Путин у Београду: не прајд, већ понос, не игара, већ хлеба

 

© Photo: RIA Novosti/Aleksey Nikolskyi

„Хлеба и игара"- било је коментара, уз готово одређену дозу презира, као наговештај тога да једна овако масовна манифестација у садашњој економској ситуацији у Србији представља нешто сувишно. Ипак, уз сво историјско значење, парада по себи није била циљ. И важно је нагласити да је посета председника Путина Београду ипак више „хлеб", него „игре".

Дајте да једноставно поменемо оне могућности које се отварају пред Србијом: на пример, да постане „мост" за европску робу у Русију, али само у случају да компаније отворе производне погоне у Србији и самим тим отворе нова радна места за локално становништво. Или, на пример, не ограничавати се само на сарадњи у области пољопривреде, већ је ширити на сферу високих технологија. Или реконструисати северни део трансевропске железнице, чији део пролази кроз Србију и тиме искористити руски наменски кредит.

Подсетимо да је Путин у Београду рекао: „Јужни ток не може бити реализован једнострано. То је као у љубави: она може бити срећна, само ако оба учесника овог дивног процеса желе да развијају односе." Овај „љубавни савет" може се посматрати не само као сигнал европским партнерима, већ и као покушај да се српска страна мотивише и покаже више иницијативе.

Посету Владимира Путина Србији, анализирамо са позваним стручњацима: директором Центра стратешких иницијатива Душаном Пророковићем и професорком са катедре упоредне политикологије Московског државног института међународних односа Јеленом Пономарјовом.

Дакле, шта се може сматрати најбитнијим резултатом посете председника Путина Београду? 

Јелена Пономарјова: Најважнији је даљи развој наших стратешких односа. Декларацију смо потписали још 2013.године, али сада се она „напунила" конкретним садржајем. То како је председник био примљен сведочи о веома високом нивоу поверења межу нашим државама. Шта више, у садашњим условима, када је запад увео санкције Русији, а сама Србија је кандидат за чланство и осећа притисак од стране ЕУ, може се рећи да је Београд показао храброст. Наша сарадња је обострано корисна: у условима светске кризе, ми пружамо руку и помоћ држави која је у тешком економском положају, а Србија подржава Русију тиме што није увела санкције.

Душан Пророковић: Главна порука је да Русија остаје активна на Балкану, као и да ће Балкан бити у њеном гео-политичком фокус у наредном периоду. Много је потрошено простора у претходним годинама да се објасни како се Русија повлачи са Балкана, а ово је најбољи деманти тога а потписани споразуми су да Русија нема овде само енергетске, економске интересе, као и интересе у сектору пољопривреде, већ и у секторима политике и безбедности.

Могуће је очекивати хладне реакције ЕУ и САД на само присуство Владимира Путина на паради у Београду. Неко од српских аналитичара је дешавања у четвртак назвао „војном парадом у духу хладног рата, под маском борбе против фашизма"... 

Јелена Пономарјова: Таква реакција запада не чуди и најпре потиче од политчара који траже "непријатеља", а не од самог друштва. Затим, шта значи у духу „хладног рата"? То је парада у част светле будућности без нацизма. Чуди такво неуважавање, најпре успомене на српске хероје. Ми видимо покушаје рехабилитације нациста и њихових присталица у прибалтичким државама, у Украјини, а ова парада у Београду говори најпре да ми на те покушаје нећемо гледати мирно и спокојно.

Душан Пророковић:  Оцена ЕУ и САД је дата у светлу украјинске кризе, због тога је она субјективна и краткорочно оријентисана. Долазак председника Путина у Београд има везе и са другим стварима, а не само са украјинском кризом. То се тиче и енергетске безбедности Балкана у наредном периоду, отварање руског тржишта за произвођаче из балканских држава, што може утицати на наш економски развој- не само Србије, него и земаља у окружењу. Овде је битна једна порука да Русија не одустаје од свог концепта стварања великог економског савеза који би се простирао од Лисабона до Владивостока. Дакле, порука председника Путина је окренута дугорочно, погледи ЕУ и САД- краткорочно. Због тога је њихова реакција пренаглашена и овако представљена.

Након преговора, особље Српско-руско хуманитарног центра у Нишу су добили дипломатски имунитет. Овим поводом се већ појавила теорија, да ће у овом Центру радити руски шпијуни, што наравно брине, на пример, САД. Рекло би се онда уз много ироније, да су и они који су у време страшних поплава у Србији, храбро помагали локалном становништву и борили се против језивих бујица, такође били шпијуни, а нама говоре да су то представници Министрарства за ванредне ситуцације... 

Душан Пророковић: Запад на Балкан гледа као на своје гео-политичко двориште. Ни ЕУ ни САД нису биле толеранте ни око неких бенигнијих ствари, попут питања енергетске политике или извоза пољопривредних производа. Тек када се отвори питање безбедности и сарадње Србије и Русије у овом сектору, види се колико и Вашингтон и Брисел реагују нервозно. За Србију је добро да један такав центар постоји, као иза све остале балканске земље, тај центар је оправдао своје постојање у низу кризних ситуација. Са друге стране, видите, такви споразуми постоје у низу држава на свету, иницирале су их управо САД, како би имунитет добили њихови војни представници или изасланици. Дакле, са руске стране није урађено ништа друго осим што је копиран један пример који већ одавно постоји и примењује се управо од стране САД.

Јелена Пономарјова: Колико познајем светску историју, шпијуни никада нису имали некакав посебан дипломатски статус. На овај начин, западни партнери покушавају да умање улогу наше хуманитарне мисије. Да, током поплава Русија је указала веома озбиљну помоћ, онда када српска војска, иначе демодернизована ради приближавања стандардима НАТО, није могла у пуној мери да помогне својим грађанима. Хуманитарни центар има задатак и да превентивно делује у смислу различитих могућих опасности, најпре разменом информација. Ако са НАТО-ом размењујемо информације у вези са деловањем различитих терористичких група, зашто не можемо на исти начин да делујемо са српским савезницима? Јер, овде се најпре ради о заштити живота обичних људи- наших људи.
опширније: http://serbian.ruvr.ru/2014_10_17/Putin-u-Beogradu-ne-prajd-vec-ponos-ne-igara-vec-hleba-7381/

 

---

This email is free from viruses and malware because avast! Antivirus protection is active.

ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВЈУ: ВЛАДИМИР ПУТИН, председник Руске Федерације

Свет

ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВЈУ: ВЛАДИМИР ПУТИН, председник Руске Федерације

Обамин приступ Русији је непријатељски

КОМПЛЕТАН ИНТЕРВЈУ Руско-српски односи су у успону. – Западне санкције натераће многе земље да преиспитају колико је паметно поверавати своја средства америчком банкарском систему

 

(Фото Кремљ)

У првом интервјуу неком медију на постјугословенском простору, председник Руске Федерације Владимир Владимирович Путин истакао је значај достојног обележавања великих антифашистичких јубилеја попут 70. годишњице ослобођења Београда. Правећи отворену алузију на савремени политички контекст и односе са Сједињеним Америчким Државама, Путин је истакао да „убеђеност у властиту изузетност" може да доведе до стравичних последица.

То није први пут да руски председник у неком страном медију критикује америчко уверење у сопствену изузетност – учинио је то пре годину дана у „Њујорк тајмсу" – али никада пре „убеђеност у властиту изузетност" није ставио у исту раван са злочиначком идеологијом која је срушена пре седамдесет година.

Због велике заузетости, Владимир Путин је на питања „Политике" одговорио електронским путем, што му је последњих година обичај кад даје интервјуе писаним медијима.

                                             +    +    +    +

Како гледате на руско-српске односе данас? Шта се на том плану постигло у последњих 20 година и каква су ваша очекивања за будућност?

Србија је увек била и остаје један од кључних партнера Русије на југоистоку Европе. Наше земље и народе уједињује вишевековна традиција пријатељства и плодне сарадње. Развоју таквих односа доприносе заједнички интереси у политици, привреди, култури, као и у другим сферама живота. Данас су руско-српски односи у успону. То ми је омогућило да са председником Томиславом Николићем 2013. потпишем међудржавну Декларацију о стратешком партнерству, која је потврдила заједничко усмерење према развоју свеобухватне сарадње у свим кључним областима. Подржавамо активне политичке контакте током којих са поверењем разматрамо актуелна билатерална питања и међународне проблеме, договарамо се о заједничким практичким корацима. Наше државе тесно сарађују у УН, ОЕБС-у, Савету Европе и у више других организација.

Да ли сте задовољни садашњим степеном сарадње Србије и Русије?

Задовољни смо доследним развојем економских веза, чему доприносии постојећи режим слободне трговине између наше две земље. У 2013. години узајамна робна размена се повећала за 15 одсто и износила је 1,97 милијарди долара, а само после прве половине 2014. године робна размена је повећаназа још 16,5 одсто, односно само за тај период она већ износи 1,2 милијарде долара. Процењујемо да ће вредност робне размене, према резултатима из прве половине ове године, износити две милијарде долара.

Позитивна динамика се огледа и у сфери инвестиција. Свеукупни опсег руских улагања у Србију надмашио је износ од три милијарде долара. Темељни део ових средстава је усмерен у стратешки важну енергетску привредну грану. Најбољи пример наше успешне сарадње јесте компанија „Нафтна индустрија Србије", која се из предузећа губиташа претворила у главног платишу –пуниоца српског државног буџета. Реализација пројекта „Јужни ток" мора да донесе Србији више од две милијарде евра нових улагања, али и да суштински појача енергетску сигурност земље.Уз учешће отвореног деоничког друштва „Руске железнице" и нашу кредитну подршку остварују се и пројекти реновирања и модернизације железничке инфраструктуре Србије.Говори се о могућем смањивању испорука руског гаса за Европу због дуговања Украјине. Да ли европске потрошаче очекује хладна зима?

Пре свега желим да истакнем да Русија потпуно испуњава своје обавезе у вези са испоруком гаса европским потрошачима. Усмерени смо према даљем продубљивању сарадње са ЕУ у сфери енергетике, где смо и природни партнери на транспарентној и предвидљивој основи. Почев од 2000. године заједно са европским партнерима успели смо да остваримо низ значајних пројеката, укључујући „Северни ток", који омогућавају да се минимизирају транзитни ризици и да се обезбеди непрекидно снабдевање гасом европских земаља. Током последњих месеци „Гаспром" убрзано повећава залихе гаса у европским подземним складиштима. Ове мере су предузете да би се спречили прекиди у транзиту гаса и да се обезбеде комфорнији услови за превазилажење врхунца потрошње у зимском периоду. Наравно, несумњиво узимамо у обзир и ризик који је у вези са кризним појавама у Украјини. Били смо приморани да прекинемо испоруке гаса Украјини у јуну ове године јер су кијевске власти одбиле да плаћају већ испоручени гас. Крајем лета и почетком јесени ове године одржан је низ интензивних консултација у трилатералном формату Русија–ЕУ–Украјина, током којих су  разматрани могући узајамно прихватљиви расплети о питањима регулисања украјинског дуговања за гас, поновног покретања испорука горива за Украјину, што је суспендовала сама украјинска страна, и стабилног транзита угљоводоника – енергената за Европу. Спремни смо за наставак конструктивних преговора по овим темама. Но, ако говоримо о даљим перспективама извоза гаса из Русије за Европу онда је очигледно да проблем транзита преко украјинске територије још увек постоји. Једна од очигледних одлука јесте диверзификација маршрута испорука –транзита. У вези с тим рачунамо да ће Европска комисија у скорије време регулисати коначно питање о коришћењу у пуном капацитету гасовода ОПАЛ.

Каква је будућност пројекта „Јужни ток", за чију је реализацију Србија врло заинтересована?

Неопходно је деблокирање ситуације са „Јужним током". Убеђени смо да ће овај пројекат дати битан допринос свеобухватној енергетској безбедности Европе. Од тога ће добити сви, и Русија и европски потрошачи, укључујући и Србију.

Шта је по вашем мишљењу крајњи циљ економских санкција ЕУ и САД против Русије?

Ово питање било би исправније да поставите САД и ЕУ, чију је логику тешко схватити. За било ког човека који нема предубеђења јасно је да није Русија потпомагала државни удар у Украјини, државни удар који је довео до тренутне и озбиљне унутрашњополитичке кризе и до цивилног раскола. Управо антиуставно преузимање власти на јуриш постало је полазна тачка за наредне догађаје, укључујући и догађаје на Криму. Разумевши компликован и непредвидљив развој ситуације становници Крима, бранећи своје право на матерњи језик, културу и историју, одлучили су, у пуном складу са Повељом УН,да одрже референдум, а према резултатима тог референдума полуострво Крим се ујединило са Русијом. Зато наши партнери морају прецизно да разумеју да сви покушаји притиска на Русију, преко једностраних нелегитимних и рестриктивних корака, не приближавају уређење наших односа већ само отежавају дијалог.

О каквој тежњи према деескалацији сукоба у Украјини може да се говори, ако се одлуке о новим пакетима санкција доносе и санкције уводе скоро истовремено са постизањем договора о покретању мировног процеса? Ако је главни циљ изоловање наше земље, онда је то сасвим апсурдан и илузорни циљ. Јасно је да је тај циљ немогуће остварити, иако, наравно, привредном здрављу Европе, па и читавог света при свему томе може да буде нанесена велика штета.

До када те санкције против Русије могу да трају и колико могу да нашкоде Русији?

Што се тиче рокова трајања рестриктивних мера, то такође зависи од САД и ЕУ. Са наше стране, ми ћемо избалансирано приступати процењивању ризика и последица примене санкција, па ћемо на њих реаговати полазећи од националних интереса. Очигледно је да снижење узајамног поверења не може а да не изврши негативан утицај како генерално на међународну пословну климу, тако и на делатност европских и америчких компанија у Русији, за које неће бити лако да ликвидирају штету свом угледу. Истовремено ће се и друге земље замислити колико је паметно поверавати своја средства америчком банкарском систему и јачати зависност од економске кооперације са САД.

Како видите будућност руско-украјинских односа?

За Русију су односи с Украјином одувек били и даље ће бити од великог значаја. Наши народи су нераскидиво везани заједничким духовним, културним и цивилизацијским коренима. У току више столећа смо живели у јединственој држави па ово огромно историјско искуство, узајамну повезаност милиона судбина није могуће прецртати, нити заборавити. И поред тога што је сада настала компликована етапа у руско-украјинским односима, заинтересовани смо за прогресивну, равноправну и узајамно корисну сарадњу с украјинским партнерима. У пракси ће то бити могуће након постизања стабилног мира и стабилизације ситуације у Украјини. Зато се и надамо превазилажењу продужене дубоке политичке и економске кризе. Јер, данас се појавила стварна могућност за престанак оружаног сукоба, а фактички грађанског рата. Први кораци у овом правцу су већ направљени. Неопходно је што пре почети реални дијалог унутар Украјине уз учешће представника свих регија, свих политичких снага. Такав приступ је забележен у Женевској изјави од 17. априла ове године. У оквирима таквог општенационалног дијалога потребно је предметно расправити питања о уставном поретку и будућности земље,у којој ће сви држављани Украјине без изузетка моћи да комфорно и безбедно живе.

Хоће ли између Русије и САД после свега што се догодило опет бити стратешког партнерства, или ће односи бити постављени на неке друге основе?

Што се тиче перспектива руско-америчких веза, увек смо тежили отвореним, партнерским односима са САД. Међутим, заузврат смо од стране САД добијали различите примедбе и покушаје мешања у наше унутрашње послове, а оно што се дешава од почетка ове године депримира још више. Вашингтон је активно подржао „Мајдан" у Кијеву, те је, након што су његови штићеници у Кијеву својим разузданим национализмом изазвали нерасположење значајног дела Украјине и бацили земљу у грађански рат, почео да криви Русију да је она испровоцирала кризу. Затим је и председник Барак Обама са трибине Генералне скупштине УН укључио „руску агресију у Европи" у списак три главне претње за човечанство данас, заједно са смртоносном грозницом еболом и терористичком групом „Исламска држава".

Заједно са ограничењима усмереним против целих сектора наше привреде, такав приступ је тешко назвати другачије него непријатељским.

--------------------------------------------------------------------------

Важан центар у Нишу

Драго ми је да и српски предузетници енергично освајају перспективно руско тржиште, испоручују квалитетне пољопривредне и индустријске производе. Но, желео бих да истакнем још једну важну сферу билатералне сарадње. Стручњаци руско-српског хуманитарног центра у Нишу током последњих година више пута су учествовали у санацији последица ванредних ситуација на Балкану. У мају ове године, у време великих поплава, руски спасиоци су помагали у евакуацији становника поплављених подручја. Путем неколико летова авиона Министарства Русије за ванредне ситуације у Србију је допремљено више од 140 тона руске хуманитарне помоћи. Дакле, доказ растућих узајамних интереса држављана Русије и Србије, нису само хуманитарни контакти, ту је и област културе. Током јесени ове године у Србији се успешно одвијају Дани руске духовне културе, централни догађај је изложба „Русија и Србија. Историја духовних веза XIV–XIX век". Желимо да проширимо праксу културних, образовних, научних и омладинских размена, да подстичемо туристичка путовања и спортске догађаје.Сигуран сам да ће посета Београду дати нови озбиљан подстицај традиционално пријатељским руско-српским односима. Који ће из године у годину расти и јачати.

--------------------------------------------------------------------------

Неразумно уцењивање Русије

У САД је дошлои до јавних изјава о суспендовању сарадње са нама у освајању свемира и у нуклеарној енергетици. Американци су замрзли делатност руско-америчке Председничке комисије која је била формирана 2009. године и у чији је састав улазила 21 радна група, укључујући и оне које су се бавиле питањима борбе против тероризма и нелегалног промета дроге.

Али садашње захлађење у односима између наших земаља није прво. Надамо се да ће партнери схватити неразумност покушаја да уцењују Русију, те да ће се сетити чиме је бременита неслога између две велике нуклеарне државе кад је стратешка стабилност света у питању. Са наше стране, спремни смо за развој конструктивне сарадње на принципима равноправности и стварног поштовања интереса једних и других...

--------------------------------------------------------------------------

Захвалност српском руководству

Долазите у Београд поводом обележавања 70-годишњице ослобођења града од немачких фашиста. Колико су важне такве комеморације?

Пре свега желим да изразим захвалност српском руководству на позиву да дођем у посету Републици Србији и да узмем учешће у свечаним догађајима посвећеним 70-годишњици ослобођења Београда од немачко-фашистичких освајача.

Искрено смо захвални српским пријатељима на брижљивом односу према сећању на совјетске војнике, који су се заједно са борцима Народноослободилачке војске Југославије борили против Хитлерових окупационих снага. Током Другог светског рата на територији бивше Југославије погинуло је, рањено или нестало више од 31.000 војника и официра Црвене армије. Око 6.000 совјетских држављана борило се против освајача у редовима народноослободилачке војске. Њихов подвиг је приближио нашу заједничку победу над нацизмом и заувек ће остати у сећању народа као пример храбрости, чврсте воље, пожртвованог служења отаџбини.

Значај предстојећих догађаја тешко је преценити. Пре седамдесет година наши народи заједно су срушили злочиначку идеологију човекомрзаца која је претила постојању цивилизације. И данас је важно да људи у различитим земљама и на различитим континентима чувају сећање на то до каквих стравичних последица могу да доведу убеђеност у властиту изузетност, настојање да се било којим средствима постигну сумњиви геополитички циљеви, занемаривање елементарних начела права и морала. Мора се учинити све како би се у будућности спречиле сличне трагедије.

На жалост, „вакцина" од нацистичког вируса која се током нирнбершких процеса развила у неким државама Европе, губи снагу. Јасан доказ су отворене појаве неонацизма који је већ постао уобичајена појава у Летонији и другим балтичким земљама. Посебну забринутост у овом контексту изазива ситуација у Украјини, где је у фебруару извршен антиуставни државни удар који су извели националисти и друге радикалне групације.

Данас је наша заједничка обавеза – да се супротстављамо хероизацији нацизма. Да се чврсто одупремо покушајима ревизије исхода Другог светског рата. Да се доследно боримо против свих облика расизма, ксенофобије, агресивног национализма и шовинизма.

Убеђен сам да ће томе допринети и јубиларне свечаности у Београду које би требало да постану још један израз искреног пријатељства наших народа, заснованог на осећајима узајамне симпатије и поштовања, на духовној блискости, на братству по оружју у Другом светском рату. Рачунамо да ће нам очување историјског сећања и даље помагати да заједно јачамо мир, стабилност и просперитет заједничког европског простора.

Мирослав Лазански

објављено: 16.10.2014.

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Obamin-pristup-Rusiji-je-neprijateljski.sr.html

SPEKTAR

Zapad dozvolio posetu Putina jer je Vlada izručila Severno Kosovo i afirmisala politički homoseksualizam

14. октобар 2014. 19:30·2 Comments

3

Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin doći će u Srbiju na proslavu sedamdesete godišnjice ulaska jedinica NOV i Crvene armije u Beograd. U čast važnog gosta, koji u Srbiju u zvaničnom svojstvu dolazi treći put, godišnjica oslobođenja je ovog puta došla četiri dana ranije – pre roka.

Putinov raspored omogućavao je jednodnevni dolazak 16. oktobra, čemu je prilagođen i program proslave. Beogradom će prvi put posle 29 godina protutnjati parada – jedinice Vojske Srbije uz sav vojni arsenal – vozila i tehnike koji su za pokazivanje.

Putinov dolazak otvorio je nekoliko važnih pitanja identitetskog utemeljenja, istorijske svesti i političkog bića srpskog naroda.

Za skoro četiri petine građana Srbije – kad je reč o Srbima ovaj je procenat svakako veći – Rusija je jedini istinski prijatelj i istorijski saveznik. Uprkos svemu – uskogrudosti carskog imeprijalizma, krimigenom antisrbizmu staljinizma i boljševizma – Rusija je u svesti srpskog naroda zaštitnica sa kojom delimo sudbinu.

Za takvu svest odgovorni su i rasistička mržnja prema slovenstvu i pravoslavlju, koja se održala kod pojedinih savremenih britanskih, američkih, francuskih, skandinavskih i nizozemskih političara, i neinventivni istovetni scenariji spoljnog udela u izazivanju građanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji pre dve decenije i u regionu nekadašnjeg Sovjetskog Saveza danas.

Putinov dolazak i prisustvo paradi otvorilo je pitanje spoljnopolitičke orijentacije Srbije. Pokrovitelji iz SAD i EU dozvolili su srpskoj vladi da upriliči paradu i spoljnopolitičku afirmaciju Putina.

Srbija je kooperativna, njena vlada sprovodi sve naloge velikih sila od kojih politički zavisi – od bezusovnog izručivanja Severnog Kosova albanskoj kosovskoj paradržavi do afirmacije političkog homoseksualizma. Zato je neohodno ponegde joj dati prostor u kome bi ostavila utisak samostalnosti, samosvojnosti, pa čak i dostojanstva.

Naravno, deo nevladinog sektora, koji godišnje prima stotine miliona dolara iz SAD i EU, onako manevarski napada celu ideju, ali nema govora o targetiranju Vučića na način na koji su to radili sa Koštunicom ili Đinđićem (misle da smo svi zaboravili i poverovali u njihovu kampanju laži i političke otmice posle smrti).

Organizatori parade odlučili su da ne dozvole učešće veteranima i poštovaocima drugog srpskog pokreta otpora – Jugoslvenske vojske u otadžbini, odosno četnika. Za Putina je stvar jednostavna: u Drugom svetskom ratu Staljin je bio najvažniji i ključan državnik.

Proces suočavanja sa prošlošću i odgovornošću Staljinovog režima – za razaranje Crvene armije pred rat (poubijao je pola generalštaba, tri od pet maršala, šest od sedam admirala… i time posredno skrivio smrt miliona sovjetskih građana u prvim mesecima rata), savez sa Hitlerom bez koga ovaj ne bi mogao da započne svetski rat i ratne i posleratne greške i nasilja – zaustavljen je i zaboravljen.

Kokarda koja simbolizuje četnički pokret predmet je stalnih kampanja koje za cilj imaju izjednačavanje hrvatskih ustaša – genocidnog fašističkog pokreta koji je do kraja ostao veran Hitleru, skrivio smrt stotina hiljada Srba, desetina hiljada Jevreja i ratovao na Staljingradu – sa jugoslovenskim četnicima koji su u Srbiji do 1944. izvršili više diverzija nego partizani, koji su spasili 514 savezničkih pilota, čije su pristalice do 1944. i oslobođenja u većem broju streljane na Banjici nego partizanske.

Zabrana kokarde specifična je zabrana grba jedne međunarodno priznate, ratujuće, države onog vremena, čija je vlada postojala u Londonu. Partizani i četnici su međusobno ratovali. Vršili ratne zločine kojima, nažalost, obiluju gnusni građanski ratovi.

Ali zar nisu partizani posle oslobođenja ubili najmanje 6.000 građana Beograda. Mali broj ubijenih je sarađivao sa okupatorom. Nisu li i sami partizani primetili da je bratska Crvena armija iza sebe ponekad ostavljala i pustoš, pa i stotinak silovanih žena koje su posle nasilja ubijene?

Beograd je oktobra 1944. oslobođen. Većinu partizana činili su mladi Srbi koji su doprineli pobedi nad nacizmom a sa njima i drugi Jugosloveni koji su, za razliku od vođstva Komunističke partije Jugoslavije, iskreno bili privrženi ideji jugoslovenstva. Ideologija je propala, država nestala… Ali ostaju njihovi ideali i žrtva.

Teške posledice građanskog rata, nepravde učinjene srpskom narodu posle rata, njegovo obespravljivanje u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Kosovu, Vojvodini i Makedonoji, ekonomski neuspeh, kulturološke posledice, maligna elita koju nam je komunizam ostavio… Sve to, a ne nezahvalnost ili fašizacija, dovelo je do toga da dan oslobođenja bude praktično zaboravljen.

Srbija ga se seti kada joj na 65 ili 70 godina dođe ruski predsednik. Ruski predsednik bi možda rado, kao što je učinnio devedesetih godina, odlikovao hrvatskog ali ne i srpskog predsednika za doprinnos pobedi nad fašizmom… Ali „mečka je sada zaigrala" pred ruskim granicama.

Srbija je jedina država u Evropi čiji narod više voli ruskog nego svog predsednika. Dozvolite mi da primetim da to nije samo zasluga Vladimira Putina, već i Tomislava Nikolića i Borisa Tadića.

(Napredni klub)

 

Владимир Велики у Београду

Борис АЛЕКСИЋ | 14.10.2014 | 08:32

Иако се Запад, појачан крештавим гласићима локалних миниона из петних жила трудио да спречи долазак Владимира Путина - у томе није успео! Руски председник ће у четвртак 16. октобра боравити у српској престоници и својим присуством он ће увеличати седамдесету годишњицу ослобођења Београда од нациста. Говориће на Војној паради, на којој ће српска војска показати да упркос погубним реформама још увек постоји. Најутицајнији прозападни медији већ увелико покушавају да „покваре" посету руског председника измишљајући све и свашта, а амбасадор САД се пита „зашто Путин долази у Београд." Зато што Вашингтон већ увелико оживљава нацистичку авет на Старом континенту, а Срби и Руси се поново, заједничким снагама боре против тог зла. То Путинова посета показује! Вашингтон је на прагу 21. века употребио повампирени нацизам ради разбијања Југославије, стварања независне, етнички чисте државе Хрватске и окупације Косова и Метохије, подражавајући Хитлеров Поход на Исток. Сједињене државе исту стратегију користе данас у Украјини где организују геноцид над Русима, грабећи својим крвавим рукама ка Москви.   Запад руши а Русија обнавља За разлику од САД и ЕУ, Русија не уцењује Србију.  Док Запад из године у годину својим подмуклим потезима смањује територију српске државе и број њених грађана, Русија помаже опоравак наше земље. Москва поштује територијални интегритет Србије. За време посете Владимира Путина Србији биће потписано седам важних међународних споразума, изјавио је амбасадор Србије Славенко Терзић. Терзић је с правом истакао да ће посета шефа руске државе Београду постати историјски догађај.[i] И већ јесте! Најмање 26 руских компанија је спремно да учествује у приватизацији српских предузећа и помогне српску привреду. Такође, предвиђене су додатне инвестиције у НИС – најуспешнију српску фирму која обезбеђује 14 одсто државног буџета. Вредност заједничког пројекта реконструкције железница у Србији премашиће милијарду долара. Веома интересантан је и нови пројекат стварања заједничког предузећа које би требало да производи радиофармацеутске препарате, односно препарате нуклеарне фармације. Са српске стране учествоваће Институт за нуклеарне науке из Винче, а са руске стране Росатом. [ii] Док Запад уништава православне цркве и манастире у Србији, Русија их обнавља. Недавно је изабрано коначно решење пројекта за израду мозаика за унутрашње украшавање Храма Светог Саве у Београду. Током 2012. године потписан је протокол о овим радовима, којим се руска страна обавезала да донира израду мозаика! Ово грандиозно, уметничко дело ће обухватити површину од 17 хиљада квадратних метара и на њему ће радити више од 300 уметника сваког дана. Укупна вредност радова је већа од 30 милиона евра.[iii] Поред тога представници Министарства пољопривреде Русије намеравају да размотре са својим колегама из Казахстана и Белорусије могућност проширење списка српских производа за које није потребна царина, изјавио је министар пољопривреде РФ Николај Фјодоров. [iv] Србија је одбила да се придружи самоубилачким санкцијама које је ЕУ увела по диктату Сједињених дражава Русији.Захваљујући томе за само седам месеци 2014. године робна размена је повећана за 16,5 процената, саопштио је заменик директора Департмана земаља Европе и Америке Министарства економског развоја РФ Сергеј Караулов. [v] Док Русија гради Сједињене државе и ЕУ руше. Запад посебно настоји да онемогући два стратешки важна пројекта за Србију о којима ће се разговарати и приликом Путинове посете Београду. Први је Јужни ток који Београду доноси 5 милијарди евра инвестиција.[vi]Његова изградња је тренутно блокирана у Бугарској, одлукама бриселских комесара. ЕУ инсистира на примени тзв. Трећег енергетског пакета којим се Русима намеће обавеза да гасоводе које изграде на Старом континенту учине доступним својим конкурентима! Иако је Москва премостила овај проблем обезбедивши статус националног пројекта за Јужни ток у земљама кроз које гасовод треба да прође, чиме је избегла примену Трећег енергетског пакета, Брисел је прибегао уцењивању транзитних земаља. Србијагас који је као главни партнер Гаспрома у Србији под сталним нападима англо-америчке агентуре саопштава да ће упркос свему до краја 2014. године положити првих 30 километара цевовода, уз измене трасе у Војводини, јер ће се уместо у Италију, гасовод ићи према Баумгартену у Аустрији.[vii] САД желе потпуну контролу над Србијом Други пројекат који смета Западу је српско-руски центар за ванредне ситуације (хуманитарни центар) у Нишу. Још прошле године Београд и Москва су се договорили да руска влада која је већ поклонила два милиона долара, додатно издвојила више од 40 милиона долара за финансирање Центра у периоду од 2013. до 2016. године. Очекује се куповина специјаних уређаја и робота, те ватрогасних и спасилачких возила.[viii] Међутим Запад негодује због споразума о имунитету Српско-руског хуманитарног центра у Нишу, који би требао да буде потписан 16. октобра приликом посете руског председника, јер се боји руских хуманитараца. Тим споразумом би запослени у Центру имали степен заштите према Бечкој конвенцији, што САД и ЕУ оцењују као „угрожавање интереса Запада." [ix] Истина је међутим да је српски систем безбедности већ одавно угрожен деловањем Вашингтона и Брисела. Поред окупираног КиМ којим доминира Бондстил три споразума са САД дају право Пентагону да користи остатак српске територије, као и базе Војске Србије по свом нахођењу. Реч је о Закону о потврђивању Споразума између Владе Србије и Црне Горе и Владе САД о сарадњи у области спречавања ширења оружја за масовно уништавање и унапређивању одбрамбених и војних односа, који је потписан у Београду још 5. априла 2006. године, Закону о потврђивању споразума о снабдевању и узајамним услугама (УСА – СРБ 01) између Министарства одбране Републике Србије и Mинистарства одбране САД и Закону о потврђивању споразума између Владе Републике Србије и Владе САД о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији (СОФА споразум – StatusofForcesAgreement) из 2009. године. Према овим документима Војска САД може да убија грађане Србије без икаквих санкција (нпр. члан 9. СОФА споразума). СОФА споразум даје право оружаним снагама САД и приватним војним компанијама које оне ангажују, а које су познате по бројним злочинима широм света, да на територију Србије уносе наоружање и опрему без икакве контроле (СОФА члан 7.). Ово значи да војници САД и њихови плаћеници могу да се крећу по Србији са тактичким нуклеарним оружјем, хемијским и биолошким оружјем јер како члан 7. тачка 2. СОФА споразума прецизира: „Ваздухоплови, возила и пловила САД ће бити изузети од поступка инспекције". Овим споразумима изгласаним у форми закона 2009. године у време Бориса Тадића, Србија је препустила своју територију на милост и немилост Војсци САД. [x] Вашингтон жели да задржи потпуну контролу над територијом Србије и због тога се супротставља приближавању Београда и Москве, јер што је Србија ближе Русији она је јача. Такође САД користећи своју терористичку мрежу на Балкану прете Србији. Геноцидна Хрватска, нацисти који марширају у Новом Пазару, исламисти у Сарајеву, трговци људским органима и нарко дилери  на Косову и Метохији и у Албанији, сви су под контролом Вашингтона. До чега ти терористи могу да доведу видимо на примеру Ирак, Сирије, Либије итд. У том смислу српско – руски центар за ванредне ситуације у Нишу је одлично место за стратешку сарадњу два братска народа. Потребно је да ова инсталација заживи као потпуни центар за ванредне ситуације у складу са савременим схватањима ове доктрине која подразумева и борбу против тероризма. Ванредне ситуације настају и као последица тероризма.[xi] Симболи Долазак Путина доноси Србији и важне - Свете симболе. Поред српских и руских застава, Георгијевска лента као симбол борбе против нацизма красиће Београд 16. октобра током Војне параде. Ипак један живи симбол заслужује посебну пажњу. У тренуцима када је Стаљин размишљао да преда Лењинград, митрополит Ливанских гора (Сирија) Илија му је саопштио да се: "Лењинград не сме предати, да се свештеници морају вратити са фронтова и из тамница, и да морају почети са вршењем службе Божије, да храмови морају бити отворени, да чудотворна икона Пресвете Казанске Богомајке мора бити пронета у литијама око града, и тада ни један непријатељ неће ступити на ту свету земљу... Пред Казанском иконом треба да буде служено Богослужење у Москви, а потом и у Стаљинграду, који не сме да се преда непријатељу. Казанска икона мора да прати војску све до граница Русије...". Писма митрополита Илије и Стаљина се и дан данас чувају у московским архивима. Стаљин је испунио све захтеве - Русија је спасена... Стављајући нагласак на посебне заслуге владике Илије, Филмски журнал је забележио његов долазак у Москву, на помесни сабор, 1945. године." [xii] Русија се Православљем одбранила од окултизма Аненербеа, организације која је уобличила идеологију Трећег рајха. Нажалост Црно сунце „Наслеђа предака" поново је подигнуто у Украјини, којом управља војна хунта по налозима Вашингтона. [xiii] Руси и Срби и данас морају да се подсете да је Православље (које непријатељ жели да поништи својим анти-литијама и сличним мајмунисањем) најважнији штит у одбрани Отаџбине. Владимир Путин је омогућио обнову Русије, која је била у тежој ситуацији када је он преузео власт од Јељцина од оне у којој се Србија данас налази. Његова борба омогућава свету да се ослободи смртоносног стиска америчког хегемонизма. Уз Путинову братску помоћ Српство ће се опоравити и ујединити. То је прилика коју Срби не смеју да пропусте. [i] serbian.ruvr.ru [ii] serbian.ruvr.ru [iii] novosti.rs [iv] serbian.ruvr.ru [v] serbian.ruvr.ru [vi] srb.fondsk.ru [vii] politika.rs [viii] serbian.ruvr.ru [ix] kurir-info.rs [x] srb.fondsk.ru [xi] srb.fondsk.ru [xii] Јуриј Ј. Воробјовског, "Западни пут у апокалипсу", Светигора, Цетиње- 2001. године, стр. 77, 324- 326. [xiii] serbian.ruvr.ru

http://srb.fondsk.ru/news/2014/10/14/vladimir-veliki-u-beogradu.html

Амерички промашај

Амерички промашај

 

Илустрација Д. Стојановић

Неко је у америчком Стејт департменту озбиљно погрешио. Увереност да ће економске санкције уведене Русији допринети паду популарности тамошњег председника Владимира Путина или барем натерати „успут кажњене олигархе" да се окоме на првог човека у држави – потпуни је промашај.

Према најновијим испитивањима јавног мњења, Путина подржава чак 84 одсто суграђана. И, што је не мање важно, број припадника средње класе, оних које санкције у принципу највише погађају, а који остају привржени шефу државе, све је већи.

Нешто у америчкој рачуници очигледно није тачно. Јер ни у остатку света, посебно у Европи, омраза према Путину није такве жестине да га не би угошћавали и највиши државни функционери земаља ЕУ. Тек се на терену може уочити да ли Русија заиста поседује неки посебан одбрамбени систем или Европљани, једноставно, нису више вољни да у свему прате трансатлантске савезнике. Многи познаваоци прилика још из царског, а потом и совјетскогдоба уверени су да житељи највеће државе на свету имају урођен механизам према којем су спремни да отрпе и најтеже тренутке и да из истих, осим очувања отечества, извуку максимум доброг. То су, уосталом, показали и многобројни ратови које је ова земља током своје историје водила.

И заиста, како се испоставило, санкције уведене Русији због присаједињења Крима и уплитања у грађански рат у Украјини нису постигле очекивани ефекат, иако су појачаване у неколико наврата. Напротив, као бумеранг се враћају Европљанима. Према речима чешког премијера Богуслава Соботке, стабилност у Европи није могућа без било какве сарадње са Русијом. Покушаји сатеривања источног џина у угао супротни су ономе што се желело постићи.

Недавно се у чешком листу „Без цензуре" појавио текст у којем се аутор жали да је прекид трговинских односа са Русијом довео до тога да Чеси данас уместо јефтиних и квалитетних руских јабука једу прескупе и лошије пристигле из Пољске, чија је цена виша и, уз то, дотирана из европских фондова. А то значи и из џепова тих истих Чеха.

Уосталом, наставља даље аутор, ако смо већ увели санкције Русији, зашто то исто не урадимо и у случају Украјине? Упрети прстом само на једну (руску) страну, а при томе пренебрегнути чињеницу да у Кијеву на власти седи хунта, укључујући и пронацистичке групе, која је доведена на власт државним ударом и уз свесрдну америчку помоћ (око пет милијарди долара), није баш разумна политика.

За јапански лист „Санкеј шимбун" Алексеј Мухин, генерални директор руског Центра за политичке информације, недавно је изјавио: „У Русији је прорадила одбрамбена реакција изазвана, пре свега, озбиљним спољним политичким притисцима. С тим у вези и домаћи противници Путина односе се данас према њему са више симпатија, стају у његову заштиту, управо стога што ти притисци мобилишу грађанство. И што ти притисци буду јачи и окупљање око председника као главног стуба заједништва постаће масовније. Онога тренутка када САД 'умере' сопствени приступ, и прилике у Русији ће бити другачије."

Није стога чудно што се из појединих европских земаља већ чују гласови против санкција у садашњем облику. Такође, многи су почелида схватају да су се на ту удицу упецали не својом вољом већ због принципа заједништва који влада у ЕУ, а који је на видело изнео већ познату чињеницу да, у суштини, у тој породици немају сви једнакаправа нити утицај.

Очигледно је да су се у Вашингтону руководили мерилима која нису у обзир узимала поменуту „урођену руску тврдоглавост" као ни чињеницу да ЕУ, ма колико била сложна, није спремна да на свакиспољни изазов одговори јединствено.

Ово није ништа необично пошто је ЕУ колико-толико уређено замешатељство различитих држава и нација које су током историје неретко стајале на сасвим супротним странама ратних ровова, различито се развијали (неки уз помоћ америчког капитала, други у складу са совјетским схватањем „братства"). На крају крајева, и сама чињеница да санкције Русији не пријају једнако свим чланицама ЕУ говори да о њима не може да се одлучује само у једном центру, већ да њихов ефекат мора да се сагледава далеко шире и комплексније.

Најозбиљнији корак ка регулисању украјинске кризе било би коначно буђење Европе која услед санкција Русији тоне у све дубље проблеме. Очигледно, Украјини су неопходни нови Мајдан и нова – неамеричка власт.

У међувремену, Путин без икаквих ограда разговара са свим европским лидерима. Прима их у Москви, одлази код њих у госте... Прва тема у тим сусретима ових дана свакако је ситуација у Украјини, али иза кулиса далеко се више разговара о пословима. Јер од нечега треба живети.

Американци су цео Атлантик далеко од Украјине и зато размишљају другачије. Барем дотле док житељи Старог континента, вољно или невољно, прихватају патронат из Вашингтона.

Слободан Самарџија

објављено: 13.10.2014

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Americki-promasaj.sr.html

Небојша Малић: Жути октобар

Вести | 07.10.2014 | 07:49

У једној верзији српске историје, 5. октобар 2000. године је био тријумф народне револуције против окрутног диктатора, демократије над деспотизмом, изборне воље грађана над самовољом владајуће класе. Нажалост, аутори те верзије историје су исти они медијски манипулатори који стоје иза „просрпског" Бориса Тадића, „патриотске" владе Вучић-Дачић и осталих перјаница „демократије" и „људских права" – од Чеде Јовановића до Соње Бисерко – који Србији већ, ево, 14 година наживо ваде душу. 06.10.2014. Сиви Соко, за ФБР приредила Биљана Диковић   Бајка о 5. октобру као тријумфу демократије равна је илузији кабинета Буша Млађег да они својим делима стварају реалност, а да другима само преостаје да о њој пишу. Народ је тог октобарског дана изашао на улице у убеђењу да се бори за слободу и правду, боље сутра и поштовање изборне воље. Али то није била револуција, већ преврат. Уместо слободе, народ је добио квислиншки култ, који му товари лажни терет кривице за балканске ратове не само деведесетих већ докле год сеже историја. Заменио је доминацију једне корумпиране партије диктатуром још корумпираније и далеко прождрљивије осамнаестоглаве немани – и њених спонзора у Вашингтону и Бриселу. Чак и после пропасти ДОС, све потоње владе је стварала или рушила управо Атлантска Империја, при чему жеље народа Србије нису имале ама баш никакав утицај. Живи ли ико од обичних „жутих октобараца" данас боље? Тешко. Али зато свако ко је од преврата наовамо био близак квислиншком култу сада има „легитимни иметак", док су организатори самог преврата касније од једне „задовољне муштерије" добили чак и сопствено острво. Што се тиче „изборне воље грађана", никад нећемо сазнати ко је добио фамозне изборе за председника СР Југославије. Листићи су, гле случајности, изгорели у селективној паљевини Скупштине. Уосталом, то је постало беспредметно већ 2002, када је Зоран Ђинђић – за кога нико никад није гласао – уз посредовање НАТО бомбардера Хавијера Солане укинуо Југославију. Је ли можда некоме од учесника Жутог Октобра било непријатно када је видео снимке из Кијева и Тбилисија, или Либана, Киргизије и Узбекистана, на којима су се виделе песнице Отпора (који се, успут речено, убрзо утопио у владајућу ДС) а све скупа подсећало на репризу Београда? Знало се за семинаре у Мађарској и да је ДОС уствари створила америчка влада, кроз НЕД и друге фондације. Али, ето, то је био знак неизмерног америчког пријатељства и подршке демократији у Србији, после чијег доласка је све требало да се промени. А не само да се није променило него је однос САД и ЕУ према Београду постао још гори него за време „диктатора Милошевића". Литанија понижења и уцена предугачка је да би се наводила овде. Уосталом, сами сте их проживели – и још проживљавате – нема потребе да их препричавам. После преврата у Тунису и Египту – тзв. Арапског пролећа – почетком 2011. појавио се један занимљив документарни филм: Револуција као бизнис. Његови аутори су разговарали отворено не само са невладницима у Тунису, Египту, Белорусији и Украјини већ и са Срђом Поповићем, некадашњим лидером Отпора који се после Жутог Октобра професионално посветио револуционарном раду.   „'ајде сад сви, мирно и достојанствено, да запалимо Скупштину…" Поповић се у филму отворено хвалио улогом „Отпора" у обуци и усмеравању египатских и тунижанских невладника („активиста"). Када се томе додају јавности доступни подаци о „улагањима" америчких државних (али тобоже невладиних) фондација у Србију, и приче о „торбама долара" које су пред октобарски преврат преносили агенти ДОС-а (попут Веље Илића), намеће се закључак да је маса која је 5. октобра изведена на улице Београда свесно или несвесно играла по музици написаној у Вашингтону. После је тај „хит", са све извођачима, извезен у иностранство – где год је Империја хтела да без много крви и сопствених жртава изведе „промену режима."   И док је Млађан Динкић спроводио у пракси наслов своје књиге из деведесетих („Економија деструкције"), заводећи беду по Србији, Поповић и његови професионални револуционари зарађивали су апанажу од Ујка Сема путујући по свету и држећи предавања локалним „активистима" – будућим култистима Империје. Колико је њихових курсиста било истински посвећено позитивним променама у сопственим друштвима, а колико се ту нашло само у жељи да и они оду у „професионалце", није толико битно. Резултат се зна: насилни преврати, довођење на власт режима у потпуности оданих Империји, општа пљачка државних добара, и стопостотна превара народа који је поверовао слатким речима америчког пропагандисте Џина Шарпа у извођењу некадашњих „Отпораша". Притом су још добро прошли у поређењу са земљама где је после неуспешних (Либија, Сирија) или успешних (Украјина, фебруар 2014) преврата избио грађански рат…   Не сумњам да је веома стварно незадовољство мотивисало народ који се октобра 2000. године окупио пред Скупштином у Београду, или 2011. на каирском Тргу ослобођења, или ево сад у Хонг Конгу. Али сваки пут, без изузетка, су жеље народа биле упрегнуте у кола која је возио неко други – били то професионални револуционари, Империја, или међународни шпекуланти – ко за добробит тог народа није претерано марио.   Није случајно успех преврата у Београду постао шаблон за „обојене револуције" широм света, којима је Атлантска Империја рушила непослушне владе и државе. Пре пет година, британски новинар Џон Лохленд написао је анализудотадашњих „обојених револуција" и цитирао исповест британског новинара-сарадника (обавештајних служби) Тима Маршала о стварним организаторима и спонзорима Жутог Октобра. Из Маршалове књиге – коју је у Србији штампао Б92! – види се да је октобарски преврат био завршница пројекта „промене режима" у Србији започетог октобра 1998, а настављеног преко Рачка, Рамбујеа и НАТО агресије. С тим на уму, послушајте онда упозорење Слободана Милошевића (аудио) три дана пре преврата. Звучи пророчански, зар не? Овим не желим да амнестирам Милошевића за његове почињене грешке – мада би у интересу правде и истине требало да престанемо да га кривимо за злодела која му приписује непријатељска пропаганда – већ само да укажем на поенту која се у овој клими медијски и политички индукованог Стокхолмског синдрома тешко опажа: да су Милошевићеви политички противници – а ево и некадашњи сарадници! – који воде Србију већ 14 година показали да нису родољуби, демократе и хуманисти, већ само један бедни квислиншки култ, вођен ниским личним страстима и подаништвом према Атлантској Империји. Све док Империја и тај култ владају Србијом, потпуно је неважно како се зове председник или премијер, или којој странци припада. Све су то, видели смо, релативне категорије; једино култ смрти и подаништва је апсолутна константа. Све док прво с тим култом не изађемо на крај, сви покушаји борбе за слободу завршиће се као Жути Октобар: преваром, поразом и очајањем.   http://facebookreporter.org/2014/10/06/%D0%BD%D0%B5%D0%B1%D0%BE%D1%98%D1%88%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%9B-%D0%B6%D1%83%D1%82%D0%B8-%D0%BE%D0%BA%D1%82%D0%BE%D0%B1%D0%B0%D1%80/

 

Бранко Драгаш: ВАНРЕДНО СТАЊЕ

By РЕПОРТЕР on 2. октобар 2014. • ( 3 коментара )

 

 Режим нас константно држи у атмосфери ванредног стања. Забрана медија и прогони мислећих људи. Харанга против свих који не прихватају култ личности. Ширење апатије, безнађа и хаоса. Обесмишљавање демократије и распродаја преосталих државних ресурса.

02.10.2014. ВИЗИОНАРСКИ, за ФБР приредила Биљана Диковић

Пребијање премијеровог брата и брата градоначелника Београда од стране жандармерије је застрашујућа порука грађанима. Ако су премијеровом брату и градоначелниковом брату то урадили, шта ће тек да ураде нама?

Премијер недељно сазива ванредне конференције за штампу. Зашто ванредне конференције? Шта се дешава тако важно да премијер хитно мора да обавести јавност?

Последња конфренција је сазвана да нас обавести да долази највећа немачка компанија за гајење свиња, прераду меса и извоз. Одлучила је да инвестира у Србији.

Лепо. Радујемо се свакој инвестицији у производњи. Само када се то заиста догоди. Када инвеститори нису Fiat или US Steel. Који не инвестирају, него извлаче капитал из осиромашене Србије. Тако постајемо још сиромашнији.

То инвестирање је потпомогнуто од стране опљачканих пореских обвезника Србије. Сиромашни грађани Србије финансирају богате стране компаније да постану још богатије.

Ванредна конференција је сувишна да би се обавестила јавност да стиже велика немачка компанија. Зашто то премијер ради? Па, то је његов посао. Он је постављен на то премијерско место да то најбоље ради. Премијер је државни чиновник који полаже рачуне Народној скупштини. А Народна скупштина полаже своје рачуне грађанима.

Премијер, дакле, обавља своју професионалну обавезу за коју је плаћен. Замислите, да сви који професионално раде свој посао сазивају конференције за штампу да би јавност обавестили шта раде. Настао би прави хаос. Све би се обесмислило.

Зашто премијер силује јавност? Потреба да се буде стално у јавности је доказ инфантилности личности. Милошевић није имао ту потребу. Успевао је да задржи државничко достојанство. Већина политичара после њега је медијски злоупотребљавала своју јавну функцију. Данашњи премијер је најгори од свих.

Интересантно је да ништа није научио од својих претходника. Сви су губили изборе, јер су се смучили грађанима. Све од комунистичке хероине Бабе Јуле до манекенске безначајности Бориса Тадића.

Упркос спиновањима медија, намештеним истраживањима, популарност премијера је у паду. Грађани не могу да живе у атмосфери ванредног стања.

Афере смењују афере. Свакога дана се јављају нове афере. Таблоидни медији надувавају нестрпљење грађана. Афере се разликују само по висини пљачке и именима бандита који пљачкају. Сви који су на власти – краду! И леви и десни су битанге. Политика им је омогућила да постану гангстери.

Да ли је нека афера доведена до краја? Да ли је некоме пресуђено? Да ли је некоме одузета имовина?

Ништа од тога. Само нове афере. Ново спиновање јавности.

Наш премијер је мајстор изрежираног хаоса. То је његова матрица за владање. У његовим наступима има Милошевићеве надмености, Шешељеве лудости, Ђинђићеве лукавости и Тадићеве баналности. Све заједно, то је сигуран рецепт за нашу пропаст.

Наш премијер не разуме ново доба. Култом личности се не може владати у електронском добу. Не може се владати без показаних резултата. Упркос великој причи и обећањима, резултата нема. А драгоцено време убрзано протиче.

 

Проблеми у друштву се нагомилавају. Геометријском прогресијом расте бес грађана. Грађани не могу ово више да издрже. Једноставно, немају више средстава за живот.

Пошто премијер води политику која не решава нарасле проблеме грађана, очекујем да ће у једном тренутку природно доћи до директног сукоба премијера и грађана. Тај тренутак је јако опасан по премијера. Опасан је јер ће га сви оставити на цедилу, зато што је преузео све невоље на себе, па ће он морати да плати цену толике своје непромишљености.

Колика ће та цена да буде? Зависи од тога у ком тренутку је дошло до сукоба грађана и премијера. А када очекујем тај сукоб? Не могу да проценим. Тешко је проценити. Зависи од тога колика је еластичност стрпљења грађана Србије. То ми је велика непознаница. Углавном, сукоб је известан. Што се касније тај сукоб деси, то ће бити тежи по све актере у сукобу.

Како ће се завршити тај сукоб? Сви одговори су у историји. Премијер ће изгубити у том рату. Грађани ће победити. Цена ће бити јако велика. То је сигурно.

Премијер може званично да уведе и ванредно стање. Због непослушности грађана. Због пропасти његових реформи. Због репресије жандармерије. Због тога што га грађани критикују по кафанама. Разлог увођења ванредног стања је небитан у тоталитарном режиму.

Господо другови,

Искрен да будем, налазимо се у великим проблемима. Мислим да је премијер спреман на све. Намазан је свим бојама. Терет издаје Шешеља и Космета му висе над главом. Одавно је прешао Рубикон. У времену пред нама, показаће своју праву насилничку природу. Грађани морају бити спремни на отпор издајничком и насилном режиму премијера.

Плакање једне размажене, неваспитане, арогантне малограђанке, што је изгубила своју досадну емисију, не може да покрене Србију.

Ванредно стање је оковало Србију. Тако се брзо пропада. Само слободни грађани могу спасити Србију пропасти. Борба је почела.

Бранко Драгаш

Извор: dragas.biz

http://facebookreporter.org/2014/10/02/%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D1%88-%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B5/