bigportal.ba

Katalonska rehabilitacija Slobodana Miloševića

13-16 minutes

---

Objavljeno: 5.11.2017.

Piše: Svetlana Vasović Mekina

Ukidanje kosovske autonomije često je apostrofirano kao „nezapamćeni zločin" srpske politike pod vođstvom Slobodana Miloševića. Poučeni aktuelnim primerom Španije koju podržavaju sve članice EU, vidimo da je (privremeno) ukidanje autonomije ili smanjenje ovlašćenja neke pokrajine tek jedna od legitimnih mera državnog aparata koji se bori za očuvanje integriteta i suvereniteta zemlje

Aktiviranjem člana 155 španskog ustava iščezla je, istog trenutka kada je i obznanjena, nezavisnost Katalonije koju je proglasio lokalni parlament. Španska vlada je na proglašenje nezavisnosti Katalonije odgovorila raspuštanjem katalonskog parlamenta i raspisivanjem izbora u tom regionu. Zvaničnici katalonske vlade smenjeni su, a policija i javni službenici, poslati u Barselonu iz Madrida, preuzeli su funkcije pokrajinske vlade.
Da farsa oko samoproglašene katalonske republike bude još očiglednija, partije koje su koliko prošle sedmice podržavale nezavisnost Katalonije, sada su brže-bolje potvrdile da će učestvovati u izborima za pokrajinski parlament 21. decembra. Ne samo stranke levice nego i stranka svrgnutog katalonskog lidera Karlesa Pudždemona, Katalonska evropska demokratska stranka (PDeCAT) najavile su da će se utrkivati za glasove birača na regionalnim izborima koje je raspisala španska vlada.

KAPITULACIJA SEPARATISTA U gotovo istom dahu proglasiti nezavisnost Katalonije, a onda pristati na učešće u izborima koje je raspisala „unionistička" vlast (prema Pudždemonu, „strane države" – Španije), jeste jedan od paradoksa neuspešnog projekta katalonskih secesionista. Tako je u praksi još jednom dokazan postulat koji važi za sve secesije u svetu od 1945. godine naovamo – da je „samoproglašavanje nezavisnosti", ukoliko nije propraćeno priznanjima drugih država i, pre svega, ako nije dogovoreno i priznato od strane matice – nezakonito. I otuda je, po pravilu, neuspešno. U sedište (sada) smenjene katalonske vlade posle proglašenja nezavisnosti nije stiglo zeleno svetlo iz Madrida, niti ijedno priznanje neke druge države. Rezultat ovog epohalnog neuspeha, koji je mogao da se nasluti još uoči nezakonitog referenduma o otcepljenju od Španije, jesu i kontradiktorne, čak haotične reakcije katalonskih zvaničnika. Smenjeni Karles Pudždemon pobegao je u Brisel, što je isprva pokušao da prikrije fotografijom postavljenom na instagramu na kojoj se vidi dvorište zgrade regionalne katalonske vlade u Barseloni. Uz fotografiju je napisao „dobro jutro" na katalonskom, uz smajli (osmeh). Iza tog paravana lansiranog na društvenim mrežama je, prema dobro obaveštenim izvorima, vodio napete razgovore sa advokatima oko dobijanja belgijskog političkog azila za sve „pobunjenike, ustale protiv španske vlasti".
Tim povodom su se i u Sloveniji čuli pozivi domaćoj vladi da pruži utočište katalonskim „borcima za slobodu", tim pre što su premijer i predsednik slovenačkog parlamenta još uoči referenduma u Kataloniji bili veoma glasni u osudama službenog Madrida i snažno naklonjeni katalonskom otcepljenju. Zvanična Ljubljana se, međutim, potom zavila u muk, a liberalna javnost se složila da Slovenija ponudi azil Pudždemonu i njegovim sledbenicima ukoliko počne progon katalonskih secesionista. Ipak, stvaranje nacionalnih „katalonskih mučenika" ne koristi vladi u Madridu, i zato su represivne mere svedene na najnužnije, uz pokaznu vežbu iz demokratije – raspisivanje novih izbora, sve kako bi se period direktne uprave sveo na najmanju moguću meru.

RAHOJ I KOSOVO Iako prema slovu međunarodnog prava jednostrano otcepljenje „van kolonijalnog konteksta" i bez saglasnosti matice po pravilu nije moguće, deo međunarodnih pravnika, među kojima ima i uticajnih, podržava mišljenje da je jednostrano otcepljenje moguće i bez saglasnosti „centralne vlasti" ukoliko neka teritorija (regija) postane „nesamoupravna", dakle, ako se njome vlada kao kolonijom. Zato je službeni Madrid suspenziju autonomije Katalonije najavio kao „privremenu meru". Tu se nameću paralele sa Kosovom, jer je sada (ako je iko do sada sumnjao) kristalno jasno da je većina članica EU u slučaju otcepljenja Kosova podržala duple aršine i zagovarala kršenje međunarodnog prava. Mnoge druge države to shvataju tek sada, poput Surinama koji je povukao svoje priznanje Kosova.
Najnovija dešavanja u Španiji povodom Katalonije bacaju drugačije svetlo i na raspad Jugoslavije. Ukidanje kosovske autonomije često je apostrofirano kao „nezapamćen zločin" srpske politike pod vođstvom Slobodana Miloševića, čin koji je navodno poslužio kao okidač za otcepljenje Slovenije i potonji raspad Jugoslavije. Taj zločin se Miloševiću stavljao na teret čak i u Haškom tribunalu, gde je tužilac Džefri Najs danima ispitivao Miloševića i optuživao ga zbog raznih tobožnjih zloupotreba prilikom „oduzimanja kosovske autonomije". Sa ove istorijske distance, poučeni aktuelnim primerom Španije koju podržavaju sve članice EU, vidimo da je (privremeno) ukidanje autonomije ili smanjenje ovlašćenja neke pokrajine tek jedna od legitimnih mera državnog aparata koji se bori za očuvanje integriteta i suvereniteta zemlje. I ništa više. Ono što je u slučaju Srbije decenijama proglašavano za „inicijalno zlo", u primeru Španije je sada prihvaćeno kao potpuno legitimno delovanje Rahojeve vlade.
Da podsetimo – krajem marta 1989. godine Skupština Srbije usvojila je amandmane na Ustav Srbije, zahvaljujući kojima je Srbija dobila veće ingerencije u pokrajini posle učestalih kršenja ljudskih prava nealbanskog stanovništva na Kosovu. „Ukidanje kosovske autonomije 1989. godine bio je momenat kada se Jugoslavija raspala, ono posle je samo tehnika", objasnio je u razgovoru za Radio „Slobodna Evropa" prištinski analitičar Škeljzen Malići. U Sloveniji je ukidanje kosovske autonomije protumačeno kao napad na vlastiti suverenitet, usledio je poznati skup u Cankarjevom domu u Ljubljani i politički razlaz slovenačkih i srpskih komunista. „Kad srpski nacionalisti počnu da kukaju nad slovenačkim, hrvatskim i bosanskim separatistima koji su navodno razbili Jugoslaviju, treba ih podsetiti na to da su upravo Milošević i njegova kamarila razorili SFRJ", pledira jedan od autora na sajtu RSE povodom „ukidanja kosovske autonomije". Sličnih izjava smo se poslednjih godina naslušali preko glave…

PREISPITIVANjE ISTORIJE Ako su „Milošević i njegova kamarila razorili SFRJ", znači li to – analogijom – da je Rahoj uz podršku i orkestriranje EU razorio Španiju, ukidanjem katalonske autonomije? Očigledno ne. Zato slučaj Katalonije nameće preispitivanje i istorijske uloge Slobodana Miloševića u rastakanju SFRJ. Na Kosovu su ideje separatizma dobile krila još pre smanjenja nadležnosti AP Kosova 1989. godine; ilegalni referendum o nezavisnosti održan je dve godine kasnije, od 26. do 30. septembra 1991. Raspuštena skupština Kosova proglasila je Kosovo državom 22. septembra 1991, ali ta nezavisnost nije bila priznata, čak ni od drugih republika SFRJ. Pa i prema izveštaju Badinterove komisije, koja je bila naročito naklonjena secesionističkim aspiracijama severnih SFRJ republika – Kosovo nije imalo pravo na otcepljenje od Srbije, iako je navodno 99,98 odsto birača 1991. godine glasalo „za", uz izlaznost od navodnih 87,01 odsto iako su Srbi sa Kosova bojkotovali taj referendum. Potom je nezavisnost „grupa autora" kosovske deklaracije (UDI) ponovo proglasila februara 2008. godine, na šta je tu deklaraciju Skupština Srbije – isto kao i parlament Španije katalonsku sada, devet godina kasnije – proglasila ništavnom i nevažećom.

 

PONIŠTENO, NEZAKONITO Redosled događaja u Kataloniji i na Kosovu je nešto drugačiji, ali je suština ista: u Kataloniji je prvo organizovan nezakoniti referendum o otcepljenju pa proglašena nezavisnost, dok je na Kosovu prvo smanjena autonomija 1989. godine, da bi 1991. usledio nezakoniti referendum na osnovu koga je 17 godina kasnije „grupa autora" u entitetu koji se nalazio pod međunarodnom upravom – ponovo proglasila nezavisnost; deo sveta je nezavisnost priznao – do juče 107, a sada 106 zemalja. Ključno je da je ta nezavisnost poništena od strane Skupštine Srbije, isto kao što je španski parlament u subotu poništio katalonsku. I jedna i druga pokrajina su deo celovite zemlje i nalaze se u Evropi; ukratko, nisu u pitanju kolonije koje prema osnivačkoj Povelji UN jedine imaju nesporno pravo na samoopredeljenje, odnosno otcepljenje.
Za razliku od Katalonije, kosovska repriza proglašenja nezavisnosti desila se u trenutku kada je za održavanje poretka na Kosovu bila zadužena međunarodna zajednica, što je omelo Srbiju da preuzme nadležnost privremenih pokrajinskih institucija, kao što je početkom ove sedmice učinila Španija u Kataloniji. S druge strane, veliki minus u kosovskom slučaju predstavlja činjenica da su državu Kosovo hteli Albanci, dakle manjina unutar Srbije koja već ima svoju državu u susedstvu (Albaniju), dok Katalonci nemaju drugu, svoju državu. Manjina, čiji matični narod već ima svoju državu, po međunarodnom pravu nema pravo na otcepljenje i stvaranje još jedne, nove ili „rezervne" države. Sve to nam otkriva da su optužbe o „ukidanju autonomije Kosova", u prošlosti iskorišćene i tokom suđenja u Haškom tribunalu u procesu protiv Slobodana Miloševića, bile čist konstrukt i plod smutne politike, a ne prava.
Posle najnovijih događaja u Kataloniji zapisnici o ispitivanju Slobodana Miloševića u Hagu izgledaju bizarno. Londonski IWRP recimo piše da je „tokom unakrsnog ispitivanja" tužilac haškog tribunala Najs pitao jednog svedoka o inicijativi za ocenu ustavnosti (srpskih) amandmana koja je bila podneta Ustavnom sudu Kosova, da bi već prilikom sledećeg ispitivanja primetio da je Ustavni sud (Kosova) poništio glasanje, „ali su srpske vlasti raspustile sud pre nego što je odluka stupila na snagu". Možemo li da zamislimo sledeću situaciju: predsednik španske vlade Marijano Rahoj, optužen što je ukinuo katalonsku autonomiju, brani se na sudu u Hagu jer je „njegov parlament počinio zločin" raspuštanjem pokrajinskog parlamenta Katalonije? Jasno je da Rahoj nikada neće odgovarati u Hagu niti pred nekim drugim sudom zbog ukidanja katalonske autonomije, za razliku od Srbije koja je svog predsednika isporučila Haškom tribunalu na milost i nemilost Najsa i ostalih islednika, postavljenih prema ćeifu zapadnih sila…

Presudne razlike: Katalonija i Kosovo kao Kvebek, a BiH kao SFRJ

Česte tvrdnje u zapadnim medijima da je u slučaju odbacivanja jednostranog otcepljenja Katalonije bilo pogaženo međunarodno pravo na samoopredeljenje, te da razni narodi, od katalonskog pa do „kosovskog", imaju apsolutno pravo na otcepljenje koje je iznad ustava konkretne države – razgolićuje kao lažne jedan drugi primer pokušaja otcepljenja, a to je primer Kanade. I tamo je kanadski sud odlučio poput španskog ustavnog suda u slučaju Katalonije. Vrhovni sud Kanade je u presudi o pravu na jednostrano otcepljenje Kvebeka zapisao da pravo na otcepljenje u skladu sa principom samoopredeljenja može da se pojavi samo onda kada se narodom vlada kao delom kolonijalne imperije ili „možda u slučaju, kada je narodu oduzeto suštinsko pravo na samoopredeljenje unutar države, čiji je deo". Kao što u svom delu „Nastanak država u međunarodnom pravu" piše ekspert za međunarodno pravo Džejms Kraford, kanadski sud je ustanovio da „Kvebek nema ni ustavno ni međunarodno pravo na jednostrano otcepljenje", ali ima „ustavno pravo" da u slučaju pozitivnog i „jasnog ishoda" referenduma o nezavisnosti „pregovara o nezavisnosti", mada upravo potvrda tog prava u velikoj meri „smanjuje verovatnoću otcepljenja".
Drugim rečima, svi delovi naroda, sve manjine koje žive na nekoj teritoriji u demokratskim uslovima, imaju pravo i na određenu lokalnu autonomiju – ali upravo zato nemaju pravo na jednostrano otcepljenje. Katalonija je nesumnjivo uživala sva nabrojana prava, pa je prema tome njen put ka jednostranom samoopredeljenju bitno sužen, bezmalo nemoguć. Tako je Katalonija, baš zato što ima autonomiju i što je mogla da sprovede referendum, faktički „pucala sebi u koleno", jer referendum dokazuje da je njeno „interno samoopredeljenje" živo i zdravo, a to po međunarodnom pravu znači da nema pravo na jednostrano otcepljenje. Ni Kosovo, koje je imalo veliku autonomiju unutar Srbije i široku samoupravu pod plaštom UNMIK-a, jednako kao Katalonija, otuda nema pravo na jednostrano otcepljenje. To pravilo – a to je veoma važno – ne važi, međutim, za primere raspada država, pa bi recimo Republika Srpska jednog dana mogla da se osamostali na potpuno legalan način ukoliko bi BiH, kao nekada SFRJ, zadesio (Badinterovim rečima) „nepovratan proces raspada". A to znači da spoljna politika Srbije, kada nekritički povezuje primere BiH, Kosova, Katalonije i druge, slične, sama seče granu na kojoj sedi, jer stavljanjem u istu ravan primere nezakonitih jednostranih secesija (Kosovo, Katalonija, Kvebek) sa primerima mogućih dogovorenih ili nedogovorenih raspada zemalja (SFRJ, ČSSR, SSSR), meša babe i žabe, nepotrebno ograničavajući pravo na samoopredeljenje koje u budućnosti, ukoliko se okolnosti poklope (raspad zemlje ili sistematsko i direktno ugnjetavanje od strane centralnih vlasti u Sarajevu) po međunarodnom pravu ima i srpski narod u višenacionalnoj BiH.

Piše: Svetlana Vasović Mekina za pecat.co.rs

 

Свако је невин док се не докаже да је Србин?

pecat.co.rs

Свако је невин док се не докаже да је Србин? – Печат – Лист слободне Србије

Невенка Стојчевић

16-20 minutes

---

Хашки суд и геноцид над истином

 

После 24 године рада – пошто је обавио поверене му задатке – суд у Хагу ће по изрицању пресуде српском генералу Ратку Младићу (22. новембра), 19. децембра – на Светог Николу, једну од највећих српских слава – одржати званичну церемонију затварања утаначену иначе зa 31. децембaр. О контроверзама у вези са деловањем ове, у домену међународног кривичног права, јединствене институције на размеђу два миленијума говоре истакнути правни стручњаци

Почетак трећег миленијума на пољу међународног кривичног права обележио је Хашки трибунал, који је после 24 године рада и деловања исто то право и урушио. Пошто је обавио поверене му задатке, суд у Хагу ће после изрицања пресуде српском генералу Ратку Младићу 22. новембра, на Светог Николу, једну од највећих српских слава, 19. децембра, одржати званичну церемонију затварања утаначену иначе зa 31. децембaр.
О најконтроверзнијем суду у историји, који је по оцени многих учесника у његовом раду пре свега требало да испуни задати налог – да окриви српску страну у сукобима током последњих ратова на подручју бивше Југославије, и тако Србима наметне колективну кривицу, за „Печат" говоре правни експерти добро упућени у функционисање ове јединствене институције: београдски адвокат Горан Петронијевић, члан тима за одбрану бившег председника Републике Српске др Радована Караџића (против кога је судија Теодор Мерон у Хашком трибуналу покренуо истрагу због, како је писала „Политика", непоштовања суда!), и млади адвокат из Ниша др Горан Ђорђевић, који је недавно одбранио своју докторску дисертацију о Трибуналу, и објавио је као књигу названу „Удружени злочиначки подухват".

 

ПАРАСУДСКА ИНСТИТУЦИЈА Адвокат Горан Петронијевић подсећа да је Међународни суд за кривично гоњење особа одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бише Југославије од 1991. године (што је званични назив Хашког трибунала) или Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) формиран од стране Савета безбедности Уједињених нација резолуцијом 827, 25. маја 1993. године.
– Истом резолуцијом усвојен је и статут трибунала који уједно представља и оснивачки акт. Од свог оснивања, па надаље, основна резолуција 827 мењана је у више наврата, и то укупно девет пута почев од 1998. до 2004. године. Хашки трибунал основан је са првенственим циљем испуњења универзалног принципа индивидуалне кривичне одговорности лица одговорних за кршење међународног кривичног права и правила ратовања, у првој фази, а у другој фази стварањa услова за помирење између народа и етничких група који су учествовали на територији бивше Југославије у периоду од 1991. па надаље.
Један од суштинских приговора правних експерата након оснивања Хашког трибунала је управо начин његовог оснивања. Наиме, Хашки трибунал је основан резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација без учешћа и посебне одлуке највишег представничког тела, Генералне скупштине Уједињених нација. Овакав начин оснивања суда представља нарушавање универзалног принципа начина одлучивања приликом формирања судских институција. Ово је јединствен пример да је суд осниван одлуком извршног, а не представничког органа. Многи правни експерти су након оснивања изразили резерву у могућност објективног рада и испуњења циљева оснивања Хашког трибунала баш из ових разлога, наводећи да се оваква парасудска институција која се оснива одлуком извршног органа може лако контролисати и злоупотребити од стране политичких праваца који диктирају радом извршног органа.
Ово се, нажалост, и обистинило што се може видети кроз читав рад Хашког трибунала и његову непринципијелну примену правних правила и правних стандарда. Овакво понашање је довело до доношења бројних нелогичних одлука у чијој основи је низ недоречених, непрецизних и нетачних чињеница које претендују да у будућности постану „историјска истина".

 

КАКО ЈЕ ПОЉУЉАН КРЕДИБИЛИТЕТ Дугогодишња указивања на утицај водећих међународних политичких фактора на рад трибунала нису дала видљиве резултате већ су сва настојања да се укаже на овакву врсту деформације рада трибунала проглашавана теоријом завере. Све аргументоване и стручне критике на рад Хашког трибунала нису оставиле озбиљнијег трага на нарушавање кредибилитета ове парасудске институције, али су ипак биле фактор који је подстицао међународну стручну јавност на размишљање и све озбиљнију опсервацију рада трибунала. И како то најчешће бива, тврђава која не може да се освоји извана, зарушава се изнутра. Дански судија Фредерик Харкоф је у свом драматичном писму које је упутио свим судијама Хашког трибунала написао „Хашки суд не дели правду већ спроводи политичке одлуке!" Харкоф је у свом писму упозорио на утицај америчке обавештајне службе на рад трибунала, а посебно преко његових истакнутих судија и председника највише оличеног у лику судије Теодора Мерона. „Амерички председник Хашког суда Теодор Мерон вршио је притисак на своје колеге како би се у појединим случајевима доносиле ослобађајуће пресуде по налогу америчке амбасаде."
После афере писма судије Харкофа ништа више није било исто, цео свет је, па и стручна јавност, у потпуно другом светлу посматрао рад Хашког трибунала. Завеса је пала, позорница Хашког трибунала је постала видљива свима, а одлуке које су доношене сагледаване су на потпуно другачији начин. Тада су почеле озбиљније расправе и о примени накарадног облика одговорности означеног као заједнички криминални подухват „Joint Criminal Еnterprise", који је за потребе рада Хашког трибунала преузет из енглеског законодавства. Овај накарадни облик одговорности је у пракси рада трибунала у 90 одсто случајева примењиван на Србе оптужене пред Хашким трибуналом. Облик одговорности који подразумева потпуну негацију индивидуалне кривичне одговорности, објективизацију кривице до степена колективне одговорности. Очигледно је да циљ рада Хашког трибунала није била примена универзалног правила о забрањености злочина и нужности кажњавања починиоца већ „покривања" једног дела међународне заједнице који је изазвао сукобе на територији бивше Југославије са циљем њеног растурања и пребацивање кривице за свој злочин против мира на целокупан српски народ. Дакле, пред Хашким трибуналом није више било важно да ли си извршио неки злочин, већ да је тај злочин извршен од стране Срба. На овај начин је у потпуности оправдан афоризам: „Презумција невиности пред Хашким трибуналом гласи: Свако је невин док се не докаже да је Србин." Енглези су заједнички злочиначки подухват у своје законодавство увели 1984. године, а укинули га 2016. године. Можда мало чудно, али изгледа као да је овај облик одговорности у империјалним плановима Енглеске направљен и постојао само онолико дуго колико је требало да се суди Србима.

 

СИМБОЛ ДОМИНАЦИЈЕ ПОЛИТИКЕ НАД ПРАВОМ Овакав рад трибунала највидљивији је у статистичким подацима о броју Срба против којих је вођен поступак у односу на остале и броју и висини изречених казни оптуженима српске националности.
Свако чудо за три дана! Неусмњиво да је Хашки трибунал „мало" дуже потрајао од ова симболична три дана, и ево пуних 25 година. На крају рада сваке институције, а и живота сваке индивидуе, сумира се резултат његовог рада. За неке народ каже „Имао се рашта и родити", за друге „Боље да се није ни родио". Рад и постојање Хашког трибунала га сврставају у ове друге.
Неподељено је мишљење у целокупној стручној међународној јавности да Хашки трибунал није остварио ни изблиза ниједан од његових циљева због којих је основан. Напротив! Својим одлукама неретко је продубљивао јаз између бивших зараћених страна на територији бивше Југославије, а могућност помирења на Балкану чинио удаљенијом. Универзалност злочина и казне извитоперио до апсурда.
И како нестаде Срба у Хашком затвору, нестаде и трибунала. Немају коме да суде јер 22. октобра изриче се првостепена пресуда српском генералу Ратку Младићу, окончава се суђење Станишићу и Симатовићу, и после тога Хашки трибунал престаје са радом. Остаје резидуални механизам – октроисани Хашки трибунал другог степена, који би требало да одлучује о жалбама на пресуду председнику Караџићу и ове две пресуде које нису донете.
Све у свему, Хашки трибунал ће остати забележен у историји као симбол доминације политике над правом, насиља над правдом и геноцида над истом. Хашки трибунал неће се ни затворити, а већ ће почети веома озбиљна правна и историјска преиспитавања, не само његовог рада већ и чињеница утврђених током поступака. Иза тога, надам се, следи и испитивање макар историјске одговорности оних који су га створили, подржавали га и усмеравали његове одлуке. Рад Хашког трибунала биће означен као веома озбиљна ретроградна појава у развоју међународног кривичног права.

 

Србима више од хиљаду година затвора

У Хашком трибуналу оптужено је 161 лице од којих су 108 Срба натполовична већина, а осуђено их је 63. Сабране казне затвора за Србе премашују хиљаду година. Чак 14 осуђених, на челу са председником Слободаном Милошевићем, умрли су пре изрицања пресуде. Тренутно су у Хагу бивши председник РС др Радован Караџић, првостепено осуђен на 40 година робије и сада је у току жалбени поступак, и генерал Ратко Младић, који чека првостепену пресуду, а тамо су враћени и Јовица Станишић и Франко Симатовић. Трибунал је на списак тражених ставио цео војни и политички врх Србије и Републике Српске, док су из других република бивше СФРЈ у Хаг доспевали углавном вође паравојних и терористичких организација који су оптуживани за нешто што нису урадили па пуштани на слободу – Орић, Харадинај, Готовина, Маркач и многи други, који су из Хага изашли као невини упркос несумњиво почињеним злочинима.

 

ПОЛИТИЧКИ СУД УРУШИО МЕЂУНАРОДНО КРИВИЧНО ПРАВО

Данас, на крају деловања овог трибунала, пред нама је нови почетак и подстицај да храбро, достојанствено и критички преиспитамо целокупни рад Хашког трибунала на пољу права, на коме је овај суд најслабији

FOTO MISA BJELICA

Адвокат др Горан Ђорђевић сматра да се у предвечерје гашења Хашког трибунала указује „права прилика" да се пажња јавности фокусира на разматрање резултата рада овог ад хок суда.
– Крај другог миленијума обележио је исход Хладног рата, који је брзоплето означен „крајем историје". Информатичка револуција, глобализација, распад држава, разарање економских система земаља тзв. Источног блока које је према истраживању Ласла Андора имала теже последице од велике економске кризе 30-их година 20. века, потпуно урушавање међународноправног поретка, пролиферација међународних ад хок судова (Хашки трибунал за бившу Југославију, Хашки трибунал за Руанду, суд за злочине у Сијера Леонеу, суд за Источни Тимор) представљале су плодно тло за још један експеримент.
Овде морамо додати и чињеницу да је оснивање Хашког трибунала учињено у тренутку који je карактеристичан по својеврсној превласти англосаксонских процесних форми над решењима старог континенталног поретка, а које су продукт ширих друштвених кретања и своју тренутну привлачност дугују глобализацији као изразу хегемонистичког положаја који у данашњем свету уживају земље њиховог порекла.
На таквим темељима настао је и Хашки трибунал. Само оснивање трибунала у погледу права Савета безбедности да оснује један ад хок суд пратиле су велике полемике које нису утихнуле до данашњих дана. И данас са пуним правом, приговор легaлитета и даље је незаобилазна ставка у разматрању деловања Хашког трибунала.
Један од куриозитета Хашког трибунала представља склоност овог суда да утврђује, тумачи и интерпретира историјске чињенице. Илустративна су вештачења Џејмс Гаја или Одри Бадинг који су успели да од трибунала начине позорницу за суђење историјским догађајима, односно Хашком трибуналу је у делокруг запало да, како иронично вели Коста Чавошки, суди (велико)српској идеји, каже наш саговорник.
Можда највећи „допринос" Хашког трибунала огледа се у увођењу нових облика кривичне одговорности, чиме је нарушио постојеће међународно кривично право. Хашки трибунал је неуспех у нормативном одређењу нових облика кривичних дела и њихових инкриминација покушао присилно да супституише у појмовном, а потом и у практичном проширењу појма кривичне одговорности кроз увођење одговорности по основу заједничког злочиначког подухвата. Овај институт примењује се у случајевима где се више лица појављују као учиниоци кривичних дела и употребљава се за назначавање постојања заједничког плана који у суштини представља план о вршењу кривичних дела у чијем стварању и реализацији учествује више лица, и то како оних који се јављају као непосредни извршиоци, тако и лица која су инспирисала, планирала или на други начин омогућила извршиоцима непосредно извршење ових кривичних дела. Посебну контроверзу Хашког трибунала представљало је увођење три облика одговорности по основу заједничког злочиначког подухвата, чиме је омогућено бесконачно ширење кривичне одговорности.
Може се рећи да од својих почетака овај облик одговорности представља предмет бројних оспоравања и полемика, тако да без обзира на чињеницу да је реч о институту који је прихваћен од стране ад хок суда и данас је предмет критичких разматрања од стране правне теорије. Пракса Хашког трибунала оставила је значајан траг у погледу примене овог института који је нашао своје опредмећење и у Статуту Међународног кривичног суда.
Иако се у пракси Хашког трибунала одговорност по основу заједничког злочиначког подухвата појавила знатно касније у односу на почетак рада Трибунала (тек са другостепеном пресудом у предмету Тадић од 15. 7. 1999), у периоду након доношења другостепене пресуде у случају Тадић, институт заједнички злочиначки подухват готово да постаје опште место у оптужницама и пресудама Хашког трибунала. Наведеном у прилог иде и чињеница да је у периоду од 25. јуна 2001. до 1. јануара 2004. године тужилаштво Хашког трибунала 64 одсто оптужница директно засновало на заједничком злочиначком подухвату. Међутим, површан поглед на овај институт, посматрано кроз праксу Хашког трибунала, наводи на закључак да Хашки трибунал није заузео једнообразан став у погледу утврђивања одговорности за заједнички злочиначки подухват. О томе сведоче и потпуно различити приступи већа Хашког трибунала у предмету Тадић и у предмету Стакић.
Нема сумње да је јуриспруденција Хашког трибунала оставила веома проблематичан легат у погледу могућности утврђивања кривичне одговорности путем заједничког злочиначког подухвата. Посебно је спорна диференцијација овог облика одговорности на три категорије, које је међу собом суштински разликују, и омогућавају кретање виности (кривице) од директног умишљаја до нехата. И судска пракса не даје поуздане основе за прихватање тезе о заједничком злочиначком подухвату без критичког промишљања. Управо увођење овог облика кривичне одговорности (важно је указати да је суд у Нирнбергу овај облик одговорности применио само у случају агресије, док је изричито одбацио могућност кривичне одговорности по основу заједничког злочиначког подухвата) показало је тенденције напуштања индивидуалне кривичне одговорности и увођења објективне одговорности у међународно кривично право.
Рад Хашког трибунала не може се сагледати без указивања на преседан у тумачењу дела геноцид, односно увођење „територијално ограниченог геноцида" које је експандирало у пресуди Међународног суда правде 2007. године, а које прети да у потпуност измени дефиницију геноцида како је она одређена у Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида.
Посебно је погубно, упозорава Горан Ђорђевић, то што је Хашки трибунал својим деловањем оставио последице на свеукупан систем међународног кривичног права. Ни сам Међународни суд правде није одолео „сарданском" осмеху Хашког трибунала у виду некритичког прихватања појединих ставова из јуриспруденције Хашког трибунала у предмету Босна и Херцеговина против Републике Србије. Видљиво је да је и Статут Међународног кривичног суда у добром делу прихватио решења која произилазе из јуриспруденције овог трибунал. При томе, посебан је проблем чињеница да је и Србија ратификовањем статута Међународног кривичног суда имплицитно прихватила институте који суштински проистичу из праксе Хашког трибунала.
Наш саговорник закључује: Свеукупан учинак Хашког трибунала јасно указује да је реч о једној институцији која је више израз политичких односа који су преовладавали у последњој деценији 20. века, него суд. Бројним недоследностима и контроверзама у свом раду, Хашки трибунал је потврдио оваква запажања. Данас, на крају деловања овог трибунала можемо рећи да је пред нама нови почетак који нам указује на неминовност да се отмено, храбро и достојанствено ухватимо укоштац са резултатима Хашког трибунала, кроз критичко преиспитивање целокупног легата овог суда. И то управо на пољу права, на пољу на коме је Хашки трибунал најслабији.

 

nspm.rs

Kимџонгунизација" или Орвел на домаћи начин

Ђорђе Вукадиновић

5-6 minutes

---

 „Госпођо Брнабић, није ли Вам мало непријатно што се у исто време док Ви и влада обележавате 100 дана по медијима увелико спекулише у вези са новим ванредним парламентарним изборима? А зна се ко такве приче лансира и чији су то медији – свакако не моји или Ваши – јер ни Ви ни ја на њих немамо утицаја."

Ово питање поставио сам прошли четвртак премијерки приликом првог гостовања актуелне владе у Скупштини и оно је, разуме се, остало без одговора. На страну што су ово већ пети или шести „првих сто дана" (четири владе плус две реконструкције) од 2012. чиме смо, како год да се рачуна, већ добрано загазили у шесту годину напредњачке (све)власти.

Без обзира што комбинацијом вештог политичког маркетинга и бруталне медијске контроле код великог дела бирачког тела производе илузију да, малтене, тек што су преузели власт, Вучић и братија владају дуже од пола деценије, односно дуже и од Коштунице и Тадића – а о Ђинђићу да и не говоримо.

Српска политика је постала нека врста примењене орвеловштине. Наиме, скоро све је управо супротно од онога како се званично говори – и говори се углавном све супротно од онога како јесте.

Рекао је – и безброј пута поновио – да се неће кандидовати за председника Србије. Али је, авај, на крају попустио и преломио се, ваљда, под „неиздрживим притиском" страначких колега и коалиционих партнера (који иначе не смеју да писну ни о много безазленијим и мање важним стварима).

Рекао је – још за божић 2016. – да иако га колеге у странци притискају, не жели изборе, јер је „сада време да се ради и решавају проблеми". Али је такође на крају „попустио" (а слично је било и 2014). При чему се та очигледно унапред донета одлука у режимским медијима представљала као, такорећи, неки велики уступак и испуњавање опозиционих жеља.

По сличном принципу, и ових дана се евентуална одлука о ванредним изборима представља као нека врста „стајања на црту" и „излажења у сусрет опозицији" која, иначе, све тако „снажна" каква јесте, тобоже, те изборе непрестано захтева. Невоља је што, реално гледано, опозиција не може да каже да „не жели изборе", а што онда Вучић и његов пропагандни апарат цинично користе, по принципу – „хтели сте изборе, добићете изборе".

Очигледно је да у овом тренутку власт заиста „може шта хоће". Али није сасвим извесно да ли ће моћи и докле хоће. Заправо, оно што у свему овоме највише иритира јесте елементарно вређање интелигенције и једна свеопшта таблоидизација и инфантилизација – да не кажемо, „кимџонгунизација" – политичког живота.

Када се Вучић сусреће са представницима косовских Албанаца и када убира похвале западних политичара због „кооперативности" (читај, капитулантства) на косовском фронту, то је мудра и одговорна државна политика. А када се, ретко и спорадично, представници опозиције срећу са тим истим или нижерангираним западњацима, онда је то „издаја", „кукумавчење" и „стајање у службу страним интересима". Опозиција, демонстранти против режима и поједини медији се годинама прозивају као „Сорошеве слуге и плаћеници". Али када се Вучић састане и пријатељски ћаска са Џорџом Сорошем, или када учествује на разним „евроатлантским" и про-НАТО безбедносним форумима и панелима, то је знак да њега и Србију „уважавају сви у свету".    

На сличан, недопустиво површан и неозбиљан начин третирају се и круцијална спољнополитичка питања. Од третмана руског „хуманитарног центра" у Нишу, па до односа према Немачкој, ЕУ, Москви и Вашингтону. Све се посматра и о свему се просуђује само из визуре тога да ли доприноси или штети Вођиној слави и моћи.

И кад смо већ код тог фамозног руско-српског „хуманитарног центра", заиста не видим разлог да се и његовом – иначе малобројном – особљу не би доделио макар онај ниво дипломатског статуса какав имају НАТО службеници који бораве на територији Србије. Мислим да се са том одлуком (која је више симболичка, него што има неки реалан политички значај) беспотребно и чак намерно одуговлачи да би се она у једном тренутку прогласила и славила као крунски доказ Вучићеве одлучности, „патриотизма" и „русофилије". Али апсолутно не мислим да та одлука, све и када/ако коначно уследи, може да компензује и анулира сва огрешења о устав и виталне националне интересе која су учињена током последњих година.

1.Међународни позивни телефонски број за „Косово";

2. Скандалозно гласање српских посланика за Рамуша Харадинаја као премијера;

3. Прошлонедељно полагање заклетве српских судија и тужилаца у Приштини пред Хашимом Тачијем.

Уосталом, само у последње време сведоци смо најмање три таква тешка огрешења – и то само по питању Косова и Метохије:

1. Међународни позивни телефонски број за „Косово";

2. Скандалозно гласање српских посланика за Рамуша Харадинаја као премијера;

3. Прошлонедељно полагање заклетве српских судија и тужилаца у Приштини пред Хашимом Тачијем.

 И не. Нема тог „хуманитарног центра", нити те „декларације о заштити националних интереса" (нити тих широких Додикових леђа иза којих се, по правилу, сваки пут заклања када начини неку националну неподопштину), који би овакве, горепоменуте, срамне и архииздајничке поступке могли дугорочно прекрити и амнестирати.  

 

rs.sputniknews.com

Како је тајна НАТО војска оперисала у бившој Југославији

Sputnik

9-11 minutes

---

Концепт тајних НАТО војски који је Алијанса осмислила са намјером да спријечи еманципацију европских држава од америчког утицаја и контроле, за ширу европску јавност и данас је непознаница. Шпијунажа, насиље, отмице, уцјене, политичка убиства само су и дјелић праве историје послератне Европе и једна од најчуванијих тајни Сјеверноатлантске алијансе.

Контрола европских друштава посредством терористичких „гладио" мрежа и тајних НАТО армија већ 70 година представља типичан образац дјеловања НАТО-а у Европи. О тој теми Спутњик је разговарао са Александром Алексићем, аналитичарем геополитике, који не сумња у присуство „гладио" операција и на Балкану. Он нема дилему и да је рат у бившој Југославији био један од резултата, како каже, субверзивног деловања тајне НАТО војске.

„По мом дубоком увјерењу, 'гладио' мрежа у Југославији имала је оперативни задатак да произведе потпуно контролисани рат на простору бивше Југославије, са посебним задацима по бившим југословенским републикама. Дио истих акција представљају и акција 'Бљесак', 'Олуја', стварање ОВК, лажне операције којима се једна национална група хушка на другу и многе друге. Ако се сјетите чак и можда најбаналније акције 'Орлов лет' у којој су међу ухапшенима били и амерички држављани", наводи Алексић.

© AP Photo/ Darko Vojinovic

Била је то акција која, како примећује наш саговорник, подсјећа на све сличне акције широм Европе у којима званична полиција открива складишта оружја.

„Због те акције црногорске полиције припадници албанске мањине нису протестовали испред државних органа Републике Титоград него директно испред Амбасаде САД. Викиликс је пренио повјерљиву депешу из Амбасаде САД из Подгорице, коју је потписала отправница послова Маша Барнс, према којој је један амерички конгресмен директно од Владе Жељка Штурановића захтијевао ослобађање и помиловање свих оптужених у акцији 'Орлов лет'. Барнсова је у депеши пренијела и став Милана Роћена да је разговор конгресмена са Штурановићем био пријетећи и „неприкладан за разговор са шефом стране владе", наводи Алексић.

Аналитичар истовремено упозорава да је проучавање те материје на научној основи и даље „веома опасно". 

„Операција 'гладио' представља један од најважнијих феномена који детерминише политичку, социјалну и војну историју западне Европе и Сједињених Држава послије Другог свјетског рата. Фасцинантно је, и једнако узнемирујуће, да се прва студија на енглеском језику о том феномену појавила тек 1998. године у форми докторске дисертације швајцарског историчара Данијела Гансера. Бавити се темом 'гладио' на научно утемељеној основи веома је опасно", каже Алексић и додаје да се од домаћих аутора том темом бавио једино Саша Марковић у својој брилијантној студији „Манифест против империје", као и у својим јавним наступима.

НАТО је формиран 1949. године са сједиштем у Француској, а како наводи наш саговорник, послије двије године Америка у оквиру НАТО-а ствара тајну армију за субверзивне дјелатности.

© AP Photo/ Virginia Mayo

„Замислите мрежу људи којима се у специјалним операцијама, авионима доставља оружје које се скрива на тајним локацијама у свим земљама Западне Европе, чак и у неутралним државама попут Шведске, Финске, Аустрије и Швајцарске. Наравно, и у Југославији", каже Алексић.

Како објашњава, сам концепт тајних НАТО армија је тако осмишљен да је требало да оне званично дјелују у позадини (stay behind), као покрет отпора у случају совјетске инвазије на Западну Европу.

„Мреже у свим земљама биле су под директном командом НАТО централе. Дио НАТО-а који је управљао 'гладио' мрежама звао се Сектор за специјалне јединице. На челу тог сектора је увијек и искључиво био амерички или британски официр (официр империје). Највећи дио тајних докумената имао је на себи печат на којем је писало 'American eyes only' (Само за америчке очи). Предсједници, премијери, министри одбране и министри унутрашњих послова свих чланица НАТО-а тачно су знали да у оквиру њихових држава дјелује тајна организација, на чији рад не могу никако да утичу. У пракси, тајне армије НАТО-а имају дијаметрално супротан ангажман од записаних циљева у оснивачким документима. Оне служе као средство дестабилизовања оних држава које покажу отпор оличен у непокорности политичкој вољи империје. У редове армије регрутовани су искључиво радикално десно орјентисани појединци", каже Алексић.

Прва „гладио" мрежа, према ријечима саговорника Спутњика, формирана је у Шведској 1951. године од стране Вијалама Колбија, а вршила је обуку мрежа у Шведској, Финској, Данској и Норвешкој. Од тог тренутка до данас историја дјеловања тајних НАТО војски препуна је примјера насиља, атентата, отмица, уцјена и државних удара широм Европе…

„У Турској 1960. године тајна армија изводи пуч и убија премијера Аднана Мендереса. У Италији 1964. године у операцији 'Соло' 'гладио' мрежа приморава групу социјалистичких министара да напусте своје положаје. У Грчкој 1967. године тајна армија ЛОЦ преузима контролу над Министарством одбране Грчке и изводи војни удар након кога се успоставља десничарска диктатура. У Италији 1969. године на тргу Фонтана у Милану у масакру је побијено 16, а рањено 80 људи и за то је лажно окривљена љевица. Тридесет година касније на суђењу генерал Малети признаје да је масакр извршен под командом ЦИА како би се компромитовали италијански комунисти", наводи Алексић.

Примјери операција „гладио" и током седамдесетих година 20. вијека веома су бројни, а неки од најупечатљивијих су поново државни удар у Турској 1971. године када војска преузима власт, при чему је тајна армија Контра гериле започела терористичке акције и побила на стотине људи. Ту је такође и упечатљив примјер у Шпанији 1977. године када су десничари уз помоћ италијанске „гладио" мреже извели Аточа масакр.

Познати су и бројни примјер разоткривања „гладио" мрежа у разним државама, међу којима се истиче хапшење Вита Мачелија, бившег шефа италијанске војно-обавјештајне службе, који током суђења потврђује припадност тајној армији НАТО-а. Такође, у Њемачкој 1976. године секретарка тајне службе БНД Хеидрун Хофер ухапшена је након што је свом мужу открила постојање тајне њемачке армије, зато што је њен муж био совјетски шпијун КГБ-а.

Наш саговорник указује и на један од најбруталнијих примјера дјеловања ових организација који је повезан са убиством италијанског премијера Алда Мора.

© Sputnik/ Владимир Федоренко

„У Италији након договора са комунистима о коалицији премијер Алдо Моро је киднапован и након 55 дана убијен. Свједочење његове удовице Елеоноре Моро, пред Комисијом Сената Парламента Италије, у којем оптужује америчког државног секретара Хенрија Кисинџера, врло је упечатљиво. Она тврди да је њеном супругу, премијеру Италије, у званичној посјети Вашингтону 1974. године отворено запријећено. Алду Мору је директно рекао Кисинџер да ће 'платити високу цијену' уколико не одустане од увођења комуниста у Владу. На дан потписивања његовог коалиционог договора са предсједником италијанских комуниста Енриком Берлингуером, Моро је киднапован", наводи Алексић.

Ту је такође и чувени масакр на жељезничкој станици у Болоњи 1980. године који односи нових 85 људских живота са преко 200 рањених, па још један државни удар у Турској исте те године када командант Контра гериле, генерал Кенан Еврен преузима власт у тој земљи. Операције „гладио" се даље ређају, па су ту масакр на Октобар фесту у Минхену када је убијено 13, а рањено 213 људи, и Белгија 1985. године када је у Брабанту тајна армија насумично пуцала на људе у супермаркетима и побила 28 људи, а на десетине ранила…

„Италијански премијер Ђулио Андреоти на суду признаје постојање 'гладио' армија широм Европе пред судским вијећем судије Фелис Касона. У Швајцарској је 1990. године пуковник Херберт Албот, бивши командант швајцарске тајне армије П26, у писму Министарству одбране исказао спремност да открије комплетну мрежу у својој земљи. Убрзо након тога пронађен је у својој кући прободен бајонетом у стомак. Веома занимљив догађај десио се 5. новембра 1990. године када је НАТО званично одбацио Андреотијево свједочење. Само дан касније НАТО је објаснио да је деманти из претходног дана био погрешан уз одбијање да одговара на даља питања. И коначно 1990. године Европски парламент је резолуцијом најоштрије осудио НАТО и Сједињене Америчке Државе због управљања европском политиком посредством тајних армија. У Лондону је 1995. године Ратни музеј у поставци 'Тајни ратови' открио да су МИ6 и САС учествовали у успостављању тајних армија широм Западне Европе", прецизира Алексић.

Сада се, додаје наш саговорник, појављује нова документација која и убиство шведског премијера Улофа Палмеа директно доводи у везу са 'гладио' мрежом у тој земљи, због његовог позитивног става о приближавању Шведске са Совјетским Савезом.

 

vidovdan.org

Битка за Европу: Нови Хладни рат добија замајац у Србији

nikon

10-12 minutes

---

 

Није необично да се на овим просторима укрштају копља великих сила и да се сад одједном те ствари интензивирају. Интересантно је да из Русије не добијамо условљавања нити захтјеве да се обустави сарадња САД и Србије, као што је са супротне стране учинио Хојт Ји, каже Александар Врањеш, савјетник предсједника Републике Српске Милорада Додика.

Високи званичник Стејт Дипартмента Брајан Хојт Ји поприлично је уздрмао јавност у Србији да званични Београд не смије више да сједи на двије столице. Накнадно се дознало да Хојт Ји тражи од Србије не само да се одрекне сарадње са Русијом и да не дамо статус дипломата запосленима у Руско-српском хуманитарном центру, већ и да се оградимо од политике коју води Милорад Додик. Његов савјетник Александар Врањеш у интервјуу за Спутњик овако тумачи изјаву америчког званичника.

„Добро питање је, у ствари, шта он уопште овдје ради и кога он заступа овдје и зашто бисмо ми њега уопште доживљавали озбиљно. Ја не потцјењујем његову улогу, али нам тренутан однос актуелне америчке администрације према Стејт Департменту, сва та блокирања, неименовање на функције говоре да ми заправо не знамо кога он заступа. Да ли је Ји износио своје ставове, ставове претходне администрације или нове? По свему судећи, ово посљедње изгледа да сигурно није. Дакле, у том случају можемо да га посматрамо као особу која говори незваничне ставове, који припадају неким кружоцима или су везани за бившу политику, али ми данас то нисмо сигурни. Његове изјаве су звучале толико тенденциозно, да смо можда могли да га питамо шта мисли о некој изградњи ауто-пута. Он се поставио крајње аматерски и захтјевао неке ствари које далеко превазилазе дипломатски рјечник."

Колико Брајан Хојт Ји излази из дипломатских оквира?

„Не да излази из оквира, него ми не знамо ни каква је то дипломатија и како је конципирана. Волио бих да чујемо да ли ставове Хојта Јиа дијеле и друге америчке државне институције. Прича да Вучић треба да дисциплинује Додика је медијска, нисам примјетио да се то икад десило у пракси. По релацијама које он успоставља на нивоу међународних односа, не стичем утисак да неко њему стално заврће руку због Додика. Поставио бих питање да ли предсједник Александар Вучић уопште треба да прима такве људе.

Како треба да се понаша предсједник ако му такав званичник пријети наранџастом револуцијом?

„У питању су САД, није реално да Србија упућује протестне ноте и тражи одговорност, али је интересантно да је Вашингтон до сада правио обојене револуције мимо медија, а данас их најављује пред камерама, дакле, нешто није у реду, нешто се не уклапа у шаблон. Не сјећам се да су они излазили у медије прије наранџасте револуције у Украјини, напротив, то су урадили испод радара јавности. Мислим да садашње пријетње не треба схватити озбиљно и тиме се показује да господин Ји није више особа од неког високог кредибилитета."

Шта је испровоцирало такву његову реакцију, да ли је то долазак руског министра одбране Сергеја Шојгуа у Београд и куповина „мигова"?

„Могуће, није необично да се на овим просторима укрштају копља великих сила и да, ако ћемо ово назвати неким новим обликом Хладног рата, да се сад одједном те ствари интензивирају. Интересантно је што такве ствари не можемо да видимо са друге стране. Ми не добијамо условљавања нити захтјеве да се обустави сарадња САД и Србије. То показује један облик нервозе и одређену слабост. Велике силе не обраћају се на тај начин малим земљама и тиме показују да више нису достојне свог звања. Ако је министар Шојгу дошао у Србију, онда су они што прије морали да пошаљу неког свог изасланика који је очигледно дошао неприпремљен са неким флоскулама које су медијски креиране. Можда сам пропустио, али нисам видио да је господин Шојгу споменуо односе Србије са САД и са ЕУ."

Остале земље Европске уније сарађују са Руском Федерацијом, укључујући и Њемачку, зашто је проблем када Србија то ради?

„И данас можемо да читамо међу критичарима на Западу да је Србија, у негативном смислу, требало да представља нека врата кинеске моћи уласка према Европи, према Западу. Међутим, неко стално има потребу да као семафор уређује комуникације односно, саобраћај на тој раскрсници. Ми смо свјесни да смо превише мали да бисмо били актери тако великих политичких игара и ми од њих исто очекујемо да нас оставе на миру. Постоји ту једна контрадикција-говоре нам како смо небитни, мали, а стално нас увлаче у неке велике политичке игре и то је неки галиматијас са којим се јако тешко можемо носити. Замислите да је основни проблем америчке администрације однос Вучић–Додик или какву ћемо релацију имати ми са браћом Русима. Кад то чују све се наводно најеже и препадну. Причу да ће Вучић дисциплиновати Додика слушамо најмање двије, као да живимо неки дежа ви, а они нас са друге стране позивају да идемо напријед ка некој бољој будућности. Порука би требало да гласи: „Оставите нас на миру!" Реците ако имате неку замјерку по питању ових наших обавеза према европском путу, али прича да ће се правити наранџаста револуција у Србији, ако ништа друго, звучи јако непрофесионално."

Да ли Србија може у Европску унију без подршке Вашингтона?

„То треба да питамо Њемачку. Морамо да схватимо да је Њемачка та која ће уређивати те ствари. Она је послије „брегзита" дефинитивно најдоминантнија држава у Европској унији или ће то одлучивати Вашингтон."

Амерички Институт за стабилизацију и транзицију из Вашингтона објавио је анализу у којој се упозорава да је Босна и Херцеговина неуспјела држава у срцу Европе и да до краја године мора да се промјени изборни закон?

„Интересантно је да кад то Додик прича посљедњих десет година онда то називају пропагандом, сецесионизмом, а нико не види да реално нешто стварно не функционише и који су узроци, због чега је међународна заједница и даље присутна и ствара одређене проблеме? БиХ не функционише 25 година, није то ништа ново. Ниво дисфункционалности не посматра се само кроз односе Бањалуке и Сарајева, већ сада видимо да је дисфункционалност све јача и у односима Мостара и Сарајева. У Мостару се више од осам година не одржавају избори и то што постоје проблеми који су у вези са изборним законом је само показатељ да нешто не функционише. Проблем функционисања БиХ лежи у једном-када су представници Срба и Хрвата одлучили да направе нацрт Закона о Уставном суду, Бошњаци су рекли да не желе ни да чују за то. Питао сам једног високог међународног званичника како он на то гледа на шта је рекао: „Било би добро да се тај закон донесе и добро је што га баш Срби и Хрвати иницирају, али Бошњаци то не желе". До сада је у БиХ тако функционисало, да кад неко нешто не жели, онда неке одређене силе, које су ту присутне врше притиске. Питао сам зашто не изврше притисак, нисам добио одговор. У БиХ систем мора да се мијења на основу консензуса, а не тако што ће се Србима завртати руке на свакој теми. Међународна заједница се није оградила од аманета који је Алија Изетбеговић оставио Реџепу Тајипу Ердогану (о томе је недавно говорио Бакир Изетбеговић). Ако се БиХ посматра у цјелини онда му је и Бањалука дата у аманет. Нико није рекао да је то мијешање у унутрашња питања, угрожавање суверенитета, конститутивног народа и Републике Српске као уставне категорије. БиХ је интересантна зато што се ту дволичност међународне заједнице најбоље види. Занимљиво је да због изборног закона Федерација неће функционисати у наредном периоду и нама у Републици Српској ће то бити јако забавно да посматрамо."

Парламент Републике Српске донио је Резолуцију о заштити уставног поретка и проглашењу војне неутралности, а за то није гласала опозиција. Како то објашњавате?

„Опозиција се нашла у пат позицији због погрешне политике. У БиХ су дошли на ниво власти, а остали су опозиција на нивоу Републике Српске и онда су смислили политичку стратегију да у наредне четири године доведу до колапса неке институције, тражили су модел како да сруше Додика. Ближимо се новим изборима, а ништа се од тога није десило, не зато што они то нису жељели већ зато што то није било реално. По свим показатељима, имаће мање посланика него што су имали 2010, а „Ипсос" из Сарајева је прошле недјеље саопштио да СНСД има око 49 одсто подршке. Бојали су се да гласају за Резолуцију, јер би то Амбасада САД осудила, а у исто вријеме нису могли да се појаве пред народ и да кажу да због тога нису гласали, јер је то ипак историјски догађај. Изгласавањем Резолуције Народна скупштина Српске јасно је ставила до знања да ће сва даља питања у вези са интеграцијама подешавати у складу са Србијом и да неће дозволити да оне у будућности буду на различитим странама."

Какви су планови предсједника Додика? Да ли ће се кандидовати за члана предсједништва БиХ?

„Он је на то питање рекао: „Бићу предсједник нечега". Он је поручио гласачима СНСД-а да ће та партија имати свог кандидата за предсједника Републике Српске и тако демантовао гласине. Предсједник Додик има више опција пред собом. Може ићи за члана Предсједништва БиХ, да се кандидује за премијера Српске, а чак постоји и уставна могућност да се као члан Предсједништва у некој фази повуче са тог мјеста и постане премијер. Онда би на основу већине у Парламенту био изабран нови члан Предсједништва. Значи, постоји више опција, а шта ће господин Додик да одлучи, мислим да то само он зна."

Да ли вас забрињава чињеница што је у Судском вијећу, које је ослободило Насера Орића, било и троје Срба?

„Прича има више слојева. Постављају се питања ко је био у Судском вијећу и како је Тужилаштво формулисало тужбу. Отворено је питање и ко су били свједоци и да ли су застрашивани. Орић је човјек из криминалног миљеа и без обзира на то каква му је улога у рату била, он је данас не само слободан човјек, већ је и национални херој у Сарајеву. Да ли је то формула за суживот и за бољу будућност у БиХ? Република Српска је тешко прогутала чињеницу да су неки њени генерали осуђени, али оно што је најмање очекивала јесте да бар са друге стране одговорни за смрт Срба и све ратне злочине који су почињени над српским народом буду процесуирани и осуђени. Сад неко смишља историју на овај начин-ако ми осудимо толики и толики број Срба, а не осудимо толики број Бошњака, неко ће да напише историју како су ствари изгледале из њихове перспективе, а онда ће неки Срби то да прихвате и живјећемо срећно. Не иде то тако. Ако је њима циљ да Орић буде национални херој, а нас позивају да градимо неку бољу БиХ, није ни чудо што је прича о немогућој држави и даље актуелна."

Спутњик

 

Мисија ОЕБС-а у Србији је затражила да се са интернета уклони видео Бориса Малагурског о правом броју Албанаца на Косову, наводно због неовлашћеног коришћења неке ОЕБС-ове фотографије у видеу. Борис је видео најпре скинуо, а потом вратио, као једини прикладан одговор на неумесни покушај цензуре ОЕБС-а!..... Radišić Svetozar

---

 

rs.sputniknews.com

Малагурски: Истина о броју Албанаца на Косову! (видео)

Sputnik

4-5 minutes

---

Коментари и Аналитика

21:10 20.10.2017(освежено 17:47 24.10.2017) Преузмите краћи линк

Колико Албанаца, заправо, живи на Косову и Метохији? Етнички Албанци у изразитој већини — више их је од 90% на неких 2 милиона становника. Да, то је оно што стално слушамо, преко 90% Албанаца на око 2 милиона становника на Косову, односно 1,8 милиона Албанаца. Међутим, да ли су те цифре тачне и да ли се као такве користе за политичку манипулацију?

https://youtu.be/D5uGnRoHv90

Прво, кроз историју је било тешко вршити пописе на Косову, јер су Албанци често бојкотовали пописе, поготово од 1990. године.

Албанци су од 1990. године започели политику бојкота српске власти, бојкота српске државе.

Правог пописа Албанаца на Космету никада није ни било, чак ни за време СФРЈ. То можда има везе са чињеницом да се током фашистичке окупације Космета у Другом светском рату доселио велики број Албанаца са севера Албаније, према неким проценама између 80.000 и 100.000, што је каснија социјалистичка власт признала.

Нова власт је практично санкционисала демографско стање стварано окупацијом. Придошлице из Албаније под окупацијом је оставила ту, исељене Србе староседеоце и нешто мало колониста је прогласила све за колонисте и забранила им повратак на Косово и Метохију.

Од тада се на Космету, према званичним пописима, деценијама повећава број Албанаца, а број Срба стагнира или се смањује. О узроцима српског егзодуса са Космета је још 1982. године писао „Њујорк тајмс". Тада је први пут наведено да албански „националисти имају платформу у две тачке", „прва је да створе етнички чисту албанску републику, а онда да се уједине са Албанијом и створе 'велику Албанију'". Након сецесионистичких ратова, тренд се променио — сада су Албанци ти који масовно напуштају Косово.

„Патрола граничне полиције ухватила је око двадесетак Албанаца са Косова, који су покушали илегално да пређу српско-мађарску границу. У разговору су нам рекли да одлазе са Косова јер желе бољи живот", гласила је вест.

Одлазе Албанци бежећи од беде и сиромаштва, али од овога:

Пре годину дана је 15-годишњем Исмаилу Лајћију дијагностификована леукемија. Његово село је у једној од области која је жестоко циљана бомбама са осиромашеним уранијумом за време НАТО бомбардовања. Сада стручњаци УН упозоравају на могућу везу између осиромашеног уранијума и његове болести.

А стручњаци процењују да врхунац епидемије рака долази тек 2019. године. Не помаже ни безброј страних клиника на Косову, које профитирају на патњи Албанаца које је Запад наводно спасавао. Косовски Албанци сада имају своју заставу, мада више машу заставом суседне Албаније, али младе Албанце који не памте деведесете године прошлог века то не занима много. Кажу:

„Политичари који су тренутно на власти нису урадили ништа за нас. Више од половине младих на Косову је незапослено."

Зато узмимо само ове три ставке у обзир.

Прво, непоуздани пописи — само за Приштину се говори да има близу пола милиона становника, а на последњим парламентарним изборима је гласало само 89.955 људи. Тешко је поверовати да четири петине становника не гласа, логичније је да већина тих људи једноставно не живи тамо.

Друго, само прошле године је 40.000 људи отишло са Косова, од којих је 80 одсто било испод 24 године старости, а незванично је број отишлих далеко већи.

И треће, актуелне статистике показују да наталитет Албанаца сваке године опада, док наталитет Срба расте, па и није нелогично да, иако у званичном попису има само 1,5 одсто Срба, на последњим изборима Српска листа осваја 16 одсто гласова. Када разговарате са Србима на Косову, многи ће рећи да Албанаца тамо реално има тек нешто више од милион, али да се пренадуваним бројем Албанаца плаше сви грађани Србије, односно да албански политичари том манипулацијом објашњавају „неминовност" предаје Косова Албанцима.

Можда неки на те манипулације и наседну, али не и ми.

 

standard.rs

ПОРУКЕ ХОЈТ ЈИА ИЛИ ШТА СЕ СПРЕМА СРБИЈИ

5-6 minutes

---

• среда, 25 октобар 2017 16:04

ВЛАДИМИР ЂУКАНОВИЋ

Хојт Ји је показао сусретом са појединим опозиционим лидерима да су Американци пронашли фаворите за управљање Србијом

У почетку нисам, али сада све више схватам Вучићеве најаве да ће се следеће године повући са места председника Српске напредне странке. Ко зна који пут, доказао је исправност става Владике Данила опеваног у Горском вијенцу великог Владике Рада: „Ко на брду ак' имало стоји /више види но онај под брдом".

Вучић је, као неко ко има преглед ситуације на столу, јасно видео да ће притисци са којима ће се суочити бити несношљиви, те да је суштинска мета после пацификовања Македоније и претходно Црне Горе, ни мање ни више него он. Заправо, преко њега се гађа Србија. Без обзира на то што је у више наврата исказао намеру за компромисним решењима, што је прихватао неретко неприхватљив дијалог са шиптарским представницима, што је некада домаћу јавност доводио до тога да почне да га сматра за неког ко је претерано попустљив, све то није имало сврхе. Амерички чиновник Брајан Хојт Ји дошао је са јасном поруком: или ћете бити наша послушна колонија или смо непријатељи. Услови које је ставио на талон су баш онакви какве је, убеђен сам, Вучић имао у својој глави као могуће када је најавио своје повлачење – неприхватљиви чак и за најгору банана државу.

ИГРАЊЕ НА ЗОРАНУ

Но хајде да сагледамо какве нам је то поруке Хојт Ји послао и шта суштински Вучића чека. Кренимо од његове политичке судбине: нисам претерани оптимиста. Подршка у народу коју има додатно ће нарасти и немам дилему да ће остати упамћен као политички лидер са вероватно највећом могућом подршком народа у историји. Ипак, авај, моја стрепња иде ка томе да ће такође бити упамћен и као лидер који је са власти отишао уз невиђену подршку народа, што ће бити безмало јединствен пример у свету. Њега је на изборима немогуће срушити јер је објактивно његова популарност огромна.

Зато ће се бирати други методи, најпре преко разноврсне лепезе притисака и уцена према земљи, на шта нико ко има трунку људскости у себи не може да буде имун, до најдиректнијих претњи по његову личну безбедност или безбедност породице. Уосталом, није ли Хојт Јиева порука са састанака које је имао, а које су прозападни медији јасно нацртали грађанима, била више него јасна: сусрет са Аном Брнабић је био небитан, крајње протоколаран; са Вучићем је био жесток сукоб; а са Зораном Михајловић је било више него срдачно.

Преведено на прост језик: Вучићу, тебе рушимо; Зорана, ти си наш главни фаворит да водиш државу. То што се нико не пита у медијима због чега се уопште Хојт Ји сретао са Зораном Михајловић, односно, то што смо принуђени да гутамо бесмислицу да се са њом сусрео због грађевинских дозвола и златовеза који му је поклонила да окачи на зид у својој канцеларији, показује само колико су прозападне структуре у Србији цензурисале свако слободно размишљање у српским медијима.

КАО ГРУЕВСКИ

Хојт Ји је заправо показао, посебно после сусрета са појединим опозиционим лидерима, што је парадокс сам по себи – јер дипломатска пракса никада не дозвољава да се званичник једне земље у посети другој састаје са опозицијом – да су Американци пронашли своје главне фаворите за управљање Србијом. И, свакако, не само то већ који ће Србију конфротирати са Руском Федерацијом, признати независност Косова, вероватно повести Србију као чланству у НАТО, прихватити ревизију Дејтонског споразума и лагано укидање Републике Српске те прихватити још низ сулудих захтева одавно стављених пред нас, попут рецимо признања да су Срби починили геноцид у Сребреници.

Елем, да закључим, немам ништа против избора 24. децембра, на којима ће се грађани изјаснити да ли желе да прихватимо уцене Хојта Јиа или не, јер, по свему судећи, то ће некако бити главни изазов на тим изборима. Оно што мене плаши је унапред спреман одговор који је Хојт Ји пренео опозицији, а то је да, рецимо, бојкотује изборе или да их доведе до бесмисла како би били делегитимизовани. Тада креће урушавање власти и система другим методама. Уосталом, сетите се Македоније и чињенице да је Груевски чак у три наврата нудио термин избора опозицији, која на њих није пристајала, све док под притиском страног фактора Груевски није био принуђен да читав државни апарат и све медије препусти опозицији чак и пре самих избора. Тек тада, под крајње неравноправним условима по ВМРО и Груевског, Американци су изборе дозволили. Али тада је већ било јасно да Груевски иде у прошлост, без обзира што је и на тим изборима, неравноправним зо њега, однео победу.

Нешто слично се, чини ми се, планира и у Србији. Нека нам је Бог у помоћ.