Претражи овај блог

субота, 16. мај 2015.

О „НАТО четницима“ и „НАТО партизанима“

О „НАТО четницима" и „НАТО партизанима"

Миодраг ЗАРКОВИЋ -
мај 16, 2015

Свако са имало морала и осећања одговорности према Србији и српском народу, морао би да буде потпуно згрожен над тиме: 1) ко све и како поздравља судску одлуку о рехабилитацији Драже Михаиловића, и 2) ко све и на који начин исту одлуку напада. Пажљивији увид у узаврелу јавну расправу, наиме, показује да је из исте скоро сасвим изопштено нешто што би се могло назвати српским становиштем, па су самим тим искључене и драгоцене поуке које судбина Драже Михаиловића, али и исход Другог светског рата заједно са последицама које је оставио по Србију и Србе, нуди данашњим поколењима.

Кренимо редом, од оних који рекло би се најгласније поздрављају одлуку о рехабилитацији Михаиловића: назовимо их, јасноће ради, „НАТО четницима". То су, у првом реду, Вук Драшковић и разни следбеници или отпадници из његовог Српског покрета обнове. Чињеница је да су они заиста били међу првима који су, пре више од 20 година, покренули питање преиспитивања историјске улоге Михаиловића и његове војске, али су то и онда радили, као што и данас раде, у морално наказном облику. Наказност се огледа у томе што, зарад својих данашњих политичких потреба, прећуткују један од основних разлога због којих је Михаиловић завршио тако како је завршио, а то је – што је веровао Западу.

Михаиловићу се то поверење, наравно, не може стављати на терет, зато што у то доба и није имао разлога да претерано подозрева Западну превртљивост и подлост. Али је зато данас, са удаљености од седам пуних деценија, потпуно неоспорно да је Западна превртљивост и подлост пресудно допринела поразу Драже Михаиловића и његових јединица у грађанском рату који је водио са Јосипом Брозом и партизанским јединицама. То је можда и једина историјска чињеница око које не би смело да буде никаквих размимоилажења, ако ни због чега другог а оно барем због тога што је и ономад, у годинама завршетка Другог светског рата и непосредно после њега, била више него очигледна. Та чињеница је била толико непобитна да ју је у предговор једне од својих најчувенијих књига уврстио можда и најцењенији енглески писац 20. века Џорџ Орвел, иначе, као сарадник британског министарства информисања за време рата, непосредан сведок наглог заокрета политике империје према Михаиловићу. Орвел је чак прекоревао своју државу због односа према Михаиловићу, оценивши да империја има право да мења саборце, али да нема право да доскорашње савезнике клевеће и да о њима лаже.

Ако је Орвелу још тада било јасно да је Запад, а првенствено Лондон, Михаиловића жртвовао и то бесрамно, због чега онда Драшковић, Александар Чотрић и многи други који ових дана ликују над судском пресудом која Михаиловића рехабилитује као правно невиног човека, не смеју да истакну издају од стране Запада у корену Дражиног страдања? Не само да не смеју, него је Чотрић, у гостовању на Б92, отишао толико далеко да је сав озарен рекао да за Србију ова пресуда представља „корак ка приближавању Европској унији"!

Ако нас Михаиловићева судбина учи ичему, то је да се Европској унији, односно Великој Британији и Америци, нипошто не сме веровати, а камоли тежити некаквој државној обједињености са њима. Тамо се налазе и они против којих се Михаиловић борио (Немци), и они који су Михаиловића изневерили (Британци и Американци). Срби су, нажалост, исти наук обнављали и деведесетих година прошлог века, када су још једном искусили и папрено платили Западну лицемерну свирепост. Неко ко, као Чотрић, Драшковић и још неки њихови истомишљеници, преко тих поука гази оволико беспризорно, сигурно не осећа ни трун поштовања према ма којој српској жртви. Њима Михаиловић, кога су им пуна уста, значи таман колико и страдалници из Кравица или побијени из Старог Гацког, које ревносно прећуткују: нимало! Да им образ није појела похлепа, одавно би умукли да гласа од себе више не пусте, уместо што мртвим Михаиловићем, све као заклињући се у њега, у ствари тргују на том проклетом „европском путу".

Основна идеологија ових „НАТО четника" јесте наводна борба против комунизма. Та борба је, међутим, преварна, као и све везано за њих. Најпре, она и не може бити стварна када комунизма данас више и нема, а поготово не као опипљивог противника. Та њихова вајна борба малтене је правовремена онолико колико би била и борба против феудализма. Још и важније, она је лажна зато што није ни уперена против комунизма, ма колико он данас био непостојећи. Они се, уосталом, не боре против наслеђа које је комунистичка диктатура оставила за собом, рецимо расцепканости Србије на покрајине, или авнојевских граница које су дале крила обновљеном усташтву. Тај „комунизам" против којег се они боре заправо је Русија, тј. данашњи и некадашњих Кремљ. Када галаме о борби против комунизма, они у ствари ратују са руском садашњицом и руском историјом, иако су у обе Руси и Срби стајали и стоје једни поред других. Зато „НАТО четници", супротно од Орвела, кривицу за Михаиловићево страдање приписују искључиво Стаљину, кога неретко изједначавају са Хитлером и Мусолинијем – све се надајући да тиме удаље Србе од савремене Русије, која о Стаљину најзад уобличава ни оцрњену ни пропрану, већ све уравнотеженију слику.

На опречној страни од „НАТО четника" стоје – „НАТО партизани", тј. наводни баштиници борбе против фашизма који Михаиловића и даље описују као сарадника окупатора, док они сами данас заговарају сваки могући вид додворавања ововековним завојевачиома. У првом реду то је побеснели председник Социјалистичке партије Србије Ивица Дачић, са допунском наставом у Министарству спољних послова које му је предато на поигравање. Дачић је најновију пресуду о Михаиловићу дочекао оштрим саопштењем, за које је дан касније потврдио да је било врло лично:

„Четници су у Другом светском рату заклали мог ујака, маминог брата. Четници и окупатор су мојој породици и целој Србији нанели много зла. То су ствари које се никад не заборављају", рекао је Дачић за викенд издање дневног листа „Курир".

Да ли је то исти онај Дачић који се у Бриселу церекао, саглашавао и на крају потписом удружио са извесним Хашимом Тачијем, крволоком који је коликим српским ујацима, мајкама и браћи на живо вадио људске органе? Јесте, тај је. Баш га брига за туђе ујаке, али због свог би наново да подгреје грађански рат у Србији. Када су га својевремено упитали како може да преговара са злочинцем као што је Тачи, лицемерно је одговорио да може пошто је деведесетих баш он ратовао против Тачија – он, који је у животу једино ратовао, а повремено и добијао битке, против вишка килограма! Али зато четницима ништа неће да опрости, ни заборави.

Дачићу, наравно, ништа није за веровати, али ако је његов ујак заиста био жртва нељудског злочина, најбоље би било да га Ивица више никада не помиње. Газио је преко толиких српских мученика, прећутао је толико српских страдалника које није смео, нека онда остави на миру и свог ујака.

Углас са Дачићем, против пресуде о Михаиловићу заурлали су и силни СУБНОР-овци, те сродна им невладина удружења, све понављајући како је реч о „ревизији историје". Сва та халабука била би макар мало уверљивија када се не би ослањала на највеће преправљање историје икада забележено на овим просторима, а и шире: оно које је, почев одмах по завршетку Другог светског рата па све до своје смрти, спровео Јосип Броз.

Колико је та Брозова ревизија данас огољена, видело се и по наступу Александра Крауса из Савеза антифашиста Србије, у телевизијском дуелу са малопре поменутим Чотрићем на Б92. Краус је том приликом рекао да напади антикомуниста на партизански покрет немају основа, зато што су комунисти међу партизанима били „огромна мањина".

Пазите: огромна мањина! То, данас, Александар Краус признаје сасвим отворено. А шта су деца у Србији поколењима и поколењима, деценијама и деценијама, учила у школама? Зар није малишанима у Србији у мозак набијано како су Тито и комунистичка партија били окосница устанка против окупатора? Ако јесте, а јесте, зашто се Краус онда није тада бунио против тако очигледне ревизије историје коју је спроводио Брозов режим?

Брзоплети Краус је, тако, настојећи да пресуду о Михаиловићу подведе под прекрајање прошлости, несмотрено признао да ни о партизанском покрету не знамо праве чињенице, тј. да је и ту истина била другачија од оног бестидног бусања титоиста да су они, храбри Брозови комунисти, савладали и нацисте, и усташе, и четнике, и буржоазију, потом и Стаљина, успут вероватно и Марсовце, а свакако и Јапанце.

Данас се све више назире да партизанском покрету људи нису прилазили из идеолошких разлога, како су нас убеђивали титоисти, већ да је идеологија била можда и на последњем месту по важности онима који су желели да пушке упере ка „Швабама", по злу упамћеним још из Првог светског рата. Као да се и у том погледу историјска сазнања потпуно поклапају са искуствима из блиске, непосредне прошлости: Брозу и титоистима не сме се ништа веровати! Ни да је Дража Михаиловић злочинац, ни да су у Јасеновцу људи страдали по идеолошкој а не националној основи, ни да Книн мора припадати Хрватској, ни да се Бања Лука има потчинити Сарајеву, ни да су Шиптари који су помагали окупаторима били само збуњени а никако злонамерни…

Наравно да је међу припадницима партизанског покрета било много часних и храбрих бораца, вођених једино жељом да се пружи отпор мрским окупаторима. Али то данашњим, наводним чуварима партизанског наслеђа, никако не даје за право да од одговорности изузимају најцрњи слој тог покрета: Броза и круг његових најближих сарадника.

Ко данас, 2015. године, није спреман да се суочи са болно очигледном чињеницом да је Броз био злочинац, диктатор, лажов и надасве србмозац, тај никако није способан ни да оцењује исправност било које судске или какве друге одлуке. Тај је сасвим недорастао за морална питања, зато што му је за увид у мрачно Брозово завештање довољно само да се осврне око себе: оваква Србија, понижена и искасапљена и очерупана, узрок свог посртања може да нађе једино у титозму, који је зацементирао чак и ово погубно западољубље што већ деценију и по као нека незалечена грозница тресе целу земљу.

Да би Србија кренула пут оздрављења, мора да у свему, па и у питањима као што је коначно утврђивање историјске истине о Другом светском рату на простору Југославије, наступа са српског становишта, тј. првенствено са свешћу о српским циљевима и потребама. А то би, опет, значило да, без обзира на ове или оне податке и појединости који могу да испливају у том утврђивању истине, као народ и као друштво морамо да се усредсредимо на историјске закључке проистекле из те тешко размрсиве кланице.

Закључци нису лаки и своде се на бременито признање: у Другом светском рату грдно су се преварили сви Срби који су веровали Западу и сви Срби који су веровали Брозу. И међу једнима и међу другима било је веома много поштеног света, али је суморне закључке неумољиво потврдило све оно што се са државом и нацијом дешавало касније.

У оба ова табора данас је поштеног света далеко мање. Онолико колико га има, ако хоће да му Србија и српство претекну, не сме никако да понови грешке својих претходника и да поверење поклања онима којима се ни орах не узима из руке.

http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/o-nato-cetnicima-i-nato-partizanima/

петак, 15. мај 2015.

Lavrov nudi pomoć za očuvanje Kosova i Metohije

Lavrov nudi pomoć za očuvanje Kosova i Metohije

V. N. / Agencije | 14. maj 2015. 20:03 > 00:04 | Komentara: 44

Ruski šef diplomatije tokom dvodnevne posete Beogradu sastaće se sa državnim vrhom naše zemlje. Sergej Lavrov istakao da Rusija ne menja stav o Kosovu i Metohiji

MOSKVA očekuje da se Srbija ne priključuje antiruskim sankcijama EU i kao predsedavajuća OEBS učini sve da se poštuju sporazumi postignuti oko smirivanja situacije u Ukrajini. Rusiji ne smeta opredeljenost Beograda za članstvo u EU, niti će to biti prepreka za odnose dveju zemalja, koje treba razvijati, posebno u oblasti ekonomije.

 

To su glavne poruke koje će ruski šef diplomatije Sergej Lavrov danas preneti srpskom državnom vrhu. Lavrov je sinoć započeo posetu Beogradu, a danas će najpre položiti venac na Groblje oslobodilaca Beograda, a zatim će susretom sa kolegom Ivicom Dačićem u Palati "Srbija", započeti seriju razgovora s najvišim državnim funkcionerima, predsednikom Tomislavom Nikolićem i premijerom Aleksandrom Vučićem.

Lavrov je u četvrtak uveče na aerodromu „Nikola Tesla" izrazio podršku srpskom predsedavanju OEBS-u i pozdravio način na koji su srpski zvaničnici obeležili 70. godišnjicu pobede nad nacističkom Nemačkom u Drugom svetskom ratu.

"Visoko cenimo učešće predsednika Srbije (Tomislava) Nikolića na svečanosti u Moskvi i učešće srpske vojne jedinice na Paradi pobede. Znamo da je ova godišnjica svečano i emotivno proslavljena u Beogradu uz učešće premijera (Aleksandra) Vučića. U svetlu tih događaja verujem da ćemo brzo postići određene sporazume u vezi podrške srpskom predsedavanju OEBS-u", rekao je Lavrov novinarima na aerodromu "Nikola Tesla".

Šefa ruske diplomatije, koji je doputovao u dvodnevnu radnu posetu Beogradu, na aerodromu "Nikola Tesla" dočekao je ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić.

TEMA I "TURSKI TOK" OČEKUJE se da se među temama nađe i pitanje snabdevanja Srbije i regiona ruskim gasom, preko "Turskog toka". Prema najavama iz srpskog MSP, razgovaraće se o svim ekonomskim i političkim bilateralnim pitanjima, predsedavanju Srbije OEBS, ali i novim bezbednosnim pretnjama u regionu, posebno o poslednjim događajima u Kumanovu.

Lavrov je izrazio zadovoljstvo što je ponovo u Beogradu i naveo da se uvek trudi da sa kolegom Dačićem ispuni sporazume koje su postigli predsednici i premijeri dve države.

"Jedan od glavnih zadataka je promovisanje dokumenta koji potvrđuje našu privrženost miru, saradnji i prosperitetu na celom evropskom kontinentu", nagalsio je Lavrov.

"Ubeđen sam da u situaciji koja nije jednostavna na našem kontinentu, predsedavanje Srbije i lično Ivice Dačića predstavlja garanciju za donošenje uravnoteženih i dobro procenjenih odluka", kazao je Lavrov.

Dačić je rekao da je radostan zbog dolaska ruskog kolege, sa kojim održava redovne susrete dva puta godišnja i najavio teme sastanka.

"Razgovaraćemo o svim važnim temama, bilateralnim i onim koje se tiču OEBS-a i UN i o svim problemima sa kojima se zajednički suočavamo. Sve će biti u znaku međusobnog prijateljstva naša dva naroda i dve države", rekao je Dačić.

Kako je uoči posete Lavrova poručio predstavnik ruskog MSP Aleksandar Lukaševič, Srbija i dalje može u punoj meri da računa na podršku Rusije za zaštitu svog suvereniteta i teritorijalnog integriteta kad je reč o Kosovu.

''Pozdravljamo težnju naših srpskih kolega da odmereno i objektivno pristupaju pitanjima OEBS, poštujući stavove svih država članica. Računamo na koordinaciju napora sa Srbijom u preostalom periodu njenog predsedavanja'', poručio je Lukaševič.

NE MENjAMO STAV O KOSMETU

Lavrov je rekao da Rusija neće menjati svoj stav prema Kosovu bez obzira na Krim, istakavši da su apsurdni pokušaji onih koji su režirali odvajanje Kosova od Srbije da stave pod sumnju slobodno izražavanje volje stanovnika Krima.

"Očigledno su apsurdni pokušaji onih koji su režirali odvajanje Kosova od Srbije - a pri tom bez ikakvog referenduma - da se stavi pod sumnju slobodno izražavanje volje stanovnika Krima. Stav Rusije prema kosovskom pitanju apsolutno je jasan i nepromenljiv: regulisanje ovog problema mopguće je isključivo na osnovu međunarodnog prava i u okvirima određenim u rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244", naglasio je Lavrov u intervjuu za ''Politiku".

Lavrov, koji je doputovao u posetu Beogradu, rekao je i da su, što se tiče napora Beograda u ovom pravcu, za Rusiju prihvatljive one odluke koje će zadovoljiti Srbiju i da će srpskim partnerima i dalje pružati neophodnu podršku.

Šef ruske diplomatije podsetio je da je njegova zemlja upozoravala da će uvođenje u međunarodnu upotrebu modela proglašenja nezavisnosti određenih teritorija stvoriti presedan i više puta skretala pažnju da, kako je rekao, u poslednje vreme zapadna alijansa sa SAD na čelu široko koristi dvostruke aršine, krši temeljna načela međunarodnog prava i bezočno se direktno meša u unutrašnje stvari suverenih država.

On je rekao i da se stanovništvo Krima, u punom skladu s odredbama međunarodnog prava, izjasnilo na referendumu za proglašenje nezavisnosti od Ukrajine i za ujedinjenje s Rusijom.

Na pitanje da li Moskva planira da poveća investicije u srpsku privredu, jer su ruska ulaganja u Srbiju mnogo manja nego evropska, iako Srbija nije uvela sankcije Rusiji, što je izazvalo nezadovoljstvo u EU, Lavrov je odgovorio da se o tome vode aktivni pregovori i da Rusija polazi od toga da će ruskim investitorima i dalje biti omogućeni odgovarajući uslovi za poslovanje.

"Naša osvedočena trgovinsko-investiciona saradnja mora da bude nezavisna od uticaja spoljnih faktora, uključujući proces zbližavanja Beograda s Evropskom unijom. Nadamo se da će na isti način razmišljati i naši srpski partneri", rekao je Lavrov.

Lavrov je izrazio zadovoljstvo zbog razvoja rusko-srpskih trgovinsko-ekonomskih veza, rastom robne razmene i usavršavanjem njene strukture, ali je dodao se, "nažalost, planovi za izgradnju gasovoda 'Južni tok' na teritoriji Srbije nisu ostvarili, zbog nekonstruktivnog stava Brisela, koji je blokirao i ovaj projekat"

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:548104-Lavrov-nudi-pomoc-za-ocuvanje-Kosova-i-Metohije

недеља, 10. мај 2015.

Proroković: Projekat „Velika Albanija“ je aktiviran, treba da se spremamo za najgori mogući scenario!

Proroković: Projekat „Velika Albanija" je aktiviran, treba da se spremamo za najgori mogući scenario!

Objavljeno: 10. maj 2015. u 21:09 /

39

Piše: Dušan PROROKOVIĆ

Sukob u Makedoniji počinje zbog teškog poraza SAD u Ukrajini. To bi, u najkaraćem, bio zaključak. Svi ostali argumenti, koji će se navoditi u prilog tezi – zbog čega je u Makedoniji aktiviran novi oružani sukob – takođe su važni, ali ipak manje bitni.

Čak i onaj o „Turskom toku". Jer, i rusko-turski energetski sporazum je potpisan kao posledica eskalacije ukrajinske krize. Da Amerikancima nije baš bilo toliko zapelo da od Ukrajine naprave novo veliko ratište, strateški gasovod između Rusije i EU bi bio „Južni tok" ili bi se postojeće instalacije preko Ukrajine rekonstruisale. „Turskog toka" uopšte ne bi bilo.

Takođe, da je američka pozicija u Ukrajini bolja, Turskoj ne bi padalo napamet da ulazi u aranžman sa Rusijom. Elem, ako su u Vašingtonu rešili da zaustave gradnju strateškog cevovoda koji bi spajao Tursku i Austriju, postojao je sto i jedan način da to učine. Nisu morali da izazivaju rat u Makedoniji.

A da su poslednja dešavanja u Kumanovu „operacija pod lažnom zastavom" (False flag operation) ne treba uopšte sumnjati.

U Tirani se desilo, kada već sami Albanci nisu mogli da prebroje, da američki ambasador uđe u centralnu izbornu komisiju i proglasi rezultate lokalnih izbora. I ko će na to da se žali? Zna se ko je vrhovni autoritet.

Kada je o lažnoj državi Kosovo reč, stvari su još očiglednije: Ahtisarijevim planom je utvrđeno kako je vrhovni autoritet „međunarodno vojno prisustvo". U prevodu, NATO je vlastan da poništi svaku odluku predsednika, Vlade, Skupštine, lokalnih samouprava. I onda treba razmišljati kako se obnovljena UČK javlja sama od sebe, kao neki autohtoni pokret, koji će se boriti za prava Albanaca u Makedoniji.

O tome da poteze za destabilizaciju Makedonije vuče „duga ruka atlantizma" delimično govori i saopštenje za javnost najuticajnijeg albanskog političara u Makedoniji, Ali Ahmetija, koji je „pozvao građane Kumanova da ostanu smireni i ne nasedaju na provokacije. Destabilizacija Makedonije nije u interesu Albanaca".

Ali Ahmeti, sada je već izvesno, nije bio sasvim u toku sa tim šta se sprema u Kumanovu. Pri tome, Ahmeti je ratni lider iz 2001. godine!

Nije isključeno da će se i on pridružiti nekoj novoj „albanskoj intifadi" na Balkanu. Ako mu budu tako rekli organizatori „operacije pod lažnom zastavom" – hoće, koliko već sutra. Međutim, juče, u Kumanovu, on nije bio „deo paketa". Njega su u organizaciji svega zaobišli.

E sada, da su sami Albanci, bez svojih zapadnih sponzora organizovali akciju, to bi sasvim drugačije izgledalo i Ahmeti bi ne samo bio deo te priče od samog njenog početka, već i udarna pesnica. Ahmeti kontroliše tetovsko-kičevski deo Makedonije, to je njegova izborna baza i tu su mu sunarodnici najlojalniji. Tu bi uspeh teroristima bio zagarantovan, a mogućnost za protivudar makedonskih snaga sveden na minimum.

U Makedoniji je previše konfliktnog potencijala, ali se, dakle, tekući sukob indukuje spolja.

Kao što je navedeno na početku teksta, iniciraju ga SAD, a zbog teškog poraza u Ukrajini. Godinu i po dana od eskalacije ukrajinske krize, Amerikanci nisu uspeli da ostvare nijedan od tri strateška cilja koji se mogu nazreti u Ukrajini.

Prvi je bio da se destabilizacijom Ukrajine destabilizuje i Rusija (pre svega direktnim uvlačenjem oružanih snaga Rusije u ukrajinski konflikt) što bi bio uvod u rušenje Putina.

Drugi je bio da se Ukrajina čvrsto veže za NATO, čime bi se geostrateška pozicija Rusije dramatično pogoršala.

Treći se ticao stvaranja novog talasa anti-ruske histerije u Evropi, zbog čega bi se EU još čvršće vezala za SAD.

Šta se desilo?

Krim se vratio Rusiji, kijevske snage su doživele težak vojni poraz u Novorusiji, Putin nikada nije imao veću podršku među biračima, a EU se pod teretom krize počela raslojavati.

Veći broj ruskih vojnih analitičara je upozoravao prethodnih nedelja kako se može očekivati nova ofanziva kijevskih snaga na istoku Ukrajine. Sve je trebalo da se odigra između 1-8. maja, pa bi na takav način bila bačena senka na vojnu paradu u Moskvi za Dan pobede.

Zbilja, oružje stiže u Kijev u neverovatnim količinama, broj instruktora je sve veći, a postupci ukrajinskih ekstremista sve brutalniji (ubistvo Olesa Buzine treba istaći kao ilustrativan primer). Ipak, do velike akcije kijevskih snaga nije došlo. Pre svega zbog toga, što Kijev više nema snage da organizuje bilo kakav ozbiljan poduhvat koji bi ugrozio Novorusiju.

Rastislav Išćenko upozorava da će novih sukoba biti, ali da se oni više neće praviti zbog pokušaja osvajanja Donjecke i Luganske narodne republike (to će biti samo izgovori), već će za cilj imati potpuno uništenje infrastrukture i ekonomskih resursa Ukrajine. Izlazna strategija SAD u Ukrajini je „spržena zemlja", kako se dugoročno Rusima ne bi ostavilo ništa, a kako bi se, kratkoročno, Rusiji stalno nametali novi zadaci. Uostalom, ovo je identično kao i u Siriji, samo što u ovom slučaju neće biti džihadista iz Islamske države koji će na krvoproliću i haosu uspostavljati neki svoj režim, već će to činiti galicijski banderovci.

Bolje je da se Putin bavi Kijevom nego Evropom. A dok se Putin bude bavio Kijevom, SAD će se baviti Evropom. Samo, sada će na EU pritisak biti vršen ne preko Kijeva, već proverenom i utabanom stazom – preko Balkana.

Otvaranjem nove velike krize na Balkanu, SAD ponovo destabilizuju dvorište EU, daju domaći zadatak Briselu po istoj matrici već viđenoj od 1992-99. godine i opravdavaju zadržavanje obimnih vojnih snaga na kontinentu.

Kada nije hteo breg Muhamedu, doći će Muhamed bregu.

Evropske članice NATO nisu poslušale SAD i drastično povećale svoje vojne budžete zbog ukrajinske krize, pa samim tim nisu ni povećale sopstvene odbrambene kapacitete. Da jesu, otvorile bi vrata za niz novih aranžmana između evropskih članica NATO i SAD kojima bi se povećalo američko prisustvo na kontinentu. Ali, pošto nije moglo tako, onda će SAD da pojačaju svoje vojno prisustvo u Evropi na konvencionalan način, uz izgovor pojave nove krize na Balkanu, pa će pritisak Vašingtona na Brisel biti veći.

Lideri zemalja EU, osim par časnih izuzetaka, nisu shvatili ni posle godinu i po dana agonije u Ukrajini da je otvaranje fronta protiv Rusije jednako bilo upereno protiv njih, kao i protiv Vladimira Putina. Na kraju, da bi Vašington mogao da vrši „obuzdavanje Rusije" potrebna mu je potpuna lojalnost kontientalne Evrope.

Otuda indukovanje novog sukoba u Makedoniji i otvaranje novog poglavlja balkanske krize.

Ne mora biti tačno, ali posmatrajući iz današnje perspektive, format sukoba u Makedoniji bi mogao biti nešto drugačiji od viđenog u Siriji i Ukrajini. U Siriji i Ukrajini su im trebala brza rešenja, bili su to svojevrsni „blic-krig"-ovi. Za pretpostaviti je da bi za SAD u Makedoniji bilo bolje postepeno razvijanje konflikta, uz kontinualno ponavljanje incidenata poput viđenog u Kumanovu i „uvlačenje" susednih zemalja u makedonsku krizu. Naravno, bilo bi najbolje da makedonski susedi imaju dijametralno suprotne stavove.

Posvađati Srbiju, Bugarsku i Grčku je višestruki dobitak za SAD. A onda, kako se Evropa bude postavljala, tako i dodavati ili smanjivati gas.

U jednoj od varijanti, ako EU pokuša da igra samostalno, ne treba isključiti ni davanje podrške stvaranju Velike Albanije. Bez obzira što, dugoročno gledano, velikoalbanska ideja nije optimalan okvir za zaštitu američkih interesa na Balkanu, kratkoročno će im to završiti posao.

Političke egzibicije Edija Rame sa najavama „svealbanskog ujedinjavanja" i upotrebom zastave sa ocrtanim granicama Velike Albanije to i najavljuju. Ali, više od toga – velikoalbansku mobilizaciju najavljuju poslednje reakcije Ministarstva spoljnih poslova Albanije.

Najpre je zbog osude ideje o promeni granica na Balkanu od strane ruskog Ministarstva inostranih dela, albanska diplomatija ušla u tešku prepisku sa zvaničnom Moskvom, a zatim je usledila i reakcija na dešavanja u Kumanovu.

Ditmir Bušati, šef albanske diplomatije je naveo  kako ga je ambasada Albanije u Skoplju obavestila da su snage bezbednosti Makedonije „pokrenule široku operaciju na ulasku u Kumanovo, u delu koji je uglavnom naseljen Albancima". Ostao je zabrinut zato što je operacija „dovela do smrti velikog broja ljudi", i dodao: „Smatramo neprihvatljivom činjenicu da se svaka osoba ili grupa naoružanih ljudi identifikuje na nacionalnoj osnovi, baš kao što je neprihvatljivo da se gubitak života civila i policajaca posmatra na osnovu etničkih predrasuda".

Projekat Velike Albanije je, dakle, ponovo u igri, i verovatnije je u ovom trenutku da bude aktiviran (ili je već aktiviran), nego da prevlada stav kako ga treba malo „pustiti iz boce" pa onda vratiti.

Eskalacijom višegodišnje napetosti u Makedoniji počinje novi krug „tektonskih poremećaja" na Balkanu, sa velikim posledicama po sve zemlje i narode koji u ovom regionu žive. Zato ovu situaciju treba ozbiljno analizirati i pratiti.

Što se Srbije tiče, u svemu ovome je važno nekoliko stvari. Prvo, za Srbiju je od ogromnog značaja opstanak Makedonije. Eventualnim raspadom Makedonije bi dugoročno bio ugrožen komunikacioni pravac ka Egejskom regionu, a u srednjoročnoj perspektivi bi moglo doći i do ozbiljne destabilizacije juga centralne Srbije. Makedoniju treba podržati u svakom pogledu. U tom kontekstu, neophodno je intenzivirati komunikaciju sa Bugarskom i Grčkom.

Bez obzira na to što su Srbija i Bugarska već u režimu „meke okupacije", a Grčka je suštinski bankrotirala, ne sme se dozvoliti da nas drugi posvađaju. Otvarati sada priče na temu zašto su Makedonci i Bugari priznali lažnu državu Kosovo i slična pitanja je glupo i štetno. Preko svih bilateralnih problema jednostavno treba preći, do daljnjeg. Drugo, treba tačno percipirati odakle problem dolazi.

Destabilizacija Makedonije se indukuje spolja. Ključnu ulogu u svemu imaju SAD i zbog toga u odnosima sa Vašingtonom treba biti dvostruko oprezan. U svakom slučaju, Albancima se ne sme olakšavati posao novim ustupcima na Kosovu i Metohiji i neodgovornim najavama promene Ustava Srbije.

Sve što se tiče pregovora sa Prištinom mora biti „zamrznuto" do daljnjeg. Ne odstupati ni jedan milimetar. Svaki milimetar odstupanja nas može koštati jedne žrtve. Popuštanje Srbije je dalo krila albanskom ekstremizmu i kosi se sa našim dugoročnim interesima. Treće, spremati se za najgori mogući scenario -proglašavanje Velike Albanije. Kuknjavu kako je to pretnja za region i pozivanje na međunarodno pravo zaboraviti. To će biti samo izrazi nemoći.

Albansko pitanje će se, najverovatnije, rešavati vojnim putem, pri čemu će Albanci imati u ovoj fazi podršku najmoćnije zemlje na svetu. Dakle, sa jedne strane treba jačati sopstvene vojne potencijale, dok sa druge strane treba otvarati prostor za nove aktere u balkanskoj geopolitičkoj računici kako bi se amortizovao američki pritisak.

Ima li logičnijeg rešenja nego krčiti prostor za ruski uticaj i obnavljati vojnu saradnju sa Moskvom?

Pored toga, ostaviti otvorena vrata za strateški dogovor sa Erdoganom i koristiti njegov uticaj na Sarajevo.

Sukob u Makedoniji ne sme da posluži kao okidač za reprizu i BiH, što bi, takođe, bilo u interesu Vašingtona. Što veća kriza, to je njima širi manevraski prostor. Četvrto, razmišljati o tome: šta kada pobedimo? Jer, do sada, u istoriji nam je ponekad teže bilo da artikulišemo svoje dugoročne ciljeve posle pobeda, nego da istrpimo sve nesreće  posle poraza.

Srbija može dati doprinos da se odbrani Makedonija, ali šta posle toga?

Pokazalo se, posle Prvog svetskog rata, da je pokušaj priključivanja Makedonije Srbiji samo ojačao antisrpska osećanja na tom području, dok se, opet, kasnije ispostavilo da se bez mehanizama za zaštitu srpskih interesa u Makedoniji, ova država može pretvoriti u stalni izvor problema za Srbiju. Neophodno je, dakle, tražiti neko novo rešenje, kako bi Makedonci mogli da razvijaju sopstveni identitet, očuvaju svoju državu, a Srbija ostvari sopstvene interese i ojača svoj južni, moravsko-vardarski geopolitički vektor.

I na kraju, peto, imati na umu da je ovo početak krize koja će dugo trajati. Zato, ne treba praviti nagle poteze, niti pokazivati nervozu. Za svaki potez koji se preduzima opravdanje treba tražiti u prethodnim akcijama neprijatelja.

Pozicija Srbije u makedonskoj krizi, onako kako je opisana, moralno je ispravna i sa stanovišta realpolitike posmatrano-potpuno opravdana. Ali, treba imati u vidu i propagandnu dimenziju hibridnog rata i zato se u pojedinim trenucima ne zaletati.

Iskušenja i podmetanja će, ionako, biti previše.

(Fakti)

 

субота, 9. мај 2015.

Онлајн-пренос Параде Победе у Москви

Онлајн-пренос Параде Победе у Москви

 

https://youtu.be/TYRuFAJMGZo

 

 

 

 

 

http://ruskarec.ru/news/2015/05/09/onlajn-prenos_parade_pobede_u_moskvi_39713.html

уторак, 5. мај 2015.

Љиљана Смајловић: Гојковићи без заштите

РЕЧ ГЛАВНЕ УРЕДНИЦЕ "ПОЛИТИКЕ"

Гојковићи без заштите

Читав се наш политички живот све више одвија на линији оштре поларизације око тога да ли нешто штети или користи Александру Вучићу

У праву је био Саша Јанковић када је ових дана за „Време" изјавио да је случај Гојковић управо показао потребу за постојањем заштитника грађана. Невоља је у томе што цео проблем ту и почива.

Јер за Гојковиће из Лознице, грађане Србије који од 1993. године не могу да расветле тачне околности под којим су трагично изгубили сина, Саша Јанковић је био најгори могући избор за заштитника. Оног дана када је Србија 2007. године изабрала свог првог омбудсмана, Гојковићи нису добили заштиту, они су изгубили наду.

Добро, то је трагедија једне породице, рећи ће неко. Уосталом, и родитељи Предрага Гојковића знају да нису ни први ни последњи који од државе у смутним временима добијају сумњиве „службене верзије" насилне смрти.

Али, где Саша Јанковић види могућу улогу заштитника грађана у случају Гојковић? Шта би службено подузео „да се не ради о њему", како се протеклих дана изразио у „Блицу"?

Одговор ме изненадио. Бавио би се, вели, злоупотребом полицијске документације и цурењем службеног документа, „пажљиво одабраног да у јавности подстакне сумњу". То је важно јер се исто сутра, каже Јанковић, може десити и некоме ко нема приступ медијима, као што га има он, и ко онда неће моћи да се одбрани. А „то је погубно, то је рушење институције полиције".

Две су ствари проблематичне у овом виђењу улоге заштитника. Разумем да је за Сашу Јанковића у случају Гојковић најважнија одбрана Саше Јанковића, али зар заштитник не би морао на прво место да стави породицу Гојковић? Од угледа и каријере Саше Јанковића, заштитнику би морала бити преча фамилија која 22 године тражи одговоре о синовљевој погибији, и то без приступа медијима.

Нису ли, уосталом, Гојковићи и њихова животна прича важнији од „цурења информација" и „урушавања" институције полиције?

Знам да хиљаде грађана, све звучна имена „грађанске Србије", потписују петицију у одбрану Саше Јанковића, али не разумем да макар у фусноти не кажу да би било добро да се до краја расветле околности под којим је један двадесетдвогодишњи апсолвент, пун планова за будућност, пошао кући у Лозницу, а завршио прострељене главе на поду у стану Саше Јанковића. Зар у истрази случаја ником од њих не недостаје макар нека радна хипотеза о мотивима самоубиства, ако им већ не смета одсуство истражног судије и реч тужиоца?

Како је могуће да је толико „добромислећих" припадника српске елите задовољно резултатима једне очигледно мањкаве полицијске истраге из 1993, и још протестују што су медији уопште сазнали за тај шламперај?

Имам само једно објашњење: посреди је политика. Грађанска Србија брани Јанковића јер је ушао у директан сукоб с Вучићем, јер се, како на „Пешчанику" ликује један жустар Јанковићев бранитељ, „директно противставио Вучић Александру". Овде је реч о политичкој одбрани човека који уз остале игра и политичку улогу. У таквим околностима, Гојковићи немају шанси. У најбољем од свих могућих светова, њихове би интересе бранио заштитник грађана, али омбудсман је тренутно преокупиран случајем Саше Јанковића.

Читав се наш политички живот све више одвија на линији оштре поларизације око тога да ли нешто штети или користи Александру Вучићу. Па ако може да му користи, ми ћемо бити против, а ако може да му штети, ми ћемо бити за. Чак и ако вуче потезе за које смо се увек залагали. Зар да он од наше политике и реторике извуче ћар?

Дабоме, важи и обрнуто. Радо ћу се сложити с тезом да се против Саше Јанковића у неколико медија води жестока кампања. Не могу да замислим да би ти медији водили ту кампању да се Јанковић није замерио властима.

Али шта с тим? Не могу нипошто да се сложим да би све било добро, само да је фиока са случајем Гојковић остала закључана. Не би било добро. Не кажем то само зато што су неки чланови породице Гојковић новинари. Проверавајући њихову причу, „Политика" је утврдила да су Гојковићи протеклих деценија заиста покушавали да сваку власт, и сваку опозицију, заинтересују за свој јад. У стенограмима Народне скупштине Србије нашли смо да је посланик Српске радикалне странке Момир Марковић изнео податак о сумњивим барутним честицама на рукама кандидата за заштитника, и да то 2007. није изазвало никакву пажњу посланика владајућих странака. Једнако као што породица Гојковић ни данас за свој проблем не успева да заинтересује медије који воде кампању у корист Саше Јанковића, и у којим заштитници заштитника повремено подругљиво постављају питање шта ли је породица чекала 23 године... Њихове исповести нема у „Блицу", као ни на телевизији Н1, на пример. Гојковићи, сада то знамо, нису чекали да се на њих смилује београдска елита. Вукли су за рукав кога су могли, али нису много могли. Јесте ли приметили да су невладине организације и новинарска удружења која су највише помагала породици Даде Вујасиновић да званичну верзију о самоубиству преквалификује у истрагу убиства, потпуно равнодушни према њима? Пре неколико дана сазнам да се Независно друштво новинара Војводине сада, баш када се потегла ова прича, противи свакој јавној причи о самоубиствима. Динко Грухоњић и Недим Сејдиновић су уверења да је објављивање детаља о појединачним случајевима самоубиства „недопустиво за државне органе и медије". Стварно? Треба што пре јавити Би-Би-Сију, у последњем „Хардтоку" надугачко је елаборирано зашто самоубиство мора да добије третман фундаменталног људског права.

Додуше, није то једина лоша вест са Запада. Данас је Дан слободе медија, и да сам на месту колега које чекају помоћ са Запада, не бих се превише надала, без обзира на Легију части Оље Бећковић. У Кијеву је за само неколико дана убијено неколико опозиционих новинара и политичара. Вашингтон и Брисел се држе равнодушно, отприлике као „Блиц" и Н1 у односу на породицу Гојковић. А чујем и да је Кристијан Аманпур управо изабрана за Унескову амбасадорку добре воље у области слободе изражавања...

Било како било, некадашњи посланик Момир Марковић се у међувремену политички пензионисао, радикали данас више мрзе Небојшу Стефановића него што их је икада занимао Саша Јанковић, али још није познато колико су о случају барутних честица у оно време знали Томислав Николић и Александар Вучић. Јавност има право на одговор на то, и многа друга питања у вези с овим случајем.

Мислим да је веома добро што је власт у протеклих неколико седмица имала прилику да се увери да је јавност у Србији страховито гадљива на вађење досијеа из старих фиока у циљу компромитације политичког противника. Тим пре што је хајку на Јанковића повела телевизија чији власник није један од моралних стубова друштва, и ком они пословични костури безмало вире из ормана. Али зар једно сме да искључи друго? Зар да затварамо очи пред нечијом несрећом или сумњивом работом, само да се Вучић не би окористио?

Разумем страх од огромне политичке моћи премијера. И сама сам се не једном опекла на сличној или мањој ватри. Али се каткад питам разумеју ли председник Владе Србије и његова странка колико заправо дугују новинарима из некадашњег антимилошевићевског борбеног братства? Као уосталом и другим припадницима „грађанске Србије", који политички и даље гравитирају странкама бившег ДОС-а и не могу да се помире да је власт променила страну. Демократска странка и Борис Тадић би далеко боље прошли да су пси чувари демократије лајали док је њихов караван пролазио – али нису. Велика моћ Александра Вучића заснива се на једном новом политичком консензусу у Србији. Звали ми ту нову већину десном, десничарском или пак консензусом сталежа који су дуго држани подаље од власти, њена велика моћ изискује већи степен контроле. То је добро за републику. Ако опозиција не уме да нађе нове људе за неки нови консензус, онда је у интересу власти да медији, макар и политички мотивисани, производе отпор који у демократији игра улогу контролора власти.

Људи који не чине део владајућег консензуса имају потребу и да неосновано нападају власт. То је рефлексна самоодбрана од врло јаке власти, оне у којој имате утисак да је ауторитет у ваздуху опипљив и да бисте могли на кришке да га режете. Добро је да људи „грађанске Србије" једни другима чувају страх, да се немилосрдно ругају власти, па и да у томе претерују, ако их то куражи. Далеко је горе и опасније да власт у било чему претерује.

Али што се заштитника грађана тиче, ствари су јасне. Док Гојковићи не добију ваљане одговоре на своја сасвим легитимна питања, сви морамо да будемо Гојковићи.

Љиљана Смајловић

објављено: 03.05.2015

http://www.politika.rs/rubrike/kolumna-nedelje/Gojkovici-bez-zastite.sr.html

недеља, 3. мај 2015.

"Hrvatska da se suoči sa zločinačkim karakterom rata"

"Hrvatska da se suoči sa zločinačkim karakterom rata"

Predsednik Koalicije udruženja izbeglica Miodrag Linta ocenio je kao provokaciju izjavu hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović da pravda nije stigla one koji su osmislili ideju o "Velikoj Srbiji" i poručio da hrvatski narod mora da se suoči sa zločinačkim karakterom takozvanog Domovinskog rata.

Srna

Hrvatska mora da procesuira zločine nad Srbima: Miodrag Linta

- Prava istina je da pravda nije stigla Franju Tuđmana i njegove saradnike jer su se zalagali za ideju etnički čiste hrvatske države - istakao je Linta i naglasio da takozvani Domovinski rat nije bio nikakav oslobodilački i obrambeni rat već "udruženi zločinački poduhvat čiji je primarni cilj bilo proterivanje Srba sa svojih vekovnih ognjišta".

- O tome je svoj sud dalo i Pretresno veće Haškog tribunala i Međunarodni sud pravde u Hagu, a to što je neko moćan u međunarodnoj zajednici izvršio pritisak na Žalbeno veće Haškog trubunala da se oslobode hrvatski generali Ante Gotovina i Mladen Markač i akcija "Oluja" proglasi legitimnom akcijom, ne menja suštinu stvari - naglasio je Linta, u saopštenju dostavljenom medijima.

- Grabar Kitarović i hrvatski narod moraju da se suoče sa zločinačkim karakterom takozvanog Domovinskog rata, da procesuiraju naredbodavce i izvršioce za brojne zločine nad Srbima, vrate oteta imovinska i druga prava proteranim Srbima i priznaju i srpske, a ne samo hrvatske žrtve - istako je Linta.

Linta preporučuje predsednici Hrvatske da pažljivo pročita knjigu prvog ministra unutrašnjih poslova u Tuđmanovnoj Vladi i jednog od osnivača HDZ-a Josipa Boljkovca "Istina mora izaći van.

 U navedenoj knjizi Boljkovac nizom činjenica potvrđuje ključnu rečenicu iz govora Tuđmana na Trgu Bana Jelačića iz maja 1992. godine da rata u Hrvatskoj ne bi bilo da ga Hrvatska nije želela, napomenuo je Linta.

On je naglasio da je suočavanje hrvatskog naroda sa istinom o građanskom ratu jedan od preduslova međusobnog uvažavanja i poštovanja i uspostave trajnog mira na području zapadnog Balkana. 

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/489515/Hrvatska-da-se-suoci-sa-zlocinackim-karakterom-rata

петак, 1. мај 2015.

Штрбац: Трагично је што нико није одговарао за »Бљесак«

Штрбац: Трагично је што нико није одговарао за »Бљесак«

01.05.2015 16:09 | Срна

Београд - Директор Документационо-информационог центра "Веритас" Саво Штрбац рекао је да је трагично што послије хрватске акције "Бљесак", када је у једном дану протјерано 15.000 Срба, још нико није одговарао и што се ексхумације и идентификације српских жртава врше "на кашичицу".

"Мање-више познате су ствари шта се тада догодило, понављамо их 20 година. На том простору, на којем је живјело најмање 15.000 људи, сви су у једном моменту прогнани, нешто је заробљено, а најтрагичније је што је било и убијених, њих 283 на списку, од тога 55 жена, 11 дјеце, више од 40 одсто цивила. Трагично је што смо након 20 година тек 127 судбина ријешили", рекао је Штрбац новинарима.

Штрбац, који је у цркви Светог Марка у Београду присуствовао парастосу српским жртвама "Бљеска", навео је да су Хрвати послије те операције покупили 168 српских лешева, а до сада је ексхумирано 145 посмртних остатака, од којих тек 86 идентификовано.

"Има још доста да се идентификује и ексхумира на познатим мјестима. Вријеме пролази, а то се све ради 'на кашичицу'. А, 20 година послије ж'Бљеска'ж још нико није процесуиран за ратне злочине на подручју Западне Славоније, иако је било покушаја", рекао је Штрбац.

Он је подсјетио да су чак и сами Хрвати подносили пријаве, односно до сада су поднијели двије и против познатих и против непознатих починилаца, истакавши да то није даље отишло од истраге.

Према његовим ријечима, у БиХ су поднијете пријаве за командну одговорност за злочине у 'Бљескуж', али је то још у истражној фази и против непознатог лица.

Штрбац напомиње да је од 2011. године Тужилаштво Србије за ратне злочине водило два преткривична поступка за ратне злочине почињене у два села у Медарима и Пакленици, гдје је било највише жртава.

"Сву документацију и доказе прослиједили су хрватском тужилаштву, али је све још у 'фази извида', што значи да није ушло нити у истражну фазу", каже Штрбац.

Као примјер српског страдања Штрбац је навео српску породицу Вуковић из села Медаре, гдје су убијена два брата, њихове супруге и њихово троје малољетне дјеце, а за тај злочин нико није процесуиран.

Он је напоменуо да су двије кћерке од једног брата Вуковића својевремено против Хрватске поднијеле тужбу за накнаду штете, али су хрватски судови то одбили, уз образложење да то што се десило није ратни злочин, већ ратна штета, а за то Хрватска, према њеном закону, не одговара.

"Позивају се на закон из 2003. године, одговорност државе, односно штета коју су починили припадници хрватске полиције и војске у току домовинског рата и све оно што се десило у вријеме и на простору гдје су вођене борбе претпоставља се да је ратна штета, за коју држава не одговара и због тога породица Вуковић и све друге губе спорове за хрватском државом", рекао је Штрбац.

http://www.glassrpske.com/novosti/srbija/Strbac-Tragicno-je-sto-niko-nije-odgovarao-za-Bljesak/182058.html