in4s.net
Раковић: НАТО и ЕУ већ 25 година све раде против српског народа
ИН4С
12-16 minutes
Пише: Александар Раковић, историчар
Евроатлантске структуре Запада (НАТО пакт као војно крило и Европска унија као политичко крило), посебно „дубока држава" у Сједињеним Америчким Државама и „бриселска бирократија" Западне Европе, бесомучно су више од 25 година преко својих војних и политичких институција, обавештајних агентура, мултинационалних корпорација, судова, медија, лобистичких група, невладиних организација, квазинаучне и квазикултурне елите, „комадали" југословенску и српску државност и „драли кожу с леђа" српском народу.
Срби су од стране западних империјалиста оптужени за распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и грађански рат (1991–1995), оптужени су за поход на косовско-метохијске Албанце и тиме су заправо сами криви за то што је НАТО пакт са „Ослободилачком војском Косова" извршио агресију на Савезну Републику Југославију (1998–1999). У западној јавности је створен утисак да је протеривање Срба из Републике Српске Крајине, западних и централних делова Босне и Херцеговине, Сарајева, Косова и Метохије било хуманитарна интервенција, тада често називана „реакцијом међународне заједнице против Слободана Милошевића".
У ратовима против српског народа деведесетих година 20. века, дакле, све је било дозвољено. Креатори разбијања Југославије, и споља и изнутра, нису се штедели да што више критикују српски народ како би у својој јавности створили слику да је у борби против Срба легитимно бити лажов, преварант и подлац. Јер и када се накнадно сазнало за лажи, преваре и подлости у новом империјалном походу на православну Европу – на простору српских земаља и Југославије – у друштвима Запада није било готово никакве реакције.
Ратови против српског народа деведесетих били су права бизарност, чињенице су извртане и первертоване да би се остварио циљ разбијања две Југославије и окупације српских земаља од стране евроатлантске алијансе, западних чиновника и мултинационалних корпорација. Семјуел Хантингтон у књизи Сукоб цивилизација (Подгорица–Бањалука, 2000) пише да су Срби у ратовима деведесетих имали велики недостатак – били су део православне цивилизације. Према Хантингтону, војна и економска навала на српски народ деведесетих био је поход западне цивилизације на православну цивилизацију. То, дакле, тврди амерички стратег.
На готово директан начин то у својим мемоарима под насловом Велепосланикова прича: Сједињене Америчке Државе и Ватикан у свјетској политици (Загреб, 1997) потврђује бивши амерички амбасадор у Ватикану, Томас Патрик Милејди. Он тврди да је Ватикан крајем 1991. године са Немачком, Аустријом и Италијом био на челу таласа за признавање сецесије Словеније и Хрватске од Југославије. Признавање сецесије значи у том случају ништа друго до разбијање државе.
Света столица је само остала доследна политици рушења српске и југословенске државности. Ватикан је с нелагодом гледао на територијално проширење Краљевине Србије у Балканским ратовима (1912–1913), радио је на томе да Аустро-Угарска збрише Краљевину Србију (1914–1918), деловао је да спречи југословенско уједињење после Првог светског рата (1918), залагао се за разбијање Краљевине Југославије (1941), предњачио је у разградњи социјалистичке Југославије и војном кажњавању Срба (1991– 1995), подржао је намере да се укине Република Српска (2005), подржао је сецесију Црне Горе из заједничке државе са Србијом (2006).
Милош Ковић ми је причао о ставу Жарка Видовића да су за дисциплиновање православних Срба задужени суседни народи који носе „панонски римокатолицизам": Хрвати, Мађари и Немци. Ковић има аргументе када тврди да су Хрвати у грађанском рату у Хрватској и Босни и Херцеговини (1991–1995) били у крсташком походу против Срба. Видовићево и Ковићево мишљење о прихваћеним задужењима и крсташким походима бих поткрепио тиме да су Италијани (под којим год идентитетом, у ком год времену) кроз „медитерански римокатолицизам" добили такво задужење за суседне и менталитетски блиске православне Грке на Сицилији и јужној Италији. Наиме, историјске грчке, а потом православне земље Сицилија и јужна Италија, покатоличене су од 11. до 15. века, а уместо грчког добиле су латински идентитет.
Но, како су изгледале припреме за крсташки поход Хрвата против Срба почетком деведесетих година 20. века? Контраобавештајна служба Југословенске народне армије је у октобру 1990. године снимила монструозне ставове пензионисаног генерал-пуковника Мартина Шпегеља, хрватског шовинисте одметнутог од југословенске војске у планера хрватских паравојних формација. Шпегељ је тада поред осталог рекао да југословенске војнике на караулама треба заробити, а албанским регрутима у војсци дати бојеву муницију, па издати директиву и с њом у вези „убијати екстреме. На лицу мјеста! На улици, у сред круга касарне, било гдје другдје, само пиштољ и у стомак", „то неће бити рат, то ће бити грађански рат у коме нема милости ни према коме. Ни према жени, ни према дјеци. У стан, једноставно – бомбе у породични стан". Затим, „Книн ћемо ријешити на тај начин што ћемо покасапити. У то имамо и међународно признање за то, онда ћемо их покасапити. Поготово сад кад је и ова курва побиједио у Србији, Милошевић. Да. Сад [су] нам Американци, други дан од кад је он побиједио, понудили сву помоћ. А до тада су све шпекулисали… Би, не би. Кажу сад овако, хиљаду комада транспортера оклопних, оваквих, онаквих аутомобила.. Шта ја знам… За сто тисућа војника комплетно наоружање бесплатно".
Хрватске паравојне формације до зуба су се наоружале шверцом оружја из Мађарске и наравно, удариле су на српски народ. Ратни министар полиције Републике Хрватске Јосип Бољковац о томе 2009. године каже: „Тада, 1991. године, први су нападнути Срби, нападнута је Југославија, а не Хрватска! Гојко Шушак, Бранимир Главаш и Вице Вукојевић противтенковским оружјем, 'армбурстима' су напали Борово село да би испровоцирали рат. Из истог разлога срушен је и мост у Осијеку".
Пошто су извршиле агресију на српски народ и Југословенску народну армију, хрватске снаге су пребациле агресију у Босну и Херцеговину. Хрватска војска је прешла реку Саву и 24–25. марта 1992. године заједно са муслиманским паравојним формацијама убили су више од седамдесет Срба у селу Сијековац код Босанског Брода чиме је грађански рат из Хрватске пренет у Босну и Херцеговину. Према речима Зорана Чегара, заменика команданта специјалне полиције босанско-херцеговачких сепаратиста, Срби нису пуцали снајперима из хотела „Холидеј ин" у сарајевску масу у пролеће 1992. године, већ су то радиле муслиманске паравојно-криминалне групе како би сејале страх, а прст кривице био уперен у Србе. Хрватски и муслимански сепаратисти су према моделу сарадње наци-усташа и исламских екстремиста из Другог светског рата направили истоветан план да елиминишу Србе западно од реке Дрине.
У оба случаја, и у Хрватској и у Босни и Херцеговини, извршена је агресија на Југославију. Стога је српски народ у Крајини, Славонији, Барањи и Западном Срему у мају и јуну 1991. године одлучио да остане део Југославије. Као одговор на хрватски сецесионизам створена је Република Српска Крајина. Такође, као одговор на муслиманско-хрватски сецесионизам у Босни и Херцеговини створена је Република српског народа Босне и Херцеговине (убрзо преименована у Републику Српску) која се у јануару 1992. године такође определила за останак у Југославији. У обе новостворене републике Срби су одлучили да, заједно са Републиком Србијом и Републиком Црном Гором, очувају државност Југославије.
Пошто су спољни разбијачи Југославије у мају 1992. године признали сецесију Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине, преко пријема тих република у социјалистичким границама у Уједињене нације, Република Србија и Република Црна Гора су биле приморане да 27. априла 1992. године формирају Савезну Републику Југославију. Тиме је статус Републике Српске Крајине и Републике Српске требало да буде решаван у новом контексту односно како су западни планери неметнули: у границама Хрватске и Босне и Херцеговине.
Из сведочења Томаса Патрика Милејдија, са лица места, уочавамо да Ватикан као центар римокатоличког света 1991. године предводи кампању за разбијање Југославије, заједно са Немачком, Аустријом и Италијом. Притом, хрватске паравојне формације се у то време наоружавају преко Мађарске. Рукопис римокатоличке солидарности, посебно панонске, је изричит, а основа за нови крсташки поход Хрвата постављена. Милејди још каже да је Ватикан крајем 1991. године дао рок од месец дана Сједињеним Америчким Државама, Великој Британији, Француској и другима да признају сецесију Словеније и Хрватске. Притом, Милејди не помиње ништа о оном што је говорио Мартин Шпегељ да су Американци хрватским сепаратистима крајем 1990. године обећали оружану помоћ за разбијање Југославије. Или Милејдију то није било познато или је прећутао. У сваком случају, обећана помоћ стизала је у све вишим таласима, а крунисана је цунамијем: НАТО бомбардовањем Републике Српске (1994–1995) и америчким бомбардовањем Републике Српске Крајине током хрватске акције етничког чишћења „Олуја" (1995).
Већ на самом почетку кризе уочавамо да је реч о истинском удруженом злочиначком подухвату западне цивилизације против Југославије у којем су носиоци два стуба: са римокатоличке стране Ватикан, а са протестантске стране Сједињене Америчке Државе. Југославија је у то време лидер несврстаног света ког чини већина човечанства и игра искључиво миротворну улогу. Насупрот миротворној политици Југославије, на југословенском тлу споља и изнутра посејан је рат. Насупрот намерама западне цивилизације да разбије Југославију, међународно признату државу слободарског карактера, српски народ је као изричити творац југословенске државе урадио једино што је могао – да се на почетку групише око очувања државности Југославије која је 1918. године најпре створена жртвом српског војника, снагом српског оружја и талентом српске дипломатије.
Међутим, жртва је одмах проглашена за агресора. Срби су као чувари државности постали кривци, за пример свима који покушају да се одупру „новом светском поретку". Испервертоване су чињенице о Југославији и њеним народима, сецесионисти су проглашавани за слободаре упркос томе што су своју идеологију црпели из нацистичке прошлости усташа и ес-ес дивизија. Широм Запада су ницале нове „повијести Босне" и нове „повијести Косова", а Ричард Холбрук је у казнене експедиције на Балкан стизао читајући књиге Ноела Малколма. Истоветан је сет фотографија који чине његова слика у авиону с књигом Ноела Малколма и изување ципела у терористичком леглу „Ослободилачке војске Косова".
Наравно, сво извргавање руглу истинитих догађаја настављено је и током рата на Косову и Метохији (1998–1999). ЦИА је увек била спремна да олако нађе симбол за свој сулуди убилачки поход против српског народа и Југославије. Наратив о сарајевској пијаци Маркале (1995) прерастао је у наратив о Рачку (1999) иако међународни експерти, војни и цивилни, нису могли да потврде да су Срби на тим местима починили ратне злочине. Рачак је искоришћен као повод за агресију НАТО пакта на Савезну Републику Југославију, а амерички председник Бил Клинтон је у образложењу агресије казао да се њом спречава да се понови сукоб какав је био онај светски започет у Сарајеву 1914. године када је Гаврило Принцип на Видовдан убио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, пристиглог тада да демонстрира силу против Краљевине Србије.
С тим у вези, да ли се неко данас уопште сећа да је почетак грађанског рата у Југославији датиран на ноћ између 27. и 28. јуна 1991. године када је Територијална одбрана Словеније напала Југословенску народну армију? Дакле, државност Југославије је тада нападнута, не случајно, на Видовдан. Словеначки сепаратисти су то учинили да би и на тај начин Југословенску народну армију, тада састављену од припадника свих народа и народности, приказали као српског агресора. Остаће наравно забележено да су Срби први пружили отпор „новом светском поретку" познатом касније као „глобализација" иза које се крије западни војни и економски империјализам изграђен на лажима, преварама и подлостима. Савремени креатори „новог светског поретка" су напустили тај појам јер су уочили – додуше касно – да је и Адолф Хитлер свој модел исто називао „новим светским поретком".
Проћи ће још неко време да шире буду спознате чињенице о слободарском отпору српског народа током деведесетих година 20. века. Медијски могули, заједно са својим савезницима – милитаристичким егзекуторима и економским хитменима – још увек контролишу знатан део глобалног простора. Али прилике у свету више нису исте као пре тридесетак или двадесетак година. Диктирање услова живота и смрти од стране планера западне цивилизације више није могуће како је донедавно било.
У новом контексту ће нам за неко време, које не мора да буде далеко, стићи прилика за ново окупљање српског народа. Али да бисмо ту прилику искористили, морамо већ сада да радимо на компетентном планирању будућег уједињења Републике Србије, Републике Српске и Црне Горе као садашњих и историјских држава српског народа. А уколико македонски народ жели са нама, добродошао је да о томе каже своју реч у Републици Македонији.
