pravda.rs

Исламизација српских земаља

 12/03/2016 10:41 Србија Став

Прије пар дана, Уставни суд БиХ доњео је одлуку о поништавању изборних резултата недавно одржаног референдума о прослави дана Републике Српске који се традиционално одржава сваког деветог јануара након 1992.године. Има пуно гњевних коментара око тога како је то још једна срамна одлука Уставног суда од девет чланова гдје тројица странаца и два Бошњака/муслимана редовито надгласавају Хрвате и Србе стварајући „миц по миц" унитарну бошњачку државу.

Пише: Емил Влајки

Али се, суштински гледано, ради о једном темељитијем злочиначком процесу уништавања свега што је српско од здружених снага САД и организираних екстремиста политичког ислама. Њихов „свети рат" против Срба би се могао окарактеризирати као америчко исламски џихад. Ево најмаркантнијих примјера тог антисрпског процеса.

У БиХ се укида српски народ 

У Босни и Херцеговини, рат против Срба од стране здружених снага Хрвата и Муслимана почео је 1992., а чему је снажно асистирала Америка опскрбљујући Муслимане новцем, оружјем и уводећи у БиХ муџахедине који су играли фудбал са одјећеним српским главама. Након Дејтонског споразума, у којем фигурира Високи представник „који је правни тумач свеколиког права у БиХ" и оснажен Бонским, неуставним, овлаштењима, те, касније, Судом и Тужилаштвом БиХ, прогон Срба се несмиљено наставља. Српској се одузимају, у корист Бошњака/муслимана уставне надлежности (преко осамдесет), смјењују се демократски изабрани српски представници, малтретирају православни свећеници и слично.

Од стране Уставног суда, укидају се симболи Српске: застава, грб и химна, а сада и дан РС-а. Сасвим је сигурно да ће се ова пракса Суда наставити. Власти Српске ће то игнорирати те, „ако Трамп то не заустави" (уобичајене српске илузије), коначно че интервенирати НАТО трупе „како би осигурале правни поредак БиХ", наравно, у корист унитарне државе којом ће владати исламизиране политичке, бошњачке елите. Дакако, у складу са шеријатским законом.

Један дио тих елита се сасвим отворено фашизирао славећи нацизам и своје учеснике унутар тог злочиначког покрета. Ево пар примјера.

Хусеин ефендија Ђозо је био СС официр, ханџаровац. Недавно су његови лик и дјело поново актуализирани након што се један број родитеља из Горажда анонимно пожалио да тешко подносе што им дјеца иду у школу која носи назив по том хаупстурмфуехреру. Интернет су преплавиле његове фотографије у СС униформи са пријатељима фашистима, какав је, нпр., Миле Будак или јерусалимски муфтија Мохамед Амин ал-Хусеини.

Власник некадашњег часописа "Освит" био  је усташки логорник Хасан Хаџиосмановић. гдје је, рецимо, објавио интервју с јерусалимским муфтијом Ел-Хусеином о формирању Ханџар дивизије, у којем се, дакако, о њој говорило с усхићењем. О таквој се особи у данашњем муслиманском Сарајеву говори као о антифашисти!

Мустафа Бусулаџић је радио и као новинар у фашистичком Риму на радију као спикер за хрватски језик, а таква мјеста нису могла добити антифашисти јер је владала политичка селекција подобних. Данас Мустафа Бусулаџић има улицу у Сарајеву.

Или, страдања Јевреја се понекад у сарајевској штампи и електронским медијима минимизирају и исмијава. У листу исламистичких организација „Саф", кога предводе два официра Одреда ел муџахедин, као и на порталу „Бошњаци Нет", објављен је ауторски рад религиозног фанатика и фундменталисте Фатмира Алиспахића из Тузле, под насловом „Маркетинг трагедије" у коме се наводи: „…да су "гасне коморе" направлјене за туристе који обилазе Аушвиц и да нико није пронашао хемијске трагове гасова за масовну егзекуцију у њима. Аушвиц је лажна изложба и климава туристичка замка".

Рецимо и слиједеће, за што постоје многе индикације. Тако Џевад Галијашевић, који је један од најистакнутијих антитерористичких бораца у свијету, наводи слиједеће, на чињеницама засновано, увјерење.

„Муслимански дио бошњачко-хрватске Федерације Босне и Херцеговине је терористичка база у којој се терористи финансирају, социјално издржавају, у којима се припремају и пролазе борбене и неборбене обуке, из којих организују терористичке акције у Паризу (Шарли Ебдо и Батаклан) и Бриселу; врше логистичку подршку и наоружавање свих исламистичких и терористичких групација у Европи."

"Из ових кампова одлазе на ратишта у Сирију, Ирак, Авганистан, Либију и Јемен. Преко 64 класична терористичка кампа, антиуставна населја названа вјерским еуфемизмом „параџемати" и 400 бораца који су преко ових кампова и из њих, директно, отишли на Блиски и Средњи исток ратовати за идеје и организације Ал каиде и Исламске државе. О томе је у Сједињеним Америчким државама објавила своја запажања и сазнања Лесли С. Лебл, савјетница Команданта мировних снага у БиХ, под насловом "Исламизам и безбједност", објавлјену од стране најважнијих безбједносних института, академија и организација."

И тако, да не дуљимо. Уставни суд БиХ је ПОНИШТИО резултате референдума у Републици Српској чији су грађани, огромном већином, рекли НЕ укидању њиховог Дана Републике. Поништити изражену вољу народа, у овом случају српског, значи, симболички, поништити и сам народ, а САД и екстремно исламизиране бошњачке/муслиманске елите то удружено раде већ пуне двије деценије.

У Србији се укида држава

Од пада Милошевића, све су владе у Србији биле у служби Запада, посебно САД. Све су знале да ће Албанци Косово прогласити независном државом и све су радиле на томе да се то оствари, мада су у јавности говориле супротно. Оне су, дакле, свјесно обогаљиле властиту државу у име „уласка у Европу".

Али "Република Косова" није једини проблем Србије. Запад, у сваком тренутку, може покренути низ политички неуралгичних точака. Примјери.

Санџак (Рашка) је практично за Србију изгубљен. Тамо су Бошњаци у већини, добро су политички организирани и поигравају се са србијанским властима приказујући се, час као екстремисти који траже од Србије час независност, час као умјерењаци, аутономију.

Као и некада на Космету, купују се српске земље, а Србима се утјерује страх у кости тамо гдје су Бошњаци у већини. Улицама Новог Пазара парадирају војнички оформљене чете, за сада без оружја.

У односу на иноземство, баш као некада на Космету, Бошњаци се приказују као жртве "српске репресије". Бошњачко национално вијеће, на чијем је челу Угљанин, усвојило је одлуку о положају Бошњака у Србији, којом тражи од Савјета безбједности Уједињених нација да у Санџаку обезбиједе међународне снаге „како би се спријечили конфликти и заштитили Бошњаци од терора, репресије и асимилације".

Бошњачко национално веће  тражи и да Европска унија, Савет Европе и ОЕБС „хитно успоставе своје посебне посматрачке мисије за северни део Санџака, који се налази под управом Србије".

Петина младих муслимана у Санџаку нема ништа против верског насиља, док свака десета млада особа показује да јој не смета чак ни екстремизам уколико се тиме брани вера, резултати су истраживање Хелсиншког одбора за људска права.

Што да кажемо о Бујановцу и Прешеву којима владају Албанци који не крију своје сепаратистичке намјере, оворено славе, као своје, празнике и симболе државе Албаније.

Тако, уз пригодну свечаност, предсједник 'Националног савјета Албанаца' Јонуз Муслиу је албанску заставу истакао на згради у којој се налази ова институција.

Муслиу је рекао да овај дан обиљежавају Албанци без обзира на то гдје живе али да је у Србији забрањено истицање албанске заставе.

"Ми смо раније слободно истицали заставу а забране су почеле у вријеме Милошевића", рекао је Муслиу.

"Ми овдје живимо, нисмо пали с неба и имамо право да обиљежавамо празник свих Албанаца", додао је. Истовремено, стотине  младих Албанаца окупило се тог дана у центру Прешева са заставама Албаније, обиљежавајући на тај начин Дан заставе. Албанске заставе  су окачене и на бројним приватним кућама.

Предсједник Албаније Бујар Нишани сматра да Албанци са југа Србије нису остварили стандарде живота које заслужују и да је њихов положај неприхватљив. Нишани наводи да је "данашњи положај Албанаца у Прешевској долини неприхватљив са становишта економског нивоа, развијености инфраструктуре, могућности образовања и социјалног и друштвеног развоја који су испод нивоа који уживају остали грађани Србије".

Агон Ислами, уредник портала на албанском језику Лугина-Лајм  или Вијести из Долине (прешевске), каже да су тамошњи грађани жртва релације Београд-Приштина те да је Прешевска долина, заправо, Појас Газе на Балкану!!!

Могло би се доста тога рећи о стању Војводини, о захтијевима тамошњих  Хрвата и Мађара, За сада је ситуација (наново) консолидирана. И бит ће све дотле док то америчка администрација не одреди. А она ствари планира за једну и више деценија унапријед.

И то никакав Трамп не може измјенити. Не може, нажалост, измијенити ни квислиншку подложност владајућих елита те хуманитарних и невладиних организација од којих једни, „у име Европе", крчме, а други мрзе и продају Републику Србију.

Боже правде!

 

,,ЗДРАВСТВЕНЕ ПОСЛЕДИЦЕ НАТО АГРЕСИЈЕ 1999.''

ОДШКРИНУТА ВРАТА ИСТИНЕ НАТО ГЕНОЦИДА НАД  ГРАЂАНИМА СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ

Осиромашеним уранијумом и другим  канцрогеним материјама  НАТО зауставио будућност  грађана Србије и Црне Горе

 

Овом невеликом, али важном књигом, уз велики труд и у пркос  отпору несавесних оддгово-рних појединаца, максилофасцијални хирург  и медицински  менаџер  доцент др Алек Рачић јавно-сти је открио истину НАТО  злочина осиромашеним уранијумом.  

Приказом књиге ,,ЗДРАВСТВЕНЕ ПОСЛЕДИЦЕ НАТО АГРЕСИЈЕ 1999.''  примаријуса до-цента др. сци Алека Рачића јасно се види злочин који је почињен  Србији и Црној Гори НАТО агре-сијом.  

Др Рачић је резултате својих истраживања изнео у овој књизи као тему своје друге дисертације  коју му је научно наставно веће Медицинског факултета у Београду одобрило а етички комитет ос-порио. Циљ му је био да допринесе биолошком очувању нације. Своја истраживања је усмерио на Србију и Републику Српску. Одмах  је уочио да су се необична малигна обољења јављала код паци-јената Репубилике Српске 10 година после  бомбардовања. Веома драгоцени сарадници и ментори су му били доц. др  Светлана Стошић – Дивјак, проф. др Гојко Стоијчић, проф др. Сандра Шипетић. Посебна тешкоћа је био недостатак потребне литературе, недостатак података о сасгтаву садржаја експлодираних  бомби да би се  утврдили етиолошки чиниоци разних обољења као последица НАТО бомбардовања, лоших база података ових обољења, недостатка националног канцер регистра да би се могла утврдити инциденца малигних обољења, начин бомбардовања. Веома корисно је било    искуство стечено хирушким интервенцијама напредовалих малигних обољења поглавине и врата. Аутор је закључио да су ти пацијенти жртве НАТО бомбардовања од 24. марта до 10. јуна 1999.

Одлуку и план циљева о бомбардовању СРЈ донео је савет НАТО коју је прихватило 19 чланица Нато алијансе. Наређење је спровео у дело амерички генерал Весли Кларк са 464 авиона, 450 крстарећих ракета са флоте из Средоземног мора уз сателитско ввођење. План циљева бомбардовања временом се проширивао, увећавала су се средства за разарање. Бомбардовње је било свакодневно 78 дана, са 36.219 налета за 10.484 војних  и цивилних циљева. Лансирано је 420.000 пројектила, са 1.300 крстарећих ракета укупне масе 22.000 тона.

Са војних циљева у почетку, прешло се на цивилне циљеве, објекте привреде, електроенерге-титике, лука, мостова, путева, школа, обданишта, стамбених зграда, возова, цркава, цивилног стано-вништва на мостовима и аутобуским стајалиштима, покренут је безобзирни пропагандни рат. Уку-пна војна машинерија је временом интезивирана и проширена.

Муниција са осиромашеним уранијумом је први пут коришћена у Заливском рату 1991. а сада 1999. на СРЈ топовском муницијом од 20 и 120 мм са 70 и 85 грама ОУ и авио муницијом и ракетама Томахавкама од 25 кг ОУ, произвођача из Масачусетса, Тенеси, Калифорније, Минеаполиса из САД.  У свом наоружању ОУ поседују Русија, В. Британија, Француска, Саудијска Арабија, Израел, Укра-јина, Турска, Пакистан, Иран и Тајланд.

У Србији, Македонији, посебно на КиМ је коришћена је радиоактивна муниција  од 30 мм за уништавање оклопних и утврђених циљева у наоружању 7-цевним топом пуњења 1174 метка јури-шних авиона ,,А-10 Трандерболт''. 20 % муниције пуњена са високо разорним експлозивом и 80 %  пројектила пуњена пенетраторима ОУ. Топ испаљује 35-70 метака у секунди, уништи циљ за 2- 4 секунде. У СРЈ је испаљено 31.000 до 40.000 комада пројектла  ове врсте. Противоклопна зрна садрже 282,18 грама ОУ, сачињен од легуре са ОУ (У 238),  челика, цирконијума, титана, никла, ци-нка, бакра.

Активност једног метка је 3,4 Mbq  алфа зрака У 238 и 6 Mbq бета зрака што је 4 – 5  пута већа од природног зрачења. ОУ гађано је 113 локација у СРЈ. Непознат је број  лакација на КиМ. Нису познати подаци о броју испаљених пројектила,  процене се крећу  од 9 до 45 тона. Српска Војска Србије процењују да је на СРЈ бачено 15 тона ОУ, а руска 45 тона канцерогеног материјала. Гађане су и локације у Македонији и Албанији. Џорџ Роберстон каже да су 112 гађане локација на КиМ и 89 ван КиМ са 15 до 396 килограма  ОУ по једној локацији,  или  3 до 80 тона ОУ укупно  у СРЈ, а почели су већ 30. марта 1999. против оклопним гранатама  са уранијумским језгром калибра 30 мм и крстарећим ракетама Томахавк којима су масовно гађани цивилни објекти у СРЈ што је утврђено још у току рата јонизујућим коморама под притиском, контаминационим коморама сондама осе-тљивости  Bq/cm² за бета зрачење. Узимани су узорци терена и гелера за гамаспектрометријску ана-лизу: ,,НИС Рафинерија Панчево'', ,,Петрохемија'',  ,,Југопетрол'', Прахово, Лучани,  ,,Слобода '' Ча-чак, ,,Застава'' Крагујевац, у Дољевцу, Бадњевцу, објекти ВЈ, МУП-а, РТС-а, ,,Ушћа'', Кинеске ам-басаде. Али нису пронађени трагови  ОУ, само природни радионуклеиди у природном износу. У узорцима је утврђен Cs137 као последица Чернобилске незгоде. Контролисани  су узорци воћа, пов-рћа, воде, али нису утврђени остаци ОУ, само трагови Cs137 Чернобила.

Стручна комисија је потврдила да је агресор користио радиоактивна убојна средства калибра 30 мм око Призрена и Бујановца. Употребом антитенковске муниције калибра 30 мм на бази ОУ до-шло је до контаминације тла која ће имати дугорочне последице по  живот и здравље  људи. ,,Завод за превентивну медицинску заштиту'' је потврдио ниски ниво јонизујућег зрачења употребом противоклопних пројектила калибра 30 мм са ОУ. У пројектилима са ОУ је утврђено присуство знатне количине радионуклеида веома канцерогенога  плутонијума PU чији је период полураспада 24.360 година и 236U поректила из рециклираног нуклеарног отпада.

Осиромшени уранијум је веома опасан по људско здравље, па је суд у Њујорку забранио рад фабрике за производњу пројектила са ОУ јер је емитована радиоактивност била већа од 150 микро кирија.

У СРЈ 1999. године НАТО је  водио специјални хемиски рат. НАТО је посредним начином и средсвима водио овај рат тако што је бомбардовањем рушио индустријска постројења, складишта хемијских сировина, запалио бројне нафтне резервоаре и нафтна постројења  (30 рафинерија), угља,  како војних тако и цивилних постројења и тиме изазивао ефекте правог хемијског рата у СРЈ, као што су локације Панчево, Крагујевац, Нови Сад, Лучани, Прахово, Бор, Барич. Погођено је укупно 78 оваквих објеката и 45 електропостројења. Тако је дошло до цурења опасних хемијских супстанци, принудило 70.000 људи на евакуацију. Опасно је загађена и загрејана атмосфера, водени токови, зе-мљиште, подземне воде врло отровним   хемијским материјама као што су хлор и његови деривати, мономери винилхлорида, етилендихлорид, жива, више врста киселина, фенол, пирален, амонијак и други отрови у окружењу, уништено је све од 50 до 200 км од  објекта. Петрохемијки објекти су складиштили по 500.000 тона  угљоводоничког горива, еквивалента енергије 3-4 мегатона тротила.  Опасни пожари су формирали облаке до помрачења сунца због чађи, тешких метала, сумпордиок-сида, азотних оксида, оксида угљеника, доксина, ароматичних  угљоводоника, бензопирена са кан-церогеним  својствима.

У Панчеву је 9 пута нападана и запаљена ,,Азотара, ,,НИС'', просуто  је и сагорело 80.000 тона нафтних производа, 3.000 тона алкалних материја, 1400 тоне винил хлорида, 21.000 тона етилен дих-лорида и 800 тона хидрохлорне киселине. У ваздух је испуштено 20 тона винил хлорида, изливено је 8 тона живе. У ,,Петрохемији'' у Панчеву гађан је резервоар са винил хлоридом за израду плас-тичних маса, сагоревањем је отврован и канцероген, са оксидом  угљеника, чађи, настаје хлорово-донична киселина и бојни отров фозген. У средини хипоксије под дејством светлости настаје бојни отвов фозген оксид, отровнији од фозгена. После три дана  ове облаке густог дима са чађи  ветар  је однео на северозапад до краја Европе, Шведске и Норвешке.

У Крагујвцу је разрушена фабрика ,,Застава'', излило се у Лепеницу неколико тона трансфор-маторског уља са  ПХБ – полихлорид бифенилом и тешким металима, загађене су подземне воде и речни токови, резервоари воде.

У Новом Саду разрушена је Рафинерија нафте, поред реке и  филтрационих бунара пијаће воде. Уништено је 100 резервора Рафинерије нафте, са великим пожарима, облацима чађи и сумпор диоксида, излилло се у сабирни канал и реку Дунав 130 тона сирове нафте и нафтиних деривата.

У руднику бакра у Бору  бомбрдовањем су унуштена 3 велика трансформатора са по 25 тона уља, око 100 кондензатора са уљем у коме се налази ПХБ - полихлорид бифенил, оштећена је електромрежа и прекинута производња сумпорне киселне, испуштене су велике количине сумпор диоксида.

У селу Богутовац поред обале Ибра уништено је скадиште нафте и исцурело 565 м³  дизел го-рива и загадило подземне воде и ток реке Ибар.

У Новом Београду је уништена топлана и електроцентрала непосредно уз реку Саву, уништено 8 резервоара тешког уља и 1 резервоар бензина, део уља је изгорео а део се излио у околно земљиште и загадио подземне воде и ток реке Саве.  

У Прахову је оштећено складиште нафте поред реке Дунава, нафта се излила у Дунав и дани-ма се видела нафтна мрља како путује за Црно Море. У земљи су остале и неексплодиране бомбе.

У Приштини су бомбардоване стамбене зграде, војни објекти, фабрика пластике и складиште нафте ,,Југопетрола''. Због заосталих минско експлозивних средстава није могло да се утврди за-гађење  окружења.

Ово је само део НАТО разарања СРЈ који је уништио еко систем СРЈ са опасним последицама по здравље њених грађана, смртоносним повредама, тровања опасним хемиским и канцерогеним материјама, масовним пострауматским стресним пормећајима и сакаћењем,  социопатолошке дест-рукције и јасним изменама психичког статуса бројног грађанства, мутација флоре и фауне, смањење имуног статуса грађанства (мутације гена, учесталост алергијеа, смањења отпорности на средства контаминације).

У овом рату НАТО је користио и касетне бомбе на 1.072 локације из 2.300 контејера са 37.000 пројектила. По своме дејству касетне бомбе су запаљиве, противпешадијске, за уништавање писта, за полагање као мине, хемијске, пропагандене, уништење електро мреже. На Копаонику је бачен огроман број касетних бомби, посејане су као жито, изгинуло је 200 особа а рањено више од 450 особа, 33.000 касених бомби није експолодирало при паду, остале су као мине на тлу, минирано  је 290 области Србије, у 16 општинских атара ван КиМ.

Коришћене су и тзв графитне бомбе за уништвање електро мреже, које паучинастом мрежом ситних каблова изазивају кратке спојеве, развијају високу темпреату електролукова од 4.0000 С⁰   са пожаром. Из атмосфере пада киша праћена електричним пражњењем, и град чворавог облика који се тешко топи; верује се да тиме се утиче на промену климе, постојање радиоактивности и токсич-ности контјнера и влакана, за шпијунско извиђање беспилотних летилица, изазивања психолошких ефеката код грађана.  У СРЈ је  на овај начин уништено 70% електо мреже.

Бомбардовањем СРЈ 1999. године извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, са 1.150 борбених авиона лансирано је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона, уништно 78 индустријских и 45 енергетских постројења,  испуштено је на хиљаде тона канцероге-них, мутагених и токсичних хемикалија, десетак отровних материја са листе забрањених хемикалија „Стокхолмском декларацијом", запаљено око 150.000 тона нафте и нафтних деривата око 367.000 тона, уништено је више од 20.000 цивилних зграда и испаљено је најмање 31.000 пројектила са ОУ.

Дакле, припремљена је и буквално изведена геноцидна акција над становништвом СРЈ.

НАТО је 1995. у близини Хан Пијеска  и Хаџића у Босни испалио 5.800 пројектила са ОУ по извешају НАТО, а по Миодрагу Пантелићу 10.800 пројектила ОУ.

Због тога је против починиоца кривичног дела покренут кривични поступак, али је обустав-љен. Кривичном пријвома није обухваћено штетно дејство отровних материја по здравље грађана, нису постојали озбиљни подаци о томе, непознат је прецизан податак о саставу бачених бомби, а постојало је више штетних сатојака поред осиромашеног уранијума, плутонијума. Истраживање је отежало недостатак  прнецизног регистра канцер обољења, ваљане литературе, познавање касних последица продуженог дејства ОУ, плутонијума и других штетних материја на здравље људи.

Код лечених пацијената од малигних болести као последица НАТО бомбардовања разли-ковала се клиничка слика од пацијената лечених до 1999. Године. Тумори врата и главе на отво-реним деловима  су брзо напредовали: планоцелуларни карцином образа је  брзо напредовао и ме-тастазирао у паротидну ложу, што је захтевало радикалан поступак, карцином носне преграде је брзо напредовао захватајући хрскавичава ткина,  пенетрирајући у коштани део, тумор образа се ја-вио на нетипичној анатомској локацији, малигни тумор доњег очног капка за кратко време је захватио  ткива ока, малигни тумори образа код старијих становника као последица дејства ОУ су нетипично, некарактеристично напредовали. Сви ови тумори су захтевали радикални захват и оте-жану реконструкцију оштећених анатомских структура. Малигни тумори поглавине пенетрирали су у коштана ткива, млигни тумор горње вилице пенетрирао је у све кости вилице, доспео до средње лобањске јаме, што је захтевало обиман радикални хиушки захват са жртвовањем анатомских органа.

Према личној статистици аутора види се да је број малигних тумора у Србији  од 2002 до 2010 повећао до 168%. Запажено је да се анатомски положај малигних тумора ових пацијента разликовао од пацијената опреисани од истих тумора  до 1999. гоине. Време преживљавања оболелих разлико-вало се код пацијената оболелих до 1999 : од базоцелуарног карцинома после хирушке интервенције сви оболели пре 1999. су преживљавали, јер не метастзирају, док само 85% преживљава оболелих од 2002. до 2010. године. Прживљавање оболелих од планоцелураног карцинома код пацијената оболелих пре 1999. је 80%, а код пацијената после НАТО бомбардовања само 60%. Повећање мали-гнитета је дошло због промене патохистолошке структуре самих карцинома, агресивинији су, брже напредују и раније метастазирају.

А шта је са малигним болестима дисајних, дигестивних, уринарних, хематопоетских и других  система и менталним здрављем људи? И они су страдали и страдаће.

Инциденца малигних болисти код становника СРЈ и Р. Српске је евидентно повећана. Државни органи и институције са мандатом да истражују и верификују  малигна обољења због НАТО бомбар-довања СРЈ безочно избегавају да се изјасне да су ова обољења последица контаминације ОУ, плу-тонијумом и других канцеригених материја као последица НАТО бомбардовања СРЈ. То је неморал-но. Једино Скупштина АП Војводине преко посланика Зорана Вранешевића се обратила ЕП са чи-њеницама о последицама НАТО агресије на  СРЈ са захтевом за међународну помоћ у санацији. Ова књига аутора др. А. Рачића је први, пионирски, рад једног медицинског стручњака Србије који је скренуо пажњу на огроман проблем последица по здравље НАТО агресије на СРЈ са очигледним геноцидним  намерама агресора са далекосежним последицама које угрожавају биолошки опстанак становника СРЈ и Р. Српске. Апсолутно је оправдана иницијатива др. Рачића да се оснује НАЦИО-НАЛНИ  ИНСТИТУТ ЗА ПОСЛЕДИЦЕ НАТО АГРЕСИЈЕ.  Аутор ове важне књиге је урадио што   је могао и  са ентузиастима је  основао  Развојну академије Србије РАС за биолошки опстанак нације.

Канцерогене материје којима је НАТО агресор загадио наше тло, воде, биолошки свет имају огромно дуго време полурапада, природним процесима круже од ваздуха, тла, воде, биљног и живоињског света, преко хране и воде допирући до сваке живе ћелије нашег организма, утичнући на  генетску  структуру доводећи до масовних ко зана каквих нових болести и телесних поремећаја геноцидни размера до биолошког нестанка нације. Зар може постојати већи проблем и важнији задатак  једне нације и државе?  Не. А ми сви жмуримо пред катасгрофом која тек долази.

 

                                                                                                                Др. Добросав Никодиновић

Емил Влајки: Поводом једне измене у Кривичном законику Србије

nspm.rs

Емил Влајки: Поводом једне измене у Кривичном законику Србије или српски мазохистички барбарус

Емил Влајки

Измјене у кривичном закону Србије

 „(5) Ко јавно одобрава, негира постојање или значајно умањује тежину геноцида, злочина против човечности и ратних злочина учињених против групе лица или члана групе која је одређена на основу расе, боје коже, вере, порекла, државне, националне или етничке припадности, на начин који може довести до насиља или изазивања мржње према таквој групи лица или члану те групе, уколико су та кривична дела утврђена правноснажном пресудом суда у Србији или Међународног кривичног суда, казниће се затвором од шест месеци до пет година.".

Таман се стишала бура изазвана британским приједлогом резолуције у Савјету Сигурности УН којом су се Срби, а поводом „сребреничког геноцида" (тежак и срамотан злочин да, геноцид не), настојали прогласити геноцидним народом. Руси су тај срамотни приједлог отклонили својим ветом.

Човјек би помислио да је сада све у реду, али Српске мудре вође одмах исправљају ствари: Тко Русима даје право да спријече да се на нас баца љага за сва времена? Ми ћемо (за добро, дебело стимулирани) инат сами себе упропастити."

Речено, учињено. Уствари, мазохизам ове врсте иде у пару са више него тајанственим 'Бриселским споразумом'. Али се, ипак, његов смисао све више отрива. Давање, без формалног признања,  15% свог територија терористичким сепаратистима и то потписати (формално признање ће након Бориса и Томе одрадити трећа екипа), тај мазохистички чин је први у низу који слиједи.

 

Други је, увести у власт освједочене исламисте!

Трећи је, као што је видљиво, прогласити себе геноцидним народом.

Објаснимо ово посљедње.

Пошто предлагачи који стоји иза горе речене допуне кривичног закона мисли да смо сви идиоти, он је ствар закукуљио и замумуљао у оквре 'Међународног кривичног суда' (МКС) у Хагу (има их у том граду још два: Трибунал за бившу Југославију и Међународни суд правде -МСП). Овај трећи постоји свега неколико година и многе државе нису у њега учлањене.

Али ова посљедња чињеница за „западне хуманисте" и за њихове локалне марионете није уопће важна.

Поставља се логично питање зашто се предлагач није реферирао на 'Међународни суд правде' који постоји стотињак година? Да, али онда би ствари биле јасне јер је тај суд пресудио да је у Сребреници почињен геноцид, а Срби би се против тако отвореног става овог „објективног суда" морали побунити. Узгред речено, „објективност" тог суда је толико велика, да се прогласио ненадлежним када је НАТО извршио злочиначку агресију против Србије/Југославије 1999. и том приликом разрушио земљу и побио на хиљаде цивила!? То, наравно, за 'Међународни суд правде' (МСП) нити је био геноцид, нити је он мислио да се у то треба петљати. Одвратно! Међутим, вратимо се главној теми.

Предлагач, дакле, није споменуо МСП јер би сватко онда схватио да се овим приједлогом озакоњује наводни 'сребренички геноцид' над муслиманима од стране Себа и да су тиме Срби проглашени геноцидним народом.

„Паметни" предлагач се онда сјетио овог трећег суда у Хагу (МКС) за којег највећи дио људи ни не зна да постоји!.

Да, рећи ће други паметњаковићи, али тај суд не говори о сребреничком геноциду, него о геноциду у Конгу! И ту је цака! Да би афирмирао неке своје ставове, овај трећи суд у фуснотама прихваћа пресуду Међународног суда правде (МСП) о учињеном „сребреничком геноциду"!!! И ту се круг затвара.

Другим ријечима, ако Србијански Парламент прихвати дати приједлог, он ће Српски народ овјековјечити као геноцидан народ!!! Западни медији ће се за то здушно потрудити!

Поставља се питање, зашто је тај приједлог уопће на дневном реду. Трампова побједа у САД предсказује детант са Русијом, притисак на Србију ће се смањивати и Србија не мора журити са чињењем оваквих свињарија; не би их требала уопће чинити без обзира на притиске!

Али предлагач тврди да се ту ради о једноставном усклађивању са европским правним стандардима. Он нас … у здрав мозак, јер половица чланица ЕУ није те „европске стандарде" уградило у своје националне легислатуре!!! А Србија, колико је познато, још увијек није ни чланица ЕУ.

Зашто, дакле, предлагач толико жури? Мора да поред „журбе о уласку у ЕУ", има још нешто. Нетко малициозан би рекао да су они који стоје иза овог срамотног приједлога, плаченици Запада. Међутим, писац ових редова у то не вјерује. Зар тога има у Србији?

Поред тога, а треба му можда вјеровати, мој пријатељ, радикал В. Ш., тврди да Ацо за ову конфузну ствар ни не зна, јер би је, као правник, далеко боље саставио.

Питам се, ако је то точно, какве он то министре има?

Злобници, међутим тврде, да се без Аце у Србији ништа не може дешавати!?

А због чега Запад притишће своје локалне „самосталне политичаре" да се овај антисрпски приједлог усвоји што прије у Скупштини?

Ту је одговор једноставан. Запад је своје злочиначко дјеловање према Србима оправдавао тиме што је реагирао војно и брутално („али за добробит Срба") због почињеног „сребреничког геноцида". Али све док сами Срби не признају тај „геноцид", аргументи Запада су без основа.

Нажалост, постоји висок ступањ вјеројатности да ће посланици у Скупштини Србије ово срамотно геноцидно самоодређење, за пар дана изгласати!?

Све сами слијепци, рекао би Домановић, који воде Србију (у провалију). Има ли наде да се једног дана појави неки српски Путин?

 

TRAMP

TRAMP

12 novembra 2016

Piše: Milorad Vučelić

Ko je čitao „Pečat“ znao je da će na izborima za predsednika SAD pobediti Donald Tramp i da to svakako neće biti „veliko iznenađenje“. Tu nije bila reč o nekoj opkladi ili hazarderstvu nego o stvarnim uvidima u ono što se dešava u svetu i što se može razumeti primenom jasnog pojmovnog aparata na čijim je osnovama moguće uspostaviti i određena predviđanja. Pomenutim pojmovnim aparatom utemeljena predviđanja po pravilu su se, evo već devetu godinu našeg izlaženja, pokazivala kao tačna.

Nije u ovom, kao i drugim slučajevima tačnih predviđanja bilo reči o bilo kojoj vrsti navijanja, ukoliko se pak ne složimo da je krajnje normalno u Srbiji navijati protiv Hilari Klinton koja oličava najveće zlo počinjeno srpskom narodu od kraja Drugog svetskog rata. U ovom slučaju uopšte nije reč ni o bilo kakvom antiameričkom ili antizapadnom političkom stavu, radi se o konkretnoj ženskoj osobi koja je, osvedočeno i dokumentovano, u poluprivatnom statusu prve dame zajedno sa bivšim britanskim premijerom Tonijem Blerom presudno uticala na Bila Klintona da izvrši agresiju na Srbiju i SR Jugoslaviju. U svojstvu državne sekretarke nastavila je kontinuirano da realizuje antisrpsku politiku i na našu državnu i nacionalnu štetu favorizuje albanski terorizam i secesionizam i to ne samo na Kosovu. Stoga su i očekivane žalopojke Edija Rame i Hašima Tačija i njihovih sledbenika zbog njenog poraza na američkim predsedničkim izborima. I pošteno je od njih što će „zauvek ostati privrženi njihovoj voljenoj porodici Klinton“. A oni su toliko dosledni da će imena ulica davati svakome ko im se i ubuduće bude našao na usluzi i podršci u obavljanju nekog njihovog mračnog posla. Oni si izgubili svog prijatelja, a mi teškog i opakog protivnika kroz koga smo s puno osnova videli i doživljavali Ameriku.

Nikog trezvenog to ne treba da zavara da ćemo se rešiti opasnosti od nametanja interesa velikih sila na našu štetu, ali smo se bar lišili veoma važnog aktera koji bi nam to činio s direktnom i ličnom strastvenom mržnjom. Pogotovo je opasno to što bi joj bilo najlakše i najmanje rizično da upravo na nama demonstrira silu i nastavi da ostvaruje ono što se naziva „legat Klintonovih“.

Interesi velikih su večni, ali su srećom neki prepoznatljivi neprijatelji prolazni.

Za utehu, Klintonova je izgubila od Amerikanaca, ali je pobedila među malobrojnim no probranim Srbima okupljenim u Beogradu u „Kraun plazi“ u izbornoj noći.

Povodom Trampove pobede morala bi se ponoviti ona često citirana Marksova rečenica o istoriji: „Dobro riješ, stara krtice.“ I kada se čini da je sve blokirano i zauzdano, istorijski tok se otme nametnutoj kontroli i suočimo se sa pravom slikom društva i sveta i mogućnostima njegove promene. Sve snage američkog i uopšte zapadnog establišmenta i svi mediji glavnog toka bili su upregnuti u korist Klintonove. Informisanje je prestalo da bude informisanje i pretvorilo se u ogoljenu i brutalnu antitrampovu propagandu. Bilo je tragikomično gledati i slušati „Si-En-En“ tog izbornog dana, kao i tokom čitavog izbornog procesa. Počelo je glasno i prpošno, svi su bili bodri i čili, čak prilično veseli. A onda, kako je odmicala ta izborna noć, sve se utišavalo i svi prisutni u studiju su se jedino bavili mogućnostima da Hilari pobedi pa čak i kada je sve bilo izgubljeno a poražavajući ishod za nju izvestan. Od ishoda glasanja u Floridi bežalo se bezobzirno i sve dotle dok Trampova pobeda u toj državi nije svuda oglašena. Nije bilo reči o umoru već o potpunoj žalosti i izgubljenosti. Življe je bilo u štabu poražene nego u televizijskom studiju „Si-En-Ena“. Televizija N1 je naglo i rezignirano bez obrazloženja prekinula direktno prevođenje programa.

Američka i svetska javnost je ostala neobaveštena o Asanžovim i „Vikiliksovim“ otkrićima o saradnicima Klintonove i njoj samoj. U senci je ostalo da je reč o kandidatkinji koja je simbol korumpiranosti, gramzivosti i pohlepe. Sve je bilo prikrivano i belodano je pokazano kako danas izgleda sloboda govora i misli u njihovoj hemisferi. Zatečeni Trampovom pobedom brojni političari širom Zapada, kao i masa analitičara lišena bilo kakvog uvida u stvarnost, obrušili su se na smisao demokratije i glasanja. Za njih je demokratsko glasanje samo ono glasanje koje im je po volji i koje podržava i održava status kvo. Dan posle Trampove pobede u zapadnim prestonicama poput Pariza i Berlina bilo je kao da je dan žalosti ili pokajanja. Reporteri javljaju kako je počev od Njujorka svuda „sumorno“. Ima onih koji bi zbog nezadovoljstva Trampovom pobedom podržali i otcepljenje Kalifornije, čiji pokušaj bi bilo zanimljivo gledati.

U protekla dva dana izgovoreno je toliko ružnih reči o budućem američkom predsedniku da je to prosto neverovatno. Prednjače svi oni koji se deklarišu kao najveći ljubitelji Amerike i Amerikanaca. Pokazuje se da nije reč o ljubavi prema toj velikoj sili i njenom narodu i njegovim vrednostima nego samo o njenoj mogućoj agresivnoj hegemonističkoj politici, a posebno kada su ta politika i praksa na našu, ili pak rusku štetu. Kada se otvori mogućnost da se sa takvom politikom prestane, prestaje i njihova naklonost ili ljubav.

Svako malo naivniji, ako takvih uopšte ima, morao bi se upitati zar nije razlog za sreću da je neko u tako velikoj i moćnoj zemlji voljom većine i na demokratski način izabran. Možda je cilj američke demokratije i bio da se uspostave nove dinastije, te da Bušove naslede Klintonova sve sa Hilari i Čelsi? Postavlja se i preteće pitanje ko je to mogao i smeo da spreči pa makar to bio i američki narod? Kako objasniti to što su svi političari koji su Trampu odmah čestitali pobedu proglašeni desničarima? I čemu i kome pripadaju oni koji su malo pričekali pa službenim tonom čestitali?

Snage zapadnog poretka skupa sa čitavom armijom teoretičara i analitičara pokazuju da više i ne poseduju pojmove i sposobnost da izvrše uvid u stvarnost svojih društava ili sveta. Oni su stalno zaprepašćeni, zatečeni i razočarani… te povratkom Rusije kao sile na svetsku pozornicu, te „bregzitom“, te izmenjenom ulogom Kine, a sada i Trampovom pobedom. Nisu sposobni da primete od kakvih su sve nepravdi i zala napravili sistem i da je narod duboko nezadovoljan ne ovim ili onim nego baš ovakvim vladajućim kapitalizmom. Ova armija teoretičara bez ostatka je u slepoj službi postojećem. Ništa na vreme nisu uočili, bez ikakve političke i intelektualne invencije i sposobnosti da prepoznaju društvene probleme oni taljigaju putevima puke inercije. I kada ishod nekog procesa nije u saglasnosti sa njihovim predrasudama, oni se svom silom obrušavaju na one koje su im zasmetali da potvrde svoja predubeđenja. Svakodnevno se vrše istraživanja javnog mnjenja i ankete iz kojih je potpuno iščileo svaki realitet pa otud i lažne prognoze. Društvena stvarnost i izvorno i temeljno nezadovoljstvo ljudi su potpuno maskirani masom epifenomena i zasuti lažnim alternativama i političkom korektnošću o koju se Donald Tramp, prkoseći, drastično ogrešio.

Potpuno je potcenjivana njegova strategija da sve američke ratne i natovske avanture pretvara u dolare koje izdvajaju Amerikanci a koji bi se mogli koristiti za poslove u Americi. Zaneseni globalnom i ratnom politikom njegovi protivnici nisu razumeli ono što je razumeo američki glasač, a naročito osiromašeni radnik kome pored toga preti i da ostane bez posla pa bio belac, latino ili afro. Tako je otvoreno deklarisani desničar i kapitalista milijarder počeo da se iskazuje bezmalo kao socijalista i to daleko ubedljiviji od čitavog niza samodeklarisanih i pomodnih levičara. Tek posle Trampove ubedljive pobede počele su naknadne rasprave o socijalnim i ekonomskim problemima i klasnoj strukturi američkog društva što nikome iz vladajućeg diskursa nije ni na pamet padalo bukvalno do juče. Prilično je potcenjena i uloga obaveštajne zajednice koja je počela da shvata da se sa Hilari Klinton kao predsednicom srlja u potpuno opadanje Imperije.

Trampovim izborom otvorena je i mogućnost velikih globalnih promena. Neće to biti neki idilični put Putinu u zagrljaj, ali će biti prilika da se definiše i prihvati nova ravnoteža snaga koja bi trebalo da dovede do nešto više mira i stabilnosti u svetu pa samim tim i na Balkanu. Na dnevnom redu će se naći i preispitivanje politike Evropske unije i dosadašnjeg vođstva Nemačke u ovoj zajednici. To nemačko vođstvo evropskih poslova se ne pokazuje naročito uspešnim, a pogotovo imajući u vidu ratno stanje u Ukrajini, uvođenje sankcija Rusiji i odlazak Velike Britanije iz EU. I otud nervoza i uzdržanost kod Olanda i Merkelove. Njima neposredno predstoje izbori na kojima gotovo da nemaju šanse da ponovo pobede. Zbog značaja funkcije koju će obavljati Tramp neće previše držati do njihovog otvorenog navijanja za Hilari, ali sudeći po njegovoj prirodi neće biti sklon i da to potpuno zaboravi. Tramp će takođe biti u prilici da podrži njihove oponente na predstojećim izborima baš kao što su i oni to činili podržavajući njega. Mnogi će se i truditi da budu nalik njemu.

Poslednjih decenija svet se nabolje menjao kada je u velikim i moćnim državama dolazilo do raskida sa inercijom i političkim i intelektualnim establišmentom i kada je u tim događanjima nad vladajućim sistemom prevladavala neka vrsta antisistema. Sudeći po tom iskustvu ukazuje se prilika da se izborom Donalda Trampa u svetu i u Americi nešto važno promeni.

(Pečat)

http://www.intermagazin.rs/tramp/

 

vidovdan.org

Срђа Трифковић: АМЕРИКА, ПОДЕЉЕНИЈА НЕГО ИКАД

ВИДОВДАН

У прилогу је нередиговани транскрипт Трифковићевог доприноса овој занимљивој и информацијама богатој дебати тројице врсних познавалаца америчке политичке сцене. Цео аудио снимак овог програма доступан је на:

http://www.radiobeograd.rs/download/Emisije/receno/receno0211.mp3

ЉМ:   Да ли сте изненађени резултатима најновије анкете јавног мнења у САД која даје Доналду Трампу предност од 1%?

СТ:     Ја бих био изненађен да није дошло до откривања још једног скелета из Хилариног плакара – па била то обнова истраге ФБИ, или неки од Подестиних мејлова [шефа предизборног штаба Хилари Клинтон] које је објавио Виккиликс, или нешто треће. Напросто, њена прошлост и њен модус операнди толико одишу скандалима, да је право чудо да их није било више, и још тежих…

ЉМ:   Г. Трифковићу, како Вама Америка изгледа, изнутра и споља, у овом тренутку?

СТ:     Изнутра, подељенија него икад. Без обзира ко победио идућег уторка, имаћемо приближно половину бирачког тела која изабраника или изабраницу неће сматрати ни легитимним, нити чак легалним избором. На спољном плану мислим да нема никакве сумње да долази до кризе читавог концепта глобалне хегемоније, али ту наравно имамо велику разлику између кандидатȃ. Трамп је ударио на свето тројство америчке „дубоке државе", америчке перманентне државе – а то су слободна имиграција, глобализујућа трговина и глобална империја. Хилари Клинтон је решена да по сва три питања настави са садашњим стратешким приступом, који би се отворено говорећи показао катастрофалним. Обама је у поређењу са њом несумњиво био опрезан. То смо видели у лето 2013, када се уздржао од директне интервенције у Сирији, иако је неоконзервативно-неолиберални дуопол на њега вршио велики притисак. За страховати је да ће због свих садашњих, а тек и будућих скандала – а републикански кандидати се оштре да уколико она буде изабрана, а они очувају већину у Представничком дому и Сенату, још од првог дана крену са истрагама – да ће она онда покушати да то компензује кроз спољнополитичке кризе. То онда носи опасност неконтролисане ескалације, пре свега у Сирији, али и другде…

ЉМ:   Ова кампања … углавном је обиловала тривијалностима, зар не?

СТ:     Пре свега зато што је фокус медија – а медији су се понашали као део кампање Хилари Клинтон – био на демонизацији и деконструкцији Доналда Трампа. Уз сву његову несумљиву вулгарност, опсесија медија уништењем Трампа кроз најприземнији могући приступ је срозала тон кампање. Али да се вратимо на једно веома значајно питање: не верујем да постоји расцеп између демократског и републиканског естаблишмента у погледу тежњи да се очува глобална империја и њен глобализујући трговински аспект – напротив. Мислим да је управо из тог разлога добар део републиканског естаблишмента био против Трампа, јер се он дрзуно да такне „свете краве" дуопола. Са становишта америчке дубоке државе – што значи тројне везе између вашингтонског Капитол Хила и Беле куће, финансијских интереса Вол Стрита и војно-индустријског комплекса – за њих би Трампов избор заиста представљао претњу. Са Хилари би могли да се надају континуитету, при чему би прва опасна криза била њена најављена намера да прогласи зону забране летова и „заштићене зоне" у Сирији. То би де факто био увод у можда најгору кризу коју бисмо видели од кубанске ракетне кризе октобра 1962…

Приступ очувању глобалне империје нема никакве везе са трезвено артикулисаним националним и безбедносним интересима Сједињених Држава. Реч је о једној идеолошкој опсесији које се Клинтонова држи као пијан плота, а то је „америчка изузетност". То је једна апсурдна идеја, која има свој континуитет још од пуританских досељеника у Нову Енглеску у XVII веку: да је Америка изузета од међународно-правних, па чак и моралних норми које важе за остатак света. Наоружана том, понављам, идеолошком опсесијом у коју вероватно и сама верује, бојим се да је она спремна да следи принцип "My way or no way" – „има да буде како ја кажем, и никако друкчије". Она га је уосталом следила и у Стејт департменту. Она је по изјавама чланова Обаминог кабинета увек била најоштрији јастреб у соби, а директно је превагнула по питању либијске интервенције. Међутим, њена хронична неспособност да призна грешке и преузме одговорност, која је на граници социопатије, као што знамо била је видљива већ на примеру убиства амбасадора Стивенса и још четворо из његове пратње септембра 2012. године…

ЉМ:   Г. Трифковићу, да ли Ви изражавате неку сумњу када је у питању манипулисање изборним резултатима, лажирања?

СТ:     Мање у погледу непосредних техникалија, а више у погледу једног питања којег се до сада нисмо дотакли, а то је масовна натурализација милиона пре свега Латиноса, који гласају преко 80% за демократе, без адекватне провере њихове квалификованости за држављанство. Верујем да су демократи, поготову у неким кључним државама попут Флориде, Охаја и Пенсилваније намерно то радили, да би побољшали своју демографску слику и своје изгледе. Такође, како можемо говорити о регуларности избора уколико бирачи нису адекватно информисани? Видели смо, током овог изборног циклуса, на делу управо гротескну навијачку природу америчке медијске машине, где је чак и претварање на објективност отишло дођавола. Мислим да су проблеми више структурне природе него око неких техникалија, које су оличене још у време Никсонове трке са Кенедијем 1960. у Чикагу, паролом „гласај рано, гласај често"!

ЉМ:   Али [Франсис]Фукујама пише да америчка демократија функционише јер је у стању да реагује и дебатује у изборним кампањама о питањима неједнакости, протекционизма, деиндустријализације… Како Ви то коментаришете?

СТ:     Мислим да је квалитет дебате апсолутно испод сваке критике. Структурни проблеми америчке државе и друштва су пре свега морални суноврат, не само економски него и духовни, који доводи у питање функционалност друштва у целини. Ти проблеми, укључујући материјалну подељеност, апсолутно нису били дотакнути. Оно шта пролази за „дебату" – а не говорим само о директним дебатама двоје противкандидата – у часописима као што су Форин аферс или Атлантик мантли, у суштини одражава идеолошке и партијске поделе где су ставови унапред зацртани и где врло мало добијамо квалитетне анализе и нимало нових конкретних предлога, нових политика.

ЉМ:    Добро, ко онда истински данас одлучује о првом човеку Сједињених Америчких Држава? Медији? Кажу да су они листом наклоњени Хилари Клинтон, чак и да су медијатори у дебатама били потпуно на њеној страни. Да ли је то новац,који се обилато троши, суме које овде грађанима Србије делују фантастично? Или су то моћници из сенке? Да ли су бирачи и избори само једна шарена лажа?

СТ:     Не у целини. Поменуо сам термин „дубока држава", или перманентна држава. То је спрега интереса, да поновим: Вол Стрита у Њујорку, политичко-лобистичке класе у Вашингтону и воно-индустријског комплекса свуда. За њих је Хилари Клинтон очигледно жељени кандидат. Међутим, некад се деси да систем затаји, као што је било саопштење директора ФБИ [Џејмса] Комија, после проналажења неких 650.000 порука на лаптопу Вајнера и Хуме Абедин. Систем још увек није херметички затворен и тотално контролисан. Свест огромног броја Американаца да нешто није у реду и њихова способност да дођу до алтернативних информација путем интернета значи да је нагрижен монопол мејнстрим медија, водеће четири ТВ мреже и главних дневних листова. Њима контрола измиче. Сада примећујемо атмосферу хистеричне панике, не само у кампањи Клинтонове него и у медијским структурама уопште…

ЉМ:   Г. Трифковићу, руски фактор у кампањама америчких кандидата?

СТ:     Русија заправо не постоји као „фактор": нико нам још није, од стране демократа, дао ни најмањи доказ руске уплетености. Све то сада има карактер – које ли ироније! – макартизма, за који су демократи својевремено оптуживали десно крило републиканаца крајем 1940-тих и почетком 50-тих година – да распирују антисовјетску и антикомунистичку хистерију. Осим тога, не заборавимо да је Хилари Клинтон први виђенији политичар на обе стране Атлантика која је хитлеризовала Путина, још у пролеће 2014, после Мајдана и кримске епизоде, када је применила "reductio ad Hitlerum". Она је особа која ће заоштравати конфронтацију, јер она нема спознају америчких геополитичких интереса у некој реалној скали: шта је Америци заиста важно, а шта није. Она следи детериторијализовани принцип да је свака тачка кугле земаљске легитимни амерички интерес. То је уосталом дошло до изражаја у четворогодишњој стратешкој доктрини објављеној претпрошле године, у којој једино Антарктик – по анализи самог Пентагона – није област од виталног америчког интереса.

 

Зорана Шуваковић: Дајте шансу нормалнима

politika.rs

Дајте шансу нормалнима

Зорана Шуваковић

Французи су пре четири године тражили само да им председник буде нормалан човек. Уморни од Саркозијевог ексцентричног луксузирања, од звецкања скупоценим сатовима, оберучке су прихватили  социјалисту Франсоа Оланда, који је водио кампању представљајући се као „месје Нормал".

Неожењен, отац четворо деце коју је подигао са партнерком  социјалисткињом Сеголен Роајал, увео је у Јелисејску палату „жену свог живота" новинарку Валери Трирвајлер, која је после јелисејског меденог месеца заглавила на нервној болници када је откривено да је председник крадомице ноћу одлазио да до јутра одрема у изнајмљеном стану у кревету своје љубавнице. Касније се опоравила и написала књигу у којој је облатила свог некадашњег партнера, а Франсоа Оланд је пред новинарима обећао да се неће женити уколико народ одлучи да му на пролеће повери други мандат. Јелисејска палата једноставно је по његовим речима препуна Саркозијевих шпијуна, па он не жели да његов приватни живот буде изложен јавном коментарисању.

Није та приватна ексцентричност пресудно утицала да рејтинг „господина нормалног" данас буде на рекордном минимуму који је икад забележен код једног председника. Само четири одсто људи га

подржава.

Када ми је у дугом интервјуу пре неки дан, на овај поражавајући податак указао британски левичарски филозоф и писац Тарик Али (73), мислила сам да се ипак забунио. Проверавала сам да ли је могуће да само четири од сто Француза подржава јединог социјалисту на челу неке веће државе унутар ЕУ. Испоставило се, на жалост, да је то тачно. О том историјски ниском рејтингу француске левице славодобитно је обавестио лондонски „Економист", али исти податак су објавили и француски медији, „Монд", „Франс 24", „Фигаро"…

Нестанак социјалдемократије: По теорији која је последњих година у оптицају међу левичарским аналитичарима, све главне странке, и опозиција и позиција, широм Европе и других континената делују на исти начин: по диктату великог капитала, не обазирући се ни најмање на народ који им је указао поверење. Таква ситуација довела је такозвану демократију до потпуног бесмисла. Крах социјалдемократије се ових дана огледа у Француској и Шпанији, где је на власти поново конзервативна Народна странка Марјана Рахоја, упркос корупцијским скандалима који је прате већ десетак година. Шпански социјалисти су уз медијску помоћ лако капитулирали пред налетом „економске реалности" која заговара даље стезање каиша, укидање бесплатних школа и здравства, приватизацију свих јавних услуга… апсолутну доминацију капитала. Претходно је грчка Сириза бесрамно изневерила вољу Грка јасно исказану на референдуму.

Европа губи своју препознатљивост као континент са најхуманијим животним условима, где се новац од пореза равномерно распоређује на јавна добра и где се гарантује достојанствен живот и младима и старима. Шта ће тек бити кад налети нова криза, за коју се каже да ће бити драстичнија од оне коју су изазвали банкари са Волстрита 2008?

Воштане фигуре: И док чланови парламента из опозиционих лабуриста у Британији покушавају да са чела странке свргну Џеремија Корбина, захваљујући којем се у партију учланило стотине хиљада нових људи, сви су изгледи да ће Француска на пролеће изаћи са подједнако неповољном кадровском понудом као и она коју је на овим изборима изнела америчка демократија.

Први пут у новијој историји Американци ће морати да изаберу председника у кога немају поверење. Ма ко да буде нови шеф, он или она, ни на самом почетку неће имати већинску подршку становника САД.  Све анкете и анализе говоре да су и Доналд Трамп и Хилари Клинтон за велику већину Американаца неприхватљиви, да ни у њу ни у њега људи немају поверења.

Нема више ништа што већ није речено о неприхватљивим деловима из њихових биографија које противрече сваком нормалном моралном и етичком кодексу. Један лаже, други краде, један хоће да протера муслимане и Латиносе, други предлаже да се опозиционари ликвидирају дроновима, обоје незајажљиво гомилају своје непристојно богатство, не водећи рачуна одакле и како стичу тај новац.

Много је примедби с правом упућено неистинитим и намерно фризираним научним анкетама. Више се по њима не може закључити ко ће победити и ко ће изгубити. Ипак, уз све грешке и манипулације, неки трендови су јасни. Једно од последњих испитивања јавног мнења у Америци, на пример, указује на оно о чему данас сви говоримо, и пружа суморну слику о будућем челнику најмоћније државе на свету. Осам од десет америчких бирача згрожено је изборном кампањом, не верује у поштење ниједног од двоје главних кандидата. Нови председник(ца) ће наићи на токсичну атмосферу кад се једном домогне свог положаја (подаци преузети из истраживања „Њујорк тајмса" и Ен-би-сија).

Французи ће већ на пролеће, по свему судећи, бити приморани да бирају међу подједнако неприхватљивим кандидатима. „Господин нормални" одавно је изгубио овај свој тако привлачни епитет. Он јесте на службени пут ишао путничким возом, а да би се домогао своје драге седао би на мопед. За разлику од Саркозија, избегавао је и лимузине и јахте. Али, свог берберина који га чешља пред сваки наступ није хтео да се одрекне. Плаћа га од новца пореских обвезника више од десет хиљада евра месечно. Да ли је то нормално за једног социјалисту који се слаже са десницом да народ треба још више да стегне каиш?

politika.rs

 

 

НОРВЕШКИ ОФИЦИР ОТКРИО ИСТИНУ И ШОКИРАО СВЕ: Нећу да ћутим, терористички напад на Србе у Ливадицама организовали су Американци!

intermagazin.rs

НОРВЕШКИ ОФИЦИР ОТКРИО ИСТИНУ И ШОКИРАО СВЕ: Нећу да ћутим, терористички напад на Србе у Ливадицама организовали су Американци! | Intermagazin

19 aprila 2016

Danas se navršava 15 godina od terorističkog akta nad autobusom „Niš ekspresa" koji je prevozio raseljene Srbe do grobnih mesta u svojim mestima dakle su proterani. Za ne mali broj njih, to je značilo susret sa onim što su godinu ili dve ranije izbegli, smrt.

„Noć pre toga Ružica Trajković je sanjala da će se nešto strašno desiti, ali nije mogla ni da zamisli da će se to desiti njoj. Nije trebala da bude u prvom autobusu ali je vozač posle pauze bio nestrpljiv da krenu što pre. Nešto kasnije platiće najskuplju cenu za svoje nestrpljenje" započeo je svoje svedočenje u knjizi „Ostaci autobusa" Kristijan Kaš, norveški oficir i novinar pri okupacionim snagama KFOR-a.

Taj dan promenio je njegov život. Stav o učešće norveške vojske u ratu protiv Srbije, na ulogu američkog agresora na vojno mešanje u svetske krize koje najčešće i sami izazivaju, počeo je razgrađivati tiho, prvo u sebi.

Sav užas koji ga je preplavio opisao je u toj knjizi jasno dajući do znanja da je napad mogao biti sprečen i da su u njemu učestvovale i međunarodne interesne grupe čije je sredstvo ono protiv čega se samo naizgled bore, krvavi užas terorizma.

Neposredno pre napada britanski vojnici su pregledali autobus zbog opasnosti od podmetnutih bombi, Ružica, sa kojom je kasnije Kristijan obavio intervju, smatrala je da je uobičajena procedura jer „autobusi sa raseljenim Srbima ulaze na neprijateljsku teritoriju okupiranu Albancima". Ipak ovo je uznemirilo 50-tak putnika autobusa koji su se pitali da li KFOR zna nešto što oni ne znaju? Takođe uobičajeno je bilo i da šiptarska deca kamenjem gađaju autobuse sa Srbima.

„Pokrijmo prozore jaknama da se zaštitimo od kamenica, rekla je Ružica ne znajući da ih jakne neće moći zaštiti od onoga što će uslediti".

Švedske trupe okupacionih snaga čekale su da autobus pređe administrativni prelaz između centralne Srbije i južne pokrajine. Srbi bi radije da ih obezbeđuju srpske policijske snage ali posle Kumanovskog sporazuma to nije bilo moguće. Dan ranije švedski vojnici su proverili put u potrazi za improvizanim ekslopzivnim napravama, nisu pronašli ništa. Međutim, nisu računali na ratno iskustvo Fljorima Ejupija i njegovih ljudi koji su bili pripadnici terorističkih jedinica UĆK. Znalački su sakrili eksploziv na putu kojim se autobus morao kretati. Sačekali su. Dozvolili su da prethodnica vojne pratnje pređe mesto na kome se nalazio eksploziv a kada je naišao autobus aktivirali su ga i snažni eksplozija je raznela autobus na komade. Delovi autobusa, ljudskih tela i krv poleteli su u svim pravcima, zapisano je u knjizi „Ostaci autobusa" Kristijana Kaša.

Tako je 16. februara 2001. godine počinjen jedan od najstrašnijih terorističkih napada na Srbe u kome je poginulo 13 a ranjeno 43 putnika. Napad se dogodio na teritoriji sa koje su prognani a koju je trebalo da obezbeđuje međunarodna okupaciona armada koja je dve godine pre toga bombardovala Srbiju kako bi učinila da planovi terorista postanu stvarnost.

Silina eksplozije podigla je autobus u vazduh i odbacila ga petnaestak metara daleko od mesta na kojem se bomba nalazila, navodi se u Unmikovim dokumentima načinjenim neposredno posle napada.

U forenzičkom delu istrage, koji je usledio odmah posle, na mestu sa kojeg je bomba aktivirana pronađeni su opušci cigareta na mestu odakle je aktiviran eksploziv i na osnovu DNK analize pronađen počinilac.

Nedugo zatim, navodi se u izveštaju Unmika, naređeno je da se krater koji je nastao posle eksplozije zatrpa – „kako bi saobraćaj normalno funkcionisao". Istražitelji tvrde da su na taj način uništeni dokazi. Naredbu da se krater zatrpa izdali su oficiri Kfora.

Norveškog oficira i novinara, Kristijana Kaša, napad je potresao do krajnjih granica. Ne želeći da se odmah prepusti sudu uglavnom je u sebi vodio dilemu o „časnom" učešću Norveške sa 18 drugih zemalja u bombardovanju Srbije i preuzimanju pune odgovornosti za bezbednost u pokrajini. Ostaci autobusa i ljudskih tela polako su postajali argumenti koji su Kristijana razuveravali u ono što je mislio da zna i da je ispravno. Na kraju ga je obuzeo užas zbog udela koji je sam imao u tome učestvujući vojno u okupaciji pokrajine… Sve što je mogao da kaže bilo je „Srbijo, izvini". Pokrenuo je internet stranu na kojoj je prikazivao užase i laži kojima se zapad koristio protiv Srba, postao je jedan od najaktivnijih svedoka srpskog stradanja. O tome govori za KM Novine.

„Naravno, bio sam oficir na Kosovu, a ne novinar kao što sam mislio. Činjenica da nisam bio nezavisni novinar je nešto čega sam bio veoma svestan, kao i to da nisam zastupao svoje mišljenje. To je takođe bio faktor za odsustvo neophodne kritičke distance prema tome kako moja organizacija obavlja svoju misiju. I tako sam branio NATO bombardovanje Jugoslavije, a krivicu za bombardovanje pripisivao isključivo Slobodanu Miloševiću" kaže Kristijan o prvoj fazi i naivnom učešću u okupacionoj misiji NATO-a.

„Kada neko kaže da sam radio kao novinar u sastavu Kfora, ja protestujem. Ne može jedna osoba da bude novinar i istovremeno predstavlja KFOR i NATO. Kada se osvrnem na izjave koje sam pripremao kao predstavnik za štampu, vidim da su bile suviše optimistične ali moj posao je bio da situaciju predstavim u najpozitivnijem svetlu. Ni na koji način nije prijatno kada se osvrnem na svoje izjave iz vremena dok sam bio oficir NATO-a, ali mislim da je važno da sam napravio prvi korak da se lično izvinim. Tek onda Srbi, Albanci i drugi mogu žale za greškama koje su napravili" nedvosmislen je bivši oficir NATO-a koga je srpski narod razumeo i prihvatio kao svog.

„Što se mene tiče, voleo bih da nisma bio toliko optimističan o mogućnostima funkcionalnog multietničkog društva na Kosovu i Metohiji" kaže on iz ugla nekoga ko je kroz miris krvi shvatio da užas nije na suprotnoj strani protiv koje se bori.

„Sasvim sigurno, 16. februar 2001. je bio jedan od najdramatičnijih dana u mom životu. Albanski teroristi su čekali sa improvizovanom eksplozivnom napravom van Podujeva na prelazu sa pokrajinom kod Merdare iz centralne Srbije. Bomba je ubila 12-toro ljudi, uključujući i malog Danila koji je imao 2 godine, zajedno sa oba roditelja. Ja sam stigao na mesto napada sat i po posle eksplozije.

Postoje pouzdani dokazi koji ukazuju na odgovornost za zločin pripada Ejupiju koji je bio vođa terorista koji su čekali pored puta. Takođe postoje pouzdani dokazi koji ukazuju da je Ejupi bio sredstvo CIA-e da destabilizuju Srbiju, takođe i posle pada Slobodana Miloševića.

Ejupi je kasnije osuđen na 40 godina zatvora, ali je ubrzo pušten na slobodu zbog „nedostatka dokaza". Ali onda je takođe radio za CIA i uspeo da „pobegne" iz američke vojne baze Bondstil… Ejupi je zbog ovoga veliki heroj kod Albanaca na Kosovu i Metohiji, tako oni nastavljaju da narastaju u svom nacionalizmu. To je bio dan kada sam počeo da se pitam da li smo uradili pravu stvar kada smo otišli u rat protiv Jugoslavije.

Do današnjeg dana, još uvek se sećam mirisa, delova tela i krvi, a fotografije sa mesta eksplozije možete videti OVDE. Prve tri tri fotografije su moje , a ostali su iz istrage. Zahvaljujući Gorici Šćepanović (koja se i sama nalazila u autobusu u trenutku napada) mogu da ih prikažem. Ali upozorenje: Ove slike su veoma potresne. Nemojte ih otvoriti ako niste spremni za to. I nemojmo nikada zaboraviti žrtve i nikada odustati od borbe za pravdu.

U terorističkom napadu na autobus u Livadicama kod Podujeva stradali su:

1. Nenad Stojanović (rođen 7. jula 1943.) Niš,

2. Milinko Kragović (rođen 5. januara 1943.),

3. Lazar Milikić (rođen 19. juna 1936) Lipljan,

4. Dragan Vukotić (rođen 2. novembra 1954.) Kosovo Polje,

5. Snežana Čokić Vukotić (rođena 16. februara 1975.) Lipljan,

6. Danilo Čokić (rođen 1999. '02.), imao je dve godine, sin Dragana Vukotića i Snežane Čokić Vukotić. (Napomena: majka Danila Čokića bila je u poodmaklom periodu trudnoće i uskoro su očekivali prinovu što broj žrtava podiže na 13. a ovo uglavnom niko ne pominje),

7. Slobodana Jovanić, možda Slobodan, 1970-08-12, iz Kraljeva

8. Mirjana Dragović (rođena 12. januara, 1981.) Laplje Selo

9. Sunčica Pejčić, (rođena 14. januara, 1972.) Priština,

10. Tihomir Stojković (rođen 18. januara 1969.) Kosovska Kamenica

11. Živana Tokić, (rođena 5. maja 1948.), Skulanevo, centralno Kosovo, upokojila se 10 kasnije od posledica zadobijenih povreda,

12. N. Tokić, Živanin suprug. Upokojio se dva meseca kasnije od rana zadobijenih u ovom terorističkom napadu.

Kristijan smatra da je napad na autobuse Niš – ekspresa takođe važan da se razume širi kontekst u kome su se NATO, Kfor i međunarodna zajednica rukovodili. „Posebno američke obaveštajne službe su aktivno koristile šiptarske naoružane grupe da destabilizuju demokratski izabranu vladu u Beogradu, čak i posle pada Miloševića" tvrdi Kristijan.

U tekstu koji je ranije pisao „SAD destabilizuju Srbiju albanskom gerilom", daje mnogo detalja o tome.

„Nakon što su KFOR i takozvana Međunarodna zajednica preuzeli kontrolu nad Kosovom i Metohijom 12. juna 1999. godine, dozvoljeno nam je da podržavamo albansku gerilu, zovite ih teroristima ako želite, da destabilizuju Srbiju. U ovom članku, ja vas vodim na putovanje kroz moja lična iskustava i susrete kao novinar sa ovim pobunjenicima" kaže Kristijan.

Osim što njegovo iskustvo, svedočenje i borba predstavljaju odličan trag i dokaz o vremenu koje svi polako zaboravljamo i koje će postati objekt konstrukcije iz nekadašnjih zabeležaka, koje mogu biti „mnogo optimističnije" nego što je to stvarnost bila, ono što Kristijan beleži predstavlja jedan od retkih krunskih dokaza umešanosti SAD i njihovih saveznika agresora, protiv Srbije. To u potpunosti objašnjava da su teror i progon sprovodili Šiptari najčešće uz punu američku logistiku pa čak i na inicijativu. Upravo zato nema ni jednog kažnjenog teroriste zbog zločina nad Srbima koje su oni počinili.

 

Takođe, saznanja ukazuju na direktnu destabilizaciju i uništenje srpske države kao bilo kakvog relevantnog političkog subjekta. A u takvim pohodima žrtve, uglavnom srpske, nisu ni slučajne ni nepoželjne. Strahom, očajanjem, nepravdom i poniženjem treba uništiti svaki otpor i od naroda-žrtve načiniti podanika koji će takvim položajem čak biti srećan. To, kao što vidimo ovih dana, uspeva u krugovima od strane Zapada kontrolisanih političara i vlastodržaca ali narod se ne miri sa svojim žrtvama i ovako grubo masakriranim sunarodnicima samo zato jer su Srbi čija smrt treba da oslabi i druge Srbe.

Žrtve čijeg se stradanja sećamo na današnji dan, sasvim sigurno su u dobrom broju pred Gospodom i molitvenici za svoj narod. Kao i drugi pravedno stradali, i današnjih 13 duša čeka na pravdu i trenutak da se narod ohrabri, urazumi i pokrene na povraćanje svoje zemlje i svog dostojanstva.

Nadajmo se samo da nam za to ne trebaju nove, nevine žrtve.

(KM Novine)

 

http://www.intermagazin.rs/norveski-oficir-otkrio-istinu-i-sokirao-sve-necu-da-cutim-teroristicki-napad-na-srbe-u-livadicama-organizovali-su-amerikanci/