BORIS TADIĆ GOVORI O TRENUTNOJ SITUACIJI U SRBIJI, RELACIJAMA SA CRNOM GOROM I BLISKIM VEZAMA VUČIĆA I ĐUKANOVIĆA

U EKSKLUZIVNOM INTERVJUU ZA ''DAN'': BORIS TADIĆ GOVORI O TRENUTNOJ SITUACIJI U SRBIJI, RELACIJAMA SA CRNOM GOROM I BLISKIM VEZAMA VUČIĆA I ĐUKANOVIĆA

 

Za razliku od Nikolića, uvijek sam tokom posjeta Crnoj Gori posjećivao i srpske institucije

 

Tragično je da naši odnosi zavise od optuženih za šverc droge i cigareta

 

Od Vučića i Đukanovića nismo čuli nikakve političke stavove koji se tiču njihovih dijametralno suprotstavljenih pozicija iz prošlosti, pa ne možemo da znamo da li političke razlike koje su tada postojale između njih i danas postoje Nijedno otvoreno pitanje nije riješeno, a nismo uspjeli ni da saznamo stav srpskih zvaničnika po pitanju jezika, kulture, identiteta i statusa srpske etničke zajednice u Crnoj Gori i crnogorske u Srbiji Po­li­ti­čar i dr­žav­nik, biv­ši pred­sjed­nik Sr­bi­je, biv­ši pred­sjed­nik i biv­ši po­ča­sni pred­sjed­nik De­mo­krat­ske stran­ke, sa­da­šnji li­der So­ci­jal­de­mo­krat­ske stran­ke Bo­ris Ta­dić, iako se u po­sled­nje vri­je­me pre­tje­ra­no ne eks­po­ni­ra u jav­no­sti, ima i te ka­ko ži­ve po­li­tič­ke ak­tiv­no­sti i na do­ma­ćoj sce­ni i na me­đu­na­rod­nom pla­nu. Ka­ko tvr­di u eks­klu­ziv­nom in­ter­vjuu za „Dan'', ne­po­sred­no pred mar­tov­ske iz­bo­re u Sr­bi­ji po­li­tič­ki se ak­ti­vi­rao i osno­vao no­vu stran­ku da bi spri­je­čio na­sta­nak pre­ve­li­ke asi­me­tri­je iz­me­đu vla­sti i opo­zi­ci­je. Ta­dić is­ti­če i da se ne sla­že sa ne­kim in­ter­pre­ta­ci­ja­ma da su od­no­si sa Cr­nom Go­rom bo­lji sa­da ne­go u vri­je­me dok je on bio pred­sjed­nik Sr­bi­je, is­ti­ču­ći da ni­je ri­je­še­no ni­jed­no otvo­re­no pi­ta­nje iz­me­đu dvi­je ze­mlje, a da su na­vod­no bli­ski od­no­si pred­stav­ni­ka ak­tu­el­ne vla­sti za­pra­vo re­zul­tat lič­nih in­te­re­sa obje stra­ne.
Da li su, pre­ma Va­šem mi­šlje­nju, od­no­si Sr­bi­je i Cr­ne Go­re na­pre­do­va­li ili na­za­do­va­li u od­no­su na pe­ri­od ka­da ste Vi bi­li pred­sjed­nik Sr­bi­je?
-Čuo sam sa­mo na­knad­nu in­ter­pre­ta­ci­ju o ni­žem ni­vou od­no­sa Sr­bi­je i Cr­ne Go­re u vri­je­me mog pred­sjed­nič­kog man­da­ta, ali ni­sam vi­dio ni­ka­kav na­pre­dak u tim od­no­si­ma sa­da. Ni­jed­no otvo­re­no pi­ta­nje ni­je ri­je­še­no, a ni­smo uspje­li ni da sa­zna­mo stav srp­skih zva­nič­ni­ka po pi­ta­nju je­zi­ka, kul­tu­re, iden­ti­te­ta i sta­tu­sa srp­ske et­nič­ke za­jed­ni­ce u Cr­noj Go­ri i cr­no­gor­ske u Sr­bi­ji. Je­di­no oko če­ga su uspje­li da se usa­gla­se je na­knad­no po­gre­šno tu­ma­če­nje srp­sko-cr­no­gor­skih od­no­sa iz vre­me­na pri­je 2012. go­di­ne. A isti­na je da sam to­kom mog pred­sjed­nič­kog man­da­ta uvi­jek na­i­la­zio na pri­ja­telj­ski pri­jem u Cr­noj Go­ri i ta­kav pri­jem su ima­li i cr­no­gor­ski zva­nič­ni­ci u Sr­bi­ji. Bi­lo bi tra­gič­no uko­li­ko na kra­ju bu­de­mo mo­ra­li da za­klju­či­mo da su od­no­si Sr­bi­je i Cr­ne Go­re za­vi­si­li od sta­tu­sa op­tu­že­nih u kri­vič­nom pro­ce­su za šverc nar­ko­ti­ka i ci­ga­re­ta pred srp­skim nad­le­žnim in­sti­tu­ci­ja­ma. Sa­svim si­gur­no će vri­je­me po­ka­za­ti da li je to bio raz­log za od­re­đe­ne ten­zi­je u od­no­si­ma Sr­bi­je i Cr­ne Go­re o ko­ji­ma se sa­da go­vo­ri. Uko­li­ko je to ta­ko, to bi bi­lo tra­gič­no i za Sr­bi­ju i za Cr­nu Go­ru.
Ka­ko ko­men­ta­ri­še­te bli­ske ve­ze Alek­san­dra Vu­či­ća i Mi­la Đu­ka­no­vi­ća, s ob­zi­rom na ne ta­ko dav­no oštro iz­ra­že­ne po­li­tič­ke raz­li­ke me­đu nji­ma?
-S ob­zi­rom na to da od njih ni­smo ču­li ni­ka­kve po­li­tič­ke sta­vo­ve ko­ji se ti­ču nji­ho­vih di­ja­me­tral­no su­prot­sta­vlje­nih po­zi­ci­ja iz pro­šlo­sti, mi ne mo­že­mo da zna­mo da li po­li­tič­ke raz­li­ke ko­je su ta­da po­sto­ja­le iz­me­đu njih i da­nas po­sto­je. Osta­je, da­kle, ne­iz­vje­snost da li je ak­tu­el­no pri­bli­ža­va­nje od­raz po­li­tič­ke sa­gla­sno­sti ili pu­kih in­te­re­sa.
Ka­ko ocje­nju­je­te po­lo­žaj srp­skog na­ro­da u Cr­noj Go­ri i ka­ko gle­da­te na po­ziv To­mi­sla­va Ni­ko­li­ća da „Sr­bi iz Cr­ne Go­re uđu u vlast''?
-Pr­vo, sva­ko po­li­tič­ki pi­smen zna da ne ula­ze na­ro­di u vlast ne­go po­li­tič­ke stran­ke. Dru­go, lič­no sam se za­la­gao za ula­zak stranaka, ko­je su za­stu­pa­le osim cr­no­gor­skih i in­te­re­se srp­skog na­ro­da, u vla­du Re­pu­bli­ke Cr­ne Go­re. Me­đu­tim, za raz­li­ku od Ni­ko­li­ća uvi­jek sam to­kom po­sje­ta Cr­noj Go­ri po­sje­ći­vao i srp­ske in­sti­tu­ci­je. Oba­ve­za je sva­kog pred­sjed­ni­ka da pri­li­kom po­sje­te stra­noj ze­mlji po­sje­ti i in­sti­tu­ci­je svog na­ro­da u toj ze­mlji, uko­li­ko one po­sto­je. Ni­ko­lić je iz­bje­gao to da uči­ni, pa su i mo­ti­va­ci­ja i iskre­nost nje­go­vog po­zi­va da „Sr­bi iz Cr­ne Go­re uđu u vlast" upit­ni.
Po­li­tič­ku si­tu­a­ci­ju u Sr­bi­ji ka­rak­te­ri­še ap­so­lut­na do­mi­na­ci­ja jed­ne stran­ke ne­za­bi­lje­že­na od vre­me­na Mi­lo­še­vi­ća. Či­ni se da opo­zi­ci­ja ne­ma ka­pa­ci­tet da se su­prot­sta­vi do­mi­na­ci­ji SNS-a, jer je ras­cjep­ka­na. Ka­ko vi­di­te svo­ju ulo­gu u sve­mu to­me, po­čev­ši od su­ko­ba i po­dje­la u DS-u do osni­va­nja no­ve stran­ke?
-Osni­va­njem no­ve stran­ke i iz­la­skom na iz­bo­re po­ku­šao sam da spri­je­čim na­sta­nak pre­ve­li­ke asi­me­tri­je iz­me­đu vla­sti i opo­zi­ci­je, jer De­mo­krat­ska stran­ka si­gur­no ne bi do­bi­la gla­so­ve ko­je je iz­gu­bi­la to­kom man­da­ta Dra­ga­na Đi­la­sa. Po­no­vo sam se u po­sled­njem tre­nut­ku pred iz­bo­re ak­ti­vi­rao upra­vo sa na­mje­rom da u par­la­men­tu bu­du za­stu­plje­ni i oni gra­đa­ni ko­ji su ra­ni­je bi­li mo­ji gla­sa­či, a u tom tre­nut­ku ni­su ima­li za ko­ga da gla­sa­ju. Što se ti­če opo­zi­ci­je, mi da­nas u Sr­bi­ji ima­mo uglav­nom kva­zi­o­po­zi­ci­o­ne stran­ke bez ja­sne po­li­ti­ke, ko­je „ga­la­me" ka­ko je Vu­čić dik­ta­tor isto­vre­me­no mu „iza za­vje­se" nu­de­ći sa­rad­nju. Osim to­ga, ima­mo ogro­man pri­ti­sak i cen­zu­ru me­di­ja, ko­ji su svi ma­nje- vi­še pro­vla­di­ni.
Sr­bi­ja je na ras­kr­sni­ci - EU ili Ru­si­ja. Ko­li­ko du­go će, pre­ma Va­šem mi­šlje­nju, ak­tu­el­na vlast mo­ći da, uslov­no re­če­no, sje­di na ''dvi­je sto­li­ce''?
-Od No­ve go­di­ne će se ma­ne­var­ski pro­stor za to znat­no su­ža­va­ti. Sr­bi­ja će uz ko­na­čan po­če­tak pre­go­vo­ra bi­ti uve­de­na u usa­gla­ša­va­nje svo­je sa spolj­nom po­li­ti­kom EU. Me­đu­tim, zbog pred­sje­da­va­nja OEBS-om ipak će­mo ima­ti do­ne­kle asi­me­trič­nu po­zi­ci­ju u od­no­su na dru­ge evrop­ske ze­mlje to­kom na­red­ne go­di­ne. Osim to­ga, Sr­bi­ja ni­je na ras­kr­sni­ci iz­me­đu Ru­si­je i EU, već je čvr­sto opre­di­je­lje­na za evrop­sku bu­duć­nost. Uti­sak te ras­kr­sni­ce stva­ra­ju raz­li­či­te spolj­no­po­li­tič­ke iz­ja­ve vla­de i pred­sjed­ni­ka i ne­a­de­kvat­na re­ak­ci­ja vla­de na iz­ja­ve To­mi­sla­va Ni­ko­li­ća ko­je se ko­se sa zva­nič­nom spolj­no­po­li­tič­kom ori­jen­ta­ci­jom na­še vla­de i stra­te­škim od­lu­ka­ma srp­skog par­la­men­ta o evrop­skoj ori­jen­ta­ci­ji Sr­bi­je.
M.Nje­guš


Sa­rad­nja sa svim srod­nim stran­ka­ma u Cr­noj Go­ri

Ko­ja Vam je po­li­tič­ka par­ti­ja iz Cr­ne Go­re pro­gram­ski naj­bli­ski­ja i pla­ni­ra­te li ne­ku kon­kret­ni­ju sa­rad­nju s ne­kim od ak­te­ra ov­da­šnje po­li­tič­ke sce­ne?
-Dok sam bio pred­sjed­nik De­mo­krat­ske stran­ke, ima­li smo do­bru sa­rad­nju sa So­ci­ja­li­stič­kom na­rod­nom par­ti­jom i ta sa­rad­nja se sa­da na­sta­vlja i sa mo­jom no­vom So­ci­jal­de­mo­krat­skom stran­kom. Pla­ni­ra­mo sa­rad­nju sa svim srod­nim stran­ka­ma iz Cr­ne Go­re ko­je se za­la­žu za na­sta­vak po­li­ti­ke iz­grad­nje sta­bil­no­sti na Za­pad­nom Bal­ka­nu, po­što­va­nja iden­ti­te­ta srp­skog i cr­no­gor­skog na­ro­da i afir­ma­ci­je na­ših uza­jam­no po­ve­za­nih kul­tu­ra. Ta­ko­đe će­mo sa­ra­đi­va­ti sa onim stran­ka­ma ko­je di­je­le stra­te­šku vi­zi­ju eko­nom­skog raz­vo­ja i evro­a­tlan­tskih in­te­gra­ci­ja ze­ma­lja re­gi­o­na.


Uvi­jek se ra­do vra­ćam u Pi­vu

S ob­zi­rom na či­nje­ni­cu da ste re­lak­si­ra­ni­ji od oba­ve­za, da li je to zna­či­lo da ste ima­li i vi­še pri­li­ka da po­sje­ti­te za­vi­čaj pre­da­ka?
-Ni­sam re­lak­si­ra­ni­ji od oba­ve­za, bu­du­ći da imam mno­go ak­tiv­no­sti i na me­đu­na­rod­nom pla­nu i u do­ma­ćoj po­li­ti­ci. Na­ža­lost, u Cr­noj Go­ri sam u po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na bo­ra­vio sa­mo ri­jet­ko i uglav­nom tu­žnim po­vo­di­ma ka­da su pre­mi­nu­li ne­ki mo­ji ro­đa­ci. Na­dam se da ću u bu­duć­no­sti če­šće po­sje­ći­va­ti za­vi­čaj svog oca i uvi­jek se ra­do vra­ćam u Pi­vu, na Dur­mi­tor i u Gor­nje Po­lje kod Nik­ši­ća, oda­kle su mo­ji Ta­di­ći i Gr­bo­vi­ći.

 

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Vijest%20dana&clanak=469446&datum=2014-12-30&naslov=Tragi%E8no%20je%20da%20na%B9i%20odnosi%20zavise%20od%20optu%BEenih%20za%20%B9verc%20droge%20i%20cigareta

Александaр Чепурин: Србија не планира да се предаје

Резултати године са Александром Чепурином: Србија не планира да се предаје

© Photo: pecat.co.rs

2014. година у руско-спрским односима. Посета председника Путина Београду – и разочараност поводом Јужног тока. Ембарго за Европу – и могућности за српске произвођаче. Сећање на Први светски рат – и ера савремених информационих технологија. О резултатима года у интервјуу за Спутњик Србија говори амбасадор РФ у Србији Александар Чепурин.

Господине Чепурин, главни политички догађај године у нашим односима је посета председника Путина Београду. Да ли је она била импулс за развој односа? Каква је била ова година за Србију?

Развоју економских односа неусмњиво је потребна политичка подршка. У току мада и не превише дуге посете преседника Владимира Путина пошло је за руком да се договоре сва важна питања наше сарадње. Мислим да је то било снажан импулс, мада треба признати да су политички контакти међу нашим земљама ове године и тако били крајње интензивни. Русија је заинтересована за јаку, просперитетну Србију као кључног фактора на западном Балкану. И не ради се само о сличности менталитета, језика, јединству религије. Имамо иза себе пет векова сарадње, ми смо били заједно у два светска рата, ми смо природни савезници. Година је била сложена. То је била година великог оптерећења за српско руководство: председник и премијер су радили на ивици могућности у условима економске кризе. Ако се говори о спољној политици, Србија и даље поставља као стратешки циљ ступање у ЕУ, али при томе јасно указује да то неће бити препрека за очување добрих односа са РФ.

Ви сте једном упоредили хипотетичне санкције Србије против Русије са „пуцњем себи у ногу". Ми видимо да Београд није хтео да пуца себи у ногу, што се, између осталог, у ратно време изједначава са дезертерством. Сада, хвала богу, време у Европи није ратно, али је сложено... Шта за вас значи ова одлучност Београда?

Срби нису подржали санкције, без обзира на снажан притисак од стране ЕУ и посебно Вашингтона. Али Србија је издржала и не планира да се предаје – и ми смо захвални руководству земље. У Србији схватају да је потребно мислити пре свега на сопствене интересе. Тако би увођење санкција против Русије чак просто из прагматичних разлога било негативно за саму Србију, посебно узимајући у обзир споразум о слободној трговини са Русијом. 

Ове године веома озбиљно је увећан извоз српске пољопривредне продукције у Русију. Летос је министар пољопривреде РФ Николај Фјодоров позвао српске партнере да пожуре са изласком на руско тржиште. Да ли је позив био успешан?

Према оценама, ове године српски извоз пољопривредне продукције у Русију износи око 350-400 милиона долара, тачније скоро два пута више него прошле године. Могућности Србије су ограничене, пошто то није превише велика земља, али она активно ради на томе да се увећа производња – и на рачун сопствених снага, и посредством инвестиција. Сада постоји задатак да се одради могућност руских улагања у српски аграрни сектор, имајући у виду руско тржиште и тржиште Евроазијске економске заједнице.

Ове године у Београду је био откривен споменик хероју рата, како је рекао један историчар, вођеном „за прекрајање света, за које Русија није била заинтересована". Реч је о Николају Другом...

Ове године смо заједно са српским пријатељима делимично исправили грешку прошлог века који практично није оставио споменике нашег братства по оружју из доба Првог светског рата. Постављен је споменик у Тополи, обновљен у Новом Саду. У срцу Београда овековечено је сећање на руске и српске хероје. Али споменик Николају Другом преко пута председничке палате – то је изузетан догађај, зато што се у Србији посебно односе према њему.

Један од најсложенијих момената за Србију 2014. године је затварање пројекта Јужни ток. Довољно је говорено о разлозима, о томе да их никако не треба тражити у Москви. И сада постаје актуално питање – да ли за Србију постоји место у новим енергетским пројектима?

Несумњиво, Србија је са жаљењем примила вест о Јужном току. Али Русија је била приморана да донесе ту одлуку због неконструктивног става ЕУ и притиска Вашингтона – и овде, у Београду, многи то схватају. У сваком случају, сарадња са Србијом у енергетској сфери се наставља. Руска страна је предузела напоре за потпуно испуњење уговорених обавеза за испоруке гаса српским потрошачима, између осталог за осигурање додатног обима. Са наше стране било је изјављено да ће се интереси партнера максимално поштовати. Треба се договарати о новим маршрутама, ова питања су на дневном реду и разматраће се.

Од 1. јануара Србија председава ОЕБС-ом. У условима извесног раскола међу земљама-чланицама то није једноставан задатак. Како видите задатке Србије у наредних пола године?

Председавање ОЕБС-ом је изазов за Београд, али Срби имају довољно регионалних проблема, тако да дипломате имају много искуства. Мислим да је важно да Србија испољи отпорност према спољном деловању и да поштује ставове свих чланова ОЕБС-а. Сматрам да је сам Београд животно заинтересован за превладавање кризе између Запада и Истока – објективно он ће само добити на томе. Надам се да ће то бити снажно председавање, усмерено на нормализацију односа.

За унутрашње уређење највећег православног храма на Балкану, храма Светог Саве, одговараће између осталог и руски мајстори. Уз то било је изјављено да ће Русија финансијски помоћи том пројекту. Сада, у епохи кризе, одлука се није променила?

Сада овај храм, рекао би, буквално лебди над Београдом. То је симбол читаве Србије. Унутрашње уређење је скупо задовољство, али постоји политичка воља да се помогне нашем блиском пријатељу, СПЦ, што значи да ће се наћи руски спонзори који ће помоћи да се доврши замишљено у догледној историјској перспективи.

Руска тачка гледишта слабо је представљена у Србији, или се представља кроз призму која је потребна западним власницима појединих медија. У Србији ће започети рад пројекат МИА Росија севодња Спутник Србија. На време?

Утицај западних медија у Србији је врло велик и ја бих рекао да не одговара расположењима Срба који се традиционално придржавају помало другачијих погледа. Постоји огромно интересовање да се добије информација са друге, тачније са руске стране. Тако да овде жељно чекају отварање регионалног центра МИА Росија севодња. Надам се да ће се то десити ускоро.
опширније: http://serbian.ruvr.ru/2014_12_31/Rezultati-godine-sa-Aleksandrom-CHepurinom-Srbija-ne-planira-da-se-predaje-1586/

 

Gospodine Kirbi, a šta je to američka vojska i bacanje bombi donelo Srbiji?

MILOŠ KORDIĆ: Gospodine Kirbi, a šta je to američka vojska i bacanje bombi donelo Srbiji?

Objavljeno: 26/12/2014

Piše: Miloš Kordić

Gospodin Majkl Kirbi, ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu, reče, između ostalog, jednog od proteklih dana, u jednoj od gotovo svakodnevnih svojih različitih izjava, da Srbija i SAD mogu zajedno.

Za obe strane korisno je, prema njegovim rečima da srpska privreda napreduje, da Srbija doprinosi svetskom miru i stabilnosti, da održava dobre odnose i sa Istokom i Zapadom i da sledeće godine predsedava OEBS-u. I još tu ambasador Kirbi podseti i na put Srbije ka Evropskoj uniji, na otvaranje pregovaračkih poglavlja 23 i 24,  pa sve do pitanja kažnjavanja vozača za prekoračenje brzina. Eto, dokle je njegova briga stigla – do vozača na srpskim drumovima.

A onda je ambasador podsetio građane Srbije i na devedesete godine. Nije mogao da ih zaobiđe. Pa je rekao kako ljudi možda ne veruju u njegove reči o korisnosti, i za Srbiju i za njegovu zemlju, kako Srbija napreduje, „pošto smo morali da pošaljemo vojsku ovde, u region, devedesetih godina, koje su bile prilično kontroverzne, ali smo zaista želeli da stvorimo situaciju kakvu danas sve više i više vidimo". Eto, vojskom su oni stvorili ovo što građani Srbije imaju.

A šta to građani Srbije danas imaju, a trebalo je da ga dobiju rušenjem njihovih gradova, infrastrukture, ubijanjem stanovništva i posebno dece? Šta su to građani Srbije, i Srbija, naravno, dobili izbacivanjem na hiljade i hiljade tona bombi sa osiromašenim uranijumom i kasetnih bombi? Šta su to dobili osim što su dobili pune bolnice obolelih od karcinoma, pune mrtvačnice i groblja mrtvih? I šta je Srbija dobila oduzimanjem bombama dobrog dela njene teritorije – njenog Kosova i Metohije? Šta su dobili s avetinjskim vojnim zgradama u centru Beograda? Šta su dobili s ni do danas izgrađenim mostovima? I šta su to brojni građani sveta dobili s takvim i sličnim demokratskim bombaškim dobročinstvima Sjedinjenih Američkih Država? Šta su to dobili građani Iraka, Libije, Egipta, Avganistana, Ukrajine…

Deo izjave ambasadora Kirbija o slanju vojske u ovaj „region" (kakva vešta igra rečima!), sa svim katastrofalnim posledicama koje je to slanje izazvalo, ne samo na teritoriji Srbije nego i u mnogo, mnogo širem „regionu", zaista je krajnje nediplomatska, licemerna i, što da se ne kaže, nekulturna. Ona, uveren sam, ne odražava stavove i mišljenja velikog dela američkog naroda. Ali ona pokušava da ovde, kod građana Srbije (osim kod onih koji su žarko želeli i prizivali i vojsku i bombardovanje), odbrani diktatore na čelu režima koji seju smrt po svetu, koji imaju ljudskom umu nedokučivo nezajažljive, ogromne vojne budžete. I koji bi da vladaju svetom, koji ne prezaju ni od čega.

Za ovo godina koliko je ambasador Kirbi u Srbiji, građani su mogli da ga gotovo svako veče vide na televizijskim ekranima kako kreči neku školu, kako otvara nekakve radionice, kako na svečanim tribinama stoji iza naših ministara, čelnika partija, kako je s predstavnicima nevladinih organizacija koje bi da su im Srbi i Srbija počeli ratove, koji bi da su im samo Srbi činili zločine…

„Možda ljudi u to ne veruju pošto smo morali da pošaljemo…", kaže ambasador Kirbi.

Ma niste, gospodine ambasadore! Niste morali! Ne ruši se Milošević ubijanjem 88 dece, punih 78 dana. Bilo bi bolje da ste nam doneli pakete knjiga, umetničkih slika, filmova o gladnim beskućnicima u podzemljima Njujorka, o mučenima po vašim zatvorima, od kojih ste neke premestili i u još neke države sveta… Da ste nam doneli istinu i o sebi.

I nije istina da su Sjedinjene Države poslale vojsku zbog sreće i radosti građana Srbije. Kosovo, Kosovo je u pitanju! Kosovo i Metohija, kako se u Srbiji kaže i kako ta sveta srpska zemlja jeste to, kako se to tako govori i voli. Dve albanske države, to je bilo u pitanju. I još mnogo toga drugog, što ambasador zna mnogo bolje od moje malenkosti.

A on je smetnuo s uma, a možda se to u njegovoj zemlji i ne uči, da je u istoriji bilo dosta naroda i njihovih carstava koji su sebe smatrali da su od Boga predodređeni da vladaju svetom. Diktatori na čelu SAD nastoje da uvere svoje građane, i to isključivo putem zastrašivanja, da su i oni, u 20. i 21. veku predodređeni da vladaju svetom. Jedino je pitanje: dokle?

Američkim diktatorima istorija kao učiteljica života ništa ne znači.

I na kraju, možda i nije diplomatski s moje strane, ali imam pravo da se radujem što će ambasador Majkl Kirbi ostati još samo jednu godinu u Beogradu. Možda će iz Vašingtona doći neko i reći kako bombe, bilo uranijumske, bilo kasetne, nije trebalo bacati po „regionu". Po bilo kom i bilo čijem „regionu".

A do tada i ja verujem da Srbija i SAD mogu zajedno. A što ne bi mogle!

(Intermagazin.rs)

•  
•  
•  
•  

16 Komentara/Odgovora

1. DJORDJE Says:
   December 26th, 2014 u 6:49 pm

GOSPODINE KORDICU TO NISTE TREBALI VI DA ODGOVORITE OVOM USA-SKOTU I PEDERU VEC ONAJ GMIZAVAC SA KIM JE DISKUTOVAO O TOME

2. rodoljub zaharijevic Says:
   December 26th, 2014 u 9:47 pm

cika kirbi i dalje misli da je dobar momak koga je veliki guru poslao da smiri lose momke,sta ces divlji zapad im je jos u krvi,genetski su misle oni,predodredjeni da budu serifi,a cika kirbi bi mogao pokupiti caure i odjahati u sumrak sto pre,mnogo ce umoriti konja ako ga bude jahao ovde ,ovim rancem,jos godinu dana.

3. Сељак Says:
   December 26th, 2014 u 10:30 pm

Persona non grata, и то по кратком поступку!

4. ljuba Says:
   December 26th, 2014 u 11:11 pm

Od radijacije na kosovu bombardovanje nam je donelo manje zdravih takozvanih albanaca sa kosova

5. antiglobalist Says:
   December 27th, 2014 u 12:50 am

Pravi licemjerni protagonist neoipmerijalne polititke SAD. Njhov cilj tj cilj stvarnih vladara ,vlasnika korporativno-finansijskog sektora (a ne tamo nekih Obama. Klintona..) je postiznje globalne hegemonije kako bi u ptpunosti ovladali sa vecinom prirodnih resursa. Iza tih rijeci kriju se monstruozni planovi od kojih je jedan unistenje nacionalnih, suverenih drzava i drasticno smanjenja svjetske populacije.

6. MickoNYC Says:
   December 27th, 2014 u 5:49 am

budala i podlac

7. АРТИЉЕРАЦ Says:
   December 27th, 2014 u 7:50 am

По кратком поступку протерати стоку америчко-нацистичку.

8. nikola.m Says:
   December 27th, 2014 u 10:00 am

ne treba grubo nastupati prema ambasadoru najjace zemlje sveta, vec klimati glavom a raditi suprotno njegovoj politici. Tako je radio Milos Veliki i zato jeste VELIKI.

9. Istina Says:
   December 27th, 2014 u 10:12 am

Svaka cast,gospodine Kordicu.Ovako treba stalno pisati i stalno podsecati na zlocine koje su pocinili u ime demokratije,tj. svojih interesa. Sto se tice Milosevica, nas narod ga je izabrao, narod je i trebalo da ga smeni,a nikako americki avioni jer od njihove dobre namere mi polako izmiremo,radjamo bolesnu decu i gradimo mostove koje su oni bombardovali.

10. Rade Bukarar Says:
    December 27th, 2014 u 11:58 am

milose svak cast za ovo samo ovo je trebao da kaze neko drugi i da skrene paznju g.kirbiju da svojim izjavama iskace iz diplomatske prakse i da bude zahvalan ovom narodu sto ga je primio obzirom kakva je nedela ucinila njegova zemlja i njegov narod sram da ga bude,ali takvi nemaju srama

11. mile Says:
    December 27th, 2014 u 2:40 pm

NATO Guverner kolonije Kirbi.

12. МИЛАН Says:
    December 27th, 2014 u 8:15 pm

Да и ја мислим да можемо и да треба да заједно идемо даље, да се волимо и поштујемо, да се помажемо, радујемо и тугујемо, да будемо пријатељи али …. АЛИ ТЕК ОНДА КАДА БУДЕМО ИСТЕ ВЕЛИЧИНЕ, СА ИСТИМ БРОЈЕМ СТАНОВНИКА, ИСТОМ ВОЈНОМ СНАГОМ, ИСТИМ СТАНДАРДОМ, СА ИСТИМ СЕЋАЊИМА ИЗ ПРОШЛОСТИ, СА ДУШЕВНИМ РАНАМА ЗБОГ УБИЈАЊА ДЕЦЕ, КАДА БУДУ ЗНАЛИ ШТА ЈЕ СТРАХ ОД КАСЕТНИХ БОМБИ И ОСИРОМАШЕНОГ УРАНИЈУМА, КАДА БУДЕТЕ ПРОШЛИ И ВИ ФАЗУ ПОНИЖАВАЊА, КАДА БУДЕТЕ КЛЕКЛИ, ТРАЖИЛИ ОПРОШТАЈ, ПЛАТИЛИ РАТНУ ОДШТЕТУ (реалну), … КАДА БУДЕМО ИСТИ. Е тек тада драги мој душманине можемо да гледамо у ИСТОМ ПРАВЦУ, ако сте способни за то.

13. nikola Says:
    December 28th, 2014 u 12:57 am

Ziveo 11. septembar 2001.

14. Марко Says:
    December 28th, 2014 u 10:57 am

Даће Бог да и њему и његовој држави неко "мора да пошаље војску…."!

15. nebojša Says:
    December 28th, 2014 u 11:09 am

Daleka vam bila lepa kuća gosn Kirbi,i vama i svim ostalim anglosaksoncima.. Nije Srbija od istog mentalnog kova kao anglosaksonija u kojoj se ne zna niti ko je ko niti ko je od koga nastao,sve s brda s dola ..anglosaksoniji se bliži kraj i krah i ja se tome jako radujem,jer točak sreće se okreće i taj proces nikakvi haški sudovi niti lobističke agencije ne mogu zaustaviti.. anglosaksonija je nastala na lažima i masovnim pokoljima stanovništva koje je u miru vekovima unazad živela na tlu koje je danas nazvano anglosaksonija ,prvo ste u "svojoj" kući pobili nedužne ljude,kasnije i snimali filmove kako su tobože indijanci zli i da ih treba lasom skidati sa konja,ili puškom jel,sve ste vi to lepo skockali u holivudu da izgleda da ste radili "pravu stvar" !? Jedino u holivudu vaša priča ima smisla,no u realnom životu ste vi sve ono suprotno što nam pokušavate dokazati u holivudskim filmovima ,realnost je ono sa čim anglosaksonac ne može da se poredi osim u negativnom kontekstu i u kontekstu okupatora i zlog naroda ..

16. СОКО Says:
    December 28th, 2014 u 5:56 pm

ДОБАР КИРБИ—-МРТАВ ИНДИЈАНАЦ—ПОДСЕЋА НАС ДА БИ БИЛИ ДОБРИ—МОРАМО УЗ ЊИХОВУ ПОМОЋ—БИТИ МРТВИ

 

LAZANSKI I ČEPURIN: O ruskom gasu, stranim NVO- ima, Ukrajini…(VIDEO)

Objavljeno: 21. decembar 2014. u 16:32 /

Okrugli sto pod nazivom „Pravno-politički aspekti krize u Ukrajini" održan je u Beogradu, u organizaciji „Strukovnog udruženja pravnika Nomokanon".  Skup je otvorio ambasador Ruske Federacije u Beogradu, NJE Aleksandar Vasiljevič Čepurin.

 

Potom su se okupljenima obratili viši naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu dr Dragan Petrović, vojno politički analitičar „Politike" Miroslav Lazanski  i još neki izlagači. Na snimku na ju tube Fonda strateške kulture dati su celokupna izlaganja ambasadora Čepurina, Dragana Petrovića i Miroslava Lazanskog.

Čepurin je u svom gotovo četrdesetominutnom izlaganja govorio pre svega o ukrajinskoj krizi, ali i o Južnom toku. Između ostalog je rekao: „U nekim zemljama potkopavaju strukturu, proizvode nerede, sukobljavaju strane, pokušavaju da upravljaju strukturama u zemlji. Jugoslavija je bila primer mešanja spolja i finansiranja spolja, kada rade tzv NVO i masmediji, pa smo imali primer Iraka, Libije i Sirije, a sada imamo i Islamsku državu i Ukrajinu. Pri tome, pogledajmo kako jedna pravila važe za policiju u Fergusonu, a druga za Ukrajinu. Ne kažem da treba nastupati protiv nekoga, već samo iznosim očigledne stvari. Onda, svi znamo ko je podržao nerede na kijevskom majdanu i ko je finansirao državni udar u Ukrajini i ko je bezočno pravdao sve akcije samoproglšenih kijevskih vlasti. A, kakvu  u Ukrajini drže liniju? Radili su na nametanju antiustavnog reda. Ali, u Ukrajini je to jako teško uraditi i nasilno gušenje jednog dela naroda je jako teško ostvariti. Posebno kada je reč o maternjem jeziku, kulturi, istoriji. Upravo agresivni napad na ova prava primorao je stanovništvo Krima da uzme stvari u svoje ruke. Na Krimu Rusi čine 54 odsto stanovništva, a između četrvtine i trećine čine  Ukrajinci. Ako pogledamo izbeglice sa Krima – takvih nema, jer se poštuju prava Ukrajinaca i zato je tamo bila visoka referendumska podrška.

Na istoku su – u skladu sa različitim brojkama – poginule hiljade stanovnika. Na majdanu su demonstranti gađani iz zgrada, a gde su rezultati te istrage? Ili, da uzmemo Mariupolj, rušenje malezijskog aviona, ili masovne grobnice kod Donjecka. Ne čujem zagovornike ljudskih prava, iz Kijeva, koji bi se založili da se obelodane rezultati tih istraga.

Treba razumeti da mi ne poistovećujemo kijevske vlasti i Ukrajince, jer je najstrašnija stvar koju su postigle kijevske vlasti, to da su žestoko posvađale svoje stanovništvo.

Koji su putevi za rešenje? Nabrojao bih sedam koraka: potreban je puni prekid vatre i povlačenje vojske prema sporazumu iz Minska, druga stvar – o kojoj govorimo mesecima i bez koje nema napred – potreban je direktan dijalog Donjecka i Luganska, sa jedne, i Kijeva sa druge strane, a potreban je razgovor unutar same Ukrajine oko nužne ustavne reforme koja bi omogućila da se stvori takva struktura države u kojoj bi ljudi različitih ubeđenja i stavova mogli da poštuju međusobno prava, gde bi se vodilo računa o kulturi, jeziku i istoriji, gde bi sve to bilo jasno i razumljivo i bilo rezultat dogovora dve strane. Ukrajincima se ne sviđa federalizacija – odnosno Kijevu se ne sviđa – a mogla bi da bude upotrebljena neka druga reč, ali bez toga nije moguće dalje rešavanje problema.

Četvrto: ukidanje sankcija koje realno štete i EU i Rusiji i Ukrajini i Istoku i Zapadu. I da pogledamo: Južni tok su srušili. I da pogledamo ko se raduje tome i ko, u nastavku, pokušava da nanese udarac rusko-srpskim odnosima.

Peta stvar je kretati se napred i promovisati ono o čemu su govorili De Gol, Miteran, mnogi ljudi na Zapadu, o čemu je govorio i Vladimir Putin, a to je stvaranje jedinstvenog privrednog i humanitarnog prostora  od Lisabona do Vladivostoka. To je jako teško u ovim uslovima, ali je to objektivno neophodno!

Da li će to biti za deset godina ili za godinu dana, to je drugo pitanje, ali bi bilo bolje da bude što pre. Onda bi bilo i manje pretnji na kontinentu.

Potrebno je pragmatično razgovarati o vojno-političkoj arhitekturi u evro-atlantikom regionu.

Postoje dva vojna bloka: NATO i ODKB, a ima više država, uključujući neke članice EU, koje ne spadaju ni u jedan vojni blok.

Poslednje, sedmo je da možda nismo svi doživeli pad Berlinskog zida (ovde ima mnogo mladih), ali nikome nije u interesu stvaranje novog Berlinskog zida.Taj zid bi se pretvorio u tačku razdvajanja između Zapada i celog ostalog sveta, a potrebno je razumeti da su sada centar moći i centar razvoja na drugim lokacijama u svetu i sve više se tamo premeštaju. Jer, takav zid bi oslabio naše stavove (pozicije).

Odgovarajući na pitanja novinara – koja su usledila odmah posle uvodnog izlaganja – Čepurin je istakao da je očekivao pitanje o Južnom toku.

„Mi znamo ko se protivio Južnom toku i ko je rušio sve mogućnosti za njegovu realizaciju. To je bilo kad je već sve bilo spremno za realizaciju.

Da li je ovaj gas bio potreban južnoj Evropi? Naravno da je bio potreban. Da li je to bilo povoljno i korisno za zemlje kroz koje je trebalo da prođe gasovod – naravno, bilo je profitabilno. Da li se dugo sve spremalo – da, osam godina su potpisivani međuvladini sporazumi. A zašto? Zato što su uvek menjali pravila, uvodili nova i uveli Treći energetski paket. Sve to, naravno, menja arhitekturu ovog projekta. Najjači element je bio politički, a sada vidimo ko se raduje najviše zatvaranju Južnog toka. Ali, van svake sumnje, zatvaranje Južnog toka je protiv interesa i Srbije i zemalja u regionu, a i Rusije i EU. Uz to, potrebe Evrope za gasom niko nije ukinuo.

Čepurin je u nastavku ukazao da je potreban dogovor oko Energetske saradnje i „ U ovoj sferi ima mogućnosti za saradnju, samo mora biti dinamičniji. Sve firme koje je trebalo da učestvuju u gradnji Južnog toka, ostaju. I to bi moglo da pomogne realizaciji novog projekta.

Posle Čepurina, govorio je dr Dragan Petrović koji je iscrpno govorio o istorijsko-demografskim aspektima nastanka Rusije. On je objasnio da su središte Kijevske Rusi činile današnja centralna, zapadna i primorska Ukrajina (same Ukrajine, naravno, nije bilo), te da je pad takve Rusije doneo pomeranje centra ruskog sveta ka Moskvi. Ukrajina se našla pod Litvancima i kasnije Poljacima i upravo je ta poljsko-litvanska unija zapečatila prevlast katoličanstva na delu teritorije.

Pola veka je bilo potrebno pravoslavnim kozacima da se oslobode (1654.godine) i da od ruskog cara traže prisajednjenje Rusiji, a konačno i celovito integrisanje Ukrajine desilo se posle prve, odnosno druge deobe Poljske (1791.godine). Carica Katarina potom naseljava slabo naseljenu Ukrajinu stanovništvom iz centralnih oblasti. To stanovništvo je i danas pravoslavno i pripada RPC. Međutim, faktički gledano, februara ove godine, Ukrajina je – u granicama i onakva o kakvoj smo učili u školi – definitivno prestala da postoji – istakao je u svom izlaganju Petrović.

Potom je Miroslav Lazanski analizirao odnos Rusije i NATO pakta i objasnio da je Rusija za SAD uvek bila protivnik, a da je američki Kongres upravo usvojio Rezoluciju 758 koja predstavlja objavu rata Rusiji!

„Kao što je sovjetska Rusija bila izazov za SAD, tako je i današnja kapitalistička Rusija. Uspostavljene su baze NATO bliže Rusiji, dve trećine vojnih manevara NATO se izvode uz učešće oklopnih divizija, a one se ne koriste za borbu protiv terorista! Iako je Rusija pružala ruku NATO – dala čak svoju teritoriju za prelazak NATO vojske u Avganistan posle napada na „Kule bliznakinje" – za uzvrat je dobila pomaganje terorista na Kavkazu, koje američka propaganda zove borcima za slobodu", rekao je Lazanski. U ukrajinskoj krizi, Rusija ne može da dozvoli da se na teritoriji ove zemlje, ili čak Poljskoj instaliraju nuklearni projektili koji bi predstavljali ugrožavanje neposredne bezbednosti zemlje.

 

https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=0-hB9R5Rhys

 

 

http://web-tribune.com/u_fokusu/lazanski-i-cepurin-o-ruskom-gasu-stranim-nvo-ima-ukrajinivideo

Кочнице евроинтеграција: Меркел нашла кривце

 

© Photo: AP/Markus Schreiber

За Европу већ је постало норма оптуживати Русију за сопствене неуспехе и немоћ. Поставила је мноштво преграда на путу изградње гасовода Јужни ток – крива је Москва, она је одустала од реализације пројекта, тобоже због скупоће. Израчунале су и европске престонице колико ће их коштати асоцијација са Украјином – и некако су одмах прикочиле процес. А крива је, сматра Ангела Меркел, опет Русија.

Испоставило се да Москва омета асоцијације Украјине, Молдавије и Грузије са ЕУ. А истина је да сама ЕУ једноставно нема пара да постави ове државе на ноге. Бриселу би било драго када би као спонзор иступила Русија. Али интеграциони пројекти Москве нервирају Европу, сматра заменик директора Националног института за развој савремене идеологије Игор Шатров.

Грузија, Молдавија, Украјина свака је на свој начин занимљива Европи – али као тржиште јефтине радне снаге, тржиште за пласман сопствене робе и услуга, територија за скалдиштење некаквог отпада, за размештање прљавих производњи које је немогуће разместити у Европи. И у изопаченом мозгу европских политичара рођена је идеја: како да се уради тако да Русија плати за евроинтеграцију ових дражва, али да се никако другачије не меша у процес. Тачније, да да паре, а оне мирно да оду. Али русија води активну политику на интеграцији евроазијског простора. И то највише нервира европске политичаре.

Европљани све јасније виде да је идеја проширења ЕУ пресушила, покушај да се увуку у своју сферу утицаја нове земље ствара само нове проблеме. Али кад је већ Русија означена за одстрел, пар сувишних оптужби неће шкодити. Зато не треба да се оправдавају зашто интеграција са три потенцијална члана никако да се оствари. Мада реални проблеми су много дубљи, сматра политиколог Владимир Шаповалов.

Нису сви становници ових земаља одушевљени плановима владе о евроинтеграцијама. Земље имају озбиљне унутрашње конфликте, који у суштини трају читав постсовјетски период. И последица ових конфликата је у суштини раскол. Сви ови фактори укупно дозвољавају нам да закључимо да евроинтеграција, која не наилази на одобравање већине становништва и доводи до озбиљних, како економских, тако и политичких последица као што је раскол земље, прилично је сумњив подухват. Она има за исту ту Немачку и ЕУ не само корисне стране, већ и озбиљне проблеме у садашњости и будућности.

Догађаји последњих месеци очигледно су показали да чак унутар Немачке не подржавају сви антируску реторику Ангеле Меркел. Шта да се говори о целој ЕУ. Унутар ЕУ и раније је било доста евроскептика. А у контексту заоштравања односа са Москвом због украјинске кризе има их све више. И даљи раскид веза са Русијом може да доведе само до јачања скептичних расположења.
опширније: http://serbian.ruvr.ru/2014_12_09/Kochnice-evrointegracije-Merkel-nashla-krivce-7982/

 

КЉУЧНА СЛАБОСТ ПУТИНОВЕ СТРАТЕГИЈЕ

• уторак, 16 децембар 2014 23:14

СРЂА ТРИФКОВИЋ

Русија се још увек недовољно одлучно супротставља западним изазовима

Услед украјинске кризе, последњих месеци 2014. године наступиле су знатне промене у глобалним политичким, трговинским и безбедносним аранжманима. Русија је пренела тежиште свог геополитичког ангажмана – како би се Американци изразили, свој „пивот" – од Европе ка источном, евроазијском простору. Премда су потези Москве били реактивни, исход је у супротности са дугорочном америчком стратегијом, која се заснивала на контроли над Евроазијом: држати Русију раздвојеном од Кине, изоловати Иран, спречити Индију и друге азијске земље да се удруже у стварању алтернативе доларској зони. Шангајски и БРИКС оквири сарадње отварају нове хоризонте мултиполаризације света – испрва више економске него безбедносне – али једном установљени токови новца, робе и услуга неминовно воде и ка тежњи да се здруженим снагама спречи њихово ремећење интервенцијом трећих сила.

Главна „трећа сила", међутим, још је веома моћна – Америка на наоружање троши више него остатак света – и није спремна да прихвати мултиполаризацију као историјску чињеницу. Тежња за „доминацијом комплетним спектром" још увек је основа америчке геостратегије. У самом срцу те доктрине јесте тежња за контролом над Русијом и њеним ресурсима, условљена не само тренутном констелацијом снага дуж њених граница већ пре свега неумољивим чињеницама геополитичке некомпатибилности између САД и Русије.

Русија се још увек недовољно одлучно супротставља западним изазовима. Путинов новембарски говор на састанку Валдајског клуба у Сочију био је одличан у спољнополитичкој анализи, али је био разочаравајући по питању предложених економских мера у циљу одбране руских стратешких интереса. Руски председник је рекао да ће влада учинити све да помогне руској пословној заједници, да ће инсистирати да се врати руски новац сакривен у страним банкама и да ће тежити стабилности и предвидљивости. Ово звучи охрабрујуће, али је проблем у ономе што Путин није рекао. Он није наговестио промене у Централној банци Русије, која и даље следи прихватање долара као резервне валуте. Он није поменуо нужност њене преко потребне национализације. Штавише, Путин није наговестио продају америчких обвезница, којих Русија има у изобиљу а које одржавају глобални доларски систем у животу на штету Русије (и свих осталих нација света). Он није именовао руске функционере који се залажу за очување западног економског модела и који спречавају преко потребну дедоларизацију руског финансијског система, што је предуслов опоравка руске економије и заштите руских глобалних интереса.

ПРОБЛЕМ РУСКЕ ВЛАДАЈУЋЕ ЕЛИТЕ

Нема заваравања: рат у Украјини се води и није завршен, јер је интегрални део рата против Русије, коме нема краја. Ништа неће полако доћи на своје, као што тврде поборници меке линије из Путиновог окружења – прозападни технократе и олигарси тешки милијарде долара, људи са личним финансијским интересима у капитулантској политици. Око Путина током протеклих 14 година окупио се један од концентричних кругова моћних саветничких тимова који решавају изазове Запада млако и реактивно, уз сталну тежњу да руска страна прави Западу уступке као знак добре воље.

Неки су веома утицајни. Миљеници премијера Дмитрија Медведева су јапијевски номинални Руси нижих средњих година са америчким акцентом, склони западном стилу живота и моделу менанџмента. Водећи је пример прозападни први заменик премијера Аркадиј Дворкович (на слици доле са Медеведевом), рођен 1972. Он је економске науке испекао на елитном америчком универзитету Дјук, где је у потпуности прихватио све премисе бретон-вудског доларског култа. Њега је Медведев довео на садашњи положај маја 2012. Дворкович је претходне четири године био близак саветник Медведеву док се овај налазио на положају председника Руске Федерације.

Још је за одлучну руску контрастратегију опаснија улога Елвире Набиулине, која је од јуна 2013. на челу Централне банке Русије. Она је декларисани противник радикалних реформи руског финансијског система у целини, а дедоларизације руског монетарног система посебно. Руска економија и рубља су под систематским стратешким нападом, али Набиулина се свеједно противи предлозима да Централна банка буде национализована и да спољнотрговинске трансакције буду ослобођене доларских стега. Колико год то звучало бизарно, њена је банка – уосталом као и америчка Банка федералних резерви у Њујорку – у приватном власништву руских олигарха. Ако и када буде саопштено да је Набиулина смењена, знаћемо да је Русија на путу финансијског осамостаљења. Она и Дворкович су конкретна имена иза нипошто неосноване тезе о петој колони у горњим ешалонима руске државне моћи. Алармантно је да су опредељења самог премијера Медведева у контексту потребног престројавања кадрова остала крајње неизвесна.

Ништа мање утицајни нису ни Путинови стари другари из лењинградских борилачких клубова, медиокритети којима је он омогућио да се обогате јер има поверења у њих. Они немају ни трунке националног осећаја нити одговорности – да о некаквој способности аналитичког расуђивања не говоримо.Они су, по мишљењу једног од мојих саговорника, „зло Русије, дворска котерија у најгорој традицији Европом фасцинираних и комплексом ниже вредности опседнутих Руса попут Петра Великог".

НАЈСЛАБИЈА КАРИКА

Агресивни западни милитаризам и санкције против Русије оголили су значајне слабости Путинове економске и политичке стратегије. Погрешан је ослонац на прозападне економске олигархе у конципирању стратегије економског развоја Русије и прихватање већине пљачкашко-приватизационих захвата Јелциновог периода као свршеног чина. Олигарси су најслабија карика у разради стратегије ефективног одговора изазовима Запада. Они притискају Путина да попусти пред Вашингтоном, а истовремено мољакају западне банке да њихова својина и њихови рачуни буду изузети од санкција. Они се упињу да заштите своје инвестиције у Њујорку и Лондону. Они очајнички желе да Путин остави борце за слободу у југоисточној Украјини на цедилу и да направи дил са кијевском хунтом. Они су пристали да се политички не противе Путину унутар Русије у замену за дозволу да пребаце своје огромно богатство у западне банке, да инвестирају у некретнине у Лондону, Паризу и Менхетну – и да успостављају везе личне лојалности ван Русије. Другим речима, идеални материјал за моћну пету колону у самом врху руске економско-политичке елите.

Путинов тактички успех у придобијању олигарха претворио се у извор стратешке слабости у одбрани Русије од разорних економских санкција Запада. Данашња способност владе Русије да мобилише привреду земље и да се одупре западном уништавајућем притиску битно је ослабљена чињеницом да је контрола државе над финансијским токовима битно ослабљена. Тешко је замислити да ће власници највећих руских фирми и банака, одавно навикли на државне субвенције и намештене тендере, вољно прихватити ма какво стезање каиша зарад ширих националних интереса – да о повратку пара из западних банака не говоримо. Суочени са озбиљним ударцем по џепу, они ће се далеко радије приклонити неком новом потенцијалном господару него што ће остати лојални Путину.

Они су најопаснија и са становишта вашингтонских стратега потенцијално најефикаснија домаћа пета колона, бескрупулозна, крволочна, на сваку гадост спремна. Они нису своје пословне империје градили тешким радом и личним ризицима од дна навише, они су их стварали тако што су зграбили, пљачкали и черупали добра из државног сектора, а потом свој плен богато хранили државним тендерима и политичким везама. Они сигурно неће бити способни да у Русији развију субституте за немачке машине алатљике и кинеску електронику. Да је од њих пре седам деценија зависио развој тенка Т-34, совјетска би Русија несумњиво изгубила рат против Хитлера. Они нису никакви предузимачи, већ мафијашки рентијери лојални Западу, где су им паре. Са пријатељима попут њих, Путину непријатељи нису потребни.

Да би опстала, Русија мора да национализује издајничку Централну банку, која је пета колона светске доларократије. Русија мора да успостави контролу над својом спољном трговином и свим стратешким индустријама и да оконча моћ рентијерске пљачкашко-издајничке олигархије. Руски народ је сачувао сећање на институције опшчинског заједништва, које сада – у последњи час и под принудом – треба преточити у повратак националног богатства у руке националним интересима посвећених државних функционера чија примарна мотивација нису паре, виле у Кану и „пријатељство" западних банкара. Све што Путин тиме може да изгуби јесте безвредна лојалност неруског талога који му ионако више није веран, а заузврат добиће ауру спасиоца нације у рангу Александра Невског.

 

RUSI TVRDE: Aleksandar Vučić je u oktobru odbio potpisivanje ugovora o Južnom toku! (FOTO)

Kako piše ruska 'Pravda' premijer Srbije je prilikom Putinove posete Beogradu 16. oktobra odbio da potpiše finalni ugovor o izgradnji Južnog toka!

Srbija je ogorčena zbog odluke o otkazivanju Južnog toka. "Ne možemo ostati bez ikakvih izvora energenata. Rusija nam duguje makar toliko, jer smo mnogo propatili zbog nje" rekao je Tomislav Nikolić, piše ruska Pravda.

Ovaj list se pita da li je Rusija zaista bila dužna da upozori Srbe na ovakav ishod.

Naime, kako tvrdi Ana Filmonova, saradnica Centra za proučavanje balkanske krize na Institutu za Slavistiku pri ruskoj Akademiji nauke, Vlada Srbije je od samog starta bila protiv izgradnje Južnog toka?

– Izjava Tomislava Nikolića je veoma iznenađujuća, budući da se Vlada Srbije od starta protivila izgradnji Južnog toka. Srpski premijer Aleksandar Vučić je odbio da potiše finalni ugovor u oktobru 2014. godine, kada je Vladimir Putin bio u poseti Beogradu. Izjava Tomislava Nikolića je provokacija i ne pokazuje pravo stanje stvari. Istina je, međutim, da sa Južnim tokom Srbija trpi velike gubitke. Srbija više neće imati nikakvu šansu da postane energetsko čvorište i da sa Evropom razgovara na ravnopravnom nivou. O ekonomskim gubicima ne vredi ni govoriti, budući da bi Južni tok bio najveća ekonomska investicija u Srbiji u proteklih 14 godina" tvrdi za rusku "Pravdu" Ana Filmonova.

– Srbija je definitivno odabrala Evropu, i spremna je da ispuni sve njihove uslove. Vlada Srbije je potpisala Briselski sporazum sa Prištinom, čime se praktično odrekla Kosova. Evropska Unija vrši pritisak na Srbiju da odbije saradnju sa Rusijom, i da joj čak uvede i sankcije. Na to je pristala vlada Aleksandra Vučića, kao što je pristala i na podrivanje Južnog toka. Zbog toga Tomislav Nikolić upire prstom na pogrešne krivce, jer je svestan da je pravi krivac zapravo EU – tvrdi za "Pravdu" Ana Filimonova.

http://www.dnevno.rs/vesti/151301-rusi-tvrde-aleksandar-vucic-je-u-oktobru-odbio-potpisivanje-ugovora-o-juznom-toku-foto.html