КЉУЧНА СЛАБОСТ ПУТИНОВЕ СТРАТЕГИЈЕ

• уторак, 16 децембар 2014 23:14

СРЂА ТРИФКОВИЋ

Русија се још увек недовољно одлучно супротставља западним изазовима

Услед украјинске кризе, последњих месеци 2014. године наступиле су знатне промене у глобалним политичким, трговинским и безбедносним аранжманима. Русија је пренела тежиште свог геополитичког ангажмана – како би се Американци изразили, свој „пивот" – од Европе ка источном, евроазијском простору. Премда су потези Москве били реактивни, исход је у супротности са дугорочном америчком стратегијом, која се заснивала на контроли над Евроазијом: држати Русију раздвојеном од Кине, изоловати Иран, спречити Индију и друге азијске земље да се удруже у стварању алтернативе доларској зони. Шангајски и БРИКС оквири сарадње отварају нове хоризонте мултиполаризације света – испрва више економске него безбедносне – али једном установљени токови новца, робе и услуга неминовно воде и ка тежњи да се здруженим снагама спречи њихово ремећење интервенцијом трећих сила.

Главна „трећа сила", међутим, још је веома моћна – Америка на наоружање троши више него остатак света – и није спремна да прихвати мултиполаризацију као историјску чињеницу. Тежња за „доминацијом комплетним спектром" још увек је основа америчке геостратегије. У самом срцу те доктрине јесте тежња за контролом над Русијом и њеним ресурсима, условљена не само тренутном констелацијом снага дуж њених граница већ пре свега неумољивим чињеницама геополитичке некомпатибилности између САД и Русије.

Русија се још увек недовољно одлучно супротставља западним изазовима. Путинов новембарски говор на састанку Валдајског клуба у Сочију био је одличан у спољнополитичкој анализи, али је био разочаравајући по питању предложених економских мера у циљу одбране руских стратешких интереса. Руски председник је рекао да ће влада учинити све да помогне руској пословној заједници, да ће инсистирати да се врати руски новац сакривен у страним банкама и да ће тежити стабилности и предвидљивости. Ово звучи охрабрујуће, али је проблем у ономе што Путин није рекао. Он није наговестио промене у Централној банци Русије, која и даље следи прихватање долара као резервне валуте. Он није поменуо нужност њене преко потребне национализације. Штавише, Путин није наговестио продају америчких обвезница, којих Русија има у изобиљу а које одржавају глобални доларски систем у животу на штету Русије (и свих осталих нација света). Он није именовао руске функционере који се залажу за очување западног економског модела и који спречавају преко потребну дедоларизацију руског финансијског система, што је предуслов опоравка руске економије и заштите руских глобалних интереса.

ПРОБЛЕМ РУСКЕ ВЛАДАЈУЋЕ ЕЛИТЕ

Нема заваравања: рат у Украјини се води и није завршен, јер је интегрални део рата против Русије, коме нема краја. Ништа неће полако доћи на своје, као што тврде поборници меке линије из Путиновог окружења – прозападни технократе и олигарси тешки милијарде долара, људи са личним финансијским интересима у капитулантској политици. Око Путина током протеклих 14 година окупио се један од концентричних кругова моћних саветничких тимова који решавају изазове Запада млако и реактивно, уз сталну тежњу да руска страна прави Западу уступке као знак добре воље.

Неки су веома утицајни. Миљеници премијера Дмитрија Медведева су јапијевски номинални Руси нижих средњих година са америчким акцентом, склони западном стилу живота и моделу менанџмента. Водећи је пример прозападни први заменик премијера Аркадиј Дворкович (на слици доле са Медеведевом), рођен 1972. Он је економске науке испекао на елитном америчком универзитету Дјук, где је у потпуности прихватио све премисе бретон-вудског доларског култа. Њега је Медведев довео на садашњи положај маја 2012. Дворкович је претходне четири године био близак саветник Медведеву док се овај налазио на положају председника Руске Федерације.

Још је за одлучну руску контрастратегију опаснија улога Елвире Набиулине, која је од јуна 2013. на челу Централне банке Русије. Она је декларисани противник радикалних реформи руског финансијског система у целини, а дедоларизације руског монетарног система посебно. Руска економија и рубља су под систематским стратешким нападом, али Набиулина се свеједно противи предлозима да Централна банка буде национализована и да спољнотрговинске трансакције буду ослобођене доларских стега. Колико год то звучало бизарно, њена је банка – уосталом као и америчка Банка федералних резерви у Њујорку – у приватном власништву руских олигарха. Ако и када буде саопштено да је Набиулина смењена, знаћемо да је Русија на путу финансијског осамостаљења. Она и Дворкович су конкретна имена иза нипошто неосноване тезе о петој колони у горњим ешалонима руске државне моћи. Алармантно је да су опредељења самог премијера Медведева у контексту потребног престројавања кадрова остала крајње неизвесна.

Ништа мање утицајни нису ни Путинови стари другари из лењинградских борилачких клубова, медиокритети којима је он омогућио да се обогате јер има поверења у њих. Они немају ни трунке националног осећаја нити одговорности – да о некаквој способности аналитичког расуђивања не говоримо.Они су, по мишљењу једног од мојих саговорника, „зло Русије, дворска котерија у најгорој традицији Европом фасцинираних и комплексом ниже вредности опседнутих Руса попут Петра Великог".

НАЈСЛАБИЈА КАРИКА

Агресивни западни милитаризам и санкције против Русије оголили су значајне слабости Путинове економске и политичке стратегије. Погрешан је ослонац на прозападне економске олигархе у конципирању стратегије економског развоја Русије и прихватање већине пљачкашко-приватизационих захвата Јелциновог периода као свршеног чина. Олигарси су најслабија карика у разради стратегије ефективног одговора изазовима Запада. Они притискају Путина да попусти пред Вашингтоном, а истовремено мољакају западне банке да њихова својина и њихови рачуни буду изузети од санкција. Они се упињу да заштите своје инвестиције у Њујорку и Лондону. Они очајнички желе да Путин остави борце за слободу у југоисточној Украјини на цедилу и да направи дил са кијевском хунтом. Они су пристали да се политички не противе Путину унутар Русије у замену за дозволу да пребаце своје огромно богатство у западне банке, да инвестирају у некретнине у Лондону, Паризу и Менхетну – и да успостављају везе личне лојалности ван Русије. Другим речима, идеални материјал за моћну пету колону у самом врху руске економско-политичке елите.

Путинов тактички успех у придобијању олигарха претворио се у извор стратешке слабости у одбрани Русије од разорних економских санкција Запада. Данашња способност владе Русије да мобилише привреду земље и да се одупре западном уништавајућем притиску битно је ослабљена чињеницом да је контрола државе над финансијским токовима битно ослабљена. Тешко је замислити да ће власници највећих руских фирми и банака, одавно навикли на државне субвенције и намештене тендере, вољно прихватити ма какво стезање каиша зарад ширих националних интереса – да о повратку пара из западних банака не говоримо. Суочени са озбиљним ударцем по џепу, они ће се далеко радије приклонити неком новом потенцијалном господару него што ће остати лојални Путину.

Они су најопаснија и са становишта вашингтонских стратега потенцијално најефикаснија домаћа пета колона, бескрупулозна, крволочна, на сваку гадост спремна. Они нису своје пословне империје градили тешким радом и личним ризицима од дна навише, они су их стварали тако што су зграбили, пљачкали и черупали добра из државног сектора, а потом свој плен богато хранили државним тендерима и политичким везама. Они сигурно неће бити способни да у Русији развију субституте за немачке машине алатљике и кинеску електронику. Да је од њих пре седам деценија зависио развој тенка Т-34, совјетска би Русија несумњиво изгубила рат против Хитлера. Они нису никакви предузимачи, већ мафијашки рентијери лојални Западу, где су им паре. Са пријатељима попут њих, Путину непријатељи нису потребни.

Да би опстала, Русија мора да национализује издајничку Централну банку, која је пета колона светске доларократије. Русија мора да успостави контролу над својом спољном трговином и свим стратешким индустријама и да оконча моћ рентијерске пљачкашко-издајничке олигархије. Руски народ је сачувао сећање на институције опшчинског заједништва, које сада – у последњи час и под принудом – треба преточити у повратак националног богатства у руке националним интересима посвећених државних функционера чија примарна мотивација нису паре, виле у Кану и „пријатељство" западних банкара. Све што Путин тиме може да изгуби јесте безвредна лојалност неруског талога који му ионако више није веран, а заузврат добиће ауру спасиоца нације у рангу Александра Невског.

 

RUSI TVRDE: Aleksandar Vučić je u oktobru odbio potpisivanje ugovora o Južnom toku! (FOTO)

Kako piše ruska 'Pravda' premijer Srbije je prilikom Putinove posete Beogradu 16. oktobra odbio da potpiše finalni ugovor o izgradnji Južnog toka!

Srbija je ogorčena zbog odluke o otkazivanju Južnog toka. "Ne možemo ostati bez ikakvih izvora energenata. Rusija nam duguje makar toliko, jer smo mnogo propatili zbog nje" rekao je Tomislav Nikolić, piše ruska Pravda.

Ovaj list se pita da li je Rusija zaista bila dužna da upozori Srbe na ovakav ishod.

Naime, kako tvrdi Ana Filmonova, saradnica Centra za proučavanje balkanske krize na Institutu za Slavistiku pri ruskoj Akademiji nauke, Vlada Srbije je od samog starta bila protiv izgradnje Južnog toka?

– Izjava Tomislava Nikolića je veoma iznenađujuća, budući da se Vlada Srbije od starta protivila izgradnji Južnog toka. Srpski premijer Aleksandar Vučić je odbio da potiše finalni ugovor u oktobru 2014. godine, kada je Vladimir Putin bio u poseti Beogradu. Izjava Tomislava Nikolića je provokacija i ne pokazuje pravo stanje stvari. Istina je, međutim, da sa Južnim tokom Srbija trpi velike gubitke. Srbija više neće imati nikakvu šansu da postane energetsko čvorište i da sa Evropom razgovara na ravnopravnom nivou. O ekonomskim gubicima ne vredi ni govoriti, budući da bi Južni tok bio najveća ekonomska investicija u Srbiji u proteklih 14 godina" tvrdi za rusku "Pravdu" Ana Filmonova.

– Srbija je definitivno odabrala Evropu, i spremna je da ispuni sve njihove uslove. Vlada Srbije je potpisala Briselski sporazum sa Prištinom, čime se praktično odrekla Kosova. Evropska Unija vrši pritisak na Srbiju da odbije saradnju sa Rusijom, i da joj čak uvede i sankcije. Na to je pristala vlada Aleksandra Vučića, kao što je pristala i na podrivanje Južnog toka. Zbog toga Tomislav Nikolić upire prstom na pogrešne krivce, jer je svestan da je pravi krivac zapravo EU – tvrdi za "Pravdu" Ana Filimonova.

http://www.dnevno.rs/vesti/151301-rusi-tvrde-aleksandar-vucic-je-u-oktobru-odbio-potpisivanje-ugovora-o-juznom-toku-foto.html

 

http://webtribune.rs/pravo-lice-laznih-prijatelja-nemackoj-i-sad-trebaju-resursi-rusije-i-nece-stati-dok-je-ne-sruse/

Pravo lice lažnih prijatelja: Nemačkoj i SAD trebaju resursi Rusije i neće stati dok je ne sruše

Piše: Džems Petras

Ideološki centar imperijalne ekspanzije i osvajanja SAD i Nemačke u Evropi i Kavkazu jeste „ruska pretnja". To je ono što definiše neprijatelje i saveznike. Mete su države koje ne podržavaju sankcije. Masovni mediji ponavljaju laži. Nema sumnje da će Rusija pod opsadom biti primorana na žrtve. Oligarsi će pobeći na zapad, dok će se liberali zavući ispod kreveta. Ali isto kao što su Sovjeti preokrenuli rat u Staljingradu, ruski narod će preživeti i ponovo postati nada za sve one koji žele da se reše tiranije SAD/NATO-a i Nemačke/EU.

Osnovna nacistička ideološka potpora koja je osigurala masovnu finansijsku i političku podršku nemačkih vodećih industrijalista bila je komunistička i sovjetska pretnja. Glavni nacistički vojni nagon bio je usmeren na istok i na uništenje Rusije. „Ruska pretnja" je opravdala osvajački pohod nacističke Nemačke i okupiranje Ukrajine, Balkana, istočne Evrope i baltičkih država.

Nakon pobede, podele i razoružanja Nemačke i proširenja sovjetske moći, SAD su ponovo postavile nacističke industrijske i bankarske gigante, zvaničnike i obaveštajne operativce. Prvi cilj je bio obnova domaće ekonomije i učvršćivanje političke moći.

Do kraja šezdesetih godina, Nemačka je povratila ekonomski primat u Evropi dospevši na čelo evropske „integracije" u saradnji sa Francuskom i Engleskom. Zatim je usledilo kreiranje Evropske unije. EU je služila kao instrument Nemačke za tiho osvajanje. Godinu po godinu, kredit po kredit, EU je olakšala probijanje nemačkog kapitalističkog tržišta i finansijsku ekspanziju kroz južnu i centralnu Evropu. Nemačka je zatim ostvarila ekonomsku dominaciju nad zapadnom i istočnom Evropom zahvaljujući pomoći od strane SAD.

Grandiozno uzdizanje Nemačke: Aneksija istočne Nemačke i poraz SSSR

Jačanje nemačke moći ne bi bilo moguće da nije došlo do aneksije istočne Nemačke. Nemačka se odjednom transformisala od potencijalnog uticajnog partnera EU u najdinamičniju ekspanzionu silu u Evropi, pogotovo u ekonomijama Varšavskog pakta.

Aneksija istočne Nemačke i zbacivanje komunističkih vlasti na istoku omogućilo je nemačkim kapitalistima da ostvare dominaciju nad tržištima u bivšem Istočnom bloku. Kao najveći partner, ona je preuzel kontrolu nad većim industrijskim preduzećima putem koruptivnih privatizacija i novopostavljenih prokapitalističkih režima. Kako su Češka, Poljska, Slovačka, Mađarska, Bugarska i države Baltika „privatizovale" i „denacionalizovale" svoje strateške ekonomske, tržišne, medijske i društvene sektore usluga, „ujedinjena" Nemačka je uspela da se vrati na svoje privilegovano mesto. Pošto je Rusija pala u ruke gangstera, oligarha i političkih zastupnika zapadnih kapitalista, čitava njihova industrijska infrastruktura je desetkovana i Rusija je pretvorena u ogroman region za izvoz sirovina.

Nemačka je promenila svoje tržišne odnose sa Rusijom sa jednakih na „kolonijalne": Nemačka je izvozila skupe industrijske proizvode, a uvozila gas, naftu i sirovine iz Rusije.

Nemačka vlast se eksponencijalno širila nakon aneksije „druge Nemačke", povratka kapitalizma u istočnu Evropu i porasta broja klijenata voljnih da se predaju Evropskoj uniji.

Nemačka političko-ekonomska ekspanzija putem „popularnih revolucija" propraćena je vojnom ofanzivom SAD. Nemačka je intervenisala u Jugoslaviji, potplaćujući separatiste u Sloveniji i Hrvatskoj. Zatim je podržala SAD/NATO bombardovanje Srbije i ultradesničarsku Vojsku za oslobođenje Kosova (KLA), uključenu u teroristički rat na Kosovu. Beograd je pobeđen, a promena režima je dovela do neoliberalne klijentske države. SAD su zatim napravile najveću vojnu bazu u Evropi na Kosovu. Crna Gora i Makedonija su postale sateliti EU.

Dok se NATO širio i pojačavao vojno prisustvo SAD na granicama Rusije, Nemačka je postala istaknuta ekonomska sila Evrope.

Nemačka i Novi svetski poredak

Dok su predsednici Buš i Klinton zagovarali „novi svetski poredak", zasnovan na unipolarnoj vojnoj dominaciji, Nemačka je gurala svoj imperijalni poredak koristeći politiku i ekonomiju. Oba centra moći, Nemačka i SAD, delili su zajednički cilj formiranja novih kapitalističkih režima u svojim regionalnim organizacijama – EU i NATO. Odjednom su u Nemačku u Englesku pristizali milioni iskusnih imigranata koji su radili po nižim cenama.

Američko-nemačka vojna i ekonomska dominacija u Evropi je imala za plan da Rusiju održi kao slabu kvazi vazalnu državu uz kontinualan ekonomski rast svojih ekonomija.

Za SAD, nepobitna vojna dominacija nad Evropom bila je odskočna daska za imperijalnu ekspanziju na Bliskom istoku, u južnoj Aziji, Africi i latinskoj Americi. NATO je „internacionalizovan" u ofanzivan globalni vojni savez: prvo u Somaliji, Avganistanu, zatim Iraku, Libiji, Siriji i u Ukrajini.

Uzdizanje Rusije, islamski otpor i Novi Hladni rat

Tokom „decenije sramote" (1991-2000), ekstremne mere privatizacije od strane klijentskih vladara u Rusiji pridodale su čitavoj ekonomiji, javnoj riznici i nacionalnom nasleđu. EU i SAD su definisali Rusiju kao ogromnu vazalnu državu bez funkcionalne ekonomije. Postkomunistička Rusija, propala država, dobila je naziv „liberalna demokratija".

Slučajno uzdizanje Vladimira Putina i postepeno smenjivanje neoliberalnih zvaničnika, ali i rekonstrukcija ruske države, što je najvažnije, postalo je pretnja vojnoj dominaciji SAD i ekonomskoj ekspanziji Nemačke. Pokrenula se ruska tranzicija ka suverenoj i nezavisnoj državi, a zatim i kontraofanziva SAD i EU. Isfinansirana je politička opozicija s pokušajem da se ponovo vrati vazalstvo Rusije putem demostracija i izbora. Pokušaji da se Putin svrgne su propali. Ono što je uspelo sa Jeljcinom i Gorbačovom nije bilo efektivno protiv Putina. Velika većina Rusa nije želela još jednu deceniju sramote.

Početkom novog veka, Putin i njegov tim su postavili novi set pravila po kojima oligarsi mogu da zadrže svoje bogatstvo i konglomerat pod uslovom da ne koriste svoju ekonomiju da preuzmu vlast. Putin je zatim oživeo naučne, tehničke, vojne, industrijske i kulturne institucije i centralizovao odluke o pitanjima trgovine i ulaganja u širokom krugu bez obaveze prema Zapadu. Treće, počeo je da procenjuje i ispravlja pretnje koje su dolazile iz pravca Zapada, konkretno po pitanju Kavkaza, Čečenije, Ukrajine i Gruzije.

Na početku je Putin optimistično pretpostavio da će, obzirom da je Rusija kapitalistička država, normalizacija i stabilizacija države biti pozdravljena od strane SAD i EU. On je čak pomislio da će Rusiju prihvatiti kao ekonomskog, političkog, pa čak i NATO partnera. Putin je planirao i saradnju sa NATO-om i EU. Zapad nije pokušavao da razuveri Putinove želje, čak ga je i ohrabrio.

Pošto su propale strategije za obaranje Putina, počela je njegova konstantna demonizacija. Zapad je započeo politiku izolovanja, potkopavanja i okruživanja Rusije, odvajajući je od njenih trgovinskih partnera.

SAD i Nemačka protiv Rusije: Proizvodnja „Ruske pretnje"

Rusija je bila namamljena da podrži ratove SAD i NATO-a u Iraku, Avganistanu i Libiji u zamenu za obećanje dublje integracije sa zapadnim tržištem.

SAD i EU su prihvatili saradnju Rusije, uključujući vojne zalihe, puteve i baze, kako bi okupirali Avganistan. NATO snage su osigurale podršku Rusije u sankcijama protiv Irana. Počele su da se odvijaju takozvane „obojene revolucije" u Gruziji, što je bila proba za puč u Ukrajini 2014. godine. Svaki uspeh svrgavanja vlasti donosio je novog antiruskog vladara spremnog da služi Nemačkoj i SAD.

Nemačka je predvodila evropsko imperijalno napredovanje na Balkanu i u Moldaviji, državama sa jakim ekonomskim vezama sa Rusijom. Visoki nemački zvaničnici posetili su Balkan u pokušaju da učvrste svoje odnose sa vazalskim režimima u Sloveniji, Bugarskoj, Slovačkoj i Hrvatskoj.

Evropska unija je naredila svom bugarskom vazalu Bojku Borisovu da blokira izgradnju ruskog cevovoda Južni tok koji bi prolazio kroz Srbiju, Mađarsku, Sloveniju itd. Bugarska je na taj način izgubila 400 miliona dolara godišnjeg prihoda. Slično je učinjeno i u Moldaviji, koja je izgubila 150 miliona dolara u izvozima za Rusiju.

Mađarska, Srbija, Slovenija, Moldavija i Bugarska uzbunile su se zbog toga što će njihove ekonomije stradati, ali ipak Nemačka ima prednost u svojim interesima nad svojim vazalskim državama.

Kao što Nemačka pojačava svoju antirusku ekonomsku kampanju, tako SAD putem NATO-a pojačavaju gomilanje vojske na granicama Rusije.

Zaključak

Ono što je apsolutno jasno je da SAD i Nemačka pokušavaju da povrate vazalni status Rusije iz devedesetih godina. Oni ne žele „normalne odnose". Od trenutka kada je Putin započeo oživljavanje ruske države i ekonomije, zapadne sile su počele sa serijom političkih i vojnih intervencija, eliminišući ruske saveznike, trgovinske partnere i nezavisne države.

Pojava ekstremističkih, visceralnih i antiruskih režima u Poljskoj, Letoniji, Estoniji i Litvaniji poslužila je za napredovanje NATO-a i ekonomsko zadiranje Nemačke. Onaj cilj koji je nekada imao Hitler sada sprovodi kancelarka Merkel ekonomskom ucenom Balkana i nasilnim prevratima u Ukrajini i Gruziji.

Nemačka ekonomska vladajuća klasa je danas podeljena na dominantni pro-SAD sektor koji je voljan da žrtvuje svoju blagorodnu trgovinu sa Rusijom u nadi da će ostvariti potpunu dominaciju u Rusiji posle Putina i manjinski industrijski sektor, koji želi da se sankcije završe i povrate normalni ekonomski odnosi sa Rusijom.

Nemačka se plaši da bi ekonomske žrtve na Balkanu mogle da dovedu do preokreta, te zato podržava ubrzano postavljanje NATO snaga, kako bi se stalo na put izmišljenoj „ruskoj pretnji", a u stvari da bi se podržali vazalni režimi.

Ideologija „ruske pretnje" je ponovna pojava doktrine koju je Hitler koristio da obezbedi podršku domaćih industrijskih bankara, konzervativaca i desničarskih kolaboracionista među ekstremistima u Ukrajini,Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj.

Preuzimanje vlasti putem korumpiranih oligarha od strane SAD i EU je pokrenulo trenutnu krizu. Preuzimanje vlasti u Ukrajini je glavna pretnja po postojanje Rusije kao nezavisne države. Nakon preuzimanja Kijeva, NATO se zaputio ka jugoistoku i Krimu kako bi potpuno eliminisao rusku stratešku poziciju pri Crnom moru. I pored svega toga, Rusija je prozvana „agresorom".

SAD i Nemačka ozbiljno shvataju osvajanje Ukrajine, jer je to ključno za ofanzivu koja će ugušiti rusku ekonomiju putem sankcija. Strateški cilj je da se svrgne Putin i povrati vazalni status Rusije. Imperijalna elita SAD i Nemačke smatra da će uz kontrolu Rusije uspeti da izoluje i napadne Kinu sa zapada i sa istoka.

Oni su do te mere spremni na taj podvig da će iskoristiti i nuklearno oružje po potrebi.

Ideološki centar imperijalne ekspanzije i osvajanja SAD i Nemačke u Evropi i Kavkazu jeste „ruska pretnja". To je ono što definiše neprijatelje i saveznike. Mete su države koje ne podržavaju sankcije. Masovni mediji ponavljaju laži. Nema sumnje da će Rusija pod opsadom biti primorana na žrtve. Oligarsi će pobeći na zapad, dok će se liberali zavući ispod kreveta. Ali isto kao što su Sovjeti preokrenuli rat u Staljingradu, ruski narod će preživeti i ponovo postati nada za sve one koji žele da se reše tiranije SAD/NATO-a i Nemačke/EU.

(Webtribune.rs)

Путин је Србији понудио 10 милијарди долара инвестиција за привреду и 3 милијарде за војску што је Вучић одбио!

by satelit on 7. децембар 2014.

Србија

0

4332?

Ана Филимонова, истраживач са Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за словенске студије РАН, дала је интервју за Правду.ру, чије најважније  делове преносимо

Да ли је отказивање Јужног тока политичка одлука или каква?

- На основу тога што видимо да Северни ток беспрекорно  функционише, а Јужни ток је исти пројекат само што иде другом маршрутом,  можемо да кажемо да ова одлука има политички карактер. Што се тиче тврдњи ЕУ да Русија мора да се повинује одредбама Трећег енергетског пакета, оне уопште не стоје зато што су сва документа о изградњи Јужног тока била потписана пре доношења Трећег енергетског пакета.

Одлуку да се Јужни ток обустави испровоцирао је искључиво притисак САД на ЕУ, јер САД желе да остваре своје геостратешке циљеве. Да ставе шапу на ЕУ. Став САД и ЕУ је приморао Русију да се са европског тржишта преусмери на азијско тржиште. У том смислу САД су свој циљ постигле.

Ко је највише настрадао?
– Без сваке сумње највише су страдале земље које су нам највише наклоњене, а то су Мађарска и Србија. Можда је већа жртва Мађарска јер се лични Виктор Орбан као премијер земље борио као лав за Јужни ток. Мађарски парламент је у ванредним условима усвојио сва неопходна документа. Стали су против Вашингтона и баш данас је високи амерички званичник назвао Виктора Орбана неофашистичким диктаторем у Европи.

То говори да он наступа насупрот интересима САД. Мађарска је дала Јужном току статус пројекта од националног значаја и урадила све што треба. И невероватна је та смиреност с којом је Мађарска реаговала, саопштила је да разуме одлуку Русије и да се нада да ће у једном тренутку пројекат Јужног тока бити поново покренут. Али за нас је најнепријатнији моменат то што ће имати штете и Србија. Међутим, ту нису ствари једноставне.

Шта конкретно није просто? Читала сам изјаве српских политичара, пре свега председника Томислава Николића, који је рекао да „толико страдамо због Русије да она не може да нас остави без енергената„.

- Јужни ток за Србију значи 500 милиона евра прилива у буџет од транзита гаса. То је 5 милијарди евра инвестиција. Неколико хиљада радних места. То није само цев, то је пројекат, електроенергетика, безбедност, економски прилив. Србија је 100 одсто уверена да ће Јужни поток бити саграђен.

Тај пројекат има геополитички смисао. Србија добија транзит гаса преко своје територије, два велика складишта гаса. Србија би могла да постане регионални дистрибутер гаса, што је статус који вам омогућава да равноправно разговара с европским партнерима.

А Европа би морала да се потпуно другачије понаша према Србији. Осим тога, било је планирано да Србија извози струју у регион. Србија би добила нов статус.Знамо да је на простору бивше Југославије било грађанских ратова и да је Србија земља која је највише пострадала. Јужни ток је будућност за Србију, нешто што би утешило земљу отварањем јако добре перспективе.

Ту бих приметила да је у оквиру пројекта Јужни ток договорена и приватизација Нафтне индустрије Србије, такозваног НИС, о чему је потписан уговор с тадашњим председником Борисом Тадићем. Али, уопште национална индустрија Србије је једноставно пред колапсом. Мислим на националну индустрију у принципу.

После приватизације, НИС је од најгорег постало најуспешније предузеће у региону, не само у Србији. Ми имамо 51 одсто, мислим ту на наш Гаспром, а Србија 49 одсто. Данас НИС попуњава 10-12 посто буџета Србије. А Србија је од земље у економској катастрофи – дошла на границу рецесије, и није доживела грчки сценарио.

Која се питања постављају?

За време Бориса Тадића српска држава је направила такве приватизације да је за 24 установљено да су спорне – а колико је таквих Бог само зна. Ствар је у томе што ниједна приватизација није успела, све су биле катастрофалне, осим једне једине, нашег НИС, Гаспромовог. Остале су биле ужасне. Од једног гиганта металургије какав је био „Магнохром", који је запошљавао цео град – једноставно ништа није остало. То је страшно и гледати. И тако даље.

Али зашто нова српска влада – функцију председника обавља Томислав Николић, а премијера Александар Вучић – власти, које наше дипломате из неког разлога називају проруским, потеже преиспитивање приватизације – шта мислите које? Баш НИС-а?

Чекајте мало, да погледамо. Имате фирме које су приватизоване тако што су буквално купљене за долар и уништене су – на пример Сартид, који сад користи српска армија. И то су још и успешно обавили. Можда би имало смисла преиспитати приватизацију Сартида, Магнохрома и свих других предузећа, зашто одмах смо говорите о преиспитивању приватизације НИС-а. То ради влада Александра Вучића.

Непрестано се и бесконачно напада НИС, и то не само НИС. Тамо постоји српско-руско предузеће Србијагас, оно је важан посредник у смислу Јужног тока. И на њих се напада.

У влади Александра Вучића министар енергетике била је Зорана Михајловић. Она је изазвала велики скандал. Она је у последњем моменту код потписивања споразума заменила документа и подметнула она у којима је Србијагас изузета са списка посредника, мења се цена и тако даље, скандал је био огроман.

Добро, то је било за време Бориса Тадића. Добро, дошла је нова, такозвана проруска власт.

По Србији се прича да се председник Русије, кад је 16. октобра био у Србији, поставио као златна рибица. И истина је, окренуо се Николићу и Вучићу и буквално им рекао: Молим вас, кажите ми шта је потребно вашој земљи?

Уложићу све напоре да то испуним. Баш у маниру златне рибице.

Шта је Путин предложио тада Београду у вези с Јужним током? Предложио је 10 милијарди руских инвестиција у српску привреду и три милијарде у српску армију. И шта даље бива?

Александар Вучић одбија да потпише финални уговор о Јужном току. Вучић иде у Лондон и тамо то изјављује. И само што је Путин одлетео за Москву, Русија прети да ће смањити доток гаса за осам одсто. А у Србији се пушта информација да Русија смањује извоз гаса у Европу за осам одсто. Не, није било смањења извоза гаса у Европу. То је била реакција председника Русије на поступке те такозване проруске српске власти.

Да подсетим само, кад су биле поплаве у Србији, ко је први дошао у помоћ? Наш МЧС. Спасли су више од 3.000 људи. Ко је слао стотине и стотине хиљада тона хуманитарне помоћи? Руси. Е, о томе спрски медији ћуте.
Да ли је Европа помогла Србији? Није. Само се прича о неком кредиту од 300.000, али нема ништа од тога. Русија само даје конкретне предлоге о инвестицијама, па и у армију.

Српска власт се не опредељује, скрива намере. Она говори да иде у ЕУ. Русија то разуме, земља треба сама да се определи. Међутим: Србја је историјски савезник Русије, доживљавамо је као наша врата у Европу, то је земља која никад није ратовала против нас, напротив, то је наш јединствени савезни. Одбацити тако јединственог геополитичког савезника у свету, каквог немамо, са духовним и свим другим везама – то се не ради. Не треба је бацити Западу.

Ако кажемо да би било добро да Србија уђе у ЕУ, то није стратешко размишљање. Знамо да улазак у ЕУ значи улазак у НАТО. То је неприхватљиво за Русију. Увођење санкција за нас је неприхватљиво. Зато руска дипломатија мора да делује.

Каква је то проруска власт кад сви знамо да је Александар Вучић ставио под пуну контролу све масовне медије у земљи. Они гурају америчке и немачке интересе, као и диктат самог премијера. Треба смо видети тон тих новина и прочитати насловне стране водеће штампе. Само што је Русија саопштила да одустаје од Јужног тока, истог момента почели су наслови: Русија нас кажњава, Русија је продала Србију. Једна Мађарска разуме нашу позицију, али Србија одмах тражи компензацију и оптужује.

Европа притиска Србију да усвоји антируску позицију и тиме је условљава, Србији је то јасно.

Даље, Ана Филимоновна каже да ће Србијагас и даље радити као до сад, с гасом који иде преко Украјине. То предузеће и даље остаје посредник.

- Уосталом, ова власт у Србији не зна шта је свој суверенитет. Ми иступамо с тим да Косово не може да добије независност, а они потписују споразум у којем практично признају ту независност.  Ако они дају албанским терористма 15 посто своје територије, то значи да не признају сопствени суверенитет.

И још једном о томе да су српске власти наводно проруске. Српски парламент је, заправо, ЕУ и НАТО парламент – нема ниједног посланичког клуба или партије да заступа проруске ставове, сви заступају европске ставове и ставове ЕУ и НАТО. Јер улазак у ЕУ није само у ЕУ, то је улазак у НАТО. То значи да ћете своју војску утопити у НАТО са албанским и хрватским снагама, који су толике злочине починили против вас, али наступићете против Русије? А кад НАТО отвара базе, он около ствара зоне нестабилности, као што је на Косову. А тамо се догаша да џихадисти с Косова иду у ИСИЛ, наводи између осталог Ана Филимоновна.

 

Аутор: ЕПК, Курир

http://www.srbijadanas.net/putin-je-srbiji-ponudio-10-milijardi-dolara-investicija-za-privredu-i-3-milijarde-za-vojsku-sto-je-vucic-odbio/

Александер Меркурис: Значај отказивања „Јужног тока"

by satelit on 7. децембар 2014.

0

551?

Реакција на отказивање Јужног тока је била чудо за памћење и треба да буде веома пажљиво објашњена.

Како би се схватило шта се одиграло, прво је неопходно вратити се на начин како су се руско-европски односи одвијали током 1990-их година.

Кратко речено, у том периоду се претпостављало да ће Европи Русија постати велики снабдевач енергијом и сировинама. То је било и време велике европске „трке за гасом"; Европљани су очекивали неограничена и бесконачна снабдевања из Русије. То повећање улоге руског гаса у европској енергетској „корпи" је омогућило Европи да иде ка смањивању улоге сопствене индустрије угља, да смањи емитовање угљеника у атмосферу и да држи свима лекције да и они треба да чине исто.

Међутим, Европљани нису предвиђали да ће их Русија само снабдевати енергентима, него су увек претпостављали да ће ту енергију за њих из Русије извлачити западне енергетске компаније. То је, уосталом, и био уобичајен начин у највећем делу света у развоју. ЕУ то зове „безбедност енергије" – што је еуфемизам за извлачење енергије из других земаља уз помоћ сопствених компанија, које су под њеном контролом.

То се никада није тако одиграло. Мада је руска нафтна индустрија била приватизована, она је углавном остала у руским рукама. После Путиновог ступања на власт, 2000. године, приватизациони тренд је био обрнут. Један од главних узрока западне срџбе око хапшења Ходорковског, затварања Јукоса и пребацивања његове имовине државној компанији Росњефт био је баш због тог обртања тренда приватизације индустрије нафте.

У гасној индустрији, приватизација у ствари никада није ни започела. Извоз гаса је наставио да буде под контролом Гаспрома, који је одржао свој положај као монополски државни извозник гаса. Од Путиновог доласка на власт, Гаспромов положај као руског државног монополисте био је у потпуности осигуран.

Највећи део беса на Западу против Путина се и може објаснити незадовољством Европе и Запада према Путиновом одбијању – и одбијању руске владе – да се разбију руски државни монополи, као и одбијању „отварања" (како се то еуфемистички назива) руске енергетске индустрије у корист западних компанија. Многе оптужбе о корупцији, рутински управљене против Путина лично, имају за циљ да сугеришу да се он противи „отварању" руске енергетске индустрије и разбијању и приватизацији Гаспрома и Росњефта због тога што он има личног интереса у њима (а у случају Гаспрома да је он у ствари његов власник). То одмах постаје очигледно ако се детаљно анализирају (како сам ја и учинио) оптужбе о корупцији против Путина.

Тај програм гоњења Русије да приватизује и разбије своје енергетске монополе никада није сишао са дневног реда. То је и разлог зашто је Гаспром, упркос виталној и поузданој услузи коју пружа својим европским муштеријама, подвргнут толикој критици. Када се Европљани жале због своје енергетске зависности од Русије, они тиме изражавају своје незадовољство због тога што су принуђени да купују гас од једне једине компаније (Гаспром) која је у власништву руске државе, што је у супротности са њеним [разним] компанијама које послују у Русији.

То незадовољство Европе иде упоредо са њеним веровањем, које је дубоко укорењено, да је Русија на неки начин зависна од Европе као купца гаса, и као снабдевача финансирања и технологије.

Ова комбинација незадовољства и претераног самопоуздања јесте оно што се налази у позадини понављаних покушаја да се европско законодавство о енергетским питањима уреди на начин који би приморао Русију да „отвори" своју енергетску индустрију у Европи.

Први покушај је био тзв. Енергетски устав, који је и Русија потписала, али је на крају одбила да га ратификује. Најновији покушај је тзв. Трећи енергетски пакет ЕУ.

Он је био представљен као део анти-конкурентског и анти-монополског закона ЕУ. У суштини, он је уперен против Гаспрома, који јесте монопол – али очигледно, није европски.

То и јесте позадина оног конфликта око Јужног тока. Власти ЕУ су инсистирале да Јужни ток мора бити у складу са Трећим енергетским пакетом [ЕУ], мада је тај „Пакет" донет [и ступио на снагу] тек пошто су већ били закључени нацрти споразума о Јужном току.

Придржавање одредби Трећег енергетског пакета би за Гаспром значило да – мада је  снабдевач гасом – он не би могао да има контролу ни над гасом, ни над гасоводом којим би се тај гас испоручио.

Да је Гаспром на то пристао, он би тиме признао власт ЕУ над својим пословањем. У том случају би се, без сумње, током каснијег рада суочио са још више захтева за даљим променама у својим методима рада. На крају, то би водило и захтевима за промене структуре енергетске индустрије и у самој Русији.

Оно до чега је сада дошло јесте да су Руси казали: „Њет!". Уместо да наставе са тим пројектом, како су Европљани очекивали, покоравајући се захтевима ЕУ – Руси су се на запањеност свих потпуно из њега повукли.

Ова [њихова] одлука је била потпуно неочекивана. Док ово пишем, атмосфера је препуна љутитих жалби из Југоисточне Европе да њих нико није унапред консултовао, нити их је обавестио о овој одлуци. Неколико политичара тог региона (нарочито из Бугарске) очајнички се држе идеје да је ово руско обавештење блеф (али оно то није) и да ће се тај пројект на крају ипак моћи спасти. Пошто су се Европљани држали убеђења да Руси – осим њих као муштерија – немају алтернативе, они нису ни били у стању да предвиде нити могу сада да [себи] објасне ову руску одлуку.

Овде је сада важно објаснити зашто је Јужни ток од важности државама Југоисточне Европе, као и европској економији у целини.

Целокупна привреда Источне Европе је у лошем стању. Овим државама је Јужни ток био животно важни инвестициони и инфраструктурни пројект који би им обезбеђивао енергетску будућност. Осим тога, и транзитне тарифе које им је стављао у изглед, биле би изузетно важан извор зараде у страној валути.

Битна тачка по ЕУ јесте да је она у зависности од гаса из Русије. У Европи се изузетно много причало о трагању за алтернативним снабдевањем. Благо речено, напредак у том правцу је био мали. Једноставно – не постоји алтернатива руском гасу у количини која би била потребна да се надокнади онолико гаса колико Европа добија из Русије.

Било је неких говоранција о снабдевању америчким течним гасом, којим би се надокнадио гас који из Русије долази гасоводом. Не само да је амерички гас сам по себи скупљи од оног који из Русије долази гасоводом, што би био тежак ударац џепу европских потрошача и неповољно би погодило конкурентност европске привреде, него није вероватно да би га на располагању било ни у приближно потребним количинама. Осим тога, поред вероватног дампиншког утицаја недавног светског пада цене нафте на америчку индустрију енергената из шкриљаца, и – одувек незајажљиве у потрошњи енергије – САД ће и саме употребити највећи део својих енергената добијених из шкриљаца, тако да није вероватно да би преостало много за извоз у Европу. Поврх тога, [у САД] још увек не постоје постројења за производњу течног гаса – а није вероватно да би се то стање убрзо (ако и икада) променило.

Благо речено, и други могући извори снабдевања гасом су проблематични. Принос гаса из Северног мора је у паду. Није ни вероватно да би увоз гаса из северне Африке и Арапског залива био ни приближан потребним количинама. Гас из Ирана није на располагању из политичких разлога. Чак и када се то евентуално промени, вероватније је да би се Иранци (као и Руси што чине) одлучили да токове својих енергената управе на исток, у Индију и Кину, радије но у Европу.

Из очигледних географских разлога, Русија је Европи логичан и најекономичнији извор за гас. Све друге могућности иду уз економску и политичку цену која их на крају чини непривлачним.

Тешкоће које ЕУ има у налажењу алтернативних извора снабдевања гасом немилосрдно су се показале пропашћу још једног Набуко пројекта гасовода из области Кавказа и Централне Азије. Мада се о њему причало више година, пројект никада није заживео, јер никада није ни имао економског смисла.

У међувремену, док Европа прича о диверзификацији извора набавке енергената, Русија је та која уствари закључује [нове] послове.

Русија је такође потписала кључни уговор са Ираном, којим се размењује иранска нафта за руске индустријске производе. Она је такође пристала да направи велике инвестиције у иранску нуклеарну индустрију. Ако, и када, санкције Ирану буду укинуте, Европљани ће у Ирану затећи Русе који су већ тамо. Русија је, такође недавно, закључила договор о великом послу за испоруку гаса Турској (о чему ће у даљем тексту бити више речи). Ове послове далеко надмашују два огромна уговора које је ове године Русија закључила за испоручивање гаса Кини.

Руски енергетски извори су огромни – али не и бесконачни. Други уговор са Кином и онај са Турском само преусмеравају према тим земљама гас који је био планиран за Европу. Количина гаса у уговору са Турском је скоро идентична оној из Јужног тока – јер тај посао са Турском је замена Јужном току.

Ови послови показују да је Русија ове године донела стратешку одлуку да преусмери своје токове енергије даље од Европе. Мада ће бити потребно доста времена да се разјасни сав ефект, његове последице су суморне по Европу. Европу очекује озбиљан недостатак енергије, који ће она моћи да надокнади једино купујући је по много вишој цени.

Ови уговори Русије са Кином и Турском су [на Западу] били подвргнути критици, па и подсмеху, јер они дају Русији нижу цену за гас од оне коју јој Европа плаћа за гас.

Али, права разлика у цени и није толика колико наводе многи. И иначе, ове критике превиђају чињеницу да је цена само један чинилац у пословним односима.

Преусмеравајући гас у Кину, Русија цементира економске везе са државом коју она сада сматра кључним стратешким савезником и која има (или ће ускоро имати) економију са најбржим порастом на свету. Преусмеравајући гас на Турску, Русија консолидује све више растуће односе са Турском – чији је Русија сада највећи трговински партнер.

Турска је кључни потенцијални савезник Русији који консолидује њен положај на Кавказу и Црном мору. Турска је такође земља са 76 милиона становника, са брзо растућом економијом од 1,5 трилиона америчких долара и која се током претходних двеју деценија све више отклањала и удаљавала од ЕУ и Запада.

С друге стране, преусмеравајући гас од Европе, Русија напушта једно тржиште за свој гас, тржиште које економски стагнира и које је (како су показали догађаји ове године) непоправљиво непријатељско према Русији. Нико не треба да се чуди што Русија напушта односе са својим некадашњим партнером од кога добија непрекидни низ претњи и увреда, у комбинацији са морализаторским придикама, политичким мешањем – а сада још и санкцијама. Ниједан однос – пословни, или другачији не може да функционише на такав начин – па ни тај између Русије и Европе није изузетак.

О Украјини нисам ништа казао, јер она по мом мишљењу има мало везе са овим питањем.

Јужни ток је у почетку био замишљен због непрекидне украјинске злоупотребе свог положаја као државе транзита – а то има све изгледе да ће се наставити. Важно је рећи да је ова чињеница била призната – колико у Европи, толико и у Русији. Баш због те вечите украјинске злоупотребе свог положаја транзитне земље, Јужни ток је (уз њено гунђање против) ипак добио формалну подршку ЕУ. У ствари, ЕУ је исто толико потребно да заобиђе Украјину како би се осигурало њено снабдевање енергијом, колико је и Русија желела да има трасу изван Украјине како би је обишла.

Пријатељи Украјине у Вашингтону и Бриселу нису никада били сретни због тога и стално су лобирали против Јужног тока.

Ствар је у томе да је [сада] Русија била та која је Јужни ток „пустила низ мутно Дунаво", мада је имала избор да га оствари прихватајући услове ЕУ. Другим речима – Руси сматрају проблеме које реално ствара Украјина као транзитна држава за мање зло од услова које је ЕУ постављала за Јужни ток.

За изградњу Јужног тока су биле потребне године, и његово отказивање зато нема директне везе са садашњом кризом у Украјини. Руси су одлучили да себи могу приуштити да откажу Јужни ток, јер су донели одлуку да је будућност Русије у продаји своје енергије Кини и Турској, као и другим државама у Азији (а предстоји више гасних договора са Корејом и Јапаном, а можда и са Пакистаном и Индијом), а не у њеној продаји Европи. Ако је то тако, за Русију је Јужни ток изгубио своју сврху. Ето, зашто су Руси Јужни ток „пустили низ мутно Дунаво", на свој карактеристичан директни начин.

Чинећи то, Руси су разоткрили ЕУ-блеф. До сада је Русија зависила од Европе као муштерије за своју енергију, а Европа је сада та која је антагонизовала – и то вероватно непоправљиво – свог кључног партнера и снабдевача енергијом.

Ипак, пре но што завршим, хтео бих прво нешто да кажем о онима који су највише награбусили у овим пословима. То су корумпирани и неспособни пигмеји који претендују на то да су влада Бугарске. Да су они имали и најмање достојанства и самопоштовања, казали би Европској комисији – онда када је ова донела Трећи енергетски пакет – да се затрчи и скочи кроз прозор. Да је Бугарска јасно изнела своју намеру да настави са радом на Јужном току, он би несумњиво био изграђен. Наравно, дошло би до огромног џапања унутар ЕУ, јер је Бугарска отворено негирала Трећи енергетски пакет, али тада би Бугарска радила у свом националном интересу, а не би јој зафалили ни пријатељи унутар ЕУ. На крају би победила.

Уместо тога, под притиском неких индивидуа – као што је сенатор Џон МекКејн, бугарско руководство се понашало као провинцијски политичар (што они и јесу) и покушавали су да истовремено трче уз ЕУ зеца и руске псе. Резултат овакве имбецилне политике је да су увредили Русију, историјског савезника Бугарске, а тиме су и обезбедили да руски гас који је могао да тече у Бугарску и да преобрази ту земљу, сада уместо тога иде у Турску, историјског непријатеља Бугарске.

Бугари нису једини који су радили на тако кукавички начин. Све чланице ЕУ, па чак и оне са историјским везама са Русијом, подржавале су разне пакете ЕУ-санкција против Русије, без обзира на сумње које су се изражавале у такву политику. Прошле године се Грчка, још једна од земаља са јаким везама са Русијом, повукла из посла продаје своје компаније за природни гас Гаспрому, јер јој ЕУ није то одобрила, упркос чињеници да је Гаспром понудио најбољу цену.

Ово нам пружа и ширу поуку – кад год Руси чине нешто такво као што су сада учинили, Европљани реагују запањено и љутито – а тога у овом тренутку има и превише. Политичари ЕУ који доносе одлуке које изазивају овакве [ре]акције Русије изгледа да имају неке чудновате претпоставке и убеђења да – док је јако фино да ЕУ уводи санкције Русији до миле воље, Русија то никада неће учинити Европској унији. Када Русија то учини, настаје запањеност, увек у пратњи лажљивих коментара да се Русија понаша „агресивно", или „супротно својим интересима", или да је „претрпела пораз". Ништа од тога није истина – док сада бес и прекори препљављују ходнике ЕУ (а ја сам добро обавештен о томе[1]).

У јулу је ЕУ покушавала да парализује нафтну индустрију Русије тиме што је увела санкције за извоз технике за нафтне бушотине у Русију. Овај покушај ће сигурно пропасти зато што су Русија и државе са којима она тргује (укључујући Кину и Јужну Кореју) сигурно способне да и саме производе ту технологију.

Насупрот томе, пословима које је ове године закључила са Кином, Турском и Ираном, Русија је нанела уништавајући удар енергетској будућности ЕУ. Кроз неколико година, Европљани ће почети да увиђају да моралисање и блеф имају своју цену. Без обзира на све, отказујући Јужни ток, Русија је Европи наметнула најефективније санкције од свих које смо ове године видели.

Са енглеског посрбило: Стање ствари

[1] Прим. Ур.: Како каже „Раша Инсајдер" (http://russia-insider.com/en/users/alexander_mercouris), Александер Меркурис је експерт за међународно право и односе, писац о међународним питањима са специјалним интересовањем за Русију и законе. Веома много је писао о правним аспектима НСА шпијунаже и догађајима у Украјини са аспекта људских права, уставности и међународних закона. 12 година је радио на Краљевским Судовима Правде у Лондону (Royal Courts of Justice in London) као адвокат, специјализован за људска права и уставност.

Његова породица је била позната у грчкој политици током више генерација, чест је коментатор на телевизији и говорник на конференцијама. Живи у Лондону.

С друге стране, како је објављено у опширном чланку у The Telegraph од 16.03. 2012, он је у В. Британији избачен из реда адвоката и изгубио право да се бави адвокатуром због тешког скандала у коме је лажно оптужио једног од најистакнутијих судија британског Врховног суда да га је тај киднаповао и присиљавао га да повуче захтев свог клијента за неко обештећење у висини од 1 милиона фунти (?!) .

Он је и врло активан блогер (https://mercouris.wordpress.com/author/mercouris/ ).

http://www.srbijadanas.net/aleksander-merkuris-znacaj-otkazivanja-juznog-toka/

ИСТИНА ИЛИ ЛАЖ - Војислав Шешељ

ИСТИНА ИЛИ ЛАЖ - Војислав Шешељ

 SRPSKA RTV

 

 

 

https://www.youtube.com/watch?v=51-iXcuGE88

Stvari izmiču kontroli

Objavio/la PCNEN Drugi pišu 06. Dec. 2014. | 09:40

Piše: Tomislav Jakić

Idemo redom. Kaže najprije novi glavni tajnik NATO, Jens Stoltenberg, kako se ubrzano izgrađuju brze snage za intervenciju namijenjene obrani članica pakta od Rusije, pa dodaje: 'Kada te snage postignu svoju punu spremnost, nisu isključeni ni lokalni okršaji.' Promatrač malo duljeg sjećanja poželi da ga prekrsti u Sloba Stoltenberg, jer i Milošević je izrekao u svojem čuvenom govoru na Gazimestanu rečenicu: 'A ni oružani sukobi nisu isključeni', najavljujući što će se dogoditi u Jugoslaviji. I dogodilo se – voljom onoga tko je oružane sukobe najavio.

Američki predsjednik Obama kaže kako je Rusija utjerala strah u kosti svojim susjedima. Pri tome ne širi se Rusija prema Zapadu, nego se NATO, usprkos obećanju što su ga i SAD i tadašnja Zapadna Njemačka dale sovjetskom predsjedniku Gorbačovu u zamjenu za njegov pristanak na ujedinjenje Njemačke, širi prema granicama Rusije. Širi se s perspektivom da rakete postavi na pozicije s kojih će im trebati samo 60 sekundi leta da pogode Moskvu. I opet se treba malo dulje sjećati, pa prizvati u pamet što su Sjedinjene Države učinile kada je Sovjetski Savez pokušao instalirati rakete u 'njihovom dvorištu', na Kubi. Konstatirati to nije izraz nikakvog antiamerikanizma. To su naprosto činjenice.

I, napokon, dana 4. prosinca 2014. Predstavnički dom američkog Kongresa golemom većinom izglasava rezoluciju kojom 'oštro osuđuje politiku agresije Rusije prema susjednim državama', uz poziv na jačanje Atlantskoga pakta i povećanu pomoć Ukrajini. E sada, pogledajmo i opet činjenice, oslobođeni svakoga antiamerikanizma, ali i antirusizma. Tko je agresivan, tko koga (i što) ugrožava, tko i kako djeluje, a tko reagira?

Je li Rusija inicirala nerede u Kijevu i nelegalno (to je danas valjda svakome jasno) rušenje predsjednika Janukoviča, bez obzira na to kakav je on bio ili nije bio? Nije. Je li Rusija odgovorna za mrtve na Majdanu, pogotovo za onih gotovo stotinu ustrijeljenih hicima iz snajpera kako bi se minirao sporazum o prekidu nemira, postignut uz sudjelovanje zapadnih ministara vanjskih poslova? Nije. Jesu li snajperisti ikada otkriveni, odnosno znamo li kakvi su rezultati istrage? Ne znamo. Jesu li antivladine demonstracije pratili izljevi desnog radikalizma, neonacizma i antisemitizma? Jesu. Je li nova vlada u Kijevu nakon rušenja Janukoviča (koji je pobjegao u Rusiju) svoj mandat počela mjerama usmjerenim na smanjivanje prava ruskoga dijela stanovnika na istoku zemlje? Jest (pri čemu je nebitno što je kasnije od tih mjera djelomično odustala). Je li pobuna u istočnoj Ukrajini počela tek nakon toga? Jest. Je li ikada nepobitno dokazana ruska umiješanost u tu pobunu? Nije. A je li Rusija anektirala Krim, nakon provedenog referenduma koji je bio slobodniji (usprkos vojsci na ulicama) od nekih koje Zapad prihvaća bez primjedbi? Jest. Je li Zapad ne jednom optužio Rusiju da šalje tenkove, oklopna vozila i vojnike, kako bi pomogla pobunu u istočnoj Ukrajini? Jest. A jesu li te 'informacije' ikada bile poduprte satelitskim snimkama, ili nekim drugim nepobitnim dokazima (npr. zarobljenicima koji bi priznali da su vojnici ruske vojske)? Nije. Je li ikada itko porekao da su SAD uložile milijarde dolara u ono što su nazvale uvođenjem demokracije u Ukrajini? Nije, dapače, američki su se dužnosnici time hvalili. Jesmo li svjedoci višemjesečne propagandne kampanje, sračunate na to da u zemljama, nekadašnjim sovjetskim satelitima (Poljskoj i baltičkim državama prije svih ostalih), što su još pod traumom zbog dugogodišnje podložnosti Moskvi, ponovo probudi strah od Moskve i njezine politike? Jesmo. Je li Zapad (SAD i EU) uveo sankcije Moskvi i stalno prijeti novima, pa je tek nakon toga Moskva uvela vrlo ograničene sankcije usmjerene na te zemlje? Baš je tako bilo.

I mogli bismo dalje gotovo u nedogled. Zaključak? Zapad djeluje, Putin (Rusija) reagira. No, ono što je pri tome opasno (i postaje sve opasnije) to je da se spirala zaoštravanja na relaciji Zapad – Istok stalno ubrzava. Stvari izmiču kontroli, odnosno da ne bismo bili do kraja dramatični, kažimo to ovako: sva je prilika, nastavi li se sadašnjim načinom i politikom, da stvari zaista izmaknu kontroli. Dogodi li se to, bit ćemo sretni, ako će Treći svjetski rat biti 'samo' ono što je nagovijestio Papa Franjo: niz prividno nepovezanih ratova, u kojima se isprepliću razaranja, ubijanja, kršenja ljudskih prava i podjarmljivanja ljudi i naroda.

No, stvari nisu počele s Ukrajinom. Bilo bi tragično pogrešno nasjesti na tu priču, iz koje se izvodi zaključak o 'dobrom Zapadu' i 'zlom Istoku'. Ne, stvari su počele s urušavanjem onoga što se nazivalo socijalizmom kao svjetskog poretka (pri čemu mu ne dajemo ni pozitivnu, ni negativnu ocjenu), odnosno s onime što se na Zapadu smatra pobjedom u Hladnome ratu. Iz zaključka (pogrešnog) o toj pobjedi izvučen je i naredni zaključak, onaj o pravu pobjednika, dakle Zapada na novu preraspodjelu interesnih sfera. Počelo je relativno blago, uvlačenjem država nekadašnjeg sovjetskog bloka u NATO, da bi se krajnje agresivno nastavilo onim što je euforično nazvano Arapskim proljećem, a što nije bilo ništa drugo nego rat za ovladavanje energentima, odnosno izvorima energenata, te sprečavanjem Rusije da poveća svoj izvoz energenata u Evropu; 'miniranje' projekta Južni tok krajnja je potvrda takve politike.

Jesu li zbog toga uništene cijele države (Irak, Afganistan, Libija, Sirija – gdje 'posao' još nije završen)? Jesu. Da li je Zapad naoružavao – direktno i posredstvom saveznika – militantne islamiste, džihadiste zapravo, kako bi dobio saveznike za provođenje takve svoje politike na Bliskom i Srednjem istoku? Itekako jest. Je li Zapad, objektivno gledano, stvorio tzv. Islamsku državu, fanatike i bjelosvjetske pustolove i ubojice, ne bi li uz njihovu pomoć srušio Assada u Siriji, da bi sada bio primoran stvarati svjetsku koaliciju protiv njih, ali ne pod kapom Ujedinjenih naroda, nego pod vodstvom Sjedinjenih Država i u sjedištu Atlantskoga pakta? Nedvojbeno jest. Kakva je u svemu tome bila uloga Rusije? Nikakva, osim što se u slučaju Libije dala navući na tanak led, pa je glasala za rezoluciju Vijeća sigurnosti UN koja je odmah zloupotrijebljena za bombardiranje Libije, da bi u slučaju Sirije uporno blokirala svaki takav pokušaj, ali i pomogla da iz Sirije bude maknuto kemijsko oružje (barem ono kojim je raspolagala Assadova vlast).

Kada je Ukrajina u pitanju Rusija se uporno i – treba priznati sve jasnije – odupire politici dovođenja Atlantskoga pakta na svoje granice, što posljednjih tjedana demonstrira i nazočnošću svojih oružanih snaga u međunarodnim vodama i u slobodnom zračnom prostoru, ali tik do granica članica Atlantskoga pakta. Može li se to nazvati agresivnom politikom prema susjednim državama? Teško. A može li se reći kako je Rusija dovedena u poziciju da se tako ponaša djelovanjem Zapada, predvođenoga Sjedinjenim Državama? Ako se zadrži minimum objektivnosti, na to se pitanje mora odgovoriti potvrdno.

Putin nije neuračunljiv političar, ni improvizator. On ne djeluje gledajući u prvome redu kako stoji njegova popularnost u anketama javnoga mnijenja. Za Obamu, izgubljenoga u drugome mandatu, pogotovo nakon što su Republikanci preuzeli kontrolu nad Kongresom, to se već malo teže može reći. Američki je predsjednik, prema svemu sudeći, postao zarobljenikom ne samo hladnoratovske retorike, nego i politike onoga vremena. I za to postoji objašnjenje.

Zapad se već godinama bori s gospodarskom i financijskom krizom koja je – tek da usput podsjetimo – krenula iz Sjedinjenih Država. Recept obuzdavanja krize – nesmiljena štednja pokazao se nedjelotvornim. Svi to znaju, nitko ne želi priznati, a pogotovo ne želi tražiti drugo i drugačije rješenje? Kakvo? Zar odricanje od neoliberalnog kapitalizma? Ne dolazi u obzir, kažu otuđeni centri financijske moći koji – sve je jasnije – diktiraju i vladama i parlamentima (bez obzira na izbore, ma kako demokratski oni bili). Da će, međutim, kriza koja ne jenjava (a vraća se i u Njemačku, usprkos prognozama da se Berlin izvukao) nužno učiniti autoritarne režime koji igraju na kartu socijale privlačne masama sve siromašnijih i sve obespravljenijih, i opet bez obzira na sva demokratska prava što ih uživaju, to je jasno čak i onima koji diktiraju pravila igre na Zapadu. I tu je korijen straha, stvarnoga straha od Rusije. Washington dobro zna da Moskva nema namjere voditi bilo kakve agresivne ratove. Ali, da bi Moskva, oslonjena na tradiciju – kako je u svojem obraćanju naciji rekao Putin – poštivanja nacionalne časti i pravoga suvereniteta, tim masama mogla postati privlačnom, to nije teško pretpostaviti. I zato Moskvu treba 'obuzdati', baš kao što se to radilo potkraj četrdesetih godina dvadesetoga stoljeća. Zato Putina treba demonizirati. Zato treba 'stvaranjem neprijatelja' učvrstiti homogenost unutar vlastitih redova, nagrizenu sumnjama u budućnost i u kurs kojim idu i Zapad i Evropska unija i skrenuti pozornost od globalnih problema koje se ne rješava (nerazvijenost, glad, siromaštvo, klimatske promjene), problema koji su, dokazano i provjereno, posljedica sustava što ga se uporno reklamira kao najboljega na svijetu i nastoji, pa i silom, nakalemiti cijelome svijetu.

Neke davne 1941. godine, i tada u prosincu, američki je predsjednik Franklin Delano Roosevelt nazvao dan kada je Japan bez objave rata napao Sjedinjene Države 'danom beščašća'. Tko zna, neće li jednoga dana nekim sličnim imenom biti nazvan i dan, kada je američki Kongres rezolucijom osudio 'politiku agresije Rusije prema susjednim državama'? Pretjerujemo? Možda. A ipak, ima ova rezolucija i sve što joj je prethodilo itekako veze sa čašću. Nečasno je, naime, otvoreno lagati. Nečasno je drugoga optuživati za nešto što ne radi, ili barem ne radi samo on. Nečasno je silnom propagandnom kampanjom sijati strah među milijunima ljudi, ne bi li ih se dobilo na svoju stranu u sučeljavanju s protivnikom koji to nije, ali koji to svakim potezom zaoštravanja prema njemu sve više postaje. Zapravo: mora postati. Upućuje na to Putinova poruka građanima Rusije da će naredna godina biti 'teška' (čovjek se mora sjetiti čuvenoga Churchillova govora na početku Drugoga svjetskog rata kojim je Britancima obećao samo 'krv, znoj i suze'). Nečasno je dalje igrati se sa sudbinama ljudi, država i kontinenata, samo zato da bi se zadovoljili vlastiti interesi. Nečasno je napokon služiti profitu i samo profitu, a zaboravljati, ili svjesno zloupotrebljavati ne samo sudbine milijuna ljudi, nego i načela na kojima se još ne tako davno temeljila konstrukcija međunarodnih odnosa.

Putin je rekao kako neće dozvoliti da Rusija postane Jugoslavija. Zloguka najava. Pa ćemo stoga još jednom reći: stvari izmiču kontroli. Zloguka prognoza? Voljeli bismo da jest. Manipuliranje činjenicama? U svemu što smo naveli – sigurno nije. Zaključivanje, slobodno i neopterećeno bilo čime, na osnovi nepobitnih činjenica? Itekako. A svakome je čitatelju prepušteno da donosi svoje zaključke, uz jednu 'malu' molbu: da ne dozvoli da bude zaveden propagandom. Nije istina ono što tvrde mnogi, samo zato što ih je mnogo. Ponekada je istina i ono na što upozoravaju rijetki, naprosto zato što tako zaista jest.

Novossti

http://www.pcnen.com/portal/2014/12/06/stvari-izmicu-kontroli/