Александар Павић - Не мрзе Трампа само због Русије

fsksrb.ru

Александар Павић - Не мрзе Трампа само због Русије | Фонд Стратешке Културе

Александар ПАВИЋ

6-7 minutes

---

Трампови људи настављају битку за сексуалну нормалност

Мада се „руска карта" – (недоказане) оптужбе за „сарадњу" са руским званичницима и службама у циљу изборне победе – користи као главни инструмент америчког неолибкон естаблишмента у рушењу Трампа, односно делегитимисању његове изборне победе, Русија ипак није једина ствар која мучи вашингтонску „мочвару". Јер, испод површине на којој главну улогу играју „махинације злог Кремља" у подривању девичанске смерности америчке демократије, Трампова екипа задаје неке снажне ударце целој глобалистичкој идеологији која је човечанству требало да донесе не само Нови светски поредак, већ и неки „нови људски поредак".

Прошлог марта је на овом месту писано о томе како је Трампова администрација повукла прошлогодишње упутство Обамине администрације, према којем се равноправност прописана чувеним Title IX законом из 1972. године, по којем се забрањује полна дискриминација у образовању, спорту или било којој другој активности која се финансира средствима савезне владе САД – има проширити на „родну" равноправност. Конкретно, по Обами су девојчице које се „осећају" као дечаци и, обрнуто, дечаци који се „осећају" као девојчице – имали право приступа тоалетима, тушевима и другим просторијама резервисаним за пол према којем се сада идентификују. Трамп је почео да стаје на пут том (организованом) лудилу.

Пре тога су фебруару „трамписти" укинули сродно упутство Министарства образовања из Обаминог времена, по ком је особље основних школа било обавезно да „пружи помоћ" ученицима који би се одлучили да желе да промене пол. Уз то, школе чак нису биле обавезне ни да укључе родитеље такве деце у „процес транзиције". Другим речима, држави је омогућено да се, мимо родитеља, малолетној деци која би одједном почела да се наводно осећају као припадници супротног пола, „нађе при руци" и води их кроз процес који ће их трајно, доживотно обележити. Родитељи би, разуме се, кад-тад бар посредно сазнали о томе шта се дешава са њиховим дететом, односно у чему му то школа „помаже", пошто су, између осталог, школама дата упутства да терају осталу децу да „трансродну" децу називају новоизабраним именима, и да користе нове личне заменице када о њима говоре („он" уместо „она", или обрнуто). Није потребно говорити о огромним могућностима манипулације крких дечијих психа од стране школског „великог брата", као и о томе колико су (пред)пубертетлије уопште способне да изађу на крај са хормоналним променама које се дешавају у њиховим телима и да имају иоле објективну слику о томе.

У мају су, пак, Трампови људи у Министарству здравства и људских услуга (Department of Health and Human Services) покренули процес измена једног правила у још увек важећем Обамином систему универзалне здравствене заштите (тзв. Секцији 1557), које је требало да омогући сваком ко се осећао да је „трансродан" да захтева од лекара и другог здравственог особља да га третира и лечи у складу са новодекларисаним „родом". Здравствени радници који би одбили да то ураде би могли да буду тужени за вишемилионске износе, што значи да је америчка држава била изложена ризику судских губитака од више милијарди долара.

Битка је, наравно, далеко од тога да буде готова, с обзиром на чињеницу да чак 18 америчких савезних држава још увек законски захтева од здравствених радника да прихвате изабрану сексуалну идентификацију „трансродних" пацијената.

У домену хетеросексуалности, Трамп је у још у јануару званично рехабилитовао Реганову тзв. Мексико сити политику, која забрањује да се средства америчке савезне владе користе за промовисање абортуса и стерилизације у иностранству, а у мају је проширио забрану на додатне америчке програме иностране помоћи који су се тиме бавили. Управо је, погодићете, Обама 2009. године укинуо ту Реганову одредбу.

У априлу је Трампова администрација потписала закон који дозвољава америчким савезним државама да ускрате државна средства организацијама које промовишу и извршавају абортусе у САД.

А почетком јуна месеца је Трамп поново разбеснео (нео)либ естаблишмент кад је на високу функцију у Министарству здравства именовао Валери Хјубер, председницу и суоснивачицу организације која у школама промовише уздржавање од преране сексуалне активности. Ово је у складу са предложеним Трамповим буџетом за 2018. годину, који између осталог предвиђа средства за програм „Избегавања сексуалног ризика" у школама, који фаворизује промовисање сексуалне уздржаности за малолетнике наспрам „секс едукације", која подразумева да ће тинејџери „по дифолту" бити сексуално активни и усмерена је ка учењу студената како да користе методе контрацепције и „безбедног секса".

Када се свему овоме дода и одлука да следећи амерички попис, предвиђен за 2020. не садржи рубрику о сексуалној оријентацији и родном идентитету – постаје јасно на колико жуљева су Трамп и његова администрација стали, од првих дана његовог мандата, када су направили план да брзопотезно ставе једнострано укидање санкција против Русије на дневни ред – на згражавање неолибкон естаблишмента, који је на једвите јаде спречио ту опасну могућност избијања светског мира.

А, кад смо већ код питања светског мира, да не заборавимо и халабуку која се дигла после НАТО самита крајем маја, када је (нео)либ јавност упала у (још једну) привремену хистерију пошто је установљено да су на Фејсбук налогу Беле куће била набројана сва имена супруга светских лидера – осим Готјеа Дестенија, „супруга" луксембуршког премијера Хавијера Бетела. После силних оптужби за „хомофобију" пласираних преко друштвених мрежа, Бела кућа је, према извештајима, нажалост попустила. Но, засигурно је у устима агресивног међународног ЛБГТ лобија остао „горак" укус и још веће непријатељство према „грубијану" у Белој кући.

Када се ови потези сви повежу, тек онда постаје јасно колико је мир између САД и Русије заправо нормална ствар. Иначе не би сви ти силни промотери дегенерације били толико против тога.

 

Iskupljivanje Haškog tribunala

dw.com

Iskupljivanje Haškog tribunala | Politika | DW

Deutsche Welle (www.dw.com)

6-7 minutes

---

Novom procesu prethodila je ratna i pravosudna priča, duga već blizu tri decenije. Dvojica optuženih bili su na čelu Državne bezbednosti Srbije na početku i svih godina rata u kojem je u krvi završen raspad bivše Jugoslavije. Oni su od 1991. do 1995. godine, prema haškoj optužnici, osnivali, naoružavali, organizovali obuku i finansiranje tajnih policijskih i paravojnih jedinica, čiji pripadnici su svoj ratni put obeležili ubistvima i progonom nesrpskog stanovništva s ciljem njihovog trajnog uklanjanja, najpre s područja Krajine i Istočne Slavonije u Hrvatskoj, a potom iz opština Sanski Most, Bijeljina, Bosanski Šamac, Doboj, Zvornik i Trnovo u Bosni i Hercegovini.

Uhapšeni su 2003. nakon što su pripadnici „Crvenih beretki", jedinice koju su uz „Škorpione", „Arkanovce" i „Martićevu miliciju" osnovali Stanišić i Simatović, pripremili i izvršili ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića.

Suđenje im je počelo tek 2009. godine. Počelo bi i ranije, ali je dugo odlagano zbog bolesti prvooptuženog Jovice Stanišića. Iz istih razloga je nekoliko puta prekidano (jedanput na celu godinu dana) da bi se konačno završilo 30. maja 2013. odlukom Pretresnog veća holandskog sudije Alfonsa Orija da obojicu, bez obzira ma to što je tužilaštvo za njih tražilo doživotni zatvor, oslobodi svake krivice. Prema obrazloženju u presudi, donesenoj većinom glasova veća, njihovi postupci nisu bili „konkretno usmereni na činjenje zločina".

Šta je „konkretna usmerenost"?

Ta formulacija postaće čuvena u hronici presuda Haškog tribunala i oko nje su se lomila i verovatno će se još lomiti pravosudna koplja. Takvo obrazloženje ne postoji u praksi Haškog tribunala. Sam taj pojam, princip, standard ili doktrinu uveo je tadašnji predsednik ovog međunarodnog suda, američki sudija Teodor Meron, čiji autoritet i uticaj je bio presudan i u donošenju oslobađajućih presuda generalima Hrvatske vojske i policije Anti Gotovini i Mladenu Markaču i načelniku Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčilu Perišiću.

Haški tribunal je od svog postanka bio izložen kritikama i osporavanju, dugi niz godina otkako je osnovan napadali su ga nacionalisti svih strana, oni koji su optuženi za ratne zločine uzdizali kao junake i nacionalne heroje. Međutim, otkako su između novembra 2012. i juna 2013. izrečene oslobađajuće presude Gotovini i Markaču, Perišiću i Stanišiću i Simatoviću izložen je oštrim kritikama institucija i pojedinaca, koji su prethodno u svemu podržavali Haški tribunal i njegovu međunarodnopravnu i humanu misiju. Ti kritičari složni su da su oslobađajuće presude petorici optuženih drastičan prelom u istoriji Haškog tribunala i da su u nepomirljivoj protivrečnosti sa Statutom i dotadašnjom pravosudnom praksom tog suda.

Kritikama i debatama oko „nove prakse Haškog tribunala" doprinelo je naročito pismo danskog sudije Frederika Harhofa, koji je optužio tadašnjeg predsednika Tribunala, američkog sudiju Teodora Merona, da je vršio pritisak na sudije da donesu oslobađajuće presude u sva tri predmeta.

U isto vreme, udruženja žrtava i humanitarne organizacije sa prostora bivše Jugoslavije, među kojima su bili Savez novinara BiH, Centar za humanitarno pravo iz Beograda i Inicijativa za humanitarno pravo iz Zagreba, uputili su peticiju tadašnjem generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija Ban-Ki Munu, sa zahtevom da se ispita Meronova uloga u donošenju oslobađajućih presuda. Međutim, Meron je ponovo imenovan za predsednika Haškog tribunala, ali je dve godine kasnije, žalbeno veće pod predsedništvom italijanskog sudije Fausta Pokara donelo odluku da se Stanišiću i Simatoviću poništi oslobađajuća presuda i da im se ponovo sudi.

Groteskne presude

Nešto se, dakle, ipak zbilo, ali i nametnulo mnoštvo pitanja. Žalbene presude, ako ne vraćaju na reviziju procesa, su definitivne. Tako oslobađajuće presude Gotovini i Markaču, kao i Perišiću ostaju zauvek. To je paradoksalno, kako po komentatorima haških suđenja, tako i po sudu nekih haških sudija. Na primer, sudije Pokar i Karmel Ađijus, koji su bili protiv oslobađajuće presude Gotovini i Markaču (odluka je donesena glasanjem 3:2 petočlanog žalbenog veća), rekli su da je ta presuda „suprotna svakom poimanju pravde", „groteskna" i da je donesena „prema nekim drugim, a ne pravnim, motivima", isto kao i presuda generalu Perišiću, kad je i prvi put u cilju oslobađanja od krivice upotrebljen famozni „Meronov standard" – „neusmerenosti na činjenje zločina". Tom standardu analogan je princip „200 metara" po kojem su u suštini oslobođeni Gotovina i Markač, a koji se može svesti na sledeće: ako artiljerijska granata padne 200 metara od vojnog cilja i pobije civile, to nije „usmerenost na zločin" niti protivpravno granatiranje grada, nego legalan promašaj.

Žalbeno veće Haškog tribunala, u kojem nije bilo Teodora Merona, u decembru 2015. ne samo da je poništilo prvostepenu presudu Stanišiću i Simatoviću, nego i utvrdilo da doktrina „konkretne usmerenosti" jednostavno ne postoji u međunarodnom pravu. Da je tako zaključeno dve i po godine ranije – 28. februara 2013. – kad je prvi put sudija Meron izgovorio tu sintagmu, Momčilu Perišiću bi verovatno bila potvrđena kazna od 27 godina zatvora.

Zato se nameće zaključak da je odluka da se Stanišiću i Simatoviću poništi oslobađajuća presuda donesena po tom principu i da im se ponovo sudi, izvesno „vađenje", iskupljivanje Haškog tribunala za neopravdane oslobađajuće presude. Valja jedino napomenuti da će ovo iskupljivanje obaviti „Mehanizam za međunarodne krivične sudove", pravni naslednik Haškog tribunala.

Na ponovljenom suđenju može se očekivati da će logika „konkretne (ne)usmerenosti" biti zamenjena logikom pitanja da li bi bilo zločina, navedenih u optužnici i dokazanih i na prvom suđenju, da nisu osnivane jedinice koje su ih počinile, uz finansijsko ulaganje i logističko opremanje i svestrano pomaganje optuženih. Uz to, novo Pretresno veće će valjda uočiti i jednu potpuno jasnu činjenicu: da je osnivanje, naoružavanje, obuka i upućivanje paramilitarnih formacija na teritorije drugih država u najmanju ruku kažnjivo delo.

 

НОВА НАТО ПРОПАГАНДА У СРБИЈИ КРОЗ ИЗЈАВЕ И СЕРВИЛНО ПОСТУПАЊЕ ПОЛИТИЧАРА

fsksrb.ru

Митар Ковач - НОВА НАТО ПРОПАГАНДА У СРБИЈИ КРОЗ ИЗЈАВЕ И СЕРВИЛНО ПОСТУПАЊЕ ПОЛИТИЧАРА | Фонд Стратешке Културе

Митар КОВАЧ

13-17 minutes

---

Тренд испуњавања намера и жеља НАТО остварује се нажалост помало и прикривено у Србији. НАТО пакт је прошле године, Законом о ратификацији ИПА споразума, у Србији добио слободу кретања, имунитет свих припадника НАТО пакта, дипломатске привилегије по Бечкој конвенцији, а чак су уговорене размене поверљивих информација и опреме.

Поставља се питање зашто Влада Србије још увек није донела закон којим би се потврдио Споразум којим би се Српско-руском хуманитарном центру у Нишу дале идентичне привилегије какве су по ИПА споразуму добили припадници НАТО пакта? Такав однос би био коректан и израз уважавања воље српског народа према Руској Федерацији.

Вероватно због притиска са Запада, Влада Србије није доделила дипломатске привилегије представницима Српско-руског хуманитарног центра и то упорно одлаже. НАТО је до сада исцепкао српски етнички простор, окупирао Косово и Метохију а заузврат добија повлашћен статус својих припадника, док су Руси ту „…да помогну код тешких страдања, климатских непогода, пожара, земљотреса и свега осталог". Такав однос и дупли стандарди су не само недопустиви, већ нису ни у складу са политиком војне неутралности. Не само Српско-руски хуманитарни центар, него и припадници Војске Руске Федерације и Кине треба да имају исти статус у Србији као припадници НАТО пакта. Свако избегавање таквог односа јесте аргументација за аналитичаре који тврде да се у Србији спроводе мере сарадње са НАТО које нису транспарентне нити су у складу са стратешким опредељењима војне неутралности. То се што пре треба решити и јасно исказати у новим стратешким документима националне безбедности Србије. Било би национално оправдано да Русија и Кина контигентом војних снага уђу у састав КФОР-а. Србија не треба да постане плен НАТО пакта него држава у којој се војна неутралност баштини на крајње транспарентан начин.

Премијер Александар Вучић изјавио је да Србија остаје војно неутрална, али да нам је „…НАТО потребан као савезник да штити и чува српски народ на Косову и Метохији". Такву реторику примењивала је и прошла власт, чиме се индиректно изражава „захвалност" што су ту. Вучић је на критике које су се појавиле у медијима, а долазе и из дела опозиције, због споразума Србије са НАТО и различитим олакшицама за Алијансу, узвратио да је реч о политичком лицемерју оних који се бусају као заштитници Косова и Срба на Косову, а нису били у стању „ни џамије да одбране".

Треба рећи јасно да НАТО није заштитник Срба на Косову и Метохији. НАТО је окупирао нашу јужну покрајину и под окриљем њњгових снага је са Космета прогнано преко 230.000 Срба, учињен погром и уништавање црквене и културне баштине. НАТО је створио лажну државу Косово и ту је остао да покуша да је учини функционалном и да базира своје снаге у будућности. Србија треба да учини све да се процес преговора врати под окриље УН у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН. У складу са тим потребно је да се у састав снага КФОР-а укључе и оружане снаге других државе које нису чланице НАТО. Жалосно је да на томе нити инсистира нити шта чини Влада Р. Србије.

„Тражимо од НАТО-а да заштити Србе на северу Косова, а нећемо да му дамо да дође на север Косова? А где сте уопште видели те НАТО војнике? Нама је НАТО потребан као савезник и да чува наш народ на Косову, да га не би чували ти лицемери", рекао је Вучић. „Немој да држе предавања они који су донели све најгоре и најпогубније одлуке за ову земљу, они који би сутра да врате ову земљу у изолацију и они који би сутра да Србију уведу у неке нове сукобе… Само нека ми не држе предавања, јер морају да нешто науче, ураде, па онда држе предавања и придике", поручио је.

Поводом полагања заклетве председника Србије, Александар Вучић је на конференцији за новинаре изјавио да би Србија уласком у НАТО решила велики део својих проблема, али би то било против воље 75 одсто народа (што није тачно). С друге стране, и оних 70 одсто који желе да будемо уз Руску Федерацију треба да размишљају о томе где нам је тржиште и да од нечега мора да се живи, рекао је Вучић на предавању студентима на Факултету за безбедност. Аргументи да Србија има велику робну размену са ЕУ су привид, јер та размена је диригована и израз послова који нису профитабилни у тим развијеним државама. Објективни економисти указују на стратегију која треба да почива на равноправној сарадњи са свим тржиштима света, те да не користимо могућности које нам се пружају на евроазијском простору. Такође, сва објективнија истраживања говоре о томе да НАТО нема већу подршку од 15 одсто, али политичари се труде да кажу више, као да их је срамота и као да ће им замерити ментори са Запада што имају „такав народ".

Вучић је нагласио у том смислу да је циљ Србије да одржимо нашу војну неутралност, да уђемо у ЕУ, али и да имамо најбоље могуће односе са Руском Федерацијом и Кином. „До сада смо успели у томе. Имамо изјаве и признање и Путина и Рогозина да Србија и Русија нису имали никада боље односе. Из САД и ЕУ поручују да никада бољу сарадњу нисмо имали, а о односима са Кином и да не говоримо", рекао је Вучић.

Такво опредељење на дуже стазе неће дозволити ЕУ и питање је дана када ће то поставити као услов за даље интеграције у ЕУ. Народ те уцене неће прихватити и то је повољна околност која иде у прилог тези да нам не треба ЕУ без Косова и Метохије, нити ЕУ која упорно спроводи санкције према Русији, као припрему за војно супротстављање. Таква ЕУ јесте за Србију фашистички пројекат са нешто промењеним методама деловања.

Премијер Србије каже да се „… на глобалном плану осим САД, Кине и Русије као велика сила намеће и Европа без Велике Британије, да ће се убудуће инсистирати да се не зна ко је шеф ЕУ, али да је свима јасно ко је то." Српском народу не треба ЕУ са доминацијом Немачке, већ Европа на поставкама Де Голове визије о Европи слободних народа и држава, где неће бити подела и припремања рата. Оваква ЕУ и стање небезбедности, по много чему, неодољиво подсећају на приод пред Други светски рат.

За велику је критику и Вучићев став о томе да је „… данас задатак немачких и осталих дипломата да Европу постављају као економску и политичку глобалну силу, али доћи ће тренутак да се развије Јункерова идеја о стварању европске војске." Коме треба европска војска и за шта би била намењена? Сигурно за даљи поход на исток и одбрану од „руске опасности". Веома је јадно наседати на такву немачку пропаганду. То није Јункерова него Хитлерова идеја о „новој Европи", са доминацијом Немачке. Европа није Немачки забран нити ће икада бити. Србији и српском народу не треба тзв. европска војска нити ЕУ као протекторат Немачке. У Европи слободних народа и држава место треба да имају баш све државе Европе, на равноправним основама, без подела на исток и запад. Свака подела на „Немачку ЕУ" и Русију и друге државе које нису чланице јесте пут у сукобе и ратове са огромним последицама.

Какво право полаже Немачка да управља Европом више од САД, Русије и Кине? Када год је Немачка својом моћи прелазила границе своје државе и примењивала различите врсте насиља, настајале су последице по мир и безбедност у свету. После два светска рата у прошлом веку, да има имало морала и поштовања према жртвама, власт Немачке се не би постављала на овако агресиван начин нити би слала своје војнике ван граница националне територије. Треба погледати снимак о деловању на Косову и Метохији након уласак на српску земљу, па ће све бити јасно каква је крвожедност немачког војника према Србима и дан-данас. Као да та мржња код њих никада није ни престала. Након два рата против српског народа, немачки официр је у Призрену убио двојицу цивила када су 1999. ушли на Космет, а да никада тај злочин није процесуиран на прави начин.

Напротив, поиграли су се мученичком смрћу страдалих који су убијени на зверски начин. Тих дана, јуна 1999. године, Срби у Призрену су буквално били под двоструком окупацијом – пристиглих терориста УЧК и немачког КФОР-а који се отворено ставио на њихову страну. Сниматељ једне стране телевизије, Игор Шаљењевић, забележио је камером тог 13. јуна 1999. године у јутарњим сатима потресно, нечувено, безразложно убиство Жарка Андријевића из Призрена, портира у „Косово-вину", и Славка Веселиновића Босанца, избеглицу из Босне и Херцеговине, радника Електродистрибуције у Призрену. Они су тог јутра жутом „Ладом" кренули да напусте град због апсолутне несигурности која је претила од стране Албанаца у Призрену и Метохији.

Пристигли немачки КФОР је проценио да су им Жарко Андријевић и Славко Веселиновић опасност. У том моменту немачки потпоручник КФОР-а на пункту, Давид Ферк, први пут после Другог светског рата ван Немачке издаје наредбу својим војницима да се на Србе цивиле отвори ватра. Након тога немачки војници испаљују равно 220 метака из аутоматског оружја у Андријевића и Веселиновића, како је то званично на суду у Кобленцу у Немачкој записано.

Радник међународне организације „Wоrld Vision", који је помагао смртно рањеном Андријевићу, казао је да су задње Жаркове речи биле: „Ја сам Србин, ја морам да умрем".

Али, још док је био смртно рањен у ауту Жарко последњим атомима снаге, са исколаченим очима, изговара оно што се јасно чује на снимку Шаљењевића: „Не снимај ме, водите ме у болницу".

Случај убиства Андријевића и Веселиновића је судски процесуиран у немачком граду Кобленцу, одакле је потпоручник Давид Ферк – први Немац који је после Другог светског рата ван своје земље – наредио да се отвори ватра на људе цивиле.

Међутим, оптужница за убиство је пала у воду јер су судије дошле до закључка да су немачки војници наводно пуцали у самоодбрани. Одмах после тог судског процеса, немачки министар одбране Рудолф Шарпинг одликовао је Давида Ферка златним орденом Крста части Бундесвера за „беспрекорно испуњење војничке дужности".

На суђењу у Кобленцу, Давид Ферк је казао: „Нисам убио зато што сам хтео, већ зато што сам морао – и погодио сам право у мету". Шта додати на такво суђење и фашистичко оправдање разлога безобзирног убиства.

Немачки безобразлук и „заборав злочина" иде до те мере да траже обнову гробаља где су сахрањени фашисти, чак и у Шумарицама, код Крагујевца. То је доказ да нема истинског покајања за злочине које су починили над српским народом и још траже да откупе пољопривредно земљиште по Војводини и поврате имања фолксдојчера а да никада не плате ратну одштету.

Недопустиво је даље пузајуће испуњавање налога и захтева НАТО и урушавање виталних националних интереса. Лажна Вучићева дилема „да ли требамо живети за своје дедове или унуке" је фиктивна, као и „небеска Србија или будућност". Србији треба и једно и друго, поштовање предака и потомство. Без части и поноса на своје претке нема нам будућности. Срби нису аморфна маса, којој се душа може одстранити, да као „зомбији" лутамо овим наопаким светом без сазнања о томе ко смо и какве светиње чувамо.

Свети цар Лазар је изабрао Царство небеско, а без њега не би нас данас ни било, нити би било ни Србије. Косово и Метохија се данас не може силом вратити у уставно-правни поредак Србије, али ће се променити околности када нестане снага и утицај оних који су га окупирали. НАТО и ЕУ су пролазне категорије и неће проћи много времена када ће отићи у историју као омражене и неправедне организације и хегемонистички системи. И већина поштених Албанаца на Косову и Метохији знају да живе на српској земљи, да ће се држава Србија вратити на тај простор, као што се враћала више пута кроз историју. Космет је фашистичка Немачка 1941. године након окупације припојила тзв. Великој Албанији. Срби су повратили слободу над тим делом Србије 1944. и 1945. године.

Немачке јединице на Косову и Метохији 1943. године

Након окупације Косова и Метохије 1999. године и вештачке државе Косово доћи ће поново слобода и вратиће се Србија на тај простор. Они који су се нелегално населили на Косово и Метохију и који су под претњом и уценом откупили српска имања, мораће да се врате тамо одакле су и дошли. Зато власт у Србији не треба да жури да „решава статус Косова и Метохије" по мери Запада. То ће решити неке наредне генерације способније од ових данас, у сваком смислу. Нема право нико да им ускрати међународни правни основ да поврате суверенитет над Косовом и Метохијом, као српском земљом.

Стратегија ЕУ за Косово и Метохију јесте суштинско и формално отцепљење од државе Србије. То народ мора да зна и лако ће донети одлуку да ли му треба таква ЕУ, за коју српски политичари као опчињени говоре „да нема алтернативу и да је Србија чврсто на европском путу". Можда они јесу на таквом европском путу, као и камарила чиновника у джавној управи, која ради тај посао, али српски народ засигурно није на том путу са њима и то ће показати у одлучним тренуцима. Манипулацијама, дуплим стандардима, уценама се све више ближи крај јер су тзв. преговори и другачија решења били у функцији лагане предаје тог дела Србије. То народ препознаје и неће подржати такав однос и то је скупо наплатио прошлој а вероватно ће се слично десити и са актуелном влашћу, у колико се оглуши о виталне националне интересе.

Да се српски народ кроз историју руководио логиком „бољег живота" и заборављао веру и духовне вредности, данас вероватно не би било ни српског народа ни државе.

Добро је да политичари одустану од тих „материјалних аргумената" јер их народ не разуме и неће им поверовати. У тим речима ће препознати њихово полтронство, поданички однос и елементе издаје националних интереса. Нико нема право да одузме и узурпира право народа на његове одлуке. Зато питање Устава и Косова и Метохије тражи референдумско изјашњавање народа а не договор и разговоре тзв. политичких елита, које нажалост и не постоје у Србији. Већином су то „интересна удружења" јер већина истинске интелигенције није у политичким странкама. Политичарима и странкама народ не верује и стално живи под оптерећењем у којој мери ће они изневерити јавно дата обећања.

____________________________________________________________________________________________________

ИЗВОРИ:

1. www.pravda.rs/2016/12/16/predsednicki-kandidat-upozorio-vucica-i-nikolica-ne-rugajte-se-vise-rusima/

rs.sputniknews.com/srbija/201602161103273155-vucic-nato-sporazum/

2. stanjestvari.com/2017/05/22/vucic-srbija-bi-resila-probleme-ulaskom-u-nato-ali/
3. www.youtube.com/watch?v=X5btPF2Nqf4

srbin.info/2015/06/13/ubili-srbe-za-nagradu-na-danasnji-dan-1999-godine-nemci-ubili-dvojicu/

srbin.info/2015/06/13/ubili-srbe-za-nagradu-na-danasnji-dan-1999-godine-nemci-ubili-dvojicu/

Генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач

 

iskra.co

ТОМАНОВИЋ: Није испуњен ни један циљ због којих је Трибунал основан

2 minutes

---

04.06.2017. - 13:30

 

Фото: РТРС

Адвокат Зденко Томановић, који је пред Хашким трибуналом бранио бившег предсједника СР Југославије Слободана Милошевића, оцијенио је да ниједан од задатака због којих је Трибунал основан није испуњен.

Он је, поводом чињенице да Трибунал званично завршава свој рад 19. децембра ове године, истакао да тај суд није допринио суочавању са прошлошћу, нити успостављању сарадње и повјерења у региону.

„Напротив, од почетка рада продубљује неспоразуме. Ни жртве нису добиле сатисфакцију. А на крају Трибунал није светској јавности послао поруку како би требало да изгледа међународна правда", рекао је он за „Вечерње новости".

Адвокат Ратка Младића Бранко Лукић сматра да Трибунал није тежио да утврди истину.

„Настојао је да осуди и оптужи, односно да победи у утакмици у којој су највећи губитници Срби, јер их је највише оптужено и осуђено", рекао је Лукић.

Хашки трибунал основале су УН 1993. године да пресуди актерима сукоба на Балкану.

Током рада тог суда оптужено је 161 лице од којих је више од половине Срба.

Када се саберу казне затвора Србима је „припало" више од хиљаду година робије.

Тамо је умро Слободан Милошевић, не дочекавши крај процеса, а у притворским јединицама умрла су још четири Србина.

РТРС, Срна

Тагови: Зденко Томановић

 

in4s.net

НАТО жели „новог Јанковића" за премијера!

ИН4С

2-3 minutes

---

 

После најаве Саше Јанковића да ускоро иде у Брисел да као опозициони лидер са предсетавницима ЕУ и НАТО пакта прича о стању у Србији, више је него јасно да су постизборна криза, наводно спонтани улични протести као и експанзија великоалбанског тероризма део једног истог процеса. У овом моменту циљ тог процеса је утицај на избор новог мандатара Владе Србије, а потом и преузимање комплетне политике владе, то је казао Мирослав Паровић из Народног слободарског покрета.

Како истиче Паровић, уз све замерке на власт мора се уважити и чињеница да су потписани уговори о војној сарадњи са Русијом, те неколико стратешких уговора са Кином, што је све било контра планова НАТО-а.

„Баш због те чињенице НАТО је себи створио много кооперативнију политичку опцију оличену у коалицији Јанковић-Обрадовић-Јеремић-Радуловић и у блиској будућности планира да тој коалицији дода и део спавача из актуелне власти", истиче он.

„Јанковић је гласноговорник те коалиције и главни преговарач са Бриселом. Он је човек који је до јуче био директно у естаблишменту да би потом експресно био прекомандован у опозицију. Иста ствар ће бити и са неким новим „Јанковићем" кога НАТО подмеће као премијера. Задатак тог новог премијера би био да поквари све стратешке договоре са Русијом и Кином, а да потом пребегне у опозицију уз рушење владе и изазивање ванредних избора у земљи", тврди Паровић додајући да и ако је на челу ванпарламентарне опозиционе странке, врло је забринут и самим тим заинтересован да не дозволи НАТО пакту да у Србији спроведе своје планове.

„Стога понављам позив свим државотворним и одговорним политичким факторима у држави да што пре седнемо и направимо нови друштвени договор на бази кога би се дефинисала јасна политика земље за наредни врло турбулентни период", закључио је он.

 

 

rs.sputniknews.com

Радош Бајић: Где да запалим свећу жртвама НАТО бомби

Sputnik

Такав споменик или спомен-комплекс потребан је како бисмо очували културу сећања на невине жртве једног безумног времена у којем смо се нашли. То је нужно и због породица жртава. То је неопходно због колективног сећања на једно сулудо време и на велики злочин којем је била изложена наша земља. То је важно и због будућности.

• Радош Бајић, глумац, сценариста, редитељ

„Убијали су нам децу. Убијали су нам жене. Убијали су нам омладину. Убијали су нам старце. Убијали су нам војнике. Нису нам убили веру. Нису нам убили наду. И данас нам људи умиру. Јер су нам демонским бомбама даровали 'слободу'. Јер су нам обећавали велико богатство поклањајући нам осиромашени уранијум. Затровали су нам земљу, воду и ваздух, 'хранећи' нас смртоносним товарима. Рушили су нам мостове, зграде, куће, штале, гробља, споменике. Подмукло. Из даљине. Из мрака".

„Борили смо се и преживели. Али, ни 17 година од ужасног злочина који је променио свет, нисмо одужили дуг према себи самима. Српски сељак ће последњи динар из сламарице извадити да подигне споменик својим најмилијима. Да имају где да им запале свећу. Ми то још, као држава, нисмо урадили. Иако нас то неће много коштати. Дубоко и искрено подржавам медијску иницијативу Спутњика да се подигне споменик или спомен комплекс свим жртвама НАТО бомбардовања. Не могу ни да замислим да то не буде учињено. То је обавеза због свих који су убијени. То је обавеза због нас који смо остали. То је обавеза због предака. То је обавеза због потомака".     

• Бора Ђорђевић, музичар

Рокер и песник Бора Ђорђевић послао је Спутњику стихове којима је подржао иницијативу да се подигне споменик свим жртвама НАТО агресије 1999:

„Неки момци су добри

Неки момци су лоши,

Која је од те две сорте

Убила дете на ноши?

Ето зато

Нећу НАТО", написао је Бора Чорба, додајући да акцију „подржава свим срцем". 

• Др Владимир Костић, председник САНУ:

„Подржавам медијску иницијативу Спутњика да Србија подигне споменик свим жртвама НАТО бомбардовања наше земље 1999. године. Једино што би било циничније и безобзирније од кованица о милосрдности анђела и колатералности нечијих смрти је наше заборављање недужних жртава."

© Sputnik/ Радоје Пантовић

Председник САНУ Владимир Костић

Акцију за подизање споменика су до сада подржали и: 

• Арно Гујон

„Сваког 11. новембра родитељи су ме као дете водили да посетимо споменик жртвама Првог светског рата у мом родном селу у француским Алпима. Сећам се да смо се ми, сва деца, окупљали испред локалне општине где се налази споменик и одавали почаст херојима нашег краја палим током тог стравичног сукоба. Сваког 11. новембра сам са поносом гледао имена мојих предака исклесаних у мермеру, свестан да су они платили цену моје слободе.

Са 13 година, 1999. године, родитељи су ми објаснили да су оно што причају медији о нама савезничкој Србији лажи које оправдавају један једини циљ: бомбардовање. Тата је преко свог оца, мог деде,  био везан за старо француско-српско пријатељство којег се никада није одрекао. Били смо свесни да је Србији учињена огромна неправда.

© Sputnik/ Радоје Пантовић

Француски хуманитарц Арно Гујон

Са 19 година, судбина ме је навела у Србију, моју другу отаџбину чији сам данас поносни грађанин. У тој земљи сам се настанио и венчао, у овој земљи сам постао отац једне дивне девојчице ружичастих образа којој смо дали име Милена. Милена зна сада српски и француски. Милена је Српкиња. Али и Францускиња. Милену ћу сваког 11. новембра водити да види споменик у мом родном селу, као што су то чинили моји родитељи са мном.

Али питање које ме мучи је где ћу водити Милену сваког 10. јуна у знак сећања на жртве НАТО бомбардовања? Где ће се наша деца у Србији окупљати како би се сећала недужних жртава? Зато подржавам иницијативу Спутњика за подизање споменика. Да Милена и њени српски другари не забораве."  

• Љубивоје Ршумовић

На велики лични јубилеј — 60 година свог стваралаштва, Љубивоје Ршумовић написао је за Спутњик песму у знак подршке идеји да се подигне споменик свим жртвама НАТО бомбардовања 1999. године.  

© Sputnik/

Љубивоје Ршумовић

• Патријарх Иринеј:

Његова Светост патријарх Иринеј дао је данас благослов за идеју Спутњика да држава у Београду подигне споменик или спомен комплекс за све жртве НАТО агресије на Србију 1999. године.

© Sputnik/

Патријарх Иринеј

• Председник РС Милорад Додик:

„Међународна агресија на Србију 1999. године, која се по намјери и сили која је употребљена може назвати терористичком, ужасан је злочин без казне једног дијела свијета који себе назива цивилизованим, а који је окупљен у НАТО алијансу. Но, кад већ нема казне, свакако треба подржати акцију Спутњика да се у Београду, након толико година подигне споменик жртвама ове агресије који ће подсјећати на невине жртве, али и на бруталност и нечовјечност НАТО алијансе. То мора бити монументално здање, велико колики је и наш бол. Здање које ће подсјећати сав мирољубиви свијет на тај ужасни и срамни чин гдје су изгубљени невини људски животи, углавном цивили, уништени села, градови, инфраструктура. У исто вријеме, он треба да буде опомена да се тако нешто не заборави и да се не смије више никада и нигдје поновити. Хвала Спутњику на иницијативи."

© Sputnik/ Александар Милачић

То мора бити монументално здање, велико колики је и наш бол.

• Емир Кустурица, режисер:

„Тај споменик би требало да нас подсјећа на истину како је све што се дешавало српском народу у прошлом вијеку био пројекат његовог нестанка! Не само то. Да се у нашој историји направи најскупљи трансфер и да од жртве постанемо злочинци, сејачи геноцида, починиоци онога што је управо нама било намјењено и учињено. Као народ који је доживио највеће страдање у читавом вијеку, народ кога су савезници само у Другом свјетском рату бомбардовали четири пута, а ово 1999. године је била круна њихових злочина, заслужујемо споменик који ће нас подсјећати на збир злочина који су нам учињени у име цивилизације и најновије идеје да се бомбама научимо демократији. Живјела Србија!" 

© Sputnik/

Заслужујемо споменик који ће нас подсјећати на збир злочина који су нам учињени.

• Томислав Николић, председник Србије:

„Подржавам медијску иницијативу Спутњика да држава подигне споменик свим жртвама НАТО агресије на нашу земљу 1999. године. То је наша обавеза према свима који су мучки убијени, њиховим породицама, али и Србији према којој је извршен злочин."

© Sputnik/ Радоје Пантовић

Председник Србије Томислав Николић

• Академик Матија Бећковић, песник:

„У Београду постоји немачко, мађарско, аустроугарско, француско, енглеско гробље. Једино не постоји гробље жртава НАТО пакта. А неколико пута је и СПЦ поднела тај захтев и речено је како ће бити одређено неко место у Београду где ће бити та имена забележена, нешто попут гробља ослободилаца Београда. Без обзира где су погинули и да ли су сахрањени или нису, главно је да све то што ту буде забележено, буде истина и да буде једна читуља која је остала непозната. Нити смо чули та имена, нити тај број, мада је то неколико пута обећавано.

Српски народ је неколико пута био одређен за уништење. Над њим су извршени многи геноциди, али један од геноцида извршио је он сам према себи и својим невиним жртвама. Тако да је дошао дотле да њега самог данас зову геноцидним јер није своје жртве пописао и није им се одужио. Како онима из Другог рата, тако и онима из агресије НАТО пакта. То би било важно због нашег самопоштовања, јер ако то не буде урађено, ускоро ће се тврдити да те агресије и тог бомбардовања и тих жртава није ни било. Било би важно да гости који нам долазе са те стране прво положе венац на том гробљу, а и без тога, то је основни дуг који дугује отаџбина онима који су ни криви ни дужни за њу пали."

© Sputnik/ Радоје Пантовић

Матија Бећковић: Ако не буде подигнут споменик НАТО жртвама, ускоро ће се тврдити да те агресије и тог бомбардовања и тих жртава није ни било.

• Академик Душан Ковачевић, писац:

„Подржао бих иницијативу за подизање споменика жртвама НАТО пакта зато што је тај безумни чин био агресија и непримерен, међународни терористички напад на једну незаштићену земљу у којој је страдало углавном цивилно становништво. Никаквог оправдања нема да је то била било каква војна интервенција против некакве силе која је била на земљи. Знајући да је Србија незаштићена и да на небу могу да раде шта хоће, извели су стотине хиљада летова. Нико неће моћи да израчуна какве ће бити последице, које нас, ево, стижу са разним болестима од тог осиромашеног уранијума који се тако цинично назива само да се не би рекла права ствар, да је то заправо уништавање једне земље. Подржао бих акцију подизања споменика како тај чин никада не би био заборављен."

© Sputnik/ Aлександар Милачић

Драмски писац Душан Ковачевић: Подржао бих иницијативу за подизање споменика жртвама НАТО пакта зато што је тај безумни чин био агресија и непримерен, међународни терористички напад на једну незаштићену земљу.

• Историчар Момчило Павловић, директор Института за савремену историју:

„Нема прошлости без сећања, то јест историјског памћења, а прошлост ће нам бити онаква како је кроз сећање преносимо на потомке. Споменици су те тачке сећања које говоре о историји. Они су неми сведоци, али прича о њима говори о трајном памћењу. Крајње је време да се подигне један централни споменик на видном месту на којем би стајала свака жртва положена за одбрану земље и народа. Као историчар сматрам да би било најбоље оставити неку рушевину, конзервирати је као споменик трајног сећања. На пример, да то буде део зграде Генералштаба, која је делом рашчишћена, посебно РТС, а нарочито цивилни објекти који су беспотребно разарани широм Србије. Пре тога, наравно, треба прецизно пописати сваку жртву страдалу у НАТО агресији. Као што сам рекао на почетку, нема прошлости без сећања."

• Академик Љубомир Симовић, песник:

„За време бомбардовања, од када је почело, па док се није завршило, осетио сам обавезу да водим дневник о ономе што се догађа. Бележио сам сва имена која сам видео у новинама, чуо на радију и телевизијама. Пратио сам сав тај ужас и знам кроз шта смо прошли. Наравно да подржавам идеју да се сећање на све те људе који су страдали сачува на неки достојан начин."

Академик Љубомир Симовић: Наравно да подржавам идеју да се сећање на све те људе који су страдали сачува на неки достојан начин.

• Синиша Павић, сценариста:

„Радује ме таква иницијатива. Сматрам да те жртве не само што заслужују да им оставимо трајан спомен, него и они који су остали живи и њихови потомци треба да знају шта се тада десило и да негују тај споменик. Да не дозволе да он постане неко обележје поред којег ће равнодушно пролазити."

• Љиљана Смајловић, председница Удружења новинара Србије:

„Мислим да је ваша идеја одлична. Ја бих такође волела да једног дана будем потпуно сигурна у то шта је потпуна и коначна истина, ко су људи и како се зову. Ја бих подржала идеју, и да се установи колико је људи страдало, и да знамо њихова имена, и да та имена буду на достојном споменику."

© Фото: www.mc.rs

Љиљана Смајловић: Ја бих подржала идеју, и да се установи колико је људи страдало, и да знамо њихова имена, и да та имена буду на достојном споменику.

• Љубиша Ристић, позоришни редитељ:

„Мислим да је то одлична иницијатива и мислим да је она већ закаснила, да је требало већ да буде реализована. Али из познатих разлога, то очигледно није било могуће јер је било сувише оних који су своје грађане и своју земљу оптуживали за НАТО агресију, а оправдавали НАТО. Сада ће се ситуација, можда, променити, сада би требало подићи споменик свима, и цивилним и војним жртвама агресије НАТО-а. Оно што мислим, пошто у иницијативи још није означено где би могао да буде тај споменик, једна од могућности је, а мислим да је одлична, то је споменик који је још 2000. подигнут у парку код Ушћа. То је Вечна ватра која је једно време била запуштена, са графитима. На крају је то неко ипак очистио, ту бруку и срамоту. Мислим да је код Вечне ватре право место да се направи и плоча на којој би била исписана и сва имена оних који су погинули у НАТО агресији."

© Sputnik/

Редитељ Љубиша Ристић: Мислим да је то одлична иницијатива и мислим да је она већ закаснила, да је требало већ да буде реализована.

• Ивана Продановић Ранковић, историчар уметности, Републички завод за заштиту споменика културе:

„Апсолутно подржавам иницијативу Спутњика да се у Београду подигне споменик свим жртвама НАТО агресије на Србију 1999. године."

 

Britanska i američka vlada organizovali su hemijski napad pod lažnom zastavom u Siriji

webtribune.rs

AMERIČKI KONGRESMEN NAPRAVIO POMETNJU U SAD: Britanska i američka vlada organizovali su hemijski napad pod lažnom zastavom u Siriji

Ron Pol je optužio britansku i američku vladu da su organizovali hemijski napad pod lažnom zastavom u Siriji, u pokušaju da obore predsednika Bašara al Asada.

U intervjuu sa savetnikom Danielom Mekadamsom, bivši kongresmen kaže da je navodni hemijski napad u kom je poginulo više desetina civila, bio grozan napad pod lažnom zastavom od strane zlih elemenata unutar američke vlade, dizajniran da destabilizuje Bliski istok i spreči tekuće mirovne razgovore u Siriji.

Prema rečima senatora Pola, napad je orkestriran od strane zlokobnih snaga unutar velikih naftnih kompanija (Big Oil), vojno-industrijskog kompleksa i Paralelne države. “Big oil i vojno-industrijske grupe imaju interes da nastave rat u Siriji. Napad je verovatno inspirisan od strane zlokobnih snaga unutar SAD-a. Izgleda da to nije bio nesrećan slučaj. Nema nikakvog smisla da je Asad spreman da izvrši političko samoubistvo,“ rekao je Mekadams.

Delimičan transkript intervjua Ron Pola i Daniela Mekadamsa

Ron: Pre mogućeg delovanja gasa u Siriji juče, stvari su išle prilično dobro. Sa Trampom koji je rekao da Sirijci treba odluče ko će voditi njihovu zemlju. Mirovni pregovori su u toku. Al Kaida i ISIS su u bekstvu.

Oni tvrde da je Asad pustio gas i pobio mnogo ljudi. Još od 2013. godine, neokonzervativci viču i vrište o tome da Asad koristi gas protiv svog naroda.

Daniel: UN kažu da su napad 2013. godine sproveli pobunjenici. Sada imate američkog ambasadora u UN koji tvrdi da “znamo da je Asad upotrebio hemijsko oružje i pre.“ To nije tačno.

Ron: Ko bi imao koristi od toga? Nema smisla za Asada da koristi gas protiv sopstvenog naroda. Mislim da postoji nula šanse da je on to uradio. Mekejn kaže da on krivi Trampa za ovo. Kaže da Tramp nije bio “dovoljno agresivan.“

Daniel: Činjenica je da smo na pragu mirovnih pregovora. Asad ima prednost u ovim razgovorima. On je skoro istrebio ISIS iz zemlje. I tako je on na pragu ove pobede odlučio da pobije ljude sa gasom? Morao bi biti najluđi lider u istoriji sveta.

Ron: Big oil i vojno-industrijske grupe imaju interes da nastave rat. Mislim da su to iste grupe koje su pokušavale da sprovedu promenu režima na Bliskom istoku sa Bušom. Oni moraju dobiti podršku javnosti za rat, tako da iza scene to rade Paralelna država i neokonzervativci. Mislim da je to ono što se dešava. Pa, kako će Tramp to rešiti? Čini se da je u konfliktu.

Daniel: Reakcija je sažeta od strane Borisa Džonsona. On tvrdi da svi dokazi ukazuju na Asada, ali takođe kaže “pozovimo na temeljnu istragu.“ Kako možeš reći da svi dokazi ukazuju na Asada a onda pozvati na istragu? Priče o napadu su došle iz dva izvora. Jedan je NVO u Velikoj Britaniji koja čak i nije u Siriji, a drugi je grupa pod nazivom Beli šlemovi koju finansira SAD. Veoma kontroverzna grupa, jer oni rade veoma blisko sa Al-Nusra frontom. Obe ove grupe plaćaju vlade SAD-a i Velike Britanije.

Video sam slike koje su Beli šlemovi postavili na internet – gde se bave ljudima koji su navodno napadnuti sa gasom sarin – ali ne nose nikakvu zaštitu.

Ron: Mekejn je ismevao misao da se dozvoli Sirijcima da odluče šta da rade po pitanju svoje budućnosti.

Daniel: Kakav je on licemer. Isti čovek koji je vrištao “Rusi su se umešali u naše izbore“ kaže da nikome nije dozvoljeno da odlučuje o svojoj sudbini… Govorene su nam laži baš kao da smo bili u Iraku ili Libiji.

Ron: Ako tražite razumno objašnjenje, to je verovatno inspirisano zlokobnim snagama unutar SAD-a. Mi smo uvek umešani. Izgleda da to nije bio slučajan događaj. Nema nikakvog smisla da je Asad spreman da izvrši političko samoubistvo.

Webtribune.rs