Подржали смо наше - Крим је неизоставни део руске историје, књижевности и културе

Подржали смо наше - Крим је неизоставни део руске историје, књижевности и културе

 

Владимир Путин

понедељак, 16. март 2015.

Била је ноћ између 22. и 23. фебруара. Завршили смо састанак око 7 ујутру, и рекао сам колегама: „Ситуација се тако развила у Украјини да смо принуђени да почнемо радити како би се Крим вратио у састав Русије". Шта се даље десило? Како су се развијали догађаји на полуострву? Како се спасавао живот бившег председника Украјине Виктора Јануковича? Ко су „љубазни људи", и како су разоружали украјинске снаге? Председник Русије Владимир Путин, који је лично руководио операцијом, годину дана касније одговорио је на сва ова питања. Lenta.ru је погледала филм ТВ канала Россия-1 „Крим. Повратак у Отаџбину" (Крым. Возвращение на Родину) и издвојила најзначајније реплике председника. Ко је и како организовао „Мајдан"? - Фокус ситуације састојао се у томе да су опозицију формално пре свега подржали Европљани. Али ми смо савршено добро знали – нисмо просто имали представу, него смо знали – да су стварни „луткари" били наши амерички партнери и пријатељи. Они су помагали да се обуче националисти, они су помагали да се припреме борбени одреди, како на западу Украјине, тако и у Пољској и Литванији. Како су поступили наши партнери? Они су организовали државни удар. То јест, деловали су са позиције силе. Пре него што се уради то што је учињено у Кијеву 22. фебруара, потребно је да се замисли над последицама за земљу. Лако је окренути све наглавачке. Али је потребно узети у обзир законите интересе својих партнера. Како се спасавао Јанукович?  - Позвао сам у Кремљ руководиоце наших специјалних служби и Министарства одбране и дао сам им задатак да спасу живот председника Украјине.   Оне ме је звао телефоном 21. фебруара навече. Рекао је да се спрема да пође у Харков, како би учествовао у регионалној конференцији. И отишао је. И са њим су град напустиле све снаге правног поретка. Опозиција је истог дана заузела председничку администрацију и владу. После тога, већ је био 22., Виктор Фјодорович је опет звао и рекао да се налази у Харкову. Ми смо све време пратили где се он налази. Када су ми показали карту, било је јасно да ће ускоро пасти у заседу. Не само то, према  информацијама којима смо располагали, тамо су били постављени великокалибарски митраљези, како не би било никакве непотребне приче. Ми смо се спремили да га извучемо из Доњецка, било копном, било морем. Или ваздухом. Послали смо хеликоптерску групу са одредом специјалаца. Међутим, прича се ту није завршила, будући да Виктор Фјодорович није хтео да пређе у Русију и прво је тражио да га пошаљемо на Крим. Док се у Кијеву догађао преврат, он се налазио на територији Украјине. Истини за вољу, кроз неколико дана, када је постало јасно да се у Кијеву више нема с ким преговарати, она је затражио, и ми смо га пребацили на територију Русије. Ја бих рекао да је то био племенит чин, благородан. Нећу овде да дајем оцене његових поступака и његовог рада. Рекао је: „Нисам могао да потпишем наређење о примени оружја. Нисам руку могао да подигнем." Треба ли га због тога осуђивати, не знам. Не сматрам да имам право да то радим. Било то добро или лоше, последице пасивности биле су тешке. И то је очигледно. Како сте дошли до одлуке о припајању Крима? - Никада нисмо размишљали о одвајању Крима од Украјине. Никада! А када су кренули да се одвијају догађаји везано за преврат, ти људи су се нашли у опасности. Требало је да их шиканирају националисти, одмах сам на то помислио.   И прво што сам учинио било је да наложим председничкој администрацији да спроведе затворену анкету јавног мњења у вези са расположењем на Криму и односу према могућем припајању Русији. Испоставило се да се Русији жели припојити 75% становништва. Понављам: коначни циљ није био да се освоји Крим, нити спроведе некаква анексија. Коначни циљ је био да се људима да могућност да искажу свој став о томе како желе да живе убудуће. Све моје инструкције биле су усмерене на то да се поступа пажљиво, ослањајући се на људе које данас већ можемо назвати патриотама Русије. Ослањајући на њих, на њихове ресурсе, и помажући им, стојећи иза њих са знатно већом силом и средствима. На Криму се налазило више од 20 хиљада украјинских војника, и то добро наоружаних. Ко је управљао операцијом припајања Крима? - Знате у чему се састојала наша предност? У томе што сам се ја тиме бавио лично. Не зато што сам ја све радио исправно, него зато што, када то раде први људи државе, онда је извршиоцима лакше да раде. Они то осете, разумеју и знају да испуњавају наређење, и да не раде ништа самовољно.   На Крим смо пребацили одбрамбени комплекс „Бастион" – ефикасно савремено оружје велике прецизности. Такво оружје за сада нико нема. Ми смо од Крима направили тврђаву,  и са мора, и са копна. Тамо су се налазила 43 лансирна оруђа С-300, око 20 система „БУК" и друго тешко оружје, укључујући оклопну технику. То је била изузетно озбиљна песница. Понављам још једном, и говорим сасвим искрено, ми никада нисмо правили планове за ове операције. Све се то организовало практично у ходу. Ми смо деловали на основу ситуације на терену у том тренутку. Ко су били „љубазни људи"? - Да би се блокирало и разоружало 20 хиљада добро наоружаних људи, потребно је на терену имати одређени број персонала. И то не у смислу количине, него квалитета. Потребни су били стручњаци који знају како се то ради. Нема разлога да то кријемо, зато сам наложио и указао Министарству одбране да се под изговором појачања заштите наших војних објеката на Криму тамо пребаце специјалне снаге Главне обавештајне управе (ГРУ) и снаге морске пешадије, десантници.   То је био сложен задатак, зато што ни у ком случају није смело да дође до крвопролића. И неопходно је било да се људима да могућност да изразе своју вољу. Русија је у стање борбене готовости довела чак и нуклеарне снаге? - Било смо спремни да то учинимо. Ја сам разговарао са колегама, и говорио сам им директно, као што сада говорим, и сасвим отворено – то је наша историјска територија, тамо живе Руси, и они се налазе у опасности. И ми не можемо да их напустимо. Нисмо ми извршили државни удар. То су учинили националисти и људи са екстремним идејама. Ми смо подржали наше. То је поштена и отворена позиција. Нисмо се спремали да легнемо на оштрицу ножа. Они су нас приморали да тако реагујемо, и били смо спремни и за најнеповољнији развој ситуације. Али ја сам лично био убеђен да до тога неће доћи, и није било потребно да се без разлога подиже притисак. Како су разоружани украјински војници? - Искрено, ми смо учинили све да прекинемо специјалне линије везе које су они имали на располагању. Зато и постоје специјалци и ГРУ. Они знају шта треба да се ради и како то да ураде. И зато су они користили искључиво отворену везу и, наравно, ми смо контролисали те преговоре и добро знали како се осећају и војници на терену, и њихове старешине у престоници. Сви су покушавали да скину са себе одговорност. Један од команданата је одбио да пређе на страну кримских власти, условно говорећи. Ја сам затражио да на њему пораде ветерани. Предлагала се употреба нешто снажнијих метода убеђивања. Ја сам једноставно одмах рекао: „Пошаљите ветеране!" И ти прекаљени борци су дошли и са њим до седам ујутру водили један васпитни разговор. Било како било, у седам ујутру он је узео оловку и папир и написао рапорт о разрешењу од дужности. Морам рећи да су се ти момци – украјински војници – понашали сасвим достојанствено. Они су настојали да остану верни својој заклетви. Али није било јасно коме су се заклели. Државе нема. Председника су свргнули. А он је, између осталог, у том тренутку био врховни командант оружаних снага. А ко даје наређења? Некакви узурпатори власти? Апсолутно нелегитимни људи? Која је била улога локалних устаника? - Огромна улога. Рекао бих чак – једна од најважнијих. Јер, понављам још једном, испрва, када смо се разилазили тог дана у седам ујутру, ја сам колегама рекао да ћемо све то урадити само ако схватимо да је то оно што људи желе. И наравно, било је неопходно да се ослонимо на локалне чете устаника. И знате, у одређеним тренуцима ми смо морали чак да их задржавамо. Они су, у ствари, скоро све време били у првим редовима. Како се појавио Сергеј Аксјонов, данашњи председник Републике Крим? - Не знам. То је човек кога ја раније уопште нисам знао. Никада га нисам видео, нити сам га познавао. Искрено, мени је скренута пажња на његово презиме. Рекли су ми да посланици и кримска скупштина, тј. Кримска рада хоће тог-и-тог човека. Устаници су изузетно инсистирали на томе, да је њихов стварни вођа био управо Аксјонов. Један од њих, конкретно председник скупштине Крима, када сам га питао како се односи према Аксјонову, рекао ми је: „Он је Че Гевара, такав нам сад и треба." Како сте решавали национално питање на Криму? Како сте се договарали са кримским Татарима? - Део кримских Татара био је подложан утицају својих вођа. Неки од њих су, хоћу то да нагласим,  професионални борци за права кримских Татара, за људска права. За неке од њих та ситуација није била нарочито комфорна, јер су они одједном постали непотребни. Кримски Татари нису једнородна маса. Тамо има различитих људи. Локални устаници деловали су веома енергично. Они су нашли подршку у делу кримско-татарског становништва, и убедили су их да им се придруже. Међу устаницима су били и кримски Татари. Али ми и нећемо да се огрешимо ни о кога. Ни о кримске Татаре, ни Немце, који тамо живе, ни Грке, Јермене, Русе, нити Украјинце. Ми желимо да то буде једна породица. Ако се имају у виду проблеми, историјски проблеми, са којима живи кримско-татарски народ, сматрамо да је наша обавеза да те проблеме решавамо заједно са свим људима који тамо живе. Ми уопште не делимо људе по етничком принципу. То су данас све грађани Руске Федерације. Како су реаговали западни лидери? - Било је много телефонских позива. Наше америчке колеге су нас директно оптуживале да блокирамо украјинске војне снаге. Ја сам им рекао да војних снага већ нема, постоје групе људи, војника, али они су без оружја, и они нису ни у каквој опасности. И учинићемо све како не би било никаквих испада везаних за примену оружја. Али то више нису оружане снаге, то је нешто сасвим друго.   Они су пре свега полазили од тога да се ми нећемо усудити. Затим, када су схватили да се нећемо зауставити, већ су почели да предлажу различите варијанте. Односно, настојали су из петних жила да не допусте уједињење Крима са Русијом – свим средствима, на било који начин, у складу са било каквом шемом. Настојали су, очигледно, да још једном Русију одвуку што даље од њених интереса. А то је изузетно тешко учинити. Ако ћемо искрено, то је немогуће. Како Путин оцењује целу операцију? - У целини је све прошло глатко. Након што сам издао наређење, једно двадесетак сати нисам био на вези са Министарством одбране, јер сам се бавио другим питањима – правним, политичким, међународним. И могао се стећи утисак да сам се предомислио, и да можда не желим да узмем на себе такву одговорност. То је тешка прича. Али ни један пропуст није био дозвољен. Ако би се вратио годину дана уназад, Путин би исто поступио? - Наравно, а шта мислите? Како би било могуће поступити другачије? Ја никада не бих то ни учино, да нисам сматрао да смо у обавези да поступимо баш тако. И када нам говоре о санкцијама… Санкције –  то је лоше. Санкције треба уводити против оних који спроводе државне ударе и који им у томе помажу, пучистима. А ми смо деловали у интересу руског народа и државе. Мењати то за паре, мењати људе за некакву корист, мењати људе за могућност некаквих уговора и банкарских трансфера – то је апсолутно недопустиво. Ако дозволимо себи да делујемо према таквој логици, изгубићемо све. Изгубићемо целу земљу. То не значи да не треба да уважавамо, рецимо, међународно право и интересе наших партнера. Али то такође значи да сви наши партнери морају да уважавају Русију и њене интересе.   Ако говоримо о историјској неправди, ми одувек зовемо и увек смо звали Севастопољ градом руске поморске ратне славе. И где је био Севастопољ? И где је била руска поморска ратна слава? Све се преокренуло. Крим се у свести грађанина Русије и руског човека асоцира са херојским страницама наше историје. То је поготово период освајања тих територија од стране Русије. То је и њихова херојска одбрана. И одбрана Крима и Севастопоља у Другом светском рату. Крим је везан за руску историју, руску књижевност, уметност, царску породицу. Уопште узев, цело платно историје Русије је на овај или онај начин проткано Кримом. Интервју Путина за портал Lenta.ru приредила Татјана Мелкијан. За НСПМ са руског превео Никола Танасић.

 

 

IPAP – šematski plan za uništenje Srbije pod palicom NATO

IPAP – šematski plan za uništenje Srbije pod palicom NATO

Objavljeno u: Komentar nedelje

14 Mart, 2015 Subota u 9:42

Srbija će biti remodelovana na osnovu IPAP-a čak i više nego što je do sada restrukturirana. NATO, u stvari, ima nadzor nad celim procesom rekonfiguracije i zvaničnici NATO-a će usmeravati proces kroz radne grupe

 

Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP) Republike Srbije i Organizacije severnoatlantskog ugovora (NATO) koji je 20. decembra usvojila vlada Srbije, a 15. januara i Severnoatlantski savet, čime je procedura usvajanja okončana – predstavlja tehnokratski šematski plan kojim se NATO postavlja kao garant potpunog gubitka suvereniteta Srbije i sprovođenja reformi u svim sferama društva po meri Novog svetskog poretka, koje podrazumevaju rasparčavanje države, korporativno preuzimanje svih vitalnih grana privrede, potpuno razaranje sistema nacionalne bezbednosti i dalju demontažu srpskog naroda. Pod floskulom „usklađivanja sa standardima EU", kao što je „Pečat" pisao u prošlom broju, NATO reforme će pokrivati sva društvena polja: politički i bezbednosni domen, vojna pitanja, naučnu saradnju, upravljanje krizama, sistem planiranja u vanrednim situacijama, zaštitu tajnih podataka. Dakle: sve!
IPAP sporazum najdublje zadire u sve segmente naše unutrašnje organizacije – politički, etnički, duhovni, obrazovni – uz totalno ispiranje mozga, praćeno fizičkom okupacijom…
Šta IPAP sporazum predstavlja, da li je posle njegovog potpisivanja i dalje održiva retorika o vojnoj neutralnosti Republike Srbije i da li će proces rastakanja države i sistemska i sistematska lobotomija srpskog naroda rezultirati i konačnim moralnim slomom: učestvovanjem u multidimenzionalnom ratu koji Zapad vodi protiv Rusije, za „Pečat" govore vrsni poznavaoci NATO, Rik Rozof, vodeći istraživački novinar u svetu u domenu vojno-političkog delovanja ove alijanse, osnivač i urednik internacionalne mreže „Stop NATO", kolumnista „Globalnih istraživanja", „Voltera" i Ruske televizije (RT) i Mahdi Darijus Nazemoraja, autor studije „Globalizacija NATO" (Clariti Press, 2012) jedne od najautoritativnijih kritičkih knjiga o NATO-u, koja se koristi kao priručnik u odabranim koledžima, poput Pentagonovog koledža Združenih snaga odbrane, Akademije vazdušnih snaga SAD, kao i na univerzitetima Harvard i Berkli. Njegov rad o NATO-u arhiviran je 2011. u Vojnoj multimedijalnoj biblioteci same alijanse u Briselu, pod odrednicom „NATO i Libija – Specijalni fokus" (Anali, zbirka tekstova vodećih međunarodnih eksperata).
Rik Rozof:
„Odavno upozoravam da Pentagon koristi NATO kako bi preuzeo čitavu Evropu – sve evropske zemlje, u ovom momentu sa izuzetkom Rusije, mada i tamo dominira polovinom u, kao što ste istakli, svim mogućim kategorijama: vojsci, odbrani, kupovini naoružanja (‚interoperabilnost') vojnoj proizvodnji, planiranju, spoljnoj politici, unutrašnjoj bezbednosti i policijskim snagama, sudstvu, zakonodavstvu, ekonomiji, finansijama, socijalnim pitanjima, kulturi, navodnim ljudskim pravima itd.
Kada je NATO otvorio Kancelariju za vezu u Beogradu i Srbija bila uvučena u prelazni program Partnerstvo za mir (koji se koristio za dovođenje u NATO 12 istočnoevropskih zemalja od 1999. do 2009.) bilo je evidentno za sve, osim za namerno slepe i gluve, da je ona deo NATO-a, uprkos lažnim floskulama o neutralnosti koje su navodni radikali i socijalisti servirali narodu u Srbiji.
Individualni akcioni plan partnerstva je druga faza a Akcioni plan za članstvo je poslednja faza u postizanju punopravnog članstva u NATO-u. Bosna, Makedonija i Crna Gora već imaju Akcioni plan za članstvo. NATO uvodi zemlje u paketu, tako da će se Srbija pridružiti kada i ostale tri zemlje."
Mahdi Darijus Nazemoraja:
„Srpska vlada je preduzela vidljive korake koji pokazuju da je Beograd obavezan Vašingtonu i Evropskoj komisiji. Čitav proces unutrašnjih reformi je veoma ubrzan i pohvaljen od strane SAD-a. Štaviše, Beograd je upravo potpisao Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP) sa NATO-om, koji stavlja njegovu samoproglašenu neutralnost pod veliki znak pitanja.
Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP) jeste polazna tačka za ulazak u NATO.
IPAP program je formalno odobren 2002. godine tokom Samita NATO-a održanog u češkoj prestonici Pragu. Reč je o prilagođenom programu saradnje i integracije, koji NATO posebno dizajnira za svaku pojedinačnu zemlju na osnovu njenih unutrašnjih, bezbednosnih, ekonomskih, geopolitičkih i socijalnih okolnosti. IPAP je specijalno adaptiran proces koji se kreira ne samo da bi obezbedio integraciju u NATO već drastično i dramatično modeluje zemlju za članstvo po meri koja je za svaku zemlju specifično određena. Sledeći korak NATO integracija, posle IPAP-a, jeste Pojačani program dijaloga sa NATO-om. Pojačani program dijaloga on gradi na IPAP programu i otvara vrata za Akcioni plan za članstvo (MAP). Sporazum MAP između NATO i ne-NATO zemlje je poslednji korak koji ne-NATO zemlja mora preduzeti pre ulaska u NATO.

Premda je Beograd odbio da pristupi Intenziviranom programu dijaloga 2008, kada je NATO jednostrano izradio Intenzivirani dijalog program za Srbiju, kurs koji je vlada Srbije preduzela sa IPAP-om u budućnosti otvara vrata za ulazak u NATO i stvara barijere za saradnju sa Rusijom. Činjenica da je NATO izradio Intenzivirani dijalog plan za Srbiju 2008. godine jasno pokazuje da mu je cilj da se pridružimo ovoj vojnoj alijansi.
IPAP je dizajniran da rekonfiguriše zemlje. Drugim rečima, Srbija će biti remodelovana na osnovu IPAP-a, čak i više nego što je do sada restrukturirana. NATO, u stvari, ima nadzor nad celim procesom rekonfiguracije i zvaničnici NATO-a će usmeravati proces kroz radne grupe.
Pre nego što je Beograd pristao da se pridruži programu IPAP, Srbija je morala da bude deo NATO Programa planiranja i revizije (PARP). PARP se odvija u sklopu tzv. Partnerstva za mir (PFP). PARP je korišćen od strane srpske vlade u cilju prilagođavanja srpske vojske kako bi postala interoperabilna sa NATO-om, imitirajući njegove strukture i preslikavajući zemlje članice. To je učinjeno kada je Beograd preduzeo vojne i bezbednosne reforme u svom odbrambenom karakteru, dok su zvaničnici NATO-a napravili procene učinka i vodili ceo proces za Srbiju.
IPAP, međutim, pomera stvari mnogo dalje od PARP programa. Glavni fokus IPAP-a su „domaće reforme". Te takozvane „reforme" neće se ticati samo vojnog, obaveštajnog i sigurnosnog polja već će uključiti, takođe, politiku vlade, političke strukture i ekonomiju Srbije. Zbog toga Individualni akcioni plan partnerstva sadrži odredbe o ekonomiji, spoljnoj politici i EU. Pesimista bi jednostavno i iskreno zaključio da je Srbija kolonizovana.
Termini „evropske integracije" i „evropske vrednosti", koje sadrži IPAP dokument, takođe su obmanjivački i imaju za cilj da monopolizuju definicije koje koriste tehnokrate Evropske unije i Vašingtona za to šta znači biti „evropski". Po ovim definicijama, Rusija, koja je istorijski bila zaštitnik Evrope i predstavlja najveću evropsku zemlju, kategorizovana je kao ne-evropska zemlja. Ono što ove birokratske definicije rade jeste uništavanje evropske raznolikosti i svih alternativa Evropskoj uniji unutar Evrope kroz veštačko kreiranje evropskih vrednosti, koje selektivno uključuju i isključuju šta je „evropski", a šta nije „evropski", na osnovu geopolitičkih i ekonomskih interesa koji ne počivaju na realnosti.

GEOPOLITIKA IZA „REFORME" U SRBIJI Potpisivanje IPAP-a od strane Beograda mora biti sagledano u geopolitičkom kontekstu multispektralnog rata koji SAD i NATO vode protiv Rusije i Evroazijske ekonomske unije – kao i protiv naroda čitave istočne Evrope i Srbije, bez obzira na pro-SAD i pro-NATO politiku koju vode njihove vlade – koristeći krizu u Ukrajini kao izgovor. Zbog pojave Evroazijske ekonomske unije i intenziviranja rivalstva sa Moskvom i njenim saveznicima, SAD i Evropska komisija otimaju se da učvrste svoje sfere uticaja i da spreče sve zemlje koje nisu članice EU i nisu članice NATO da se priključe Evroazijskoj ekonomskoj uniji i Ugovoru o kolektivnoj bezbednosti predvođenim Rusijom.
To je razlog zbog kojega Vašington i Evropska komisija ubrzavaju ulazak Srbije i nekoliko drugih zemalja u NATO i Evropsku uniju. Ovo je i razlog zbog kojega je Toni Bler potpisao ugovor da savetuje premijera i vladu. Toni Bler će biti deo mehanizma za praćenje preuzimanja Srbije.
Izjava ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, izrečena februara 2015, da SAD „podržavaju reforme u Srbiji" predstavlja znak ubrzanog preuzimanja države. Nije slučajno što je Dačić otišao u Vašington na razgovore na visokom nivou o „reformskim" procesima u Srbiji. Ne samo da se ministar inostranih poslova Dačić sastao sa američkim državnim sekretarom Džonom Kerijem već se takođe sastao sa neo-konzervativkom koja je bila na liniji fronta Vašingtona za promenu režima u Ukrajini, američkom državnom podsekretarkom Viktorijom Nuland.

Da li će Srbija bili regrutovana za rat protiv Rusije?
Stvari ne izgledaju obećavajuće u pogledu srpske neutralnosti. Iako se Srbija obavezala na vojnu neutralnost, ruski zvaničnici su pokazivali znake skepticizma u prošlosti. Dve godine pošto je u novembru 2011. napravljen nacrt IPAP-a između Srbije i NATO-a, ruski ministar odbrane Sergej Šojgu došao je u Beograd kako bi pitao srpsku vladu u vezi sa njenim namerama. On je čak citiran u srpskom listu „Novosti" kako je prvom potpredsedniku vlade Aleksandru Vučiću rekao da, bez obzira što je većina grčkog naroda bila protiv pristupanja Grčke NATO-u, vlada je ignorisala njihove želje i država je pristupila NATO-u. Aleksandar Vučić je odgovorio da se Republika Srbija nikada neće priključiti NATO-u.
Razgovor između Šojgua i Vučića vođen je, dakle, u novembru 2013. Godinu dana kasnije, oktobra 2014, srpska vlada je dala ista uveravanja Moskvi, kada je ruski predsednik Vladimir Putin posetio Beograd. Mesec dana pre Putinovog dolaska, međutim, Srbija je bila pozvana da u britanskom gradu Njuportu bude prvi put učesnik na Samitu NATO-a.
IPAP je konačno odobren od srpske vlade 20. decembra 2014. Ratifikovan je od NATO-a 15. januara 2015. Pridruživši se IPAP-u, srpska vlada je odstupila od uveravanja koja je dala Ruskoj Federaciji i srpskom narodu. Ukoliko ona nastavi da ide ovim putem, Srbija će postati članica NATO-a ili će postati de facto članica i bez formalnog učlanjenja i biće upotrebljena protiv Rusije i svake druge zemlje koja odbije da sledi naredbe Vašingtona ili EU.

Piše Biljana Đorović za pecat.co.rs

 

PEKTAR

Sudbina Grčke pokazuje da Srbiju u EU čeka samo dužničko ropstvo

13. март 2015. 17:02·0 comments

3

Еkоnоmiје zаmаlја Еvrоpskе uniје sе krеću nе sаmо rаzličitim brzinаmа, vеć i rаzličitim prаvcimа, i kаkvо gоd dа budе rеšеnjе zа grčku krizu, kоја је zаprаvо krizа cеlе Еvrоzоnе, оnо nеćе biti slаvnо.

Put u ЕU, prоstо, vоdi držаvu u dužničkо rоpstvо – istаkао је prоfеsоr sа Institutа zа glоbаlnе studiје Univеrzitеtа u Žеnеvi dr Мirоslаv Јоvаnоvić nа prеdаvаnju „ЕU i Grčkа – put ili strаnputicа i pоukе zа Srbiјu", kоје је оrgаnizоvаlа SАNU zајеdnо sа Оdеlјеnjеm društvеnih nаukа i Оdbоrоm zа еkоnоmskе nаukе.

Prоfеsоr Јоvаnоvić је nаglаsiо dа prаvi еkоnоmisti uvеk brinu о nеčеmu, dоk lјudi kојi pričајu dа ćе biti svеоpštеg еkоnоmskоg prоspеritеtа mоgu dа budu sаmо pоlitičаri, nеčiјi lоbisti ili kоrisnici nаrkоtikа.

– Аkо nеkо u еkоnоmiјi pričа slаvоpојkе i gоvоri dа ćе biti svеоpštеg prоspеritеtа, dа ćе svi biti zаpоslеni i sl., tа оsоbа niје еkоnоmistа, vеć pоlitičаr, lоbistа, ili kоrisnik nаrkоtikа. Prаvi еkоnоmistа sе uvеk brinе zа nеštо – nаpоmеnuо је оn, pоdsеtivši nа pisаnjе mеdiја i glоmаznе nаslоvе kојi su u njimа prеоvlаdаvаli nеpоsrеdnо prе nо štо је еvrоzоnа zаživеlа.

U nаstаvku izlаgаnjа prоfеsоr је pоdsеtiо nа vеlikа zаduživаnjа kоје su sprоvоdilе i nаšе vlаdе, prе svеgа „nаdristručnjаci оkо Мlаđаnа Dinkićа", kоnstаtuјući dа sе u Grčkој dеsilа sličnа stvаr, аli u mnоgо gоrој mеri, nаkоn „mеdеnоg mеsеcа" kојi је оtprilikе trајао оd 2001. dо 2008. gоdinе.

– Svе је tо puklо оnоg trеnutkа kаdа držаvа višе niје mоglа putеm prikuplјеnih pоrеzа dа isplаti svе prispеlе оbvеznicе. Таdа је mоglа dа sе zаduži, аli nе pо niskој kаmаtnој stоpi, vеć sаmо pо višim, štо је dоvеlо dо еkоnоmskе kаtаstrоfе – nаglаsiо је Јоvаnоvić, rеkаvši dа zа krizu u Grčkој niје оdgоvоrnа sаmо Grčkа, kоја је „sаmо vrh lеdеnоg brеgа", dоk је glаvnа „rаk rаnа" еvrоzоnе, kоја је prаktičnо nеizlеčivа, zаprаvо nеkоmpаtibilnоst еkоnоmiја Nеmаčkе i Frаncuskе kоје sе krеću pоtpunо rаzličitim putаnjаmа.

Јоvаnоvić је nаpоmеnuо dа је situаciја u Grčkој brzо izmаklа svаkој kоntrоli, pа dа је dоlаzilо dо аpsurdnih situаciја, а tо је dа su nеmаčkе firmе, pоput „Simеnsа", nајvišе pоspеšivаlе kоrupciјu u tој zеmlјi, dоk је u istо vrеmе nеmаčkа vlаdа vršilа pritisаk nа grčkе vlаsti dа sе kоrupciја smаnji.

Nа krајu izlаgаnjа, prоfеsоr Јоvаnоvić sе оsvrnuо nа stаnjе u Srbiјi i trеnutni spоlјnоpоlitički kurs zеmlје kојi је u pоtpunоsti оkrеnut kа bеzuslоvnоm člаnstvu u ЕU.

– Мi ništа nе znаmо о budućnоsti ЕU, а nаši pоlitičаri srlјајu u nju. Ući u ЕU је јаkо tеškо i mi ćеmо mоrаti mnоgо tоgа dа plаtimо zа tо, uklјučuјući i prеdаvаnjе tеritоriје nаšе јužnе pоkrајinе, iаkо nе znаmо štа ćе nаs zаtеći kаdа tаmо uđеmо. Drugо, аkо nаm sе tаmо nе dоpаdnе, hоćеmо li dоbiti pоvrаćај srеdstаvа? ЕU vаm је kао „Hоtеl Kаlifоrniја" (pеsmа grupе Eagles, prim. ur.), mоžеtе dа uđеtе, аli јеdnоm kаd uđеtе, nеmоgućе је izаći – kаzао је Јоvаnоvić, pоdsеćајući nа primеr Vеlikе Britаniје kоја је nа nајаvu о mоgućеm izlаsku dоbilа оzbilјnе prеtnjе оd Brisеlа dа ćе јој u tоm slučајu biti uvеdеnе sаnkciје u vidu sprеčаvаnjа slоbоdnоg krеtаnjа rоbе i uslugа.

– ЕU је јеdnа nеzаsitа hidrа kоја krlја svе štо јој sе nаđе nа putu. Dа li Srbiјi trеbа člаnstvо u tаkvој Uniјi, i dа li Uniјi trеbа оvаkvа Srbiја? Pо mеni, ЕU mоžе dа iskоrаči nаzаd i dа pоstаnе оpеt оnо štо је bilа оsаmdеsеtih gоdinа, јеr јеdnоstаvnо imа živоtа i pоslе еvrа, аli tаkvа mоgućnоst је mаlо vеrоvаtnа – zаklјučiо је Јоvаnоvić оn, pоdsеtivši nа Hајdеgеrоvе rеči kоје је Drаgоš Kаlајić čеstо pоnаvlјао, dа је „Zаpаd (u оvоm slučајu ЕU) smrt, а Еvrоpа živоt".

https://t.reembed.com/0u6yu73e3Bt726fKXa2Q4ePu

 

http://webtribune.rs/sudbina-grcke-pokazuje-da-srbiju-u-eu-ceka-samo-duznicko-ropstvo/

Фараж: Желите ЕУ војском да застрашите Русију… Кога Ви завитлавате, господине Јункер!?

Фараж: Желите ЕУ војском да застрашите Русију… Кога Ви завитлавате, господине Јункер!?

11.03.2015. -

Лидер Британске партије независности и посланик у Европском парламенту, Најџел Фараж, упитао је Жан-Клод Јункера да ли стварно верује да се војска Европске Уније може супроставити Русији и упитао га „кога он завитлава?".

Наиме, Фараж каже да је прича о војсци ЕУ једна велика илузија, као и да сви ти системи већ постоје, преноси Правда.

„Имамо ЕУ агенцију за одбрану, ЕУ борбене групе у активној служби широм света, ЕУ морнарицу која се бори против Сомалијских пирата…" – објашњава Фараж и саркастично каже да му је сада јасно зашто један Дејвид Камерон признаје да Британија не може да одбрани ни своја острва, те да је то зато што следи формирање војске ЕУ.

„Тони Блер је био у праву. ЕУ није пројекат мира, него пројекат моћи." – додао је Фараж

„Господин Јункер види у томе шансу и прилику. Ми смо својом експанзијом за повећањем броја чланица испровоцирали конфликт у Украјини, ударали смо штапом руског медведа, а све то је одлична прилика да се реализује идеја формирања ЕУ војске." – каже Фараж

„Јункер каже морамо убедити Русију да смо озбиљни. Кога ви завитлавате, господине Јункер!?" – упитао је Фараж изазвавши смех у парламенту. Он је завршио свој говор констатацијом да он не жели ниједан део Европе милитаризован, те да је убеђен да исто мисле сви грађани Европе.

Подсећамо, пре неки дан је Жан-Клод Јункер, председник Европске комисије, позвао чланице ЕУ да се оформи ЕУ војска са циљем повећања безбедности, али и одговора Русији на растуће тензије у Украјини.

https://t.reembed.com/2HyDJg3IbQxg1nL-jd1OsnK9

 

http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=2&idnovost=72197&Faraz%3A-Zelite-EU-vojskom-da-zastrasite-Rusiju%E2%80%A6-Koga-Vi-zavitlavate%2C-gospodine-Junker#.VQCMVOGHgfE

Слободан Антонић: „Агент окупације“

„Агент окупације"

 

Слободан Антонић

недеља, 08. март 2015.

Изјаве актуелног премијера о стању у Србији некако су све чудније. Пошто је раније већ устврдио „да је и поред смањења плата, просечна плата у Србији порасла", да је Влада постигла „неочекивано добре резултате, и то толико да му је чак и непријатно да прочита неке од њих колико су добри", да ће његова влада „угасити предузећа која не постоје" и „задужити се не више од 1,2 до 1,3 милиjарде евра", сада нас је пак обавестио „да је наша земља први пут у модерној историји остварила суфицит" и „да је највећи проблем Србије то што нема пројекте на које може да потроши новац" (?!). На овакве изјаве, које су толико супротне читавој нашој стварности да се човек мора упитати – „ко је овде луд?", могуће су две тактике одговора. Прва је да се премијерова иступања озбиљно схвате и демантују бројкама. Ту тактику спроводи Ђорђе Вукадиновић, а од странака, у последње време, ДСС. Ова странка у саопштењима непрестано иде за премијером и објашњава да је „реална зарада мања за 3 одсто", да је „бруто национални доходак пао за 2,5 одсто", а „индустријска производња 7 одсто", да је „јавни дуг Србије повећан са 59,6 на 72,2 одсто БДП".   Друга тактика која се примењује јесте да се овако чудне изјаве окрену на шалу. Тако је Владимир Димитријевић нашег премијера духовито упоредио са Остапом Бендером, ликом из хумористичког романа Дванаест столица, Иљфа и Петрова. Бендер, подсећа Димитријевић, обећава локалним шахистима у провинцијској варошици по имену Васјуки, да ће им организовати „светски турнир" и „довести Капабланку и Аљехина". То ће препородити Васјуке, најваљује даље Бендер забленутим шахистима: прво ће им се изградити железничка пруга Москва–Васјуки, па хотели за смештај гостију, па „подићи пољопривреда у пречнику од хиљаду километара", па „радио-станица џиновске снаге", па аеродром „Велики Васјуки"; такав развој довешће до „премештања престонице из Москве у Васјуки", затим „Васјуки аутоматски мењају име у Њу–Москву", „Њу–Москва постаје најотменији центар Европе, а убрзо и целог света, а касније и целог свемира. Из Васјука ће хитати сигнали, на Марс, Јупитер и Нептун. А после ће се у Васјукима, први пут откако је настала васиона, одржати међупланетарни шаховски конгрес"! А све ће то Васјуки добити само да се Бендеру исплати „сто рубаља за телеграме" које ће он слати Капабланки и осталима. Али шахисти Васјука „имају само 21 рубљу"? „Може и 21 рубља, давај"!   Али, уместо да се смејем, у премијеровим наступима има једно место због којег се увек изнервирам. Реч је о његовој омиљеној теми – како морамо да се одучимо од ленствовања („морамо се излечити од самоуправљања"), односно како треба да свикнемо „да много више радимо". Та врста ружења народа – како смо ми, ваљда, некакав лењив и размажен свет, који се мора натерати на посао – често је место не само код наших политичара без дана стажа, већ и код наших капиталиста без дана стварног тржишног предузетништва (види овде, стр. 23-24). Кад год видим касирку у оближњој самопослузи – која не диже главу за 24.000 месечно, или кад видим свог комшију – који и по највећој зими стоји иза картонске кутије на улици, сетим се тих неподношљивих пренемагања о „нашој лењости" и стварно ми дође да повратим. Но, та прича о лењости – као што је већ одавно примећено – има функцију да се убрза продаја странцима оног последњег што нам је још преостало: Телекома, ЕПС-а, ПКБ-а и другог што има озбиљну вредност. То је посебна тема, али овде ћу да кажем само ово: систематски се ствара атмосфера како „овај лењи народ" могу да спасу једино „стране газде које ће нас натерати да радимо". Наши главни политичари се, заправо, понашају као гаулајтери у окупационој управи – гледају да што пре и што више тога предају у руке странцима. Они не престају да нам причају како не знамо шта да радимо са Телекомом, ЕПС-ом или ПКБ-ом, те да ће једино странци знати шта с тим да чине (умели смо да направимо ЕПС али не умемо да га експлоатишемо?; ма хајде!).   Никада ми се није допадало квалификовање стања у Србији као „окупације". Окупација подразумева улазак стране војске. Чинило ми се да је реалистичнији термин – с обзиром на оно што се код нас дешава –  „(полу)колонијална управа". Али, са другог краја гледано, страна војска већ држи 15% територије Србије, а у остатку је на делу својеврсни  вишијевски режим. И тај режим не само да легализује колонијалну окупацију Косова, већ изгледа да све главне ресурсе, у остатку земље, убрзано предаје или хоће да преда у руке истих тих колонијалних сила. Последица ће бити та да ако се сутра власт и промени, то буде сасвим свеједно: нова власт неће имати ништа чиме би управљала, јер ће све вредно припадати колонизаторима. Неки, попут Слободана Рељића, овакво стање називају „меком окупацијом". Али, и „мека" окупација је такође окупација. А они који су њени носиоци нису ништа друго до „агенти окупације" – ма колико „мекани" били у свом деловању. Консеквенце такве квалификације су веома озбиљне – како по легитимност послова који се обављају под окупацијом, тако и за људе који у њима учествују. Зато та оцена – „окупација" – тражи озбиљну стручну, научну и аналитичку поткрепу, како би могла бити шире прихваћена.   Ово доказивање свакако треба да буде задатак српске критичке интелигенције. Мада је већ сада у основи јасно. А једном када све буде продато – и када се чак и за „Србија шуме" закључи како их „једино странци могу довести у ред" – више никакво покрпељивање неће ни бити потребно. Онда ће свако врло лако моћи да види шта је посреди. Но тад ће вероватно бити доцкан. Зато сада треба отворити очи, разумети оно што се око нас дешава и под хитно покушати – нешто урадити. А за почетак, ма колико нам то тешко падало, најбоље је пажљиво слушати оног ко све више постаје „главни агент окупације".  Морамо слушати његове наступе. Да после нико не може да каже „нисмо знали" и „нико нам није рекао". Он нам говори.

 

Пристигли коментари (131)

 

http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/agent-okupacije.html

 

Zašto se bosanski Srbi deportuju iz Amerike

Zašto se bosanski Srbi deportuju iz Amerike

Etiketirani kao ratni zločinci samo zato što su nosili uniformu RS ili što su bili na spisku za teritorijalnu odbranu

(Foto Rojters)

Vest da bi oko sto pedeset imigranata koji su devedesetih godina napustili Bosnu i Hercegovinu moglo da bude deportovano iz SAD ukoliko „američke vlasti ustanove da su umešani u ratne zločine", prvobitno objavljena prošlog petka u „Njujork tajmsu", izazvala je veliko interesovanje medija u regionu i u svetu. U stvari, bosanske Srbe već desetak godina progone zbog toga što u formularima za dobijanje izbegličkog statusa i dozvole za stalni boravak u SAD nisu naveli da su bili pripadnici „oružanih snaga" u bivšoj domovini.

„Niko od ljudi koje već desetak godina proganjaju i izvode pred sud nije ni osumnjičen za ratne zločine. Gone ih samo zbog toga što su nosili uniformu Vojske Republike Srpske ili Vojske Republike Srpske Krajine", kategoričan je Obrad Kesić, predstavnik srpske zajednice u SAD i odnedavno šef predstavništva Republike Srpske u Vašingtonu. Ispred delegacije srpskih iseljenika, Kesić se kao predstavnik srpske zajednice u SAD više puta zbog ove diskriminacije žalio administraciji predsednika Baraka Obame i dobio obećanje da će se podjednako rigorozno ispitivati i pojedinci koji su nosili uniforme druge ili treće vojne formacije na teritoriji BiH u vreme ratova.

To se neko vreme i poštovalo, pa su tako među „bošnjačkim Amerikancima" pronađene tri osobe koje su osumnjičene za ratne zločine, a kasnije i osuđene.

Federalni organi su na vrata nekih od bosanskih Srba pokucali još pre desetak godina, kada su se dvojica nekadašnjih američkih službenika haškog tužilaštva vratili u SAD i dobili mesta u imigracionom odeljenju Državne bezbednosti.

Ključni čovek u ovoj svedržavnoj raciji, kako se među Srbima u Americi karakteriše ova akcija, jeste Ričard Batler, funkcioner u Ministarstvu domovinske bezbednosti, osnovanom posle terorističkog napada na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. Batler je prethodno šest godina radio u Haškom tribunalu, gde je kao istražitelj bio šef tima za pronalaženje dokaza za zločine počinjene u Srebrenici i ostalim mestima. On je kao stručnjak za vojnu obaveštajnu službu klasifikovao hiljade dokumenata bosanskih Srba koje je NATO zaposeo i koje su u tovarima prenete u Haški tribunal. U toku istrage bosanskih Srba koji su uhapšeni još pre desetak godina, Batler je posvedočio kako su zaplenjeni dokumenti elektronski skenirani i pohranjeni u dokumentaciju Haškog tribunala.

Zaplenjena dokumentacija RS sadrži nepregledne liste ljudi iz RS koji su na ovaj ili onaj način bili uključeni u vojne redove, a da nikada nisu ni učestvovali u borbi, a kamoli u zločinima u Srebrenici. Branioci bosanskih Srba su u dosadašnjim procesima već više puta upozoravali da su njihovi branjenici etiketirani kao ratni zločinci samo zato što su u jednom trenutku nosili vojnu uniformu ili su stavljeni na spisak pripadnika teritorijalne odbrane, a da u njoj nisu ni učestvovali. Poznat je slučaj jednog bosanskog Srbina koji se našao na spisku pripadnika teritorijalne odbrane RS, a da je otišao sa porodicom iz BiH i pre nego što su počela ratna dejstva. Američki istražitelji su ga pronašli i označili kao krivog. Nekoliko godina je išao po sudovima i bio zatvaran, da bi naposletku dokazao svoju nevinost. Za to vreme propatili su i on i cela njegova porodica.

Braneći trojicu optuženih u prvim procesima protiv bosanskih Srba, američki advokati su ceo slučaj uporedili sa ratom u Vijetnamu kako bi poroti predočili da se ljudi ne mogu osuditi samo zato što su nosili neku uniformu.

„Nije svako ko je išao u Vijetnam učestvovao u zločinu u Maj Laju", rekao je jedan od branilaca u procesu protiv trojice bosanskih Srba pre nekoliko godina.

Neki od njih ipak su deportovani natrag u BiH zato što su u papirima koje su bili dužni da popune radi dobijanja iseljeničke vize propustili da ukažu da su bili pripadnici Vojske RS. Poznat je slučaj Veselina Vidačeka, za koga je sud utvrdio da je lagao kad je popunjavao papire, što se u SAD najstrože kažnjava. Kesić, međutim, objašnjava da su mnogi bili zbunjeni kada su se prijavljivali za iseljeničku vizu i da su na sva pitanja odgovarali onako kako im je savetovao prevodilac. Niko od budućih iseljenika nije, na primer, shvatio na šta se odnosi pitanje o učešću u nekoj stranoj vojnoj formaciji, dodaje Kesić. Budući iseljenici su na to pitanje (da li ste učestvovali u nekoj stranoj vojnoj formaciji) odgovarali odrično, ne znajući da se Vojska RS računa kao strana oružana sila.

Više desetina bosanskih Srba je zbog ovog propusta deportovano natrag u BiH.

Po američkom zakonu, za krivotvorenje papira za dobijanje zelene karte ili iseljeničke vize sledi kazna zatvora i do trideset godina i deportacija po kratkom postupku, odmah posle izdržane kazne.

Mnogi američki advokati koji su učestvovali u odbrani bosanskih Srba ističu da im je učinjena velika nepravda. Jer, porodice koje su u tim ratnim vremenima dobijale iseljenički status uglavnom su već propatile u svojoj zemlji. Neretko je neko od članova mučen u logoru ili su proganjani iz jednog kraja bivše Jugoslavije u drugi.

Zorana Šuvaković

objavljeno: 04.03.2015.

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Zasto-se-bosanski-Srbi-deportuju-iz-Amerike.lt.html

"Nagoveštaji kosovskog proleća"

Datum proglašenja nezavisnosti Kosova, 17. februar 2008. godine, mnogim Kosovarima bio je jedan od najsrećnijih dana. Ovogodišnja proslava, za razliku od prethodnih, bila je skromna i bleda. Dok se ranije slavilo sa nadom da će biti bolje, ove godine nije bilo mnogo razloga za radovanje. Na Kosovu nema napretka, ono je sve manje država kakvu su mnogi priželjkivali, piše Bashkim Hisari za beogradsko Vreme

Sedam godina posle proglašenja nezavisnosti, kosovsko društvo je podeljeno na one koji su prisvojili vlast i imaju ekonomsku moć, one koji protestuju i tu vlast kamenuju, na armiju nezadovoljnih koji beže sa Kosova i one koji su posmatrači svega što kvari imidž nove države. Kosovo je najsiromašnija zemlja u Evropi, ozbiljno degradirana moralno, duhovno, politički i ekonomski. Nezaposlenost je alarmantna, preko 50 odsto, korupcija, lopovluk, organizovani kriminal, loša zdravstvena zaštita i obrazovanje, neefikasnost sudstva, neodgovornost i nekažnjavanje političara koji loše upravljaju (osim par njih koji su u pritvoru, osuđeni ili u bekstvu) naneli su ozbiljnu štetu državi.

Mnogi građani ispoljavaju nezadovoljstvo i razočarenje, depresivni su i beznadežni. Izgubili su i ono malo nade da će doći do pozitivnih promena. Očekivali su da će ojačati politička nezavisnost države, da će uslediti ekonomski prosperitet koji će obezbediti posao, sigurnost, bolje uslove za normalan i srećan život. Malo je od toga ostvareno.

Institucije bez sadržine

Uz pomoć međunarodne zajednice formirane su institucije, ali u njima su na nedemokratski način instalirane interesne grupe, klanovi i militanti političkih partija, najviše iz ruralnih sredina. Uglavnom su to neodgovorni i nesposobni ljudi, bez političkog morala, i mafiozi koji su navodno zaslužni zbog borbe za slobodu i mir. Skloni su nepotizmu i korupciji, obogatili su se otimanjem, zloupotrebama, prevarama i manipulacijama u javnim nabavkama, praznim obećanjima i lažima. Politiku koriste za individualne i grupne interese, a ne u službi naroda. Bez njihove podrške male su šanse da neko obezbedi blagostanje za sebe i svoju porodicu. Oni su glavna prepreka što u institucijama, javnim preduzećima, agencijama, policiji, sudovima i medijama ima malo školovanih, profesionalno sposobnih, emancipovanih i pametnih ljudi.

Kosovo i njegovu realnost je priznalo preko 100 država sveta, ali još uvek nije član Ujedinjenih nacija. I dalje je najizolovanija zemlja Balkana i jedina država u regionu bez potpisanog Sporazuma o liberalizaciji viza. Od evropskih zemalja, Kosovari mogu putovati bez viza samo u Albaniju, Makedoniju, Crnu Goru i Tursku.

Iako je proteklih godina potvrđena evropska perspektiva Kosova, nema ozbiljnih pomaka u procesu evropskih integracija. Izuzimajući uspešno okončanje pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju između Kosova i Evropske unije i efikasno sprovođenje vanrednih parlamentarnih izbora sredinom prošle godine, dijalog između Prištine i Beograda i potpisani dogovor o pravosuđu, malo je toga postignuto čime bi se Kosovo ponosilo. Od 30 potpisanih sporazuma sa Srbijom ne primenjuju se ni tri, rekli su poslanici na zadnjoj sednici Skupštine Kosova. Za ovih sedam godina kosovske institucije nisu uspele da otklone opiranja pet članica EU (Grčke, Kipra, Španije, Rumunije i Slovačke) da priznaju nezavisnost nove države i da sa njima uspostave bilateralne odnose, što svakako stvara nejasnoće o evropskoj perspektivi Kosova.

Kosovo je posle vanrednih parlamentarnih izbora bilo u blokadi šest meseci. Političke partije i njihovi lideri nisu pokazali sposobnost da izađu iz institucionalne krize. Nisu mogli da konstituišu Skupštinu, izaberu njenog predsednika, formiraju Vladu i druge institucije, zbog čega se sada osećaju negativne posledice u svim oblastima društvenog života.

Na Kosovu ima velikih mogućnosti za investicije u oblasti poljoprivrede, energetike, vinogradarstva, turizma, obradi metala, ali najviše se investiralo u asfaliranje puteva. U odnosu na period pre 2008. godine strane investicije beleže pad, pre svega zbog političkih nejasnoća. Kosovska privreda je već duže vreme u kolapsu. Carina i Uprava prihoda su glavni izvori državne kase, ali značajno zaostaju u prikupljanju planiranih prihoda. Prema najnovijim podacima Svetske banke, procenat siromašnih na Kosovu je 29,7 odsto, a oko 10 odsto građana živi u ekstremnom siromaštvu sa manje od 2,5 dolara dnevno.

Tokom proteklih sedam godina loše se upravljalo i međunarodno renomiranim kompanijama, na primer u oblasti telekomunikacija (PTK), energetskog sistema (KEK), ništa konkretno nije urađeno ni po pitanju Metalurškog kombinata "Trepča", čiji se dugovi procenjuju oko 1,4 milijarde evra i gde proces privatizacije nije dao očekivane rezultate. Situacija oko Trepče je komplikovana i zbog pretenzija Srbije na "Trepču" i činjenice da su njeni pogoni i na severu Kosova, koju kontrolišu vlasti u Beogradu. Eksperti u Prištini procenjuju da srpske pretenzije nemaju zakonskih osnova jer se u Ahtisarijevom planu, po kome je proglašena nezavisnost Kosova, decidno navodi da bogatstvo Kosova ne pripada drugoj državi.

Odlazak ljudskog kapitala

Kosovo ima veliki potencijal u mladima, između 65 i 70 odsto stanovništva je ispod 27 godina starosti. U situaciji kada nema ekonomskog razvoja, kada je velika stopa nezaposlenosti, socijalna situacija loša i građani gube poverenje u institucije vlasti, sasvim je normalna njihova želja da sreću i bolji život traže u nekoj od zemalja EU. Još uvek nema pouzdanih podataka koliko je ljudi napustilo Kosovo, ali se veruje da ih je u poslednje vreme migriralo preko 200 hiljada. Samo prošle godine otišlo je 400 lekara. U poslednja dva meseca ilegalnim putevima ka evropskim državama je otišlo više od 50 hiljada ljudi među kojima je, prema podacima Ministarstva za obrazovanje, nauku i tehnologiju Kosova i 5130 učenika. Ova pojava ne zabrinjava samo vlasti u Prištini. Problemom masovne migracije kosovskih Albanaca okupirane su i zemlje EU, koje zahtevaju zaustavljanje velikog protoka migranata i najavljuju da će njihovih zahtevi za azil biti odbijeni, a migranti vraćeni. Kosovska vlada je zatečena nastalom situacijom i ne može da amortizuje nezadovoljstvo.

Migracija Kosovara je veoma kompleksno pitanje podstaknuto sa više faktora, i ne može se zaustaviti samo nekakvim ad hoc programima Vlade, niti parcijalnim ekonomskim i socijalnim programima. Pogotovo ne silom, policijom i ograničavanjem slobode kretanja.

Masovno vraćanje azilanata koji su ostavili svoje domove, porodice, prodali ono malo što su imali i krenuli po kiši i snegu ka Evropi, kao i veliki broj odbijenih zahteva za priznavanje statusa veterana Oslobodilačke Vojske Kosova (OVK) i privilegije koje uz to idu (od ukupno 57.556 zahteva do sada je priznat status za oko 16.000), odbijanje Rektora prištinskog Univerziteta Ramadana Zejnulahua da mimo prijemnog ispita upiše preko 1000 studenata, članova porodica pripadnika OVK-a na fakultetima tog Univerziteta, mogu dovesti do unutrašnje polarizacije, stvoriti nove ozbiljne probleme i dodatno opteretiti celokupnu situaciju.

Lošem upravljanju Kosovom jednog dana će doći kraj, ovakvo stanje građani ne mogu podnositi večito. Biće sve više onih koji će učestvovati na već najavljenim protestima protiv korupcije, organizovanog kriminala, bezakonja i svega negativnog što uništava kosovsko društvo. Oni će zahtevati promene, funkcionalniju državu koja će biti u njihovom interesu, pravdu, demokratiju, slobodu, sigurnost, ekonomsko blagostanje i dostojanstven život. Pojedini poslanici i lideri političkih partija nagoveštavaju da može doći do "Kosovskog proleća", masovne eksplozije nezadovoljstva, što nije isključeno, ali to ne može suštinski promeniti nepodnošljivu političku atmosferu. Još manje je to moguće sa onima koji ne osećaju odgovornost, ne biraju sredstva da se brzo domognu hijerharhije vlasti i da bez ikakvih ličnih vrednosti grade političku karijeru radi ostvarivanja lične koristi i odbrane interesa klanova.

Na Kosovu je već 15 godina prisutna logika vlasti koja nije dala neke značajne rezultate ni u dijalogu sa Beogradom. Zato je potrebno promeniti mnogo toga i stvoriti novu realnost koja će eliminisati godinama nagomilavane probleme. Potrebno je izgraditi društvo sa novim ljudima koji će obezbediti funkcionalnost svih institucija, razvijati demokratske odnose, poštovati prava svih bez obzira na etničko poreklo. Uz to, mora se unaprediti ekonomija sa novim programima i stvoriti mogućnosti za zapošljavanje ljudi, poboljšati ruinirano sudstvo, zdravstvo, obrazovni sistem i povratiti izgubljeno poverenje građana. Jedino tako Kosovo se može pretvoriti u bolju zemlju za život, gde će ljudi imati budućnost.

Izvor: Vreme

http://www.monitor.hr/clanci/nagovestaji-kosovskog-proleca/162914/