Ako Rusija izgubi, Srbija će biti raskomadana

16. avgust 2014. 13:06 · 7 komentara

35

Željko Cvijanović - Ako Rusija izgubi, Srbija će biti raskomadana

 

Samo to je izvesno: ako Rusi na kraju izgube, svi će žitelji srpskih noćnih mora doći po nešto svoje, i Srbija će biti raskomadana

Važno je znati: Srbija se neuporedivo brže troši nego što ukrajinska kriza, koliko god dinamična, plovi svom još dalekom vrhuncu.

Utemeljena na toj činjenici, nova američka igra u Srbiji još bi se mogla nazvati i inteligentnom da takva ocena nije unapred diskvalifikovana nesrazmerom u snazi saigrača i da domaći nije toliko ispošćen i nemoćan, i politički i ekonomski. Ovako je, kako smo već od Amera navikli, samo iživljavanje.

OK – pretpostavljam da je rekao Majkl Kirbi Vučiću – kad već nećete da Rusima uvodite sankcije, požurite bar sa ekonomskim i medijskim zakonima.

Opet, Vučić dobro zna da na tim zakonima i merama nikakva ekonomija neće poteći, isto tako da sa novim medijskim zakonima od srpskih novina i televizija neće postati ništa drugo od još radikalnije verzije onog što su sad – glas kontrolisane rulje, svetine koja na trgu prisustvuje odsecanju glave najboljima među njima.

2. 

Ako već nećete da ruskoj braći zabijete nož u leđa – nastavio je Kirbi – barem recite da priznajete suverenitet Ukrajine; posebno, mic po mic, naglasite Krim; i, kažite, mic po mic, da niste neutralni u Ukrajini; i, mic po mic, za ime Boga, osudite ove lude Srbe koji se bore za Novorusiju.

Rečeno – učinjeno, sve dok se poslednjih dana nisu javili Rusi pošto su izračunali da će Srbi, ovako, mic po mic, do Božića reći da Moskva pripada Tatarima, pritom bratskoj Rusiji jednako ne zavodeći sankcije.

Vučić, naravno, zna da je time kupio nešto vremena. Ali ne može da zna koliko – godinu, dan, sat? Jer vreme sa Amerikancima ne teče linearno, ne troši se samo sa jedne strane. Troši se, na primer, i sa one druge, gde je ovdašnjim novinarskim istraživačima (sve brankica do brankice) potekao neki dolar da iz nedelje u nedelju istražuju Vučićeve pritiske na medije, sporne ugovore i korupciju njegovih ljudi.

Ta istraživanja, naravno, posle preuzimaju drugi mediji, a od njih treći. A onda se ponovo pojavi Kirbi kaže mu kako je u medijima video napise o korupciji u njegovoj vladi i da je veoma zabrinut zbog toga.

Da li to znači da Amerikanci ruše Vučića? Ne budimo naivni. Ako bismo pitali njih, oni bi rekli da ga samo ohrabruju da nastavi sa reformama. Ako pitate mene, odgovor je isti s tim što bih ja to preveo ovako: svakog dana mu odsecaju po jednu polugu mogućeg budućeg otpora.

Ne pominju mu više sankcije Rusiji („vi ste braća, razumemo mi to"), prepuštajući to Evropljanima, koji imaju svoju ubojitu argumentaciju („kad smo mi mogli da žrtvujemo milijarde, šta gubite vi prodajući im suve šljive i prasiće").

OK je, dakle, da Vučić ima nekakvu spoljnu politiku i Ameri nemaju ništa protiv toga. Ali, kad dođe dan da mu od deset novinara na konferenciji za medije, koju je iz nekog razloga sazvao, njih osam postavi pitanje o doktoratima i korupciji njegovih ljudi, jedan ga nešto pita o temi konferencije i jedan o međunarodnoj politici, to će značiti da su mu oborili politički horizont da bi se bavio samo sobom i svojima.

Cilj je da zaboravi i zašto je uopšte sazvao konferenciju, a međunarodne politike će se setiti tek kad ih na kolenima zamoli da Rusima uvede sankcije, samo da bi brankica do brankice propustila jednu nedelju da mu ne objavi neku aferu.

Jer Ameri srpske sankcije Rusima nisu ni zaboravili ni odustali od njih. Sledeći put će ih pomenuti onda kad iz Vučića isisaju svaki sok koji bi mogao da se tome suprotstavi. Tako se to radi.

Sledeće važno pitanje je da li stvarno Vučićevi ljudi toliko kradu, bez obzira na to što, bar koliko je bilo do izbora, na svojim mestima sede zahvaljujući najavama o borbi protiv kriminala? Naravno da kradu, ali ne zato što su pali na proveri poštenja, već zbog dva druga razloga.

Prvi je taj što se u sistemu koji je u Srbiji konačno zacario 2008. godine i koji će ostati zapamćen kao neviđena pljačka državnog budžeta, možete da budete lopov ili luzer, i nema trećeg. Vučić nije u pravu kad tu korupciju vezuje za srpski mentalitet (žuti, pa srpski mentaitet, ne ide!) i nasleđene rđave navike. Dil o kriminalu pravljen je, mnogo pre Vučića i njegovih, na prećutnom sporazumu između stranaca i srpske politčke klase.

Politička klasa strancima isporučuje zahteve, oduzimajući zemlji budućnost, a ovi njih puštaju da se bogate. E sad, problem je što naši, isporučujući strancima, recimo, Kosovo, nad istim tim strancima ne uspostavljaju kontrolu, dok je stranci nad našima itekako uspostavljaju puštajući ih da kradu.

Drugi važan razlog da kriminal političke klase eksplodira jeste u pitanju vere. Dok veruju da nešto od zemlje mogu da urade, naivno misleći da će nasleđeni sistem prema njima biti milosrdniji nego prema njihovim prethodnicima, nosioci vlasti još su i koliko toliko skrupulozni.

Kad se olupaju o okolnosti, probleme i strance – a Vučićeva vlada je odskoro u toj fazi – tad pomisle da je glupo džabe misliti o Srbiji i odjednom počnu da misle samo na sebe. Tako se to radi.

A to znači kako je Vučićeva perspektiva sve bliža Tadićevoj, uz dve bitne razlike. Kao neuporedivo veštiji i vredniji političar, Vučić je na prethodnim izborima uspeo da počisti svaku konkurenciju, što ga na neki način čini sličnijim Miloševiću: izloženog strancima i njihovim domaćim klijentilističkim i agenturnim mrežama, gde se opozicija ne pojavljuje kao ključni protivnik nego tek kao korisnik eventualnih dobitaka.

Reklo bi se da i stranci to vide tako jer je model „ohrabrivanja" Vučića sličniji onom kojim su delovali protiv Miloševića, nego onom kojim su pritiskali Đinđića, Koštunicu ili Tadića.

Druga važna razlika je u tome što je u Tadićevo vreme bilo više nade i više para, i za krađu i za podmazivanje sistema, i, konačno, što su svetske prilike bile pesma prema današnjim. Rečju, tamo gde je Tadić mogao da se ogrebe ili da ispadne smešan, ovde se gubi glava. A to će reći da Vučić može Tadićevu sudbinu da podeli samo u procesu, ali nikako i u ishodu.

Otuda, nastavljajući sa politikom neprekidnog popuštanja zapadnim silama, makar ostajući na poziciji protiv uvođenja sankcija Moskvi, Vučić ne dobija ni onaj resurs sa kojim je do sada mogao da računa – vreme.

Jer sada njegovo vreme teče sve brže, što od teških prilika, što od toga da mu ga stranci troše nemilice, što od toga da više nije nov na vlasti. Ono mu teče i kad daje Kosovo i kad ne da sankcije protiv Rusa; i kad se vajka kako nismo umeli da razumemo Nemce i kad je drzak prema Davenportu; i kad se predaje i kad se brani.

Naravno, odgovarajući zašto se ne suprotstavlja Vašingtonu, Vučić se uvek može pozvati na slučaj Angele Merkel. Ko je pa on da se suprotstavlja ako nije smela ona, onako moćna i bogata, nego je na jedan zavela sankcije Rusima.

Gledajući kriterijum snage, on bi svakako s tim poređenjem bio u pravu: šta on tu ima da traži kad se ni Merkelova nije usprotivila, gubeći stotine milijardi dolara, što od nemačkih sankcija Rusima što od ruskih Nemcima.

Problem je, međutim, drugi: sa svojim resursima – političkim i ostalim – Merkelova može da uzmiče još decenijama, dobijajući na vremenu i čekajući da čudovište ostane bez daha.

Vučićeve decenije, međutim, potrošili su i drugi i on sam, i tu prostora za uzmicanje više nema. Rečju, nekad u bitku ulaziš sa poverenjem u svoju snagu, nekad zato što više nemaš kud. Srbija je ovaj drugi slučaj.

Dakle, neka uhapsi neku svoju krupnu ribu, a ostale neka spasava grubo i brzo menjajući sistem, u kome mogu samo da postanu lopovi ili luzeri (a luzeri su, drže, predugo bili).

Da će sam tako uspeti, ne verujem, ali će onaj posle njega imati neke šanse; ovako, onog posle njega možda neće ni biti. I neka o Rusima ne brine: može da im uvede sankcije, može da se prijavi kod Strelova u dobrovoljce, svejedno je.

Jer samo to je izvesno: ako Rusi na kraju izgube, svi će žitelji srpskih noćnih mora ovde doći po nešto svoje, i Srbija će biti raskomadana.

To je jedino izvesno, i drugačijem ishodu neće pomoći nikakav Askin ples niti odricanje od Gavrila Principa. Svoja se sudbina izbeći ne može.

 (Standard)

http://www.vestinet.rs/stav/ako-rusija-izgubi-srbija-ce-biti-raskomadana

EU besna zato što Latinska Amerika uskače sa svojim proizvodima na rusko tržište

Objavljeno: 14. avgust 2014. u 14:33

1

Brisel proziva Latinsku Ameriku za nepoštenje zato što uskače sa svojim proizvodima na rusko tržište

Rusija neće gladovati zato što je uvela zabranu uvoza prehrambenih proizvoda iz EU, SAD, Kanade i Norveške, jer će se zemlje Latinske Amerike pobrinuti da im na trpezi ništa ne zafali, uprkos porukama iz Brisela da „to nije pošteno". Argentina, Brazil, Čile, Peru, Urugvaj, Ekvador, koji su veliki proizvođači mesa, ribe, voća i povrća, već su nezvanično proglašeni najvećim dobitnicima zatezanja odnosa između Rusije i Zapada.

Međutim, Evropska unija im zamera da profitiraju od trenutne situacije sa sankcijama. Kao da profit nije vladajuća sila koja obrće ceo svet.

„Možemo da razumemo da pojedini proizvođači, izvoznici i privatne kompanije traže nova tržišta za svoje proizvode, ali ne možemo da shvatimo kako to da ih vlade ovih zemalja podržavaju", rekao je jedan visoki diplomata iz Brisela, a citiraju ga gotovo svi mediji iz 28 zemalja EU koje su pogođene kontrasankcijama iz Moskve.

I dok se sa ruske granice vraćaju kamioni sa tovarima voća i povrća, a zemlje EU organizuju hitne razgovore o tome kako da nadoknade novonastale gubitke, Brisel upozorava Latinsku Ameriku da je Moskva „nesiguran i slab trgovinski partner i da će stupanjem sa Rusijom u kratkoročni ekonomski odnos izgubiti mnogo dugoročnije i pouzdanije partnere". Latinska Amerika ne osvrće se na gunđanje iz Brisela, niti prihvata optužbe da igra prljavu igru.

Brazil je ovlastio 90 svojih klanica da odmah počnu da pakuju piletinu, govedinu i svinjetinu i isporuče ih u Rusiju. Obilje najbolje morske ribe i raznovrsnih školjki, rakova i hobotnica krenulo je za Moskvu iz Čilea, odakle stižu vino, grožđe i avokado. Argentina pojačava svoju ponudu voća, povrća kikirikija, sira i govedine, a Urugvaj i Ekvador takođe ne mare za namrgođeni Brisel i Vašington… Prepakuju se banane, sveže cveće, kafa, čajevi, šumsko voće, kakao i čokolada, šećer, alkoholna pića i voćni sokovi.

Rusija se posle raspada Sovjetskog Saveza trudila da snabde svoje prazne rafove svim vrstama hrane iz celog sveta. Kako je rasla srednja klasa, tako je Rusija postajala značajan uvoznik, ne samo osnovnih životnih namirnica, već i specijaliteta iz egzotičnih krajeva.

Na vrste hrane koje su obuhvaćene sadašnjim jednogodišnjim sankcijama Rusija je prošle godine potrošila 25 milijardi dolara, a trećina tog novca utrošena je za isplaćivanje uvoza iz zemalja EU i SAD.

Brisel je potpuno u pravu. Latinska Amerika je spremno dočekala šansu za veliki biznis i bez trunke griže savesti spremna je da isporuči Rusiji sve što joj treba, i više od toga.

To će posebno dobro doći Argentini koja je zbog spekulanata u takozvanim lešinarskim fondovima na ivici bankrota. Argentina je pre dve godine izvezla prehrambene proizvode u Rusiju u vrednosti od milijardu dolara.

Već prošle godine razmena između „strateških partnera", Argentine i Rusije, narasla je za više od 30 procenata na 2,63 milijarde dolara, prema podacima zajedničke argentinsko-ruske privredne komore. Argentina je u oba svetska rata u kojima nije učestvovala hranila zaraćene strane i uvek, čak i u bankrotu, imala je veliki suficit u razmeni sa inostranstvom. Posle tih ratova u državnoj banci u Buenos Ajresu nije se moglo proći od nagomilanih zlatnih poluga. Buenos Ajresu ne pada na pamet da se solidariše sa EU ili SAD i da ne iskoristi ovu šansu za dobar posao.

Uz sve ostale zemlje iz bližeg i daljeg okruženja, uključujući i Srbiju, ruski ministar poljoprivrede Nikolaj Fjodorov pomenuo je da su zemlje Latinske Amerike jako tržište koje kuca na ruska vrata.

Sa druge strane, pregovori EU sa grupama latinoameričkih zemalja oko lakšeg pristupa njihovih proizvoda na evropsko tržište traju već petnaest godina bez ikakvih opipljivih rezultata. Sada Brisel pokušava da se pozove na moralne principe i da ubedi Južnu Ameriku da njihova trgovina sa Rusijom nije u skladu sa principima lojalnosti.

Vladimir Putin i Si Đinping su pre manje od dva meseca obišli nekoliko latinoameričkih zemalja i sa njima potpisali niz dogovora o trgovinskoj razmeni i bližoj političkoj saradnji. Teren za slučaj da se zaoštri trgovinski rat protiv Rusije već je bio pripremljen. Sada će američko zadnje dvorište preuzeti na sebe poslove SAD i Zapada.

To je otvoreno potvrdio argentinski funkcioner Horhe Kapitanič koji je uprkos protestu Brisela rekao da će država podržati privatni sektor kako bi mogao da odgovori svim potrebama ruskog tržišta.

Zajedno sa ostalih nekoliko latinoameričkih zemalja, oni će popuniti prazninu nastalu ruskom zabranom uvoza hrane iz EU i SAD. A to je, kad se pretvori u novac, suma od više od pet milijardi dolara.

(Politika)

 

 

http://www.dnevne.rs/aktuelno/eu-besna-zato-sto-latinska-amerika-uskace-sa-svojim-proizvodima-na-rusko-trziste

Pale maske: Priznajte Kosovo!

Komentara 73

26

Nema daljih evropskih integracija Srbije dok Beograd i Priština ne postignu dogovor, ukazuju za "Vesti" srpski stručnjaci za međunarodna pitanja. Na takav sled događaja i zamrzavanje pregovaračkih poglavlja sa Evropskom unijom do postizanja drugog sporazum, u kome treba da se nađe i stavka prisustva Kosova u Ujedinjenim nacijama ukazivao je za "Vesti" analitičar Dušan Janjić još prošle godine.

 

Premijeru se žuri: Srpska i zastav EU za sada zajedno samo na slici

On sada za naš list kaže da će Srbija morati da reši pitanja na kojima insistira Nemačka, među kojima ispunjenje dogovora iz Briselskog sporazuma, aprila prošle godine i usvajanje drugog okvirnog dogovora Beograda i Prištine.

- Verujem da će se to odigrati između novembra ove i marta iduće godine - ističe ovaj analitičar iz Foruma za etničke odnose i objašnjava da drugačijeg scenarija nema pošto je Berlin s Londonom tvorac dokumenta "non pejpr", a nemačka kancelarka Angela Merkel je uložila sav svoj autoritet u to pitanje.

 

Uslov svih uslova Zahtevi koje su u Beogradu pre mesec dana ponovili poslanici Bundestaga poznati su odranije, a jedna od sedam tačaka podrazumeva da se druga pregovaračka poglavlja Srbije i EU ne mogu otvarati pre nego što se pokrene poglavlje 35 o Kosovu. To je poslanik vladajuće CDU Andreas Šokenhof je prilikom prošlomesečnih susreta u Vladi i parlamentu Srbije poručio srpskim zvaničnicima s porukom da Briselski sporazum mora u potpunosti da bude primenjen.

- Treba pažljivo čitati dokumenta jer u prvom Sporazumu od 15 tačaka vidimo da se očekuje i drugi, pošto su iz tog prihvaćenog tzv. aprilskog izostala sporna pitanja za obe strane poput Kosova u UN, Srba kao nacionalne zajednice, prekogranične saradnje i druga. Njih treba da reši novi sporazum i da pređu u sadržaj poglavlja 35 - objašnjava Janjić i dodaje da Nemačka neće i nema razloga da odustane od toga.
 

Predrag Simić

On smatra da Priština neće dobiti stolicu u UN zbog veta Kine i Rusije, u čemu bi Moskva mogla da trguje, ali Peking sigurno neće, pa će Kosovo najverovatnije, poput Palestine, imati status posmatrača. Srbija, kako ukazuje, ne mora da prizna Kosovo, ali ne sme ni da blokira nemački zahtev saradnje Kosova u međunarodnim vladinim i nevladinim organizacijama, uključujući i UN.

Ovakav sled događaja je očekivan i prema rečima bivšeg ambasadora u Francuskoj Predraga Simića koji naglašava da će i posle postizanja drugog sporazuma biti dodatnih zahteva poput priznanja Kosova.

- Promene u tom stavu ne treba očekivati i možemo slobodno reći da je normalizacija odnosa Beograda i Prištine zahtev svih zahteva - kaže Simić za "Vesti".

On ukazuje da je na putu ka EU veoma važno i pitanje državnih reformi, ali i ističe da će se na sporazumu insistirati.

 

Toma koči Vučića Tempo normalizacije odnosa s Prištinom je pitanje o kome, prema tvrdnji izvora "Vesti" iz vladajuće koalicije kabineti šefa države i premijera, nemaju isti stav. - Tomislav Nikolić smatra da bi to trebalo da se rešava što kasnije, idućeg proleća, a Aleksandar Vučić je svestan da mora da se žuri zbog međunarodnih para koje treba da stignu. Oba kabineta znaju da se iza kosovskog pitanja lomi odnos prema NATO-u i širenju uticaja alijanse u koju Srbija ne mora da uđe, ali do kraja godine treba da pokaže spremnost za saradnju - tvrdi naš sagovornik.

 

 

Priznala kašnjenje: Jadranka Joksimović

- Ni EU, ni Nemačkoj, kako vidimo, nije toliko bitno određivanje Srbije prema pitanju Ukrajine, koliko je važno da Beograd podrži konsolidaciju Kosova i da Kosovo stigne do UN i međunarodne zajednice - zaključio je ovaj stručnjak za međunarodne odnose.
Ministarka bez portfelja zadužena za EU Jadranka Joksimović je u izjavi beogradskim medijima potvrdila da ima država koje otvaranje prvog poglavlja vezuju za napredak u dijalogu Beograda i Prištine, ali veruje da će se čitav proces odigravati brže. Smatra da za Srbiju ne bi bila dobra poruka da posle svih napora i koraka preduzetih u protekle dve godine bude usporavana na putu ka Briselu zbog političke situacije u Prištini.

Ni EU ne zna šta hoće

Predsednik Odbora za Kosovo i Metohiju Skupštine Srbije Milovan Drecun priču o uslovljavanju Srbije napretkom ka EU do postizanja dogovora sa Prištnom vidi kao predimenzioniranu.
 

Nemaju razloga da kažnjavaju Srbiju: Milovan Drecun

- To je ekstremno tumačenje. Jedan od kriterijuma za uspeh pregovora jeste napredak u normalizaciji odnosa s Prištinom, ali ni sama EU nije definisala određene kriterijume i ne zna se kako će se postaviti prava pitanja o Kosovu i Metohiji prema Briselskom sporazumu kada je u pitanju skrining i poglavlje 35. Tek ćemo videti kako će se oni ponašati - kaže Drecun za "Vesti".

On ukazuje da je ključno pitanje kada će biti formirana izvršna vlast u Prištini i dok se to ne desi, Srbija neće imati sagovornika spremnog da se nastavi proces normalizacije odnosa.

- Za nas je značajno otvaranje novih tema, a najvažnija je formiranje zajednice srpskih opština, ali i pitanja bitna za život ljudi, kao što su imovina, položaj SPC, povratak raseljenih i prevazilaženje potpunog zastoja u procesuiranju onih koji su počinili zločine nad Srbima i ostalim nealbancima. Sve je u zastoju jer tamo vlast nije formirana, a Srbija trpi štetu - objasnio je Drecun.

On veruje da niko u EU nije politički naivan, niti zlonameran da Srbiji prigovara što se nova poglavlja ne otvaraju.

- Jasno je da nam je nastavak pregovora vitalni interes i ne očekujem da će rezultat biti kazna za Srbiju - kazao je šef parlamentarnog Odobora za KiM.

 

Ne mešati se u prištinski haos

Dušan Janjić iz Foruma za etničke odnose ističe da je važno formirati vladu u Prištini da se Briselski dijalog nastavi. On interegnum na Kosovu vidi kao nečiji pokušaj da se spreči formiranje vlasti.

  Biće kako kaže Nemačka: Dušan Janjić

 

- Krivac nije Vašington, ne znam ko je. S druge strane, krivica vlasti u Beogradu je što se upetljavaju u probleme Kosova, iz kojih će se posle teško iščupati. Mnogo je tamo nestabilnosti da bi Srpska lista bila faktor stabilnosti - kaže Janjić.

On tu situaciju figurativno poredi sa tučom kauboja, vrlo opasnom da se u nju Indijanac umeša.

- Ako to Srbi učine, posle će se svi okrenuti protiv njih - tumači Janjić opasnost od davanja podrške nekoj od albanskih lista za formiranje vlasti.

Janjić smatra da na Kosovu neće biti vanrednih izbora, već će se situacija razrešiti posle 25. avgusta i mišljenja tamošnjeg Ustavnog suda. On se nada da će međunarodna zajednica naći neki kompromis da, umesto Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja koji je dva puta bio pred sudom za zločine u Hagu, premijer bude neko iz njihovih partija. Ovaj analitičar ukazuje i na različite aršine Brisela u pregovorima.
- Ivica Dačić kao premijer u tehničkom mandatu je odlazio tri puta i pregovarao. To se sada ne čini dok se u Prištini ne izabere premijer, što pokazuje da EU sebe smatra delom Kosova - zaključio je Janjić.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/425334/Pale-maske-Priznajte-Kosovo

Obrad Kesić: Srbija može da „svira na dva klavira“

Obrad Kesić: Srbija može da „svira na dva klavira"

* Beograd nikada nije iskoristio sve prednosti u pregovorima o KiM * Novi sporazum s Prištinom potrebniji Briselu i Vašingtonu nego srpskoj strani * Amerika je želela da Tači i Haradinaj naprave široku albansku koaliciju

Autor: Jelena Tasić

Vašington, Beograd - Šef Predstavništva Republike Srpske u SAD i bivši politički analitičar Obrad Kesić u razgovoru za Danas tvrdi da Srbija ima dovoljno prostora da u sporu između Ruske Federacije i Zapada „svira na dva klavira", ali pod uslovom da se vlast u Beogradu „odlučno drži stava da neće da „bira između prijatelja" - Rusije i Evropske unije i da zbog toga ne može da sledi sankcije EU protiv Moskve.

- Najjači argument je ekonomski, jer Poljska i druge zemlje članice EU sada traže neku vrstu ekonomske kompenzacije od EU da bi nadoknadile štetu izazvanu uvođenjem sankcija Rusiji. Srbija, pa i druge zemlje Balkana koje nisu članice EU, trebalo bi jasno da daju do znanja da već trpe ekonomsku štetu od sankcija Moskvi i da se bez ozbiljne kompenzacije ne može razgovarati o bilo kakvim budućim potezima. Mislim da u EU postoji razumevanje za takav stav, pogotovo što mnoge članice Unije i same nisu baš najsrećnije zbog sankcija i politike prema Rusiji.

- Kao i u mnogim drugim pitanjima, u odnosima sa EU i Amerikom ključ je u odlučnosti vlade u Beogradu da i pod velikim pritiscima Brisela i Vašingtona istraje u svojoj politici i stavovima. Ako Vlada Srbije daje do znanja da bi svaki pritisak bio kontraproduktivan i možda naneo posledice odnosu i interesima EU sa Srbijom, pogotovo oko Kosova i Metohije, Srbija bi mogla da odbrani sadašnju poziciju - kaže u razgovoru za Danas Obrad Kesić, šef Predstavništva Republike Srpske u SAD.

Da li sa novim obavezujućim sporazumom Beograda i Prištine treba brzati pre rešavanja konflikta u Ukrajini, gledano iz ugla srpskih državnih i nacionalnih interesa?

- Nisam siguran šta se podrazumeva pod „novim obavezujućim sporazumom" Beograda i Prištine, tako da je teško proceniti da li bi takav sporazum bio u interesu srpskih državnih i nacionalnih interesa. Mislim da se u američkoj politici stvara vakuum oko kosovskog, pa i drugih pitanja vezanih za Balkan i da gorući problemi u spoljnoj politici EU i SAD Srbiji daju veći prostor za sopstvenu spoljnu politiku i buduće pregovore s Prištinom. Jednostavno, EU i Americi je mnogo potrebnije da se taj novi sporazum što pre završi nego što je to potrebno Srbiji. Imajući to u vidu, Beograd je u prednosti, ali to može da iskoristi samo ako postoje jasna politika i vrlo dobro definisani njeni ciljevi, kao i odlučnost da se sve to sprovede.

Kako komentarišete ocene dela srpske opozicije da su Dačićeva i Vučićeva vlada „ni za šta dale Kosovo i Metohiju, pogotovo sever", iako se vlast brani najavom za sada neostvarene zajednice srpskih opština, kao ključnim rezultatom Briselskog sporazuma?

- Kao šef Predstavništva RS u SAD nisam u poziciji da, kao ranije, slobodno iznosim svoja mišljenja, mada se ono nije promenilo u odnosu na ono što sam ranije govorio o KiM. Mogu da kažem samo dve stvari. Prvo, nije ova vlada pokrenula politiku koja je dovela Srbiju do sadašnje pozicije i stavova. Prethodna vlada pod rukovodstvom Borisa Tadića je izgradila temelj za sadašnju politiku, tako da kada se iznose kritike prema sadašnjoj politici, treba imati u vidu da je to samo nadgrađivanje politike za koju je temelj postavljen mnogo ranije. Drugo, od samog početka pregovora sa Prištinom tvrdio sam da Srbija ima veliku prednost, jer konsolidacija i realizacija nezavisnosti Kosova ne mogu da se izvedu bez aktivnog učešća Beograda u tim procesima. Srbija je zbog toga bila u poziciji i da se odbrani od pritiska Brisela i Vašingtona, a istovremeno i da se izbori za legitimne državne i interese srpske zajednice na KiM. Mislim da taj potencijal nije nikada do kraja i najbolje iskorišćen.

Da li i u kom trenutku evropskih integracija očekujete da će Brisel tražiti od Beograda i zvanično priznanje samoproglašene kosovske države i podršku njenom članstvu u UN?

- Cela koncepcija sadašnje politike EU i SAD jeste da sve što se radi kroz pregovore Beograda i Prištine vodi prema formalnom priznanju Kosova kao nezavisne države. Treba imati u vidu da se već duže vreme taj proces sastoji od dva koraka. Prvi, da Srbija prestane aktivno da se suprotstavlja nezavisnosti Kosova i da pomogne EU i Americi u tom procesu, s tim što bi rešavala otvorena pitanja, koja u suštini i jesu ključne prepreke konsolidacije nezavisnosti Kosova. Drugi korak je formalno priznavanje. Prvi korak se sprovodi, ali se sada zbog globalnih političkih i bezbednosnih kriza, političke krize u Prištini i inercije u Briselu i Vašingtonu, usporava sve što je u vezi sa konsolidacijom kosovske nezavisnosti. Zato je teško predvideti kada će i u kom momentu Brisel tražiti formalno priznanje. U suštini, Srbija ima više prostora i jake adute da bi mogla da, ako to želi, uspori ceo proces i adekvatno se zaštiti od pritiska Brisela.

Kako vidite rasplet postizborne političke krize u Prištini - da li su SAD spremne da puste Tačija „niz vodu", kako gledate na sve veće antiameričko raspoloženje kod kosovskih Albanaca i njihov ratni angažman u Siriji?

- Politička kriza u Prištini je normalan ishod duboke podeljenosti među Albancima na KiM. Njihovo jedinstvo postoji jedino oko ključnog pitanja - nezavisnosti Kosova, a sva ostalo je sporno i izaziva ozbiljne političke i društvene sukobe. Mislim da se Amerika već duže vreme aktivno ne bavi pitanjem „ko će biti na čelu vlasti u Prištini." Njihova želja bila je da se Tači i Haradinaj dogovore i naprave takozvanu veliku koaliciju, u okviru koje bi podelili vlast i izgradili konsenzus ne samo o budućim pregovorima s Beogradom nego i o svih drugim važnim pitanjima. Kada je postalo jasno da se to verovatno neće dogoditi, američka administracija je preko ambasade u Prištini zauzela rezervnu poziciju - ne radi ni u korist Tačija, a ni Haradinaja, ali pritiska obojicu da sa najmanjim nasiljem i turbulencijama odluče ko će da vlada na KiM. Glavni cilj sadašnje američke politike je da se odluka ko će da vlada u Prištini donese bez izazivanja nestabilnosti Kosova, jer se Vašington plaši da bi to moglo još više da ugrozi konsolidaciju nezavisnosti i stvori zamrznut konflikt između Beograda i Prištine. Što se tiče negativnog reagovanja Albanaca na novi tribunal, koji bi sudio komandantima OVK, u Vašingtonu, barem za sada, nema velike zabrinutosti da bi to moglo da izazove nasilje ili neku ozbiljniju antiameričku reakciju. Postoji uverenje da saglasnost ključnih političkih lidera kosovskih Albanaca, uključujući i Tačija i Haradinaja oko prihvatanja ovakvog Tribunala predstavlja dovoljnu garanciju za američke interese.

Amerika, Nemačka, Balkan

- Sukob sa Rusijom oko Ukrajine, rat između Izraela i Palestinaca, napredak islamista u Iraku i najnoviji uspesi talibana u sukobu sa NATO i državnim trupama u Avganistanu, odvlače ogroman deo pažnje, resursa i energije američke administracije. Uz globalnu i američku ekonomsku krizu, kao i unutrašnje političke sukobe između Kongresa i predsednika Obame, nerealno je očekivati da će ova administracija, čak i kada bi htela, da se bavi sa Srbijom i Balkanom. Amerika je još pre sedam-osam godina odlučila da preda glavnu odgovornost za održavanje stabilnosti na prostoru Balkana Evropskoj uniji i u velikoj meri ova administracija se drži te politike, iako ponekad američke diplomate i ambasade u ovom regionu ulaze u lokalne političke rasprave i stvaraju percepciju da njihove pojedinačne inicijative predstavljaju politiku SAD. U američkoj politici postoji velika inercija prema svim pitanjima na Balkanu, pogotovo kada je reč o nezavisnosti Kosova i BiH. Vašington rado prihvata da Nemačka predvodi politiku EU na ovim prostorima, imajući u vidu da SAD od početka kritikuje EU da nema jasnu spoljnu politiku i dovoljno odlučnosti da rešavaju probleme na ovim prostorima.

Beograd ne uvažava dijasporu

Da li podržavate predlog Milorada Dodika da Srbi iz RS imaju poslanike u Skupštini Srbije?

- Kao šef Predstavništva RS u SAD i predstavnik Vlade RS naravno da podržavam tu inicijativu, pogotovo kada uzmemo u obzir da Hrvati iz BiH to već imaju u Hrvatskoj, a da drugi narodi poput Poljaka koji žive u dijaspori imaju i pravo glasa i svoje predstavnike u parlamentima matičnih država. Ne vidim zašto bi to bio problem za Srbiju. Treba imati u vidu da i mimo RS postoji već duže vreme osećaj među članovima dijaspore da Srbija nedovoljno uzima u obzir njihove interese i da se oni često ignorišu. Pogotovo od ukidanja Ministarstva za dijasporu do sadašnjeg priključivanja Kancelarije za dijasporu u sastav Ministarstva inostranih poslova. Određivanje nekoliko članova Narodne skupštine, koji bi predstavljali dijasporu i srpske zajednice u okruženju, uključujući i građane RS bio bi korak u dobrom pravcu, koji bi stvorio mogućnost da se efikasnije čuje i uvažava mišljenje naše dijaspore i naših zajednica u regionu.

Vilijamson u Kongresu

Kakav je odjek imalo saopštenje Klinta Vilijamsona u SAD i u kojoj meri bi moglo da promeni dosadašnje poglede na kosovsko pitanje?

- Nažalost, taj izveštaj nije imao neki značajan odjek u američkoj javnosti, niti se, barem za sada, pokazuje da utiče na raspravu o budućim potezima Vašingtona prema Srbiji i kosovskom pitanju. U američkoj javnost već duže vreme nema mnogo prostora za vesti vezane za dešavanja u svetu. Da bi se neka vest sa Balkana probila, ili mora da bude direktno vezana za ove aktuelne situacije ili mora da direktno ugrožava američke interese. Vilijamsonovo saopštenje ne spada ni u jednu od te dve kategorije. Ipak, treba kazati da je ono povećalo aktivnosti srpske zajednice i aktivista koji su bili protiv američke podrške nezavisnosti Kosova i da oni sad vrlo efikasno koriste ovaj izveštaj da stvaraju novi momenat u američkom Kongresu, gde se Srbi prvi put prikazuju kao žrtve zločina i prvi put se Albanci, pogotovo OVK na KiM, stavljaju u kategoriju loših momaka i zločinaca. Već postoje indikacije da u Kongresu opada entuzijazam za nezavisnost Kosova.

- See more at: http://www.danas.rs/danasrs/politika/obrad_kesic_srbija_moze_da_svira_na_dva_klavira.56.html?news_id=286943#sthash.dL0I7RGd.dpuf

 

Пол Крејг Робертс: Вашингтон, претња свету

Пол Крејг Робертс: Вашингтон, претња свету

недеља, 10. август 2014. | КМ Новине 0

Последица неразборитих и безобзирних политичких и војних интервенција Вашингтона у Ираку, Либији и Сирији је зло пуштено с ланца.

...

NASTAVAK……….http://www.kmnovine.com/2014/08/vasington-pretnja-svetu-00.html

М. Јакшић: Срби масовно одлазе са КиМ (видео)

М. Јакшић: Срби масовно одлазе са КиМ (видео)

субота, 09. август 2014. | КМ Новине 0

 

У домаћим медијима се може чути оптужба на рачун српских представника власти да је дошло до појаве масовног исељавања Срба са Косова и Метохије, пре свега са севера, а као последица лоших потеза српске актуелне политике.

...

Локални политичари, које подржава Влада у Београду, кажу да нема никаквог исељавања и да су те оптужбе неосноване и злонамерне.

Лидер Срба са севера Косова, доктор Марко Јакшић, тврди да у томе има истине, да су изјаве које то негирају неозбиљне и неодговорне каква је, како каже, и политика тренутне српске Владе према Косову и Метохији. „Из тог разлога се исељавање Срба са ових простора појачано интензивира, број деце у школама се рапидно смањује а саму Здравствену установу у Косовској Митровици напустило је више од 15 лекара" рекао је Јакшић за КМ Новине.

Онаводи да се ова власт одрекла Косова и Метохије али се колеба да то и јавно призна.

Разговор са др Марком Јакшићем можете погледати у следећем видеу:

 

https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=Io8iKb36WUI

 

 

 

http://www.washingtontimes.com/news/2014/aug/4/bovard-when-the-spoils-of-war-are-human-organs/

 

 

Кад ратни плен чине људски органи

Клинтонови косовски „борци за слободу" трговали људским органима

Пише Џејмс Бовард - - понедељак 4. август 2014.

Бившег председника Била Клинтона и даље по свету величају као прогресивног заштитника људских права. Међутим, специјална истражна јединица Европске уније прошле недеље потврдила је да је немилосрдна кабала коју је он довео на власт бомбардовањем Србије 1999. године вршила злочине укључујући убиства са намером вађења и продаје бубрега, јетре и других органа жртава.

Клинт Вилијемсон, главни тужилац специјалне истражне јединице Европске уније изјавио је да су високи официри Ослободилачке војске Косова (ОВК) били умешани у „противправно убијање, отмице, принудне нестанке, незаконито притварање у логорима на Косову и у Албанији, сексуално насиље, присилно расељавање људи из њихових домова и заједнице, и скрнављење и уништавање цркава и других верских објеката".

За идућу годину планиран је специјални трибунал за ратне злочине. „Њујорк тајмс" писао је да би суђење могли да блокирају прикривање и опструкција: „Претходне истраге поводом извештаја о трговини органима на Косову осујећене су због страха сведока који нису смели да сведоче у малој земљи у којој су клановске везе дубоке а бивши припадници ОВК се славе као хероји. Бивши лидери ОВК сада заузимају високе позиције у влади". Амерички политичари су скоро потпуно игнорисали скандал чије су размере бивале све веће. Потпредседник Џо Бајден похвалио је 2010. бившег вођу ОВК а тада косовског премијера Хашима Тачија као „косовског Џорџа Вашингтона". Неколико месеци касније, извештај поводом истраге Савета Европе означио је Тачија као саучесника у операцији трговине људским органима.

Најновије оптужбе могле би да наведу неке од Американаца да преиспитају своје одобравање кампање 78-дневног бомбардовања Србије које је убило око 1.500 цивила. Почетком јуна 1999, Вашингтон пост писао је да су „неки председникови сарадници и пријатељи описивали [бомбардовање] Косова, Черчиловим речником, као „најплеменитији чин" Клинтона". Званичници Клинтонове владе оправдавали су убијање цивила зато што су Срби наводно спроводили геноцид на Косову. По завршетку бомбардовања, није пронађен никакав доказ о геноциду, али су г. Клинтон и британски Тони Блер наставили да се хвалишу као да је њихов рат зауставио новог Хитлера.

Суровост ОВК била је добро позната и пре него што их је 1999. Клинтонова администрација формално прогласила „борцима за слободу". Годину дана раније, Стејт департмент је осудио „терористичке акције такозване Ослободилачке војске Косова". ОВК је била увелико умешана у трговину дрогом и имала је блиске везе са Осамом бин Ладеном. То што је наоружавао ОВК помогло је г. Клинтону да се представи као крсташки ратник у борби против неправде и да скрене пажњу јавности са његовог процеса импичмента. Клинтону су притекли у помоћ бројни конгресмени жељни да америчко бомбардовање прикажу као силу праведности. Сенатор Џо Либерман причао је на сав глас како се Сједињене Државе и ОВК „залажу за исте вредности и принципе. Борба за ОВК је борба за људска права и америчке вредности".

Кад је бомбардовање престало, г. Клинтон је уверавао Србе да су се Сједињене Државе и НАТО прихватили да дођу као мировне снаге „тако да се подразумева да ће штитити Србе као и етничке Албанце и да ће отићи кад се учврсти мир". Наредних месеци и година, америчке и НАТО трупе стајале су по страни док је ОВК настављала са етничким чишћењем, клањем српских цивила, минирањем српских цркви и прогоном свих који нису муслимани. Готово четврт милиона Срба, Јевреја и припадника других мањина побегло је с Косова након што је г. Клинтон обећао да ће их заштитити. До 2003, скоро 70 процената Срба који су 1999. године живели на Косову је отишло, а Косово је постало 95 посто етнички албанско.

2009. године г. Клинтон посетио је Приштину, главни град Косова, да би открио сопствену, 3,5 метара високу статуу. Већ су колале приче о умешаности ОВК у трговину органима, али г. Клинтон је прешао преко језиве евиденције дела његових домаћина. Штавише, одабрао је да дође на Булевар Била Клинтона и прихвати улагивање присталица једног од најсуровијих режима у Европи. Коментатор који је извештавао за британски Гардијан приметио је да је г. Клинтон на статуи приказан „са подигнутом левом руком, у типичном гесту лидера који поздравља масу. У десној руци држи документ са којем је угравиран 24. март 1999. године, датум на који је НАТО почео бомбардовање Србије".

Убрзо после престанка кампање бомбардовања из 1999, г. Клинтон прогласио је оно што су његови сарадници назвали Клинтоновом доктрином: „Без обзира да ли се геноцид и етничко чишћење спроводе унутар или изван граница неке земље, ако светска заједница има снаге да их заустави, треба да то и уради". У стварности, Клинтонова доктрина значи да председник има право да отпочне бомбардовање без обзира на то да ли су његове оптужбе против странаца тачне. Све док америчка влада обећава велику корист од неког бомбардовања друге земље, председници обично могу да нападно кога им је воља.

Клинтонов рат против Србије показао се као Пандорина кутија од чијег отварања свет још увек трпи последице. Пошто су политичари и већина медија рат против Србије приказивали као морални тријумф, то је олакшало Бушовој администрацији да оправда напад на Ирак и Обаминој администрацији да бомбардује Либију. Обе те интервенције створиле су хаос који и даље представља проклетство за оне којима су наводно требало да донесу благослов.

На несрећу, Бил Клинтон никада неће одговарати за убиство невиних Срба нити за помагање пљачкашима органа да дођу на власт у државици величине Конетиката. Прича се да г. Клинтон данас добија по 500.000 долара да одржи говор. Можда би неко из публике могао да се сети и на скуп донесе вештачке руке и ноге и да маше њима за време говора, да би се видели стварни резултати делања г. Клинтона.

Џејмс Бовард је аутор књига „Демократија са дефицитом пажње" ("Attention Deficit Democracy", Palgrave, 2006) и „Изгубљена права" ("Lost Rights", St. Martin's, 1994).

http://www.washingtontimes.com/news/2014/aug/4/bovard-when-the-spoils-of-war-are-human-organs/#ixzz39hqny5TV
Follow us: @washtimes on Twitter