Ширење Запада

svetozarradisic.com

Ширење Запада

 

Svetozar Radisic

 

Ширење Европске уније и Натоа, у процесу који је започео Запад предвођен Великом Британијом и Сједињеним Државама уз подстицај Ватикана, остварује се без престанка од 1989. године у оквиру успостављења тзв. новог светског поретка. Писао сам о том феномену почев од првог новинарског написа објављеног у листу „Ревија 92" (број 99, 9. јул 1993), под насловом „Бачена мрежа на Србију". Изазивање распада СФРЈ од стране (САД и ЕЗ) и поседање Косова и Метохије трупама НАТО, које сам предвидео у том тексту, били су и остали у функцији ширења ЕУ (читај: Запада) и Натоа као основног инструмента за успостављање најављиваног „новог светског поретка". Сви процеси од разбијања СССР, ЧССР и СФРЈ послужили су као припрема за предстојећи неминовни обрачун (рат) западне квалитативне и источне квантитативне цивилизације.

Портпарол руског председника Владимира Путина, Дмитриј Песков, је почетком октобра 2015. године (25 година од почетка ширења НАТО-а) изјавио: „План НАТО-а да приближи своју војну инфраструктуру Русији водиће реципрочним корацима који су неопходни да би се успоставила неопходна једнакост". У Србији су о тој теми у последњих 25 година написани безбројни текстови, јер су окупирани Срби за сада главна жртва надобудних освајачких стремљења Запада.

Као доказ за претходну тврдњу може да послужи извод из књиге „Неокортикални рат", објављене 1999. године. Наведени подаци су промењени, али да су довољни за расуђивање о процесу. На пример, у последњих 16 година је повећана контрола кретања људи и контрола ума у Сједињеним Државама, а права грађана су још ограниченија. Посебно после 2001. године. Ширење НАТО-а поменуто је у напомени број 7:

Није чудно што је идеја о тзв. неокортикалном рату (нападу на људски мозак) настала у Сједињеним Америчким Државама, јер је у тој, према мишљењу Американца Томаса Молнара, антиисторијској [1] „фантом држави" становништво одавно идеолошки програмирано.

Вашингтонски режим је: 1) прогласио комунизам за државног непријатеља број један, плашећи сопствени народ фамозним упозорењем „Руси долазе"; 2) створио „формула систем" према тзв. доктрини политички коректног изражавања,односно доктрини политичке коректности, у којој пише које речи смеју а које не смеју да се користе, којим се пилулама достиже вечито здравље и колико је благотворан (о)смех; 3) измислио модел формирања нације у којем се национално сивило успоставља пропорцијалним приливом становника из целог света, преко „зелених картица", уз бројне услове, чијим се испуњењем већ у процесу пријема нових држављана, стварају шаблонизоване, неслободне личности; 4) створио хиљаде секти не би ли се распршиле енергије самосвесних народа; 5) сликовницама, поједностављеним путевима до решења проблема, школским и компјутерским програмима, намерно спустио интелектуални ниво сопственог становништва; 6) купио неопходну и послушну памет из иностранства у процесу „одлива мозгова", чиме је створио „интелектуалне јањичаре" који у појединим ратним ситуацијама (не)знајући да су (зло)употребљени смишљају моделе за уништавање народа из којих потичу; 7) понудио својој, још увек младој нацији модел живљења који одвлачи мисли од основних људских врлина, не би ли предупредили схватање да трка за профитом угрожава преостало човечанство; 8) дозволио да FBI и CIA сарађују са серијским убицама; 9) створио међуграђанско неповерење [2] и услове за међусобне обрачуне,[3] праћења и обмањивања успостављањем унутрашње шпијунаже;[4] 10) под велом „демократије" притајио најгрубљи облик расизма, дискриминације и нетолеранције;[5] 11) измислио механизаме за стварање непријатеља према тренутним „виталним интересима",[6] за искоришћавање и контролу изазваних криза и за експлоатацију малих економски (не)стабилних држава; 12) одвојио сопствени народ од истине, части и поштења, стварајући лажну слику сопствене вредности и туђе ништавности; 13) постао осион у тој мери да осталим државама у међународној заједници непрестано намеће и поставља услове за понашање и живот;[7] 14) успоставио шпијунску контролу над комуникацијама и крипто-системима 120 држава у свету, која обухвата и тзв. савезнике;[8] 15) подстакао америчке политичаре и креаторе високо софистицираних научних програма истраживања да не покажу спремност да поделе своја открића и своје намере са остатком света;[9] 16) заштитио припаднике америчких државних служби и америчке војнике од одговорности Међународног кривичног суда када почине злочине на туђој територији; 17) формирао најмилитантнију државу у свету с највећим војним буџетом;[10] (18) омогућио да Американци буду први у клонирању људског ембриона, и да на тај начин до краја изаспу зло из „Пандориног ћупа" итд.

 

 

НАПОМЕНЕ:

 

[1] Држава која нема историју и стога настоји да уништи све државе са богатом историјом.

[2] Под „електронском контролом" је 30 милиона запослених Американаца, а годишње полиција прислушкује на милионе телефонских разговора. До 2004. године Министарство финансија САД располагаће банком података о сваком пореском обвезнику, његовим приходима, имовини и о свему што купује и плаћа.

[3] У рукама америчких грађана је 60 милиона револвера и око 120 милиона пушака разног калибра. Годишње на тлу САД бива убијено око 19.000 људи, што је четири и по пута више него у целој Европи, док се у истом периоду догоди око 30.000 самоубистава. Објављен је податак да полиција и болнице решавају око 500.000 покушаја самоубистава сваке године, што значи да од 1.000 становника двоје дигну руку на себе! (видети: Илић Миодраг,Quovadis, свете?стр. 71).

[4] Др Брајан Гледман, бивши директор Стретешких електронских комуникација Велике Британије указао је на једно од подручја сарадње његове државе са САД: „Један од проблема у Великој Британији лежи у томе што наша влада сарађује са САД како би спречила британске грађане да користе кодирање не би ли спречили административно прислушкивање".

[5] Оно што се догодило у месту Вако, у Тексасу, 19. априла 1993. – сурови масакр 86 чланова секте „Давидов огранак", од чега седамнаесторо деце – најупечатљивији је доказ недоследности америчке државе, која нема обзира према невиним људима кад намерава да угуши неки покрет, отпор или другачије мишљење. Генерал Весли Кларк, онај исти што је оптужен за ратне злочине у Србији 1999, био је тада командант Прве коњичке дивизије у Форт Худу (Тексас). Његови тенкови напали су опкољене чланове секте на једном ранчу. Тада су фанатични лидер „Давидовог огранка", Дејвид Кореш, и његови следбеници, излили велику количину бензина и живи спаљени, будући да су Кларкови специјалци за „брза дејства" и агенти FBI отворили на њих бесомучну ватру (видети: Илић Миодраг,Quovadis, свете?стр. 69). Дискриминација, као класни процес, последица је широко распрострањеног предубеђења у свим Denny's ресторанима, посебно међу обласним и градским менаџерима који тврде да су црне муштерије лоше по бизнис (видети: Данијел Големан, Емоционална интелигенција, стр.148).

[6] Чувени конгоански политичар Мобуту Сесе Секо проглашен је у САД „диктатором" када се спремало његово збацивање с власти, иако је тридесет година, док је брутално кињио становнике Конга, за америчку јавност био „господин председник". И Аугусто Пиноче је био љубимац вашингтонских властодржаца. Подржали су га да дође на власт „после марксистичког режима Салвадора Аљендеа" иако је Аљенде био легално изабран, а Пиноче извршио државни удар. У САД непријатељи преко ноћи, ако затреба, постају пријатељи. На пример, злогласна „ОВК" је почетком 1998. године добила етикету „терористичке организације", али када се Ричард Холбрук средином исте године састао са њеним лидерима и подржао идеју „Велике Албаније" изјавио је: „Мислим да Срби треба да оду одавде".

[7] На пример, Амерички Сенат је 14. октобра 1999. већином гласова одбио ратификацију свеобухватног уговора о забрани нуклеарних проба. Американци нису потписали споразуме о повлачењу противпешадисјких мина из употребе, о отварању Међународног суда за ратне злочине и о забрани употребе хемијско-биолошког оружја. Према писању листа „Ворлд дејли": „Нескривено, жудећи за новим непријатељима после завршетка хладног рата, амерички произвођачи оружја купили су 1998. за 33 милиона долара пристанак 81 сенатора да одобре 'експанзивно' ширење Натоа".

[8] Подаци стижу у Вашингтон на разне начине. Један канал успостављен је на основу тајног споразума Агенције за националну безбедност САД (НСА) и швајцарске фирме „CryptoAG" (видети: [1]AleksandarTrifoni, Razbijanjemšifaradoistine, стр. 264).

[9] Њихови научни програми обавијени су мистеријом и проглашени за најстрожу државну тајну, с доследном одлучношћу да служе геостратешким циљевима САД и уском кругу финансијски најмоћнијих људи – и по цену самоуништења.

[10] Одобрени војни буџет САД за 2002. годину био је 318 милијарди долара, за 2010. годину 636 милијарди долара, а за 2011. годину 725 милијарди долара. Овакав војни буџет Сједињене Америчке Државе нису имале од Другог светског рата (РС: Ово је податак из четвртог издања књиге „Неокортикални рат", 2011).

 

http://www.svetozarradisic.com/index.php/napisi/geopoliticki-napisi/53-2015-10-12-17-54-41

 

Цвијетин Миливојевић: Начин како да се Вучић бар још четири мандата забетонира на власти

nspm.rs

Данас: Цвијетин Миливојевић: Начин како да се Вучић бар још четири мандата забетонира на власти

Данас

 

 У мору грозних вести које нас, једна за другом, интензивно сустижу од почетка недеље, има и једна добра: освануо је и тај дан у коме ће наш Канцелар морати да се дефинитивно одлучи - је ли "ЕУропејац" без алтернативе или ће, пак, да застане пред неком од 36 "црвених линија" косовскометохијских које се тичу "Светог Поглавља 35"?! Застане и присети се да је чак и у Орвеловом "Новоговору" из "1984", којим је било искључено изражавање ма каквог јеретичког мишљења, било дозвољено изрећи, макар оно, логички бесмислено, али критичко - "Велики Брат је недобро". За разлику од Србије, 2015. године, у којој, ето, и Екселенцијин кроки крокија платформе о Косову, чами чекајући већ пет и по месеци у некој мрачној фиоци, јер је у колизији са Канцеларевим претпостављеним ставом...

 

Збиља, кад већ дворски испитивачи јавног мњења и остали увлакоаналитичари штекћу како Канцелар има подршку 51,5 одсто грађана, ја, ево, смело тврдим да он може, као Лукашенко, на следећим изборима да освоји и свих 82,89 процената! Откуд сад па ово? Да и мене Канцелар није обрлатио неком "понудом која се не одбија"? Ма, не. Најважније синекуре увелико су подељене, а већ је, као пред "Јездом" и "Дафином", ихахај ред и за друго, треће и остала утешна извлачења. Но, не цитирах ли, у прошлој колумни, визионарску одбрану - пред минхенским кадијом, 1924 - потоњег најпознатијег немачког канцелара? А сећате ли се шта се догодило Немачкој када се, почетком 1945, број оних Немаца који су "желели нешто велико, који су имали моћ да трансформишу државу" опет свео на оних првотних хиљаду или мање људи?

Како онда Канцелар српски може да се забетонира на власти, бар још четири мандата, као Лукашенко, ма чуј, као Мило, бре?

Прво, да најхитније, до Никољдана, иде на изборе, а да вечерас ескивира Федерикину вечеру за троје у Бриселу. Тим пре што ћеш ти, поштовани читаоче, већ знати како су нас јуче, на Извршном одбору Унеска, бранили "наши пријатељи" Немци, Французи, Британци, Емираћани, Аустријанци, Албанци, Црногорци, Македонци и томе слично. Дакле, да не лети у Брисел нити једном више, све док се агенда преговора "двоје против једнога" буде компоновала као списак музичких жеља Приштине. Да, јавно и јасно, под пуном моралном и материјалном одговорношћу, одбије свих 36 "језивих" (цитат: Канцелар српски) тачака из нацрта преговарачке платформе за поглавље 35 које се односи на Косово, а припремио га је Канцеларев "пријатељ" Јоханес Хан. Да се, пред Богом и народом, још једном закуне: "Не дам Газиводе!". Али, и: "Не дам четири бисера светске баштине: манастир Дечани, Пећку патријаршију, Грачаницу и Цркву Богородице Љевишке!" Па, да већ прекосутра, у најкраћем законском року, распише референдум са прецизним питањем: "Да ли сте за улазак Србије у ЕУ ако је услов за то потписивање правнообавезујућег споразума са тзв. државом Косово и увођење санкција Руској Федерацији?"

И, најважније - да не чека 28. листопад, већ да колико данас хвата први лет "Аерофлота" за Шереметјево: прво да се извини Путину, због гилиптерског омаловажавања руског председника пред неким западним дипломатама, а онда замоли Русију да нас, ако је икако можно, спасава од "наших (мислим, Вучићевих) европских пријатеља".

Верујем ли у такав сценарио? Мало, али частим Канцелара бесплатним саветом. Да не буде после: зашто сам изгубио, зашто сам изгубио... изборе, Косово, Србију и томе слично? 

(Данас)

 

http://www.nspm.rs/hronika/cvijetin-milivojevic-nacin-kako-da-se-vucic-bar-jos-cetiri-mandata-zabetonira-na-vlasti.html

Имиграциони џихад - Срђа Трифковић - VIDEO

Имиграциони џихад - Срђа Трифковић

• среда, 07 октобар 2015 12:00
• Written by  Видео
• Comments::0 Comments

 

 

 

https://youtu.be/Ha8y-zhh8b4

 

 

Mirin oktobar

politika.rs

 

Mirin oktobar

 

http://www.politika.rs

 

Petnaestogodišnjica dana kad su Slobodan Milošević i Mirjana Marković pali sa vlasti zasenjena je memoarskom prozom drugarice za koju se smatra da je uništila ne samo Srbiju, već i svog muža

„Bilo je to ovako" naslov je obimne knjige Mirjane Marković, udovice Slobodana Miloševića. Uoči 5. oktobra, dogodio se svojevrsni politički i istorijski apsurd. Petnaestogodišnjica datuma koji se smatra demokratskom revolucijom, kada su Slobodan Milošević i Mirjana Marković pali s vlasti, zasenjena je memoarskom prozom drugarice koju su njeni neprijatelji smatrali ženom koja je uništila ne samo Srbiju, već i svog muža.

Mira je imala i brojne prijatelje koji su je se odrekli onog časa kada je svrgnuta sa srpskog prestola. Zaboravili su je istom onom brzinom i žestinom kojom su pokušavali da joj se uvuku pod skute dok je smatrana najmoćnijom ženom Srbije.

Ko je zaista bila Mira Marković? Voljena supruga neshvaćena od svog naroda, s ambicijom da čitavu Srbiju pretvori u Prvu proletersku, a da se to očekivanje ipak završilo njenim lirskim, đačkim tekstovima? Ili je ona bila požarevačka ledi Magbet koja je proizvela u lidera ne samo Slobodana Miloševića, nego i čitavu hobotnicu s pipcima raširenim u politici, na univerzitetu, u tajnim službama, mafiji i među tajkunima?

Čitanje ove knjige, u izdanju „Večernjih novosti", navodi na zaključak da je Mira bila ipak ovo prvo. Da li je sve počelo Osmom sednicom? Upravo tako nazvanu glavu knjige Mirjana Marković započinje rečenicom: „U Srbiji je počelo kao u šumskom požaru". Potom se osvrće na automobilsku nesreću koju je Slobodan Milošević doživeo u službenom automobilu kao predsednik CK SK Srbije, nakon što je inaugurisan u srpskog vožda. Nekoliko kilometara pre Beograda, kada su se ona, Sloba i sin Marko vraćali sa proslave Nove godine u blizini Iloka, iznenada su eksplodirale obe zadnje gume na službenom vozilu. Iz prevrnutog automobila koji je sleteo s puta izvučeno je njih troje i prebačeno u bolnicu na Bežanijskoj kosi.

Markovićeva u knjizi nedvosmisleno aludira da je neko „intervenisao" na kolima, ali i izražava čuđenje što Sloba tome gotovo da nije pridavao značaj.

Govorio je: „Ko god da je, sramota, ali nije uspeo. Živi smo i zdravi."

Da li je, posle te nesreće, Mira bila suviše oprezna, za njih oboje zajedno? Priznaje da se već tada, posle Osme sednice, govorilo da ima veliki uticaj na kadrovsku politiku. Ona to i potvrđuje. Da, imala je – izvestan uticaj.

Za Dobricu Ćosića je, recimo, smatrala da nije dobro kadrovsko rešenje, opisavši da se u ekonomiju razume kao u – nebesku mehaniku. Ali, izbor Dobrice Ćosića bio je isključivo Slobin, piše Mira. I, potom je Dobrica izabran.

„Pregazilo ga je vreme", opisala je Mira klasika srpske književnosti i prvog predsednika SRJ.

Ništa bolje mišljenje nije imala ni o Milanu Paniću, koga je Dušan Mitević predložio za saveznog premijera. Mitević je bio jedan od ljudi najbližih vladajućem bračnom paru koji je, zapravo, iz Mirinog pisanija, bio jedan od ključnih, ne samo porodičnih, već i političkih savetnika. Razgovori o Panićevom postavljenju vođeni su u domu Mire i Slobe, ali, iako je Mira Milana Panića opisala kao šarlatana koji se našao u nekoj provinciji i našao priliku da se tamo malo igra vlasti i izrazila skepsu prema njegovom patriotizmu, Milošević je ipak poslušao Mitevića.

Posle izvesnog zahlađenja s Mitevićem, Mira i Sloba su obnovili odnose, ali su saznali za njegov tajni put u SAD i navodnu saradnju sa CIA…

U krug porodičnih prijatelja koji su je izdali Mira je svrstala i Aleksandra Tijanića. Zapravo, predstavila ga je kao najvećeg jugoslovenskog novinara, koji je najpre s njom uradio prvi intervju, kao saradnik zagrebačkog „Starta". Potom je Tijanić predstavio Miru u „Slobodnoj Dalmaciji". Tako su Srbi, preko Tijanića i Hrvatske, zaobilaznim putem, saznali za Mirine moći.

Ali, „udovica slobizma" naglašava u knjizi da su je prijatelji upozoravali da je njeno druženje s Tijanićem greška. Zapravo, opisivanje odnosa s Tijanićem je dokaz njenih kontroverznih i često pogrešnih kadrovskih procena. Ukoliko, podrazumeva se, njeni memoari nisu pisani radi pranja sopstvene savesti. Iako je Tijanića, posle političkog razlaza, opisala kao „nikada većeg čoveka, sa nikada manjim srcem", ona ga je postavljala na vodeća kadrovska mesta tadašnjih uticajnih medija, kao što su direktor Televizije Politika i direktor Televizije BK. Potom je Tijanić postao i ministar informisanja.

Tako je društvo u sastavu Mira, Mitević i Bogoljub Karić, nadahnuto Tijanićevim kritikama vlade i merama koje treba preduzeti za njen bolji rad, predložilo Miloševiću da ga postavi za ministra informisanja! Interesantan je Mirin opis Miloševićevog lica kada je čuo taj predlog. Naime, Sloba je bio zgranut. Ali, Tijanić je ipak postao ministar. Međutim, tokom demonstracija u Beogradu, povodom izborne krađe za koju je optužen tadašnji režim, Tijanić je dao ostavku. Otišao je iz Karićeve televizije, piše Mira i dodaje: „Kasnije sam čula da je otišao iz Srbije".

Nije, međutim, dodala da je Tijanić otišao u Bosnu, uplašen za svoj život. Uočljivo je da Mira Marković nije pisala o Slavku Ćuruviji s kojim se takođe družila. Mnogi je dovode u vezu s njegovim ubistvom.

Svakako će u analizama Mirine memoarske proze zapaženo proći njena tvrdnja da je Borka Vučić bila veoma bliska s Vilijemom Montgomerijem, američkim diplomatom ključnim za svrgavanje Miloševića s vlasti. U knjizi Mira Marković pokazuje i otvorenu netrpeljivost prema bivšem šefu Državne bezbednosti Jovici Stanišiću, kome su zamereni sumnjivi kontakti sa stranim službama, a deo knjige koji odudara od osnovnog pokušaja da se poetski opiše ljubav dvoje supružnika odnosi se na iznenadni poziv Jovice Stanišića da poseti Miru i upozori je da će, iako smenjen, na silu sprečiti ulazak u službene prostorije tada novog ministra policije Vlajka Stojiljkovića.

Zapravo je, pored svih političkih pikanterija i spiska zvanica na Miloševićevom dvoru, Mirina memoarska proza posvećena njenoj ljubavi prema Slobodanu Miloševiću. U jednom od svojih najpoznatijih kolumni, Tijanić je konstatovao upravo da je Sloba umro od ljubavi. To je bila ljubav prema Miri. Bila je to politička i klinička smrt.

Tijanić je bio u pravu. Sloba je Mirjani Marković poklonio uticaj, potom i političku partiju, iako je znao da će stvaranje Jugoslovenske levice izazvati veliko uznemirenje među socijalistima. Dozvolio je i to da se u zemlji mačizma i predstave o njegovoj svemoći isprede legenda da je Milošević taj koji je nosio suknju. I tokom pregovora o njegovom povlačenju s vlasti, jedan od uslova je bio da se zbrinu Mira i deca, dok je Milošević odlučio da ostane u Srbiji, svestan da će njegovo poslednje mesto prebivališta biti haška ćelija.

Otuda je, kad svedoči o sadržaju pisma koje je uputila Borisu Tadiću, protestujući što je tadašnji predsednik Srbije uslovio njen dolazak na sahranu Slobodana Miloševića plaćanjem 15.000 evra, oduzimanjem njenog pasoša i ostankom u zemlji tri meseca zbog sudskog procesa, Mirjana Marković zaboravila da doda jednu stvar. Ona je, ipak, morala da dođe na sahranu čoveku koji joj je dao sve: od ljubavi, do vlasti i sigurnog života u Moskvi. Ali, kao što je bilo logično očekivati da Mira dođe na njegovu sahranu, pa makar skupo platila zbog toga, pa makar i bila zatočena zbog toga, sada je isto tako nemoralno obračunavati se sa ženom za koju su mnogi verovali da je vladala Srbijom. To je, zapravo, iluzija. Mira je bila samo supruga istinskog gospodara koja je, i pored tragedije svoje porodice i svog naroda, doživela ono što mnoge žene mogu da sanjaju. Njen muž je iskreno voleo.