lidera koji veruju da raspolažu sredstvima da ih ostvare i da ih najnovije zaoštravanje odnosa SAD s Rusijom i Kinom upućuje u tom pravcu.
Utisak je da ni Moskva u sadašnjim okolnostima nema ništa protiv kineskih ambicija i teško je poverovati da ovi projekti neće biti tema razgovora Vladimira Putina kada krajem maja poseti Peking u nameri da konačno potpiše ugovor o zajedničkom gasovodu koji će preusmeriti deo ruskog prirodnog gasa od Evrope ka Kini. Najveći gubitnik bi u tom slučaju bila EU koja bi ostala bez najvažnijeg sredstva kojim bi mogla odgovoriti Rusiji u slučaju dalje eskalacije ukrajinske krize. Štaviše, ona bi mogla dovesti i do novih podela unutar NATO-a između država „stare" i „nove" Evrope, jer dok Nemačka i druge stare članice vide u postsovjetskoj Rusiji, pre svega, važnog partnera, nove članice su u NATO i ušle u strahu od povratka Moskve i obnove njene sfere uticaja u istočnoj Evropi.
(Politika)
