Пад Алепа – опрезно до истине

Сви ми поуздано знамо да је реч о изворима који непрекидно све лажу када су у питању војне интервенције САД

Аутор: Бранко Павловић

субота, 08.10.2016. у 09:10

 

Алеп ових дана (Фото La–croix.com)

Поводом текста „Пад Алепа - упозорење за Москву", „Политика" од 4. октобра

У „Политици" 4. октобра, на трећој страни, у рубрици „Свет", новинар Владимир Вукасовић у тексту „Пад Алепа – упозорење за Москву", између осталог, пише:

„Може се, опреза ради, половина навода о ратним злочинима отписати као 'западњачка пропаганда'", али, наставља аутор „и тада би остало довољно грозота о сведочењима и снимцима из опкољеног дела Алепа да би тамошња ситуација уливала језу", уз позивање и на УН по којима напади „...руских авиона и трупа сиријског председника Башара ел Асада, као и савезничких групација из Либана и Ирана, представљају систематско уништавање медицинских установа у Алепу, те изнуривање цивила глађу и жеђу..."

Питања која желим да отворим на страницама „Политике" су:

1. Коју „половину" пропагандних тврдњи о „грозотама" које чине руске снаге су избацили из анализе? Који су то догађаји за које новинар сматра да су просто речено лаж коју пласира САД? Питам ово аутора због тога што из наставка текста имам утисак да је управо он прихватио највеће пропагандне лажи Запада као истините.

2. О ком извештају УН Вукасовић говори као о крунском доказу за тврдње које износи? Осим ако не мисли на изјаве Бан Ки Муна. Али онда би могао да се ослони и на изјаве папе Франциска. Где је то непристрасно утврђено чињенично стање о коме Вукасовић говори? Мени изјаве и Бан Ки Муна и папе Франциска, као и дипломатски потези САД, говоре само о томе да је слом терориста у источном Алепу известан, а онда насилна промена режима у Сирији више није могућа. Дакле, сведоче о пропасти политике САД у Сирији и хистерији која их због тога хвата.

3. У последњем западном извештавању о бомбардовању болнице у делу Алепа под контролом терориста наведено је да је погинуло једно дете. Кад би заиста за то била одговорна авијација Русије, онда би од последица експлозије авионске ракете или бомбе погинуло скоро све медицинско особље и скоро сви затечени болесници у том објекту. Већ из саме тврдње се види да је немогуће да се ради о удару руске авијације. Ако погледамо снимке, на које се Вукасовић такође позива, онда ћемо уочити да цивили на око 50 метара од експлозије беже да би ухватили неки заклон. Код удара из ваздуха, сви ти цивили на брисаном простору у таквој близини експлозије би били убијени.

4. Одакле „Политикином" новинару идеја да је Русија одговорна за уништење хуманитарног конвоја? На сајту Министарства одбране Руске Федерације скоро сваког другог дана објављују билтене из Сирије са извештајима о томе колико и чега је од хуманитарне помоћи достављено. Шта од тога није тачно? Дакле, Русија убедљиво највише утиче на обезбеђивање хуманитарне помоћи у Сирији, у континуитету, па зашто би онда уништавала те шлепере? И на основу којих утврђених чињеница Вукасовић мисли да је то пример који треба приписати Русији?

5. Како је аутор дошао до тога да, опреза ради, треба отписати половину оптужујућих тврдњи? Па сви ми поуздано знамо да је реч о изворима који непрекидно све лажу када су у питању војне интервенције САД. Колин Пауел, као највише рангирани генерал САД, пред Конгресом и пред камерама лагао је цео свет да Ирак поседује средства за масовно уништење. Последица тог лагања је смрт сада већ скоро милион људи у Ираку, више милиона тешко рањених, настанак Даеша (ИД или ИСИЛ), хаос у Сирији, итд. Како онда медијима у САД, када су у питању војне интервенције те велике силе, треба уопште веровати, кад су то доказани лажови највећих замисливих размера? И то баш ми, који смо на својој кожи искусили лаж о наводном убијању цивила у Рачку, која је искоришћена као повод за бомбардовање 1999. године.

6. Да ли новинар мисли да је ослобађање дела града од терориста могуће без цивилних жртава? И да ли мисли да када терористи држе део Алепа и делове Сирије, док их нико не напада, цивилних жртава нема? Обрнуто, одсуство борбе против тероризма проузрокује неупоредиво више цивилних жртава него током борбе против њих. Погледајмо само колико цивила су они убили и колико цивила се удавило у Средоземном мору, бежећи од тероризма, па ћемо одмах лако израчунати да све те „грозоте" у вези са ослобођењем источног Алепа нису ни стоти део погинулих цивила због дивљања терориста.

Одлучио сам се да ово напишем зато што сам стекао утисак да аутор текста о којем је реч уопште није злонамеран, него да, по мом мишљењу, нема довољно изграђен механизам разоткривања система обмане којима се Запад служи и зато сам помислио да би отварање овакве полемике било корисно за читаоце „Политике", а и за ширу јавност. Моја предност је вероватно у томе што се „Политика" у мојој породици чита од 1904. године и такорећи „генетски" смо имуни на пропаганду било које врсте.

Адвокат

http://www.politika.rs/scc/clanak/365162/Pogledi/Pad-Alepa-oprezno-do-istine

fakti.org

Да ли је Србија суочена са ултиматумом или власт за ултиматум продаје оно на шта је пристала?

ГДЕ ЈЕ ИЗЛАЗ: У НАСТАВЉАЊУ „ВУЧИЋЕВИМ ПУТЕМ" ИЛИ У „НАСЛОНУ НА РУСИЈУ"?

 

• Славко СТЕВАНОВИЋ: Наши преговарачи су се из Брисела „враћали са победом од 5:0", а то су све били погрешни потези - не српска победа, како су они то представљали у јавности. На крају ће нам тражити и формално признање. Плашим се да је све ово још раније договорено. Поручујем влади и премијеру да не чине тај срамни чин, који ће у историји остати забележен
• Ђорђе ВУКАДИНОВИЋ: Није ултиматум у питању. Све произлази из Бриселских споразума и све је то власт врло добро знала и тада. За разлику од неких бољих времена из наше историје, сада се пред ултиматумима повијамо и прихватамо чак и оне за које немамо разлога да прихватамо. Србија је некада одбијала стварно тешке ултиматуме и трагичне, а сада се све прихвата под „страшном претњом" прекида ЕУ-интеграција
• Бранко ПАВЛОВИЋ: Вучић ће сигурно пристати на постављени захтев. Уступак који ће му се учинити, биће нека додатна формулација која „може, али и не мора" да се тумачи као правило које ће се, ето тобоже, применити само на Телеком и његову имовину, али не и као генерални принцип. А кад дођу на ред имовине и остала права других правних лица на КиМ, онда ће неки нови Ђурић да нас обавештава о новом ултиматуму и како су нас из ЕУ опет преварили
• Жељко ЦВИЈАНОВИЋ: Могу да разумем да Вучићева одлука неће бити лака јер, и ако прихвати ултиматум и ако га одбије, доћи ће тешки дани за нашу земљу. Али, иако одлука неће бити лака, избор је једноставан. Одбијањем ултиматума добијамо западни и регионални притисак на неизвесним исходом. Сва овдашња пета колона и западне агентуре биће подигнуте, и то се заиста може завршити ратом. Али, ако прихватимо, то се већ на средњи рок не може завршити другачије него снажним унутрашњим тензијама и у влади, и Вучићевој странци, и у друштву
• Рајко ПЕТРОВ НОГО: Ко је и на шта пристајао када се одлучивало без ока јавности, о томе ће се читати, ваљда, у мемоарима. Али сада, када ваља предати, како кажу, 200 милијарди долара вредности и толики варани народ, ту се просто човек скамени. Не знам за даље путеве и беспућа - стојим разрогачених очију

        СЕВНУ из Брисела оно што се одавно очекивало. Заправо, оно што су су одавно очекивали сви трезвени у Србији и опомињали власт у Београду да ће се све тако завршити. А и још тужније и ружније.

        Вучићев бриселски преговарач Марко Ђурић објавио је да и Приштина и Брисел траже имовину Телекома у јужној покрајини. Да је, у суштини смарају приштинском, шиптарском.

        Ђурић је објавио да је „изненађен и увређен" и да он на то не би пристао, али да одлуку препушта великом и мудром премијеру којем он, наравно, безгранично верује.

        Али, да ли је ово ултиматум или Приштина и Брисел само траже од Београда оно на шта је пристајао још од времена владавине Бориса Тадића?

        Не продаје ли власт Србији за ултиматум оно на шта је (још у Борисово време) сама пристала, па то сада Србији мора представити као ултиматум (јер, сила Бога на моли!)?

        Ко је већи проблем за Србију и њену будућност - Београд или Брисел?

        Где је излаз? У настављању Вучићевог пута или у „наслону на Русију", као што су говорили неки српски државници?

Стижу плодови онога што је власт сејала последњих неколико година

Славко СТЕВАНОВИЋ, председник Скупштине АП Косова и Метохије

 

• Решење је да се прекину бриселски преговори, да се окренемо Русији и вратимо преговоре у УН. И да додам: када смо ми предводили блокаде, долазило је по 20.000 људи, а сада је на протестима пред Трепчом - шачица. Народ је видео да је преварен

 

        ПРВО, говорим са позиције председника Скупштине АП Косово и Метохија.

        Сваком грађанину, а мислим и влади и овом премијеру, јасно је да сада само убирају плодове чије су семе сејали пре неколико година. Ми смо им указивали на грешке, а они су тражили да им верујемо. Ми им нисмо поверовали!

        Онда су поставили привремена већа.

        Од оног момента кад смо им дали царину, укинули институције, суд и цивилну заштиту, шта смо могли друго да очекујемо него да ће да нам траже имовину. А и чија је то имовина? Ако не можемо да користимо нашу имовину и да уђемо на Косово и Метохију, како је то онда наша имовина? А то су потписали.

        Укинуте су нам институције, а сада, видим, упућен је позив да четири општине направе заједничку седницу. И питам: на чијим изборима су изгласане, ко је те изборе расписао, по чијим законима су спроведени?

        Подсетићу да су се наши преговарачи из Брисела „враћали са победом од 5:0", а то су све били погрешни потези - не српска победа, како су они то представљали у јавности.

        На крају ће нам тражити и формално признање. Плашим се да је све ово још раније договорено. Поручујем влади и премијеру да не чине тај срамни чин, који ће у историји остати забележен. Али, заиста страхујем да је то раније договорено и да се сада тражи начин да се то оправда.

        У име грађана Косова и Метохије и покрајинске Скупштине им поручујем: нека то не раде. Решење је да се прекину бриселски преговори, да се окренемо Русији и вратимо преговоре у УН.

        И да додам: када смо ми предводили блокаде, долазило је по 20.000 људи, а сада је на протестима пред Трепчом - шачица. Народ је видео да је преварен.

Приштина нас и понижава, неће позивни број из наше руке, хоће га од Албаније или директно

Ђорђе ВУКАДИНОВИЋ, уредник НСПМ

 

• Одговорност за ову ситуацију је апсолутно на Вучићу и срамном потписивању Бриселског споразума - како оног из 2013, тако и оног из 2015. и сада сви рачуни долазе на наплату. Сад му не вреди да глумата и плаче и пренемаже се, када му траже да реализује оно што је олако обећао и потписао

 

        НИСМО сада пред ултиматум, већ смо то одавно и што је најгоре, а за разлику од неких бољих времена из наше историје, сада се пред ултиматумима повијамо и прихватамо чак и оне за које немамо разлога да прихватамо.

        Србија је некада одбијала стварно тешке ултиматуме и трагичне, а сада се све прихвата под „страшном претњом" прекида ЕУ-интеграција.

        Другим речима, одговорност за ову ситуацију је апсолутно на Вучићу и срамном потписивању Бриселског споразума - како оног из 2013, тако и оног из 2015. и сада сви рачуни долазе на наплату. Сад му не вреди да глумата и плаче и пренемаже се, када му траже да реализује оно што је олако обећао и потписао.

        Наравно да треба одбити и прекинути бриселске преговоре и одустати од њихове примене. Али, ако пажљиво слушате о чему се овде ради, видећете да смо већ прихватили међународни телефонски број за Косово, а сад се само цењкамо да ли ћемо ишта добити за узврат или не. Приштина нас још додатно понижава и одбија да добије тај број из наше руке, него од Албаније или директно.

        Ако ми дозволите: прво бих да констатујем да стварно није ултиматум у питању. Све то произлази из Бриселских споразума и све је то власт врло добро знала и тада.

Од наводних фантастичних погодности Бриселског споразума и даље нема ничега

Бранко ПАВЛОВИЋ, адвокат

 

        ДАНАС све већи број Вучићевих пратилаца није спреман да се саможртвује за великог вођу, па последице Бриселских споразума испливавају у јавности као „ултиматуми".

        Вучић ће сигурно пристати на постављени захтев.

        Уступак који ће му се учинити, биће нека додатна формулација која „може, али и не мора" да се тумачи као правило које ће се, ето тобоже, применити само на Телеком и његову имовину, али не и као генерални принцип. А кад дођу на ред имовине и остала права других правних лица на КиМ, онда ће неки нови Ђурић да нас обавештава о новом ултиматуму и како су нас из ЕУ опет преварили, а били су нам "обећали" да када жртвујемо имовину Телекома, онда смо тиме заштитили осталу имовину.

        А никад ништа слично нити пише у Бриселским споразумима нити би нам са Запада икада тако нешто обећали.

        Укратко, од наводних фантастичних погодности Бриселског споразума и даље нема ничега, а све, од судова и полиције до имовине, иде у корист Приштине.

Прави циљ бриселског ултиматума је - забијање клина између Београда и Москве

Жељко ЦВИЈАНОВИЋ, уредник Новог Стандарда

 

• Избор је једноставан јер - да парафразирам Черчила - ако пружи отпор, Вучић можда неће нацији спасити мир, али ће јој спасити образ. Ако пристане на ултиматум, изгубићемо најпре образ и пред собом и пред нашим пријатељима, а потом, наравно, и мир

 

        СМИСАО бриселског ултиматума, као и оног који ће тек да уследи - да Београд уведе санкције Додику и окрене леђа Српској - има више циљева и више нивоа значења. Основни је забијање клина између Москве и Београда.

        Наиме, ако се Србија одрекне своје имовине на Косову и Метохији и права да она да позивни телефонски број Приштини, а не да јој га да нека друга земља (Аустрија), још више, ако се одрекне својих права и обавеза у Српској - она више неће бити ни кредибилан партнер ни неко ко може да чини простор руског утицаја на Централном Балкану.

        Далеко од тога да би тада Русија окренула леђа Србији, али своје активности овде свела би на минимум, док би агенти западног утицаја ликовали како нам Русија никад, па ни сад, није помогла. Таква тактика свакако је много ефектнија од притиска да Београд Русији уведе санкције, јер, кад би се то догодило, Русија би у очима Срба остала велика, док, у случају да смањи присуство у Србији, постаје темом сумњичења.

 

        То значи да, ако се одрекнемо имовине на Косову, не само да остајемо без баснословних економских ресурса већ и без шансе да одбранимо остатак своје независности. Речју, тада Србија упада у дуго ропство, и искључује се из европских и светских процеса ресуверенизације земаља, какав видимо широм света.

        Могу да разумем да Вучићева одлука неће бити лака јер, и ако прихвати ултиматум и ако га одбије, доћи ће тешки дани за нашу земљу. Али, иако одлука неће бити лака, избор је једноставан.

        Одбијањем ултиматума добијамо западни и регионални притисак на неизвесним исходом. Сва овдашња пета колона и западне агентуре биће подигнуте, и то се заиста може завршити ратом. Али, ако прихватимо, то се већ на средњи рок не може завршити другачије него снажним унутрашњим тензијама и у влади, и Вучићевој странци, и у друштву. Уверен сам да је управо на тако нешто мислио некадашњи амерички функционер Роберт Гелбард, који је 90-тих година предвидео да ће последњи чин распада Југославије бити грађански рат у Србији.                            

        Избор је једноставан јер - да парафразирам Черчила - ако пружи отпор, Вучић можда неће нацији спасити мир, али ће јој спасити образ. Ако пристане на ултиматум, изгубићемо најпре образ и пред собом и пред нашим пријатељима, а потом, наравно, и мир.

Од првих преговора и уступака се очекивало да ће рачун доћи на наплату

Рајко ПЕТРОВ НОГО, песник и академик

 

        ТАЈ пут је одавно беспуће.

        Већ од првих преговора и уступака очекивало се да ће једанпут рачун бити испоручен.

        Ко је и на шта пристајао када се одлучивало без ока јавности, о томе ће се читати, ваљда, у мемоарима. Али сада, када ваља предати, како кажу, 200 милијарди долара вредности и толики варани народ, ту се просто човек скамени.

        Не знам за даље путеве и беспућа - стојим разрогачених очију, као и ви.

        Диана Милошевић

 

--
Објавио Blogger у Dobro jutro Srbijo датума 10/08/2016 11:50:00 пре подне

Интероперабилна НАТО логистика Србије

fsksrb.ru

Горан Јевтовић - Интероперабилна НАТО логистика Србије | Фонд Стратешке Културе

Горан ЈЕВТОВИЋ

Док читаоци буду бистрили овај анти–НАТО осврт, у исто време ће у Народној скупштини Републике Србије увелико тећи конструктивни хвалоспеви и једнообразни монолози, тачније срцепарајући рецитали еврофанатизованих посланика – западних и домаћих плаћеника, о „Закону о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Организације НАТО за подршку и набавку (NSPO) о сарадњи у области логистичке подршке".[i]

О чему се заправо ради и чиме нас то српски властодршци часте у предвечерје најављених избора, усвајајући брзопотезно и на кварно, у свеопштој политичкој галами у којој слуђени народ не може да се сабере и да разазна више било шта, још један погубан законски пропис?

Посреди је заокруживање НАТО агенде у Србији, значајне активности након које није ни потребно званично учлањење земље у северноатлантску Алијансу. Онај мини Штаб у згради Министарства одбране под називом „НАТО војна канцеларија за везу", одакле се иза кулиса руководи комплетним системом и дневно контролише свака српска војничка пора, овим ће законом тј. споразумом бити комплетиран. Добиће и званични логистички део након чега „игранка" може да крене. НАТО ће тиме заокружити своју стратешку дубину за поход на Исток – како Блиски и Средњи, тако и онај на Дњепру и Уралу.

Није највећи проблем у томе што ће НАТО особље из састава NSPO, тачније NSPA, бити ослобођено било какве кривичне и материјалне одговорности и уживати дипломатски имунитет о каквом, рецимо, Руси на нишком аеродрому могу само да сањају. Затим, што ће бити ослобођени царина и пореза када буду увозили разноразну опрему, борбену, логистичку и ко зна коју све НАТО технику за њихове и наше потребе, што ће ова држава дебело да плаћа, није проблем ни што ће завиривати у сваки војни кутак у складу са СОФА споразумом и располагати свим могућим подацима као на тацни, проблем је куд и камо озбиљнији.

Овим споразумом Србија се дефинитивно одриче и последњег некадашњег елемента борбене готовости – логистичког или исправније и у духу српског језика – позадинског обезбеђења који је, након свеопште НАТО окупације до сада некако и преживљавао. Одричемо се, дакле, војничке традиције старе најмање 150 година, која не само да је доведена до најоптималнијег могућег нивоа – што се аутора овог текста тиче, скоро до савршенства – већ је тај систем научно верификован у најтежим могућим, ратним условима. У условима потпуне изолације земље и то у десетогодишњем трајању, под претњама и притисцима. У амбијенту економског исцрпљивања и на крају у потпуном стратегијском окружењу – са копна, мора и из ваздуха.

Да парадокс буде већи, логистику, односно позадинско обезбеђење, предајемо у руке онима којима смо 1999. године током оружане агресије, демонстрирали управо на том пољу да су три копља испод нас. Без претеривања. При том, не мислим на квалитет њихове борбене и сваке друге опреме и транспортна средства посебно, већ на онај организацијски и функционални део.

Показали смо им да су недорасли и немаштовити, да не могу да нас докуче и нанесу штету ешелонираним ратним материјалним резервама и логистичкој оперативној и свакој другој шеми, да су компликовани, да је њихов систем снабдевања и подршке трупама на фронту гломазан, рањив, успорен, да су им процедуре сложене а поступање трапаво и уштогљено. А посебно уколико им не иде по плану, уколико долази до одступања у директивама и одлукама, уколико се на терену догађаји одвијају неочекивано и у корист противника, када трпе губитке и када су принуђени да се зауставе и израђују анексе за наставак борбених дејстава.

Уосталом, сетимо се првобитног и једино одобреног плана шефова Алијансе – сломити Војску Југославије од 72 до 96 часова и принудити је на капитулацију. Ништа од тога се није догодило. Зато је уследио тајни (илегални, никад одобрен) план „Апокалипса", чији је циљ био изазавати тоталну хуманитарну катастрофу а земљу и посебно систем одбране, између осталог и на логистичком плану, разорити и трајно онеспособити.

Још средином прошле године овај аутор је у тексту „Битка у Куманову и безбедност и одбрана Србије"[ii] најавио и опомињао српску јавност шта ће нам приредити актуелни квислинзи. Да се подсетимо – почетком маја 2015. године пуне две недеље се одржавала вежба „LOGEX 15" у касарни Генералштаба на Бањици[iii], у организацији Европске Команде оружаних снага САД заједно са представницима НАТО Команде. Вежбу је отворио изасланик одбране САД у Србији, пуковник Тафт Блекберн, а директор вежбе био је мајор Џошуа Андерсон, такође Американац. Дакле, наши генерали и официри високог ранга постројавани су од стране америчког мајора и подучавани како организовати и спроводити логистичку подршку!

Та активност је била финале вишегодишњег ангажовања на уподобљавању система одбране Србије НАТО стандардима и процедурама и на пољу последње карике – позадинског обезбеђења. Без тих припремних радњи не би било могуће потписивање наведеног споразума, а затим и усвајања закона о потврђивању истог.

Вежби је, да се присетимо с обзиром да имамо кратко памћење, присуствовао и наш дични премијер у пратњи америчког амбасадора, у такозваном „Дану високих званица", аминујући својим ауторитетом и наравно претходним министарским шефовањем ресором одбране, погубно срљање у НАТО клешта.

 

С обзиром да се напредњачко-еспеесовска окупациона дружина (са свим осталим коалиционим сатрапима) непрестано буса како су све што није ваљало наследили од претходних, постпетооктобарских влада, па су они, подразумева се, као крајње „одговорни принуђени да поштују све преузете обавезе", али да су и поред тога спречили да се „војска сведе на цивилну заштиту" (Гашић – небројено пута) и тако даље и томе слично, да их и овом приликом разобличимо до краја.

Погледајмо у вези са тим, шта између осталог изворно стоји у документима Министарства одбране[iv], у одељку „Партнерство за мир", у тачки 1. „Механизми сарадње", у садржају једног од „механизама" под називом „Поверилачки фонд Програма „Партнерство за мир":

„Током 2013. године установљен је нови Поверилачки фонд НАТО за Републику Србију који би требало да омогући уништавање вишкова убојних средстава, а истовремено и унапређивање капацитета ТРЗ Крагујевац. Планирана вредност пројекта износи до седам милиона евра који би се реализовао у две фазе са временским оквиром реализације од четири године. Велика Британија је прихватила улогу водеће државе у пројекту, док је НАТО Агенција за подршку (енг. NATO Support Agency, NSPA) извршно тело у његовој имплементацији."

Значи – „током 2013.године…". Ко је тада министар одбране? Александар Вучић, са титулом ППВ приде. Ко је приграбио водећу улогу да нам уништава вишкове муниције донирајући око 7 милиона долара? Његова најомиљенија Велика Британија, као чланица НАТО. Ко ће извршавати посао? НАТО Агенција за подршку (NATO Support Agency, NSPA), управо ова о којој зборимо у тексту (и закону). Како је тадашњи министар војни (без обзира што је био свемогући ППВ), унапред знао шта је квалитетно и ко је најбољи, где је то проверио и када и како упоредио са оним чиме смо располагали, којим се то законом (ако га тек данас усвајају) покривао, ко му је тако нешто одобрио, и где то пише у „Оквирном документу" Програма партнерство за мир, да се овако нешто мора прихватити?

Наравно, ништа тај није размишљао нити вагао (нити се у било шта разуме, а у војску посебно не!), тај је, једноставно, као и сви његови предходници извршавао задатке НАТО окупатора према прецизном и јединственом плану, склепаном још пре 15 година.

Кад се већ дотакох уништавања вишкова муниције – одакле одједном толики вишкови а реч је о 4.000 тона, када је само пре три месеца, баш у време боравка Јенса Столтенберга, који је први обелоданио овај пројекат, говорено о 200 тона, па брже боље исправљено на 2.000 тона?

Ко не верује аутору нека прочита текст „Столтенберг и српско „војнонеутрално" и „релаксирано" НАТО „стадо"[v], у којем сам недвосмислено наслутио махинацију количином, тачније огољене лажи и манипулацију јавног мњења по принципу кувања жабе – крени од 200 тона, па додај једну нулу, а онда уместо двојке стави четворку и предочи то посланицима. Онако како је то пре два дана урадио државни секретар Зоран Ђорђевић. Шта знају представници народни (а они којима је то и јасно, што би се народски рекло – боли их брига) шта је 4.000 тона муниције и убојних средстава.

Да ли ће се неко од њих запитати откуда толика количина вишкова и хоће ли то повезати са уништавањем Војске – неутралисање армија, корпуса, дивизија, бригада, пукова…? Наравно да неће али и не сме. Брига њих што смо спали на некакве бригадице по НАТО стандардима које не могу да одбране ни два београдска булевара у рату. Таквој војсци оволика количина муниције заиста јесте вишак.

Да се разумемо, не спорим да су огромној количини тих убојних средстава истекли ресурси и да је као таква опасна за чување. Али, поново дођемо до болне чињенице – да нисмо уништавали Војску, до сада би већи део тога био испаљен, редовно сервисиран, а систем био способан да наведена средства занавља. Зато што ни привреда не би била уништена. Овако – све је једна велика нула.

Што се тиче уништавања вишкова муниције и убојних средстава ваља подсетити да се са тиме кренуло још у време Вилијема Монтогомерија, чувеног америчког амбасадора и то по „правилима" класичне хајдучије, када је уништено више од 1.200 ПВО система „Стрела 2-М".

Након тога су се досетили донаторских „поверилачких фондова" па је у периоду од 2005. до 2007. године, под окриљем тадашње НАТО Агенције за одржавање и снабдевање (NATO Maintenance and Supply Agency, NAMSA) – једна од десетак сличних које ће се од 2010. до 2012. године објединити у ову садашњу организацију NSPO и оквиру тога агенцију NSPA – када су нам, на срамоту свих нас, уништили више од 1,4 милиона противпешадијских и неколико стотина хиљада противтенковских мина. Да би све то заокружили милионима тона експлозива и других убојних средстава.

Обратимо пажњу шта све стоји у званичном образложењу „Закона о потврђивању споразума ……" на страни 21. која је саставни део нацрта,  где се појашњавају разлози:

„Приступањем Програму Партнерство за мир, Република Србија исказала је опредељење за унапређење сарадње и заједничко деловање са државама чланицама Организације северноатлантског уговора и осталим државама партнерима и то на изградњи глобалне, регионалне и националне безбедности."

Значи – заједничко деловање са НАТО савезом, према њиховим стандардима и зарад њихових интереса, на изградњи прво глобалне, затим регионалне, па тек онда националне безбедности. Случајно баш тај редослед? Није, зато што овакве текстове и садржаје израђују управо НАТО стручњаци.

Затим, у наставку: „Република Србија изразила је спремност да преузме део одговорности за стабилан и трајан мир у региону, учествује у мултинационалним операцијама и достигне интероперабилност оружаних снага са снагама држава чланицама Организације северноатлантског уговора и партнерских држава."

Где то у Уставу земље пише да морамо бити интероперабилни са дојучерашњим агресорима, а већ деценију и по са класичним, додуше перфидним окупаторима? Зашто не бисмо били интероперабилни са Оружаним снагама Руске Федерације? Или има још кога да се заноси лажима како је НАТО јачи од њих?

Даље у нацрту стоји подужи део о побољшању квалитета логистичке подршке у такозваним мултинационалним операцијама широм света, што је упоришна тачка за правдање напред наведеног подаништва и понижавања. И то се образлаже тако што се наглашава да је већи део мировних операција у којима учествујемо под окриљем ОУН. Наравно, народу није познато да су томе претходиле, углавном широм Африке, бројне обојене револуције или класична оружана агресија управо од стране западних земаља, чланица НАТО (рецимо држава Мали), када су изазивани хаос, грађански и локални ратови, међунационални, верски и остали сукоби. Свакако не правде и мира ради, већ зарад њихових националних и глобалних циљева, а најчешће, бар у овом периоду, у корист мултинационалних корпорација и компанија.

И на самом крају образложења закона стоји можда и најсрамнија реченица: „Пружање услуга логистичке подршке NSPO било би од великог значаја за успостављање ефикасне логистичке подршке на националном нивоу."

Значи, имамо пред собом нешто што је од посебног значаја и тиче се националног нивоа. Може ли јадније од овога? Може, прича није завршена.

Баш онако како стоји у члану 15. нацрта Закона, где је уденута клаузула о решавању евентуалних спорова: „Све несугласице између Страна које настану у вези са тумачењем или применом овог споразума, решаваће се међусобним преговорима без обраћања за помоћ било ком националном или међународном суду или трећој страни ради решавања."

Дакле, нема судова, нема уобичајене међународноправне регулативе, не постоји устаљена пракса решавања несугласица, нема арбитраже, већ ће се проблеми решавати „преговорима". То у преводу значи – ми, овакви, никакви и слаби, подјармљени управо од њих, преговорима ћемо истеривати правду. Да ли неко може веровати у овакву бајку? Да ли је неко некада видео нешто слично у међународноправној пракси?

Чиме се за то време бави смождена Србија? Националним пензијама, културним и осталим пројектима, историјским догађајима од пре стотинак година, јубилејима, рехабилитацијама, футсалом, ватерполом… и чека фер и поштене изборе… У друштву новог америчког амбасадора симпатичног презимена.

Зиаста, ко је тај ко би рек'о и ко би му то поверов'о, да је на делу окупација…

[i] http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/cir/pdf/predlozi_zakona/154-16.pdf

[ii] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/bitka-u-kumanovu-i-bezbednost-i-odbrana-srbije/

[iii] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=8261

[iv] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=4358

[v] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/stoltenberg-i-srpsko-vojnoneutralno-i-relaksirano-nato-stado/

 

SRBIJA PRED RASPADOM

SRBIJA PRED RASPADOM

(Kako dobronamjerni analitičari guraju Srbiju u pakao)

„Elementarno, dragi moj Votsone"

 

By Emil Vlajki

 

 

   Kada neke NVO, maltene svakodnevno, blate i izdaju svoju zemlju, to je perverzno normalno; one su, na koncu konca, za to plaćene, „punim šakama dolara". Naravno, one to ne bi radile, niti bi postojale kao takve u Srbiji, da ih svaka marionetska vlast nakon 2000. godine, nije u tome izdašno ohrabrivala i pomagala. Jednog dana, ako Srbija kojim slučajem opstane, ove sluge svjetskog, neokolonijalnog imperijalizma, politički i „nevladini" humanitarni magarci, bit će tretirane kao najveći izdajnici srpskog naroda.

Ali, što da čovjek radi sa dobronamjernim analitičarima koji, bez svake sumnje, žele svako dobro Srbiji, a, kojeg li apsurda, svojim teorijskim razmatranjima pomažu Srbiji da se što prije raspadne?

Tako se u zadnje vrijeme, preko medija, pa i u NSPM, pojavilo niz studija koje objašnjavaju kako nije dobro ući u EU zato jer tamo situacija nije, ekonomski, socijalno i politički najbolja, a prijeti joj i raspad. A vrijeme raspada EU, kao i kod radioaktivnih elemenata, neki situiraju, kao i kod Svetog rimskog carstva, u periodu od punih 1000 godina! Ovi analitičari, optimisti, uzimaju kao zdravo za gotovo da će Srbija sasvim sigurno opstati, ali će joj biti lošije nego sada ako uđe u Evropu. Bujrum!

Naša malenkost nije toliko vidovita da bi znala što će se desiti u slijedećih hiljadu godina, ali sasvim sigurno zna, i to je u nekoliko navrata nepogrešivo „prorokovala" (vidjeti na primjer naš tekst iz 2002. godine „Prava kalvarija Srba još nije počela"), što bi se, ne daj Bože, vrlo lako moglo desiti u slijedećoj deceniji, kada će EU biti daleko od raspada. A čini se, nažalost, da su male šanse da se to loše po Srbiju ne desi.

Tim povodom, želimo da nešto kažemo svim dobronamjernim misliocima. Nije stvar u tome da li će Srbiji biti bolje ili lošije ako se angažira na takozvanom evropskom putu. Ako se krene na taj način, mogu se naći hiljade argumenata u korist EU, tako da ovakva debata, za i protiv, samo sakriva suštinu problema. Stvar je, naime, u tome, da takvo intelektualno angažiranje u krajnje nebitnom smjeru, znači sasvim sigurno doprinos (daljnjem) raspadu Srbije, do njenog nestanka! Drugim riječima, treba prestati sa kuknjavom: „Jao si ga nama ako uđemo u ovakvu, rovitu, propadajuću Evropu". Treba, naprotiv, „spašavati glavu", a ne baviti se lažnim „evropskim" dilemama koje se Srbima, ispiranjem mozgova, nameću kao „prave" i „bez alternative".

Hajde da vidimo, zašto sadašnji „evropski put" znači istovremeno i raspad Srbije. U ovom času, evropskim srbomrscima je najviše stalo da Srbija kroz odgovarajuća Poglavlja faktički i bespovratno prizna samoproklamiranu Republiku Kosova. Vladajućoj političkoj eliti je ovaj antisrpski program, začudo, glavni, podrazumijevajući, adut kod naroda: „Dobro, dat ćemo Kosovo, ali ćemo zato, sasvim sigurno, ući u EU." Čak i ako su iskreni i dobronamjerni, a ne bismo se u to zakleli, malo morgen je da će se to desiti!

Kada se bude dao Kosmet, pojavit će se Poglavlja o „dobrosusjedskim" odnosima sa državama u regionu. Jasno je, da će Hrvatska to obilato iskoristiti i usloviti svoj glas Srbiji za ulazak u EU sa mnogobrojnim koncesijama koje se tiču srpskih izbjeglica, njihove imovine, ćiriličnog pisma i tko zna čega još. S druge strane, Mađarska, a i Njemačka, će tražiti poseban status „autonomne" Vojvodine, povratak njihovih izbjeglica iz Drugog svjetskog rata, privilegiran status njihovih manjina. Sve u svemu, Vojvodine kao integralnog dijela Srbije, bit će još samo na papiru. Najciničnija stvar će biti u tome, da kada se Srbija na taj način dezintegrira, dajući faktički Kosmet i Vojvodinu, onda tek neće biti primljena u EU.

Posebno će se otvoriti pitanje Raške (Sandžaka). Sada tamo postoje dvije glavne bošnjačke/muslimanske partije koje se igraju lošeg i dobrog policajca. Tko je još toliko naivan da vjeruje da sadašnja „prosrpska" bošnjačka partija, kada „Veliki brat" bude dao mig, da se neće priključiti svojoj braći po vjeri, odnosno ovoj drugoj partiji i da neće tražiti odcjepljenje tog srpskog teritorija? Vjerujte riječima pisca ovih redaka, bošnjačka većina na Sandžaku je već ostvarena, i samo je pitanje relativno kratkog vremena, kada će preći u fazu oštre političke, a i terorističke,  borbe za odcjepljenje u čemu će sve tamošnje partije biti jedinstvene, a uz bezrezervnu podršku „međunarodne zajednice". I to po već poznatim scenariju koji se odigravao na Kosmetu.

Na kraju, ovaj samoubilački EU put Srbije znači i faktičko uništenje Republike Srpske.

Vratimo se na početak. Dilema nije da li, i pod kojim uvjetima, ući u Evropu. Jer to je sigurna smrt Srbije. Dođavola, što bi Čomski rekao, sa ovakvom fašističkom (antisrpskom i rusofobičnom) EU kao da je ona sveta krava. Imperativ je za Srbiju očuvanje njenog teritorijalnog integriteta koji se, ni na koji način, ne može očuvati tekućim evroatlantskim integracijama koje su u ovom času politički dominantne, i koje jedino imaju za („tajni") cilj, zadatak, „demokratsko i humanitarno" uništenje svega što je srpsko.

 

   

 

pravda.rs

РОКФЕЛЕРОВИ ДОЛАРИ ЗА НВО У СРБИЈИ: Политичко деловање под плаштом борбе за демократију

Fondacija braće Rokfeler godišnje izdvaja oko 28 miliona dolara za donacije namenjene civilnom društvu. Njihovo delovanje naročito je usmereno na zapadni Balkan i južnu Kinu. U poslednjih deset godina srpskom NVO sektoru darovali su 5,6 miliona dolara, podaci su američkog Fondacija centra. Za delovanje na zapadnom Balkanu prošle godine izdvojeno je 2, 25 miliona dolara. Tako su se braća Rokfeler popela na četvrto mesto na listi najvećih donatora srpskog civilnog društva.

 

Dolari samo pristižu… (Foto: Pixabay)

Svi ovi podaci mogu se naći u bazi podataka američkog Fondacija centra, organizacije koja već 60 godina povezuje donatore i organizacije civilnog društva širom sveta. Ovaj centar, sa sedištem u Njujorku, poseduje jednu od najažurnijih baza podataka o uplatama na račun organizacija civilnog društva. Podatke im dostavljaju donatori, a zaposleni ih proveravaju nadzirući čak 35 nezavisnih izvora.

Što se tiče Srbije, donacije braće Rokfeler raspoređene su kroz 67 grantova. Najveći deo novca uplaćen je organizacijama koje se bave promocijom demokratije i građanskih prava. Osim toga, značajna sredstva otišla su na račun pojedinih umetničkih i medijskih udruženja (Centar za nove medije „Kuda", Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Fondacija Slavko Ćuruvija, Media i reform centar u Nišu, Hartefakt fond, CRTA).

Na portalima svih ovih organizacija Fondacija braće Rokfeler označena je kao partner ili donator. Ipak, gotovo niko ne otkriva koliki je zapravo iznos donacija. U obimnim finansijskim izveštajima teško je naći cifru koja označava iznos donacije, bilo da stiže od Rokfelera ili nekog drugog donatora.

Braća Rokfeler značajno pomažu i rad Fondacije Slavko Ćuruvija. U bazi podataka američkog Fondacija centra zabeleženo je da su Rokfeleri na njihov račun uplatili 150.000 dolara. Kada su se objavili ovi podaci, predstavnici Fondacije Slavko Ćuruvija uputili su protesno pismo objašnjavajući da američki donatori ne finansiraju rad njihovog sajta „Cenzolovka". Ipak, u svom pismu nisu otkrili iznose donacija, niti demantovali objavljene cifre. Nažalost, nisu bili zainteresovani da se razreše nedoumice u direktnom razgovoru sa direktorom Ilirom Gašijem.

Zanimljivo je istaći da su braća Rokfeler kao poseban program delovanja izdvojili rad na zapadnom Balkanu i u južnoj Kini. To su jedine dve regije na svetu kojima su posvetile posebne programske celine. Kako ističu, posebno su posvećeni delovanju u Srbiji, Crnoj Gori i u našoj južnoj pokrajini.

Politički analitičar Obrad Kesić kaže da delovanje Rokfelera upravo u ovim regijama nije iznenađujuće.

– Njihov angažman definitivno se svodi na politički. Međutim, upakovan je u promociju borbe za demokratiju, ljudska i građanska prava. U južnoj Kini moraju da budu naročito oprezni prilikom osmišljavanja programa budući da su Kinezi osetljivi na pominjanje demokratizacije. To je samo nastavak njihovog delovanja tokom Hladnog rata.  Devedesetih godina na našim prostorima Rokfeler je donacije srpskom civilnom društvu uplaćivao kroz druge američke nevladine organizacije. Krajem devedesetih finansirali su znatan broj alternativnih medija, a nakon 2000. godine pojavljuju se kao direktni pokrovitelji određenih organizacija  – kaže sagovornik uz objašnjenje da kada su u pitanju američki mediji braća Rokfeler imaju direktan uticaj na nacionalnu En-Bi-Si televiziju smeštenu u Rokfeler centru u Njujorku.

Lideri ove fondacije veoma često daju političke ocene i izjave. Tako je 2010. godine predsednik ove organizacije Stiven Hajnc ocenio da će Srbija i Kosmet mogu postati članice EU samo kao odvojene države.

Već godinama unazad Haki Abazi, poreklom sa Kosova i Metohije, programski je direktor za zapadni Balkan u Rokfeler fondaciji. Javnost se još seća hapšenja njegovog oca Hasana Abazija u Srbiji 2012. godine po poternici za špijunažu. Haki je obavestio svoju organizaciju o hapšenju oca navodeći da je reč o predizbornoj kampanji. Hasan Abazi pušten je iz pritvora nakon nekoliko nedelja, a njegov sin Haki nije propuštao nijednu priliku da u američkim krugovima kritikuje rad srpskih državnih organa.

Na baneru istaknutom na portalu Fondacije braće Rokfeler posvećenom 75. godišnjici rada ove organizacije zabeleženi su značajni istorijski događaji. Osim početka Drugog svetskog rata, formiranja NATO-a, početka rada Univerziteta Rokfeler zabeleženi su i: osnivanje Balkanske istraživačke mreže BIRN (2006. godine) i kosovskog Instituta za napredne studije (2006. godina).

Braća Rokfeler od 2006. godine podržavaju rad BIRN-a, stoji na njihovom portalu. Ipak ne mogu se pročitati iznosi donacija i informacije o programima podrške.

Ni kod Rokfelera, ni kod BIRN-a.

Prema podacima Fondacija centra u poslednjih deset godina Rokfeler je najviše novca darovao Trag fondaciji (1,4 miliona dolara). U finansijskom izveštaju za 2014. godinu ove organizacije stoji da im je godišnji budžet iznosio gotovo 1,3 milion evra, a njihove donacije drugim udruženjima oko 727.000 evra. Osim Trag fondacije, braća Rokfeler pomažu Beogradski fond za političku izuzetnost, Fond za humanitarno pravo, Centar za istraživanje transparentnost i odgovornost, Građanske inicijative… Takođe, Rokfeleri su pre deset godina poklonili Univerzitetu u Novom Sadu 40.000 dolara za program zaštite životne sredine.

Fondacija braće Rokfeler osnovana je davne 1940. godine od strane Džona juniora, Nelsona, Dejvida, Lorensa i Vintropa Rokfeler. Kao rodonačelnik ove bogate američke porodice najčešće se navodi Džon Dejvidson Rokfeler (1839- 1937. godina), prvi je Amerikanac koji je postao milijarder i  najbogatiji čovek na svetu. Obogatio se radeći u naftnoj kompaniji „Standard Oil". Do svoje smrti  podelio je oko 540 miliona dolara (današnjih pet biliona dolara). Međutim, i danas mnogi smatraju da je novcem pokušavao da kupi „dobar glas". Zastupnici ove teze veruju da je Džon Rokfeler dajući donacije pokušavao da zatvori usta onima koji su sumnjali u njegove iskrene ktitorske namere. Uz novac obično ide i težnja ka što većoj moći, najčešće političkoj. Tako je Nelson Rokfeler postao 42. potpredsednik SAD-a (1974– 1977. godine) za vreme mandata Džeralda Forda. Bogatstvo ove porodice procenjuje se na oko 11 biliona dolara, a na Forbsovoj listi najbogatijih američkih porodica nalaze se na 22. mestu.

 

МОСКОВСКИ ГОВОР ХЕНРИЈА КИСИНЏЕРА

standard.rs

МОСКОВСКИ ГОВОР ХЕНРИЈА КИСИНЏЕРА: МОЈА ВИЗИЈА РУСКО-АМЕРИЧКИХ ОДНОСА У МУЛТИПОЛАРНОМ СВЕТУ

• петак, 05 фебруар 2016 16:43

У мултиполарном поретку на Русију се мора гледати као на елемент нове равнотеже снага, а не примарно као на претњу САД

Од 2007. до 2009. Јевгениј Примаков и ја председавали смо групом састављеном од пензионисаних министара, високих званичника и војних лидера Русије и САД, укључујући и неке од вас који сте данас овде. Циљ је био да се олакша превазилажење контрадикција у разним аспектима америчко-руских односа, као и да се размотре шансе за кооперативнији приступ. У Америци је групи дат значај Трек 2 (Track II diplomacy је амерички назив за неформалну невладину дипломатију; прим. прев.), што је значило да има подршку обе партије и охрабрење Беле куће да проучава односе, али не и да делује у њено име. Састанци су се одржавали наизменично у обе земље. Председник Путин примио је групу у Москви 2007. а председник Медведев 2009. године године 2008. председник Џорџ Буш у свом кабинету окупио је добар део тима за националну безбедност због дијалога са нашим гостима.

Сви учесници су заступали одговорне ставове током Хладног рата. У периодима тензија настојали су да остваре интересе својих земаља онако како су они сматрали да треба. Међутим, искуство их је научило да опасност од технологија прети цивилизованом животу и еволуира у правцу који за време криза може прекинути било какву организовану људску активност. Трзавице су се јављале у различитим деловима света, чему су доприносиле и културно-идентитетске разлике и сукоби идеологија. Циљ Трек 2 напора био је да се превазиђе криза и истраже заједничка начела светског поретка.

Неизоставни део тих напора био је Јевгениј Примаков. Комбинација бистрог аналитичког ума и широко познавање глобалних трендова, стечено у годинама проведеним у близини или напослетку у самом центру политичке моћи, као и његова велика посвећеност својој земљи, утицали су на наше погледе и допринели потрази за заједничком визијом. Нисмо се увек слагали, али смо увек поштовали један другог. Свима нам много недостаје, а мени посебно као колега и као пријатељ.

ПРОБЛЕМ ПРЕОВЛАЂУЈУЋЕГ НАРАТИВА У ОБЕ ЗЕМЉЕ
Није потребно да вам говорим да су наши односи данас много лошији него што су били пре десет година. Они су заправо вероватно на најнижој тачки од периода пред крај Хладног рата; протраћено је узајамно поверење, а конфронтација је заменила кооперацију. Знам да је у последњим месецима свог живота Јевгениј Примаков разматрао начине за превазилажење ове узнемиравајуће ситуације. Одали бисмо му част својим настојањем да и сами делујемо на тај начин.

Крајем Хладног рата, Руси и Американци имали су визију стратешког партнерства обликованог њиховим скорашњим искуством. Американци су очекивали да ће период смањених тензија водити у продуктивнију сарадњу по питању глобалних проблема. Улога руског националног поноса у модернизацији друштва доведена је у питање због незадовољства изазваног трансформацијом државних граница и прихватања неких од основних задатака на путу реконструкције и редефиниције. Многи су на обе стране разумели да судбине Русије и САД и даље остају чврсто испреплетене. Одржавање стратешке стабилности и спречавање ширења оружја за масовно уништење постали су растућа потреба, баш као и изградња безбедносног система на подручју Евроазије, посебно у областима дугачке руске периферије. Отвориле су се нове могућности за трговину и инвестиције, при чему је сарадња на пољу енергетике била на врху листе.

Нажалост, импулс глобалних потреса превазишао је капацитете државних могућности. Одлука тадашњег премијера Јевгенија Примакова да током лета за Вашингтон изнад Атлантика нареди заокрет и повратак у Москву као вид испољавања протеста због почетка НАТО војне операције у Југославији била је симболичан чин. Иницијална нада да ће уска сарадња у почетним фазама кампање против Ал Каиде и Талибана у Авганистану можда довести до партнерства на широј основи прво је пригушена у вртлогу спорова поводом блискоисточне политике, а потом је са руским војним акцијама на Кавказу 2008. и Украјини 2014. године доживела потпуни крах. Скорашњи напори да се пронађе заједничко решење у Сирији и смире тензије око украјинске кризе нису много допринели да се промени осећај све већег отуђења.

Преовлађујући наратив у обе земље сваљује пуну кривицу на другу страну и код обе стране постоји тенденција демонизације, ако не друге земље, онда бар њеног лидера. Будући да питања националне безбедности доминирају у дијалогу, поново се пробудио део старих сумњи и неповерења из хладноратовског периода. Ова осећања у Русији додатно су повећана сећањем на прву деценију постсовјетског периода, кад се земља суочила са запањујућом социо-економском и политичком кризом, док су за то време САД уживале најдужи период непрекидне економске експанзије. То је изазвало политичка неслагања поводом целог низа питања – од Балкана, постсовјетског простора и Блиског Истока до питања НАТО експанзије, ракетног штита и трговине оружјем, што је свеукупно довело до тога да су пропали изгледи за усаглашено деловање.

ДВЕ ПЕРСПЕКТИВЕ: ПРАВНА И ГЕОПОЛИТИЧКА
Вероватно је кључни фактор био фундаментални раскорак у историјским концептима. За САД крај Хладног рата изгледао је као потврда њене традиционалне вере у неизбежност демократске револуције, из чега је произашла визија међународног система којим би се суштински управљало у складу са међународним правом. Али руско историјско искуство је доста компликованије. За земљу на коју су вековима насртале туђинске армије и са истока и са запада безбедност ће увек морати да има како геополитички тако и правни основ. Када се њене безбедносне границе са Лабе помере хиљаду миља источно ка Москви, руска перцепција светског поретка ће неизбежно садржати стратешку компоненту. Изазов нашег времена је да спојимо две перспективе – правну и геополитичку – у један усаглашен концепт.

На овај начин, парадоксално, поново се суочавамо са једним суштински филозофским проблемом. Како САД могу да сарађују са Русијом, земљом која не дели све њене вредности, али је неизоставни део међународног поретка? Како Русија може да оствари своје безбедносне интересе, а да притом не алармира земље које је окружују, гомилајући на тај начин непријатеље? Да ли Русија може да изгради респектабилну позицију у међународној арени која не би била проблематична за САД? Могу ли САД наставити да следе своје вредности, а да притом други не осећају да им се исте намећу силом? Нећу покушати да пружим одговоре на сва ова питања. Циљ ми је да подстакнем друге да то учине.

Многи коментатори, руски и амерички, одбијају могућност да САД и Русија раде заједнички на успостављању новог међународног поретка. Према њиховом мишљењу, САД и Русија су ушле у нови Хладни рат.

Данас не прети толико опасност од повратка војној конфронтацији колико од учвршћивања идеје самоиспуњавајућег месијанства у обе земље. Дугорочни интереси обе земље захтевају свет који трансформише савремене токове и турбуленције у нову равнотежу, све више мултиполарну и глобализовану.

Природа данашње нестабилности сама по себи је без преседана. Доскоро су глобалне међународне претње идентификоване са акумулацијом моћи доминантне државе. Данашње претње се пак чешће појављују због слабљења државне моћи и све већег броја територија без политичке управе. Са овим растућим вакуумом моћи ниједна држава не може да се суочи самостално, ма колико моћна или посебна била на међународном нивоу. Суочавање захтева непрекидну сарадњу САД, Русије и других великих сила. Због тога елементи супарништва у суочавању са традиционалним сукобима на међудржавном нивоу морају бити остављени по страни (како би надметање остало у оквиру одређених граница), чиме би се створили услови за спречавање њиховог понављања.

САГЛЕДАВАТИ ПРОБЛЕМЕ У СТРАТЕШКОМ ОКВИРУ
Као што знамо, постоји велики број раздорних проблема пред нама, од чега су најургентнији Украјина и Сирија. Током претходних неколико година наше земље су неколико пута организовале периодичне дискусије о тим темама, које нису дале неке опипљиве резултате. То не изненађује, будући да су се дискусије водиле без договореног стратешког оквира. Сваки засебни проблем је само рефлексија оног већег стратешког проблема. Украјина би требало да буде уграђена у структуру европске и међународне безбедносне архитектуре, тако да послужи као мост између Русије и Запада, а не као предстража неке од страна. Што се тиче Сирије, очито је да локални и регионални актери не могу сами да пронађу решење. Заједнички америчко-руски напори усаглашени са другим великим силама могли би да створе образац за мирољубиво решавање проблема на Блиском Истоку, као и вероватно на сваком другом делу света.

Сви напори за побољшање односа морају укључивати дијалог о настајућем светском поретку. Који су то трендови који нарушавају стари и стварају нови поредак? Какве изазове те промене представљају за руске и америчке националне интересе? Коју улогу свака од земаља жели да има у обликовању тог поретка и коју позицију у њему са разлогом може да очекује? Како да, на бази историјског искуства, помиримо веома различита схватања тог поретка Русије и САД, али и других великих сила? Треба да тежимо развоју стратешког концепта за америчко-руске односе у оквиру којег би било могуће изналажење решења за питања која нас деле.

Током 60-тих и 70-тих лично сам на међународна питања гледао кроз призму суштински непомирљивог однос САД и Совјетског Савеза. Са развојем технологије развио се и концепт стабилности који две земље могу да имплементирају на неким пољима, чак и док се у другим областима настављало њихово ривалство. Од тада се свет драматично променио. У мултиполарном светском поретку се на Русију мора гледати као на суштински елемент било које нове међународне равнотеже снага, а не примарно као на претњу САД.

Највећи део претходних 27 година сам на овај или онај начин био умешан у развој америчко-руских односа. Био сам и тамо где се одлучивало, и кад је ниво претњи растао, и приликом заједничких прослава дипломатских успеха. Наше земље и човечанство требају дуготрајнију перспективу.

Овде сам да бих промовисао могућност дијалога, који има за циљ да споји нашу будућност, а не да објашњавам разлоге нашег конфликта. То захтева да обе стране поштују виталне интересе оне друге. Ови циљеви не могу бити испуњени за време које је преостало тренутној администрацији (мисли се на администрацију Барака Обаме; прим. прев.), али они не би требало да буду одлагани због решавања америчких унутрашњих проблема. Те циљеве је могуће остварити само уколико буде постојала воља у Вашингтону и Москви (у Белој кући и Кремљу) да се превазиђу међусобне оптужбе и да се осећању виктимизације супротставе већи изазови са којима ће се наше земље суочити у наредним годинама.

Хенри А. Кисинџер служио је као саветник за националну безбедност и државни секретар у администрацијама председника Никсона и Форда. Овај говор је одржао 3. фебруара у част Јевгенија Примакова у Фондацији Горчаков у Москви

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

The National Interest

 

Ratko Dmitrović | Zlo pušteno s lanca

Zlo pušteno s lanca

Ratko Dmitrović | 05. februar 2016. 21:30 | Komentara: 9

Ništa novo nije se dogodilo u Hrvatskoj. Samo je zlo držano pod kontrolom, zbog ulaska u EU. Brisel kaže da je sve unutar Hrvatske njena interna stvar, u državi koja je za pet godina Srbe svela sa 13 na tri odsto

 

Javnost će, izgleda, ostati uskraćena za istinit odgovor na pitanje da li je službeni Zagreb sredinom januara zaista dostavio Kabinetu predsednika Srbije (ili je kanio da dostavi) spisak od pet uslova koje Srbija mora da ispuni da bi uopšte došlo do službenog odlaska Tomislava Nikolića u Zagreb.

Ali, kako god da bude, nešto je bilo. Neko je tih pet uslova u Zagrebu spomenuo, nekome su pali na pamet, a to u ovoj epizodi srpsko-hrvatskih odnosa izaziva mučninu. Kod Srba, razume se.

Hrvatska je, skupa sa Slovenijom, secesijom izazvala rat u Jugoslaviji: paravojnim jedinicama napala JNA, izvršila agresiju na opštine i mesta u kojima su Srbi bili većina, proterala oko pola miliona Srba, otela 35.000 njihovih stanova, uništila srpsku imovinu u vrednosti nekoliko milijardi evra... i nakon svega toga postavlja uslove pod kojima predsednik Srbije može službeno da poseti Hrvatsku.

E, sad ovde bi neupućen posmatrač mogao da zaključi kako je situacija doživela radikalnu promenu, odnosno da je Hrvatska u međuvremenu postala mesto uzorne tolerancije, mesto gde manjine, svih predznaka, uživaju, zaštićene kao endemske vrste dok je Srbija otklizala u radikalni, isključivi nacionalizam, s elementima neofašizma, uz proganjanje manjina, naročito nacionalnih, pa otuda i dolazi nekakva logika na kojoj pliva onih pet uslova. Nije tako. Situacija je obrnuta. Tačnije, Hrvatska se vratila u devedesete, prizivajući najmračnije dane tuđmanovštine, dok je Srbija po svim elementima najmirnija i najtolerantnija država na Balkanu.

Pošto znamo kako na svaku, za Hrvatsku neprijatnu, kvalifikaciju reaguju jurišnici drugosrbijanske brigade, da bi osnažili postavljenu tezu, daćemo reč poznatim Hrvatima. Oglašavali su se ovih dana: "Hrvatska se vraća u mračnu prošlost", "Ovo je proustaška vlada, sastavljena od kriminalaca i neofašista", "Hrvatska tone u fašizam", "Ponovno preuzimanje pokroviteljstva Sabora nad skupom u Blajburgu, dokaz je da je nova vlada Hrvatske blagonaklona prema ustaštvu i NDH", "Fašizacija Hrvatske ušla je u fazu koja ima i formalni okvir", "Sramota je da u Vladi Hrvatske sede ministri koji otvoreno simpatišu ustaštvo a zgražavaju se nad antifašizmom"... Ovo su izgovorili: Zoran Milanović, Vesna Pusić, Nina Violić, Dunja Vejzović, Oliver Frljić, Urša Raukar...

Da ne bude zabune: ništa novo nije se dogodilo u Hrvatskoj. Samo je određeni broj godina zlo držano u podrumu, pod kontrolom, zarad ulaska u Evropsku uniju. Hrvatska je tamo već dve godine, Brisel kaže da je sve unutar Hrvatske njena interna stvar i otuda uslovi Nikoliću, otuda ova provala neoustaštva i fašizma u državi koja je za samo pet godina Srbe svela sa 13 na tri odsto.