rtrs.tv

Штрбац: Хрватска да прекине са оживљавањем усташтва

RTRS, Radio Тelevizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of Srpska

 

Саво Штрбац, директор ВеритасаФото: СРНА

Он је истакао да ће ова тужба цијелом свијету скренути пажњу на то шта се Србима, Јеврејима и Ромима догодило у НДХ и на оживљавање усташтва у Хрватској.

"Ово је интересантна тема и вратиће, свакако, размишљања цијелог свијета и на рат из деведесетих година прошлог вијека. Преиспитиваће се улога НДХ и шта је то што Хрвати данас оживљавају. Без обзира на то што се они ограђују у Уставу, у пракси се оживљава усташтво. Неко мора зауставити Хрватску у оживљавању тог зла", рекао је Штрбац.

Он је оцијенио да ће читав овај поступак натјерати Хрвате да убрзају неке поступке у самој Хрватској као што је враћање имовине одузете током НДХ и Јеврејима и Србима, на чему је врло мало или скоро ништа урађено, а постоје захтјеви који само чекају.

Штрбац је напоменуо да је Хрватска враћала имовину коју су комунисти национализовали, али не и ону одузету у вријеме НДХ од Срба и Јевреја - некретнине по Загребу и другим градовима Хрватске.

Он је истакао да ће се због овог поступка још шире у свијету разговарати о томе шта се десило са Србима, Јеврејима и Ромима на подручју Хрватске, што ће подстаћи право суочавање са прошлошћу.

"Недавно оснивање Вијећа за суочавање са прошлошћу само је мудролија премијера Хрватске Андреја Пленковића - нећемо скидати усташке ознаке са плоча у Јасеновцу него ћемо формирати неко вијеће са разноразним научницима, па имају годину дана да предложе влади која знамења из тоталитаристичких режима се не смију користити, а дотле слободно ничу плоче са усташким обиљежјима, а на утакмицама се скандира `Убиј Србина!` и `За дом спремни!`", рекао је Штрбац.

Директор "Веритаса" сматра да ће, без обзира на исход, ова тужба бити "велики наук" за Хрватску.

"Ово је, на неки начин, први рачун за Хрватску за то што ради - оживљава усташтво на свим нивоима и у влади и парламенту. Ово је порука да би било боље да прекину са тим, јер је то зло које не би требало ни величати, ни тежити да се понови", рекао је Штрбац.

Он је примијетио да Хрватска већ има искуства са сличним тужбама у Америци, као и једном пред судом у Стразбуру које су одбијене и да ће у свом одговору суду у Чикагу оспоравати прво надлежност суда, па основаност тужбе.

Према његовој оцјени, иако је мала шанса да се прихвати тужба, овај случај је ипак другачији јер се "расправља пред америчким судом, а то је јаче него пред судом УН", а и случај је привукао веома велику пажњу медија.

Штрбац је истакао да поставља и питање обештећења за душевне боли за страдање људи и указао да би Хрватска "требало да се угледа на свог ментора из времена НХД - Њемачку, јер су Нијемци исплаћивали накнаде људима који су претрпјели тортуре и били у нацистичким логорима, а у питању је било доста новца.

Он истиче да у том контексту није довољно то што Хрватска каже да је у преамбули Устава написала да је ЗАВНОХ основ садашње државе и да се ограђује од НХД.

"Мислим да би Њемачка, која им је увијек била узор, требало да то буде и сад и да кад се суоче и признају шта се десило за вријеме НДХ Србима, Јеврејима, Ромима, па и антифашистима Хрватима, па кад их, као Нијемци, обештете и за душевне боли, да ће тек онда раскинути са том НДХ-зијом", каже Штрбац.

Он каже да је тужбу против Хрватске поднијело седморо људи из Чикага: Лизабет Лалић, Младен Ђуретић, Роберт Предраг Гаковић, Вељко Миљуш, Богдан Кљаић, Данијел Пјевић и Давид Леви.

Штрбац је објаснио да, супротно наводима неких медија, нико од њих није био у групи од пет људи који су пред судом у Чикагу тужили америчку компанију МПРИ због геноцида над Србима у "Олуји".

"Од свих њих мени је познат једино Кљаић. Ако је то тај исти, он је био једно вријеме предсједник Организације крајишких Срба и појављивао се на разговорима са адвокатима који су заступали Крајишнике, али није био међу пет подносилаца тужбе", рекао је Штрбац.

Хрватској је недавно уручена групна тужба за надокнаду штете од 3,5 милијарди долара, коју су Срби, Роми и Јевреји претрпјели у Хрватској у Другом свјетском рату, а исплата надокнаде тражи се за жртве, њихове насљеднике и родбину.

Извор: Срна

 

rtrs.tv

Представљена књига о Слободану Милошевићу - "Анатомија судског убиства"

RTRS, Radio Тelevizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of Srpska

 

Промоција књиге "Анатомија судског убиства"Фото: СРНА

Андрић, који је као љекар посјећивао Милошевића у Хашком трибуналу, каже да у књизи објашњава на који начин је некадашњи предсједник СР Југославије "убијен у Хагу".

Он истиче да је књига сублимат свега што се Милошевићу дешавало у Хагу, како је лијечен и зашто није лијечен.

"Милошевић је провео у Хагу скоро пет година и није смео жив да напусти Холандију. Теорије није било да Милошевић оде у Русију да се лечи, јер они су њега на крају убили и то не тровањем `ринфапицином` већ, према мојој претпоставци, убијен је `дроперидолом` и није умро 11, већ 10. марта", рекао је Андрић на промоцији у прес-центру Удружења новинара Србије.

Он је објаснио да је "ринфапицин" антибиотик који служи за лијечење туберкулозе, лепре или легионарске болести, а да "дроперидол" који је Милошевић, највјероватније, попио у чају или кафи 10. марта увече, реагује послије пола часа, изазива аритмију и доводи до акутне срчане смрти, у здравственом стању какво је било Милошевићево.

Андрић је испричао да је, према званичном извјештају љекара након обдукције у Хагу, утврђено да је Слободан Милошевић преминуо принудном смрћу од инфаркта срца између 7.00 и 9.00 часова ујутру, 11. марта.

Бивши премијер Србије и потпредсједник владе Југославије Никола Шаиновић истакао је да вријеме пролази, а да истина излази на видјело тешко, упорно и неумитно.

Он је додао да је потребно цијелу истину, у којој има непријатних дијелова, изложити домаћој и свјетској јавности.

"Само моје хашко искуство је део најцрње истине, магле, конфузије и манипулације", каже Шаиновић и додаје да се овом књигом елиминише "један дио те магле".

Према његовим ријечима, суштина књиге је да је сложила документа свих страна у овом предмету, како извјештаје судије Паркера, тако и љекара који су долазили, руских лекара, извјештаје обдукције, као и налазе који су касније нађени.

Бивши државни тужилац СР Југославије Вукашин Јокановић навео је да је до сада објављено много публикација о политичкој и историјској улози Милошевића, те да се данас представља и књига о његовој смрти и о томе како му је одузет живот.

"Дужност је ове генерације, посебно нас који смо са њим радили, да сведочимо и кажемо истину о времену које су обележили рад и борба Слободана Милошевића за истину, правду, интересе и одбрану српског народа, а тај свој дуг овом књигом је на прави начин извршио доктор Андрић", рекао је Јокановић.

Књига ће бити преведена и на енглески језик.

Извор: СРНА

 

rts.rs

Forbs: Vreme za pravdu za Srbe

RTS, Radio-televizija Srbije, Radio Television of Serbia

Kako je naveo, iz Prištine i Beograda dopiru neprijateljski tonovi i pretnje, zbog čega je vreme da SAD i EU ponovo umešaju prste i "ovoga puta učine pravu stvar", navodi Dag Bandou, a prenosi Hafington post.

29503992

Kosovska Mitrovica

On u svom članku pominje da je Jugoslavija bila veštačka tvorevina Versajskog sporazuma koja je nakon Drugog svetskog rata preživela zahvaljujući "diktaturi Josipa Broza Tita i strahu od sovjetske invazije", ali da je Titova smrt razbila "jedinstvo" koje je na okupu držalo nekoliko nacija.

Kako se navodi, nakon toga je stvoren politički vakuum koji su iskoristili nacionalisti, i Balkan je eksplodirao.

Prva Bušova administracija priznavala je suverenitet Jugoslavije, ali pošto su Nemci podržali nezavisnu Sloveniju, započeo je serijski raspad, tokom kojeg su SAD i Evropa podržali stvaranje BiH i Hrvatske.

Nakon što su podržali raspad SFRJ, američko-evropski saveznici su iznenada počeli da se protive podeli i secesiji Hrvata i Srba iz Bosne, ali i Srba iz Hrvatske, navodi list i dodaje da su tada zločini koje su činili Srbi razglašavani na sva zvona, a da su muslimanski i hrvatski prećutkivani.

"Vašington i Brisel su očekivali da srpska manjina ćuti i pristojno pati i trpi represiju ostalih, većinskih grupa, čak i onda kada je suočena sa etničkim čišćenjem. Uprkos svemu tome, Vašington je odbio ne samo da prizna te zločine, nego se ogradio svake kritike tog bezumnog etničkog čišćenja", navodi list i dodaje da je takva politika Vašingtona na snazi i danas.

Kao najnoviju balkansku krizu list navodi Kosovo, gde su se krajem devedesetih pojavile oružane albanske grupe, koje je Vašington prvobitno oslovljavao kao terorističke organizacije. Međutim, ubrzo se situacija menja, a Albanci dobijaju svu podršku svetskih medija.

Autor navodi da se tada sreo sa prvim kosovskim predsednikom Ibrahimom Rugovom, koji mu je kazao da je Albancima očajnički potrebna "pomoć američke vojske i Si-En-Ena".

Nakon što je NATO uspeo da protera srpsku vojsku, Albanci su počeli da čine najstrašnije zločine i etničko čišćenje nad Srbima, proteravši najmanje četvrt miliona Srba, Roma i ostalog nealbanskog stanovništva, kao i da su američki i evropski vojnici, uprkos tome što su okupirali teritoriju, uradili jako malo da to zaustave.

Priština je tada postala grad "kojim rukovode mafijaši i ratni zločinci", a Kosovo "poligon na kojem Saudijska Arabija regrutuje i radikalizuje inače sekularne muslimane", a jedno istraživanje pokazalo je da se "zločini nad nealbanskim stanovništvom na Kosovu gotovo ne procesuiraju", da ne postoji sloboda štampe i da su političari i sudovi ogrezli u kriminal i korupciju, kao i trgovinu organima.

Forbs navodi i da ljudi sa severa Kosova žele da budu deo Srbije, ali da sistematska nepravda prema Srbima sa Kosova stvara nove mogućnosti za konflikt.

Kako se navodi, potrebni su novi pregovori, ali oni u kojima SAD i EU neće biti na strani Albanaca, već na strani Srba, a jedino rešenje je ono u kome će i Priština i Beograd biti zadovoljni.

 

Srda Trifkovic govori o aktuelnim temama

U novom izdanju emisije "1 na 1″ sagovornik Marina Marinkovića bio je, Srđa Trifković, srpski i američki publicista, istoričar i profesor Fakulteta političkih nauka BL.

Pogledajte snimak emisije!

 

 

http://www.atvbl.com/1-na-1-srda-trifkovic

Емил Влајки: Ревизија тужбе против Србије - дело међународне заједнице

nspm.rs

НСПМ: Емил Влајки: Ревизија тужбе против Србије - дело међународне заједнице

НСПМ

субота, 18. фебруар 2017.

 Посљедњих десетак дана, медији у регији „западног Балкана" били су препуни написа о „Изетбеговићевом рушењу уставног поретка БиХ", а поводом ревизије жалбе БиХ против Србије за њен наводни геноцид над Бошњацима.

Добар дио аналитичара је сматрао како та ревизија нема везе са Србијом, пошто је међународни суд правде прије десет година  одбацио ту жалбу. Тврдили су, да Бакир призива духове, да ревизија нема никакве шансе на успјех, и да то Изетбеговић ради због политичких поена код бошњачке јавности. Истовремено, 'Савез за промјене' Републике Српске је у томе видио шансу да код српске јавности истакне свој изненадни патриотизам, а све због избора 2018. године.

Истина је, нажалост, много суровија. Бакир Изетбеговић је обичан пијун евроатлантског дијела 'међународне заједнице' и извршава све што му она каже. Он се ништа не пита, и нити што разграђује, нити изграђује. И његов на брзину склепани тим „правних експерата" појачан шачицом „бошњачких интелектуалаца, а у вези ревизије, је чиста фарса, марионете Запада.

Ради се, наиме, о томе, што на чело Србије, након априлских избора, долази ојачани Вучић који ће бити предсједник Србије, шеф СНС-а и који ће постављати своју владу.

Али Вучић, иако прозападно оријентиран, може снаћи довољно снаге да у одређеном тренутку, ако му Русија понуди боље увјете, „промјени плочу" и окрене се Путину. Вучић је то доказао у више наврата: Није пристао на санкције Русији, добива значајне количине руског оружја, хоће да руском центру у Нише даде дипломатски имунитет итд.

Све у свему, Запад се боји јаког Вучића. Због тога, ревизија жалбе БиХ против Србије за геноцид над Бошњацима, а коју би Међународни суд правде могао одједном прогласити валидном, је једно од осигурања „међународне заједнице" против могућепреоријентације Вучића према Русији.

(НСПМ)

 

vidovdan.org

ЕУ више нема снаге ни да потпали Балкан

ВИДОВДАН

Односи на Балкану никад нису били гори од окончања ратова за југословенско наслеђе. После скоро две деценије константног „отопљавања односа", лидери земаља бивше СФРЈ престали су да међусобно комуницирају, па тако Ивица Дачић неће путовати у Хрватску, а вероватно ни Томислав Николић у Босну.

Истовремено, Милорад Додик не комуницира са званичним Сарајевом, док је дијалог Београда и Приштине под окриљем Европске уније запао у ћорсокак, док из ЕУ стижу упозорења да би и најмања варница могла да запали Балкан.

Хоће ли бити оног рата?

Др Александар Митић, председник Центра за стратешке алтернативе, каже за Спутњик да смо у последњих неколико месеци сведоци дискурса у западним медијима у којем се поново потенцира „балканско буре барута".

Према његовим речима, реч је о смишљеној, пропагандној комуникацији која је усмерена на стварање утиска да Русија и Србија користе слабљење ЕУ и Трампову победу на америчким изборима не би ли дестабилизовали Балкан и извршили ревизију односа снага.

Митић оцењује да је реч о смишљеној замени теза, јер се зна ко подиже споменике усташама у Хрватској и тако ревидира историју, да Сарајево жели потпуну ревизију Дејтонског споразума, а да Приштина, која је добила све што је желела у бриселским преговорима, „прави фарсу око формирања Заједнице српских општина.

„Наравно, Запад у потпуности одржава и потпаљује своје 'протекторате', тако да се усташтво толерише, централизација БиХ охрабрује, независно Косово куражи тако да се покидају све везе са Београдом. И све то ништа није ново. Оно што је ново је нервоза због све слабијег утицаја ЕУ и САД на све снажније присуство Русије и Кине на Балкану", каже Митић.

Све то доводи до нервозе како у Бриселу и у Вашингтону, тако и у Тирани, Сарајеву, Приштини и Подгорици. Утицај ЕУ драматично опада како се смањује њена привлачност и како се одлаже, скоро у недоглед, перспектива приступања за нове чланице, сматра он.

„Са друге стране, уколико је неко желео да изазове рат, чини ми се да је пропустио прилику, јер не постоје ни капацитет ни апетит за сукоб на Балкану, осим оног реторичког који је био и који ће, нажалост, још дуго бити присутан", сматра Митић.

Балкан — алиби за Хана и Курца

Кад је реч о упозорењима комесара за проширење ЕУ Јоханеса Хана и аустријског шефа дипломатије Себастијана Курца да је на Балкану кратак фитиљ, Митић сматра да су обојици потребни алибији за даље успоравање европских интеграција, што је директно повезано са интерним проблемима у ЕУ, а много мање са испуњавањем критеријума за чланством.

„ЕУ не може да испуни оно што је обећала, па размишљају овако: 'Хајде да кривицу свалимо на 'балканско буре барута', нека прво они решавају своје проблеме, нека избегну неке будуће сукобе, па да касније, а то може бити много касније, размишљамо да их онда пустимо у наш клуб'", оцењује Митић.

Према његовим речима, ЕУ је генерално неспособна да реши фундаменталне проблеме са којима се суочава у последњих неколико година, поготово данас. Они не знају шта ће се дешавати у марту кад почну преговори у вези са „брегзитом" и кад се отвори питање царина, нити знају шта ће се догодити у мају ако у Француској победи Марин ле Пен, нити у јуну кад нагне нови талас миграната, нити знају шта ће са Трампом, са сукобом у Украјини, нити колико ће трајати еврозона.

„Дакле, Хан и Курц не могу да потпале ватру, али прича о 'балканском бурету барута' је згодан алиби за пребацивање одговорности", истиче Митић.

Двострука подршка Брисела

Живадин Јовановић, бивши шеф дипломатије Савезне Републике Југославије, каже да разуме забринутост Курца и Хана, али не разуме на коју су адресу они упутили своје поруке.

„Мислим да има доста инерције код фактора који очекују да њихове идеје и предлоге реализује Београд, не водећи рачуна о томе ко је одговоран за 'скраћивање фитиља' на Балкану. По мом уверењу, Београд исказује превелику толеранцију и спремност на једностране концесије што онда охрабрује друге факторе на Балкану да стално повећавају своја очекивања и захтеве. Притом, ти који су одговорни, уживају директну или прећутну сагласност и подршку Брисела. И то двоструку подршку из Брисела — Брисела као седишта ЕУ и Брисела као седишта НАТО-а", каже Јовановић.

Бивши шеф дипломатије СРЈ очекује да ће се дијалог наставити, али би у наставку требало више водити рачуна о компромисима, а не о уценама, у смислу очекивања да Србија попушта. Према његовим речима, Србија је до сада водила политику попуштања што је довело до тачке у којој више не може бити неко ко испуњава жеље свих осталих.

Крах ЕУ на Балкану

Ни Митић не верује да ће доћи до потпуног прекида комуникације и преговора међу бившим републикама СФРЈ, нити до озбиљнијег сукоба, а камоли рата.

„Очигледно је да је формат ЕУ, као покровитеља балканског дијалога у последњих петнаестак година, пропао. Потребни су нови импулси и актери који могу да помогну дијалог. Мислим свакако на Москву, у мањој мери на Пекинг, а можда дође и до неке нове и рационалније политике Вашингтона и Анкаре, који су и до сада имали одређеног утицаја, али су имали погрешну политику према региону", каже Митић.

Он сматра да је јасно да баланс снага који долази због јачања Србије кроз подршку Русије и Кине смета онима који су навикли да Београд и Бањалуку држе на коленима и да преко леђа Срба остварују своје максималистичке циљеве.

„Та ера је готова и баланс снага који се све више кристалише и који није постојао почетком деведесетих помоћи ће да се одржи стабилност региона", закључио је Митић.

Владимир СУДАР, СПУТНИК

 

nspm.rs

Марко Јакшић: Косово дамо - зид не дамо?

Марко Јакшић

Последњих дана Срби на северу Косова и Метохије били су сведоци једне хистерије, праве панике коју је наметао јавности Србије њен премијер Александар Вучић. Све је почело после бриселских преговора на највишем нивоу између Београда и Приштине, када су се највиши представници Србије сложили да тзв. зид у дужини од петнаестак метара изграђен према мосту на Ибру мора да се уклони и када су схватили да од стварања „шиптарске заједнице српских општина" нема ништа.

Да би маскирао свој пристанак председник Владе Србије је почео да удара у ратна звона тако да су се огласиле сирене у Рашкој, војска и полиција у истом месту је обукла ратне униформе и са дугим цевима шетала кроз град. Председник хеликоптером слеће у Рашку и разговара са наводним представницима српског народ тј. са „шиптарским градоначелницима" (јер су бирани по закону самопроглашене републике Косово) да би их наводно „бесне" умирио и наговорио да полижу све оно на шта је председик Владе Србије у Бриселу пристао.

За цело то време стање у северном делу града Косовске Митровице је било мирно, изузев што су запослени у здравству и просвети, које још финансира Влада Србије, добили радну обавезу да чувају „зид".

Председник Владе Србије је здушно пренео овлашћење по питању преговора некомпетентном „шиптарском градоначелнику" Горану Ракићу (положио је заклетву и писмено се обавезао да ће поштовати устав и закон републике Косово) о судбини зида у Косовској Митровици. Какав је стручни и политички квалитет Горана Ракића најбоље се видело током конференције за штампу Александра Вучића када је он констатовао да Срби на северу Косова имају болест страха, а да Приштина, како он каже а сви смо чули, нема „агеренцију" над северним делом града Косовска Митровица. Иначе пре ове функције Горан Ракић је био ватрогасац.

Председник Владе Републике Србије је признао да све што су Албанци тражили он им је дао, а десетак дана пре тога је исто поновио и Председник Републике Србије Томислав Николић, рекавши да је Београд многе државне надлежности пренео на привремене институције Косова. Обичан народ овакве политичке грешке, ако су грешке, дефинише националном издајом јер нигде у свету држава оној територији која врши сецесију драговољно не преноси државне надлежности као што то ради садашња власт у Београду.

Исход је свима познат, Срби су сами срушили постављени зид, а председник и његови сеизи су тај пораз и понижење оправдали мудром политиком Александра Вучића јер је спречио „сукобе ширих размера".

А како је све почело? Срби из северног дела града поставили су на самом мосту на Ибру 2011. године огромну барикаду висине више од 6 метара, са бетоном и бетонским блоковима, да би спречили експанзију Албанаца из јужног дела града у сверни део Косовске Митровице. Актуелна власт је зарад отварања разних поглавља за улазак у Европску унију пристала да барикаду на мосту сруши и да на њено место постави, сетимо се, тзв. Парк мира. Барикаду су рушили чланови Српске напредне странке и због јачине барикаде рушење је трајало, без обзира на тешку механизацију, више од три часа. Током даљих преговора Београд се сложио да уклони и тај Парк мира и да омогући слободну комуникацију из јужног дела град у северни део град у свим правцима. Да би макар колико толико сачувао образ Београд је поставио овај зид у дужини од 15 метара који, и овако и онако, Србима не значи ништа, али је властима у Београду служио да србују и да се јуначе на празно. На крају је Вучић пристао да и тај зид сруши уз жестоку дерњаву и страшну халабуку како би опрао косовску издају.

Марта месеца 2004. године, после познатих догађаја када је извршен погром српског народа на Косову и Метохији, био сам члан штаба за одбрану северног дела Косовске Митровице. Северни део града тада је посетио велики број политичара из Београда као и црквених великодостојника. Међу онима који су посетили Косовску Митровицу био је и генерални секретар Српске радикалне странке Александар Вучић. Обилазећи мост који су тада чували припадници КФОР-а и УНМИК полиције, а пред телевизијским камерама и својим партијским друговима, Александар Вучић је тврдо србовао да би у једном тренутку „разјарено" кренуо према јужном делу града док су га његови страначки пријатељи спречавали. Сећам се, питао сам тадашњег покрајинског функционера СРС, који нажалост данас није жив, шта овај наступ генералног секратара Српске радикалне странке значи. Одговорио ми је „ма пусти га, видиш да фолира, где он да иде у јужни део када је плашљив као зец".

На крају, када током наредних месеци Срби са Косова и Метохије буду разговарали са својим пријатељима и рођацима у остатку Србије као у ромингу, схватиће да је власт још један симбол државности уступила сепаратистима у Приштини, а то је посебан позивни телефонски број. Макар у подсевести сватиће и осетиће да Косово и Метохија више није Србија а да главна заслуга за то припада премијеру Александру Вучићу.

Аутор је члан Председништва Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина"