Mi se borimo za kutlaču, a kazan je prazan
admin | March 10, 2015 | 0 Comments
Intervju – Miodrag Zec, redovni profesor Filozofskog fakulteta >
Ne sme biti plana B za državu
Razgovarao: Radmilo Marković
"AKO NEMATE UREĐENU DRŽAVU, NE MOŽETE NIKAKO IMATI EFIKASNA PREDUZEĆA. TO SE OVDE NE SHVATA. NE MOŽETE PALME SADITI NA SEVERNOM POLU, ODNOSNO MOŽETE, MOŽETE IM DAVATI I SUBVENCIJE, ALI ONE NEĆE PORASTI I NEĆE RODITI. TAKO, U DRŽAVI KOJA NIJE UREĐENA, KOJA NIJE PRAVNA, SIGURNA DRŽAVA, NE MOŽE DA USPE NIŠTA"
Odmah nakon propasti pregovora vlade sa Esmarkom, u javnost su vlasti iznele plan B za Železaru Smederevo. Prema tom planu, Železara će putem javnog poziva naći profesionalni menadžment, koji će oporaviti proizvodnju i učiniti je održivom, ne otpuštajući pritom radnike. Propala (ponovna) privatizacija Železare bila je povod za razgovor sa profesorom ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Miodragom Zecom, uz glavno pitanje – ima li država plan B, koje se kao motiv provlačilo tokom celog razgovora, a kroz koji su, osim o Železari, provejavala i razmišljanja o "Beogradu na vodi", Telekomu, obrazovanju, ekonomskoj politici, levici i desnici, uvek uz osvrt na stanje u srpskom društvu, i uz postavljanje bazičnog pitanja: šta je to zbog čega su neka društva uspešna, a druga neuspešna.
O ŽELEZARI I DOMAĆIM PREDUZEĆIMA: Što se grbo rodi, niko ne ispravi. Glavni problem bivše Jugoslavije, koji se proteže do danas, jeste pogrešna struktura investicija na nivou pojedinca, preduzeća, i na nivou cele države. Pogledajte šta naš pojedinac poseduje. Poseduje imovinu, a nema prihod. Ispada da u Srbiji veliki procenat stanovništva ima stan, što je znak srednje klase i stabilnosti, a nema para da plati struju. Na nivou preduzeća, kad investirate svoj novac, gledate kombinaciju vrednosti i prihoda. Kad se investira državni novac, kao što je bilo kod nas tokom pedeset godina, onda svako želi da dograbi što veću zgradu, što veće zemljište, što veću imovinu, ne misleći o troškovima održavanja te imovine i o njenoj funkcionalnoj upotrebi. Svako preduzeće ima bilans stanja. U njemu postoji neka imovina, zgrade, zemljište, ali u prosečnom preduzeću kod nas to je 80 odsto bilansa stanja, a u Italiji je 20 odsto. Tako imate ogromne zgrade u kojima nema nikakve opreme, ili je oprema iz XIX veka, ili je pokvarena i ne radi, a tamo je oprema 70 odsto imovine, suština je u opremi. Postoji i neka finansijska imovina, novac na računu, kvalitetna potraživanja, hartije od vrednosti itd. Ta leva strana bilansa kod nas je bitno različita u odnosu na levu stranu u normalnom tržišnom sistemu. Desna strana, ono odakle smo mi finansirali tu imovinu, takođe ima neku prirodnu strukturu. Recimo, sopstveni kapital često učestvuje sa 50 odsto, a 50 odsto su krediti. Ali kod nas se dešava da krediti i gubici pojedu sopstveni kapital, pa onda dolazi do otpisa, turbulencija, visoke inflacije.
Suštinsko pitanje ovde jeste čemu je namenjeno preduzeće. Da li je namenjeno da kreira prihod ili je to samo imovinska struktura? Šta se onda desilo u toj nesretnoj privatizaciji? Imali smo sistem koji je trajao 50 godina. Privatizacija je došla jer nije bilo moguće napraviti održiv sistem na bazi društvene svojine, zato što su ta društvena preduzeća bolovala od paradoksa da, ako radnici donose odluku o raspodeli dohotka, oni neće doneti odluku da akumuliraju, pa da to ostane nekom drugom, već svi kažu: daj platu, plata je naša, i to odmah. Kad je došla privatizacija, promenio se svojinski oblik, ali se nije promenio društveni milje, i to je tragedija ove privatizacije. Ljudi su kupovali preduzeća kao zbirku stvari, kao imovinu, koju će kasnije nekom preprodati. Nisu ga kupovali kao poslovni entitet, nisu ni mislili da se bave biznisom, jer je to ta logika i to su ti kupci čije je bogatstvo izraslo na socijalnim turbulencijama, na privatizacijama, na nacionalizacijama, na visokim inflacijama, na redistribuciji. Ideja je bila da se dograbi što više imovine, pa da se kasnije nekom proda. Tragedija je nastupila kada je svetski sistem stao i nema više preprodaje. I sad su oni zarobljeni. Drugi hendikep: da biste pokrenuli biznis, potrebni su imovina, kapital i znanje. Morate znati nešto da pravite. Pošto ste dograbili imovinu, nemate dovoljno kapitala, a još manje imate znanja i ne možete neko preduzeće koje je tehnološki prevaziđeno restrukturirati bez novog znanja. Umesto da u preduzeća unose svež novac, većina novih vlasnika je požurila da izvuče iz preduzeća ono što su dali za kupovnu cenu. Time su dodatno hendikepirali ionako finansijski devastirana preduzeća.
Apropo ove čeličane, ona ne može ni pri kakvoj ceni čelika da bude rentabilna, jer nema obim proizvodnje da pokrije fiksne troškove, a proizvodi najprimitivnije stvari u svojoj delatnosti, ravne limove. Nemate rudu železa, nemate koks, nemate tržište, nemate metalskoprerađivačku industriju, nemate kapital za promenu i inovaciju, za prenamenu strukture, i još razne stvari nemate. Železara ima svoju istoriju, i uvek je u istoriji bila na granici gubitka i uvek je bila dotirana. Kada bi se sada sabrao sav kreirani dug po osnovu Železare, to su ogromne brojke, to verovatno prelazi nekoliko milijardi od kada je ona napravljena. Kad je stvarana Evropska unija, ona je počela kao Zajednica za ugalj i čelik. Kad se taj dogovor napravio, na stotine malih čeličana u Evropi je propalo. Ostale su samo najveće, i većina njih je u Nemačkoj. Jedno je kad nemačka čeličana proizvodi visokokvalitetne limove, pa ih proda kroz BMW, Mercedes, Folksvagen, kroz mobilni telefon, i šta sve još ne, a drugo kad vi prodajete komade lima za oluke ili za šerpe. Dakle, bazični je problem konfiguracije, i to nije problem koji se može ispraviti ljudskom voljom u kratkom vremenu. Na velikom evropskom tržištu dominiraju veliki igrači čiju produktivnost mali teško dostižu, posebno ukoliko nisu vrhunski specijalizovani i efikasni. Očekivanja perifernih zemalja da će sa ulaskom u EU doći do izjednačavanja plata i standarda pokazali su se iluzijom. Nasuprot tome došlo je do rasta cena ranije subvencionisanih dobara (struja, stanovanje) i time daljeg urušavanja standarda. Evropa, umesto da konvergira, ona divergira i jaz između centra i periferije se širi. Dakle, treba shvatiti da nije važno koliko, već šta radite i koliko je u vašem proizvodu novog znanja. Znanje je najvrednija roba jedne nacije.
ŠTA DRŽAVA NE TREBA DA RADI: Vođenje celovite privredne i državne politike je vrlo komplikovana stvar i zahteva vreme, znanje, društveni dogovor, klimu, kulturološki obrazac, antropološku situaciju i pitaj boga šta još. Zašto neke zemlje obdarene resursima, kao Nigerija, krvare u ratu, a zašto su zemlje koje nemaju nikakve resurse bogate? Mi ne shvatamo da je država najkomplikovaniji i najrentabilniji proizvod ljudskog društva. Kad nemate taj proizvod i uređeno društvo, onda imate čitav niz rasipanja resursa. Ako se postavi pitanje šta treba raditi sa državnim preduzećima, to ne možemo rešiti dok ne rešimo pitanje koje prethodi tome, a to je zašto u nekim društvima imamo uspešna preduzeća, a u nekim neuspešna. Ako nemate uređenu državu, ne možete nikako imati efikasna preduzeća. To se ovde ne shvata. Ne možete palme saditi na Severnom polu, odnosno možete, možete im davati i subvencije, ali one neće porasti i neće roditi. Tako, u državi koja nije uređena, koja nije pravna, sigurna država, ne može da uspe ništa. Uzmimo sledeći primer. Kad jedan Englez otima resurse, imovinu, dohotke po svetu, od Pendžaba, Pakistana, Indije, gde on to nosi? U London. Kad jedan Rus to isto radi na Čukotki, on isto nosi u London. Kad se jedan Srbin obogati ovde u Požarevcu, i on nosi u London. Zašto svi nose u London, a ne nose kod sebe? To je bazično pitanje. Ako je jedna nacija izložena krvoliptanju, finansijskom i biološkom, ona nema šanse. Džaba tu priča o restrukturiranju preduzeća, to nikakve veze više nema. Ono što treba, i ono što je plan A, koji se odlaže, jeste da mi napravimo jedan projekat male, prosperitetne, prosvećene, neutralne države. A ne ovako da vlada ide i hvata investitore kao da hvata pčele i gura u košnicu, pa one ujedaju… Vlada treba da napravi košnicu, da same pčele, gonjene svojim prirodnim instinktom, idu, zuje, prave med, a ne da vlada ni ne napravi košnicu, a ako slučajno neka pčela i napravi neki med, onda ga oni otmu i još pobiju pola pčela da bi ga uzeli. Državna politika ne znači rad na praktičnim stvarima, ne treba država da vrši preduzetničku funkciju, da uzima subvencije jednima i da daje drugima. Država ima širok aspekt funkcija, ali ono što ona ne treba da radi to je da proizvodi med, jer ona ne zna, nema nagon, instinkt i znanje da proizvodi med. A naša država upravo time hoće da se bavi. Ti moraš napraviti društvo koje ima algoritam stvaranja kao dominantan, i to je glavna razlika između uspešnih i neuspešnih društava.
KRAH I LEVICE I DESNICE: Levica je u celom svetu u velikoj defanzivi i izgubila je svoj koridor, jer je očigledno da su društva zasnovana na principima levice pokazala dosta loše rezultate. Ono što nedostaje Evropi, a mislim da to nije ni Siriza, to je prosvećena građanska levica, socijaldemokratska orijentacija, i normalna, a ne destruktivna država blagostanja, ona koja ima meru. Pitanje mere kod Starih Grka bilo je jedno od glavnih načela civilizacije. Ta mera je kod levice bila izgubljena, jer je ona stalno gurala prema preraspodeli, pa je preraspodela uništila stvaranje. Istovremeno, nova desnica i neokonzervativci, reganomika, kazali su, ne preraspodela, nego stvaranje i ekonomija ponude. Ali, šta se tamo desilo? Tamo se desio paradoks štedljivosti. Ogromno bogatstvo se gomila u nečijim rukama, jedan odsto Amerikanaca ima koliko i 70 odsto stanovništva, ali oni ne troše. Oni već imaju pet rols-rojseva, ne treba im šesti, ne treba im hot-dog, ne treba im ništa. Tu takođe nije bilo mere, i taj sistem se urušio, urušila se srednja klasa u Americi i Evropi, i naročito u Srbiji, a srednja klasa je bazična za taj vid socijaldemokratskog društva. Amerika je uništila svoju proizvodnu moć, izuzev biotehnologije, softvera, svemirskih istraživanja, oružja i novca. Amerika ima tih pet proizvoda koje ne da nikom. U Kini se proizvode klozetske šolje, ali ne i softver za bankarske račune ili bioinženjering. To Amerikanci drže, a drugi će se baviti čarapama. Ali ja onda ne razumem nas, mi prodajemo Telekom da bismo dali nekome subvenciju da proizvodi čarape, to je potpuno besmisleno. Mala zemlja kao što je naša mora da bude izvozno orijentisana. Ne možeš graditi zgrade, zgrade se ne izvoze, a baš će neko doći ovde i kupovati zgrade kao na Azurnoj obali, ja u to ne verujem. Zašto Rusi kupuju u Kensingtonu? Zato što u stvari kupuju usluge britanske države, koja njima garantuje da neće biti revolucije i da to niko neće oteti. Kupuju vile na Azurnoj obali, jer je sunčano i lepo, i to je to. A ja koliko vidim, mi toga ovde nemamo. Mi imamo taj city break turizam, ali toga je za tri dana dosta. Šta prodaje Engleska? Prodaje svoje institucije. Šta prodaje Švajcarska? Papir zvani franak i sef u koji niko neće provaliti, ili bar veruješ da neće. To je njen proizvod. Tamo se jasno vidi da neko zna šta prodaje.
O ŠKOLOVANJU: Školstvo je bazična društvena stvar, a nama to propada. Propalo je osnovno, srednje, sad je propalo i univerzitetsko obrazovanje i imamo apsolutno zaglupljivanje nacije, koje odgovara ne samo ovima što vladaju ovde, nego odgovara i Zapadu. To je centar i periferija. Šta su nam doneli? Rijaliti-šou, i uterali nas u Bolonjsku deklaraciju. Što Oksford i Kembridž nisu ušli u Bolonjsku deklaraciju, što nisu najbolji nemački univerziteti? Nego su nama doneli škole gde treba da školujemo upravnike njihovih samoposluga i upravnike njihovih benzinskih pumpi, a mi smo to s radošću prihvatili. Ali ko je nama kriv? Neki narodi to nisu hteli. Mi ostajemo bez kapitalnog znanja, sutra neće imati ni ko da ti izvadi krajnike, a ne da operiše srce. Mi možemo da imamo tri dobre bolnice i jedan dobar univerzitet. Ne možeš se igrati sa tim stvarima. Moraš formirati nešto što se zove nacionalna elita u zdravstvu, sudstvu, obrazovanju.
Zašto pet najboljih studenata svake godine ne odlazi u Vrhovni sud, nego odlaze oni sa preporukama? Dajte najboljih deset studenata svake godine da šaljemo u Telekom. I najboljih pet studenata poslovne ekonomije, i najboljih pet studenata prava, sve u tu našu firmu – pa, možda bismo onda i mogli da je održimo. Pa ćemo nekih drugih pet slati u Narodnu banku, u Ministarstvo finansija, ako oni to hoće. U krajnjoj liniji, tome i služi školstvo. A ne ovako, mi one najbolje šaljemo u inostranstvo, a ovde dovodimo one sa lažnim diplomama. Naša vladajuća klasa i naša preduzetnička klasa samo razmišljaju o brzini sticanja, a ne razmišljaju o sigurnosti, i zato se svakih pet-šest godina menja lista najbogatijih u zemlji, jedni odlaze u zatvor, a drugi dolaze. I poslovni svet u Britaniji je nastao gusarenjem, ali su napravili sistem da ono što je oteto u XVII veku može da se uživa i u XXI veku.
Ovoj preduzetničkoj i političkoj eliti bilo bi u najboljem interesu da naprave sistem stabilnosti, da se zna kako se penješ na vlast, da te ne moraju bacati sa broda ili u kal, da te ne moraju hapsiti. Pa bolje je manje, a duže. Ako ne, šta ćemo onda sutra? Svi misle da će se lečiti u Švajcarskoj. Šta kad se desi kao ovo Beku? Gde je Švajcarska? Država je vrlo poželjan proizvod, a mi se s njom sprdamo, sa njenim činovnicima, kod nas se smatra da onaj ko ima dve tezge na pijaci treba da zarađuje više od hirurga, više od profesora univerziteta, da je to normalno. Ti ovde gradiš nelegalno i ništa ti ne bude, i još puštaš pse na ove kad dođu da naplate struju. I još misliš da je to normalno, da je to tvoje pravo. Da je normalno da se za jedno veče u dekolte strpa više nego što je plata direktora Instituta za fiziku. A država još i te plate skida i smanjuje. Država je ovde kaznila srednju klasu. Umesto da je išla strukturno, ona je išla linearno. A to je najpogubnije, kad ne znate šta da uradite, vi idete linearno. I šta ćemo sad? Smanjuje se potencijal redistribucije. Ako nemate stvaranje, ako samo presipate od jednih do drugih izbora, sve se brzo prospe i potroši. Ne može to da traje večito, ti stalno postižeš ravnotežu na sve nižem i nižem nivou. Mi se borimo za kutlaču, a kazan je prazan.
STRATEGIJSKE DISPROPORCIJE SRPSKOG DRUŠTVA: Prva disproporcija je između proizvodnje i potrošnje. To je sad svima jasno, pa i vlastima, da ne možeš da trošiš ono što nisi proizveo. Mi to radimo, ali ti onda raste dug, pa ti onda kao Grcima kažu: e sad ne damo više. Druga bazična disproporcija je između nivoa štednje i nivoa potrebnih investicija. Kako ljudima nije jasno da mi idemo okolo i tražimo da nam neko dâ svoju sopstvenu štednju u nesiguran sistem, a mi svoje štednje nemamo ili je nosimo napolje? Dalje, izvoz i uvoz. Kada mala zemlja ima taj disbalans, ona opet udara u zid insolventnosti prema inostranstvu. Dalje, disbalans između zaposlenosti i nezaposlenosti. Između zaposlenih u realnom sektoru i zaposlenih u nadgradnji. Između penzionera i zaposlenih. Između regiona, razvijenih i nerazvijenih, taj jaz raste. Ono što je najteža disproporcija, koja će nas vrlo brzo udariti, to je disproporcija između rođenih i umrlih, pa još kad se od broja rođenih oduzme broj iseljenih, tek onda dolaziš do strategijskog disbalansa koji ti kaže da si jedan od najstarijih naroda u Evropi, da je prosečna starost 43-44 godine, a uskoro će biti 48, i doći ćeš do kraha.
Zato, kada se upravlja jednim makrosistemom, mora se sve ovo imati u vidu. Ili, može i ovako, daj šta daš dok sam ja na vlasti, pa će posle biti šta će biti, i u redu. Ali ja se bojim da kad se te strune zategnu, da će sve pući, a to nije dobro. Srbija stalno ide između revolucije i kontrarevolucije. Pa i to Dedinje je podignuto 1921. godine od ratnih liferacija, sad su već peti stanari u tim vilama. Došli '45. ovi i oteli, pa generali prodali 80-ih, pa došli ovi 90-ih, pa će uskoro neko i ove nove oterati. Čemu to? Uči se u nekim školama da je društvena stabilnost algoritam po kome se mi ponašamo, i da to ima smisla, da će biti mesta za svakoga, da ćemo brže ući ako stanemo u red nego ako svi skačemo na autobus. Gledao sam u Japanu da ljudi uđu i izađu iz voza za 30 sekundi. Uđe, odmah spava i budi se na svojoj stanici, a voz ide 270 na sat. Ovde uđe u voz u Beogradu, zaspi, voz ide ceo dan, i on se probudi u Nišu. On je genetski potpuno neprilagođen. I zato se ne pomeramo na lestvici razvijenosti, zato smo stalno zadnji ili predzadnji. A mi ne samo da ne rastemo nego smo izloženi mutaciji, genetskoj i svakoj drugoj, posle toliko ratova, promašenih socijalnih ideja, ali jedno je bilo ratovati 1912. godine, kada je prosečno bilo po pet sinova u porodici. Sad ih nema. Srbija još uvek živi znatno iznad svojih mogućnosti, zato što živi od inkluzije, od urušavanja. Ne živi se od rasta. Istovremeno, Srbija više nije Pijemont Južnih Slovena koji u nju dolaze sa celog balkanskog prostora. Sada je to stalo. Gužva je samo na izlaznoj rampi i to od ljudi u najboljem životnom dobu i najkvalifikovanijih. Srbija se pretvara u bolesnika koji ima krvoliptanje, a transfuzije niotkuda. Stoga: plan A je kompletna rekonstrukcija temelja društva i države, a ne periodično farbanje fasada.
http://www.vreme.rs/cms/view.php?id=1274093
