Претражи овај блог

субота, 4. јул 2015.

CIVITAS DEI CROATIAE („Божија Држава Хрватска“)

CIVITAS DEI CROATIAE („Божија Држава Хрватска")

Тимофеј ВОЛКОВ -
јул 2, 2015

Данима већ траје вербални напад ЕУропских хрватских дужносника, који се утркују у познатој   спортској дисциплини – пљуни Србина - јер ово је ипак изборна година у „лијепој њиховој", а гласови подршке домољуба тако су добро дошли!

Нико, баш нико од многих новинара из Србије не сме да тај безобразлук доведе у везу са   изборима у Хрватској (иако су ХДЗ „дечки" већ победници!), а нарочито са видљивим напорима „драге цурице" Весне Пусић, која упорно покушава да њена странка пређе изборни праг. Тако је лепо бити саборски заступник и лагодно ући у неки од одбора ЕП, те мало путовати до Брисела без видљивих обавеза у одрживом „раму" гаулајтерке Балкана.

Таман кад је тензија пред изборе у Хрватској избацила неугодне социјалне теме свакодневног живота, стиже срећом србијански министар да походи Јадовно, где је одржан  помен и парастос за поклане Србе и Јевреје.

Министар и новинари који су писали о парастосу очито не знају, да је први управник логора Јадовно био Rudolf-Rude Ritz, учитељ, потомак „бахових хусара", франковац и један од усташких првака у Госпићу.

Када је дотерана прва група Срба за клање у мају 41.-е, Ritz је код јаме одржао говор и између осталог изјавио: „Фундаменат ће бити од Срба и Жидова, а глазура од непоћудних Хрвата!" пуштајући клаоницу у рад!

„Бахови хусари" – назив за државне чиновнике-католике  у аустриским  покрајинама  Хрватска и Славонија, у време апсолутизма министра Баха, из друге половине XIX века. Ови неожењени момци узимали су локалне Хрватице за супруге, рађајући потомке који су нарочито мрзели Србе, као православне хришћане. Проводили су диктатуру као чиновници и најчешће постајали чланови новостворене странке ХСП (Хрватска странка права).  У краљевини Југославији били су њихови потомци чланови илегалне усташке терористичке организације а неретко и чланови илегалне КПХ, јер им је србофобија била заједничка.

Министар Вулин назвао је у свом говору Алојзија Степинца, кардинала РКЦ – усташким викаром - и изазвао незадрживу лавину критика, због истине!

Викар је код римокатолика службени назив за војног душобрижника а Степинац је то доказано био, у фашистичкој хрватској држави НДХ.

НДХ је имала формације усташке војнице, хрватског домобранства и хрватског оружништва (жандармерија), као униформисани део система одбране. Војни викар Алојзије Степинац био је душобрижник за сва три дела хрватске „војнице", који су учествовали у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима, од 1941. до 1945.године.

„Црква у Хрвата" активно је учествовала у пљачкању имовине СПЦ у новоствореној НДХ, широм тек проглашене државе. О проблемима повратка имовине, данас врли демократи неће да говоре,то је ипак само питање правне регулативе, а они су ЕУропски  устројени.

Још пре настанка НДХ, Јадовно је плански изабрано за губилиште, док су усташе уз помоћ велебитских сточара Хрвата сачиниле „радну карту" са преко стотину обележених јама, у које су планирали да бацају трупла мртвих. Тада још нису ни планирали Јасеновац, и тек ће реокупација проширене зоне коју држе Талијани у августу 1941.године, након усташких зверстава над Србима у Херцеговини, Далмацији и Лици, прекинути крвави посао „Максових месара", намећући фашистичкој хрватској власти потребу налажења нове локације логора. Зато усташе  селе преостале Србе и Јевреје у Јасеновац, у унутрашњости земље, и ту почињу да уништавају и Роме.

Талијански официри-лекари који су по наређењу команде вршили асанацију терена, били су згрожени над призорима бестијалности које су и фото документовали, а узимали су и детаљне изјаве од ретких преживелих Срба, који су се некако спасили.

Сви су ови материјали достављени у талијански  генералштаб а упознат је и свети отац у Ватикану, јер су у изјавама поименично помињани РКЦ свештеници, фратри (калуђери) и часне сестре, који су и лично учествовали у злочинима, или су благословили и злочин и злочинце.

По бестијалности злочина, Јадовно је остало без премца,  у крвавој стварности убијања српског народа у НДХ. Ту је почето систематско затирање српских интелектуалаца, јавних радника и угледних првака, са циљем да остане обезглављени народ, који ће бити насилно преведен у римо-католичку веру, о чему је Алојзије Степинац и издао окружницу својим свештеницима, који ће то да обаве на терену, након јавне најаве министра bogoštovlja Миле Будака у Госпићу.

Чак је формирана и комисија РКЦ која ће то да надзире, а на њено чело је именован Јанко Шимрак, бискуп крижевачки, јер је у Крижевцима седиште унијатске цркве у Хрватској.

Ту на Јадовну зверски су убијани свештеници СПЦ дотерани из градова широм НДХ у ту велебитску пустош и забит, где нико не може да види зверства и посведочи о њима.

Владика горњокарловачки Сава Трлајић, убијен је на Јадовну, након ужасног мучења у свом владичанском дому у Плашком. Током мучења владике, пустиле су усташе грамофонске плоче са одабраним духовним песмама, из богате владичанске збирке. Необразовани мучитељи свакако су имали инструкторе да их поуче које духовне песме и да одаберу, а богатство музичке збирке било је веома добро познато фратрима  тадашње сењско-модрушке бискупије РКЦ, јер су били чести гости код умнога владике Саве.

Довођење српских угледника од Петроварадина и Земуна у Срему до Мостара у Херцеговини, да би били уморени у Јадовну, било је добро осмишљена радња са далекосежним последицама за Србе. Талијани су својом реокупацијом спасили тај део српског становништва, које је већ подигло оружани устанак против хрватских фашиста, без обзира на цену борбе.

Цинизам данашњих хрватских ЕУропејаца, који се запрепашћују што је министар Вулин назвао Степинца правим именом, само јасно показује колико је дубоко успео Josip Broz и КПХ да наметне радну тезу да су усташе марсовци, а не Хрвати и муслимани („хрватско  цвијеће" у време постојања НДХ).

Хрватски политички троугао из XX. века- Шубашић-Павелић-Броз – омеђио је судбину српског народа у западним српским земљама, омогућавајући РКЦ  да спроведе насилно превођење  дела српског народа у римокатоличанство. Ово превођење није упитно већ је стварно и постојећа документа то и казују. Радни материјал СПЦ иако сачињен под немачком окупацијом, и уз напоре патриота достављен влади у Лондону али и старешини англиканске цркве, не може се негирати, јер обилује детаљима описа злочина и именима убица!

Зато је свети отац Франциско (а не никакав  Фрања, како га полтрони у Београду упорно називају) журно подузео сложену операцију политичког притиска актуелних србијанских челника, да некако утичу на првосвештенике СПЦ да „забораве" на извештај за владу у Лондону и барем зажмуре на једно око, зарад будућег срећног(?) суживота на брдовитом Балкану (можда и уз чашицу вина из једног познатог херцеговачког манастира).

„Драга цурица" Весница, никако да заобиђе деда-ујака своје мајке, иако се може подичити колајнама тате Еугена, примљеним из руке поглавника „лиепе наше" за одговорне дужности. Увек се пред изборе појаве неугодни текстови о југоунитаристи Анђелиновићу, из пера каквог плаћеника. Само још да се „спонтано" укључи и бата Зоран, актуелни челник хрватских антифашиста, па да му се прикључе „спонтано" и србијански антифашисти, успеће предизборни ангажман, засигурно.

Покушај да се каже истина на Јадовну, изазвао је бес као реакцију страха од истине, и  будућег сигурног захтева за резолуцију о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима, који је починила  хрватска фашистичка држава, а учествовали цивилни и војни органи али и „црква у Хрвата", као неотуђиви део РКЦ!

Октроисано право кастрације слободног српског мишљења, које је увела још аустро-угарска окупациона власт 1915.године а до савршенства довео Josip Broz, преко србијанских политичара отеловљених у делу и лику „маме друге Србије" и новонасталих цензора из ЕУ као Ружа Томашић и слични, неће бити ни мало лако сузбити, чак и када се имају аргументи доказа који потврђују сву истину. 

Отварање талијанских војних архива неће моћи да спрече хрватски политичари, а страшна истина полако излази на видело, примичући се потомцима злочинаца.

Речи светог Вукашина из Клепаца упућене  хрватском усташком злочинцу који га мрцвари, не могу се спречити никаквом резолуцијом, договором између политичара које надзиру НАТО званичници или ватиканским проглашењем усташког викара за „свеца"!

Нарочито зато и што их је записао и о њима сведочио, утамничени лекар у усташком логору Јасеновац, али игром судбине Хрват, Никола Николић (брозов туриста на острву Голи).

Истина је непобедива, и њено лице се све ближе примиче и брдовитом Балкану, да разобличи лажи које превише дуго трају о једном народу и његовим небројеним жртвама.

http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/civitas-dei-croatie-bozija-drzava-hrvatska/

уторак, 23. јун 2015.

Studija slučaja: Orbanov zid

MILOŠ VASIĆ: Gluposti političke desnice

22 Jun 2015

Studija slučaja: Orbanov zid

Ima nečeg ponekad potresno-dirljivog u gluposti političke desnice. Da sad ne idemo na onolike domaće primere, pogledajmo naše komšije Madžare. Svečano su najavili da će podići ogradu, plot, tarabu, možda i zid od 175 kilometara duž granice sa Srbijom, tj. Vojvodinom, je li. Da će desničarima taj plot nešto mnogo pomoći od najezde azilanata sa Levanta ne da nije sigurno, nego je iluzorno, ali njima na njihovu čikošku, nacionalističku pamet ništa drugo nije ni moglo da padne. O čemu misli priprosti paor nego da ogradi svoje; on to zove „zabran“ i s tačke gledišta odbrane od tuđih goveda to je potez logičan i efikasan. Država, oršag (govorio je moj dejka iz Bavaništa), nešto je drugo od bašte. Goveče i druga marva Božja ogradu razume i prihvata (uglavnom; pitajte divlje svinje…); čovek je, međutim, drugačija živinka. Čoveku je ograda, plot, taraba, zid – izazov, jer je namerio baš tuda i jer mu druge nema.

Molim: koliko je do sada zidova sazidano samo da bi bili preskočeni ili – što je najelegantnije rešenje – zaobiđeni? Kinezi su napravili Veliki zid, pa su im Mongoli došli iza leđa i zaseli na grbaču sve dok ih Nebesko carstvo nije nekako pripitomilo, ama je to potrajalo. Bilo je tih zidova i ograda tušta i tma u istoriji i niti jedan jedini nije postigao svrhu; dobro, skoro nijedan, kao što će se videti malo dole. Imali smo Mažinoovu liniju 1939. koju su Nemci elegantno zaobišli i trijumfalno ušli u Pariz putem blickriga. Imali smo i nemačku Zigfridovu liniju koja nije sprečila Saveznike da u zaletu dofuraju sve do Beča i dalje. Posle su probali sa dve „demilitarizovane zone“ (ćuj „demilitarizovane“!): u Koreji i Vijet Namu. Koreja je bila podeljena duž 38. paralele, a Vijetnam duž 17. Obe te geografske proizvoljne crte proglašene za zone „demilitarizovane“; obe su postale najmilitarizovanije u istoriji. Severni Korejci kopali su i kopaju tunele ispod svih mogućih ograda od bodljikave žice i minskih polja, tunele kroz koje mogu i tenkovi da prođu, a Južni Korejci zarušavali su ih eksplozivom. U Vijetnamu je ta DMZ bila propusna kao madžarska granica, svim naporima i ogromnim količinama ispucane municije sa zemlje, s mora i iz vazduha (milijarde tona) uprkos.

Jedan od najpoznatijih zidova bio je onaj berlinski, preko koga su hrabri ljudi preskakali, kopali ispod njega i preletali ga balonima iz kućne radinosti, na plinsku bocu. Berlinski zid je ustvari samo simbolični naziv za granicu između dve Nemačke koja je 1989. šaptom pala. I zid i granica bili su svetsko čudo, pa nije pomoglo: pograbuljana zemlja, minska polja, stražarske kule, senzori kretanja, snajperisti; što god vam padne na pamet. Onda su Izraelci počeli da grade zid oko Gaze, a Palestinci da kopaju ispod njega. Isto se događa na granici SAD i Meksika.

Naš komšije Madžari, dakle, rešili su da podignu ogradu od 175 kilometara na granici s Vojvodinom, tj. Srbijom, svim istorijskim iskustvima uprkos. Razmotrićemo tu ideju sa stanovišta isključivo taktičkog; ja sam čovek skroman i taktičar po formaciji. Toliku ogradu, visoku, kažu, četiri metra, moguće je napraviti na više načina. Mogu da je sazidaju od prefabrikovanih betonskih segmenata (kao u Berlinu ili u Gazi); mogu da je naprave od stubova sa žičanom mrežom između, što je mnogo jevtinije. Verovatno će se odlučiti za pileću mrežu od žice, sa spiralama bodljikave žice na vrhu i uzduž – ako bude para. Pretpostavimo sada da su ogradu napravili; kakve će biti posledice? Posledice zavise od vrste prepreke: ako je betonski zid, biće povećana prodaja onih ašovčića na sklapanje koje svaki promišljen vozač ima u svom autu; ako je žičana mreža, biće povećana prodaja klešta za sečenje žice i kolutova slične žice, da se posle prolaska ograda zakrpi za sobom i da naredna patrola pogranične policije ne primeti ništa. U oba slučaja – što je i najvažnije – pritisak azilanata prebaciće se na susedne države gde ograde nema: Rumuniju i Hrvatsku, a šverceri ljudi trljaće ruke od sreće. Veći rizik – skuplja cena po duši. Ionako je prevoz preko Save i Drine iz Srbije do teritorije BiH, pa onda u Hrvatsku, bio previše jeftin. Po sadašnjoj priglupoj logici, Madžari će uskoro morati da dižu ogradu prema Rumuniji i Hrvatskoj, a ove dve države prema Srbiji, ali i Bugarskoj i BiH. Te granične reke, poput Drave, Save i Drine lako se preveslaju noćom, kradom.

Jedini način da zidovi i ograde budu efikasno odvraćanje od ilegalnih prelazaka jeste da granice budu čuvane na starinski totalitarni način: naoružanim formacijama koje pucaju bez opomene; ali – u tom slučaju ograda i ne treba… Takvo, a iz istorije Istočnog bloka znamo, veoma efikasno rešenje na nečiju veliku žalost više nije moguće. Kao prvo, koristilo se za sprečavanje sopstvenih građana da pobegnu iz zemlje, a ne za sprečavanje tranzitnih azilanata da se dokopaju Evropske unije. Kao drugo, to je protivno modernim humanističkim načelima, je li.

Uzmimo sada u obzir i jedan važan element koji se ne razmatra dovoljno. To su, naime, sami azilanti zbog kojih se svi nerviraju. Oni su ljudi visoko motivisani (to znam, jer sam svojevremeno radio jednu analizu za EU): ne odustaju, reskiraju mnogo, čak sve (glavu). Osim toga, reč je o ljudima hrabrim, inteligentnim i upornim. Da su bili kukavice, malodušni i glupi – ne bi bili stigli čak do madžarske granice, pa da im sada neko gradi neku blesavu ogradu za koju će oni – takvi kakvi su – već naći načina da je zaobiđu, preskoče ili se ispod nje provuku.

Rešenje koje ću se usuditi da vam ponizno podastrem glasi: kad su već stigli do madžarske granice EU – pustite ih da uđu s milim Bogom, nađite im posao i samo gledajte kako ćete od njih imati velike koristi. Tako kvalitetne ljudske resurse teško ćete naći. Ko je umeo da stigne peške iz Afganistana, Iraka, Libije i Sirije, e taj će umeti da se snađe i u Nemačkoj i ostalim državama. Ta blesava moralna panika – da im se ne uvuče neki terorista – besmislena je: imaju teroristi mnogo boljih načina da se uvuku nego da idu peške čak odande. Teroristi dolete avionom u biznis-klasi, bez brige.

A ovim hrabrim, pametnim i upornim ljudima treba dati šansu da Evropi budu od koristi.

(Autonomija)

http://www.autonomija.info/milos-vasic-gluposti-politicke-desnice.html

среда, 17. јун 2015.

Цвијетин Миливојевић: Излаз из ћорсокака - замолити Русију и Кину да у СБ ставе вето

 

Цвијетин Миливојевић: Излаз из ћорсокака - замолити Русију и Кину да у СБ ставе вето на предлог резолуције против Србије и РС

 

уторак, 16. јун 2015.

Требало је да, у последњу недељу, осване дан светог мученика Јустина Философа, па да и Канцелар српски и Потканцелар му коначно укапирају и признају: неке земље Европске уније нас уцењују Косовом, а једна од њих, у предлогу резолуције о Сребреници, иако јој је "наводни циљ" помирење, "геноцид помиње на 20 места (мада се Дачић мало забројао: споменут је тек 11 пута), а помирење само на једном месту"...

Истовремено, као први велики резултат величанственог, невиђеног (мислим, са становишта америчке јавности) прекоокеанског "пута мира" нашег Канцелара, у америчком Конгресу, републикански конгресмен (и копредседавајући босанског кокуса) Крис Смит, представио је резолуцију којом Представнички дом закључује да су "српске снаге у БиХ, од 1992. до 1995, спроводиле политику агресије и етничког чишћења", а режим САД се охрабрује да "настави политику подршке независности и територијалног интегритета БиХ".

И Недићев политички и интелектуални "мејнстрим" ратовао је, ономад - као овај актуелни, са русофилима и евроскептицима - са остацима англиканизма и русофилства међу Србима; за све ружно што је задесило српски народ оптуживао "странке бившег режима", од Симовићевих пучиста, преко "јудеомасона", комуниста, четника и "Черчила - Пилата", до избегличке краљевске владе у Лондону. Једино је себе, као и овај данашњи режим, амнестирао од сваке одговорности за било шта ружно...

Постоји много боље решење, штовани наши властодршци! Прочитајте, рецимо, убитачно обраћање хрватске списатељице Ведране Рудан немачкој канцеларки, уместо што се и даље, из ушкопљене Недићеве Србије, напајате идејама типа: "Заставу ослобођења Европе од старих духовних заблуда и ропства капитализму демократије високо је подигла Немачка Адолфа Хитлера. Природно је било да и други народи којима је старо додијало пођу тим путем, руку под руку са Хитлеровом Немачком која је имала нарочитог разумевања за нас - без имало противуслуга, што није нимало био случај са земљама демократског Запада које су далеко више узимале него што су давале." ("Обнова", 9. 9.1941)

Дакле, Руданова је била запрепашћена кад је прочитала како је Меркелова први немачки канцелар који је обишао концентрациони логор у коме је убијено 43.000 особа - логор Дахау, у непосредној близини Минхена! "Чудно је стога што Њемачка свијету продаје тезу како је рашчистила са нацизмом и како улаже огромне напоре да, кајући се за почињене злочине, олакша патњу преживјелима и потомцима жртава. Оптужују Вас да сте Дахау посјетили јер Вам је био на путу према једном од шатора у коме сте одржали предизборни говор и напили се пива... Може ли се реченица коју сте у логору изрекли ("Долазим с осјећајем срама") залити пивом и дјеловати увјерљиво?" - пита Руданова.

Има решења: Станите иза Екселенције која предлаже једино људско решење за изражавање пијетета према жртвама сребреничког и осталих нељудских злочина. Тражите од Бакира Изетбеговића и Драгана Човића, али и од Колинде Грабар - Китаровић, да заједно обиђете сва стратишта, од најсвежије Сребренице, преко Кравица, Босанске посавине, Ахмића, Јасеновца, Јадовна и свих Сребреница, јадовна и јасеноваца... Тек тада ћете показати да сте достојни функција које сте узурпирали кријући се иза лажних предизборних обећања.

Има излаза из ћорсокака, поштовани главари! Замолите - али не дволично, као кад сте деведесетих исти ови ви били на власти и тражили подршку од званичне Москве, а против Јељцина потпомагали Зјугановљеве комунисте и псеудодесничаре, од Жириновског до "Едичке" - Русију и Кину да, у Савету безбедности, ставе вето на предлог резолуције против Србије и Републике Српске коју ће предложити "наши европски и амерички пријатељи"!

И, немојте више никада, поштовани Канцелару, да се "силите" како не примате налоге ни од кога а, онда, ошамарите само Русију, јер друге не смете. И поготово немојте да се, бедном заменом теза, иживљавате на новинарима којима је посао да питају, тако што њих оптужујете да "вичу" и "ућуткују народ", тј. Ваше професионалне страначке пљескаче... Претужно је то за Вашу функцију, а и не стоји Вам добро.

(Данас)

 

 

четвртак, 4. јун 2015.

Марко Јакшић: Вучић од Лаврова тражио измену Резолуције 1244

Марко Јакшић: Вучић од Лаврова тражио измену Резолуције 1244

четвртак, 04. јун 2015. | КМ Новине 0

Представник родољубивих, утврђених и одлучних Срба, да бране своју државу, са севера али и остатка КиМ др Марко Јакшић, у изјави за КМ Новине осврнуо се на Вучићев одлазак у Албанију, посету Лаврова Србији, пријаву српских судија за шиптарске "институције", платформу Председника Србије о КиМ...

 

 

Јакшић верује да је Вучићева посета Албанији "наручена и да он тамо после скандала са дроном на утакмици у Београду, сигурно тамо не би ишао".

Иако не сувише зненађујућа али нова је чињеница да је посета министра спољних послова Русије, Сергеја Лаврова прошлог месеца, умало била злоупотребљена од стране представника српске Владе у Београду.
 

Како Јакшић тврди "сазнали смо да да је српски председник Владе од Лаврова затражио да се промени резолуција 1244. Министар Лавров је био затечен тим предлогом" и званично одговорио на њега а како можете чути од нашег саговорника у видео прилогу.

https://youtu.be/GyQM5eiK41Y

Између осталог осврћући се на плаформу председника Николића, Јакшић каже да се не може много очекивати од ње, да она представља трговину која за циљ има освајање још једног политичког мандата и да, у ствари, представља "већ виђену" ствар када се о политичким акцијама актуелног Председника Србије ради.

 

http://www.kmnovine.com/2015/06/1244.html

недеља, 31. мај 2015.

Bojo Vuković:: Raspamećivanje srpskog kapitalizma

Politika: Raspamećivanje srpskog kapitalizma

INTERVJU: dr NEBOJŠA POPOV, sociolog

 

Kakav je to srpski kapitalizam koji ni posle više godina, gotovo deceniju i po, nije uspeo da dostigne nivo razvijenosti bivšeg socijalizma? Procene govore da je u ovom trenutku naš bruto društveni proizvod tek nešto više od polovine pre raspada Jugoslavije.

Zašto je tako, ako se pod kapitalizmom podrazumeva racionalniji i uspešniji sistem nego što je socijalizam, razgovaramo sa sociologom dr Nebojšom Popovim, jednim od osnivača Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), prve demokratske političke organizacije u bivšoj SFRJ, i donedavno, skoro dve decenije, glavnim urednikom lista „Republika".

 

P: Čudi da ni oni koji zastupaju liberalne ideje, koji zastupaju kapitalistički način privređivanja, pa i oni koji zastupaju različite socijalističke i levičarske opcije, ne postavljaju pitanje kakav je to kapitalizam u koji smo ušli?

O: Pomenuću Tomu Piketija. Jedan sjajni autor, koji dokazuje krajnje studiozno da globalni kapitalizam danas uvećava razlike između siromašnih i bogatih, da su te razlike bremenite sukobima, i da se savremeni kapitalizam nalazi u situaciji kada treba da nađe neko rešenje da one ne budu suviše eksplozivne i rizične.

A to je afirmacija različitih oblika svojine i preduzetništva. Naravno, on ne dovodi u pitanje kapitalističko shvatanje važnosti privatne svojine, ali pominje i neke druge, od ranije poznate oblike svojine, kao što su zadružna, akcionarska, korporativna... Imam utisak, koji nije teško dokumentovati, da je polazište kapitalizma u Srbiji postavljeno suviše usko i jednostrano, tako što se apsolutizuje važnost privatne svojine.

 

P: U odnosu na šta i na koga?

O: Upravo u odnosu na te ranije oblike svojine i na nove oblike svojine, a sve u korist apsolutizacije privatne svojine. Još bih rekao da vladajuća klasa u Srbiji, nezavisno od promene režima, skoro 25. godina, predstavlja najdogmatičnijeg zastupnika privatne svojine. Više nego što su to vladajuće klase u razvijenim zemljama.

 

P: U čemu se ogleda apsolutizacija privatne svojine?

O: U tome što je politička klasa u Srbiji, kroz sve svoje mene, izbegla da napravi bazični konsenzus o preobražaju zatečene svojine u trenutku propasti socijalizma i početka kapitalizma. Izostala je ustavna konstitucija društva i države, koja bi našla kompromis u načinu zamene tog starog, problematičnog ili propalog svojinskog odnosa, koji je važio u starom režimu. A to je, po Ustavu, bila društvena svojina.

 

P: Zbog čega? Nisu neumni ljudi vodili državu, bez obzira na to kojoj političkoj eliti su pripadali.

O: Ne sporim da je među njima bilo i da ima obrazovanih, pametnih i veštih ljudi... Ja sam se dosta bavio istraživanjem i analizama, pa bih rekao da se to što se zaobišlo može razumeti kao deo jednog procesa. Upotrebiću reč koja kod nas nije u upotrebi - raspamećivanje. Kroz jedan dugi procesa raspamećivanja pogubile su se neke jasne pojmovne razlike - sistema, klasa, grupa, aktera, institucija, procedura... Kao što ni u vreme uterivanja Srbije u socijalizam nije bilo bazičnog konsenzusa, tako ga nije bilo ni u vreme isterivanja i uterivanja u nekakvi kapitalizam.

 

P: Konkretnije...

O: Novi sistem u Srbiji nastao je obaranjem režima Slobodana Miloševića. Najavljen je jedan korenit i demokratski zaokret ka jednoj normalnoj zemlji, koji bi počivao na ustavu koji donosi ustavotvorna skupština, a koja utvrđuje temelj i okvire i privrede i kulture i društva i države. Takav ustav je dugo izbegavan i konačno ga je donela tek treća vlada posle oktobarskih događaja. U njemu ima samo jedna polurečenica koja kaže da društvenu svojinu zamenjuje državna, a da temelj predstavlja privatna svojina. Kako se prelazi iz jednog stanja u drugo, o tome u Ustavu nema reči.

 

P: Znači, tranzicija teče po pravilima koje tek treba ustanoviti.

O: Jedna od prvih stvari koja pada u oči jeste da početak novog ulaska u kapitalizam ne počiva na postojanju i razvoju raznih oblika preduzetništva, uključujući i privatno. A kada nema snažnijih grupa preduzetnika, onda tu ulogu obavlja neko drugi. Na osnovu posmatranja, nije teško dokučiti da ključnu ulogu u preobražaju svojine obavljaju vršioci vlasti: zakonima, uredbama, raznim propisima, dogovorima, koalicijama... i postupcima koje vidimo gotovo svakodnevno.

 

P: Koji je to interes koji imaju protagonisti?

O: Ako nije interes da se premaši ili bar domaši nivo razvoja starog sistema, i ako razlog za angažman nije da se potvrde kao uspešni preduzetnici u privredi, akteri u kulturi, pa i u politici, šta je njihov osnovni interes? Pa osnovni interes, sudeći po svemu što se dešava, biće da se što čvršće i što duže drži vlast, a da efekti nisu bitni. Tako dolazimo do psihotičnog stanja da se stalno govori o tome da li veruješ ili ne veruješ ovoj ili onoj vlasti, a svaka koja se dosad pojavila pretendovala je da zastupa optimalno nacionalni interes.

 

P: Zašto psihotičnoj?

O: Strateške partnere tražimo na jedan krajnje neobičan način: pozajmice koje uzimamo od svetskog kapitala dobrim delom dajemo tim stranim investitorima za svako radno mesto, što se onda svim propagandnim sredstvima reklamira, a da se i dalje ništa ne menja. Pledira se, i zato govorim o jednom psihotičnom stanju, na apsolutno poverenje osiromašenih, obeznađenih ljudi u takvu vlast da će ona svojim merama vrlo brzo srediti situaciju. Ne poričem da je pozitivna budućnost moguća, ali je ne vidim iz razloga što sam, proučavajući oblike privatizacije, uočio nešto krajnje zabrinjavajuće: da ista vlast u kojem god se obliku javljala u dosadašnjim promenama režima, od Đinđića do danas, ne samo da nije podržavala, nego je i kažnjavala izvesne oblike preduzetništva koji su imali pozitivne rezultate.

 

P: Smatrate da Zoran Đinđić nije dobro trasirao put?

O: Kada je došlo do velike promene 5. oktobra 2000. godine, kao jedan od glavnih ljudi preokreta, Đinđić se založio da se, pre nego što dođe do bazičnog konsenzusa o preobražaju sistema, stvore prelazne institucije koje će pomagati vladi u rešavanju problema. Među njima je bila i institucija koja se zvala Savet vlade za borbu protiv korupcije. Savet je upozoravao na ove problematične situacije i sugerisao neka rešenja, ali vlada na to nije reagovala. Kada je Đinđić obećao da će doći na sastanak Saveta 13. marta 2003. godine, pri dolasku u zgradu vlade na taj sastanak, ubijen je. U gotovo u svim prikazima tog gnusnog zločina taj podatak je zaobiđen.

____________________________________________________________________

EU nije briga kako se ovde živi

Evropska unija je postavila zahtev da se ispitaju 24 slučaja problematične privatizacije. Srpska vlada je to vrlo brzo prihvatila i obećala da će odgovoriti analizom. To je bilo pre tri-četiri godine. U međuvremenu, ništa nije javno saopšteno. Jedino što kažu jeste da su u stalnom kontaktu sa EU, da postoji uzajamno razumevanje, da imaju izvesna priznanja da su na dobrom putu... U EU, opet, imaju prvenstveni interes da ovde nema rata, masovnih zločina i masovnih migracija koje njih mogu da ugroze, a sve ostalo ih se ne tiče. Oni ne žive ovde, pa ih nije ni briga kako se ovde živi.

____________________________________________________________________

 

P: Gde su radnici u srpskom kapitalizmu?

O: Izrazio bih čuđenje da o nekim elementarnim činjenicama, koje bi mogle da pomognu da razumemo od čega smo krenuli, gde se nalazimo i kuda idemo, veće interesovanje nisu pokazali ni ugroženi - radnici, preduzetnici i obični ljudi, a još manje izvesnu solidarnost. Čak su sindikati imali dogmu da u novim uslovima, u odnosu prema vlasniku, radnik ni o čemu drugom ne može da vodi računa osim o visini najamnine. Ako nije zadovoljan, neka ide do Lampeduze. Da beži iz zemlje. To bih donekle i mogao razumeti jer osiromašenje koje je nastalo sabija ljude u mišje rupe, tera ih da vode računa isključivo o svom preživljavanju od trenutka do trenutka. Ne samo da ne brinu o drugome, nego ni o sebi samome sutra ili prekosutra.

 

P: Intelektualci...

O: Manje bih se čudio kada bi u našoj zemlji postojalo barem malo javnosti u kojoj bi se vodio dijalog. Samo u javnosti te stvari mogu da budu smisleno razmatrane i rešavane, jer javnost je institucija koja traži balans između javnih i privatnih interesa. Međutim, kada nema javnosti nema ni intelektualaca, jer po jednoj definiciji biti intelektualac znači javno upotrebljavati um.

 

Miroljub Mijušković

 

Izvor: Politika, objavljeno 04.05.2015. god. 

 

http://bojo-vukovic.blogspot.ca/2015/05/politika-raspamecivanje-srpskog.html

среда, 27. мај 2015.

Haški sudija Harhof

Haški sudija Harhof

Naterali su nas da oslobodimo ratne zločince Gotovinu i Markača

Haški sud ne deli pravdu, već provodi političke odluke, napisao je Frederik Harhof, jedan od sudija na međunarodnom tribunalu u Hagu, u pismu svojim kolegama. Sadržaj pisma objavio je danski dnevni list BT.

U pismu se Harhof posebno osvrnuo na nedavne oslobađajuće presude Anti Gotovini, Mladenu Markaču, Momčilu Perišiću, Franku Simatoviću i Jovici Stanišiću. “To je protivno svakoj vrsti pravde”, napisao je Harhof referirajući se na oslobađajuću presudu hrvatskim generalima Gotovini i Markaču.

“Amerikanac Meron vršio pritisak na sudije da oslobode Gotovinu”

“Američki predsednik Haškog suda Teodor Meron vršio je pritisak na svoje kolege u slučajevima Gotovine i Perišića. Bilo mu je jako stalo da dođe do oslobađajuće presude i imao je sreće kada je u zadnji čas uspio nagovoriti ostarelog turskog sudiju da promeni mišljenje”, piše Harhof.

“Ostareli turski sudija” na kojeg se Danac poziva je Mehmet Guni, 77-godišnjak koji je glasao da se Gotovina i Markač oslobode. Podsećamo, do oslobađajuće presude hrvatskim generalima došlo se preglasavanjem; troje sudija bilo je za (Meron, Guni i Patrik Robinson), a dvoje protiv (Fausto Pokar i Karmel Agius).

“Recentne presude izazvale su kod mene duboku profesionalnu i moralnu dilemu, koju nisam do sada iskusio. Najgora od svega je sumnja da su neki moji kolege izloženi političkom pritisku. To sasvim menja premisu moga posla, koji bi trebao služiti principima razuma i pravde”, piše Harhof.

Pritisak iz SAD-a i Izraela?

U svom dramatičnom pismu danski sudac ističe da su haške sudije prisiljeni da svesno puštaju ratne zločince na slobodu. Kao izvor takvih pritisaka Harhof je istakao predsednika sudiju, Amerikanca Merona, koji je bio šef sudskog veća koje je oslobodilo Gotovinu i Markača.

“Čini se da se vojni establišment u moćnim državama poput SAD-a i Izraela prestrašio da se Haški sud previše približava najviše rangiranim vojnim oficirima. Jesu li izraelski ili američki političari izvršili pritisak na američkog predsednika Haškog suda da promeni tok sudskih postupaka?”, pita se Harhof u svom pismu.

index.hr

http://www.koreni.rs/haski-sudija-harhof-naterali-su-nas-da-oslobodimo-ratne-zlocince-gotovinu-i-markaca/

недеља, 24. мај 2015.

Земљом владају међународни центри моћи и регионална мафија - после Вучића Србија ће бити олупина

Политички живот

 

Земљом владају међународни центри моћи и регионална мафија - после Вучића Србија ће бити олупина

 

Слободан Антонић   

недеља, 24. мај 2015.

(Време)

Имамо само једног вођу и једну партију, све остало само су кулисе. Али, кад нестане те једне личности, тог вође, па странка доживи распад, у Србији неће остати ништа сем згаришта – и институција и политичких личности. То је оно што је најстрашније када гледамо перспективу Србије. Морамо, дакле, да се припремимо за једну уништену земљу, као и на то да ћемо у великом делу нашег политичког, друштвеног и економског система морати да стартујемо од нуле. Јер, када разорите институције и један нормативни систем – правила функционисања јавности, медија, међуљудских односа у државној управи, култури и тако даље – све што остаје јесу моћ, арбитрарност и насиље

Србија је земља најава. Уз Београд на води, реконструкцију владе, највеће плате и пензије икад, бољи живот колико крајем године, стигло се и до промјене Устава. Пропитивања о реализацији претходних најава као и критичке и трезвене оцјене стварних резултата трогодишње власти Александра Вучића, гурнуте су на медијску и друштвену маргину. Чини се да је актуални премијер потпуно испунио цјелокупну политичку сцену тако да интервју са професором на Филозофском факултету и уредником Нове српске политичке мисли Слободаном Антонићем мора започети питањем што, у ствари, стоји иза најављивања уставних промјена?

„Имиџ, пропаганда. Он је сав од ими-џа, цела његова политика је изборна кулиса и политички маркетинг, а у њој је најважнији привид акције. Вучићева прича је: 'Радим, али ми не дају.' Ти који не дају су или 'жута хоботница', или тајкуни, или 'менталитет', или 'десница'. На тај начин објашњавају се неуспеси, па се после сваког неуспеха прелази на нешто ново да би то ново затрпало старо и неуспешно. У овом тренутку, променом Устава вероватно треба затрпати неуспех у 'отварању поглавља' у преговорима са Европском унијом", каже за „Време" Слободан Антонић.

Какве се уставне промене могу очекивати?

- Вучић је директно поменуо да ће се мењати преамбула и број посланика. Најављује чак и уставни референдум, што значи да ће да се мења само језгро Устава. Практично је све у игри и једини проблем за Вучића је – што због опсесивне жеље за свеукупном контролом – нема довољно времена да се њиме озбиљно позабави. Све је, дакле, потпуно отворено: то што је за промену Устава тренутно задужен Зоран Бабић, као Вучићев релеј, показује да идеје и упутства шта треба мењати у Уставу тек треба да дођу.

За Српску напредну странку питање је само како маркетиншки упаковати оно што треба да прође, да се референдум не би некако окренуо против њих... Мада, референдум за СНС уопште није страшан: за промену Устава треба да гласа већина бирача који су изашли на изборе, а не већина уписаних, као прошли пут, 2006. године. Ипак, сваки резултат испод 80 одсто у односу на 20 одсто за промену Устава, биће ударац за СНС и њеног вођу.

Што ће бити срж тих упутстава?

Мислим да ће главна маркетиншка прича бити „реализам" и „по жељи народа". Србија не контролише Косово – дакле, дајте да у Устав ставимо како јесте; Србија, даље, хоће у Европску унију – хајде и то у Устав; такође, народ жели јефтину Скупштину – нека онда буде 125 посланика.

Све што не буде могло да се подведе под ове две формуле – „реализма" и „по жељи народа" највероватније неће ни бити предложено. Рецимо, сматрам да се неће мењати начин промене Устава, да се неће избацити референдум. Јер, није лако рећи: „Народ жели да се више ништа не пита у вези с променом Устава", мада и то може да се подведе под: „Народ хоће штедњу, а референдум је скуп". Али, таквих, проблематичних ствари не сме да буде много.

Да ли се може очекивати да се промени преамбула?

Обавезно, то је готова ствар.

Зашто?

Ствар је готова у техничком смислу кад постоје политичка воља и решеност. Имајући у виду да су промењена правила референдума – за успех вам треба проста већина бирача који су изашли на изборе – они лако могу да промене било шта, укључујући и преамбулу. Вучић је, уосталом, најавио и њену промену. Њему, наравно, не треба много веровати, али је могуће да у вези с тим говори истину, пошто је то рекао у Вашингтону. Такође, Вучић готово да може да рачуна на консензус када је реч о парламентарним странкама, па је сасвим сигурно да ће имати двотрећинску већину у Скупштини за промену преамбуле. После тога не видим зашто им референдум са аргументом „реализма" не би успео. СНС је преживео Бриселски споразум и, за сада, смањење плата и пензија, тако да нема разлога да не преживи и промену преамбуле.

Када говоримо о уставним променама, како ту видите однос између премијера и председника Србије Томислава Николића?

Вучић је Николића изоловао и непрекидно га гађа преко таблоида, чекајући да политички искрвари. На другој страни, Николић се труди да остане на ногама, вребајући шансу – рецимо – да Вучић доживи некакав слом, здравствени или политички, свеједно.

Да би се Устав ефикасно и што безболније променио, потребан је договор између њих двојице. Тај договор ће наравно бити личан, а не принципијелан. Уосталом, и до сад су наши политичари Устав кројили по својој мери – тако је радио Милошевић, тако су радили Коштуница и Тадић, тако ће урадити и Вучић и Николић.

Николић је најавио да ће тражити већа овлашћења за председника или да се председник бира у парламенту. Већа овлашћења за председника добићемо само ако себе на том месту у будућности види Вучић. Ако се то место остави Николићу, лако је могуће да добијемо канцеларски систем, с јаким канцеларом и слабим председником.

Каква је ту улога јавности?

Убедљива већина јавности је за промену Устава, тако да ће референдум сигурно да прође, осим уколико се не упакују две или више проблематичних ствари – на пример – истополни брак, федерални региони или нешто слично, што је тешко да просечни СНС бирач прогута.

Као о смањењу броја посланика, спекулише се и о евентуалној комбинацији већинског и пропорционалног система. Што то све значи за нашу политичку сцену?

Постоји једно правило које гласи: у већинском изборном систему, више посланика – више демократије; смањити број посланика има смисла само у пропорционалном систему где се гласа за партијске листе. Међутим, истовремено смањити број посланика и увести у игру већински систем значи смањити утицај бирача и дати додатну моћ централи највеће партије. А то заправо значи Вучићу.

Промена устава у пропагандном смислу је нова играчка за јавност док се на другој страни одвија потпуно преузимање свих државних и друштвених структура. Сасвим је јасно да ће нова институционална решења која се тичу броја посланика – ако њихов број буде 125 – потпуно одговарати највећој странци. Могуће је да ће и те промене Устава да продуже останак СНС-а на власти – то јест – останак Александра Вучића. Али, њихов кључни проблем је што се читава та странка базира искључиво на Вучићевој глави, а она тешко може да се носи и психолошки и идеолошки и политички са свим оним што треба да ради и притиском који то изазива. Евентуални слом у тој глави срушио би у потпуности читаву ту пирамиду која стоји на свом врху, а зове се СНС. Они не граде институције, него напротив – руше их и стоје наспрам институција. СНС без Вучића никаква институционална решења не могу да спасу и зато не треба страховати од уставних промена које би на неколико деценија запечатиле садашњи режим; у самој природи ове странке јесте да она почива не на институцијама, него на једној личности.

На какав бисте начин описали СНС?

Обично се каже да су све наше партије лидерске. СНС не само да је таква партија него је и резултат читаве негативне еволуције у свим осталим лидерским партијама: она је покупила све најгоре од Српске радикалне странке, Социјалистичке партије Србије, Демократске странке и других. С једне стране, код напредњака имате неограничену власт лидера; с друге стране, имате стално инсистирање на имиџу и политичком маркетингу као главној идеологији чија је сврха да партију представи као праву страначку машинерију, те највеће и најуспешније политичко предузеће, пошто се на тај начин најефикасније придобијају гласачи и присталице... И, с треће стране, ова партија увек маше неким изазовима: некад су то „непријатељи", а некад економска криза или поплаве, када се онда она приказује као неко ко их успешно решава; уопште није важно да ли је то тачно или не – важно је да се тако прикаже у јавности. Угрубо, СНС је странка у којој се комбинују лична власт једног вође и политички маркетинг као једина истинска, страначка идеологија.

Можемо ли говорити о поновном обнављању султанизма?

Не, није то тај облик ауторитаризма – код нас је реч о ауторитарном популизму барон-минахаузеновског типа. Режим почива на личној власти која се легитимише агресивним, неуротичним и ошамућујућим маркетингом. Јавност се најпре непрестано засипа преко највећих медија новим и све невероватнијим неистинама или најавама – то је тај елемент неуротичног. Истовремено, с највећим бесом се елиминише сваки покушај рационалне, критичке анализе тих наступа и обећања, попут ауторке „Утиска недеље" или установе заштитника грађана – то су елементи агресивног и репресивног.

Пошто је јавност стално бомбардована свим тим фантастичним сликама, а будући да нема критичке противтеже, добар део јавност губи оријентацију, остаје парализован, ошамућен, хипнотизован брзим променама слика, бујицом речи. То је политичка технологија овог режима.

Како оцењујете управљачки капацитет садашње владе?

Ову власт чине људи са купљеним дипломама, дакле лажни стручњаци. Кад су такви њихови министри, гувернери и градоначелници, онда је лако замислити какви су тек њихови директори, шефови и службеници. Понекад се озбиљно запитам како овде уопште и даље функционише било шта, како имамо струју, воду, јавни превоз... У тим системима очигледно има још компетентних људи који их некако одржавају. Али, размере данашњег партијског штеточинства за нашу државу, од управе до културе, несумњиво су библијске. Случај „Хеликоптер" или случај „Поплава" то уверљиво показују.

Председник Николић је у прошлом броју Времена рекао да Влада није јединствена. Како вама делуједа ли јесте или није?

Сматрам да је потпуно неважно да ли је Влада јединствена или не. Наравно, постоји унутар ње читав низ сукоба – и личних и партијских. Реч је о различитим партијама, али и партијским фракцијама, тако да се не може очекивати потпуна јединственост. Али, то није важно јер ова влада неће да падне тако што ће је неко изнутра срушити. То је једна од оних прича које служе за одвраћање пажње јавности од озбиљних политичких питања.

Као што је прича о реконструкцији?

Мислим да реконструкција више није омиљена резервна играчка за скретање пажње јавности – сада смо добили промену Устава. То ће нам бити играчка бар до краја године.

Што је за вас главна карактеристика актуалне владе у односу на претходне?

Ако упоредимо садашњу с владама од 1990. године, када је обновљен вишестраначки систем, видећете да је ово прва влада у којој премијер потпуно доминира као најјачи политички актер. Тако није било никада.

А прва влада Војислава Коштунице?

То је трајало свега три месеца до избора Бориса Тадића за председника Србије, када смо добили кохабитацију. Међутим, за разлику од прве Коштуничине владе – иначе коалиционе коју је као мањинску подржавао СПС – садашња влада у потпуности почива на политичкој моћи и доброј вољи Александра Вучића. Захваљујући комотној већини у Скупштини, он може без икаквог проблема да смени сваког министра без обзира на његову страначку припадност. Зато нико и не доводи у питање потпуни Вучићев примат, нити било шта од оног шта он каже. То је Вучићу веома битно. Он нема никакву потребу да било шта мења или да се посвети прављењу ефикасног тима од владе, поготово када се узме у обзир да троши много енергије да би испунио своју амбицију, да покаже да се за све пита, у све меша и да је сваки успех постигнут захваљујући њему. Стварно не разумем настојања да се виде некакви процепи и унутрашњи сукоби у Влади. Они – свакако – постоје, али су политички потпуно ирелевантни за стање ствари у Србији и предвиђање будућих политичких процеса.

Један од симбола ове владе је министар унутрашњих послова Небојша Стефановић, а други министар рада Александар Вулин. Каква је њихова улога у механизму власти?

Небојша Стефановић је симбол партијског војника, односно војника који служи вођи. С једне стране, он је послушан, а с друге – иако прави бројне гафове – ужива подршку тог вође. На тај начин Вучић показује да ће послушност бити награђена и да неће бити заборављена, иако Стефановић не располаже ни способностима ни компентенцијама за место на које је постављен; он је уједно и порука коју вођа шаље свим својим страначким војницима и следбеницима.

Случај с Вулином је нешто другачији зато што није реч о човеку из Вучићеве странке. Међутим, Вулин је вођин савезник и следбеник који показује изузетан таленат у демонстрацији лојалности. Послушници попут Стефановића извршавају оно што им се каже, али то није никаква представа која би имала маркетиншки ефекат; код Вулина се послушност манифестује на маркетиншки атрактиван начни који јача тај сам Вучићев систем. Баш због тога што има велики таленат за испољавање дивљења вођи – већи него што има Зоран Бабић – мислим да је Вулин неопходан Вучићу.

А што је с министрима попут Кори Удовички или Душана Вујовића који не долазе из страначких структура?

Ту видим однос мирољубиве политичке коегзистенције између два пројекта. Један је Вучићев, који се тиче његове личне власти и власти његове партије; други је пројекат међународних структура чији је циљ да економски преузму и пацификују Србију. Они сматрају да ми још нисмо довољно пацификовани и да постоји опасност да у једном тренутку склизнемо према Русији или неком моделу отпадничке државе. Сматрам да су то предрасуде и неоправдани страх, а не нешто што има упориште у реалности. Кори Удовички, Вујовић и неки други у Вучићевој влади служе као додатна контрола – нека врста осигурача који увек могу да искоче уколико се нешто у овом пројекту међународних структура поремети.

Цела Влада је Александар Вучић. И то не само у смислу да су сви министри у његовој сенци, него и у чињеници да у свим пословима које Влада решава он показује да је главни, да је он тај који највише ради, највише доприноси... Та врста преузимања одговорности и нових послова деловала би као политичко самоубиство када се не би имао у виду маркетиншки аспект тог увек новог активизма, то јест могућности да себи увек изабере нова поља ангажовања.

Како оцењујете однос извршне и законодавне власти?

Двестотињак посланика владајуће већине представља само кулису за Вучићеве иступе у Скупштини. На шта личи наш парламентарни живот показује и опозиција: када имају нешто против председнице Скупштине Маје Гојковић, траже од Вучића да је смени. Дакле, реч је о једној потпуно неприродној ситуацији у којој законодавна власт тражи од извршне да смени председницу парламента. То најбоље показује прави карактер система. Читав тај систем започет је још 1990. године. Еволуирао је и мењао се, увек се прилагођавајући носиоцима моћи у Србији – од Слободана Милошевића, преко Зорана Ђинђића, Војислава Коштунице и Бориса Тадића до Александра Вучића, који је до краја спровео ту нит – да једна личност решава све, а не институције. Друга карактеристика садашњег режима је кључна улога владајуће партије у свему и свачему, а трећа је оно што је Борис Тадић довео до врхунца – да је политички маркетинг важнији и од идеологије и од саме политике.

Набројали сте све носиоце највише политичке моћи у Србији у протекле две и по деценије. Има ли нешто што их спаја?

За све њих заједничке су две ствари: прва – сви они мислили су да могу да надмудре странце, пре свега Вашингтон, па и Брисел; мислили су да је сваки њихов претходник био невешт и наиван, да су они много способнији и лукавији; друга – свако од њих је свом наследнику на челу државе остављао земљу слабију у односу на Вашингтон и Брисел него што је била када је дошао на власт. Србија је све слабија, са све мањим суверенитетом и све више личи на колонију. Само се поставља питање докле ће да стигне Вучић са својим режимом. Евидентно је да он на седнице Владе зове амбасадора Европске уније – раније бар тога није било. Има и других манифестација колонијалне свести: амерички амбасадор Мајкл Кирби даје савете кога би Србија требало да постави за амбасадора у Вашингтону. Морате признати да је то јединствен случај.

 

Носиоце највише политичке моћи у Србији од 1990. године спаја и амбивалентан однос према демократији: увек су, наравно, постојали изговори зашто се Србија у потпуности не држи демократских принципа. Под Милошевићем то је била борба за државу, код Коштунице – Косово, а код Вучића – европске интеграције. Међутим, увек је остајао проблем са изградњом демократских институција...

Ако ни по чему другом, разликовали су се по односу према јавности...

Милошевић је у основи презирао политички маркетинг као политичар старог социјалистичко-комунистичког кова и сматрао је да је најважније манифестовати снагу и приказати се као заступник идеја које подржава народ. Тадић је политички маркетинг ставио на прво место, а та тенденција је постојала и код Ђинђића. Коштуница – када је у питању однос према јавности – био је ближи Милошевићу, с тим што је мислио да ће истина и идеја да победе без обзира на медије и политички маркетинг. Вучић је синтеза Милошевићеве тежње да се демонстрира политичка моћ и Тадићеве идеје о значају политичког маркетинга. Укратко – хибрид Милошевића и Тадића.

Како ће изгледати Србија после напредњака?

Када једног дана напредњаци оду са власти, Србија ће изгледати као олупина. То се може видети и по странкама на политичкој сцени. Осим СНС-а који је једина озбиљна партија, све остале су само сенке онога што су биле. Као што је систематски разарао странке, Вучић систематски разара и институције да његова власт не би била ограничена било чим. Случај заштитника грађана Саше Јанковића огледни је пример разарања институција, односно слике Србије под СНС-ом. Дакле, имамо само једног вођу и једну партију, све остало само су кулисе. Али, кад нестане те једне личности, тог вође, па странка доживи распад, у Србији неће остати ништа сем згаришта и олупина – и институција и политичких личности. То је оно што је најстрашније када гледамо перспективу Србије. Морамо, дакле да се припремимо за једну уништену земљу, као и на то да ћемо у великом делу нашег политичког, друштвеног и економског система морати да стартујемо од нуле. Јер, када разорите институције и један нормативни систем – правила функционисања јавности, медија, међуљудских односа у државној управи, култури и тако даље – све што остаје јесу моћ, арбитрарност и насиље; кад испразните друштво од институција и норми, имате само ауторитарност, насиље и тешке сукобе интересних група од којих ниједна неће моћи да буде доминантна. Све то у ме потпуности ужасава.

 

Можемо ли данашњу Србију упоредити са оном из деведесетих под Милошевићем?

Главна паралела је узурпација и лажно представљање. Узурпатор држи власт а да нема легитимитет, најчешће на основу лажног представљања. Супстанцијално речено, социјалисти су се деведесетих лажно представљали као националисти, а напредњаци данас као еврореформатори. Но, узурпатор зна да његова власт почива на неистини, па зато зна и да је несигурна. Отуда је и он нервозан, па стално виче да га народ воли, да му је рејтинг висок, да је опозиција покварена, да се противници уједињују, да се не боји избора и тако даље. Та агресивност је, нажалост, одлика нашег политичког живота како у деведесетим тако и данас. Једино што су онда званичне структуре у Вашингтону и Бриселу биле против власти, а данас је подржавају, па је због тога ову власт теже критиковати.

У том контекстуколико и да ли Вучић заиста има проблема са друштвеном елитом?

Однос са елитом је једно од питања које је сам Вучић покренуо. Да будемо реални: ако изузмемо стотињак најбогатијих људи у Србији, сваког припадника елите – са и без знакова навода – лако можете купити за неку синекуру од, рецимо, хиљаду евра. Вучић то и ради, на пример у неким кадровским решењима у култури. Та пацификација веома се добро види: када имате неког ко је био познат као критичар и побуњеник, а онда је заћутао – јасно је да је уследило именовање за неки управни одбор или на амбасадорско место... Много је већи проблем за Вучића то што не може да намири своју напредњачку војску јер нема довољно синекура за све. Тај однос Вучића и друштвене елите за мене је вихор од смећа. Ништа, дакле, озбиљно, када се има у виду да смо ми једно сиромашно друштво и да онај ко контролише ресурсе, лако може да пацификује ту врсту друштвене елите.

Али, зар се премијер стално не жали да он ради практично све што су ти његови критичари из елите, да тако кажем, тражили, а да га они и даље не воле, нападају и бацају му клипове у точкове?

Мислим да је то ствар која се више може објаснити његовом психологијом него политичким интересом. Прави Вучићев политички интерес јесте да задржи подршку бирачког тела и великих играча из Вашингтона и Брисела. С друге стране, стичем утисак да је он један од оних људи који од својих критичара воле да направе сараднике и следбенике зато што на тај начин оправдавају своје идеолошко и политичко конвертитство: тако следи да се сви мењају, а не само он. Најбољи пример и огледни случај за то је – Јелена Триван. Она је у Демократској странци била најжешћи критичар Вучића, а сада је видимо као саставни део структуре те власти.

У тим структурама партиципирају и људи попут Владимира Бебе Поповића, који је припадао делу оне елите на чије се критике Вучић сада жали...

С једне стране, Вучић амортизује некога ко му може бити незгодан противник тако што постаје његов савезник. С друге – Вучић је показао да га привлачи да сарађује са опасним и успешним људима. То је његова психолошка црта и он тако потврђује свој примат и своје место у хијерархији политичког предаторства. Они, наравно, нису у истој лиги, али се симболички успоставља веза политичких предатора чија је жртва цело друштво. То ће постати јасно тек када на површину изађу послови које раде ти људи и њихови институти, односно када буду видљиви резултати свих тих ангажмана.

Овде се отвара и питање где се налазе стварни центри моћи?

На ову власт утичу два центра – својим новцем, медијима и људима. Један су, симболички речено, амбасаде САД и ЕУ, укључујући и амбасаде Немачке и Британије, а донекле и Русије. Тај утицај се види и то власт и не крије. Други центар је скривен и односи се на оно што бих назвао „регионалном мафијом". То су опасне структуре црне економије, криминала, које се пењу до врха неких суседних држава. Те структуре плаћају кога треба, од политичара и новинара до професора универзитета. Али, оно због чега су опасне јесте не само способност да организују медијски линч, већ и да физички застраше противнике. Неки од случајева пребијања јавних личности, бацања молотовљевих коктела, па и атентата, уверен сам да долазе с те стране.

Да ли је могућа ефикасна опозиција актуелном режиму и каква?

Ми имамо партијску пустош. Ако је једна велика партија попут Демократске странке доживела деградацију, онда је јасно каква је тек ситуација са осталим. Када је реч о формирању опозиције Вучићевом режиму, ту би, по мом мишљењу, требало кренути од почетка. Нажалост, највећи део постојећих страначких структура може се у то укључити само делимично, а не у целини.

Да би се формирала ефикасна опозиција, изузетно је важно да се постигне нека врста консензуса или програмског договора око основних вредности наспрам Вучића. Прве од тих вредности јесу демократија и демократске установе: ми можемо да се не слажемо око спољње политике или међународних интеграција, али наш најважнији интерес је да се о свему томе расправља у демократским институцијама. Другу вредност представља консензус око нечега што се зове наш национални и државни интерес – ако то постоји, онда се око многих других ствари може успоставити сарадња која ће водити ка томе да се успостави јасна алтернатива садашњем режиму. То није тако тешко. Ако на једној страни имате лични режим каприциозне и сујетне особе која жели да о свему одлучује, онда је алтернатива скуп норми и вредности који искључују сваку врсту таквог политичког понашања. Наравно да постоји проблем и око идеја и око личности које би биле њихови носиоци и око присутности у медијима... Али, имајући у виду наше искуство из деведесетих и искуство 5. октобра, није немогуће да се у друштву које се прогресивно урушава врло брзо формира једна јака друштвена и политичка алтернатива садашњем режиму. Спорадични протести и побуне знак су да има људи који су свесни да се институције убрзано распадају. Ти људи имају потребу да нешто предузму.

(Филип Шварм)

 

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/posle-vucica-srbija-ce-biti-olupina.html