Kako je osiromašeni uranijum postao med i mleko za Srbe

rs-lat.sputniknews.com

Svega ovoga ne bi bilo da su Srbi poslušali Jelenu Milić

Sputnik

„Posledice nema bez uzroka", poznati je aksiom koji u prilog svoje teze napisa epidemiolog Zoran Radovanović. „Neshvatljivo je", nastavi ovaj univerzitetski profesor, „da nas ugrožava nepostojeći osiromašeni uranijum".

Nije NATO, majke mi

© Sputnik/ Mihail Voskresenski

Epidemiolog Radovanović u svom tekstu u „Danasu" „Osiromašeni uranijum i obogaćena mašta" taksativno navodi deset pasusa (koje on zove činjenicama), a sve radi razuveravanja neprosvećenih, jer se „već godinama kod nas povremeno usijava atmosfera 'otkrićem' da masovno umiremo od raka zbog NATO bombardovanja osiromašenim uranijumom (OU), a da katastrofalne posledice tek predstoje".

Međutim, u svim tim činjenicama ili „činjenicama" nema, ili se nije našlo mesta u tekstu, odgovora šta je uzrok oboljevanja od raka, ako (već piše da) to nije osiromašeni uranijom.

Sve bi, čini se, bilo idilično da su Srbi na vreme poslušali Jelenu Milić, pa ne bi uvaženi profesor Radovanović morao 17 godina posle NATO agresije da im pojašnjava da ne obolevaju i ne umiru od raka zbog bombi Severnoatlantske vojne alijanse. Da su, avaj, kojim slučajem poslušali NATO zagovaračicu Milić, Srbi bi za više od deceniju i po pronašli taj uzrok, a ovako su samo neuko verovali da je bombardovanje krivo za sve. 

Kao što su — saglasili bi se svi oni koji su tekst Zorana Radovanovića nesebično delili na društvenim mrežama — slepo verovali i bili nesvesni realnosti da Kosmet treba pokloniti, umesto tvrdog stava i potom biti izložen bombardovanju.

© AP Photo/ Stephan Savoia

Uvaženi epidemiolog tvrdi da se patriotizam ogleda u poštovanju činjenica umesto njihovog izmišljanja, ali istovremeno traži od onih koje razuverava da mu veruju na reč da poseduje izveštaje (jer je, u ime Ujedinjenih nacija, bio supervizor navedenih istraživanja) koji nisu publikovani i u kojima „ni najbolji epidemiolozi sa Harvarda, ni najčuvenija imena u oblasti matematičkih modela, nisu uspeli da pokažu da OU povećava rizik Kuvajćana (takođe bombardovanje — primedba Sputnjika) da obole od raka". 

Lučonoša Radovanović zaključuje da je „stvorena atmosfera da se odsustvo vere u navodnu vezu OU sa rakom smatra takoreći nacionalnom izdajom. Zato se ozbiljni stručnjaci o tome ne izjašnjavaju".

A da pitamo „Gugl"

Međutim, veoma kratkom internet pretragom mogu se pronaći izjave poput ove u kojoj toksikolog Radomir Kovačević iz Instituta za medicinu rada i radiološku zaštitu „Dr Dragomir Karajović" svedoči da je tokom 2002. godine ispitivano 29 ljudi koji žive u mestima koja su bombardovana osiromašenim uranijumom i kod većine je potvrđeno prisustvo uranijuma u urinu. 

Kod svih su, prema istom svedočenju, pronađene i genetske promene i oštećenja na bubrezima, krvnim sudovima, a u jednoj porodici zabeležene su ozbiljne genetske anomalije na potomstvu.

Takođe je veoma lako pronaći i tekst Jasmine Vujić i Dragoljuba Antića u kojem podsećaju da je grupa stručnjaka i naučnika u septembru 2001. godine organizovala Međunarodnu konferenciju o ekološkom oporavku tadašnje SR Jugoslavije na kojoj je bilo predstavljeno 142 rada od 320 autora iz 21 zemlje.

U zaključcima te konferencije, pišu dalje autori, izneto je da je u toku NATO bombardovanja uništeno 78 industrijskih postrojenja, da je 45 energetskih postrojenja bilo uništeno ili oštećeno, i da je kao posledica toga ispušteno na hiljade tona kancerogenih, mutagenih i toksičnih hemikalija, uključujući bar desetak toksičnih hemikalija koje su odavno stavljene na listu zabranjenih hemikalija prema Stokholmskoj konvenciji.

Uz to je bilo zapaljeno oko 150.000 tona nafte i naftnih derivata i oko 367.000 tona kerozina, više od 20.000 civilnih zgrada je uništeno, i ispaljeno je najmanje 31.000 projektila sa osiromašenim uranijumom.

Tada je 11 eminentnih svetskih stručnjaka iz osam laboratorija u svetu predstavilo rezultate svojih nezavisnih merenje uzoraka iz BiH, uže Srbije i sa Kosmeta.

„Tu je prvi put prikazano i da su uzorci projektila sa osiromašenim uranijumom koji su prikupljeni na našoj teritoriji takođe sadržali i male količine plutonijuma (koji ne postoji u prirodi), kao i izotopa uranijuma (U-236), kojih takođe nema u prirodnom uranijumu. Prisustvo tih izotopa ukazuje da se tu nije samo radilo o osiromašenom uranijumu (kao nusproizvodu obogaćivanja uranijuma), već o mogućoj mešavini sa prerađenim reaktorskim gorivom", navode autori.

Ko tu koga truje

Uranijum je, stoji u istom tekstu, slabo radioaktivan, te ne predstavlja problem kao spoljašnji ozračivač, ali veoma ozbiljni zdravstveni problemi nastaju ako se unese u organizam udisanjem uranijumske prašine, ili preko hrane, odnosno vode za piće.

Svi, vojnici ili civili, koji se u momentu rasprskavanja nalaze u blizini, mogu da budu izloženi tim sitnim česticama uranijuma. Ukoliko ih udahnu u većim količinama, uranijumska prašina im se nataloži u plućima gde bazično ostaje u toku celog života.

Tekst autora Jasmine Vujić i Dragoljuba Antića, za razliku od teksta epidemiologa Radovanovića, obiluje podacima, brojkama, fotografijama i izvorima na kojima zasnivaju svoje štivo. Oni podsećaju i da je na desetogodišnjicu bombardovanja knjiga „Posledice rata na životnu sredinu" gde su pored ekoloških posledica ratnih dejstava u Zalivskom ratu, uključene i posledice NATO bombardovanja SR Jugoslavije.

U tu knjigu su ušli i sledeći radovi: „Procena uticaja primene municije koja sadrži transuranske elemente na zdravlje i životnu sredinu", od Zore Žunić i Nade Miljević iz Instituta za nuklearne nauke „Vinča", kao i „Atmosferski transport i depozicija perzistentnih organskih polutanata u uslovima ratnog stanja", od Zorke Vukmirović, Miroslava Unkaševića i Ivane Tošić, iz Instituta za fiziku u Beogradu i Instituta za meteorologiju Univerziteta u Beogradu.

Elem, profesor Radovanović, ne jednom, u svom tekstu pominje patriotizam, izdaju i teze o tome da je nepopularno govoriti da Srbe ne ubija osiromašeni uranijom. Ne ulazimo u to da li je pomenuti dvojac koji zastupa suprotan stav državotvorniji od profesora Radovanovića, niti da li je on manje patriota od njih.

Ono što je, međutim, sigurno jeste da će Zoran Radovanović pokupiti sve simpatije kod onih koji smatraju da je osiromašeni uranijum suštinski med i mleko, jer im je, usled dugogodišnje neupotrebljivosti, osiromašen centar za rasuđivanje.

Valjda se zato već godinama u Srbiji usijava atmosfera da NATO treba da oprosti Srbima što ih je tukao.

 

novosti.rs

Dragomir Anđelković: Pritisak Zapada zbog Moskve

Dragomir Anđelković, politički analitičar

| 01. oktobar 2016. 16:22 |

Komentara: 2

Nadam se da se službeni Beograd nije preplašio evroatlantskih pretnji. Logika zapadnih središta moći je: sprečiti da se ostvari ono što je Srbija sa Rusijom iza kulisa već dogovorila, čime bi Beograd naljutio Ruse

Stav Beograda prema Moskvi predstavlja test odnosa prema srpskim interesima. Rusija nam je ključni saveznik u odbrani državnosti Srpske i preostalih pozicija na KiM. Ako se udaljavamo od Rusije ili nju teramo od sebe, to znači da smo već uskočili ili se spremamo da uskočimo, u ponor potpunog nacionalnog samozatiranja. Uz sve crne slutnje, nadam se da nije baš tako. Kako god bilo - stvari će uskoro biti jasnije.

Zapad od nas arogantno zahteva da - (1) budemo pasivni (osim na rečima) u vezi sa nastojanjem da eliminiše Dodika i nametne centralizaciju BiH; (2) prihvatimo jednostranu interpretaciju Briselskog sporazuma i damo sve što Albanci od nas traže, a dobijemo "šarenu lažu" za javnost; (3) prekinemo dalji razvoj odnosa sa Rusijom. Nominalno se traži više ali se zasada ne insistira. Pragmatični Zapad računa da će kasnije i to dobiti. Srbija se sa Rusijom dogovorila nekoliko stvari, od dobijanja velike donacije za naše vazduhoplovstvo do davanja Rusima - u simboličkim razmerama kako bi očuvali kakav-takav balans sa NATO (koji je dobio mnogo više) -"diplomatskog statusa" za neke službenike u niškom humanitarnom centru.

Beograd - stiče se utisak da Kremlj to već pomišlja - izbegava ili oteže realizaciju onoga što je dogovorio. Tako celu stvar na "tehničkom nivou" obesmišljava. To može da bude plod strašne ucene Zapada u okolnostima kada je shvatio da vlast namerava da povuče produktivne poteze u domenu unapređenja rusko-srpskih veza i naših odbrambenih kapaciteta. Logika zapadnih središta moći je: sprečiti da se ostvari ono što je Srbija sa Rusijom iza kulisa već dogovorila, čime bi Beograd naljutio Ruse. Potka svega je nada da će Moskva prestati da aktivno asistira u vezi sa odbranom KiM i RS, što bi bio osnov za potpuno slamanje naših tamošnjih odbrambenih pozicija ili izgovor za dizanje ruku službenog Beograda od njih. Kapitulirali bismo, a neki bi vikali da su za to krivi Rusi koji su nas, navodno, izdali.

Druga varijanta se svodi na to da vladajući budu prisiljeni da na aktivan način, na srpsku štetu, sami urade sve pomenuto. Prema tom scenariju, rusko-srpski odnosi principijelno se, površinski gledano, zamrzavaju na sadašnjem nivou, odnosno bez obzira na to što se dubinski kvare (što se krije od javnosti), veze formalno ostaju kakve su sada (bez realizacije dogovorenog). Uporedo, Beograd obavlja svoj destruktivni domaći zadatak: prepušta RS samoj sebi, a na KiM okončava primenu modifikovanog Briselskog sporazuma. Pravi se da ne vidi juriš na RS, a Prištini daje sve što želi u domenu telekomunikacija i energetike, kao što je dobila kada se radi o tablicama i još mnogo čemu drugom, dok Srbi dobijaju totalno sterilnu Zajednicu opština.

Ako i tada Rusija ne bi dala bilo kakav izgovor da se optuži za zahlađenje odnosa, ono što ide u tom smeru krivicom Beograda - kao i sve negativno u vezi RS i KiM - bilo bi dok je moguće prikrivano, kako srpska većinski patriotska javnost ne bi bila revoltirana. Štaviše, kako bi bilo dovoljno vremena da ona, po principu postepenog ispiranja mozgova, bude amortizovana. Stvarala bi se nejasna i komplikovana situacija u kojoj se manipulativno simulira nacionalna borba Beograda i rušilačka akcija Zapada protiv vlasti, da bi se iz svega izrodila totalna kapitulacija Srbije. Naravno, umotana u neku ambalažu koja omogućava da se drsko tvrdi da nije to.

U tim planovima Zapada kako da prisili službenu Srbiju da radi protiv srpskih interesa, za njega i one koji bi pristali da igraju na toliko antisrpsku muziku - postoji veliki faktor rizika. A to je da Rusija ne upadne u zamku te da umesto da ljutito okrene glavu od Srba, samostalno a još energičnije počne da deluje u prilog naših interesa. Vlast je jedno i ona se menja, a nacija je nešto drugo. U tom svetlu Rusija bi verovatno od Srbije potpuno preuzela podršku RS i nastavila da principijelno vodi, koliko to može, kosovsko-metohijsku bitku. Podrazumeva se i medijsko i svako drugo aktiviranje u Srbiji. Čak i bez fokusiranja na vlast sa ciljem njenog rušenja (što neki ruski faktori - što me raduje - danas u Crnoj Gori pokazuju da znaju da rade), a samo na osnovu insistiranja na istini o opisanoj (nadam se tek hipotetički) politici Beograda, vlastodršci bi osetili drastične posledice po svoj rejting. Može da prođe defetizam u vezi sa Kosovom ali ne i na svim poljima!

Sadašnja vlast, ma koliko koketirala sa nekim drugosrbijanskim krugovima, ipak se oslanja na nacionalno orijentisan (dominantan) deo biračkog tela. Ono je svesno da se nalazimo u zoni prevlasti onih koji su na nas izvršili niz agresija i otimaju nam Kosovo, pa nevoljno toleriše određene kompromise na našu štetu. Shvata ih kao plaćanje reketa NATO nasilniku ali ako bi se u tome otišlo predaleko (i javnost to shvatila) posledice po režim bile bi drastične. On i Zapad to znaju, pa se u skladu sa tim stilizuje politika. Međutim, nadam se (a nada umire poslednja) da to nije presudno tj. da se službeni Beograd nije preplašio evroatlantskih pretnji i da zbog sebe ne žrtvuje nas. Tekućim manevrima pokušava da prevari zapadne postmoderne okupatore a ne Ruse i većinsku Srbiju. Sledstveno, da će iz raznih, naizgled konfuznih cik cak poteza, proizaći okončanje aranžmana sa Moskvom i na tim osnovama jačanje Srbije. Odlučna podrška RS se u toj varijanti podrazumeva. Da li je tako ili ne - brzo ćemo znati. Mnogo će nam reći karakter najavljene posete Medvedeva ili pak njeno odlaganje, odnosno čak i otkazivanje. Na raznim stupnjevima tog (geo)političkog stepeništa kriju se modaliteti odgovora na pitanje - kuda aktuelna vlast vodi Srbiju?

 

Njujork: Dačić najavljuje izložbu "Istina o Jasenovcu

Dačić: Svetu se mora reći istina o stradanju Srba

BEOGRAD -

Svetu se mora reći istina o stradanju Srba, jer je i ćutanje o zločinima - zločin i druga viktimizacija žrtava, istakao je danas prvi potprdsednik vlade i ministar inostranih poslova Ivica Dačić.

On je, povodom otvaranje prvog segmenta izložbe "Istina o Jasenovcu", koja će početkom godine biti prikazana u Njujorku rekao da nije bitno ko su najveće žrtve i da je obaveza svih da učine sve da se zločini nikada ne zaborave kako se ne bi ponovili, posebno u eri kada se ne samo negiraju zločini, već i opravdavaju.

RTV (Ladislav Lazić)

Dačić je, na svečanom otvaranju segmenta izložbe srpske akademske dijaspore o Jasenovcu i potpisivanju saradnje srpske i jevrejske zajednice povodom povodom 75 godina od osnivanja tog ustaškog logora, rekao da je svečanost skroman dopinos sveopštim naporima na sprečavanju revizije istorije i na zaštiti sećanja na sve srpske žrtve 20. veka, a posebno na Jasenovačke velikomučenike.

"Susret istoričara Grajfa, Litučija i Knuta Toresena sa Emirom Kusturicom dao je dodatni impuls bližem povezivanju ne samo ličnom, već i institucionalnom. Naime, biće potpisani istorijski Memorandumi o razumevanju Andrić instituta i Insituta za Holokaust iz Telaviva i Instituta za Jasenovac iz Njujorka, Instituta za uporedno pravo i Etnografskog instituta SANU, za početak", rekao je Dačić.

On je dodao da će biti otvorene grupe i katedre za izučavanje Holokausta i genocida u Jugoslaviji od 1941-1945 godine, pa će u Beogradu i Andrićgradu biti održavane i svetske konferencije u ovoj oblasti, već od sledeće godine.

Dačić je naglasio da je skup misija očuvanja tekovina čovečanstva i univerzalnih vrednosti svih naroda sveta i ima za cilj umrežavanje slobodoljubive avant-garde i intelektualne elite.

"Saveznici su u Drugom svetskom ratu odneli vojnu pobedu, ali postavlja se pitanje 75 godina nakon početka Drugog svetskog rata da li je 1945. godine dobijena i bitka protiv fašisoidnih ideologija, poput nacizma i ustaštva, koje su bile tamnice naroda I fabrike smrti sa brojnim mučilištima i logorima istrebljenja", naglasio je Dačić.

Prema njegtovim rečima, pokušaji revizionizma su "poziv na buđenje" i poziv na podizanje svesti o opasnostima restauracije fašisoidnih ideologija u vreme uznapredovalogo tehnotroničnog društva i velikog uticaja društvenih mreža i intenziviranja migrantske krize u Evropi.

Šef srpske diplomatije je rekao da svakako taj skup neće promeniti svet niti će uspeti da iskoreni mračne ideologije kojima je, na žalost, i danas bremenit svet, ali ideja svih učesnika na projektu Jasenovca je da se izložbom u Njujorku probudi svest o kolektivnom identitetu i zajedničkim vrednostima koje valja braniti u vreme velikih globalnih promena.

"Pitanje zaborava na žrtve nije neko tamo tuđe pitanje, nego se tiče svih nas, jer u vreme izrazite globalne ekonomske krize i ogromnih migracionih kretanja po Evropi, treba biti na oprezu, da se ne upadne u zamku ekstremnih, isključivih ideologija koje su i u Prvom i u Drugom svetskom ratu čovečanstvo dovele na rub destrukcije i propasti", podvukao je on.

Taj projekat, kako je dodao, treba da doprinese mobilisanju svetske javnosti i da bude doprinos naporima Ujedinjenih nacija na očuvanju univerzalnih vrednosti svih naroda kao što je težnja miru i slobodi, a posebno zaštiti ljudskih prava, kao dostignuća čovečanstva 21. veka.

Garant toga su upravo Ujedinjene nacije koje su donele brojne rezolucije i deklaracije pa i Durbansku, u čijem finalnom dokumentu države članice UN osuđuju svaki pokušaj rehabilitacije i restauracije fašizma, nacizma, ksenofobije i nasilnih nacionalističkih ideologija na osnovu rasnih i nacionalnih predrasuda, ukazao je Dačić.

Univerzalna Deklaracija o ljudskim pravima je civilizacijsko dostignuće čovečanstva u kome su sadržane vrednosti dostojne čoveka, a suprostavljanje i sprečavanje fašistoidnih ideologija dužnost je svih da zbog budućnosti dece i čovečanstva, zaključio je Dačić

Segment izložbe se nalazi u Muzeju srpske diplomatije koji, prema rečima Dačića, sadrži eksponate koji govore o istoriji zemlje.

Tako se u Muzeju, koji, kako je dodao, treba da bude više otvoren za javnost, nalazi originalni primerak Nobelove nagrade dodeljene Ivi Andriću i njegova diplomatska uniformu.

Takođe postoje i dokumenti koja treba predstaviti javnosti, među kojima i deo prepiske Beograda i Buenos Aeresa sa zahtevom za ekstradiciju Ante Pavelića do koje nikada nije došlo.

 

Пад Алепа – опрезно до истине

Сви ми поуздано знамо да је реч о изворима који непрекидно све лажу када су у питању војне интервенције САД

Аутор: Бранко Павловић

субота, 08.10.2016. у 09:10

 

Алеп ових дана (Фото La–croix.com)

Поводом текста „Пад Алепа - упозорење за Москву", „Политика" од 4. октобра

У „Политици" 4. октобра, на трећој страни, у рубрици „Свет", новинар Владимир Вукасовић у тексту „Пад Алепа – упозорење за Москву", између осталог, пише:

„Може се, опреза ради, половина навода о ратним злочинима отписати као 'западњачка пропаганда'", али, наставља аутор „и тада би остало довољно грозота о сведочењима и снимцима из опкољеног дела Алепа да би тамошња ситуација уливала језу", уз позивање и на УН по којима напади „...руских авиона и трупа сиријског председника Башара ел Асада, као и савезничких групација из Либана и Ирана, представљају систематско уништавање медицинских установа у Алепу, те изнуривање цивила глађу и жеђу..."

Питања која желим да отворим на страницама „Политике" су:

1. Коју „половину" пропагандних тврдњи о „грозотама" које чине руске снаге су избацили из анализе? Који су то догађаји за које новинар сматра да су просто речено лаж коју пласира САД? Питам ово аутора због тога што из наставка текста имам утисак да је управо он прихватио највеће пропагандне лажи Запада као истините.

2. О ком извештају УН Вукасовић говори као о крунском доказу за тврдње које износи? Осим ако не мисли на изјаве Бан Ки Муна. Али онда би могао да се ослони и на изјаве папе Франциска. Где је то непристрасно утврђено чињенично стање о коме Вукасовић говори? Мени изјаве и Бан Ки Муна и папе Франциска, као и дипломатски потези САД, говоре само о томе да је слом терориста у источном Алепу известан, а онда насилна промена режима у Сирији више није могућа. Дакле, сведоче о пропасти политике САД у Сирији и хистерији која их због тога хвата.

3. У последњем западном извештавању о бомбардовању болнице у делу Алепа под контролом терориста наведено је да је погинуло једно дете. Кад би заиста за то била одговорна авијација Русије, онда би од последица експлозије авионске ракете или бомбе погинуло скоро све медицинско особље и скоро сви затечени болесници у том објекту. Већ из саме тврдње се види да је немогуће да се ради о удару руске авијације. Ако погледамо снимке, на које се Вукасовић такође позива, онда ћемо уочити да цивили на око 50 метара од експлозије беже да би ухватили неки заклон. Код удара из ваздуха, сви ти цивили на брисаном простору у таквој близини експлозије би били убијени.

4. Одакле „Политикином" новинару идеја да је Русија одговорна за уништење хуманитарног конвоја? На сајту Министарства одбране Руске Федерације скоро сваког другог дана објављују билтене из Сирије са извештајима о томе колико и чега је од хуманитарне помоћи достављено. Шта од тога није тачно? Дакле, Русија убедљиво највише утиче на обезбеђивање хуманитарне помоћи у Сирији, у континуитету, па зашто би онда уништавала те шлепере? И на основу којих утврђених чињеница Вукасовић мисли да је то пример који треба приписати Русији?

5. Како је аутор дошао до тога да, опреза ради, треба отписати половину оптужујућих тврдњи? Па сви ми поуздано знамо да је реч о изворима који непрекидно све лажу када су у питању војне интервенције САД. Колин Пауел, као највише рангирани генерал САД, пред Конгресом и пред камерама лагао је цео свет да Ирак поседује средства за масовно уништење. Последица тог лагања је смрт сада већ скоро милион људи у Ираку, више милиона тешко рањених, настанак Даеша (ИД или ИСИЛ), хаос у Сирији, итд. Како онда медијима у САД, када су у питању војне интервенције те велике силе, треба уопште веровати, кад су то доказани лажови највећих замисливих размера? И то баш ми, који смо на својој кожи искусили лаж о наводном убијању цивила у Рачку, која је искоришћена као повод за бомбардовање 1999. године.

6. Да ли новинар мисли да је ослобађање дела града од терориста могуће без цивилних жртава? И да ли мисли да када терористи држе део Алепа и делове Сирије, док их нико не напада, цивилних жртава нема? Обрнуто, одсуство борбе против тероризма проузрокује неупоредиво више цивилних жртава него током борбе против њих. Погледајмо само колико цивила су они убили и колико цивила се удавило у Средоземном мору, бежећи од тероризма, па ћемо одмах лако израчунати да све те „грозоте" у вези са ослобођењем источног Алепа нису ни стоти део погинулих цивила због дивљања терориста.

Одлучио сам се да ово напишем зато што сам стекао утисак да аутор текста о којем је реч уопште није злонамеран, него да, по мом мишљењу, нема довољно изграђен механизам разоткривања система обмане којима се Запад служи и зато сам помислио да би отварање овакве полемике било корисно за читаоце „Политике", а и за ширу јавност. Моја предност је вероватно у томе што се „Политика" у мојој породици чита од 1904. године и такорећи „генетски" смо имуни на пропаганду било које врсте.

Адвокат

http://www.politika.rs/scc/clanak/365162/Pogledi/Pad-Alepa-oprezno-do-istine

Пад Алепа – опрезно до истине

Сви ми поуздано знамо да је реч о изворима који непрекидно све лажу када су у питању војне интервенције САД

Аутор: Бранко Павловић

субота, 08.10.2016. у 09:10

 

Алеп ових дана (Фото La–croix.com)

Поводом текста „Пад Алепа - упозорење за Москву", „Политика" од 4. октобра

У „Политици" 4. октобра, на трећој страни, у рубрици „Свет", новинар Владимир Вукасовић у тексту „Пад Алепа – упозорење за Москву", између осталог, пише:

„Може се, опреза ради, половина навода о ратним злочинима отписати као 'западњачка пропаганда'", али, наставља аутор „и тада би остало довољно грозота о сведочењима и снимцима из опкољеног дела Алепа да би тамошња ситуација уливала језу", уз позивање и на УН по којима напади „...руских авиона и трупа сиријског председника Башара ел Асада, као и савезничких групација из Либана и Ирана, представљају систематско уништавање медицинских установа у Алепу, те изнуривање цивила глађу и жеђу..."

Питања која желим да отворим на страницама „Политике" су:

1. Коју „половину" пропагандних тврдњи о „грозотама" које чине руске снаге су избацили из анализе? Који су то догађаји за које новинар сматра да су просто речено лаж коју пласира САД? Питам ово аутора због тога што из наставка текста имам утисак да је управо он прихватио највеће пропагандне лажи Запада као истините.

2. О ком извештају УН Вукасовић говори као о крунском доказу за тврдње које износи? Осим ако не мисли на изјаве Бан Ки Муна. Али онда би могао да се ослони и на изјаве папе Франциска. Где је то непристрасно утврђено чињенично стање о коме Вукасовић говори? Мени изјаве и Бан Ки Муна и папе Франциска, као и дипломатски потези САД, говоре само о томе да је слом терориста у источном Алепу известан, а онда насилна промена режима у Сирији више није могућа. Дакле, сведоче о пропасти политике САД у Сирији и хистерији која их због тога хвата.

3. У последњем западном извештавању о бомбардовању болнице у делу Алепа под контролом терориста наведено је да је погинуло једно дете. Кад би заиста за то била одговорна авијација Русије, онда би од последица експлозије авионске ракете или бомбе погинуло скоро све медицинско особље и скоро сви затечени болесници у том објекту. Већ из саме тврдње се види да је немогуће да се ради о удару руске авијације. Ако погледамо снимке, на које се Вукасовић такође позива, онда ћемо уочити да цивили на око 50 метара од експлозије беже да би ухватили неки заклон. Код удара из ваздуха, сви ти цивили на брисаном простору у таквој близини експлозије би били убијени.

4. Одакле „Политикином" новинару идеја да је Русија одговорна за уништење хуманитарног конвоја? На сајту Министарства одбране Руске Федерације скоро сваког другог дана објављују билтене из Сирије са извештајима о томе колико и чега је од хуманитарне помоћи достављено. Шта од тога није тачно? Дакле, Русија убедљиво највише утиче на обезбеђивање хуманитарне помоћи у Сирији, у континуитету, па зашто би онда уништавала те шлепере? И на основу којих утврђених чињеница Вукасовић мисли да је то пример који треба приписати Русији?

5. Како је аутор дошао до тога да, опреза ради, треба отписати половину оптужујућих тврдњи? Па сви ми поуздано знамо да је реч о изворима који непрекидно све лажу када су у питању војне интервенције САД. Колин Пауел, као највише рангирани генерал САД, пред Конгресом и пред камерама лагао је цео свет да Ирак поседује средства за масовно уништење. Последица тог лагања је смрт сада већ скоро милион људи у Ираку, више милиона тешко рањених, настанак Даеша (ИД или ИСИЛ), хаос у Сирији, итд. Како онда медијима у САД, када су у питању војне интервенције те велике силе, треба уопште веровати, кад су то доказани лажови највећих замисливих размера? И то баш ми, који смо на својој кожи искусили лаж о наводном убијању цивила у Рачку, која је искоришћена као повод за бомбардовање 1999. године.

6. Да ли новинар мисли да је ослобађање дела града од терориста могуће без цивилних жртава? И да ли мисли да када терористи држе део Алепа и делове Сирије, док их нико не напада, цивилних жртава нема? Обрнуто, одсуство борбе против тероризма проузрокује неупоредиво више цивилних жртава него током борбе против њих. Погледајмо само колико цивила су они убили и колико цивила се удавило у Средоземном мору, бежећи од тероризма, па ћемо одмах лако израчунати да све те „грозоте" у вези са ослобођењем источног Алепа нису ни стоти део погинулих цивила због дивљања терориста.

Одлучио сам се да ово напишем зато што сам стекао утисак да аутор текста о којем је реч уопште није злонамеран, него да, по мом мишљењу, нема довољно изграђен механизам разоткривања система обмане којима се Запад служи и зато сам помислио да би отварање овакве полемике било корисно за читаоце „Политике", а и за ширу јавност. Моја предност је вероватно у томе што се „Политика" у мојој породици чита од 1904. године и такорећи „генетски" смо имуни на пропаганду било које врсте.

Адвокат

http://www.politika.rs/scc/clanak/365162/Pogledi/Pad-Alepa-oprezno-do-istine

fakti.org

Да ли је Србија суочена са ултиматумом или власт за ултиматум продаје оно на шта је пристала?

ГДЕ ЈЕ ИЗЛАЗ: У НАСТАВЉАЊУ „ВУЧИЋЕВИМ ПУТЕМ" ИЛИ У „НАСЛОНУ НА РУСИЈУ"?

 

• Славко СТЕВАНОВИЋ: Наши преговарачи су се из Брисела „враћали са победом од 5:0", а то су све били погрешни потези - не српска победа, како су они то представљали у јавности. На крају ће нам тражити и формално признање. Плашим се да је све ово још раније договорено. Поручујем влади и премијеру да не чине тај срамни чин, који ће у историји остати забележен
• Ђорђе ВУКАДИНОВИЋ: Није ултиматум у питању. Све произлази из Бриселских споразума и све је то власт врло добро знала и тада. За разлику од неких бољих времена из наше историје, сада се пред ултиматумима повијамо и прихватамо чак и оне за које немамо разлога да прихватамо. Србија је некада одбијала стварно тешке ултиматуме и трагичне, а сада се све прихвата под „страшном претњом" прекида ЕУ-интеграција
• Бранко ПАВЛОВИЋ: Вучић ће сигурно пристати на постављени захтев. Уступак који ће му се учинити, биће нека додатна формулација која „може, али и не мора" да се тумачи као правило које ће се, ето тобоже, применити само на Телеком и његову имовину, али не и као генерални принцип. А кад дођу на ред имовине и остала права других правних лица на КиМ, онда ће неки нови Ђурић да нас обавештава о новом ултиматуму и како су нас из ЕУ опет преварили
• Жељко ЦВИЈАНОВИЋ: Могу да разумем да Вучићева одлука неће бити лака јер, и ако прихвати ултиматум и ако га одбије, доћи ће тешки дани за нашу земљу. Али, иако одлука неће бити лака, избор је једноставан. Одбијањем ултиматума добијамо западни и регионални притисак на неизвесним исходом. Сва овдашња пета колона и западне агентуре биће подигнуте, и то се заиста може завршити ратом. Али, ако прихватимо, то се већ на средњи рок не може завршити другачије него снажним унутрашњим тензијама и у влади, и Вучићевој странци, и у друштву
• Рајко ПЕТРОВ НОГО: Ко је и на шта пристајао када се одлучивало без ока јавности, о томе ће се читати, ваљда, у мемоарима. Али сада, када ваља предати, како кажу, 200 милијарди долара вредности и толики варани народ, ту се просто човек скамени. Не знам за даље путеве и беспућа - стојим разрогачених очију

        СЕВНУ из Брисела оно што се одавно очекивало. Заправо, оно што су су одавно очекивали сви трезвени у Србији и опомињали власт у Београду да ће се све тако завршити. А и још тужније и ружније.

        Вучићев бриселски преговарач Марко Ђурић објавио је да и Приштина и Брисел траже имовину Телекома у јужној покрајини. Да је, у суштини смарају приштинском, шиптарском.

        Ђурић је објавио да је „изненађен и увређен" и да он на то не би пристао, али да одлуку препушта великом и мудром премијеру којем он, наравно, безгранично верује.

        Али, да ли је ово ултиматум или Приштина и Брисел само траже од Београда оно на шта је пристајао још од времена владавине Бориса Тадића?

        Не продаје ли власт Србији за ултиматум оно на шта је (још у Борисово време) сама пристала, па то сада Србији мора представити као ултиматум (јер, сила Бога на моли!)?

        Ко је већи проблем за Србију и њену будућност - Београд или Брисел?

        Где је излаз? У настављању Вучићевог пута или у „наслону на Русију", као што су говорили неки српски државници?

Стижу плодови онога што је власт сејала последњих неколико година

Славко СТЕВАНОВИЋ, председник Скупштине АП Косова и Метохије

 

• Решење је да се прекину бриселски преговори, да се окренемо Русији и вратимо преговоре у УН. И да додам: када смо ми предводили блокаде, долазило је по 20.000 људи, а сада је на протестима пред Трепчом - шачица. Народ је видео да је преварен

 

        ПРВО, говорим са позиције председника Скупштине АП Косово и Метохија.

        Сваком грађанину, а мислим и влади и овом премијеру, јасно је да сада само убирају плодове чије су семе сејали пре неколико година. Ми смо им указивали на грешке, а они су тражили да им верујемо. Ми им нисмо поверовали!

        Онда су поставили привремена већа.

        Од оног момента кад смо им дали царину, укинули институције, суд и цивилну заштиту, шта смо могли друго да очекујемо него да ће да нам траже имовину. А и чија је то имовина? Ако не можемо да користимо нашу имовину и да уђемо на Косово и Метохију, како је то онда наша имовина? А то су потписали.

        Укинуте су нам институције, а сада, видим, упућен је позив да четири општине направе заједничку седницу. И питам: на чијим изборима су изгласане, ко је те изборе расписао, по чијим законима су спроведени?

        Подсетићу да су се наши преговарачи из Брисела „враћали са победом од 5:0", а то су све били погрешни потези - не српска победа, како су они то представљали у јавности.

        На крају ће нам тражити и формално признање. Плашим се да је све ово још раније договорено. Поручујем влади и премијеру да не чине тај срамни чин, који ће у историји остати забележен. Али, заиста страхујем да је то раније договорено и да се сада тражи начин да се то оправда.

        У име грађана Косова и Метохије и покрајинске Скупштине им поручујем: нека то не раде. Решење је да се прекину бриселски преговори, да се окренемо Русији и вратимо преговоре у УН.

        И да додам: када смо ми предводили блокаде, долазило је по 20.000 људи, а сада је на протестима пред Трепчом - шачица. Народ је видео да је преварен.

Приштина нас и понижава, неће позивни број из наше руке, хоће га од Албаније или директно

Ђорђе ВУКАДИНОВИЋ, уредник НСПМ

 

• Одговорност за ову ситуацију је апсолутно на Вучићу и срамном потписивању Бриселског споразума - како оног из 2013, тако и оног из 2015. и сада сви рачуни долазе на наплату. Сад му не вреди да глумата и плаче и пренемаже се, када му траже да реализује оно што је олако обећао и потписао

 

        НИСМО сада пред ултиматум, већ смо то одавно и што је најгоре, а за разлику од неких бољих времена из наше историје, сада се пред ултиматумима повијамо и прихватамо чак и оне за које немамо разлога да прихватамо.

        Србија је некада одбијала стварно тешке ултиматуме и трагичне, а сада се све прихвата под „страшном претњом" прекида ЕУ-интеграција.

        Другим речима, одговорност за ову ситуацију је апсолутно на Вучићу и срамном потписивању Бриселског споразума - како оног из 2013, тако и оног из 2015. и сада сви рачуни долазе на наплату. Сад му не вреди да глумата и плаче и пренемаже се, када му траже да реализује оно што је олако обећао и потписао.

        Наравно да треба одбити и прекинути бриселске преговоре и одустати од њихове примене. Али, ако пажљиво слушате о чему се овде ради, видећете да смо већ прихватили међународни телефонски број за Косово, а сад се само цењкамо да ли ћемо ишта добити за узврат или не. Приштина нас још додатно понижава и одбија да добије тај број из наше руке, него од Албаније или директно.

        Ако ми дозволите: прво бих да констатујем да стварно није ултиматум у питању. Све то произлази из Бриселских споразума и све је то власт врло добро знала и тада.

Од наводних фантастичних погодности Бриселског споразума и даље нема ничега

Бранко ПАВЛОВИЋ, адвокат

 

        ДАНАС све већи број Вучићевих пратилаца није спреман да се саможртвује за великог вођу, па последице Бриселских споразума испливавају у јавности као „ултиматуми".

        Вучић ће сигурно пристати на постављени захтев.

        Уступак који ће му се учинити, биће нека додатна формулација која „може, али и не мора" да се тумачи као правило које ће се, ето тобоже, применити само на Телеком и његову имовину, али не и као генерални принцип. А кад дођу на ред имовине и остала права других правних лица на КиМ, онда ће неки нови Ђурић да нас обавештава о новом ултиматуму и како су нас из ЕУ опет преварили, а били су нам "обећали" да када жртвујемо имовину Телекома, онда смо тиме заштитили осталу имовину.

        А никад ништа слично нити пише у Бриселским споразумима нити би нам са Запада икада тако нешто обећали.

        Укратко, од наводних фантастичних погодности Бриселског споразума и даље нема ничега, а све, од судова и полиције до имовине, иде у корист Приштине.

Прави циљ бриселског ултиматума је - забијање клина између Београда и Москве

Жељко ЦВИЈАНОВИЋ, уредник Новог Стандарда

 

• Избор је једноставан јер - да парафразирам Черчила - ако пружи отпор, Вучић можда неће нацији спасити мир, али ће јој спасити образ. Ако пристане на ултиматум, изгубићемо најпре образ и пред собом и пред нашим пријатељима, а потом, наравно, и мир

 

        СМИСАО бриселског ултиматума, као и оног који ће тек да уследи - да Београд уведе санкције Додику и окрене леђа Српској - има више циљева и више нивоа значења. Основни је забијање клина између Москве и Београда.

        Наиме, ако се Србија одрекне своје имовине на Косову и Метохији и права да она да позивни телефонски број Приштини, а не да јој га да нека друга земља (Аустрија), још више, ако се одрекне својих права и обавеза у Српској - она више неће бити ни кредибилан партнер ни неко ко може да чини простор руског утицаја на Централном Балкану.

        Далеко од тога да би тада Русија окренула леђа Србији, али своје активности овде свела би на минимум, док би агенти западног утицаја ликовали како нам Русија никад, па ни сад, није помогла. Таква тактика свакако је много ефектнија од притиска да Београд Русији уведе санкције, јер, кад би се то догодило, Русија би у очима Срба остала велика, док, у случају да смањи присуство у Србији, постаје темом сумњичења.

 

        То значи да, ако се одрекнемо имовине на Косову, не само да остајемо без баснословних економских ресурса већ и без шансе да одбранимо остатак своје независности. Речју, тада Србија упада у дуго ропство, и искључује се из европских и светских процеса ресуверенизације земаља, какав видимо широм света.

        Могу да разумем да Вучићева одлука неће бити лака јер, и ако прихвати ултиматум и ако га одбије, доћи ће тешки дани за нашу земљу. Али, иако одлука неће бити лака, избор је једноставан.

        Одбијањем ултиматума добијамо западни и регионални притисак на неизвесним исходом. Сва овдашња пета колона и западне агентуре биће подигнуте, и то се заиста може завршити ратом. Али, ако прихватимо, то се већ на средњи рок не може завршити другачије него снажним унутрашњим тензијама и у влади, и Вучићевој странци, и у друштву. Уверен сам да је управо на тако нешто мислио некадашњи амерички функционер Роберт Гелбард, који је 90-тих година предвидео да ће последњи чин распада Југославије бити грађански рат у Србији.                            

        Избор је једноставан јер - да парафразирам Черчила - ако пружи отпор, Вучић можда неће нацији спасити мир, али ће јој спасити образ. Ако пристане на ултиматум, изгубићемо најпре образ и пред собом и пред нашим пријатељима, а потом, наравно, и мир.

Од првих преговора и уступака се очекивало да ће рачун доћи на наплату

Рајко ПЕТРОВ НОГО, песник и академик

 

        ТАЈ пут је одавно беспуће.

        Већ од првих преговора и уступака очекивало се да ће једанпут рачун бити испоручен.

        Ко је и на шта пристајао када се одлучивало без ока јавности, о томе ће се читати, ваљда, у мемоарима. Али сада, када ваља предати, како кажу, 200 милијарди долара вредности и толики варани народ, ту се просто човек скамени.

        Не знам за даље путеве и беспућа - стојим разрогачених очију, као и ви.

        Диана Милошевић

 

--
Објавио Blogger у Dobro jutro Srbijo датума 10/08/2016 11:50:00 пре подне

Интероперабилна НАТО логистика Србије

fsksrb.ru

Горан Јевтовић - Интероперабилна НАТО логистика Србије | Фонд Стратешке Културе

Горан ЈЕВТОВИЋ

Док читаоци буду бистрили овај анти–НАТО осврт, у исто време ће у Народној скупштини Републике Србије увелико тећи конструктивни хвалоспеви и једнообразни монолози, тачније срцепарајући рецитали еврофанатизованих посланика – западних и домаћих плаћеника, о „Закону о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Организације НАТО за подршку и набавку (NSPO) о сарадњи у области логистичке подршке".[i]

О чему се заправо ради и чиме нас то српски властодршци часте у предвечерје најављених избора, усвајајући брзопотезно и на кварно, у свеопштој политичкој галами у којој слуђени народ не може да се сабере и да разазна више било шта, још један погубан законски пропис?

Посреди је заокруживање НАТО агенде у Србији, значајне активности након које није ни потребно званично учлањење земље у северноатлантску Алијансу. Онај мини Штаб у згради Министарства одбране под називом „НАТО војна канцеларија за везу", одакле се иза кулиса руководи комплетним системом и дневно контролише свака српска војничка пора, овим ће законом тј. споразумом бити комплетиран. Добиће и званични логистички део након чега „игранка" може да крене. НАТО ће тиме заокружити своју стратешку дубину за поход на Исток – како Блиски и Средњи, тако и онај на Дњепру и Уралу.

Није највећи проблем у томе што ће НАТО особље из састава NSPO, тачније NSPA, бити ослобођено било какве кривичне и материјалне одговорности и уживати дипломатски имунитет о каквом, рецимо, Руси на нишком аеродрому могу само да сањају. Затим, што ће бити ослобођени царина и пореза када буду увозили разноразну опрему, борбену, логистичку и ко зна коју све НАТО технику за њихове и наше потребе, што ће ова држава дебело да плаћа, није проблем ни што ће завиривати у сваки војни кутак у складу са СОФА споразумом и располагати свим могућим подацима као на тацни, проблем је куд и камо озбиљнији.

Овим споразумом Србија се дефинитивно одриче и последњег некадашњег елемента борбене готовости – логистичког или исправније и у духу српског језика – позадинског обезбеђења који је, након свеопште НАТО окупације до сада некако и преживљавао. Одричемо се, дакле, војничке традиције старе најмање 150 година, која не само да је доведена до најоптималнијег могућег нивоа – што се аутора овог текста тиче, скоро до савршенства – већ је тај систем научно верификован у најтежим могућим, ратним условима. У условима потпуне изолације земље и то у десетогодишњем трајању, под претњама и притисцима. У амбијенту економског исцрпљивања и на крају у потпуном стратегијском окружењу – са копна, мора и из ваздуха.

Да парадокс буде већи, логистику, односно позадинско обезбеђење, предајемо у руке онима којима смо 1999. године током оружане агресије, демонстрирали управо на том пољу да су три копља испод нас. Без претеривања. При том, не мислим на квалитет њихове борбене и сваке друге опреме и транспортна средства посебно, већ на онај организацијски и функционални део.

Показали смо им да су недорасли и немаштовити, да не могу да нас докуче и нанесу штету ешелонираним ратним материјалним резервама и логистичкој оперативној и свакој другој шеми, да су компликовани, да је њихов систем снабдевања и подршке трупама на фронту гломазан, рањив, успорен, да су им процедуре сложене а поступање трапаво и уштогљено. А посебно уколико им не иде по плану, уколико долази до одступања у директивама и одлукама, уколико се на терену догађаји одвијају неочекивано и у корист противника, када трпе губитке и када су принуђени да се зауставе и израђују анексе за наставак борбених дејстава.

Уосталом, сетимо се првобитног и једино одобреног плана шефова Алијансе – сломити Војску Југославије од 72 до 96 часова и принудити је на капитулацију. Ништа од тога се није догодило. Зато је уследио тајни (илегални, никад одобрен) план „Апокалипса", чији је циљ био изазавати тоталну хуманитарну катастрофу а земљу и посебно систем одбране, између осталог и на логистичком плану, разорити и трајно онеспособити.

Још средином прошле године овај аутор је у тексту „Битка у Куманову и безбедност и одбрана Србије"[ii] најавио и опомињао српску јавност шта ће нам приредити актуелни квислинзи. Да се подсетимо – почетком маја 2015. године пуне две недеље се одржавала вежба „LOGEX 15" у касарни Генералштаба на Бањици[iii], у организацији Европске Команде оружаних снага САД заједно са представницима НАТО Команде. Вежбу је отворио изасланик одбране САД у Србији, пуковник Тафт Блекберн, а директор вежбе био је мајор Џошуа Андерсон, такође Американац. Дакле, наши генерали и официри високог ранга постројавани су од стране америчког мајора и подучавани како организовати и спроводити логистичку подршку!

Та активност је била финале вишегодишњег ангажовања на уподобљавању система одбране Србије НАТО стандардима и процедурама и на пољу последње карике – позадинског обезбеђења. Без тих припремних радњи не би било могуће потписивање наведеног споразума, а затим и усвајања закона о потврђивању истог.

Вежби је, да се присетимо с обзиром да имамо кратко памћење, присуствовао и наш дични премијер у пратњи америчког амбасадора, у такозваном „Дану високих званица", аминујући својим ауторитетом и наравно претходним министарским шефовањем ресором одбране, погубно срљање у НАТО клешта.

 

С обзиром да се напредњачко-еспеесовска окупациона дружина (са свим осталим коалиционим сатрапима) непрестано буса како су све што није ваљало наследили од претходних, постпетооктобарских влада, па су они, подразумева се, као крајње „одговорни принуђени да поштују све преузете обавезе", али да су и поред тога спречили да се „војска сведе на цивилну заштиту" (Гашић – небројено пута) и тако даље и томе слично, да их и овом приликом разобличимо до краја.

Погледајмо у вези са тим, шта између осталог изворно стоји у документима Министарства одбране[iv], у одељку „Партнерство за мир", у тачки 1. „Механизми сарадње", у садржају једног од „механизама" под називом „Поверилачки фонд Програма „Партнерство за мир":

„Током 2013. године установљен је нови Поверилачки фонд НАТО за Републику Србију који би требало да омогући уништавање вишкова убојних средстава, а истовремено и унапређивање капацитета ТРЗ Крагујевац. Планирана вредност пројекта износи до седам милиона евра који би се реализовао у две фазе са временским оквиром реализације од четири године. Велика Британија је прихватила улогу водеће државе у пројекту, док је НАТО Агенција за подршку (енг. NATO Support Agency, NSPA) извршно тело у његовој имплементацији."

Значи – „током 2013.године…". Ко је тада министар одбране? Александар Вучић, са титулом ППВ приде. Ко је приграбио водећу улогу да нам уништава вишкове муниције донирајући око 7 милиона долара? Његова најомиљенија Велика Британија, као чланица НАТО. Ко ће извршавати посао? НАТО Агенција за подршку (NATO Support Agency, NSPA), управо ова о којој зборимо у тексту (и закону). Како је тадашњи министар војни (без обзира што је био свемогући ППВ), унапред знао шта је квалитетно и ко је најбољи, где је то проверио и када и како упоредио са оним чиме смо располагали, којим се то законом (ако га тек данас усвајају) покривао, ко му је тако нешто одобрио, и где то пише у „Оквирном документу" Програма партнерство за мир, да се овако нешто мора прихватити?

Наравно, ништа тај није размишљао нити вагао (нити се у било шта разуме, а у војску посебно не!), тај је, једноставно, као и сви његови предходници извршавао задатке НАТО окупатора према прецизном и јединственом плану, склепаном још пре 15 година.

Кад се већ дотакох уништавања вишкова муниције – одакле одједном толики вишкови а реч је о 4.000 тона, када је само пре три месеца, баш у време боравка Јенса Столтенберга, који је први обелоданио овај пројекат, говорено о 200 тона, па брже боље исправљено на 2.000 тона?

Ко не верује аутору нека прочита текст „Столтенберг и српско „војнонеутрално" и „релаксирано" НАТО „стадо"[v], у којем сам недвосмислено наслутио махинацију количином, тачније огољене лажи и манипулацију јавног мњења по принципу кувања жабе – крени од 200 тона, па додај једну нулу, а онда уместо двојке стави четворку и предочи то посланицима. Онако како је то пре два дана урадио државни секретар Зоран Ђорђевић. Шта знају представници народни (а они којима је то и јасно, што би се народски рекло – боли их брига) шта је 4.000 тона муниције и убојних средстава.

Да ли ће се неко од њих запитати откуда толика количина вишкова и хоће ли то повезати са уништавањем Војске – неутралисање армија, корпуса, дивизија, бригада, пукова…? Наравно да неће али и не сме. Брига њих што смо спали на некакве бригадице по НАТО стандардима које не могу да одбране ни два београдска булевара у рату. Таквој војсци оволика количина муниције заиста јесте вишак.

Да се разумемо, не спорим да су огромној количини тих убојних средстава истекли ресурси и да је као таква опасна за чување. Али, поново дођемо до болне чињенице – да нисмо уништавали Војску, до сада би већи део тога био испаљен, редовно сервисиран, а систем био способан да наведена средства занавља. Зато што ни привреда не би била уништена. Овако – све је једна велика нула.

Што се тиче уништавања вишкова муниције и убојних средстава ваља подсетити да се са тиме кренуло још у време Вилијема Монтогомерија, чувеног америчког амбасадора и то по „правилима" класичне хајдучије, када је уништено више од 1.200 ПВО система „Стрела 2-М".

Након тога су се досетили донаторских „поверилачких фондова" па је у периоду од 2005. до 2007. године, под окриљем тадашње НАТО Агенције за одржавање и снабдевање (NATO Maintenance and Supply Agency, NAMSA) – једна од десетак сличних које ће се од 2010. до 2012. године објединити у ову садашњу организацију NSPO и оквиру тога агенцију NSPA – када су нам, на срамоту свих нас, уништили више од 1,4 милиона противпешадијских и неколико стотина хиљада противтенковских мина. Да би све то заокружили милионима тона експлозива и других убојних средстава.

Обратимо пажњу шта све стоји у званичном образложењу „Закона о потврђивању споразума ……" на страни 21. која је саставни део нацрта,  где се појашњавају разлози:

„Приступањем Програму Партнерство за мир, Република Србија исказала је опредељење за унапређење сарадње и заједничко деловање са државама чланицама Организације северноатлантског уговора и осталим државама партнерима и то на изградњи глобалне, регионалне и националне безбедности."

Значи – заједничко деловање са НАТО савезом, према њиховим стандардима и зарад њихових интереса, на изградњи прво глобалне, затим регионалне, па тек онда националне безбедности. Случајно баш тај редослед? Није, зато што овакве текстове и садржаје израђују управо НАТО стручњаци.

Затим, у наставку: „Република Србија изразила је спремност да преузме део одговорности за стабилан и трајан мир у региону, учествује у мултинационалним операцијама и достигне интероперабилност оружаних снага са снагама држава чланицама Организације северноатлантског уговора и партнерских држава."

Где то у Уставу земље пише да морамо бити интероперабилни са дојучерашњим агресорима, а већ деценију и по са класичним, додуше перфидним окупаторима? Зашто не бисмо били интероперабилни са Оружаним снагама Руске Федерације? Или има још кога да се заноси лажима како је НАТО јачи од њих?

Даље у нацрту стоји подужи део о побољшању квалитета логистичке подршке у такозваним мултинационалним операцијама широм света, што је упоришна тачка за правдање напред наведеног подаништва и понижавања. И то се образлаже тако што се наглашава да је већи део мировних операција у којима учествујемо под окриљем ОУН. Наравно, народу није познато да су томе претходиле, углавном широм Африке, бројне обојене револуције или класична оружана агресија управо од стране западних земаља, чланица НАТО (рецимо држава Мали), када су изазивани хаос, грађански и локални ратови, међунационални, верски и остали сукоби. Свакако не правде и мира ради, већ зарад њихових националних и глобалних циљева, а најчешће, бар у овом периоду, у корист мултинационалних корпорација и компанија.

И на самом крају образложења закона стоји можда и најсрамнија реченица: „Пружање услуга логистичке подршке NSPO било би од великог значаја за успостављање ефикасне логистичке подршке на националном нивоу."

Значи, имамо пред собом нешто што је од посебног значаја и тиче се националног нивоа. Може ли јадније од овога? Може, прича није завршена.

Баш онако како стоји у члану 15. нацрта Закона, где је уденута клаузула о решавању евентуалних спорова: „Све несугласице између Страна које настану у вези са тумачењем или применом овог споразума, решаваће се међусобним преговорима без обраћања за помоћ било ком националном или међународном суду или трећој страни ради решавања."

Дакле, нема судова, нема уобичајене међународноправне регулативе, не постоји устаљена пракса решавања несугласица, нема арбитраже, већ ће се проблеми решавати „преговорима". То у преводу значи – ми, овакви, никакви и слаби, подјармљени управо од њих, преговорима ћемо истеривати правду. Да ли неко може веровати у овакву бајку? Да ли је неко некада видео нешто слично у међународноправној пракси?

Чиме се за то време бави смождена Србија? Националним пензијама, културним и осталим пројектима, историјским догађајима од пре стотинак година, јубилејима, рехабилитацијама, футсалом, ватерполом… и чека фер и поштене изборе… У друштву новог америчког амбасадора симпатичног презимена.

Зиаста, ко је тај ко би рек'о и ко би му то поверов'о, да је на делу окупација…

[i] http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/cir/pdf/predlozi_zakona/154-16.pdf

[ii] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/bitka-u-kumanovu-i-bezbednost-i-odbrana-srbije/

[iii] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=8261

[iv] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=4358

[v] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/stoltenberg-i-srpsko-vojnoneutralno-i-relaksirano-nato-stado/