Да ли је Ана Брнабић срушила политику Србије према Русији

iskra.co

СПУТЊИК: Да ли је Ана Брнабић срушила политику Србије према Русији

5-6 minutes

---

05.07.2017. - 9:02

 

Фото: Спутњик, Tanjug/ TANJA VALIC

Премијерка би морала да објасни да ли је „Блумберг" аутентично пренео њен став да ће Србија, уколико буде приморана да бира између ЕУ и Русије, изабрати ово прво. И да саопшти – да ли је то промена суштинске државне политике.

Да ли је Ана Брнабић пет дана пошто је положила заклетву у Парламенту и преузела функцију премијера Србије — срушила државну политику која се градила годинама?

То питање наметнуло се после интервјуа који је председница Владе дала америчкој агенцији Блумберг, а који је насловљен: „Ако буде приморана, Србија ће бирати Европску унију, а не Русију".

Када се прочита разговор са Брнабићком, јасно је да она ту реченицу, тако огољено и брутално формулисану, није дословце изговорила.

Али када се анализирају њене поруке и одговори на директна новинарска питања о односу Србије према Бриселу и Москви, произилази да наслов који је дао „Блумберг" није ни потпуно погрешан.

У контексту „Блумберговог" питања шта ће Србија, уколико буде приморана да бира између ЕУ и Русије, преломити, премијерка је покушала дипломатски да констатује:

„Осећања према Русији се не могу занемарити, али наш стратешки пут је ЕУ."

На питање да ли ће, уколико буде угрожен пут Србије ка ЕУ, она наставити политику Александра Вучића, који је одбио да прати одлуку Брисела и да уведе санкцији Русији, српска премијерка је одговорила:

„Не могу то сада да коментаришем, јер је на Балкану веома тешко посветити се било чему. То је тежак регион."

На основу тога „Блумберг" је у наслову и у првој реченици текста закључио да је став Ане Брнабић да ће Србија, ако буде морала да одабере између ЕУ и Русије — изабрати ово прво.

Питања која се намећу:

• Да ли је речи Ане Брнабић злоупотребио и лажирао „Блумберг" како би дошао до одговора који је по вољи Вашингтона? Ако јесте, премијерка би своју поруку којом је јутрос разбудила политичку чаршију у Србији хитно морала да демантује или разјасни.
• 
  Уколико пак Брнабићка са обе ноге стоји иза својих речи, да ли је дошло до суштинске промене државне политике која је дипломатски вешто и филигрански одмерено формулисана претходних година? Јер и председник државе Александар Вучић и шеф дипломатије Ивица Дачић небројено пута су потпуно отворено и на свим светским меридијанима, на Западу и Истоку, изговорили реченицу: „Србија жели да буде у ЕУ, али Србија никада неће увести санкције Русији".
• 
  Како Ана Брнабић, под условом да је сагласна са „Блумберговим" насловом, намерава да, како је обећала, настави континуитет Вучићеве Владе када је Ивица Дачић пре само неколико месеци поручио Бриселу: „Немојте нас приморавати да бирамо између ЕУ и Русије, јер се зна шта би смо одабрали — Русију".

Да закључимо, можда је интервју који је Ана Брнабић дала „Блумбергу" плод њене недовољне политичке превејаности и скромног дипломатског искуства.

Није искључено да је управо на оваква њена „проклизавања" мислио и председник Александар Вучић када је навео да ће се политичким питањима у Влади бавити више Дачић, а економским Брнабићка.

Не одбацујемо ни опцију да је нова премијерка желела да свесно америчкој агенцији, из некаквих тактичких разлога које сада не видимо, саопшти баш оно што би они преко Атлантика волели да чују.

Али уверени смо да би грађани Србије волели јасно и гласно да чују, а не да им се то сервира из евроатлантских медијских лабораторија — хоће ли наша држава увести санкције Русији ако је на то, зарад учлањења у ЕУ, примора Брисел.

И још смо нешто, судећи по „Блумберговим" формулацијама, сазнали — да ЕУ има механизам да приморава и уцењује земље да крше своју суверену политику како би се придружили њиховој „породици".

Баш смо чврсто веровали да је потребно испунити сва та силна поглавља, демократске стандарде, упитнике, реформске услове и да ће чланство доћи само по себи.

На крају, пошто је Спутњик протеклог викенда радио ексклузивни интервју са председником државе Александром Вучићем, и од њега смо добили недвосмислен одговор: „Србија неће уводити санкције Русији и не само да неће променити однос према Москви него да ће даље да га развија" — државна политика нам је јасна.

Зато је, да не буде забуне и конфузије, нужан брз одговор целокупној домаћој али и светској јавности — шта је тачно рекла, а на шта је тачно мислила Ана Брнабић.

Предраг Васиљевић

rs.sputniknews.com

 

ХРВАТОВАЊЕ НА СРПСКИМ ЛЕЂИМА

srna.rs

ХРВАТОВАЊЕ НА СРПСКИМ ЛЕЂИМА | СРНА

4-5 minutes

---

Специјални сервиси

Данас је свака Југославија, која је била једина основа за стварање Хрватске, проказана као "пакао за Хрвате" и "србославија", а њени симболи су изједначени са фашизмом...

Пише: Ненад ТАДИЋ

БИЈЕЉИНА, 29. ЈУНА /СРНА/ - Срби, Југославија и некадашњи југословенски предсједник Јосип Броз Тито су сталне и најдраже мете /бројних/ припадника хрватске деснице, али и дежурних "домољуба", мада је питање гдје би данас, без ових "реликвија зла", хрватска држава уопште била.

Како би била писана историја балканских простора да српска династија Карађорђевића и Србија нису 1918. године одлучили да створе Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца и да су прихваћене опције о уједињењу са српским сународницима у ослобођеној БиХ, без југословенског повезивања?

Хрвати су прво ушли у назив једне државе, затим се национално еманциповали, па онда и територијално /Бановина Хрватска у Краљевини Југославији/.

Хрватска је први пут постала република 1943. године, и то вољом Тита и оних за које десничари и неоусташе данас тврде да су били највећи крвници Хрвата.

Да се не помиње чињеница да су усташе и њихов вођа Анте Павелић препустили Далмацију и Истру фашистичкој Италији у замјену за "независну" Хрватску, а заправо кољачку "државу" и савезницу вође нациста Адолфа Хитлера.

Тек под диктатором Титом, у оквиру СФРЈ и захваљујући партизанима те територије су враћене.

Срби су на подручјима данашње Хрватске све до 1944. године чинили већину бораца у партизанском и антифашистичком покрету. Тек са падом фашистичке Италије почиње општи прелазак домобрана и усташа у партизанске јединице.

Далматинци су били, заправо, најбројнији хрватски партизани, што је и разумљиво, јер их је Павелић продао и предао фашистима.

Кад се све ово узме у обзир, а ријеч је о опште познатим чињеницама из историје, постаје јасно да су они без којих хрватске државе данас не би било, или сигурно не у оваквом облику, у данашњој Хрватској проказани за све проблеме друштва.

Срби који су популационо пали испод пет одсто према званичном попису, Југословени којих је пар стотина у Хрватској и Тито, који је мртав већ 37 година, наводно "спречавају просперитет хрватске државе".

Ако је Тито у Хрватској злочинац због Блајбурга и послијератне одмазде, шта онда Срби треба да кажу?

На српском оружју из Првог свјетског рата подигнута је прва Југославија и извршено уједињење Јужних Словена.

На масовним гробницама усташке Независне Државе Хрватске и на бројним српским жртвама подигнута је друга Југославија, а поготово Савезна Република Хрватска, која је, након усташког оргијања и савезништва са Хитлером, могла да постоји само у оквиру СФРЈ и никако другачије.

И то у саставу искључиво комунистички оријентисане Југославије, уз територијалну и уставну контролу и слабљење Србије /двије аутономне покрајине/, мада ту идеологију највише мрзе хрватски националисти.

Данас је свака Југославија, која је била једина основа за стварање Хрватске, проказана као "пакао за Хрвате" и "србославија", а њени симболи су изједначени са фашизмом.

Усташки ресентимент шири се Хрватском већ годинама, кокетирање са усташтвом претворило се у институционални изазов, антифашистички споменици одавно су одлетјели у ваздух, а Срба више скоро да и нема.

Гдје би данас хрватски националисти хрватовали да није било српске династије, прве и друге Југославије, Срба и диктатора Тита?

Гдје би данас били Истра, Далмација и Загреб без официрског "Бре!", без одавно протјераних Личана и Банијаца?

То је наградно питање за милион куна, али само за добар дио данашњег хрватског друштва.

Одговор је, наиме, лако наћи у било ком пристојнијем уџбенику историје. Под условом да није из периода Независне Државе Хрватске и да га не издаје Хрватска академија знаности и умјетности у дијаспори /ХАЗУД/.

 

Ako baba plače, daj joj keksa

Jedna urbana legenda tvrdi da je Ivan Tasovac u vreme pre ministrovanja, kad je vrlo vešto menadžerisao Filharmoniju kojoj je bio na čelu, zakucao i na vrata Dragana Markovića Palme.

7

Piše: Zoran Panović

24. jun 2017. 15:00

 

I kad mu je Tasovac izložio potrebu ulaganja u kulturu, Palma je navodno odgovorio: 'E, da sam znao za tu tvoju Filharmoniju, ne bih kupovao žirafu.' U tom logičkom ključu tražite i Palmino protivljenje da mu Ana Brnabić bude premijerka. Palma, dakle, neće popustiti u domaćinskom stavu, ali će glasati za zakone i ostati u vladajućoj koaliciji.

Draga Vučićeva gošća na inauguraciji Kolinda Grabar Kitarović je nedavno u Zagrebu na nekoj konferenciji o brendiranju Hrvatske istakla da se državi čija je predsednica 'ne smije dogoditi Borat'. Pričom o 'imaginarnom Kazahstanu' film 'Borat' je naneo mnogo štete realnom Kazahstanu, mada ima marketinških magova koji tvrde da je upravo s ovom opskurnom komedijom gde su scene iz Kazahstana snimane u rumunskom selu, sam Kazahstan profitirao. Nije to bitno. Bitno je da kazahstanski novinar Borat (glumi ga Saša Baron Koen) kaže da u njegovoj zemlji politički pobeđuje onaj koji najviše tereta može da okači na testise, a da fiktivni premijer fiktivnog Kazahstana može da izdrži akumulator 8,4 sekunde. Da li bi Palmi odgovarao takav mandatar-domaćin?

Već sam ovde pisao o četiri jahačice srpske apokalipse: Nekompetentnosti, korupciji, paranoji i hipokriziji. Vučićeva odluka da mandatarka bude Ana Brnabić ide na vodenicu kompetentnosti, ali je raspalila hipokriziju širom vlasti, ali i opozicije, i ti izlivi hipokrizije mogu se meriti samo sa hipokrizijom da u celoj histeriji oko 'odbrane ćirilice' svi glavni srpski tabloidi izlaze na latinici. A to je srpski mejnstrim.

Jedna mlada aktivistkinja Srpske napredne stranke istetovirala je na ruci 'A. Vučić' i uzburkala strasti u Srbiji. Rekla je da je taj čin izraz njenog poštovanja prema lideru i njegovim idealima o modernoj Srbiji. Verovatno mlada dama nije znala da je na razmeđu dva milenijuma jedan delija iz Valjeva na leđima istetovirao Aleksu Jokića, dugogodišnjeg Vučićevog glavnog kadrovika i bitnog socijaliste iz vremena Mirka Marjanovića.

Taj tip iz Valjeva hteo je da istetovira još jednog bitnog socijalistu iz valjevskog kraja - Milomira Minića, ali je ovaj bio zauzet da pozira, a nije mu bilo lako naći ni poster da se uzme 'mustra'. Na koži tog Valjevca bili su i Sloba i Mira, i njujorški Kip slobode i Sveti Nikola.

Ako se sećate sjajnih trojki Milana Gurovića postignutih protiv američke reprezentacije u Indijanopolisu 2002, morate se sećati i njegovih velikih partija iz Gudijer lige pa i 'Čiče' - Draže Mihailovića na njegovom ramenu i drame zbog zahteva iz Zagreba i Sarajeva da ne igra u tim gradovima zbog tetovaže. A sećate li se Srebrnog letača (Marvelovog superheroja) koga je istetovirao još jedan izuzetan košarkaš - Željko Rebrača?

Čuo sam i urbanu legendu da je lekar nekom dedi u zapadnoj Srbiji tokom vizite rekao - vidim da ste voleli jednu Olju pa ste joj i ime istetovirali na osetljivom mestu, na šta je deda odgovorio: E, moj doktore, tu je nekad pisalo 'puno pozdrava iz Bijelog Polja'. Na primer, znam čoveka koji je poznih sedamdesetih na služenju vojnog roka u Ogulinu hrabro istetovirao 'JNA - 1804'.

Predsednik je dobio uveravanja da je 'A. Vučić' istetovirala 'divna devojka' i na neki način joj je obećao da se 'neće postideti'. To je bitno, jer tetovaža nije poster Slobodana Miloševića koji su kamiondžije lepile na šoferšajbne i pronosili slavu vođe širom Jugoslavije, da bi lako te postere - 'Sloboda se piše sa N' - skinuli kad je došlo vreme. Bilo je tih postera i po obućarnicama, i po mesarama, i po berbernicama.

Tetovaže mnogo govore o duhu epohe i ličnim afinitetima

Kao i filmovi: Za potrebe jubilarnog 15. 'Belgrade Beer Festa' snimljen je promotivni spot u tramvaju, a glavne uloge imali su Svetislav Bule Goncić i Zoran Cvijanović. Na ovaj način dat je i omaž kultnom filmu 'Oktoberfest', reditelja Dragana Kresoje koji je snimljen pre tri decenije. Film je freskolika urbana metafora o romantičnoj i tragičnoj mladosti, o snovima da se ode na čuveni minhenski sajam piva. S obzirom na Goncićev angažman s naprednjacima i Cvijanovićevu ulogu u satiričnom, antivučićevskom, filmu 'Stado', ovaj spot u tramvaju je tumačen u čaršiji i kao 'nacionalno pomirenje'. Mada, za Vučićevo vreme, i nas u njemu, prilično je indikativna ona rečenica koju u 'Oktoberfestu' izgovara onaj frik koga glumi Bogdan Diklić, dakle - 'ako baba plače, daj joj keksa'.

Odjednom kao da su nam se stvari pred očima razbistrile: Kad vidimo kakav je Vučićev 'socijalni liberalizam', kao da se 'demokratski nacionalizam' ne čini više samo kao bauk, pa će verovatno Vuk Jeremić na jesen probati da ga partijski profiliše i verovatno malkice emancipuje od Koštuničine rigidnosti. Sa Čedomirom Jovanovićem kao da je tek sad u punom sjaju oporosti zablistala i ideja 'konstruktivne opozicije'. Intelektualna podrška Saši Jankoviću zbog koje je i Vučiću išla voda na usta pa je na VIP 100 javnih ličnosti morao da odgovori sa spiskom od 650 koji je u novinama ličio na spisak dobitnika nagradne igre, kao da se, podrška jelte, izvitoperila u pokušajima organizacionog formulisanja. Entropija 'civilnog društva' topi solidan Jankovićev izborni rezultat. Partijski forumi naprednjaka pokazuju jak upliv 'liturgijskih obrazaca' (odnos partije i vođe), što nije baš 'keč ol' (catch all) o kakvom se partijskom obrascu često pomodno priča.

Vremena se menjaju: Predsednik Hrvatske Ivo Josipović nije hteo da dođe Tomislavu Nikoliću na inauguraciju, odnosno hteo je samo pod jednim ciničnim uslovom - da se Nikolić odrekne svog četništva. U formatu Vučića i Kolinde tako nešto deluje pomalo banalno.

Zadesio sam se prošle srede i na debati o ulozi intelektualaca u javnom životu. Isprovociran upadicama 'postmarksista', skup je napustio jedini prisutni intelektualac uslovno rečeno desne opcije na njemu - Milan St. Protić. Doduše, 'u zaštitu' ga je uzeo Žarko Korać. Pecnuti Protićevim izlaganjem u kome je bilo i kritike na jednoumlje koje i dalje dolazi sa levice, 'postmarksisti' kao da nisu uočili glavnu stvar - kako su u Srbiji postali retki, maltene unikatni intelektualci kao Protić, dakle uslovni desničari jasnih demokratskih i prozapadnih (u najboljoj tradiciji te reči) svetonazora.

Sociolog Mladen Lazić je podsetio na tri moguća određenja pojma 'intelektualca', a učesnici skupa su se složili da su sva tri pojma problematična za Srbiju. U devalvaciji obrazovnog sistema i cunamiju falš diploma, danas je teško prihvatiti formalno određenje pojma intelektualac koje je naveo davno profesor Vojin Milić kao rigorozni metodolog, da je intelektualac onaj ko završi fakultet. Teško da u Srbiji ima mnogo i slobodno-lebdeće inteligencije u smislu kako ju je odredio Karl Manhajm, a što znači da je intelektualac onaj koji je strukturalno nezavisan da može formulisati kritički odnos prema svom ambijentu. U svetu, a u Srbiji pogotovo, teško se može biti 'strukturalno nezavisan' i od države i od tržišta. Tek nema one Gramšijeve 'organske inteligencije' koja bi formulisala 'interes klase', posebno jer je danas teško odrediti 'alternativni interes'. Lazić je naveo raspadanje Filozofskog fakulteta u Beogradu kao sliku Srbije, a tonovi sa skupa su generalno bili depresivni jer se iza srpske 'državocentričnosti' krije težnja ka samodestrukciji i suženje javnog prostora. Ocena je da tabloidi preuzimaju ždanovljevsku matricu, da smo razoreno društvo saznajnog deficita, da dominira model poluintelektualca - najamnika, da se sistemski izbegava raspava o devedesetim i genezi srpskog debakla.

Učesnici skupa su se složili s mojom opaskom da se u Srbiji često brkaju kritička javnost i politička opozicija, a što pravi veliku konfuziju. Iako se ove dve kategorije često podudaraju, one strukturalno nisu isto. Vlast ne može da preuzme 'kritička javnost'. U to čak ni 'praksisovci' nisu verovali. Kamoli Vučić.

 

in4s.net

Balkanu ne prijete Rusi i rat već autokrate i korupcija

Агенције

3 minutes

---

 

Лондонски Међународни институт за стратегијске студије (ИИСС) оцијенио је да упркос „галами" западном Балкану не пријети рат и Руси ту не успијевају да учврсте свој утицај, али да се демократија урушила и да „регионом владају аутократе и корупција, на шта запад жмури".

То је онда, наводи у опширној анализи ИИСС, комбинација „балканских аутократа и клептократа које западне земље подржавају зато што одржавају мир и стабилност, како упозоравају критичари балканских влада".

„У суштини, нова ријеч је ушла у лексикон да се опише то да земље западног Балкана нису истинске демократије, већ 'стабилократије' које иду ка чланству у Европској унији", напомиње лондонски институт.

У анализи се наводи да „упркос честим изборима ауторитарне тежње су се појавиле у цијелом том подручју, средства информисања су слаба и често под надзором владајуће партије".

Институт налази да „борба против корупције обично служи томе да нова влада похапси своје супарнике, уклони политичку конкуренцију и покаже резултате у сузбијању корупције на путу ка придруживању ЕУ".

„Правосуђе је веома подложно упливу оних који су на власти или имају новац, клијентелизам и непотизам су опште раширени а послови у владиним установама и јавним предузећима се деле члановима породица, пријатељима и партијским људима", додаје лондонски институт.

У анализи се додаје да је „регион поново попримио већи стратегијски значај, највише зато што су Руси појачали занимање за њега, мада је Москва доживела неке озбиљне неуспехе у региону, док су балканске власти обавиле велики посао у прогањању и разбијању исламистичких мрежа".

ИИСС указује да „из процурјеле поруке руског амбасадора у Македонији" произилази да Руси теже томе да на западном Балкану „успоставе блок неутралних или можда и проруских подручја и да Руси тихо шире утицај над словенским и православним дјеловима региона, док исламистички екстремисти намећу утицај над превасходно муслиманским дјеловима".

Али, објашњава институт, Руси су претрпели неуспјехе у Македонији и Црној Гори, „гдје је влада у Подгорици оптужила Русију да је покушала да је збаци у чудној завјери током избора прошлог октобра".

„Истина о томе је и даље нејасна и док су неки Црногорци увјерени да су у то били на неки начин уплетени Руси, други су убјеђени да су хапшења наводних завереника дио драме коју је спремила владајућа странка да уплаши оклијевајуће и НАТО-у наклоњене бираче да гласају за њу", наводи се у анализи.

 

nspm.rs

Ђинђић и Вучић - У сенци косовске истине

Марко Јакшић

8-9 minutes

---

Једно време после доласка на власт за садашњег председника Републике Србије убијени председник Владе Србије Зоран Ђинђић био је политички узор. Што је дуже био на власти он му је све мање био идол јер сматра да га је превазишао али ипак је обећао грађанима Србије да ће он главом и брадом подићи споменик Зорану Ђинђићу.

У периоду мањем од две године имао сам прилике да, пре свега када је у питању Косово и Метохија, а нарочито његов север, сарађујем са убијеним српским премијером. Ти сусрети су били бројни у оквиру делегација јер је и проблема било пуно с обзиром да је то било време великог егзодуса Срба са Косова и Метохије.

У одбрани северног дела града Косовске Митровице који је био прва баријера у заштити северног дела Косова и Метохије «момци са моста», као један вид грађанске самозаштите, имали су значајну улогу. Мало је позната чињеница да је у финансирању те одбране значајног удела имала Влада Зорана Ђинђића. Из буџетских резерви Владе Србије новац се исплаћивао грађанима који су бранили северни део града. Касније је формирањем Координационог центра он преузео финансирање момака са моста, који су заједно са полицијом у цивилу МУП-а Републике Србије и Цивилном заштитом штитили северни део града Косовске Митровице.

2013. године после потписивања Бриселског споразума, садашњи председник Републике Србије Александар Вучић припаднике Министарства унутрашњих послаова са севера Косова предао је Приштини. Исто је урадио и са Цивилном заштитом. На тај начин је разорио одбрану града и омогућио Приштини да успостави јурисдикцију на целој територији Косова и Метохије.

После 1999. године велики број институција Републике Србије прешао је из јужне покрајине у тзв. ужу Србију. Тако је Универзитет из Приштине дислоциран у Крушевцу, Блацу, Врању, Варварину и у осталим градовима Србије. Универзитет је враћен током 2001. и 2002. године управо у периоду када је председник Владе био Зоран Ђинђић. И не само што је административно враћен него је изграђен и велики број високошколских установа и студентских домова који су били неопходни за његов рад. Данас управо српски део Косовске Митровице опстаје захваљујући Универзитету због великог броја студената и професора који у њему раде. Бриселским споразумом се садашњи председник Републике Србије обавезао да до краја следеће године и здравство и просвету уступи сепаратистима у Приштини.

Универзитет није једина институција која се вратила на просторе јужне српске покрајине. Тада је враћен Инситут за проучавање историје Срба и осталих неалбанаца, Фондови пензијско-здравственог осигурања и др. Уместо некадашње РТВ Приштине која је измештена у Прокупље уз свесрдну помоћ и подршку ондашње Владе Републике Србије формирана је Телевизија Мост чији је први главни и одговорни уредник био покојни Милисав Милић. На повратак измештених српских институција није радо гледано ни од стране УНМИК-ове администрације, ни од стране КФОР-а а још мање од стране Албанаца. Највећи део тих враћених институција данас Александар Вучић се спрема да угаси, предајући их сепаратистима у Приштини.

Развој Телекома Србије и постављање базних станица за његово функционисање почео је управо у том периоду. Телеком се на Косову и Метохији наметнуо као солидан мобилни оператер који нажалост заслугом Владе Александра Вучића данас ради у правно-економском систему самопроглашене републике Косово. Функцонише кроз  ћерку фирму Телекома Србије, која Србима намеће обавезу да морају да поседују документа самопроглашене републике Косово да би могли да користе њене услуге, што је супротно Уставу Републике Србије. Посебан позивни број који је Београд уступио Приштини је карактериситка само суверених држава чиме власт Александра Вучића учествује у заокруживању државности сепаратистичке творевине у Приштини.

У периоду те две године владавине Зорана Ђинђића на Косову и Метохији се доста градило. 2001. године је био земљотрес у Косовском Поморављу и санирање штете је извршено уз финансијку подршку искључиво Владе Републике Србије. Већи је буџет био 2002. године за потребе Координационог центра за Косово и Метохију него за цео период од пет година владавине Александра Вучића. Куриозитет је да је садашњи председник Репубилке Србије а ондашњи премијер у договору са Хашимом Тачијем отварао објекте у српским срединама које је изградила сепаратистичка власт у Приштини, представљајући грађанима Србије да је то учинак његове Владе. Тако је, примера ради, породилиште у селу Пасјану код Гњилана и Дом здравља у Зубином Потоку отворио током предизборне кампање. Александар Вучић једино што је изградио је незграпни и помало ружни споменик Цару Лазару у северном делу Косовске Митровице. Мало чудно јер споменик гради онај који је главни противиник тзв. небеске Србије на политичкој сцени Србије, а темељ те небеске Србије је управо велики кнез Лазар Хребељановић.

За разлику од Александра Вучића Зоран Ђинђић није имао никавог комплекса у односу на западне политичке лидере. Био им је заиста раван, нису му клецала слабачка колена, као што признаје Александар Вучић да се то њему десило током сусрета са Ангелом Меркел. Убијени председник Владе Србије због свог угледа на међународној сцени није имао потребе да према иком буде снисходљив и сервилан.

2002. године су били парламентарни избори за Скупштину Косова и Метохије. Изборе је организовао УНМИК. На изборе су Србе позвали и ондашњи председник СРЈ Војислав Коштуница и председник Владе Србије Зоран Ђинђић као и покојни патријарх Павле. Велики број нас је бојкотовао те изборе, јер смо сматрали да нису у складу са важећим Уставом Републике Србије и да се нису стекли услови за одржавање демократских избора. Срби су у оквиру коалиције Повратак ушли у скупштину Косова и Метохије а убијени председнк Владе Србије имао је исте аршине за све Србе, и за оне који су изашли на изборе и за оне који нису. Деловао је саборно, градећи јединство међу Србима. То смо имали прилике да уочимо током бројних сусрета Срба различитих политичких опција са Косова и Метохије са Зораном Ђинђићем. Садашњи председник Републике Србије Србе са Косова и Метохије дели на подобне и неподобне, послушне и непослушне, патриоте и издајнике. Када Срби 2013. на северу Косова нису хтели да изађу на локалне сепаратистичке изборе затражио је од НАТО пакта дозволу да 45 минута уђе на Косово и Метохију и дисциплинује непослушне Србе. Непослушне Србе санкционише тако што им преко својих сеиза пали возила, пуца на куће и домове, баца бомбе, пали просторије, као што је то скоро урадио Народном покрету Срба са Косова и Метохије «Отаџбина». Тога у време Зорана Ђинђића није било.

Сећам се добро да је приликом пријема Срба са севера Косова и Метохије на заједничкој конференцији за штампу крајем 2001. године Зоран Ђинђић одао признање Србима да су својим политичким деловањем одшкринули врата Србији према Косову и Метохији. Бриселским споразумом је Александар Вучић та врата затворио.

У преговорима са Западом, колико смо ми сазнавали, захтевао је да статус Косова мора да се брзо решава. Инсистирао је на подели Косова и тражио је да Србија не може да добије мање од 60 посто теритроије. Проблем му је био како да све српске светиње убаци у тих 60% територије. Како смо чули, Запад му је нудио само 40 посто. Његови последњи интервјуи које је давао српским медијима били су пуни критика на рачун Запада због отимања Косова и Метохије. Говорио је да се судбина Косова и Метохије не може решавати по којекаквим њујоршким забитима већ у Београду. Није се устезао да у интервјуима јасно и гласно каже да се етничко чишћење Срба са Косова и Метохије плански спроводи да би се лакше створила још једна албанска држава на Балкану. То га је, нажалост, и коштало живота.

Бивши потпредседник ДСС и члан Председништва Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина"

 

Александар Павић - Не мрзе Трампа само због Русије

fsksrb.ru

Александар Павић - Не мрзе Трампа само због Русије | Фонд Стратешке Културе

Александар ПАВИЋ

6-7 minutes

---

Трампови људи настављају битку за сексуалну нормалност

Мада се „руска карта" – (недоказане) оптужбе за „сарадњу" са руским званичницима и службама у циљу изборне победе – користи као главни инструмент америчког неолибкон естаблишмента у рушењу Трампа, односно делегитимисању његове изборне победе, Русија ипак није једина ствар која мучи вашингтонску „мочвару". Јер, испод површине на којој главну улогу играју „махинације злог Кремља" у подривању девичанске смерности америчке демократије, Трампова екипа задаје неке снажне ударце целој глобалистичкој идеологији која је човечанству требало да донесе не само Нови светски поредак, већ и неки „нови људски поредак".

Прошлог марта је на овом месту писано о томе како је Трампова администрација повукла прошлогодишње упутство Обамине администрације, према којем се равноправност прописана чувеним Title IX законом из 1972. године, по којем се забрањује полна дискриминација у образовању, спорту или било којој другој активности која се финансира средствима савезне владе САД – има проширити на „родну" равноправност. Конкретно, по Обами су девојчице које се „осећају" као дечаци и, обрнуто, дечаци који се „осећају" као девојчице – имали право приступа тоалетима, тушевима и другим просторијама резервисаним за пол према којем се сада идентификују. Трамп је почео да стаје на пут том (организованом) лудилу.

Пре тога су фебруару „трамписти" укинули сродно упутство Министарства образовања из Обаминог времена, по ком је особље основних школа било обавезно да „пружи помоћ" ученицима који би се одлучили да желе да промене пол. Уз то, школе чак нису биле обавезне ни да укључе родитеље такве деце у „процес транзиције". Другим речима, држави је омогућено да се, мимо родитеља, малолетној деци која би одједном почела да се наводно осећају као припадници супротног пола, „нађе при руци" и води их кроз процес који ће их трајно, доживотно обележити. Родитељи би, разуме се, кад-тад бар посредно сазнали о томе шта се дешава са њиховим дететом, односно у чему му то школа „помаже", пошто су, између осталог, школама дата упутства да терају осталу децу да „трансродну" децу називају новоизабраним именима, и да користе нове личне заменице када о њима говоре („он" уместо „она", или обрнуто). Није потребно говорити о огромним могућностима манипулације крких дечијих психа од стране школског „великог брата", као и о томе колико су (пред)пубертетлије уопште способне да изађу на крај са хормоналним променама које се дешавају у њиховим телима и да имају иоле објективну слику о томе.

У мају су, пак, Трампови људи у Министарству здравства и људских услуга (Department of Health and Human Services) покренули процес измена једног правила у још увек важећем Обамином систему универзалне здравствене заштите (тзв. Секцији 1557), које је требало да омогући сваком ко се осећао да је „трансродан" да захтева од лекара и другог здравственог особља да га третира и лечи у складу са новодекларисаним „родом". Здравствени радници који би одбили да то ураде би могли да буду тужени за вишемилионске износе, што значи да је америчка држава била изложена ризику судских губитака од више милијарди долара.

Битка је, наравно, далеко од тога да буде готова, с обзиром на чињеницу да чак 18 америчких савезних држава још увек законски захтева од здравствених радника да прихвате изабрану сексуалну идентификацију „трансродних" пацијената.

У домену хетеросексуалности, Трамп је у још у јануару званично рехабилитовао Реганову тзв. Мексико сити политику, која забрањује да се средства америчке савезне владе користе за промовисање абортуса и стерилизације у иностранству, а у мају је проширио забрану на додатне америчке програме иностране помоћи који су се тиме бавили. Управо је, погодићете, Обама 2009. године укинуо ту Реганову одредбу.

У априлу је Трампова администрација потписала закон који дозвољава америчким савезним државама да ускрате државна средства организацијама које промовишу и извршавају абортусе у САД.

А почетком јуна месеца је Трамп поново разбеснео (нео)либ естаблишмент кад је на високу функцију у Министарству здравства именовао Валери Хјубер, председницу и суоснивачицу организације која у школама промовише уздржавање од преране сексуалне активности. Ово је у складу са предложеним Трамповим буџетом за 2018. годину, који између осталог предвиђа средства за програм „Избегавања сексуалног ризика" у школама, који фаворизује промовисање сексуалне уздржаности за малолетнике наспрам „секс едукације", која подразумева да ће тинејџери „по дифолту" бити сексуално активни и усмерена је ка учењу студената како да користе методе контрацепције и „безбедног секса".

Када се свему овоме дода и одлука да следећи амерички попис, предвиђен за 2020. не садржи рубрику о сексуалној оријентацији и родном идентитету – постаје јасно на колико жуљева су Трамп и његова администрација стали, од првих дана његовог мандата, када су направили план да брзопотезно ставе једнострано укидање санкција против Русије на дневни ред – на згражавање неолибкон естаблишмента, који је на једвите јаде спречио ту опасну могућност избијања светског мира.

А, кад смо већ код питања светског мира, да не заборавимо и халабуку која се дигла после НАТО самита крајем маја, када је (нео)либ јавност упала у (још једну) привремену хистерију пошто је установљено да су на Фејсбук налогу Беле куће била набројана сва имена супруга светских лидера – осим Готјеа Дестенија, „супруга" луксембуршког премијера Хавијера Бетела. После силних оптужби за „хомофобију" пласираних преко друштвених мрежа, Бела кућа је, према извештајима, нажалост попустила. Но, засигурно је у устима агресивног међународног ЛБГТ лобија остао „горак" укус и још веће непријатељство према „грубијану" у Белој кући.

Када се ови потези сви повежу, тек онда постаје јасно колико је мир између САД и Русије заправо нормална ствар. Иначе не би сви ти силни промотери дегенерације били толико против тога.

 

Iskupljivanje Haškog tribunala

dw.com

Iskupljivanje Haškog tribunala | Politika | DW

Deutsche Welle (www.dw.com)

6-7 minutes

---

Novom procesu prethodila je ratna i pravosudna priča, duga već blizu tri decenije. Dvojica optuženih bili su na čelu Državne bezbednosti Srbije na početku i svih godina rata u kojem je u krvi završen raspad bivše Jugoslavije. Oni su od 1991. do 1995. godine, prema haškoj optužnici, osnivali, naoružavali, organizovali obuku i finansiranje tajnih policijskih i paravojnih jedinica, čiji pripadnici su svoj ratni put obeležili ubistvima i progonom nesrpskog stanovništva s ciljem njihovog trajnog uklanjanja, najpre s područja Krajine i Istočne Slavonije u Hrvatskoj, a potom iz opština Sanski Most, Bijeljina, Bosanski Šamac, Doboj, Zvornik i Trnovo u Bosni i Hercegovini.

Uhapšeni su 2003. nakon što su pripadnici „Crvenih beretki", jedinice koju su uz „Škorpione", „Arkanovce" i „Martićevu miliciju" osnovali Stanišić i Simatović, pripremili i izvršili ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića.

Suđenje im je počelo tek 2009. godine. Počelo bi i ranije, ali je dugo odlagano zbog bolesti prvooptuženog Jovice Stanišića. Iz istih razloga je nekoliko puta prekidano (jedanput na celu godinu dana) da bi se konačno završilo 30. maja 2013. odlukom Pretresnog veća holandskog sudije Alfonsa Orija da obojicu, bez obzira ma to što je tužilaštvo za njih tražilo doživotni zatvor, oslobodi svake krivice. Prema obrazloženju u presudi, donesenoj većinom glasova veća, njihovi postupci nisu bili „konkretno usmereni na činjenje zločina".

Šta je „konkretna usmerenost"?

Ta formulacija postaće čuvena u hronici presuda Haškog tribunala i oko nje su se lomila i verovatno će se još lomiti pravosudna koplja. Takvo obrazloženje ne postoji u praksi Haškog tribunala. Sam taj pojam, princip, standard ili doktrinu uveo je tadašnji predsednik ovog međunarodnog suda, američki sudija Teodor Meron, čiji autoritet i uticaj je bio presudan i u donošenju oslobađajućih presuda generalima Hrvatske vojske i policije Anti Gotovini i Mladenu Markaču i načelniku Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčilu Perišiću.

Haški tribunal je od svog postanka bio izložen kritikama i osporavanju, dugi niz godina otkako je osnovan napadali su ga nacionalisti svih strana, oni koji su optuženi za ratne zločine uzdizali kao junake i nacionalne heroje. Međutim, otkako su između novembra 2012. i juna 2013. izrečene oslobađajuće presude Gotovini i Markaču, Perišiću i Stanišiću i Simatoviću izložen je oštrim kritikama institucija i pojedinaca, koji su prethodno u svemu podržavali Haški tribunal i njegovu međunarodnopravnu i humanu misiju. Ti kritičari složni su da su oslobađajuće presude petorici optuženih drastičan prelom u istoriji Haškog tribunala i da su u nepomirljivoj protivrečnosti sa Statutom i dotadašnjom pravosudnom praksom tog suda.

Kritikama i debatama oko „nove prakse Haškog tribunala" doprinelo je naročito pismo danskog sudije Frederika Harhofa, koji je optužio tadašnjeg predsednika Tribunala, američkog sudiju Teodora Merona, da je vršio pritisak na sudije da donesu oslobađajuće presude u sva tri predmeta.

U isto vreme, udruženja žrtava i humanitarne organizacije sa prostora bivše Jugoslavije, među kojima su bili Savez novinara BiH, Centar za humanitarno pravo iz Beograda i Inicijativa za humanitarno pravo iz Zagreba, uputili su peticiju tadašnjem generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija Ban-Ki Munu, sa zahtevom da se ispita Meronova uloga u donošenju oslobađajućih presuda. Međutim, Meron je ponovo imenovan za predsednika Haškog tribunala, ali je dve godine kasnije, žalbeno veće pod predsedništvom italijanskog sudije Fausta Pokara donelo odluku da se Stanišiću i Simatoviću poništi oslobađajuća presuda i da im se ponovo sudi.

Groteskne presude

Nešto se, dakle, ipak zbilo, ali i nametnulo mnoštvo pitanja. Žalbene presude, ako ne vraćaju na reviziju procesa, su definitivne. Tako oslobađajuće presude Gotovini i Markaču, kao i Perišiću ostaju zauvek. To je paradoksalno, kako po komentatorima haških suđenja, tako i po sudu nekih haških sudija. Na primer, sudije Pokar i Karmel Ađijus, koji su bili protiv oslobađajuće presude Gotovini i Markaču (odluka je donesena glasanjem 3:2 petočlanog žalbenog veća), rekli su da je ta presuda „suprotna svakom poimanju pravde", „groteskna" i da je donesena „prema nekim drugim, a ne pravnim, motivima", isto kao i presuda generalu Perišiću, kad je i prvi put u cilju oslobađanja od krivice upotrebljen famozni „Meronov standard" – „neusmerenosti na činjenje zločina". Tom standardu analogan je princip „200 metara" po kojem su u suštini oslobođeni Gotovina i Markač, a koji se može svesti na sledeće: ako artiljerijska granata padne 200 metara od vojnog cilja i pobije civile, to nije „usmerenost na zločin" niti protivpravno granatiranje grada, nego legalan promašaj.

Žalbeno veće Haškog tribunala, u kojem nije bilo Teodora Merona, u decembru 2015. ne samo da je poništilo prvostepenu presudu Stanišiću i Simatoviću, nego i utvrdilo da doktrina „konkretne usmerenosti" jednostavno ne postoji u međunarodnom pravu. Da je tako zaključeno dve i po godine ranije – 28. februara 2013. – kad je prvi put sudija Meron izgovorio tu sintagmu, Momčilu Perišiću bi verovatno bila potvrđena kazna od 27 godina zatvora.

Zato se nameće zaključak da je odluka da se Stanišiću i Simatoviću poništi oslobađajuća presuda donesena po tom principu i da im se ponovo sudi, izvesno „vađenje", iskupljivanje Haškog tribunala za neopravdane oslobađajuće presude. Valja jedino napomenuti da će ovo iskupljivanje obaviti „Mehanizam za međunarodne krivične sudove", pravni naslednik Haškog tribunala.

Na ponovljenom suđenju može se očekivati da će logika „konkretne (ne)usmerenosti" biti zamenjena logikom pitanja da li bi bilo zločina, navedenih u optužnici i dokazanih i na prvom suđenju, da nisu osnivane jedinice koje su ih počinile, uz finansijsko ulaganje i logističko opremanje i svestrano pomaganje optuženih. Uz to, novo Pretresno veće će valjda uočiti i jednu potpuno jasnu činjenicu: da je osnivanje, naoružavanje, obuka i upućivanje paramilitarnih formacija na teritorije drugih država u najmanju ruku kažnjivo delo.