Драган Маршићанин: Скидам капу Вучићу, како обмањује народ

 

среда, 15. април 2015.

У ДСС важи за човека који увек каже шта мисли, спреман да критикује и укаже на грешке с којима се странка суочава. Био је један од најближих сарадника бившег председника Демократске странке Србије Војислава Коштунице, дугогодишњи потпредседник ДСС, председник Народне скупштине Републике Србије, министар привреде у Влади ДСС, па онда амбасадор у Швајцарској. Остао је веран, како каже, политици странке у којој је од оснивања и после промене њеног руководства, абдикације Војислава Коштунице и доласка Санде Рашковић – Ивић за кормирала потонуле странке, али не и политичке опција, која ће, чини се, већ на наредним изборима да се врати тамо где јој је и – место! - Увек сам поштовао Војислава Коштуницу и његову историјску улогу у петооктобаским променама. Али људи се у странкама обично везују за личност или за идеју и њену политику. Ја спадам у ове друге. И све док се ДСС буде борила за политику коју заступа од оснивања, ја ћу бити део те странке којој сам посветио већи део живота, каже за „Сведок" Драган Маршићанин. Сведок: Сада ће 15 година од демократске револуције и 5. окотобра. Данас, по мишљењу већине опљачканих грађана нисмо добили омо - што смо очекивали. Али, питање је и – шта је то што је Србија очекивала 5. окотобра? Драган Маршићанин: Очекивала је, пре свега, смену ауторитарног режима, то је била и основа окупљања. Накнадно су у то убачене тврдње да се тада већ залагало за улазак у ЕУ. То није тачно. Била је то борба за промену поретка, за демократизацију Србије, за успостављање правне државе. То је била основа за окупљање тог потпуно шареног друштва, дијаметрално позиционираних странака и то је био, тада, једини циљ окупљања и формирања ДОС-а. И тај циљ је оставрен. С: Шта је било с оним „Договором с народом" који су сви заборавили? Д.М: Па није реализован када погледате све те тачке. Нешто је било почело да се реализује, данас од тога није остало ништа, чак ни онај основни циљ, јер данас немамо ни демократску ни правну државу. С: Када сте споменули данас...Стиче се утисак да се Србија данас стиди Србије од прекјуче. Зашто? Д.М: Србија данас стиди се и Србије од јуче. С: Зашто? Прошлост Србије није срамотна, стално смо водили одбрамбене и праведне ратове и били смо формално увек на правој страни. Испоставља се да је било боље, из данашњег угла гледано, да смо били на „кривој страни". Јер, све земље које су подржавале Аустроугарску,  Немачку, Рајх, боље су прошле прошле од земаља победница?! Д.М: Зато што вам је на делу један од захтева Ангеле Меркел и немачких парламентараца ревизија историје и - промена свести. Ако је у Немачкој то била денацификација, у Србији је то десрбизација. И на делу имате ту десрбизацију Србије. То подразумева да се ви стидите свега онога што јесте идентитет једног народа и његове херојске прошлости.  С: На шта се то одражава? Д.М: То вам отупљује способност да се данас изборите за своје националне интересе. С: Али земља која нема прошлост, вероватно нема ни будућност? Д.М: То кажете Ви, то кажем и ја. Али они који чине све да се та прошлост заборави да би се мање водило рачуна о будућности мисле, или макар јавно говоре другачије. С: Постоји нешто у српском народу да ми очито ништа не памтимо. Јер садашња власт нема опозицију. Испоставља се да је ДСС, оваква каква је сада, ванпарламентарна и слабашна - једина опозиција у земљи?! Невероватно је да у паралемнту имамо и опозиционе и властодржачке странке које све дувају у исту тикву? Д.М: Опозицију и имате само ван параламента. Формално у параламенту су странке које не учествују у власти, па су опозиција. Али, практично њихова политика се не разликује од политике власти, или се разликује само у детаљима као када је у питању економија. С: Један од симбола Југославије и Србије била је војна неутралност. Ко даје право скупштинскојх већини да они могу да учлане Србију у НАТО и промене вољу народа? Д.М: Нико им не даје право. Када је НАТО у питању и увлачење Србије у НАТО, то је  иста политика која се води према Косову – политика пузећег признавања независности Косова, као и пузећег уласка у НАТО. Последње потписивање споразума са НАТО је, ако не званично улажење Србије у НАТО, онда је увођење НАТО - у Србију! С: Имамо бројне (не)споразуме које су потписивали Вук Драшковић, па Борис Тадић са Кондолизом Рајс, па сад Дачић – Гашић у Бриселу. Да ли грађани Србије имају парва да знају шта потписујемо? Д.М: Сад грађани Србије знају шта се потписује, рецимо овај последњи споразум објављен је на сајту Владе, али не и ЗАШТО такве споразуме потписујемо?! Уз то проблем је што грађани из, не знам ког разлога, на све то ћуте. С: Малопре смо поменули промену свести? Д.М: Грађанима се преко контролисаних медија пласира неистина да то што пише - није то што пише, да је то корак који не подразумева улазак у НАТО. Али, када прочитате споразум видите да је Србија на неки начин незванично уведена у НАТО и увучена у један потенцијални сукоб између НАТО-а и Русије који не знамо како ће да се заврши, ни којим током ће да иде. С: Рекли сте да је циљ 5. октобра био рушење ауторитарног система Слободана Милошевића. Да ли Србија поново има ауторитарни режим? Је л треба данас 6. окотбар? Д.М: Треба! И ово што ћу рећи је мој лични став. Постоји и данас нешто што може да буде заједничко свим странкама са којима се ДСС заправо ни у чему не слаже осим у једној ствари, а то је у томе да је данас на делу један ауторитарни режим и једна потпуна неслобода грађана да буду информисани и да на основу добре информисаности могу да гласају за коју ће се политичку определити. С: Овде се све више прича да народ нема за кога да гласа. Да ли је тачно да нема за кога да се гласа, или је и то у домену маркетинга и спекулација? Д.М: Има политичке опције, имају прилику да гласају за разне опције. Али чињеница је да су готово све политичке странке на данашњој политичкој сцени компромитоване. Неке оправдано, неке неоправдано. Компромитована је на неки начин и моја ДСС због тога што се од 2003. води жестока медијска кампања против ДСС, ранијег председника Војислава Коштунице. Оставило је последице и остало је уверење да је наша политика била неплодотворна и то је инсталирано у јавности. И не може се рећи ни да ДСС није из тих разлога компромитована, а да не говоим за остале код којих постоје оправдани разлози што је то тако. С: Судећи по активностима Санде Рашковић Ивић, жестоким, практично дневним и промтним саопштењима ДСС, на бројне промашаје актуелне власти, нешто се у ДСС ипак променило. Не делујете више као аутистичка странка, на против? Д.М: Оно што ја видим као шансу ДСС је промена која је наступила после последњих избора у странци, нова лица, нови млади људи, који на нови, другачији начин и дубоко опозиционо супростављени данашњој власти. Само они могу да поврате поверење грађана у ДСС.   С: ДСС је једна од ретких политичких опција која нешто покушава да уради. Ушли сте у савез са Дверима. Мада они имају то специфично устројство, са старешинама... Како не може да се уједини патриотска опозиција у један блок? Јел у Србији може да помогне ишта друго осим - улица? Д.М: Улица је најгоре решење и није темељно, само је тренутно. Тешко је објаснити што не може да дође до ширег окупљања опозиције чак и у овом патриотском блоку у коме смо само ми и Двери и неке мање странке. Ту су се прикључили патриотски интелектуалци. За сада је то то. И ми и Двери се крупно разликујемо у неким мање битним питањима. Али смо се окупили око нама неких битних заједничких тачака. Али како приволети радикале да се укључе у тај блок без питања ко ће бити лидер?! С: Демократски блок би могао да направи 10 до 15 одсто ако би се ујединио. Д.М: Али ко да се уједни, када на радикале не можемо да рачунамо. С: Колике су шансе да се ДСС договори са СПС, ако социјалсите избаце из Владе? Д.М: За сада осим што у СПС, па и у крајњој линији у СНС можете да препознате само појединце који имају неки осећај одговорности према држави и националном питању ви не можете у политици те странке да то препознате и не можете с њима да правите озбиљну комбинацију. С: Хипотетички, да СПС изађе из Владе да ли би онда била за вас прихватљива сарадња с њима? Д.М: Да СПС изађе из Владе? Питање је - зашто? Варијана прва је да их истерају, али то ништа не говори о њиховој жељи и идеји да политику и однос према држави промене. Политика коју воде је еврофилна, опредељеност за ЕУ, неодговорна политика према питању државног интегритета.   С: Чекајте, постојао је период и када је ДСС водио еврофилну политику, па је онда променио став?! Зашто сте ви имали, а други немају право да промене став? Д.М: Промена мишљења није ништа страшно и препоручљива је, ако мишљење мењате због тога што су се околности промениле. Када је ДСС престала да се залаже за ЕУ то је била последица промене односа ЕУ према Србији. Када сте добили ЕУ као противника интереса Србије морате да промените свој однос према њима. Ако политику мењате само ради опстанка на власти као СНС и СПС, онда је то неморално. Е сада уколико СПС себи, јавности, па онда и нама у опозицији покаже и увери нас да своју политику мења зато што је истински променио однос према ЕУ онда ту може да се о нечему разговара. Али, ако је то последица само чињенице да вас је неко истерао из власти, онда то не води ничему. С: Шта Европа и велике силе треба још да кажу Србији да ми схватимо да нас неће и да се опасуљимо? Д.М: Па не знам одакле вам то, они стално говоре да нас хоће. Само још да признамо Косово и да уведемо санкције Русији и да променимо свест. С: И све то урадимо и онда Шешељ неће у Хаг. Д.М: Онда ће нам рећи да нас неће. С: Колико Сириза може Србији да помогне? Д.М: Може да помогне у томе да народ схвати да не постоји само једно решење и да постоји алтернатива. Стално имамо неку политику да нешто нема алтернативу. Сириза показује да алтернатива постоји. Да ли је та алтернатива добра, или рђава -  то је друго питање. Али постоји. То је добар показатељ као и јачање других  евроскептичних странака у Европи,као и понашање мађарске странке која је на власти. С: Али, стиче се утисак да ми прихватамо и нешто што нико од нас не тражи. Д.М: Тачно је прихватрамо више него што нам траже. Тако је било и са Борисом Тадићем и Владом ДС. Увек се нуди нешто за шта се претпоставља да ће се наићи на добар одзив за опстанак на власти. Тадић се њима обећао он им дугује, они су га довели на власт. И он се свим силама труди да задржи њихово поверење и рачуна да ће лагаријама нешто да уради. И ту су му грађани потребни. С: Мислите да ће успети да их превари? Д.М: Један број хоће. Срби су лаковерни. С: Стиче се утисак да је кампања почела? Д.М: Кампања није ни престајала. Реално. С: Вучић се понаша као опозиција и даље. Само да добије власт, све ће да реши. Д.М: Па њему је све у футуру, у предстојећем периоду ми ћемо... Кампања и не престаје: реконструкција владе једна, па нови избори, па најављена нова реконтрукција ... То је само куповина времена, а реконструкцијама се затурају резултати - којих нема. И опет отвара оно ми ћемо да све урадимо - само да добијемо изборе... Ту је много подвала. Он каже повећаћемо плате и пензије. А шта је то повећање у суштини. То је смањење смањења. Он то зове повећање. Вучић је вешт политичар. То како обмањује народ, скидам капу. Сваки дан лаже све више. Он пре неки дан причао о томе да је остварен суфицит у буџету са све оним његовим омиљеним изразом да се то није десило у новијој историји. Тамо у некој влади је било суфицита три године, стицајем околности та влада је била ДСС-ова. Па, као незапосленост се смањила? Одем на сајт Националне службе за запошљавање, незапосленост повећана, више регистрованих него прошле године. Онда каже повећане плате. Погледам податке Народне банке, зараде мање. С: Рекао је да је повећан ПДВ. Како може ПДВ да порасте с обзиром на све ове параметре? Д.М: Јесте порастао ПДВ. Али зато што смо увозили струју, а на увоз струје се плаћа ПДВ. Због поплава смо имали мању производњу, па смо имали увоз и платили ПДВ. И он каже - ПДВ се повећао, али не објашњава и - како. Промет у продавницама мањи, увоз капиталне опреме стагнира или мањи, а ПДВ се повећао?! С: Да буду избори за месец дана шта би очекивао ДСС, а шта Ви лично? Д.М: Очекујем да уђемо у парламент. Далеко лошији резултат СНС, али не толико да не саставља будућу владу и самим тим компликованију ситуацију око састављања те владе. Не могу да проценим како би прошле евроунијатске опозиционе странке. Очекујем и настављање проблема, јер се бојим да се после следећих избора људи већински неће определити за промену политике, већ ће само ова политика која се води да добије мању подршку од ове коју има данас. Али довољну да се са њом настави. Заправо тек неки други избори за које слутим да неће бити далеко иза следећих ће решити ствар. С: Има једна олакшавајућа околност, у Шпанији је питање тренутка када ће опозиција да победи. Д.М: Мислим да у Србији то није толико брзо могуће. С: Што смо ми гори од Грчке и Шпаније? Д.М: Нисмо гори. Али има нешто у менталитету нашег народа који не допушта тако нагле, радикалне промене ставова. Постоји велика лаковерност. Не могу да окривим народ, криви су политичари. Али лаковетрност код избора и наседање на лажна обећања увек добро пролазе. С: А Београд на води? Колико ће бити скупи станови? Д.М: Не искључујем могућност да ту буду повољни станови. Ако он не плаћа земљиште и скидамо им редовне доприносе за уређење, ако плати колико кошта цигла, цемент и стакло... С: То је око 520 евра... Д.М: Тако је. Што га онда не би продавао за 1500 по квадрату? С: Верујете ли да ће да буде Београда на води? Д.М: Багери ће да копају темеље, пруга за превоз опасног товара ће и даље ту да пролази док не направимо мост код Винче. Направиће они прву фазу, оне две зграде, шопинг мол и хотел. И то је то. И биће: ево кренули смо, радимо. С тим што човек мора да каже да је заиста потребно да се измести станица, да се среди савски амфитеатар, али то све мора да се ради одређеном динамиком и по прописима.  С: Који пројекат има ДСС да обмане грађане? Косово је Србија и још? Д.М: Ми имамо проблем што никада нисмо научили да да обмањујемо грађане. С: За почетак им обећајте да ће Звезда бити првак Еврпе у фудбалу, Партизан у кошарци... Д.М: Размотрићемо те ваше идеје на Председништву. С: Народ не воли истину. Д.М: Па шта сада ми треба да радимо, да га лажемо? Па не можемо. Истина је некада тешка, али лековита. Ми не можемо да идемо с другом политиком осим оном коју имамо – не у ЕУ, не у НАТО. С: Добро, а шта вама грађани Србије кажу када одете у неко место на то - не у НАТО, Косово је Србија? Д.М: Питају када ћете да замените ове дрвене бандере бетонским. С: Па не учите од бољих зато вам и не иде. Има једно село код Смедерава које када падне киша нема струју. Пред изборе довезе бетонске бандере, истоваре их и обећају да ће то да реши проблем. На изборима сви у селу гласају за њих. Чим су пебројани гласови дође камион покупи бандере и одвезе их. Онда им обећају да киша никада више неће да пада?! Д.М: То сам виђао са водоводним цевима, довезу их стоје ту док прођу избори и покупе. О бандерама и локалним путевима морају да воде рачуна и да то раде општински одбори. С: Добро, Косово, ЕУ, Нато... А шта ћемо са економијом, све мањим стандардом... Д.М: Ми упорно причамо да политика штедње није добра политика. Није решење. Та политика коју намеће ММФ штити политику поверилаца и њима је важно да ви можете да вратите дуг. Њих не интересује развој привреде. Ви када штедите, додатно се не задужујете да инвестирате у привреду, ту нема развоја привреде. Нема решавања проблема, стандард становништва још више опада, дугови се и врате, али привреда наставља да пропада. Мора да се задужи, али да се задужи да би се улагало у покретање српске привреде. И онда из прихиода од раста БДП да се вараћају дугови. С: Да неким  чудом ДСС добије власт да ли би укинули давање пара странцима за отварање фирми и наводних радних места? Д.М: Да, то је крање нерационално. То је одличан извор корупције. Када се ви и ја договарамо да ли ћете да отворите радно место које бисте иначе отворили. Зашто се не даје 10.000 евра неком пољопривреднику који ће да отвори пластенике и зимске баште, и да тамо запосли људе.   С: Јесу ли избори потребни Србији? Д.М: Јесу, али биће тешки у оваквим медијским неприликама, посебно после ове најаве приватизације и локалних медија. С: Стиче се утисак да се ДСС често сада појављује у јавности. Ви одговарате на прву лопту. Не пропуштате прилику да се сваки дан огласите. Чак и медији који су дебело под контролом власти то – објављују? Д.М: Мислим да грешите. Ми се спорадично појављуемо у три дневне новине, у штампаним медијима. Појављујемо се нешто чешће у елекстронским издањима и на разним порталима. На великим телевизијама нас нема. Сужене су могућности да се сазна за реакције ДСС на актелна питања. С: Добро, 9. март је формално кренуо са рушењем ТВ Бастиље. Сада имамо медијске бастиље широм Србије. Већина медија је ни на небу ни на земљи. Имате пар недељника који немају моћ да се супроставе Сорајама, фармама и паровима и гебелсовским методама властодржаца.. сличнима. Како је могуће да та опозицициона памет  ДСС, Двери, па и ДС, не проналази начин да изврши притисак и да бар мало олабави медијске менгеле? Д.М: Како ћете то? Можете парама, а немате толико новца. Имате присутан страх у редакцијама и немате начин да га разбијете. С: Овде, и поред свакодневних прича, махом оних који су стално живели на туђој грбачи да је на делу цензура, то није тачно, цензура не постоји. Постоји аутоцензура, али из знаних и незнаних разлога. Д.М: У правом смилу речи не постоји цензура. Не постоји неки Беба Поповић који окрене телефон и каже да не смете да напишете ово или оно, као што је постојало у време ванредног стања. Али имате власнике који вам дикттирају политику и медије који, ипак имају неки простор слободе, али који су застрашени. С: Имамо кризу у свим сегментима друштва, па и у новинарству. Нема више правих новинара, али имамо „наш извор", „како сазнајемо" и „из извора блиских истрази, влади"? Д.М: Ако новинар дође до поверљиве информације која, наводно, не би смела да процури у јавност, шта је његова професионална обавеза? Да штити свог саговорника и извор, или да га цинкари?! Прочитао сам изјаву Николе Селаковића да ће Србија да крене добрим путем тек када новинар који дође до те информације и одмах пријави надлежном органу да је дошао до такве вести?! Јесам ја ту луд или Селаковић? Ја сам новинар долазим до одређене информације и дужан сам да штитим свој извор. И онда причамо о томе да ли имамо правни поредак и демократску државу. С: Ви сте се као странка први огласили и успротивили продаји „Телекома"? Д.М: Па то је потпуни апсурд, ви продајете један од највреднијих ресурса у земљи. Прошле године „Телеком" је остварио профит од 170 милиона евра, ове године ће бити око 220 милиона евра, а следеће 370 са враћеним дуговима. Ви то сада продајете. Уз то угрожавате безбедност и стабилност државе, јер нећете имати ни једну заштићену линију која није у рукама странаца. Имате потпуно угрожену безбедност државе, имаћете отпуштање радника, затварање малих и средњих предузећа која су везана за „Телеком". Потпуно ирационалан приступ решавању проблема. У време Владе ДСС имали сте ширење „Телекома" куповином „Телекома" Републике Српске, ширењем на Црну Гору. И ви уместо да ширите пословање, идете на продају профитабилне фиреме. Штеточинска политика потпуно. Исто је и са аеродромом. Тако је и са „Фијатом". Ни један динар од њега немате, а у њега и даље улажете. (Оливера Миливојчевић – Сведок)

 

Mi se borimo za kutlaču, a kazan je prazan

 

Mi se borimo za kutlaču, a kazan je prazan

admin | March 10, 2015 | 0 Comments

Intervju – Miodrag Zec, redovni profesor Filozofskog fakulteta >

Ne sme biti plana B za državu

Razgovarao: Radmilo Marković

"AKO NEMATE UREĐENU DRŽAVU, NE MOŽETE NIKAKO IMATI EFIKASNA PREDUZEĆA. TO SE OVDE NE SHVATA. NE MOŽETE PALME SADITI NA SEVERNOM POLU, ODNOSNO MOŽETE, MOŽETE IM DAVATI I SUBVENCIJE, ALI ONE NEĆE PORASTI I NEĆE RODITI. TAKO, U DRŽAVI KOJA NIJE UREĐENA, KOJA NIJE PRAVNA, SIGURNA DRŽAVA, NE MOŽE DA USPE NIŠTA"

Odmah nakon propasti pregovora vlade sa Esmarkom, u javnost su vlasti iznele plan B za Železaru Smederevo. Prema tom planu, Železara će putem javnog poziva naći profesionalni menadžment, koji će oporaviti proizvodnju i učiniti je održivom, ne otpuštajući pritom radnike. Propala (ponovna) privatizacija Železare bila je povod za razgovor sa profesorom ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Miodragom Zecom, uz glavno pitanje – ima li država plan B, koje se kao motiv provlačilo tokom celog razgovora, a kroz koji su, osim o Železari, provejavala i razmišljanja o "Beogradu na vodi", Telekomu, obrazovanju, ekonomskoj politici, levici i desnici, uvek uz osvrt na stanje u srpskom društvu, i uz postavljanje bazičnog pitanja: šta je to zbog čega su neka društva uspešna, a druga neuspešna.

O ŽELEZARI I DOMAĆIM PREDUZEĆIMA: Što se grbo rodi, niko ne ispravi. Glavni problem bivše Jugoslavije, koji se proteže do danas, jeste pogrešna struktura investicija na nivou pojedinca, preduzeća, i na nivou cele države. Pogledajte šta naš pojedinac poseduje. Poseduje imovinu, a nema prihod. Ispada da u Srbiji veliki procenat stanovništva ima stan, što je znak srednje klase i stabilnosti, a nema para da plati struju. Na nivou preduzeća, kad investirate svoj novac, gledate kombinaciju vrednosti i prihoda. Kad se investira državni novac, kao što je bilo kod nas tokom pedeset godina, onda svako želi da dograbi što veću zgradu, što veće zemljište, što veću imovinu, ne misleći o troškovima održavanja te imovine i o njenoj funkcionalnoj upotrebi. Svako preduzeće ima bilans stanja. U njemu postoji neka imovina, zgrade, zemljište, ali u prosečnom preduzeću kod nas to je 80 odsto bilansa stanja, a u Italiji je 20 odsto. Tako imate ogromne zgrade u kojima nema nikakve opreme, ili je oprema iz XIX veka, ili je pokvarena i ne radi, a tamo je oprema 70 odsto imovine, suština je u opremi. Postoji i neka finansijska imovina, novac na računu, kvalitetna potraživanja, hartije od vrednosti itd. Ta leva strana bilansa kod nas je bitno različita u odnosu na levu stranu u normalnom tržišnom sistemu. Desna strana, ono odakle smo mi finansirali tu imovinu, takođe ima neku prirodnu strukturu. Recimo, sopstveni kapital često učestvuje sa 50 odsto, a 50 odsto su krediti. Ali kod nas se dešava da krediti i gubici pojedu sopstveni kapital, pa onda dolazi do otpisa, turbulencija, visoke inflacije.

Suštinsko pitanje ovde jeste čemu je namenjeno preduzeće. Da li je namenjeno da kreira prihod ili je to samo imovinska struktura? Šta se onda desilo u toj nesretnoj privatizaciji? Imali smo sistem koji je trajao 50 godina. Privatizacija je došla jer nije bilo moguće napraviti održiv sistem na bazi društvene svojine, zato što su ta društvena preduzeća bolovala od paradoksa da, ako radnici donose odluku o raspodeli dohotka, oni neće doneti odluku da akumuliraju, pa da to ostane nekom drugom, već svi kažu: daj platu, plata je naša, i to odmah. Kad je došla privatizacija, promenio se svojinski oblik, ali se nije promenio društveni milje, i to je tragedija ove privatizacije. Ljudi su kupovali preduzeća kao zbirku stvari, kao imovinu, koju će kasnije nekom preprodati. Nisu ga kupovali kao poslovni entitet, nisu ni mislili da se bave biznisom, jer je to ta logika i to su ti kupci čije je bogatstvo izraslo na socijalnim turbulencijama, na privatizacijama, na nacionalizacijama, na visokim inflacijama, na redistribuciji. Ideja je bila da se dograbi što više imovine, pa da se kasnije nekom proda. Tragedija je nastupila kada je svetski sistem stao i nema više preprodaje. I sad su oni zarobljeni. Drugi hendikep: da biste pokrenuli biznis, potrebni su imovina, kapital i znanje. Morate znati nešto da pravite. Pošto ste dograbili imovinu, nemate dovoljno kapitala, a još manje imate znanja i ne možete neko preduzeće koje je tehnološki prevaziđeno restrukturirati bez novog znanja. Umesto da u preduzeća unose svež novac, većina novih vlasnika je požurila da izvuče iz preduzeća ono što su dali za kupovnu cenu. Time su dodatno hendikepirali ionako finansijski devastirana preduzeća.

Apropo ove čeličane, ona ne može ni pri kakvoj ceni čelika da bude rentabilna, jer nema obim proizvodnje da pokrije fiksne troškove, a proizvodi najprimitivnije stvari u svojoj delatnosti, ravne limove. Nemate rudu železa, nemate koks, nemate tržište, nemate metalskoprerađivačku industriju, nemate kapital za promenu i inovaciju, za prenamenu strukture, i još razne stvari nemate. Železara ima svoju istoriju, i uvek je u istoriji bila na granici gubitka i uvek je bila dotirana. Kada bi se sada sabrao sav kreirani dug po osnovu Železare, to su ogromne brojke, to verovatno prelazi nekoliko milijardi od kada je ona napravljena. Kad je stvarana Evropska unija, ona je počela kao Zajednica za ugalj i čelik. Kad se taj dogovor napravio, na stotine malih čeličana u Evropi je propalo. Ostale su samo najveće, i većina njih je u Nemačkoj. Jedno je kad nemačka čeličana proizvodi visokokvalitetne limove, pa ih proda kroz BMW, Mercedes, Folksvagen, kroz mobilni telefon, i šta sve još ne, a drugo kad vi prodajete komade lima za oluke ili za šerpe. Dakle, bazični je problem konfiguracije, i to nije problem koji se može ispraviti ljudskom voljom u kratkom vremenu. Na velikom evropskom tržištu dominiraju veliki igrači čiju produktivnost mali teško dostižu, posebno ukoliko nisu vrhunski specijalizovani i efikasni. Očekivanja perifernih zemalja da će sa ulaskom u EU doći do izjednačavanja plata i standarda pokazali su se iluzijom. Nasuprot tome došlo je do rasta cena ranije subvencionisanih dobara (struja, stanovanje) i time daljeg urušavanja standarda. Evropa, umesto da konvergira, ona divergira i jaz između centra i periferije se širi. Dakle, treba shvatiti da nije važno koliko, već šta radite i koliko je u vašem proizvodu novog znanja. Znanje je najvrednija roba jedne nacije.

ŠTA DRŽAVA NE TREBA DA RADI: Vođenje celovite privredne i državne politike je vrlo komplikovana stvar i zahteva vreme, znanje, društveni dogovor, klimu, kulturološki obrazac, antropološku situaciju i pitaj boga šta još. Zašto neke zemlje obdarene resursima, kao Nigerija, krvare u ratu, a zašto su zemlje koje nemaju nikakve resurse bogate? Mi ne shvatamo da je država najkomplikovaniji i najrentabilniji proizvod ljudskog društva. Kad nemate taj proizvod i uređeno društvo, onda imate čitav niz rasipanja resursa. Ako se postavi pitanje šta treba raditi sa državnim preduzećima, to ne možemo rešiti dok ne rešimo pitanje koje prethodi tome, a to je zašto u nekim društvima imamo uspešna preduzeća, a u nekim neuspešna. Ako nemate uređenu državu, ne možete nikako imati efikasna preduzeća. To se ovde ne shvata. Ne možete palme saditi na Severnom polu, odnosno možete, možete im davati i subvencije, ali one neće porasti i neće roditi. Tako, u državi koja nije uređena, koja nije pravna, sigurna država, ne može da uspe ništa. Uzmimo sledeći primer. Kad jedan Englez otima resurse, imovinu, dohotke po svetu, od Pendžaba, Pakistana, Indije, gde on to nosi? U London. Kad jedan Rus to isto radi na Čukotki, on isto nosi u London. Kad se jedan Srbin obogati ovde u Požarevcu, i on nosi u London. Zašto svi nose u London, a ne nose kod sebe? To je bazično pitanje. Ako je jedna nacija izložena krvoliptanju, finansijskom i biološkom, ona nema šanse. Džaba tu priča o restrukturiranju preduzeća, to nikakve veze više nema. Ono što treba, i ono što je plan A, koji se odlaže, jeste da mi napravimo jedan projekat male, prosperitetne, prosvećene, neutralne države. A ne ovako da vlada ide i hvata investitore kao da hvata pčele i gura u košnicu, pa one ujedaju… Vlada treba da napravi košnicu, da same pčele, gonjene svojim prirodnim instinktom, idu, zuje, prave med, a ne da vlada ni ne napravi košnicu, a ako slučajno neka pčela i napravi neki med, onda ga oni otmu i još pobiju pola pčela da bi ga uzeli. Državna politika ne znači rad na praktičnim stvarima, ne treba država da vrši preduzetničku funkciju, da uzima subvencije jednima i da daje drugima. Država ima širok aspekt funkcija, ali ono što ona ne treba da radi to je da proizvodi med, jer ona ne zna, nema nagon, instinkt i znanje da proizvodi med. A naša država upravo time hoće da se bavi. Ti moraš napraviti društvo koje ima algoritam stvaranja kao dominantan, i to je glavna razlika između uspešnih i neuspešnih društava.

KRAH I LEVICE I DESNICE: Levica je u celom svetu u velikoj defanzivi i izgubila je svoj koridor, jer je očigledno da su društva zasnovana na principima levice pokazala dosta loše rezultate. Ono što nedostaje Evropi, a mislim da to nije ni Siriza, to je prosvećena građanska levica, socijaldemokratska orijentacija, i normalna, a ne destruktivna država blagostanja, ona koja ima meru. Pitanje mere kod Starih Grka bilo je jedno od glavnih načela civilizacije. Ta mera je kod levice bila izgubljena, jer je ona stalno gurala prema preraspodeli, pa je preraspodela uništila stvaranje. Istovremeno, nova desnica i neokonzervativci, reganomika, kazali su, ne preraspodela, nego stvaranje i ekonomija ponude. Ali, šta se tamo desilo? Tamo se desio paradoks štedljivosti. Ogromno bogatstvo se gomila u nečijim rukama, jedan odsto Amerikanaca ima koliko i 70 odsto stanovništva, ali oni ne troše. Oni već imaju pet rols-rojseva, ne treba im šesti, ne treba im hot-dog, ne treba im ništa. Tu takođe nije bilo mere, i taj sistem se urušio, urušila se srednja klasa u Americi i Evropi, i naročito u Srbiji, a srednja klasa je bazična za taj vid socijaldemokratskog društva. Amerika je uništila svoju proizvodnu moć, izuzev biotehnologije, softvera, svemirskih istraživanja, oružja i novca. Amerika ima tih pet proizvoda koje ne da nikom. U Kini se proizvode klozetske šolje, ali ne i softver za bankarske račune ili bioinženjering. To Amerikanci drže, a drugi će se baviti čarapama. Ali ja onda ne razumem nas, mi prodajemo Telekom da bismo dali nekome subvenciju da proizvodi čarape, to je potpuno besmisleno. Mala zemlja kao što je naša mora da bude izvozno orijentisana. Ne možeš graditi zgrade, zgrade se ne izvoze, a baš će neko doći ovde i kupovati zgrade kao na Azurnoj obali, ja u to ne verujem. Zašto Rusi kupuju u Kensingtonu? Zato što u stvari kupuju usluge britanske države, koja njima garantuje da neće biti revolucije i da to niko neće oteti. Kupuju vile na Azurnoj obali, jer je sunčano i lepo, i to je to. A ja koliko vidim, mi toga ovde nemamo. Mi imamo taj city break turizam, ali toga je za tri dana dosta. Šta prodaje Engleska? Prodaje svoje institucije. Šta prodaje Švajcarska? Papir zvani franak i sef u koji niko neće provaliti, ili bar veruješ da neće. To je njen proizvod. Tamo se jasno vidi da neko zna šta prodaje.

O ŠKOLOVANJU: Školstvo je bazična društvena stvar, a nama to propada. Propalo je osnovno, srednje, sad je propalo i univerzitetsko obrazovanje i imamo apsolutno zaglupljivanje nacije, koje odgovara ne samo ovima što vladaju ovde, nego odgovara i Zapadu. To je centar i periferija. Šta su nam doneli? Rijaliti-šou, i uterali nas u Bolonjsku deklaraciju. Što Oksford i Kembridž nisu ušli u Bolonjsku deklaraciju, što nisu najbolji nemački univerziteti? Nego su nama doneli škole gde treba da školujemo upravnike njihovih samoposluga i upravnike njihovih benzinskih pumpi, a mi smo to s radošću prihvatili. Ali ko je nama kriv? Neki narodi to nisu hteli. Mi ostajemo bez kapitalnog znanja, sutra neće imati ni ko da ti izvadi krajnike, a ne da operiše srce. Mi možemo da imamo tri dobre bolnice i jedan dobar univerzitet. Ne možeš se igrati sa tim stvarima. Moraš formirati nešto što se zove nacionalna elita u zdravstvu, sudstvu, obrazovanju.

Zašto pet najboljih studenata svake godine ne odlazi u Vrhovni sud, nego odlaze oni sa preporukama? Dajte najboljih deset studenata svake godine da šaljemo u Telekom. I najboljih pet studenata poslovne ekonomije, i najboljih pet studenata prava, sve u tu našu firmu – pa, možda bismo onda i mogli da je održimo. Pa ćemo nekih drugih pet slati u Narodnu banku, u Ministarstvo finansija, ako oni to hoće. U krajnjoj liniji, tome i služi školstvo. A ne ovako, mi one najbolje šaljemo u inostranstvo, a ovde dovodimo one sa lažnim diplomama. Naša vladajuća klasa i naša preduzetnička klasa samo razmišljaju o brzini sticanja, a ne razmišljaju o sigurnosti, i zato se svakih pet-šest godina menja lista najbogatijih u zemlji, jedni odlaze u zatvor, a drugi dolaze. I poslovni svet u Britaniji je nastao gusarenjem, ali su napravili sistem da ono što je oteto u XVII veku može da se uživa i u XXI veku.

Ovoj preduzetničkoj i političkoj eliti bilo bi u najboljem interesu da naprave sistem stabilnosti, da se zna kako se penješ na vlast, da te ne moraju bacati sa broda ili u kal, da te ne moraju hapsiti. Pa bolje je manje, a duže. Ako ne, šta ćemo onda sutra? Svi misle da će se lečiti u Švajcarskoj. Šta kad se desi kao ovo Beku? Gde je Švajcarska? Država je vrlo poželjan proizvod, a mi se s njom sprdamo, sa njenim činovnicima, kod nas se smatra da onaj ko ima dve tezge na pijaci treba da zarađuje više od hirurga, više od profesora univerziteta, da je to normalno. Ti ovde gradiš nelegalno i ništa ti ne bude, i još puštaš pse na ove kad dođu da naplate struju. I još misliš da je to normalno, da je to tvoje pravo. Da je normalno da se za jedno veče u dekolte strpa više nego što je plata direktora Instituta za fiziku. A država još i te plate skida i smanjuje. Država je ovde kaznila srednju klasu. Umesto da je išla strukturno, ona je išla linearno. A to je najpogubnije, kad ne znate šta da uradite, vi idete linearno. I šta ćemo sad? Smanjuje se potencijal redistribucije. Ako nemate stvaranje, ako samo presipate od jednih do drugih izbora, sve se brzo prospe i potroši. Ne može to da traje večito, ti stalno postižeš ravnotežu na sve nižem i nižem nivou. Mi se borimo za kutlaču, a kazan je prazan.

STRATEGIJSKE DISPROPORCIJE SRPSKOG DRUŠTVA: Prva disproporcija je između proizvodnje i potrošnje. To je sad svima jasno, pa i vlastima, da ne možeš da trošiš ono što nisi proizveo. Mi to radimo, ali ti onda raste dug, pa ti onda kao Grcima kažu: e sad ne damo više. Druga bazična disproporcija je između nivoa štednje i nivoa potrebnih investicija. Kako ljudima nije jasno da mi idemo okolo i tražimo da nam neko dâ svoju sopstvenu štednju u nesiguran sistem, a mi svoje štednje nemamo ili je nosimo napolje? Dalje, izvoz i uvoz. Kada mala zemlja ima taj disbalans, ona opet udara u zid insolventnosti prema inostranstvu. Dalje, disbalans između zaposlenosti i nezaposlenosti. Između zaposlenih u realnom sektoru i zaposlenih u nadgradnji. Između penzionera i zaposlenih. Između regiona, razvijenih i nerazvijenih, taj jaz raste. Ono što je najteža disproporcija, koja će nas vrlo brzo udariti, to je disproporcija između rođenih i umrlih, pa još kad se od broja rođenih oduzme broj iseljenih, tek onda dolaziš do strategijskog disbalansa koji ti kaže da si jedan od najstarijih naroda u Evropi, da je prosečna starost 43-44 godine, a uskoro će biti 48, i doći ćeš do kraha.

Zato, kada se upravlja jednim makrosistemom, mora se sve ovo imati u vidu. Ili, može i ovako, daj šta daš dok sam ja na vlasti, pa će posle biti šta će biti, i u redu. Ali ja se bojim da kad se te strune zategnu, da će sve pući, a to nije dobro. Srbija stalno ide između revolucije i kontrarevolucije. Pa i to Dedinje je podignuto 1921. godine od ratnih liferacija, sad su već peti stanari u tim vilama. Došli '45. ovi i oteli, pa generali prodali 80-ih, pa došli ovi 90-ih, pa će uskoro neko i ove nove oterati. Čemu to? Uči se u nekim školama da je društvena stabilnost algoritam po kome se mi ponašamo, i da to ima smisla, da će biti mesta za svakoga, da ćemo brže ući ako stanemo u red nego ako svi skačemo na autobus. Gledao sam u Japanu da ljudi uđu i izađu iz voza za 30 sekundi. Uđe, odmah spava i budi se na svojoj stanici, a voz ide 270 na sat. Ovde uđe u voz u Beogradu, zaspi, voz ide ceo dan, i on se probudi u Nišu. On je genetski potpuno neprilagođen. I zato se ne pomeramo na lestvici razvijenosti, zato smo stalno zadnji ili predzadnji. A mi ne samo da ne rastemo nego smo izloženi mutaciji, genetskoj i svakoj drugoj, posle toliko ratova, promašenih socijalnih ideja, ali jedno je bilo ratovati 1912. godine, kada je prosečno bilo po pet sinova u porodici. Sad ih nema. Srbija još uvek živi znatno iznad svojih mogućnosti, zato što živi od inkluzije, od urušavanja. Ne živi se od rasta. Istovremeno, Srbija više nije Pijemont Južnih Slovena koji u nju dolaze sa celog balkanskog prostora. Sada je to stalo. Gužva je samo na izlaznoj rampi i to od ljudi u najboljem životnom dobu i najkvalifikovanijih. Srbija se pretvara u bolesnika koji ima krvoliptanje, a transfuzije niotkuda. Stoga: plan A je kompletna rekonstrukcija temelja društva i države, a ne periodično farbanje fasada.

 http://www.vreme.rs/cms/view.php?id=1274093

 

http://fenomeni.me/mi-se-borimo-za-kutlacu-kazan-je-prazan/  

 

Америка је рат против Русије почела од Србије

10. април 2015. Константин Качалин, ИА Регнум

 

Југославија је послужила као експериментална и геополитичка метафора за веће игре са Русијом.

Повезани чланци

 

Илустрација: Алексеј Иорш.

Сједињене Државе су још 1977. почеле да размишљају о „будућности Југославије". Било је јасно да ће после смрти маршала Тита Москва желети да се приближи новом руководству у Београду и да себи омогући приступ на Балкан и на Јадранско море. CIA је разрадила план за припрему и финансирање опозиције и дисидената „антикомунистичке оријентације". Председник САД Роналд Реган је 1987. основао „Комитет за пружање помоћи демократским дисидентима Југославије", који је изабрао оне „најдостојније": Алију Изетбеговића из Босне и Херцеговине и Фрању Туђмана из Хрватске. Они су добили задатак да се „баве децентрализацијом" СФРЈ. Доласком на власт бивших дисидената Изетбеговића и Туђмана, на Балкану је почео рат. Југославија се распала на мале државе под контролом Вашингтона.

Западни медији су, пошто су „за пет плус" одиграли информациони рат против Србије и обичних Срба, одлучили су да се не зауставе.

„Југословенски сценарио" , који су саставиле CIA и Бела кућа, није чинила само огромна финансијска и војна помоћ Сарајеву и Загребу, који су тачно пратили сва упутства „ментора из Вашингтона". Један од главних задатака био је информациони рат против Србије. Од Срба је требало начинити „главне кривце" за све балканске несреће. Идеолошка и пропагандна машинерија Запада је из дана у дан свом становништву пунила главе, понављајући: „Срби заслужују да буду кажњени." У посао су се укључили сви: и председници, и премијери, и новинари. Српски новинари су на то подсетили ових дана на сајту Intermagazin.rs. Ево неколико „најискренијих" изјава:

„Требало би да бомбардујете Србе", изјавио је папа римски Јован Павле II, обраћајући се америчком председнику Клинтону за време јавног наступа у Денверу. „Срби су народ без закона и вере. То је народ разбојника и терориста", изјавио је председник Француске Жак Ширак у јуну 1995. „Молим се да се ватра небеска обруши на Србе", изјавио је отац Пјер, познати свештеник у Француској. „Што се тиче Срба... то је један болестан народ", изјавио је генерал Жак Кот, бивши командант Унпрофора у Босни и Херцеговини, у Паризу 1997. „Србе треба бацити на колена", Клаус Кинкел, министар спољних послова Немачке у мају 1992. „Срби су злочиначки дупеглавци", Ричард Холбрук, специјални представник председника САД Била Клинтона у Југославији, 6. новембра 1995. за „New Yorker". „Зауставите Србе. Одмах. Заувек", Маргарет Тачер, бивша премијерка Велике Британије за „New York Times" у мају 1994. „Нека се Срби подаве у сопственом смраду", Хелмут Кол, канцелар Немачке, почетком 1998. „Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства", Тони Блер, премијер Велике Британије за време НАТО агресије против Србије 1999. „Срби спроводе терор и силују албанску децу", Бил Клинтон, председник САД, на прослави 50-годишњице НАТО-а у Вашингтону, 23-25. априла 1999. „Прошле недеље имали смо деветоро убијених Срба. Ове недеље осморо. То је јасан напредак", Бернар Кушнер, шеф мисије УН на Косову и Метохији за програм ТВ канала „France 2" у марту 2000. „Било је време да се нападне Југославија, надам се да није сувише касно!", лауреат Нобелове награде за књижевност Гинтер Грас, 26. марта 1999, два дана након што је почело бомбардовање Југославије.

Више о руско-српским односима

 

Било је јасно да Југославија треба да послужи као експериментална и геополитичка метафора за веће игре са Русијом. Државни секретар САД Џејмс Бејкер је у Лисабону 24. маја 1992, отворено изјавио о плановима Вашингтона: „... Желимо да у Русији буде велики број држава. На пример, на Уралу, у Сибиру и на Далеком Истоку." Познати амерички политиколог Збигњев Бжежински је силно прижељкивао да профункционише план према којем би Русију чинио велики број конфедералних држава, чије би „империјалистичке тежње биле слабије изражене". Бжежински је чврсто уверен да Америка треба да подржи сепаратизам у Русији.

Западни медији су, пошто су „за пет плус" одиграли информациони рат против Србије и обичних Срба, одлучили су да се не зауставе. Након што су на Балкану испробали најновије пропагандне технологије, одлучили су да крену даље – на Русију. Ми то нисмо одмах схватили. Дуго смо веровали у пријатељство са ЕУ и Америком. На свим федералним ТВ каналима смо гледали холивудске акционе филмове и сапунице. Надали смо се да Вашингтон воли Русе и да је спреман да им у свему помогне. Али узалуд. Последњи догађаји у Украјини су показали да су се Американци и Европљани једноставно припремали да Русију баце на колена и да учине исто што су учинили са некада снажном и напредном Југославијом. Добро је да смо коначно „прогледали" и да сад знамо да је „југословенски сценарио" био само увертира. Била је то само припрема за „крсташки поход" против Русије, против које се води отворен информациони и економски рат. Бжежински је одавно рекао својим газдама: „Русија је наш главни противник и треба постићи да она више никада не смета Америци да контролише цео свет. Сломили смо Југославију. Ред је на Русију."

Аутор је стручњак за Балкан из Москве.

Руски текст на порталу regnum.ru.

http://ruskarec.ru/opinion/2015/04/10/amerika_je_rat_protiv_rusije_pocela_od_srbije_38867.html

Savo Štrbac: Akrobatika hrvatskih sudova

Savo Štrbac: Akrobatika hrvatskih sudova

07. april 2015. 13:03 | Komentara: 0

Ističe se zabrinutost zbog kriterijuma po kojima se procesuiraju ratni zločini i dodaje da su slučajevi "disproporcionalno fokusirani na srpsku manjinu"

U NAJNOVIJEM izveštaju UN Komiteta za ljudska prava koji se tiče kršenja ljudskih prava u Hrvatskoj, kada je reč o procesuiranju ratnih zločina, pozdravlja se dosad učinjeno na tom polju, ali ističe i žaljenje zbog sporosti istrage takvih slučajeva. Takođe, ističe se zabrinutost zbog kriterijuma po kojima se procesuiraju ratni zločini i dodaje da su slučajevi "disproporcionalno fokusirani na srpsku manjinu".

 

O kakvoj "disproporciji" je reč, najrečitije govore upravo podaci Državnog odvjetništva RH (DORH) izneseni u Izveštaju o radu za 2013. godinu (za 2014. nisu još objavljeni), prema kojima je, počev od 1999, krivični postupak zbog ratnih zločina pokrenut protiv 3.446 osoba.

Broj procesuiranih je još jedna "specijalnost" hrvatskog pravosuđa. Naime, umesto da broj procesuiranih raste kako se povećava njihov broj (u toku 2013. doneseno je 37 naloga za otvaranje istrage, s tim da u jednom rešenju može biti i više osoba), kod njih se taj broj smanjuje iz godine u godinu, o čemu opet svedoče brojke iz godišnjih izveštaja DORH.

U izveštaju za 2007. navodi se 3.827 pokrenutih postupaka, što znači da se broj procesiuranih od tada do kraja 2013. smanjio za 381 osobu. Kakvom se "akrobatikom" služi hrvatsko pravosuđe, nemoguće je dokučiti, jer se njihova "računica" protivi svim prirodnim zakonima i zdravoj logici.

DORH u spiskovima procesuiranih ne navodi njihovu nacionalnu i vojnu pripadnost. Međutim, povremeno, uglavnom pod pritiskom domaće javnosti, izađe sa podacima o njihovoj vojnoj pripadnosti. Tako je poslednji put u saopštenju od 30. juna 2011. izneo podatke o procesuiranim pripadnicima HV-a: krivični postupak pokrenut protiv 108 lica, istraga u toku protiv 20 lica, istraga obustavljena protiv 9 lica, optuženo 79, još pod optužbom 37, osuđeno ih je 31, dok ih je 11 oslobođeno ili je postupak obustavljen. U isto vreme bilo je ukupno 3.513 procesuiranih, što znači da je učešće pripadnika HV-a u ukupnom broju procesuiranih 3,07 odsto.

U maju 2007. godine, Ivo Josipović, u to vreme profesor Pravnog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, predstavljajući knjigu "Odgovornost za ratne zločine pred sudovima u Hrvatskoj", navodi podatke: u Hrvatskoj je od 1991. do tada od 3.666 lica protiv kojih je postupak bio pokrenut za krivično delo ratnih zločina, bilo 3.604 (98,31 odsto) lica "koja su za vreme Domovinskog rata učestvovala u agresiji na Republiku Hrvatsku, te 62 (1,69 odsto) lica koja su bila pripadnici hrvatskih oružanih snaga". U Josipovićevoj knjizi nalazi se i ova konstatacija: "Činjenica je da je Hrvatska provela velik broj suđenja za ratne zločine, ali gotovo sve protiv pripadnika različitih neprijateljskih formacija, a tek iznimno protiv pripadnika vlastitih oružanih formacija". U pravilu vojna pripadnost poklapala se sa nacionalnom pripadnošću.

Prema podacima "Veritasa", do 2000. u Hrvatskoj je bio procesuiran samo slučaj "Koranski most" u kojem je optužen jedan pripadnik oružanih snaga Hrvatske za ratni zločin protiv zarobljenika, pripadnika JNA i TO, a taj postupak, usput rečeno, još nije pravosnažno okončan.

Ovakav odnos hrvatskog pravosuđa prema počiniocima ratnih zločina nad Srbima do 2000. godine, pripisivao se izjavi bivšeg predsednika Vrhovnog suda RH Milana Vukovića "da ratne zločine čine agresori, a oni koji se brane mogu samo učiniti zločine u ratu". Sva je prilika da hrvatsko pravosuđe nikada nije ni odustalo od te Vukovićeve maksime, a pripadnicima sopstvenih oružanih snaga sudila je samo pod pritiskom međunarodne zajednice kada joj je to bio uslov za postizanje nekog strateškog cilja (ulazak u evrointegracije i sl).

Osim za sporost, predmet "Koranski most" može biti ilustracija i za različite kriterijume za procesuiranje i izricanje krivičnih sankcija: poslednja nepravosnažna kazna opt. Hrastovu za ubistvo 13 i za teško povređivanje više zarobljenika iznosi četiri godine zatvora, dok su Srbi i za ubistvo domaćih životinja, ako su im vlasnici bili Hrvati, dobijali duplo veće kazne (slučaj Bogdana Banića).

Pošto je reč o izveštaju UN Komiteta za ljudska prava, nije zgorega prisetiti se da je upravo Hrvat Ivan Šimonović, jedan od autora hrvatske tužbe za genocid protiv Srbije pred MSP i ministar pravosuđa u Sanaderovoj vladi (2008-2010), pomoćnik generalnog sekretara UN Ban Ki Muna za ljudska prava od 2010. godine, što će reći da je on šef i pomenutom komitetu.

Kakav li bi izveštaj bio da Hrvat nije na toj funkciji? Pretpostavljam da u tom slučaju izveštaj ne bi ni počeo sa pozdravom za "dosad učinjeno na tom polju".

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/dosije/aktuelno.292.html:542360-Savo-Strbac-Akrobatika-hrvatskih-sudova

Медији: Ципрасу у Москви уручена грчка икона коју су украли нацисти

Медији: Ципрасу у Москви уручена грчка икона коју су украли нацисти

23:31 8. април 2015.

Руска страна је током посете премијера Грчке Алексиса Ципраса Москви грчкој делегацији предала икону коју су нацисти украли из манастира у Спарти за време Другог светског рата, саопштио је за РИА „Новости" извор у грчкој Влади. 

Како је саопштио извор, руска страна је откупила икону како би је поклонила грчкој држави. Према његовим речима, премијер Грчке је примио „икону св. Николаја Чудотворца и св. Спиридона, коју је за време окупације из манастира у Спарти украо немачки официр Фридрих Вилхелм Милер". 

Милер је добио надимак „касапин Крита", јер је по његовој наредби извршен покољ у Вијаносу. У септембру 1943. немачка војска је уништила готово 20 села која су пружала подршку партизанима. Убијено је преко 500 људи. Милера је ухватила Црвена армија и предала грчким властима. Погубљен је на Криту 1947. 

http://ruskarec.ru/news/2015/04/08/mediji_cipras_u_moskvi_primio_grcku_ikonu_koju_su_ukrali_nacisti_38823.html

Ratko Dmitrović: Sami smo krivi

 

Тито је био веома интелигентан. Знао је да је српски народ бројан и веома значајан за оно што он хоће. Он се плашио Срба и мрзео их. Како другачије протумачити да је Србија имала највише штете од комунистичког режима.

Потребно је познавати средњевековну Србију, првенствено из Немањићког периода па видети која је била величина српскога народа.То је елетна нација, одмах после Ромеја, а свели смо се на ништа, на народ који иде назад деценијама и у изгледу је перспектива нестанка српскога народа. Томе су допрели многобројни ратови у којима је Србија више него десеткована. У ратовима страда генетски највреднија популација, а преживели су слабијег квалитета. Турска је вршила генетску селекцију поробљених народа, па и српског. Сваке четврте године  комисија Турака је обилазила сваку породицу за редом  поробљених народа и узимала је набољу српску децу и од њих стварала турску нацију. Тиме је почињен генетски геноцид над српским народом, остајао је Србима генетски мање квалитетна популација. Непрекидна борба српског народа за слободу, велики ратови који су имали и 43% ратних жртава (академик Милорад Екмећић) су такође били генетски геноцид српског народа. Срби су страдали не само у ратовима, већ и селективном режимском миру, као што је био комунистички. Тито је знао да му власт могу угрозити само Срби, јер су га Срби довели на власт. Најснажнији нагон је нагон за самоодржање. Србија је имала многобројну сиротињу, чији нагон за самоодржање је нјугроженији. Титу је требала већина гладних којима је обећао благостање. И засиста сиротињу је подигао  на ниво достојан човека, али је све држао у страху, јер сваког момента си могао бити окривљене и да ти смакне главу као султан Сулејман.  Tако је српски народ непрекидно живео у страху.

Страхом се мењала физиологија организма, измењени организам је вероватно стекао промењну генетскe структурe мутацијом гена. Те гене је наследио српски народ па и данас живи у страху који објективно не одговара конкретном понашању Срба: Срби и данас живе у страху. Тај страх се види у комуникацији са одрећеним категоријама људи. Срби нису психички слободан народ. чак је постао кукавички, лако прихвата туђина и туђинско. 

 

Али највећи кривац за људске трагедије је религијска идеологија. Скоро сви ратови су верски ратови, па чак и они који су империјалистички. Увек се то сукоб различитих религијских идеологија. Азија и Африка букти од верских ратова. У Европи је рат  хришћанских догми, углавном западне хришћанске идеологије против изворног хришћанства. Амери су уништили Индијнце својом бскрупуложношћу и безкомпромисношћу. тако су се понели и према Србима, настоје да униште највећу православну државу очекујући огроман ратни плен - руско богсато ресурса.

 

Неопходно је да се то стање научно верификује. Али Србија нема таквих капацитета. Невероватно изненађење праве појединци невероватних квалитета који блистају у некоом послу, као што је спорт, а и такмичењима по свету у науци, уметности. Сада се јавља плејада, серија, музички талентованане деце које открива ТИНК ТВ. То буди српску наду да Срби нису генетски тотално дегенерисани. Али системи образовања, социјалне политике, културнине политике су у Србији криминални. Српско занање је веома ниско, образовање је политичко режимско.

 

Но широка је та српска прича и овако испричана је само у крпама.

 

Нема нико да САНу скрене пажњу на то. Али највероватније да наши акдемици наслућују менталне промене српскога народ, нажалост у непожељном требду.

 

Али заиста код Срба постоје историјски наслећени несвесни страхови : од Турака, комуниста, власти, великих институција (Црква), ненародних режима као свих неизвесности.

 

др Добросав Никодиновић

 

---

From: Dragn RAKIC <dragan@noos.fr>
To: srpski_svet@yahoogroups.com
Cc: dnikodinovic@yahoo.de
Sent: Monday, 6 April 2015, 14:48
Subject: RE: [srpski_svet] Ratko Dmitrović: Sami smo krivi

 

Ne znam kakvi su bili Srbi za vreme turske okupacije odmah posle kosovske bitke, ka osto ne znam ni kakvi su bili nesto kasnije,

ali znam barem iz pisanja i dokumenata koje je ostavio moj deda Milan Vukelic od Berlinskog kongresa 1879 pa do danas ko je bio odgovoran

za sve muke koje su oni , ili izvestan broj njih pretrpeo do danas. Ukratko, moj deda Milan Vukelic koji je bio u grupi 52 Srbina iz Hrvatske koji su

bili osudjeni na smrt u « veliko izdajnickom procesu » 1908 a kasnije pomilovan posle intervencije Francuske, Velike Britanije, Nemacke, pisao je da je u to vreme

Srbija bila lider u regionu postovana od strane svih.

Georgije Magarasevic, moj pra –pra deda je predlagao u svojim izdanjima Matice Srpske da Srbija nauci mnoge stvari od Evrope, dok je njegov stariji rodjak, Josip Juraj Strosmajer,

predlagao hrvatskij da se priblizi Rusiji, zbog cega je bio odstranjen od strane Vatikana.

"Уочен је страх код Срба који нема основа у реалности. То је наслеђени историјски несвесни страх."

Ovo sto je receno u ovoj recenici bih rekao da je tacno iz sledecih razloga. Iz mnogih dokumenata novije istorije, vise je nego ocigledno da se srpski mentalitet promenio dolaskom

na vlast komunista i KP pod vodjstvom J.B. Tita i njegovog rezima, koji je apsolutno upropastio sve sto je srpsko i na vise nacina. Prvo, unistenjem srpske buzoazije i aristokratije,

izabravsi najnekulturniji i najprimitivniji sloj stanovnistva kojem je decenijama ispirao mozak nekom «  nasom socijalistickom revolucijom, i bratstvom i jedinstvom » sa onima koji su

vrsili anihilaciju srpske inteligencije. Sta je bilo u interesu jednoga proletera ? Srpska inteligencija, elita ili «  narod ima 'leba da jede « ? Sigurno ovo drugo sto je i dan danas ostalo

kao prioritet kod vecine Srba. Posto sam se skolovao 10 godina i ziveo u Ljubljani, mogu da kazem da takav mentalitet, kao ni takvo ponasanje vlasti nisu postojali. Dok su sve Katolicke crkve

slobodno i javno slavile sve praznike i posto sam kao djak mogao slobodno da idem na veronauku, to mogu da potvrdim. Pravoslavna crkva u Ljubljani je bila zatvorena, ispred nje policajac,

i Srbi nisu imali tu slobodu da slave svoju veru. Zasto se izvesni « deda Mraz » slavio sirom cele Jugoslavije kao slucajno od 24. Decembra pa do Nove Godine u toj komunistickoj Jugoslaviji ?

Kasnije, ili 60.tih godine, zasto je patrijarh srpski German u Beogradu bio prinudno smesten na nekoliko koraka od Titove rezidenciju u Uzickoj ulici ? Zato sto je i on bio komunjista ili da bi

bi ga komunisti kontrolisali ? I tu su bili opet sloseri, bravari, krojaci snajderi,

Sta su Srbi radili za sve to vreme ? Pevali su da se zaklinju drugu Titu ( Kiti) da mu se « kunedu » da nece skrenuti s njegovog puta. To rade i dan danas, jer se u to doba « srecno zivelo »

Dok su svi ostali sebi gradili svoje, Srbi su pevali o bratstvu i jedinstvu,tapsali Ustavu iz 1974, itd. Zasto jos onda niko nije reagovao u Srbiji i branio srpsku istoriju, tradicuju i kulturu ?

Ko je za to bio kriv ? Evrope, Amerika ili copavi vodja, njegova partija pa is am srpski narod?

 

 

 

 

From: srpski_svet@yahoogroups.com [mailto:srpski_svet@yahoogroups.com]
Sent: 06 April 2015 05:30
To: srpski_svet@yahoogroups.com; Postojbina@yahoogroups.com; serbianforum@yahoogroups.com; sorabia@yahoogroups.com; srbija_medjusljivama@yahoogroups.com; SrpskaInformativnaMreza@yahoogroups.com; SRPSKI_NOMADI@yahoogroups.com; republikasrpska@yahoogroups.com
Subject: Re: [srpski_svet] Ratko Dmitrović: Sami smo krivi

 

 

Зашто се Срби понашају према странцима, власти, Цркви, националним мањинама, снисходљиво?

 

Уочен је страх код Срба који нема основа у реалности. То је наслеђени историјски несвесни страх.

 

Срби Рашке области се понашају према муслиманима Сбије са јасно израженим страхом - у присуство муслимана одмах промене понашање, прилагоде свој говор муслиманком начину говора, постају сервилни према муслиману, уступају му првенство ако чекају у реду, ако нема места за седење за све, не опонирају ако се не слажу са излагањем присутног муслимана, претерано су љубазни према њему, спусте поглед према земљи, не одвраћају му ако муслиман грди државу Србију, ако се ружно изражава о српским институцијама, непристојно се шали на рачун Срба, не опомињу га ако се исувише слободно помаша прелазећи у границу непристојности, претерано обраћају се присутни Српкињама, па сродницама Србина саговорника, удварачки, ако су при гозби претерано нутка присутног муслимана, продаје му јевтиније него осталима, присутни Србин упадљиво ружно прича о другим Србима, повлађује у свему присутном муслиману. А околности су такве да нема никаву потребу да се тако понаша, чак би требало да је оштар према муслиману, да га опомене или бар да прекине разговор и удаљи се, али ништа од тога се не дешава. Дешава се да не можете разликовати Србина од муслимана, јер се Србин мимикријом невероватно изједначио са муслиманом, па се изненадите кад се муслиман обрати Србину по имену.

 

Тако се исто понашају према полицији, неком чиновнику власти, према безобразном свештенику, који прича глупости који немају везе са реалношћу, допушта му да чиновник, свештеник ружно се изражава о цивилима Србима, назива их комунистима, неверницима, антихристима. Страшна  је била власт комуниста, Голи оток је остао и данас страшна тајна, чести су ратови, окупације, српска историја је историја ратова, политичке неправде према Србима трају непрекидно, изгладњавају нас до застрашености.

 

А Хрвати, Бугари, Шиптари, муслимани су увек били на страни оног ко је против Србије. У миру увек ситно подривају Србију. Невероватна је чињеница да су Шиптари на Косову  починили нтолико  тешких злочина Србима - набијали их на поломљену флашу, убијали им децу пред родитељима, вадили им органе без анестезије, а ни једна Србин није узвратио, није се осветио, није запалио ни шупу Шиптару.

 

Срби су дуго били у ропству под Турцима. Створен је рајински менталитет, трпељивости, понизности, удворичности, лажљивости, полтронства, неискрености. Турчин је имао право на све, Србин на ништа. Било га је страх од Турчина, организам је реагова устрашено, неуровегетативни систем, симпатикус, је променио равнотежу према парасимпатикусу, повећан је адреналин. Временом су се створили условни рефлекси.  Функционисање  неуровегетативног система на измењен начин  је наслеђено код нових генерација.

 

Власт је увек била у позицији силе, никад се ниси осећао невиним у присуство власти, што је узбуђивало неуровегетативни систем.

 

Свештеници увек код цивила говоре о греху, о божјој казни, о строгом суду светог Петра, никад не одобравају цивилу ако се не слажу са попом и  цивил прихва попустљиво понашање.

 

 Хрвати су починили страховите геноцидне злочине, увек окривљују Србе, колају приче о злочиначким мотивима Хрвата, прича се страшна историја, што све мења функционисање неуровегетативног нервног система, лучење адреналина је појачано.

 

И заиста, Србин све што оставари у рату изгуби у миру. У рату нагон за самоодржањем

повећа своју спремност, Срби постају храбрији, борбенији и самим тим ефикаснији, а у миру нагон спалсне, несвесни део психе је активан, размишља се са асоцијасијама, Србин постаје мекши, попустљив на своју штету.

 

Невероватно, али истинито Срби пате од наслећених историјских несвесних страхова и сходно томе се понашају.

 

 

 

---

From: "'ANTIC.org-SNN' antic.miroslav@gmail.com [srpski_svet]" <srpski_svet@yahoogroups.com>
To: Postojbina@yahoogroups.com; serbianforum@yahoogroups.com; sorabia@yahoogroups.com; srbija_medjusljivama@yahoogroups.com; SrpskaInformativnaMreza@yahoogroups.com; SRPSKI_NOMADI@yahoogroups.com; republikasrpska@yahoogroups.com; srpski_svet@yahoogroups.com
Sent: Saturday, 4 April 2015, 4:29
Subject: [srpski_svet] Ratko Dmitrović: Sami smo krivi

 

 

 

  DRUGA STRANA Sami smo krivi

 

Ratko Dmitrović | 03. april 2015.http://www.novosti.rs  

              

Hrvatska samo primenjuje ono što su njeni vešti političari davno nametnuli, a srpski (ovo shvatiti uslovno) prihvatili

 

TO deluje podsvesno, po sopstvenoj inerciji, ukorenjeno je duboko, seje strah, parališe, drži pod kontrolom i mozgove čiji vlasnici misle da su na sasvim suprotnoj strani. To je rođeno davno, u onoj prvoj Jugoslaviji, odraslo i razvilo se u drugoj, Titovoj, decenijama pulsira i daje rezultate u korist same ideje i ideologa uknjiženih kao njeni tvorci. Kako se to zove?

 

Nema imena ali može da se opiše? Otprilike: Mi smo veliki, imamo bogatu istoriju, državotvorni smo, oni su mali, neostvareni, treba pokazati toleranciju, dati im i ono što im ne pripada, makar i na našu štetu.

 

Ovo je iz prve preliveno u drugu Jugoslaviju, modifikovano, prilagođeno novom vremenu i novim okolnostima, pečatirano sa "Svaki nacionalizam je opasan ali je srpski najopasniji". Na tome je napravljen model Jugoslavije sa šest republika i dve autonomne pokrajine u Srbiji. Drugi to pokrajinsko "bogatstvo" nisu dobili; na tome je 1971. godine eskalirao Maspok, s istim onim ljudima koji će dvadeset godina kasnije izazvati građanski rat i razbiti Jugoslaviju; na tome je sačinjen Ustav SFRJ iz 1974. godine, podignute demonstracije u Prištini, 1981. godine, prekinut 14. kongres SKJ, 1990. godine, s kog se Slovenci i Hrvati vraćaju iz Beograda rešeni da u tek slegloj prašini od rušenja Berlinskog zida crtaju međunarodne granice sopstvenih, nacionalnih država.

 

Otuda ovo što danas gledamo na liniji odnosa između Srbije i Hrvatske, a podseća na loš vodvilj postavljen u seoskom domu kulure.

 

Dvadeset godina Srbija - ona službena, režimska - nije izgovorila jednu rečenicu kritike (kamoli šta drugo) na račun Hrvatske, njene politike, odnosa prema Srbima i Srbiji. Za to vreme u Hrvatskoj traje podmukla, povremeno otvorena, purgerski uglađena pa brutalna antisrpska delatnost... i nikom ništa. Zarad gore navedenih obzira (srpskih), delovanjem one sile iz prve Jugoslavije, Beograd je na sve to ćutao.

 

Pre dva dana progovorio je Vulin, pod temperaturom, nespretno ali je bar prekinuo ćutanje. Nadamo se ne zauvek, i ne samo on. Nije ovde važan Vulin imenom i prezimenom, već funkcija koju, kako bi Hrvati rekli, obnaša. Ni Šešelj službenom Zagrebu ne predstavlja problem. On je od početka svog političkog delovanja samo srpski problem, drugima je alibi, s opravdanjem ili bez njega, svejedno je.

 

Hrvatska samo primenjuje ono što su njeni vešti političari davno nametnuli, a srpski (ovo shvatiti uslovno) prihvatili.

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:541859-Sami-smo-krivi

 

 

__._,_.___

---

Posted by: Dobrosav Nikodinovic <dnikodinovic@yahoo.de>

---

.

__,_._,___

А. ПОПОВИЋ: Шизофрено је, заиста, амбасадоре Кирби, када кажете да сте наш пријатељ

од satelit на 5. април 2015.

Србија

18

4506?

„Ви и Ваша земља сте последњи који имате право да вређате народ који сте два пута у прошлом веку бомбардовали, народ чију државу растурате, народ коме сте донели епидемију канцера"

АМБАСАДОР Сједињених Америчких Држава у Србији Мајкл Кирби наставља да вређа Србе, тиме ниподаштавајући не само међународне конвенције, већ и гостопримство које му је у Србији указано.

Јучерашњом изјавом да су „Срби помало шизофрени", амбасадор Кирби је увредио сваког становника Србије.

Пошто, за разлику од ситуација када треба одговорити Маји Коцијанчић, овај пут неће бити никога из Владе Србије ко ће се усудити да се америчком амбасадору замери, а како увреда заслужује одговор, изнећу своје лично мишљење.

Земља амбасадора Кирбија је растурила Југославију, помогла Хрватској да изврши етничко чишћење у операцији „Олуја", засипала касетним бомбама болнице у Србији, запрашивала осиромашеним ураном нашу земљу, покушала да отме део територије државе Србије. Она је покровитељ трговаца органима, земља која једну организацију, а ту мислим на ОВК, прво прогласи терористичком, а онда са њима, терористима срдачно сарађује.

Шизофрено је, заиста, амбасадоре Кирби када кажете да сте наш пријатељ. Јер, пријатељи се са пријатељима тако не понашају.

Шизофрена је и политика Ваше владе да наоружава и регрутује људе за рат на Блиском Истоку, а да онда, када ти људи направе тзв. „Исламску државу" са Вашим оружјем, регрутујете неке друге људе и дајете им поново оружје. Створили сте, уосталом, и Ал Каиду, а онда се против ње, у „рату против тероризма" борили.

О томе да ли је Ваш бивши Државни секретар Колин Пауел лагао цео свет тврдећи у Савету безбедности да Ирак има хемијско оружје – овај пут нећу. То не спада у шизофреност и то велике државе коју представљате. То спада у ноторне лажи.

Ви и Ваша земља сте последњи који имате право да народ који сте два пута у прошлом веку бомбардовали, народ чију државу растурате, народ коме сте донели епидемију канцера, вређате.

И ако на сваку наредну увреду, а ова Вам није прва, поданичка Влада Србије не реагује, знајте да неко, макар појединац, професор Универзитета, макар једна странка, чак и ванпарламентарна – хоће.

(реаговање Александра Поповића, извор: сајт Демократске странке Србије)

http://www.srbijadanas.net/a-popovic-sizofreno-je-zaista-ambasadore-kirbi-kada-kazete-da-ste-nas-prijatelj/