iskra.co

БРИТАНСКА ПОЛИТИКА ПРЕМА СРБИЈИ: Прожета лицемерјем, силом и бескрупулозношћу

23.01.2016. - 15:30

Фото: rs.sputniknews.com

Британска политика према Балкану и посебно Србији, увек је била прожета лицемерјем, силом и бескрупулозношћу.

Вест да је британска „независна" истрага закључила да је убиство Александра Литвињенка наручио лично Владимир Путин не треба да чуди. Чуди једино то што је за тај закључак било потребно толико времена. Међутим, привид независности треба одржати, а са друге стране, одлуку треба пласирати у правом политичком тренутку.

Предрасуде и уврежена мишљења које у Британији гаје према Русији и Русима тешко је разбити. Русија је у очима Британаца увек била ледена пустиња којом владају деспоти. Ништа боље не мисле ни о Србији. Наравно то није записано у књигама, већ у поступцима.

Чини се, судећи по поступцима, да Британци имају посебан пик на Србе и Русе. То је рекао и Емир Кустурица на прослави годишњице СНС–а британском амбасадору у Србији Денису Кифу у лице, па је он увређено напустио скуп.

Историја британског мешања у унутрашња питања балканских народа је дуга и није нимало позитивна. Српски народ је највише од свих балканских народа осетио британски бич на својим плећима.

Британске поруке биле су сурове и бескрупулозне, лицемерне и подле, али увек јасне. Било је тако на албанској обали 1915, када су српски војници, вољом британских политичара, остављени да помру од глади (срећом, спасио их је руски цар); било је тако и 27. марта 1941, када је група југословенских официра, плаћена британским новцем организовала пуч; било је тако и на Васкрс 1944. године, када је англо–америчка авијација бомбардовала српске градове и разорила их више него немачки Луфтвафе три године раније. Кад год је српски народ покушао да се супротстави британским циљевима на Балкану био је кажњен.

Ни после распада Југославије, а ни после 5. октобра, српски народ није био поштеђен порука из Лондона. Српски премијер Зоран Ђинђић убијен је када је направио заокрет у својој политици према Западу, а као једног од актера тог злочина британски медији помињу Ентонија Монктона, тајанственог службеника британске обавештајне службе са дугогодишњим стажом на Балкану.

Последње видљиво мешање Британаца у српске послове је британска резолуција у Савету безбедности Уједињених нација о Сребреници. Још нисмо добили поруку због одбијања да признамо да смо геноцидан народ, али треба је очекивати, пре или касније.

Зашто је тако, можда је најбоље објаснио Емир Кустурица рекавши да су „Британци још од времена Османлија Србе сматрали 'балканским Русима'". У дипломатској терминологији то би могло значити да Срби стоје као препрека остваривању британских циљева, исто као и Руси. Са тим што је Русија тврд орах, па се кола често ломе на — Србији.

rs.sputniknews.com, Никола Јоксимовић

Тагови: Балкан, Русија, САД, Тони Блер

 

nspm.rs

Пол Крег Робертс: Двадесет први век: епоха преваре

Пол Крег Робертс

Током последњих година двадесетог века превара улази у сферу америчке спољне политике на нов начин. На основу лажних оптужби Вашингтон је уништио Југославију и Србију са намером да оствари своје скривене циљеве. У двадесет првом веку се ова превара вишеструко умножила. Уништени су Авганистан, Ирак, Сомалија и Либија, а Иран и Сирија би такође били уништени да то није спречио руски председник.

Вашингтон такође стоји иза тренутне деструкције Јемена, а Вашингтон је омогућио и финансирао израелску деструкцију Палестине. Осим тога, Вашингтон је војно деловао у Пакистану, убијајући многе жене, децу и старце под изговором „борбе против тероризма". Ратни злочини Вашингтона се могу поредити са било којим ратним злочинима које је извршила нека земља током историје.

Документовао сам ове злочине у мојим новинским колумнама и књигама (Clarity Press). Онај ко верује у чисте мотиве спољне политике САД је изгубљена душа.

 

Русија и Кина су сада створиле стратешки савез који је сувише јак за Вашингтон. Русија и Кина ће спречити Вашингтон да даље повређује њихову безбедност и националне интересе. Овај савез ће заштитити оне земље које су значајне за Русију у Кину. Како се свет буде будио и реално сагледавао зло које представља Запад, све више земаља ће тражити заштиту од Русије и Кине.

Америка такође губи и на економском фронту. Моје колумне и моја књига Пропаст лесе-фер капитализма (The Failure of Laissez Faire Capitalism), која је објављена на енглеском, кинеском, корејском, чешком и немачком језику, показали су како је Вашингтон стајао са стране, и заиста навијао, док су краткорочни профитни интереси руководилаца, акционара и Вол стрита раскомадали америчку економију шаљући производна радна места, пословно знање и технологију, заједно са квалификованим пословима у Кину, Индију и друге земље, остављајући Америку са економијом до те мере истрошеном да просечна зарада домаћинстава пада већ годинама.

Данас половина Американаца старости од 25 година живи са родитељима јер не могу наћи запослење довољно добро плаћено да би се могли осамосталити. Ову бруталну чињеницу скривају амерички медији који се проституишу и који представљају извор фантастичних прича о америчком економском опоравку.

Чињенице нашег живота се толико разликују од онога што преносе медији да сам истински запрепашћен. Као некадашњи професор економије, уредник Вол стрит џорнала и асистент секретара Министарства финансија за економску политику, заиста сам запрепашћен корупцијом која влада у финансијском сектору, Министарству финансија, финансијским регулаторним агенцијама и у Федералним резервама. У моје време биле би подизане оптужнице и изрицане затворске казне за банкаре и високе државне чиновнике.

 

У Америци данас нема слободних финансијских тржишта. Сва тржишта су намештена од стране Федералних резерви и Министарства финансија. Регулаторне агенције, којима управљају они који би у ствари требало да буду под њиховом контролом, жмуре пред чињеницама, а чак и да не жмуре, оне немају моћ да спроведу било који закон зато што су приватни интереси јачи од закона.    

Чак су и владине статистичке агенције корумпиране. Инфлаторни показатељи су намештени да представљају нижу стопу инфлације. Ови лажни показатељи не само да омогућавају Вашингтону да уштеди на исплати социјалног осигурања које би требало да буде усклађено са стварним трошковима живота и ослобађају новац за још више ратова које води администрација, већ ово лажно приказивање стопе инфлације омогућава да влада креира стварни раст БДП-а представљањем инфлације као раста, слично као што влада представља незапосленост од 5% тако што не узима у обзир раднике који су обесхрабрени да траже посао након вишеструких неуспешних покушаја.

Како незапосленост може бити 5% ако половина младих од 25 година живе са сродницима зато што не могу да финасирају независну егзистенцију? Како извештава Џон Вилијамс*, стопа незапослености која укључује Американце који су обесхрабрени да траже посао је 23%.

 

Федералне резерве, оруђе у рукама неколико великих комерцијалних банака, успевају да креирају илузију економског опоравка још од јуна 2009. године, тако што штампају хиљаде милијарди долара које не налазе пут до реалне економије већ се стављају на располагање за надувавање финансијских спекулација. Вештачки изазван раст тржишта обвезница и акција је оно што корумпирани медији представљају као „доказ" економског раста.

 

Шачица образованих људи, која је заиста само шачица, схвата да није било опоравка од претходне рецесије и да нам се спрема нови пад. Џон Вилијамс наглашава да се америчка индустријска производња правилно пондерисна према стопи инфлације, није вратила на ниво из 2008. године, а још мање на врх који је био 2000. године, и да је опет пала.

Амерички потрошач је исцрпљен, преоптерећен нагомиланим дуговима и без шансе да повећа приходе. Цела америчка економска политика је фокусирана на спашавање неколико њујоршких банака, а не на спашавање америчке економије. 

Економисти и њихови саучесници у превари са Вол стрита одбацују пад индустријске производње уз објашњење да у америчкој економији сада доминирају услуге. Економисти се претварају да су то услуге у сектору високих технологија, док у стварности доминирају конобарице, шанкери, продавци са непотпуним радним временом и помоћници у амбулантама који су заменили производна и инжењерска занимања уз зардау која је далеко нижа. То је довело до пада агрегатне тражње у САД. Када повремено неолиберални економисти препознају проблеме, они за то оптужују Кину.

Није јасно да ли се америчка економија може обновити. Да би се то догодило, економија САД би морала да се подвргне поновној регулацији финансијског система и да врати назад занимања која је извезла у стране земље. То би захтевало, како показује Мајкл Хадсон у његовој новој књизи (Killing the Host), револуцију у политици опорезивања која би спречила финансијски сектор да извлачи вишак из економије и капитализује се на њему кроз издавање дужничких хартија од вредности на које наплаћује камату.

Америчка влада, коју контролишу корумпирани економски интереси, никада не би дозволила политику која би посегнула за бонусима руководилаца у финансијском сектору и за профитима Вол Стритових актера. Данашњи амерички капитализам прави новац тако што продаје америчку економију и људе који зависе од ње.

У „слободној и демократској" Америци, влада и економија служе интересима који су далеко од интереса америчког народа. Продају америчког народа штити огромна пропаганда коју обезбеђују економисти који заступају идеје слободног тржишта и корумпирани новинари плаћени да лажу.  

Када падне Америка, тада ће пасти и Вашингтонове вазалне државе у Европи, Канада, Аустралија и Јапан. Ако Вашингтон не уништи свет у нуклеарном рату, свет ће бити обновљен а корумпирани и раскалашни Запад ће представљати безначајан део новог света.

*Џон Вилијамс је оснивач угледног сајта www.shadowstats.com који даје знатно реалније статистичке податке о америчкој економији од званичних

Превео Иван Т. Лукић

http://www.paulcraigroberts.org/2016/01/18/the-21st-

century-an-era-of-fraud-paul-craig-roberts/  

 

Србија Јеврејским заједницама враћа имовину жртава холокауста

nspm.rs

Блиц: Србија Јеврејским заједницама враћа имовину жртава холокауста који немају наследнике и даје 950.000 евра годишње у периоду од следећих 25 година

Блиц

Држава Србија планира да ублажи неправду према жртвама холокауста које немају наследнике тако што ће јеврејским заједницама у нашој земљи, не само вратити имовину одузету од тих жртава, већ ће им сваке године наредних четврт века уплаћивати по 950.000 евра ради проучавања тог злочина над Јеврејима током Другог светског рата.

 

Ова питања треба да буду уређена Законом о отклањању последица одузимања имовине жртвама холокауста без живих наследника, који је у фази припреме предлога за Владу и чије се усвајање у парламенту очекује у најскорије време.

Председник радне групе за израду нацрта Закона Гордана Стаменић у изјави за Тањуг објашнила је зашто Србија доноси тај закон када није учествовала у прогањању и убијању Јевреја.

- Сва одузета имовина се сада налази, у већини случајева, у својини Републике Србије или појединих јединица локалних самоуправа, државних или јавних предузећа. Иако, на срећу, држава није учествовала у прогањању јеврејског народа, она не треба ни да има неку корист од последица Холокауста - указала је Стаменић.

Према њеним речима, ако би држава задржала имовину одузету жртвама холокауста у свом власништву, то би значило да она црпи корист из таквог немилог догађаја.

- Суштински разлог за доношење овог закона је дубоко саосећање спрског народа и представника српске власти према великим жртвама јеврејског народа током Другог светског рата - истакла је Стаменић, напомињући да су друга два разлога доношења закона формалне природе.

Први разлог је што Закон о враћању имовине и обештећењу из 2009. године прописује да ће се отклањање последица одузимања имовине žжртвама Холокауста без живих наследника уредити посебним законом, а други, јер је Република Србија потписница Терезинске декларације која се залаже за принципе прописане Нацртом закона.

Будући закон, како је указала, треба да отклони последице одузимања имовине žртвама Холокауста које немају живе наследнике, док се отклањање последица одузимања имовине жртвама холокауста које имају наследнике врши применом општег Закона о враћању имовине и обештећењу.

- Међутим и у једном и у другом случају не може се говорити о потпуном отклањању последица, тако да би можда примеренији назив овог закона био - 'ублажавање' последица одузимања имовине жртвама холокауста које немају живе наследнике - сматра Стаменић.

Она је указала да је враћање одузете имовине предвиђено да се врши у натуралном облику, који је идентичан начину прописаном општим Законом о враћању имовине и обештећењу, на чије одредбе посебни закон и упућује, и у складу са његовим истоветним начелима и са истоветним изузецима.

Стаменић је прецизирала да ће подносилац захтева за враћање имовине по посебном закону бити јеврејска општина на чијој територији се налази одузета имовина.

Такође, имовина ће се у натуралном облику враћати оној јеврејској општити на чијој се територији имовина налази.

- Други начин отклањања последица је финасијска подршка која се обезбеђуе у буџету Републике Србије. Предложено је да тај вид подршке износи 950.000 евра годишње, у наредних 25 година од доношења закона - рекла је Стаменић и напоменула да ће се та средства уплаћивати на рачун Савеза јеврејских општина.

Она је истакла да Закон тачно прописује у које се активности средства могу усмеравати.

Средства би требало да иду за проучавање Холокауста, за образовање о холокаусту за научно истраживање везано за Холокауст, затим на финансирање школовања младих талената Републике Србије, пруžање финансијске помоћи преживелим žртвама холокауста, затим јеврејској заједници у Србији и на трошкове који настану управљањем тих прихода.

Нацрт овог закона предвиђа и образовање Надзорног одбора са задатком да прати како се управља тим средствима.

- Председник Надзорног одбора ће бити представник Владе, а остали чланови ће бити представници јеврејских организација - Светске јеврејске организације за реституцију, Савеза јеврејских општина и јеврејских општина - рекла је Стаменић указујући да су њихови представници учествовали и у изради текста нацрта закона.

Када закон буде донет уследиће прикупљање захтева за враћање имовине након чега ће се знати и тачан број ствари и вредност одузете имовине од жртава Холокауста без наследика.

Директор Агенције за реституцију Страхиња Секулић рекао је Тањугу да рок за подношење захтева износи три године.

- Након истека тог рока биће познат и обим и вредност имовине - навео је Секулић.

(Блиц)

 

Ko čini oligarhiju koja zaista vlada Amerikom

UNIVERZITET PRINSTON OBJAVIO STUDIJU: ELITE VAN KONTROLE

TAJNA DRŽAVA: Ko čini oligarhiju koja zaista vlada Amerikom

PLANETA21:20, 11.01.2016.115

Postoji jedna vlada koja se bira, a iza nje je druga, koja gotovo nezavisno upravlja ogromnim političkim aparatom. Izabrani zvaničnici služe kao puko pokriće za stvarne odluke koje donosi birokratija

Jedno od značajnih dešavanja u američkom političkom životu tokom tokom poslednjih pet godina je postepeno prihvatanje, činjenice da američki birači više nemaju nikakvu stvarnu kontrolu nad sopstvenim vladama, i šire, nad svojim sudbinama.

U aprilu 2014. godine, Univerzitet Prinston je objavio studiju koja je utvrdila da "ekonomske elite i organizovane grupe koje zastupaju interese privrede imaju znatan nezavisan uticaj na politike vlade SAD, dok obični građani i masovno zasnovane interesne grupe imaju malo ili nimalo uticaja".

Zatim, u oktobru iste godine, Majkl Glenon, profesor Univerziteta Tafts je objavio poražavajući kritiku postojećeg stanja američke demokratije, "Nacionalna bezbednost i dvostruka vlada", koja navodi načine uz pomoć kojih aparat odbrane i nacionalne bezbednosti efikasno samostalno vlada, praktično bez odgovornosti, transparentnosti, odnosno kontrole i ravnoteže bilo koje vrste.

On koristi termin "dvostruka vlada": postoji jedna koja se bira, a iza nje je druga, koja gotovo nezavisno upravlja ogromnim političkim aparatom. Izabrani zvaničnici završavaju i služe kao puko pokriće za stvarne odluke koje donosi birokratija. Prikaz ove knjige koji je priredio Boston Gloub bio je propaćen brutalnim naslovom, "Glasajte za koga želite. Tajna vlada se neće promeniti."

Da, ljudi počinju da osećaju miris truleži - čak i oni koji gledaju televiziju u nadi da se neće morate da se suoče sa bednom stvarnošću koja ih čeka nakon što isključite svoje aparate. U septembru prošle godine bivši predsednik Džimi Karter je u razgovoru sa Oprom Vinfri upozorio:"Postali smo oligarhija umesto demokratije. I mislim da je to pričinilo naviše štete osnovnim moralnim i etičkim standardima američkog političkog sistema", rekao je 90-godišnji bivši predsednik.

Poslednji uzbunjivač je čuveni autor bestselera Majk Lofgren, čija nova knjiga upravo izašla, pod nazivom, "Paralelna država: pad Ustava i uspon Vlade u senci", koja potvrđuje ono što je već bolno očigledno:

"Paralelna(tajna) država je stvorila toliko kontradiktornosti u ovoj zemlji. Imate ogromne razlike između od bogatih i siromašnih; imate ovaj večiti rat, iako nam se neprekidno govori o slobodi. Imamo policijsku državu, a pričamo o slobodi. Imamo unutrašnje kontradikcije. Ko zna kako će se ovo završiti? Možemo propasti kao Sovjetski Savez; ili možda kliznuti u fašizam sa populističkom kamuflažom", kaže Longfren.

Neki delovi iz nedavnog intervjua sa Lofgrenom mogu posvedočiti o tome kako duboka država funkcioniše:

"Pa, pre svega, to nije zavera. To je nešto što deluje u sred bela dana. To nije zaverenička kabala. To su samo ljudi koji su napredovali do takvih položaja, i u njihovom najboljem interesu je da deluju na ovaj način. A obzirom na činjenicu da ljude više zanima šta radi Kim Kardašian nego šta čini budžet, ili šta vlada radi u Maliju, Sudanu, ili na drugim nepoznatim mestima, na kraju dobijamo otuđenu birokratiju, koja služi sama sebi, koja je jednostavno evoluirala do mogućnosti da radi ono što sada radi. To jest, da održava i unapređuje svoju moć.

Longfren govori i o tome ko (i šta) čini paralelnu državu:

Ključne institucije su upravo one za koje ljudi obično sumnjaju da jesu: vojno-industrijski kompleks; Pentagon i svi njegovi ugovorni partneri, (ali sada i čitav aparat državne sigurnosti SAD); Ministarstvo finansija; Ministarstvo pravde; neki sudovi, poput onog u južnom okrugu Menhetna, i na istoku okruga Virdžinija; kontraobaveštajna služba. Postoji i neka vrsta krnjeg Kongresa, koji se sastoji od nekih ljudi u rukovodećim odborima za odbranu i obaveštajne službe, koji znaju šta se dešava. Ostatak Kongresa ili ne zna ili ne želi da zna: oni su previše zauzeti u borbi za naredni izbor".

Lofgren dalje objašnjava da privatni sektor radi ruku pod ruku sa dubokom državom, bez obzira na to koja "partija" je na vlasti. Prema njemu, "Postoje razlike između Buša i Obame koje se mogu uočiti , međutim,  one su vrlo ograničene.

Naravno, milioni Amerikanaca i dalje uživaju da navijaju za kandidata s kim bi najradije popili pivo, ali verovatno duboko u njihovim srcima svi znaju da je stanje daleko mračnije.

(Russia insider)

informer.rs

ŽELJKO CVIJANOVIĆ O SRBIJI U 2016. GODINI: Čekaju nas tri scenarija - NIJEDAN MIRAN!

Informer

ŽELJKO CVIJANOVIĆ O SRBIJI U 2016. GODINI: Čekaju nas tri scenarija - NIJEDAN MIRAN!

PRVI SCENARIO: Kroz unutrašnje lomove ostvarićemo samostalnost bez spoljnih sukoba DRUGI: Lomovi će prevazići svrhu i nastaviće se na neodređeno vreme, rizikujući teške sukobe TREĆI, NAJOPASNIJI: Bićemo slomljeni stranim pritiscima i petom kolonom. Nećemo se mi u 2016. opredeljivati između SAD/EU i Rusije, već između SAD/EU i samostalnosti koju podržavaju Rusija i Kina

INFORMER 02. 01. 2016. 09:06

 

Biće ovo godina u kojoj će se otvoriti sve što je prethodnih 15 tinjalo. Godina u kojoj će se sredina teško držati: rđavi će biti još gori, dobri još bolji, mrzeće se kao da im je zadnje.

Godina u kojoj će inteligentni kastrati otklizati u izdaju svakog javnog interesa, glupave mudonje biće za brza rešenja, hvaleći svoju laku ruku; a i jedni i drugi u službi ideje da sa Srbijom konačno valja završiti. Spas neće doći spolja; on će zavisiti samo od koncentracije ljudi koji imaju oba ta retka dara. Kao nikad od 1941, Srbija će u 2016. biti podeljena na "nas" i "njih".

USLOV SVIH USLOVA
Prvi korak, uslov svih uslova, za samostalnost Srbije biće njeno naoružavanje u Rusiji, zbog koga zapadni ambasadori ne spavaju

Neće mi ovi redovi doneti mnogo prijatelja, ali ako vam se čini da će biti strašno, tačno je. Biće, ali prema onom što nam preti, biće to Vrnjačka banja. Idemo redom.

Otpor moćnima

Kad maloj pritisnutoj zemlji polazi za rukom da godinama vešto izbegava onu vrstu nevolja koje joj mogu doći glave, to je u redu. Samo što tad rizikuje da joj sve nevolje dođu u isto vreme. Kosovo! Srpska! Vojvodina! Region! Mobilizacija pete kolone! Pritisak za raskid sa Rusijom! Sirotinja! Sve su to vatre koje će 2016. paliti zatvoreni srpski lonac.

Kad, opet kao mala zemlja, pružiš otpor moćnijim, pa još ako u tome imaš nekog uspeha - a Srbija ga je imala u 2015. - tad, po pravilu, izazivaš protivnika da upotrebi sve moćnija oružja. I to je večita dilema svakog boksera autsajdera: da li da padneš u prvoj rundi, čim ti zakači bradu, ili ostaneš na nogama, pa da te masakrira ceo meč. Tu dilemu razrešili su samo oni retki autsajderi koji su pobedili. A umesto da mozgaju da li da padnu na početku ili na kraju, da bi pobedili, morali su da misle pobednički. Nisu, istina, svi koji su mislili pobednički bili pobednici, ali svi pobednici najpre su mislili pobednički.

Zapad želi razvaljenu Srbiju

Previše je od devedesetih para potrošeno, suviše je za četvrt veka rečeno i napisano, mnogo je pete kolone postrojeno da bi u Vašingtonu i Londonu tek tako odustali od ideje da samo razvaljena Srbija znači miran Balkan. Zato će Srbija biti napadnuta. Smenjivaće se destabilizacija iz regiona, krizni menadžment srpskim problemima i pumpanje napetosti iznutra. Ako se taj pritisak izdrži - a neće biti lako - srpska samostalnost biće ponovo rođena, i s tim će morati da se pomire zapadne sile budući da će njihovo nemirenje Srbiju gurati još bliže Rusiji.

Elem, problemi koji Srbiju čekaju u 2016. umnožavaće se što se budu više tretirali pojedinačno, kao gomila odelitih rđavih usuda. Ako se postave u odnos međuzavisnosti, Srbija će u 2016. imati samo jedan problem: hoće li kao država voditi pametnu nezavisnu politiku ili će biti slomljena unutar zapadnog dela sveta. I to nije ideološka dilema, kao što tupe prozapadni liberali okupljeni oko Latinke Perović. Istorija ih demantuje, svedočeći da su mnoge zemlje oko nas opstajale kao duboko vazalne, neke su kao takve čak napredovale.

Srbija, međutim, nije, kao što nije ni poslednjih petnaest godina. Dva veka srpskih rasprava između Istoka i Zapada - kakve, recimo, nisu imali Hrvati ili Albanci, pa i Bošnjaci i Crnogorci su ih završili čim su prestali da budu Srbi - nisu bile rasprave o opredeljenju između Brisela i Moskve, već o samostalnosti. Bile su san o slobodi.

Virus slobode

Razni vladari stupali su na čelo Srbije sa raznim snovima i idejama, ali svaki je završavao znajući da vazalna Srbija nije moguća bez dubokog unutrašnjeg raskola, čak građanskog rata. Iskustvo iz 2015. uverava me da je toga svestan i Vučić.

 

Public

Sledeća godina, dakle, neće biti godina EU integracija - jer one nisu proces, nego rezultat procesa - već osvajanja srpske samostalnosti. Ona se ostvaruje na dva načina: dogovorom velikih sila ili upravljanjem sopstvenim kvalitetima, oružanim, geopolitičkim, ljudskim, ekonomskim... SAD i EU neće samostalnu Srbiju, posebno ne onakvu koja bi postala balkanski virus slobode, kao u 19. veku. U interesu Rusije i Kine, na drugoj strani, jeste baš takva Srbija. (Zato ne treba upadati u grešku: Srbija se u 2016. neće opredeljivati između SAD/EU i Rusije već između SAD/EU i svoje samostalnosti, koju podržavaju Rusija i Kina. A to znači - vrlo je važno - i to da samostalna Srbija nije moguća ni ako je antiruska ni ako je antizapadna).

Prvi korak, uslov svih uslova, za samostalnost Srbije biće njeno naoružavanje u Rusiji, zbog koga zapadni ambasadori ne spavaju. Naravno, oružje neće da služi da bi Srbija pretila, već da bi se odbranila od regionalnih pretnji i postala preskup zalogaj zapadnim silama.

PEĆI ĆE SE SRBIJA NA SEDAM VATRI
Kosovo! Srpska! Vojvodina! Region! Mobilizacija pete kolone! Pritisak za raskid sa Rusijom! Sirotinja! Sve su to vatre koje će 2016. paliti zatvoreni srpski lonac

Ako to uspe, Srbija će biti na putu samostalnosti; ako postane samostalna, imaće u rukama glavni uslov za preporod ekonomije. Ako uspe sve to, izboriće podršku velikih sila za svoju samostalnost i svoj novi život.

Sukobi velikih

Otud su pred Srbijom tri scenarija za 2016. Prema prvom, kroz velike unutrašnje lomove ostvariće samostalnost bez spoljnih sukoba kao zemlja smeštena u oku oluje, kojom vitlaju sukobi velikih.

Prema drugom, lomovi će prevazići svoju svrhu i nastaviće se na neodređeno vreme, rizikujući teške unutrašnje sukobe. Prema trećem, najopasnijem, Srbija će biti slomljena stranim pritiscima i petom kolonom, što će u njoj probuditi mnoge snage koje nam danas izgledaju kao da spavaju. Jedno je sigurno: nijedan od scenarija za 2016. ne predviđa mirnu godinu.
ŽELJKO CVIJANOVIĆ

Cvijanović prošle godine skoro sve pogodio

* Pitanje srpskog odnosa prema Rusiji za Vašington i Brisel naglo će se vinuti ka vrhu prioriteta

* Srbi da se odreknu Rusa neće moći i da hoće. Neće moći čak ni ako se u to ime potuku međusobno

* Onaj ko kaže da je suviše malo Srba koji bi se tukli među sobom u pravu je, a bio bi i više kad bi znao dve stvari. Prvo, u tehnologiji uličnih revolucija nije više neophodno ono što se zove "kritičnom masom": u trenutku puča u Kijevu na ulici nije bilo više od 20.000 ljudi. I, drugo, uz dnevnicu iz ruku Viktorije Nuland vitlanje oružjem po ulicama Beograda preko noći bi postalo najunosnija privredna grana.

* U Grčkoj će - iako su u nju utrpane silne milijarde, kojih za nas nema - pre proleća na vlasti biti, na užas Angele Merkel, politički potomci komunističkog generala Markosa

 

rs-lat.sputniknews.com

Priznanje ambasadora Kirbija

Sputnik

Nije ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji Majkl Kirbi rekao nešto što već nismo znali i najavljivali makar još od Prvog briselskog sporazuma Beograda i Prištine iz 2013. godine, ali ovo jeste prvi put da je neki američki zvaničnik javno rekao da će pred Srbiju biti stavljen i zahtev da se saglasi sa ulaskom Kosova u Ujedinjene nacije.

„Ne tražimo da Srbija prizna nezavisnost Kosova, već normalizaciju odnosa Beograda i Prištine. Šta će ta normalizacija na kraju tačno značiti, na Evropskoj uniji je da definiše, ali, po nama, to uključuje i članstvo Kosova u UN", rekao je Kirbi u intervjuu „Novostima" objavljenom ovog petka. I još je dodao: „Zapadna Nemačka nikad nije priznala Istočnu Nemačku, a ona je bila u UN".

Kirbijevo spominjanje Zapadne i Istočne Nemačke u kontekstu normalizacije odnosa Beograda i Prištine predstavlja ključ za razumevanje načina na koji bi Kosovo, bude li kako Kirbijevi poslodavci nameravaju, trebalo da uđe u Ujedinjene nacije.

Reč je, naime, o sporazumu Istočne i Zapadne Nemačke od 21. decembra 1972. godine o normalizaciji međusobnih odnosa koji nije podrazumevao formalno međusobno priznanje ali je govorio o „načelima suvereniteta i jednakosti država, poštovanja nezavisnosti, samostalnosti i teritorijalnog integriteta", potvrđivao je „nepovredivost međusobnih granica sada i ubuduće" i, pored ostalog, nalagao i „razmenu stalnih predstavništava". Ovaj sporazum, i u tome je njegova suština, Istočnoj Nemačkoj omogućio je da postane članica UN. To je model koji bi Kirbi sad da primeni na Srbiju i Kosovo.

Sama namera arhitekata i sponzora krnje kosovske nezavisnosti da Kosovo uguraju u UN, inače, otkrivena je javnosti još pre više od četiri godine, zahvaljujući Vikiliksu i depešama američke diplomatije koje je organizacija Džulijana Asanža objavila.

„Mi tražimo od Beograda da prestane s pokušajima da ospori status Kosova, uključujući i lobiranje protiv priznanja ili sprovođenje nepoželjnih akcija u međunarodnim organizacijama", poručila je u demaršu Beogradu 30. januara 2010. tadašnja američka državna sekretarka Hilari Klinton (depeša pod oznakom 10STATE9661), dok depeša 10BRUSSELS85, takođe s početka 2010, opisujući sastanak predstavnika zemalja Kvinte (SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Italija) i predstavnika Evropske komisije, otkriva njihov stav da ovaj „međunemački model" — to jest, Kosovo u UN — „može da bude samo privremeno rešenje" na putu ka konačnom, formalnom srpskom priznanju nezavisnog Kosova. Najzad, sudeći po depeši 08BELGRADE1338 s kraja 2008, nekadašnji šef srpske diplomatije Vuk Jeremić još tada je, u razgovoru s američkim kongresmenom Tedom Poom, rekao da je „takav nemački model najbolje čemu Srbija može da se nada, 'ako budemo imali sreće'"…

Treba podsetiti i da su naši EU partneri još u Prvi briselski sporazum pokušali da ubace odredbu po kojoj bi se Srbija obavezala da ne sprečava ulazak Kosova u međunarodne organizacije. Kao što je poznato, ovaj je zahtev na kraju sveden na 14. tačku sporazuma prema kojoj se „dve strane obavezuju da neće jedna drugu blokirati, niti podsticati druge da blokiraju evropske integracije druge strane".

Time je srpska strana izbegla da pruži svoj blagoslov za ulazak Kosova u UN, ali, naravno, problem ovime nije bio rešen već samo odložen. O tome, na kraju krajeva, svedoči i Kirbijeva izjava „Novostima".

Iako je američki ambasador rekao da će odluku o konkretnom sadržaju pojma normalizacija odnosa doneti Evropska unija a ne SAD, i iako pet članica EU Kosovo ne priznaje kao nezavisnu državu, nema mesta sumnji da će upravo ovaj zahtev — za davanjem neke vrste saglasnosti za ulazak Kosova u UN — pred Srbiju biti postavljen.

I to, reklo bi se, veoma uskoro. Teško je, naime, na bilo koji drugi način protumačiti vašingtonski nalog Majklu Kirbiju, ambasadoru koji uskoro napušta Beograd, da o ulasku Kosova u UN (napokon) progovori javno.

Šta je izazvalo ovo ubrzavanje kosovskog pritiska na zvanični Beograd? Jedan od važnijih faktora moglo bi da bude pojačano američko nastojanje da Rusiju izbaci s Balkana, koje se očitovalo i u nedavnom upućivanju pozivnice Crnoj Gori da se priključi NATO-u.

Reč je o nastavku procesa koji je postao sasvim vidljiv kada su Evropska komisija i Bugarska, obe pod dokazanim američkim pritiskom, izminirale projekat gasovoda „Južni tok". Ovo je pre svega učinjeno da bi se sprečilo, kako to vidi Vašington, jačanje energetske zavisnosti ovog dela Evrope od Rusije. Potrebno je, međutim, prekinuti i političku zavisnost, čime i dolazimo do pitanja Kosova. Logika (Vašingtona) je sledeća: u svojoj, kakvoj-takvoj, borbi za očuvanje Kosova u (formalnom) sastavu Srbije, Srbija zavisi od glasa Rusije u Savetu bezbednosti. Dobrovoljnim odustankom Srbije od borbe za Kosovo, u vidu saglasnosti za ulazak Kosova u UN o kojoj govori ambasador Kirbi, nestalo bi srpske potrebe za Rusijom u Savetu bezbednosti, čime bi i ruski politički uticaj u Srbiji postao znatno manji nego što je sada.

U prvim reakcijama na Kirbijeve reči, srpski zvaničnici istakli su nameru da se zahtevu za Kosovu u UN suprotstave. To su već učinili, kao što podsetismo, i prilikom sklapanja Prvog briselskog sporazuma, a učinili su isto, indirektno, i uspešnim suprotstavljanjem pokušaju utrpavanja Kosova u Unesko. Imajući to u vidu, nije nezamislivo da zaista nameravaju da učine ono što sada najavljuju.

S druge strane, odbijanje ovog zahteva usporiće, pa i potpuno blokirati, proces briselskog dijaloga o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, a time će biti blokirano pregovaračko Poglavlje 35 sa Evropskom unijom, a time, posledično, i čitave srpske evrointegracije. Da li je takav scenario zamisliv, imajući u vidu onu količinu egzaltacije kakva je bila iskazana prilikom nedavnog otvaranja pregovaračkih poglavlja 32 i 35?

Neminovno je, jedno od ova dva će nastradati — ili srpska borba za Kosovo i Metohiju, ili srpske EU integracije. Koje? Ovo će zavisiti od volje i namera srpskih vlasti, od jačine pritiska Vašingtona i njegovih evropskih satelita, od spremnosti Rusije da pomogne Srbiji da se ovom pritisku odupre, od spremnosti Srbije da prihvati pomoć Rusije… U svakom slučaju, nažalost, čini se da nas čeka uzbudljiva, možda i prelomna nova 2016. godina.

 

standard.rs

КИРБИ ИЛИ КРАЈ ЕРЕ МАЛИХ ПОТЕЗА

• субота, 26 децембар 2015 00:53

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

Време између посете Рогозина и избора биће кључно за Србију. У том времену постојаћемо само „ми" и „они"

1.
Тешко је извагати шта је Кирбијев позив Србији да се сагласи са пријемом „Косова" у УН био више. Или знак да се Америци на Балкану жури и више нема времена за игру „и Косово и ЕУ". Или је пак понуда шта је све потребно да заустави мобилизацију америчке колоне и легије корисних идиота против Вучићеве владе. Али вагање та два циља и није врх мудрости, јер они се не искључују. Са друге стране, Вучић је свестан да Кирби убрзава и да се његов Ватерло приближио. А тада никоме није свеједно, посебно ако у њему тиња још нека нада да је сукоб могуће избећи.

Две су групе проблема разлози тог убрзања: регионални и унутрашњи. Наравно, врапци одавно певају да је регонални проблем ширење руског утицаја на Балкану. Оно о чему врапци ћуте је следеће: тај утицај, веома млад у свом последњем налету, још увек ни изблиза не превазилази амерички. Та чињеница дисквалификује локалне глупаке, који верују како је довољно признати Крим и написати Путину писмо, па ће он све што је послао у Сирију преместити у Србију. Али то, срећом, елиминише и глупаке са друге стране, јер сваки грам тог утицаја биће важан кад две стране једном седну за сто да поделе свет. Баш то је разлог зашто су Американци покренули четири балканска пројета, који би итекако могли да их учврсте у региону.

2.
Први је позив Црној Гори у НАТО, који за сада тече релативно мирно, али још дубоко у зони ризика. Други је америчка идеја о промени имена Македоније, која ће ступити на сцену чим се тамо у априлу опосле избори. Име Северна или Горња Македонија вероватно неће усрећити Грчку, али Амери имају и снаге и компензација да убеде Атину како је то за њу частан излаз из дуге блокаде односа са Скопљем. Промена имена одблокираће македонски пут у НАТО и више јој ништа неће стајати на њему. Наравно, то би Србију и Српску (БиХ) довело у још тежи положај, још више им одсецајући алтернативе чланству у НАТО.

Још амбициознији план САД је уједињавање Кипра. Тако нешто би усрећило Грке, док би грогираног Ердогана, уз гаранције за утицај кипарских Турака у власти, вратило на сцену као фактора мира и разумевања. Односи Грка и Турака, најнеуралгичнија тачка јужног крила НАТО, били би поправљени, што би смањило изгледе Руса и за притисак на Ердогана и за утицај на Атину. Србија би остала без два балканска пријатеља – Грчке и Кипра – на путу одбране Косова, и то не би био мали ударац.

Коначно, четврто, свесни да упис Србије у НАТО није лака ствар, без обзира што је добар део српске власти и још већи део елите сасвим легао на то, Амери убрзано раде на одсецању Срба од свих могућих алтернатва том војном савезу. Кирбијев захтев да Србија уреди односе са „Косовом" према моделу две Немачке подразумева фактичко одсецање Србије од Русије у УН. Наиме, Русија и Кина биће одани савезници Србије у Савету безбедности за пријем Косова у УН, али легитимитет њихове подршке или чак вета био би озбиљно угрожен ако би се са пријемом „Косова" сагласила Србија.

Пре Кирбијевог захтева, из западних дипломатских коридора у Београду пуштен је спин који Србију суочава са последицама одбијања. А у њему се каже да захтева за суштинским признањем „Косова" као услова Београду за ЕУ не би ни било, или бар не би дошао тако брзо, да Вучић није пружио отпор за пријем Приштине у Унеско. Елем, на српском порука гласи: отпор се не препоручује, он вас води у још тежу ситуацију.

3.
На треба занемарити ни унутрашње разлоге за Кирбијево скидање рукавица. Наиме, никад од времена Коштунице Србија није за тако кратко време повукла толико потеза који се нису допали првој међу амбасадаама. Најпре је Вучић одбио да прода Телеком америчком фонду, и нешто не верујем да се то догодило због разлике у цени од стотинак милиона долара. Потом је покушао да макар ублажи и успори десјтво свооје брзоплете грешке кад је под притиском амбасада, дела јавности и агената утицаја из своје околине најавио смену Братислава Гашића. Онда је направио правила за гласање на скупштини СНС, где би за високе функције могли да пропадну сви кандидати са серитификатом западних амбасада. То је за Кирбија посебан проблем утолико што ће та скупштина одредити какартер парламентарних избора. Затим је довео свог човека на чело специјалног тужилаштва за организовани криминал уместо Миљка Радисављевића, који је дуго остао на том месту јер је уживао подршку Амера. Па је опструисао избор тужиоца за ратне злочине, кога је намештао за свог наследника Владимир Вукчевић, још један амерички клијент. А онда је послао у пензију и Милорада Вељовића, једну од најважнијих америчких фигура у Београду. На крају, не само да је дао пуну подршку Додику него је и најавио присуство готово целе владе на прослави Дана Српске 9. јануара, баш кад је Додик решио да направи једно пркосно обележавање, будући да су му тај дан оспорили и странци и Сарајево.

Преживео би Кирби и ову сечу америчких људи у Београду – остало их је довољно – па и све остало кад се не би плашио да је све то увод у нешто веће. Утолико пре што се то веће одазива на име Дмитриј Рогозин, и што ће бити Београду већ у јануару. Сем тога, Амери су уверени да Руси веома озбиљно играју преко Томислава Николића. А он је у игри „затезања", поручујући Вучићу да не треба да се води тиме како ће, ако послуша Кирбија, избећи сукоб. Имаће га свакако, и то затезање је од највеће користи управо Вучићу у одсуству патриотске опозиције, која је пропустила сваку прилику да буде коректив државне политке.

4.
Све то најављује крај позиционе игре малих потеза. Дакле, само су два актера у директном сукобу: Вучић и Амери. Кад се прича о слободи медија, Вучић и Амери. Кад новинари траже смену Гашића, исто то. Кад патриотска опозиција са жутима разговара о изборним условима, Вучић и Амери. Кад Данас лаже како Србија више извози на Косово него у Русију, исто то и ништа друго. А то, кад у непосредном сукобу остану две стране, значи само једно: на његовом микронивоу остаћемо само „ми" и „они". Нећемо бити без шанси уколико препознамо ко су „они" бар онолико колико „они" препознају ко смо „ми".

Ако питате Амере, Србија ће пристати на захтеве или ће то учинити пошто буде сломљена. Из угла Србије, она Кирбијев захтев, после кога би уследио други а затим и трећи не може да прихвати без цене пуне дезинтеграције, можда чак грађанског сукоба. Не верујем да ће Вучић журити са крупним и гласним одговорима, не желећи да провоцира амерички бес, који ће уследити чим изгубе наду да ће се Београд предомислити. Али Ватерло га свакако чека.

Са друге стране, важан део решења јесте у томе да Србија ојача политичке односе са Русијом и економске са Кином. Притом је важно знати да оне неће бити безусловни српски покровитељи, већ партнери и заштитници, али само у мери не већој од оне у којој Србија буде у стању да води самосталну политику.

Кључ свега је у самосталној политици. Кључни моменат за освајање тога биће договор о наоружању постигнут са Рогозином. До тог тренутка – који не само да ће по себи бити јак потез него ће захтевати и друге јаке потезе – позициона игра и ситне чарке више су одговарале другој страни, која је пред сигналима Вучићевог отпора већ одмакла у мобилизацији против владе на широком спектру од пете колоне до глупака.

5.
Нажалост, после две деценије разграђивања, по капацитетима унутрашњег отпора, Србија данас више личи на Јануковичеву Украјину него на Асадову Сирију, а то ће рећи да не само да ће се теже одупрети насилницима него ће јој бити теже и помоћи са стране. Зато ће време између Рогозина и парламентарних избора бити кључно за Србију. У том периоду она ће се потврдити као јужнија верзија Јануковичеве Украјине или ће направити озбиљан искорак према самосталној политици.

Само то, а не илузија да постане руски клијент или реалност да остане амерички, даће јој какве-такве гаранције да у будућој подели света неће бити ситан презрени кусур.