четвртак, 14. децембар 2017. | КМ Новине 0
Италијанска новинска агенција АНСА објавила је (13. децембра 2017.г. среда) да је до сада 348 италијанских војника који су били у мировној мисији на Косову и Метохији умрло од последица урранијумског зрачења (тровања).
DALJE…. http://www.kmnovine.com/2017/12/348.html
Sputnik
6-8 minutes
Srbija treba da se okane lažnih simetrija u odnosima sa Istokom i Zapadom i da načini jači iskorak prema Moskvi, smatra docent dr Srđan Perišić sa Fakulteta za međunarodnu politiku i bezbednost. On ukazuje na iskustvo Ukrajine, koja je u trci za evropskim snom zapala u haos i osiromašenje.
https://youtu.be/bTBvwoKg83I
Perišić ističe da Srbija ne može očekivati da će rešiti svoju ekonomiju i privredu tako što će nam neko slati dobre projekte iz Brisela ili veliki novac jer je i EU u teškoj situaciji.
„Traže nešto od nas, pritiskaju nas, a istovremeno na Zapadnom Balkanu žele da naprave neku posebnu mini-uniju, koja će imati samo kopču sa EU kada se ona transformiše", upozorava Perišić, napominjući da će se pravac transformacije znati nakon što se u Nemačkoj formira nova vlada.
„Ali je sigurno da Zapadni Balkan neće postati član Evropske unije, nego da će biti prostor za evropsku robu. Time upravo hoće da nas odvoje od Rusije, od kineskog 'Puta svile' i da i dalje budemo u mraku. Kad pogledamo Evropu i Balkan u energetskom smislu, videćemo da je to taman prostor. Nema nikakvih projekata, gasovoda. Tamni vilajet. Krive su za to sve naše prethodne vlade, Evropska unija koja to ne dozvoljava i naravno Amerika, koja je iza svega toga dosad stajala. Energetski razvoj nećemo dobiti iz Brisela. Zna se gde je gas i odakle može da dođe. Može da dođe samo iz pravca Rusije", objašnjava naš sagovornik, koji veruje da je budućnost Srbije upravo u okretanju prema Rusiji.
Na pitanje zbog čega je ono što se dešava u Ukrajini važno za nas u Srbiji i zašto se stalno pominje ukrajinski scenario, Perišić kaže da se takav scenario pominje u kontekstu mogućnosti da Srbija promeni svoju spoljnu politiku.
© Sputnik/ Vitalij Belousov
„Šta ako Vlada Srbije umesto jasnih želja za učlanjenje u Evropsku uniju počne sadržajniju ekonomsku i političku saradnju sa Moskvom, odnosno sa njenim geopolitičkim projektima, njenim savezima, Evroazijskom unijom i Organizacijom o kolektivnoj bezbednosti. Tačnije, da intenzivira saradnju koja već postoji. A ta saradnja je u ovom trenutku fantastična, imajući u vidu da je od 2001. do ovih godina nije praktično bilo, izuzev po pitanju Kosova", navodi ovaj ekspert, koji smatra da „ukrajinski scenario" u Srbiji nije realan.
Međutim, dodaje, može se desiti da se Srbiji nakon Kosova postavi i pitanje Vojvodine i Sandžaka.
„To su sve bolne tačke koje nas očekuju posle razgovora sa Prištinom. Opet, sada imamo opciju koju nismo imali devedesetih, da se od takvih scenarija odbranimo oslanjanjem na poredak koji izrasta, taj policentrični poredak, gde se jasno uočava pol Rusije i pol Kine. To nismo imali pre 15 godina. Kina nije uopšte bila prisutna na ovom prostoru, a sada je prisutna. Mi se moramo okrenuti ekonomski saradnji sa Kinom i sa Rusijom i upravo će ta saradnja da spreči bilo kakav negativni scenario", ocenjuje Perišić.
A kako on izgleda, vidi se na primeru Ukrajine. Tamošnju situaciju Perišić opisuje kao tragikomičnu, o čemu svedoče i scene koje se poslednjih meseci i nedelja događaju u Kijevu. Reč je o sukobu aktuelnog predsednika Petra Porošenka i bivšeg predsednika Gruzije, a zatim gubernatora Odeske oblasti Mihaila Sakašvilija koji se okrenuo protiv vlasti, iako ga je Porošenko kao prijatelja i druga sa studija doveo u Ukrajinu. Po mišljenju Perišića, iza svega stoje američke službe bezbednosti jer je Sakašvili njihov projekat.
Novinar iz Donbasa Sergej Belous kaže, s druge strane, da što je gora situacija u Kijevu, to bolje za Donbas.
„Manje će obraćati pažnju na Donbas. Ljudi se ovde nadaju da će u Kijevu bar na neko vreme da zaborave na rat, pa će manje ljudi stradati", ističe Belous.
Što se tiče unutarpolitičke situacije u Ukrajini, on smatra da su lične ambicije Sakašvilija bile isuviše jake da bi sačuvao prijateljstvo sa Porošenkom, a drugi faktor je što je Sakašvili čovek Amerike, a ne samo prijatelj Porošenka.
„Postoji i verzija koja kaže da su oni zbog toga što su prijatelji zajedno napravili ovaj cirkus da bi skrenuli pažnju sa velikih problema koje ima ukrajinski narod", navodi Belous. Podsećajući na loše ekonomske prilike u Ukrajini, gde je prosečna plata oko 150 evra, on upozorava da ima mnogo razloga za „novi Majdan, a ovako je sva napetost u društvu kanalisana na mitinge Sakašvilija, koji nemaju nikakvih objektivnih zahteva koji bi učinili život Ukrajinaca boljim".
Na pitanje kako objašnjava da, iako je Ukrajina zbog evropskog sna okrenula leđa Rusiji, sada i neki u Evropi njoj okreću leđa, poput Poljske, Belous kaže:
„Čak i oni koji su smatrali da Ukrajina može da bude dobar partner, vide da je ukrajinski državni vrh totalno poludeo. Zvaničnici iz Poljske sada daju izjave da Poljska može da preživi bez Ukrajine, a to je rečeno posle izjave ministra spoljnih poslova Ukrajine Pavela Klimkina da bez ukrajinskih radnika Poljska ne može da preživi", ukazuje Belous i podseća da ništa bolje ne stoje ni odnosi Ukrajine i Mađarske, zbog Mađara koji u sve većem broju napuštaju Zakarpatje.
Kad je reč o situaciji u Donbasu, Belous upozorava da je ona u ćorsokaku.
„Pokazalo se da je Minski sporazum mrtav i da niko ne planira da ga ispuni. Čak imamo zvaničnu izjavu ministra unutrašnjih poslova Ukrajine Arsena Avakova da je taj sporazum mrtav, a njegov bivši savetnik Anton Geraščenko je izjavio da Ukrajina nikad nije ni planirala da ispuni taj sporazum, nego ga je samo koristila da kupi vreme, da formira jaču vojsku, da posle krene u napad", navodi naš sagovornik, napominjući da se u Donbasu nadaju da će biti pronađen neki novi format pregovora.
Po mišljenju Perišića, Minski sporazumi nisu profunkcionisali jer Kijev mašta o tome da pobednički uđe u Lugansk i Donjeck.
„Međutim, to se ne može desiti. Ne mogu oni da imaju svoju 'Oluju', kao što možda Hrvati predlažu Kijevu, jer je iza Hrvatske stajao NATO i američka podrška iz vazduha. Zbog toga je sada ta pat-pozicija. Čeka se novi format, čeka se vlada u Berlinu koja još nije formirana, čeka se ko će biti kancelar, kako će Nemačka da definiše svoju politiku u istočnom pravcu. U Normandijskoj četvorci nema SAD, a one kontrolišu i Porošenka i Sakašvilija. Minsk 1 i Minsk 2 nisu uspeli zato što Kijev čeka veliko naoružanje, čeka da im pomogne vojni angažman SAD. Do toga nikad neće doći, ali uvek mogu biti instruisani, što se i dešava. A Ukrajina zbog toga propada", zaključuje Perišić.
8-10 minutes
Američki stručnjak za Balkan Danijel Server komentarisao je to što je Balkan ponovo istaknut kao problem u pogledu stabilnosti u brošuri nevladine organizacije.
Izvor: Tanjug utorak, 12.12.2017. | 22:30
Foto: Tanjug, arhiva
Server je naglasio da je to prvi put posle više godina, ali da ima država koje pokušavaju da idu napred, poput Srbije i Crne Gore.
"Bez obzira na napore, postoje rizici. Rusima se ne dopada šta rade Crnogorci, imamo otpor na tom putu. Ali nema ništa novo što se može reći za građane Balkana", kazao je Server za N1, komentarišući brošuru koju je izdao američki nevladin Savet za spoljne odnose o potencijalnim pretnjama za SAD u narednoj godini.
Kako kaže, ne misli da Savet smatra da se Balkan treba više plašiti.
"Veliki broj ljudi je zabrinut zbog nestabilnosti i mislim da ljudi na Balkanu sada imaju moć da spreče neke stvari i da se vratimo na stabilan evropski put jer ipak imamo države koje pokušavaju ići naprijed poput Srbije i Crne Gore", kaže on.
U toj brošuri su po stepenu rizika za bezbednost regioni svrstani u 3 kruga pri čemu se region Zapadnog Balkana našao u krugu broj 3.
"Ničeg u tom izveštaju nema što ljudima na Balkanu već nije poznato. Bilo je nekih sukoba, poput onoga u makedonskom parlamentu. Sve se to može proširiti ili da se situacija pogorša. Imate određene islamističke ekstremiste u BiH koji dolaze iz inostranstva. Međutim, imamo i nacionalističke ekstreme koji vole oružje i sukobe. Mislim da se mora primetiti da je prvi put nakon mnogo godina Balkan postao ponovo problem", kaže on.
To što je u kategoriji 3 znači da imamo i većih problema od Balkana, ali je Savet ponovo pomenuo Balkan nakon dugo vremena, upozorava on.
"Ljudi su zabrinuti, ne samo u ovom regionu, mislim na područje istočne Evrope. Pogledajte Poljsku, zatim rusko destabilizovanje baltičkih zemalja. To je globalni problem. Balkan je samo jedan od regiona. Rusi su delimično uspešni, ali ne preterano", prokomentarisao je Server.
Komentarišući izjavu bivšeg visokog predstavnika u BiH Volfganga Petriča koji je rekao da je BiH najslabija karika na Balkanu, Server navodi da misli da je on tehnički u pravu.
"Mirovni proces na Kosovu je krenuo bržim putem nego što to radi BiH. BiH i dalje trpi Ustav koji su Amerikanci nametnuli i mislim da je teško upravljati državom u takvoj situaciji i teško je rešiti ovaj problem jer vam treba dvotrećinska većina u Parlamentu. Sve to utiče na život. Mislim da je BiH zaista ugrožena pogotovo jer Dodik traži podršku Rusije", smatra Server.
Komentarišući trenutnu situaciju na Balkanu nakon presuda Ratku Mladiću, Jadranku Prliću i ostalima, on kaže da presude Haškog tribunala nisu doprinele pomirenju i da su se tenzije povećale što nije bila namera kada je formiran Tribunal.
5-7 minutes
(Чедомир Антић) Фото: intermagazin.rs
Хашки суд је последњи пут пресудио у садашњем облику. У извесном, поетском смислу, ова пресуда заокружила је рад суда и морално га усмртила.
Основан са великим надама и намерама, у једном свету који се чинио заокружен и спреман за „крај историје" постао је убрзо оно што су желели најгори и најнеискренији међу његовим оснивачима: оруђе неколико западних сила са једнократном употребом. Југословенскенароде није помирио. Правду није донео. Оштећени се жале на чињеницу да су осуђене стотине а погинуло више од стотину хиљада људи. Хашка правда, уосталом није донела оно што су раније доносиле победе у рату – освету, плен и уништење поражених. Ако је неко победио у југословенским грађанским ратовима, то су онда биле САД и савезници. Колико год неправедне према српском народу, вође САД не сањају дрво са сабљама уместо лишћа, нити хоџу како пева са Ајфеловог торња – снове многих, од бега Османа до Алије Изетбеговића. Не привиђа им се ни земља „чиста као у Звонимирово вријеме" нити певају „градишким месарима". Не куну се у мирољубиве намере у прошлости, а кличу некаквим нацистичким слугама које „Дрину воду прегазише и Србију попалише"… Хашке судије требало је, очигледно је то данас, да успоставе некакву равнотежу, сличну размери наоружања армија СР Југославије, Р. Хрватске, Муслиманско-хрватске Федерације и Републике Српске. Требало је времена, али су то и учинили. Ваљало је и да направе преседан са међународним суђењима шефовима „отпадничких" држава.
Да ли су у Вашингтону данас задовољни? Можда би и били да се пред једним оваквим судом до данас нашао и Путин или макар ајатолах Хамнеи. Време се променило. САД су изгубиле многе ратове, међу њима и неке у којима нису учествовале. Крај рада Хашког суда зато долази као двадесетогодишњица матуре некоме ко је кратко време раније изгубио посао и пропио се… Као подсећање на чињеницу да је могао поћи другачијим и бољим путем.
Хашке судије осудиле су шесторицу политичара и генерала босанских Хрвата на више од једног столећа робије. За ове људе који су већ провели године у затвору, ова пресуда није могла значити много у смислу одслужења казне. Рецимо, генерал Слободан Праљак провео је у притвору тринаест година. Према правилима трибунала могао је изаћи на слободу после две трећине казне проведене у притворској једниници – дакле већ током следеће године. Ипак, Праљак је после изрицања коначне пресуде рекао судијама да није злочинац и да одбацује њихову пресуду. Театрално, али смело и са великом дозом достојанства и трагике у гесту, Праљак је потом подигао некакву посудицу и попио отров. Ускоро је умро.
Праљакова смрт засенила је изречену пресуду. Као и сваки тешки, братоубилачки,грађански рат и овај има само жртве. Оне које су заборављене, па макар суд у служби империје чији злочинци у југословенским ратовима никада неће бити кажњени, и изрекао пресуду онима који су их убили или мрцварили. Али и једног генерала чији су војници убијали цивиле и мучили затворенике који су скапавали од батина, врућине и жедни пили сопствени урин… Праљака, који не жели ни слободу под жигом срама пресуде, па радије бира смрт. Будуће генерације које ће се мрзети и којима ће суд (који што би рекао мостарски професор и хрватски националиста Нино Распудић воде „исхлапијеле сподобе") бити само аргумент за мржњу и оправдање сваког могућег, можда и тежег осветничког злочина…
Остаје и чињеница да после четврт века постојања овог суда нико није ништа научио. Србе су грдили што нису прихватили да два милиона њихових сународника постану мањина без права, оцрњени као најгори од оних чији су преци Хитлера звали „течо", а Ћесара „бабо". Подржавали су, међутим, херметичну скупину алпских Словена која је била спремна да заустави кретање галаксије Млечни пут због стратешке морске пучине на Пиранском у којој кажу да обитавају велика јата риба. Хрватска је у ратовима захваљујући заштити САД, СР Немачке и Свете столице победила. Ентитет у БиХ није добила зашто што је Туђман желео целу Федерацију БиХ и добио је обећање да ће је интегрисати иконфедералним везама повезати. Изгубила је две општине у Посавини да би добила половину Босанске Крајине. За злочине над Србима Хрвати практично нису осуђивани. Међутим, Хашки трибунал им је пресудом шесторки и посебно њеним делом према коме је хрватска влада на челу са Туђманом повела „заједнички злочиначки подухват" ради стварања Велике Хрватске, што у случају Србије није пресуђено, показала пре свега да нису били субјекат већ објекат у ратовима. Били су пион и треба да буду тога свесни и срећни са свим оним што су добили.
Видимо, међутим, да нису срећни и да су њихове реакције оштре и радикалне. Само што су њихови аргументи помало буџави – Срби их износе већ две деценије.
intermagazin.rs, Напредни клуб
Тагови: Хашки трибунал, Чедомир Антић
ИН4С
12-16 minutes
Пише: Александар Раковић, историчар
Евроатлантске структуре Запада (НАТО пакт као војно крило и Европска унија као политичко крило), посебно „дубока држава" у Сједињеним Америчким Државама и „бриселска бирократија" Западне Европе, бесомучно су више од 25 година преко својих војних и политичких институција, обавештајних агентура, мултинационалних корпорација, судова, медија, лобистичких група, невладиних организација, квазинаучне и квазикултурне елите, „комадали" југословенску и српску државност и „драли кожу с леђа" српском народу.
Срби су од стране западних империјалиста оптужени за распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и грађански рат (1991–1995), оптужени су за поход на косовско-метохијске Албанце и тиме су заправо сами криви за то што је НАТО пакт са „Ослободилачком војском Косова" извршио агресију на Савезну Републику Југославију (1998–1999). У западној јавности је створен утисак да је протеривање Срба из Републике Српске Крајине, западних и централних делова Босне и Херцеговине, Сарајева, Косова и Метохије било хуманитарна интервенција, тада често називана „реакцијом међународне заједнице против Слободана Милошевића".
У ратовима против српског народа деведесетих година 20. века, дакле, све је било дозвољено. Креатори разбијања Југославије, и споља и изнутра, нису се штедели да што више критикују српски народ како би у својој јавности створили слику да је у борби против Срба легитимно бити лажов, преварант и подлац. Јер и када се накнадно сазнало за лажи, преваре и подлости у новом империјалном походу на православну Европу – на простору српских земаља и Југославије – у друштвима Запада није било готово никакве реакције.
Ратови против српског народа деведесетих били су права бизарност, чињенице су извртане и первертоване да би се остварио циљ разбијања две Југославије и окупације српских земаља од стране евроатлантске алијансе, западних чиновника и мултинационалних корпорација. Семјуел Хантингтон у књизи Сукоб цивилизација (Подгорица–Бањалука, 2000) пише да су Срби у ратовима деведесетих имали велики недостатак – били су део православне цивилизације. Према Хантингтону, војна и економска навала на српски народ деведесетих био је поход западне цивилизације на православну цивилизацију. То, дакле, тврди амерички стратег.
На готово директан начин то у својим мемоарима под насловом Велепосланикова прича: Сједињене Америчке Државе и Ватикан у свјетској политици (Загреб, 1997) потврђује бивши амерички амбасадор у Ватикану, Томас Патрик Милејди. Он тврди да је Ватикан крајем 1991. године са Немачком, Аустријом и Италијом био на челу таласа за признавање сецесије Словеније и Хрватске од Југославије. Признавање сецесије значи у том случају ништа друго до разбијање државе.
Света столица је само остала доследна политици рушења српске и југословенске државности. Ватикан је с нелагодом гледао на територијално проширење Краљевине Србије у Балканским ратовима (1912–1913), радио је на томе да Аустро-Угарска збрише Краљевину Србију (1914–1918), деловао је да спречи југословенско уједињење после Првог светског рата (1918), залагао се за разбијање Краљевине Југославије (1941), предњачио је у разградњи социјалистичке Југославије и војном кажњавању Срба (1991– 1995), подржао је намере да се укине Република Српска (2005), подржао је сецесију Црне Горе из заједничке државе са Србијом (2006).
Милош Ковић ми је причао о ставу Жарка Видовића да су за дисциплиновање православних Срба задужени суседни народи који носе „панонски римокатолицизам": Хрвати, Мађари и Немци. Ковић има аргументе када тврди да су Хрвати у грађанском рату у Хрватској и Босни и Херцеговини (1991–1995) били у крсташком походу против Срба. Видовићево и Ковићево мишљење о прихваћеним задужењима и крсташким походима бих поткрепио тиме да су Италијани (под којим год идентитетом, у ком год времену) кроз „медитерански римокатолицизам" добили такво задужење за суседне и менталитетски блиске православне Грке на Сицилији и јужној Италији. Наиме, историјске грчке, а потом православне земље Сицилија и јужна Италија, покатоличене су од 11. до 15. века, а уместо грчког добиле су латински идентитет.
Но, како су изгледале припреме за крсташки поход Хрвата против Срба почетком деведесетих година 20. века? Контраобавештајна служба Југословенске народне армије је у октобру 1990. године снимила монструозне ставове пензионисаног генерал-пуковника Мартина Шпегеља, хрватског шовинисте одметнутог од југословенске војске у планера хрватских паравојних формација. Шпегељ је тада поред осталог рекао да југословенске војнике на караулама треба заробити, а албанским регрутима у војсци дати бојеву муницију, па издати директиву и с њом у вези „убијати екстреме. На лицу мјеста! На улици, у сред круга касарне, било гдје другдје, само пиштољ и у стомак", „то неће бити рат, то ће бити грађански рат у коме нема милости ни према коме. Ни према жени, ни према дјеци. У стан, једноставно – бомбе у породични стан". Затим, „Книн ћемо ријешити на тај начин што ћемо покасапити. У то имамо и међународно признање за то, онда ћемо их покасапити. Поготово сад кад је и ова курва побиједио у Србији, Милошевић. Да. Сад [су] нам Американци, други дан од кад је он побиједио, понудили сву помоћ. А до тада су све шпекулисали… Би, не би. Кажу сад овако, хиљаду комада транспортера оклопних, оваквих, онаквих аутомобила.. Шта ја знам… За сто тисућа војника комплетно наоружање бесплатно".
Хрватске паравојне формације до зуба су се наоружале шверцом оружја из Мађарске и наравно, удариле су на српски народ. Ратни министар полиције Републике Хрватске Јосип Бољковац о томе 2009. године каже: „Тада, 1991. године, први су нападнути Срби, нападнута је Југославија, а не Хрватска! Гојко Шушак, Бранимир Главаш и Вице Вукојевић противтенковским оружјем, 'армбурстима' су напали Борово село да би испровоцирали рат. Из истог разлога срушен је и мост у Осијеку".
Пошто су извршиле агресију на српски народ и Југословенску народну армију, хрватске снаге су пребациле агресију у Босну и Херцеговину. Хрватска војска је прешла реку Саву и 24–25. марта 1992. године заједно са муслиманским паравојним формацијама убили су више од седамдесет Срба у селу Сијековац код Босанског Брода чиме је грађански рат из Хрватске пренет у Босну и Херцеговину. Према речима Зорана Чегара, заменика команданта специјалне полиције босанско-херцеговачких сепаратиста, Срби нису пуцали снајперима из хотела „Холидеј ин" у сарајевску масу у пролеће 1992. године, већ су то радиле муслиманске паравојно-криминалне групе како би сејале страх, а прст кривице био уперен у Србе. Хрватски и муслимански сепаратисти су према моделу сарадње наци-усташа и исламских екстремиста из Другог светског рата направили истоветан план да елиминишу Србе западно од реке Дрине.
У оба случаја, и у Хрватској и у Босни и Херцеговини, извршена је агресија на Југославију. Стога је српски народ у Крајини, Славонији, Барањи и Западном Срему у мају и јуну 1991. године одлучио да остане део Југославије. Као одговор на хрватски сецесионизам створена је Република Српска Крајина. Такође, као одговор на муслиманско-хрватски сецесионизам у Босни и Херцеговини створена је Република српског народа Босне и Херцеговине (убрзо преименована у Републику Српску) која се у јануару 1992. године такође определила за останак у Југославији. У обе новостворене републике Срби су одлучили да, заједно са Републиком Србијом и Републиком Црном Гором, очувају државност Југославије.
Пошто су спољни разбијачи Југославије у мају 1992. године признали сецесију Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине, преко пријема тих република у социјалистичким границама у Уједињене нације, Република Србија и Република Црна Гора су биле приморане да 27. априла 1992. године формирају Савезну Републику Југославију. Тиме је статус Републике Српске Крајине и Републике Српске требало да буде решаван у новом контексту односно како су западни планери неметнули: у границама Хрватске и Босне и Херцеговине.
Из сведочења Томаса Патрика Милејдија, са лица места, уочавамо да Ватикан као центар римокатоличког света 1991. године предводи кампању за разбијање Југославије, заједно са Немачком, Аустријом и Италијом. Притом, хрватске паравојне формације се у то време наоружавају преко Мађарске. Рукопис римокатоличке солидарности, посебно панонске, је изричит, а основа за нови крсташки поход Хрвата постављена. Милејди још каже да је Ватикан крајем 1991. године дао рок од месец дана Сједињеним Америчким Државама, Великој Британији, Француској и другима да признају сецесију Словеније и Хрватске. Притом, Милејди не помиње ништа о оном што је говорио Мартин Шпегељ да су Американци хрватским сепаратистима крајем 1990. године обећали оружану помоћ за разбијање Југославије. Или Милејдију то није било познато или је прећутао. У сваком случају, обећана помоћ стизала је у све вишим таласима, а крунисана је цунамијем: НАТО бомбардовањем Републике Српске (1994–1995) и америчким бомбардовањем Републике Српске Крајине током хрватске акције етничког чишћења „Олуја" (1995).
Већ на самом почетку кризе уочавамо да је реч о истинском удруженом злочиначком подухвату западне цивилизације против Југославије у којем су носиоци два стуба: са римокатоличке стране Ватикан, а са протестантске стране Сједињене Америчке Државе. Југославија је у то време лидер несврстаног света ког чини већина човечанства и игра искључиво миротворну улогу. Насупрот миротворној политици Југославије, на југословенском тлу споља и изнутра посејан је рат. Насупрот намерама западне цивилизације да разбије Југославију, међународно признату државу слободарског карактера, српски народ је као изричити творац југословенске државе урадио једино што је могао – да се на почетку групише око очувања државности Југославије која је 1918. године најпре створена жртвом српског војника, снагом српског оружја и талентом српске дипломатије.
Међутим, жртва је одмах проглашена за агресора. Срби су као чувари државности постали кривци, за пример свима који покушају да се одупру „новом светском поретку". Испервертоване су чињенице о Југославији и њеним народима, сецесионисти су проглашавани за слободаре упркос томе што су своју идеологију црпели из нацистичке прошлости усташа и ес-ес дивизија. Широм Запада су ницале нове „повијести Босне" и нове „повијести Косова", а Ричард Холбрук је у казнене експедиције на Балкан стизао читајући књиге Ноела Малколма. Истоветан је сет фотографија који чине његова слика у авиону с књигом Ноела Малколма и изување ципела у терористичком леглу „Ослободилачке војске Косова".
Наравно, сво извргавање руглу истинитих догађаја настављено је и током рата на Косову и Метохији (1998–1999). ЦИА је увек била спремна да олако нађе симбол за свој сулуди убилачки поход против српског народа и Југославије. Наратив о сарајевској пијаци Маркале (1995) прерастао је у наратив о Рачку (1999) иако међународни експерти, војни и цивилни, нису могли да потврде да су Срби на тим местима починили ратне злочине. Рачак је искоришћен као повод за агресију НАТО пакта на Савезну Републику Југославију, а амерички председник Бил Клинтон је у образложењу агресије казао да се њом спречава да се понови сукоб какав је био онај светски започет у Сарајеву 1914. године када је Гаврило Принцип на Видовдан убио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, пристиглог тада да демонстрира силу против Краљевине Србије.
С тим у вези, да ли се неко данас уопште сећа да је почетак грађанског рата у Југославији датиран на ноћ између 27. и 28. јуна 1991. године када је Територијална одбрана Словеније напала Југословенску народну армију? Дакле, државност Југославије је тада нападнута, не случајно, на Видовдан. Словеначки сепаратисти су то учинили да би и на тај начин Југословенску народну армију, тада састављену од припадника свих народа и народности, приказали као српског агресора. Остаће наравно забележено да су Срби први пружили отпор „новом светском поретку" познатом касније као „глобализација" иза које се крије западни војни и економски империјализам изграђен на лажима, преварама и подлостима. Савремени креатори „новог светског поретка" су напустили тај појам јер су уочили – додуше касно – да је и Адолф Хитлер свој модел исто називао „новим светским поретком".
Проћи ће још неко време да шире буду спознате чињенице о слободарском отпору српског народа током деведесетих година 20. века. Медијски могули, заједно са својим савезницима – милитаристичким егзекуторима и економским хитменима – још увек контролишу знатан део глобалног простора. Али прилике у свету више нису исте као пре тридесетак или двадесетак година. Диктирање услова живота и смрти од стране планера западне цивилизације више није могуће како је донедавно било.
У новом контексту ће нам за неко време, које не мора да буде далеко, стићи прилика за ново окупљање српског народа. Али да бисмо ту прилику искористили, морамо већ сада да радимо на компетентном планирању будућег уједињења Републике Србије, Републике Српске и Црне Горе као садашњих и историјских држава српског народа. А уколико македонски народ жели са нама, добродошао је да о томе каже своју реч у Републици Македонији.
8-10 minutes
Dejstvo osiromašenog uranijuma koji je tokom bombardovanja bačen na Srbiju 1999. godine izaziva oprečna mišljenja stručne javnosti - od toga da je glavni uzročnik kancerogenih oboljenja, do toga da je bezopasan. Italijanski vojnici, koji su bili u misijama KFOR-a 1999. - žele da pokažu da postoji veza između municije koju je NATO koristio, njihovog boravka na Kosovu i bolesti koju imaju. Do danas je umrlo 300 italijanskih vojnika, 4.000 je bolesno, a osnovali su i društvo žrtava osiromašenog uranijuma na čelu sa bivšim pilotom Dominikom Leđerom. Vlasti u toj državi, međutim, poriču uticaj osiromašenog uranijuma na njihovo zdravlje. Tužilaštvo je pokrenulo istragu, a ekipa emisije Eksploziv TV "Prva" saznaje da Italija, ipak, šalje specijalnu misiju na Kosovo i Metohiju.
10 i 15 tona osiromašenog uranijuma bačeno 1999. na SR Jugoslaviju, najviše bombi palo na Kosovo i Metohiju Da li su uranijumske bombe razlog sve većeg broja obolelih od raka u Srbiji? Da li i danas, skoro 20 godina kasnije, stanovništvo oseća posledice i zašto su Italijani najglasniji da je osiromašeni uranijum glavni krivac što ljudi umiru - samo su neka od pitanja na koja je novinarska ekipa emisije Exploziv RTV Prva u seriji svojih emisija pokušala da da odgovore. Ekipa Exploziva posetila je meštane Belog Polja kod Peći gde je završilo najviše NATO projektila. Otišli su i u NATO baze na Kosovu, ali u Bondstilu i u italijanskoj bazi blizu Peći, kako izveštavaju - "bili su radi da pokažu koje zadatke vojnici danas obavljaju, ali o osiromašenom uranijumu nisu želeli da govore". Iz tog razloga Exploziv je otputovao u Rim i razgovarao sa vojnicima koji pred italijanskim sudovima uveliko dokazuju da su zbog mirovne misije na Kosovu dobili rak. Kako navode, "zakucali su na vrata prvom čoveku NATO alijanse". Za 78 dana akcije ''Milosrdni anđeo'' gađano je 112 lokacija u SRJ i izručeno između 10 i 15 tona osiromašenog uranijuma. Najviše bombi palo je na Kosovu i Metohiju. Prekosutra više informacija o tome do kakvih podataka je ekipa emisije došla na KiM-u. |
"Ne radi se samo o osiromašenom uranijumu. To bi bilo vrlo restriktivno. Osim njega, postoje i mnoge druge supstance koje su uticale, ne samo na zdravlje vojnika, već i na čitavo okruženje. Planiramo da odemo na Kosovo i vidimo u kojim uslovima danas vojnici tamo žive. Razgovaraćemo i sa komandantima i videti da sve greške uklonimo," navodi Đanpero Skanu iz komisije za istraživanje uticaja osiromašenog uranijuma.
To što su Italijani završili u najzagađenijem delu Kosova - vrlo brzo su se mogle videti posledice a mnoge najrazornije usledile su mnogo godina kasnije
Pukovnik Emeriko Lačeti bio je sa kolegama smešten u bazi u blizini Peći koja je, i prema podacima NATO-a, bila oblast koja je najviše gađana:
"Ta lopta je bukvalno prekrivala deo mojih pluća i srca. U početku sam mislio da sam zaradio neku infekciju. Dijagnoza je stigla dosta kasnije. Bio je to Non Hočkin limfom. Vrlo loša situacija. Rak je odstranjen, ali je i dalje rizično stanje. Mogu ponovo da dobijem."
"Upravo iz tog razloga što su Italijani završili u najzagađenijem delu, vrlo brzo su se mogle videti posledice, a mnoge su usledile mnogo godina kasnije. Upravo te su i najrazornije," kaže bivši pilot Dominik Leđero.
Nezavisna novinarka Marilina Veka takođe govori o svom iskustvu:
"Prvo pitanje koje su mi postavili lekari kada sam stigla u bolnicu bilo je - da li si bila u ratnoj zoni? To je bilo prvo pitanje, jer nisu to mogli drugačije da objasne. Neznanje u pravom smislu reči. Ništa nisu znali o tome. Na primer, jedan vojnik koji je bio vrlo fin i sa kojim sam sarađivala, nakon povratka kući dobio je rak štitne žlezde. To je veoma karakteristično za izloženost osiromašenom uranijumu. Bio je krupan i jak čovek i rekao mi je: 'Ja sam bolestan. Imam rak.' Rekla sam mu da rak ima zbog kontaminacije. 'Stvarno? Nisam razmišljao o tome'."
Nakon samo šest meseci boravka tamo vojnici su se vraćali bolesni. Prvo suđenje zbog osiromašenog uranijuma 2008.
Ako u prošlosti nije bilo mogućnosti da se dokaže veza između kancera i boravka u područjima koja su gađana uranijumskim bombama, danas u Italiji postoji advokat koji dokazuje da su vojnici bili u pravu.
Anđelo Tartalja podseća da je prvo suđenje u Italiji zbog slučaja osiromašenog uranijuma bilo 2008. godine:
"Jedan od najvećih sudova u Evropi potvrdio je vezu između bolesti i osiromašenog uranijuma. Smatram da je ta godina i bila moj početak. Bavim se vojnim pravom. Tada je vojnik Andre Antonaši želeo javno da govori o problemu na televiziji, ali samo u mom prisustvu. Vojnik je pristao da da uzorak krvi doktorki Gati. Radeći nano dijagnostiku, dokazala je da u njegovom tkivu postoje nano čestice teških metala."
"Nakon samo šest meseci boravka tamo vojnici su se vraćali bolesni" - potvrđuje i doktorka Gati.
Doktorka Antioneta Gati je član evropskog tima stručnjaka koja analizira uticaj radioaktivne prašine na zdravlje. Ekipi Eksploziva otvorila je vrata svoje laboratorije u Modeni i pružila uvid u svoja istraživanja:
"Potvrdila sam da je bilo zagađenja životne sredine, da su oni bili tamo i to je bio prvi korak ka otkrivanju bolesti. Problem je što su ovo vrlo male čestice, prečnika ispod jednog mikrona. Ako se udahnu, zaustavljaju se u plućima. Nakon toga dolaze u krvotok i mogu da se mešaju sa sastojcima krvi, ali takođe mogu da dospeju u jetru i bubrege i mogu da ostanu tamo."
"Uranijumska vojska": Italijanski vojnici nisu bili zaštićeni kao američki
Iako država Italija tu vezu negira, oformila je i posebnu komisiju da ustanovi istinu. Sastanku ove komisije u Rimu prisustvovala je i ekipa Eksploziva. Predstavnici italijanskog parlamenta, doktori i vojni stručnjaci, pored ostalih pitanja o mogućem uticaju osiromašenog uranijuma po ljudsko zdravlje, bavili su se i pitanjem zašto su Italijani u kontaminiranu zonu poslati bez adekvatne zaštitne opreme:
"Istina je da su na Kosovu američki vojnici bili ultra zaštićeni, više zaštićeni nego italijanski. Nadamo se da se to više neće ponoviti i zato radimo na zakonskim predlozima," navodi Đanpero Skanu.
Greška Italije: Nije htela zaštitnu opremu za svoje vojnike da ne uznemiruje porodice
Još jedna nezavisna novinarka - Mari Taljacuki, istraživala je vezi između boravka u mirovnim misijama i bolesti koju su vojnici kasnije dobili. Zbog rezultata koje je otkrila, sa bivšim pilotom Dominikom Leđerom napisala je knjigu "Uranijumska vojska":
"Ovo je priča o vojniku Đan Luki Denize koji je bio na Kosovu i u Avganistanu. On je jedan od vojnika koji nisu bili zaštićeni. Ovde ga vidite kao zdravog i srećnog momka," govori Mari, pokazujući na fotografiju u svojoj knjizi, i dodaje: "A na sledećoj fotografiji je bolestan."
"Ako bi država obezbedila posebnu opremu za misiju, rizikuje da roditelji, majke ili žene - vide tu posebnu zaštitu i onda bi se svi digli na noge. Čemu to? Država ne želi da uznemiri narod i da pravi feštu od toga," objašnjava ova novinarka.
Da je upravo italijanska država ta koja je napravila grešku, misli i nekadašnji komandant u pomorskoj floti NATO-a u Sredozemlju, Falko Akame:
"Ta zaštita podrazumeva zaštitne čizme koje su otporne na uranijumski prah. Naši vojni stručnjaci moraju da budu svesni da je napravljeno u SAD..." rekao je ovaj bivši komandant.
Italija pokušava da ovo pitanje drži dalje od javnosti
Iako postoje presude u kojima je Italija dužna da isplati odštetu na ime bolesti od osiromašenog uranijuma, ona i dalje "o tome ćuti".
"Ne žele o tome da govore. Pritajeni su. Zato što znaju da je to pitanje kao bomba koja može da eksplodira. Sve dok budu mogli, ćutaće o tome," kaže novinarka Veka.
"Vidite li ovo? Oni i pored ovoga kažu da osiromašeni uranijum nije korišćen. Ovo su posledice njegove upotrebe," pokazuje druga novinarka - Taljacuki - fotografije obolelih iz svoje knjige.
"Nije u pitanju novac. U pitanju je pravda. Italija godinama pokušava da doda neke zakone koji bi se odnosili na vojnike koji su bili na Balkanu i pomoću kojih bi pokušala bukvalno da se nagodi sa vojnicima bez ikakvih suđenja, skidajući tako svu odgovornost sa sebe. Ja pokušavam da dokažem da odgovornost postoji," naglasio je advokat Tartalja.
Поделите:
FacebookTwitterGoogle+EmailViberFacebook MessengerCopy Link
Италијански војници који су били у мисијама KФОР желе да покажу да постоји веза између болести које су добили и њиховог боравка на Kосову и Метохији.
Дејство осиромашеног уранијума који је током бомбардовања бачен на нашу земљу 1999. године изазива опречна мишљена стручне јавности – од тога да је главни узрочник канцерогених обољења, до тога да је безопасан.
За време бомбардовања 1999. на територију Србије бачено је између 10 и 15 тона осиромашеног уранијума, а највише је бачено на KиМ.
„Kада пореде колика је то радиоактивност уранијума неко је израчунао да килограм банана једнако је килограм осиромашеног уранијума", наводи радиолог Александар Ивковић.
Међутим, докторка Антионета Гати, каже: „Након само шест месеци боравка тамо војници су се враћали болесни".
До данас је умрло 300 италијански војника, 4.000 је болесно, а основали су и друштво жртава осиромашеног уранијума.
Б92
