91.222.7.144

Убиство Јустиције, истине и правде у Хашком трибуналу

Александар Михаиловић

4-5 minutes

---

Завеса је свечано спуштена у Хагу, а светски званичници су хвалоспевима том не/суду одржали опело истини и правди које су сахрањене заједно са жртвама злочина и злочинаца који су формирали овај тзв.суд да би себе и своје плаћенике егзекуторе опрали, свалили кривицу на жртве и за историју оставили лажи, неистине и ново семе мржње и зла.

Када је суд у Хагу формиран истицано је да је циљ истог да се дође до истине, правде за жртве и да се створе услови за изграђивање суживота на просторима бивше Југославије, јер, без те истине и правде ишло би се у нове поделе и тензије.

 На свечаном затварању суда, који ће егзистирати још неко време док се не заврше поступци по жалбама и преузимања архивске грађе, на тоне докумената који требају да послуже науци, истраживањима, проучавањима и за историју правосуђа и свих заунтересованих, пре свега зараћених и опседнутих мржњом која је донела на стотине хиљада жртава, на хиљаде милијарди евра штете и последице које ће трпети и бројне наредне генерације. О дометима и „заслугама" суда на том плану се говорило у суперлативима, у чему је предњачио ГС УН Гутереш.

 Међутим, хашки суд се претворио у казамат за истину, правду и за стварање лажне историје. Изневерено је све што је прокламовано, а бројна кукавичја јаја су остављена у архивама које ће преузети зараћене државе.

Та лажна документација, ослобођена од доказа против правих злочинаца и њихових плаћеника, егзекутора и извршилаца, о чему је писала и бивша главна тужитељка Карла дел Понте, и признала да је уништавала доказе за злочине против Срба, не каже и по чијем наређењу, али се зна, оних који су формирали овај несуд и плаћали особље које ће реализовати други део пакленог плана за уништавање СФРЈ, СРЈ и Србије посебно. Најбоље за историју је да се на њу не чека, да се још сада издвоје праве чињенице и докази које имамо и да се све оно што је фабриковано, лажно, фризирано и конструисано стави у посебни део као доказ злочина према истини, правди, убијања Јустиције и пљувања по жртвама. Несме се дозволити да се млади и будућа поколења васпитавају на лажима и неистини, што ће створити нове неслоге, тензије, сукобе и можда ратове.

 Завеса је свечано спуштена у Хагу, а светски званичници су хвалоспевима том не/суду одржали опело истини и правди које су сахрањене заједно са жртвама злочина и злочинаца који су формирали овај тзв.суд да би себе и своје плаћенике егзекуторе опрали, свалили кривицу на жртве и за историју оставили лажи, неистине и ново семе мржње и зла.

 Хашки не/суд ће остати упамћен и као место нових злочина над онима које не би могли да осуде и поред свих лажи и фабрикованих доказа и лажних сведока, а на начин да им је ускраћивано лечење или су погрешно лечени. Слика истог је самоубиство Праљка у судници. Незапамћено је у историји правосуђа било где да је суд пуштао на привремену слободу окореле злочинце да би убијали сведоке својих злодела, а забрањивао лечења тешко оболелих у правим болницама и државама које су давале гаранције за то.

Спуштена је завеса али су највећи злочинци остали на слободи и историјској позорници, неки су награђени функцијама и положајима, те су остављени да уз лажну судску документацију сведоче о наводним злочинима својих жртава и да граде лажну историју. Судијама, тужиоцима и злочинцима ће долазити у кошмарне снове посебно  жртве које су претворене у резервне делове а да ни један злочинац није ни осуђен ни процесуиран.

 Остаће некажњени злочини и за незаконито и мимо знања и одобрења СБ УН геноцидно рушење, убијање, тровање Србије и геноцидно санкционисање исте, све на бази лажи и превара, које су и признате али виновници су остали ван домашаја правде, као и они који су убили ЈУ и раздржавотворили српски народ, а матичну државу му комадају и пљачкају, неки су добили и Нобелове награде за мир и огромне паре.

Пуковник у пензији

 

91.222.7.144

Како је Србија систематски уништена од — приватизације

Владимир Судар

8-10 minutes

---

Уколико дође до продаје стратешких ресурса у државном власништву, биће то велика економска штета, али ће олигархијске групе које буду то продавале остварити велику материјалну корист, а положај радничке класе ће бити још гори, сматра др Марија Обрадовић, аутор књиге „Хроника транзиционог гробља".

Приватизација не може бити поштена јер нема емпиријског доказа да је иједна приватизација икада била поштена. Приватизација је једна шпекулативна активност, и она је увек на штету фирме која се приватизује, а нарочито запослених. То је један од најразвијенијих облика пљачкања радничке класе, каже за Спутњик др Марија Обрадовић, сарадница Института за новију историју Србије.

 

У својој новој књизи „Хроника транзиционог гробља" у којој је анализирала приватизацију у Србији од 1989. до 2012. године, емпиријски је доказала да је циљ приватизације био промена својинске структуре друштва, а не унапређење ефикасности привређивања, било појединачне фирме, било економског система у целини.

Србија, Кина, Камбоџа…

„На примеру Србије то је потпуно евидентно. Путем приватизације уништено је 98 посто индустријског потенцијала Србије а у индустрији је радило више од милион људи, а ниво националног дохотка, односно бруто друштвеног производа данас је знатно мањи него што је био на почетку, 1989. године, с тим, што је индустријска производња данас, на нивоу из 1970. године", каже Обрадовићева.

Она додаје да Србија откад врши приватизацију друштвене својине није у стању да стигне ниво БДП-а какав је био на самом почетку, 1989. године. А како сада иде раст, вероватно га никад неће стићи, или ће га стићи „у некој далекој будућности".

„Приватизација је у целој источној Европи и СССР-у довела до знатног урушавања друштвено-економског положаја радничке класе. Данас је цена рада у Србији нижа него у Кини или Камбоџи. На почетку приватизације, Србија је имала просечну плату од 1.500 марака, а сада, за минималну плату која износи 140 динара по сату, ради 350.000 људи", додаје др Марија Обрадовић.

Саговорница Спутњика наглашава да сви емпиријски, економски показатељи показују да циљ приватизације није био економски развој, већ политички интерес који подразумева промену својинске структуре друштва, односно, како каже чешки марксистички филозоф Карел Косик — реч је о удару контрареволуције, а приватизација је једна од главних мера тог таласа.

Контрареволуционари — Хитлер, Тачерка…

 „Истакла бих занимљиву чињеницу да ни Југославија ни СССР нису имали негативне стопе друштвеног раста пре приватизације, а да се након тога годинама суочавају са негативним стопама, што потврђује тезу да је реч о мери контрареволуције", каже она.

И кроз историју се показало да је приватизација била мера контрареволуције. Прву приватизацију у Европи извршила је 1933. године Хитлерова фашистичка влада, и њен циљ је био приватизација имовине национализоване током Вајмарске републике.

„Током Вајмарске републике ниво национализације био је јако висок, као у СССР-у, и многи западноевропски теоретичари сматрају да је финансијски капитал подупро формирање Националсоцијалистичке партије да би поништио национализацију".

Кад је реч о економском бољитку који доноси приватизација, истиче да у Великој Британији, за време владе Маргарет Тачер, после приватизације железница, оне нису постале ни ефикасније, ни боље, ни јефтиније. У Италији је ′90-их година приватизована „Ал Италија", а приватизација је довела само до тога да је велики број људи изгубио посао, а цена карте је јако порасла.

Деца комунизма

Приватизација у земљама бивше СФРЈ није довела ни до каквог економског просперитета. Изузев Словеније, ниједна република није достигла ниво националног дохотка из 1989. Међутим, Словенија је тај ниво достигла 2008. кад почиње светска економска криза, и тада почиње пад националног дохотка и индустријске производње.

 „За разлику од земаља које су имале брзе приватизације, у Словенији је тај процес био јако контролисан и јако дуг. С једне стране, приватизација је најмање оштетила привреду у Словенији, међутим, морамо да кажемо да су у тој приватизацији нестале неке значајне словеначке фирме, попут 'Елана'. Неке су успеле да преживе, попут 'Горења', а има таквих фирми и у Србији, попут 'Металца' или 'Ниш експреса', али то су фирме где је радничка класа била организована и успела је да их преузме путем радничког акционарства", истиче Обрадовићева.

На питање да ли је циљ транзиције био довођење бивших социјалистичких земаља у полуколонијални положај, каже да је та теза била веома распрострањена почетком ′90-их у Великој Британији. Професор економије на Лондонском универзитету доказивао је да је промена у источној Европи и распад СЕВ-а био пут за враћање источноевропских земаља у положај европске периферије, и он је истицао значај „спољног фактора".

„Међутим, истраживања која сам ја радила ту тезу донекле проблематизују. Мислим да је кључ за све што се десило у СССР-у, Источној Европи и Југославији, у формирању унутрашњих снага контрареволуције. Велики број људи у Србији који су почетком ′90-их отварали своје приватне фирме или су учествовали у приватизацији друштвених, били су директно део комунистичке номенклатуре, или су то била њихова деца. То су показали резултати истраживања која су рађена ′90-их. Једно истраживање јавног мњења из 1989. показало је да је за приватизацију, односно одређене економске промене, било 66 одсто припадника комунистичке номенклатуре, док је 58 одсто радничке класе у Југославији подржавало федералну Југославију и социјалистичко самоуправљање. Дакле, теза да су контрареволуцију извели комунисти само је донекле тачна".

Бог, домовина, нација…

Др Марија Обрадовић сматра да без ратова приватизација не би била могућа. Без националистичке и клерикалне пропаганде, оваква приватизација не би била могућа јер је путем те идеологије и ратова дошло до дезорганизације и дезоријентације радничке класе.

„Јасно је да је велики број припадника радничке класе подржао националистичку политику зато што је била праћена нетачном тезом да је свака нација у Југославији економски оштећена и стварана је лажна слика код људи да ће стварањем националних држава и приватизацијом доћи до бољег материјалног положаја. Мислим да се сада код већине припадника радничке класе ствара свест колико су преварени", каже она.

Рат је допринео да се стварањем једног нерегуларног система изврши приватизација која се на целој територији Југославије спроводила и током ратова.

„У књизи доносим документ из 1999. са састанка одржаног у СПС-у где они усред бомбардовања, у априлу месецу, доносе закључак да требају убрзати приватизацију. У смислу — можда ћемо сада изгубити власт, па да узмемо шта можемо".

Биће још „Агрокора"

Фирме попут „Агрокора" не могу опстати зато што приватизација никада и нигде није довела до повећања економске ефикасности. Све фирме настале током приватизације очигледно немају економску будућност, истиче Обрадовићева.

„Пример 'Агрокора' је највидљивији, али имамо и огроман број фирми и у Србији и у Хрватској које су потпуно нестале у току процеса приватизације, а које су биле јако успешне друштвене фирме. А те фирме које су настале спајањем одређених елемената различитих фирми друштвеног капитала, као што је 'Агрокор', показују да шпекулантски начин организације производње не може бити профитабилан ни ефикасан, нити да могу опстати на дужи рок. Мислим да ће случајеви попут 'Агрокора' бити све чешћи и чешћи. И у Словенији, а нарочито у Србији. Нажалост".

Кад је реч о могућој продаји стратешких ресурса попут „Телекома" или пољопривредног земљишта, истиче да приватизација великих система нигде у свету није била ефикасна. Подсећа да је приватизација јавних предузећа у Србији предвиђена законом из 2014. и ако до тога дође, биће то велика економска штета, али ће олигархијске групе које буду то продавале остварити велику материјалну корист, а положај радничке класе ће бити још гори.

(Спутник)

 

Сензационално: Од последица уранијумског зрачења на Космету умрло 348 италијанских војника!

Зоран Влашковић - Сензационално: Од последица уранијумског зрачења на Космету умрло 348 италијанских војника!

четвртак, 14. децембар 2017. | КМ Новине 0

Save Save

---

Италијанска новинска агенција АНСА објавила је (13. децембра 2017.г. среда) да је до сада 348 италијанских војника који су били у мировној мисији на Косову и Метохији умрло од последица урранијумског зрачења (тровања).

 

DALJE…. http://www.kmnovine.com/2017/12/348.html

rs-lat.sputniknews.com

Tamni vilajet: Srbiji spremaju sudbinu Ukrajine, ne samo zbog Vojvodine i Sandžaka (video)

Sputnik

6-8 minutes

---

Srbija treba da se okane lažnih simetrija u odnosima sa Istokom i Zapadom i da načini jači iskorak prema Moskvi, smatra docent dr Srđan Perišić sa Fakulteta za međunarodnu politiku i bezbednost. On ukazuje na iskustvo Ukrajine, koja je u trci za evropskim snom zapala u haos i osiromašenje.

https://youtu.be/bTBvwoKg83I

Perišić ističe da Srbija ne može očekivati da će rešiti svoju ekonomiju i privredu tako što će nam neko slati dobre projekte iz Brisela ili veliki novac jer je i EU u teškoj situaciji.

„Traže nešto od nas, pritiskaju nas, a istovremeno na Zapadnom Balkanu žele da naprave neku posebnu mini-uniju, koja će imati samo kopču sa EU kada se ona transformiše", upozorava Perišić, napominjući da će se pravac transformacije znati nakon što se u Nemačkoj formira nova vlada.

„Ali je sigurno da Zapadni Balkan neće postati član Evropske unije, nego da će biti prostor za evropsku robu. Time upravo hoće da nas odvoje od Rusije, od kineskog 'Puta svile' i da i dalje budemo u mraku. Kad pogledamo Evropu i Balkan u energetskom smislu, videćemo da je to taman prostor. Nema nikakvih projekata, gasovoda. Tamni vilajet. Krive su za to sve naše prethodne vlade, Evropska unija koja to ne dozvoljava i naravno Amerika, koja je iza svega toga dosad stajala. Energetski razvoj nećemo dobiti iz Brisela. Zna se gde je gas i odakle može da dođe. Može da dođe samo iz pravca Rusije", objašnjava naš sagovornik, koji veruje da je budućnost Srbije upravo u okretanju prema Rusiji.

Na pitanje zbog čega je ono što se dešava u Ukrajini važno za nas u Srbiji i zašto se stalno pominje ukrajinski scenario, Perišić kaže da se takav scenario pominje u kontekstu mogućnosti da Srbija promeni svoju spoljnu politiku.

© Sputnik/ Vitalij Belousov

„Šta ako Vlada Srbije umesto jasnih želja za učlanjenje u Evropsku uniju počne sadržajniju ekonomsku i političku saradnju sa Moskvom, odnosno sa njenim geopolitičkim projektima, njenim savezima, Evroazijskom unijom i Organizacijom o kolektivnoj bezbednosti. Tačnije, da intenzivira saradnju koja već postoji. A ta saradnja je u ovom trenutku fantastična, imajući u vidu da je od 2001. do ovih godina nije praktično bilo, izuzev po pitanju Kosova", navodi ovaj ekspert, koji smatra da „ukrajinski scenario" u Srbiji nije realan.

Međutim, dodaje, može se desiti da se Srbiji nakon Kosova postavi i pitanje Vojvodine i Sandžaka.

„To su sve bolne tačke koje nas očekuju posle razgovora sa Prištinom. Opet, sada imamo opciju koju nismo imali devedesetih, da se od takvih scenarija odbranimo oslanjanjem na poredak koji izrasta, taj policentrični poredak, gde se jasno uočava pol Rusije i pol Kine. To nismo imali pre 15 godina. Kina nije uopšte bila prisutna na ovom prostoru, a sada je prisutna. Mi se moramo okrenuti ekonomski saradnji sa Kinom i sa Rusijom i upravo će ta saradnja da spreči bilo kakav negativni scenario", ocenjuje Perišić.

A kako on izgleda, vidi se na primeru Ukrajine. Tamošnju situaciju Perišić opisuje kao tragikomičnu, o čemu svedoče i scene koje se poslednjih meseci i nedelja događaju u Kijevu. Reč je o sukobu aktuelnog predsednika Petra Porošenka i bivšeg predsednika Gruzije, a zatim gubernatora Odeske oblasti Mihaila Sakašvilija koji se okrenuo protiv vlasti, iako ga je Porošenko kao prijatelja i druga sa studija doveo u Ukrajinu. Po mišljenju Perišića, iza svega stoje američke službe bezbednosti jer je Sakašvili njihov projekat.

Novinar iz Donbasa Sergej Belous kaže, s druge strane, da što je gora situacija u Kijevu, to bolje za Donbas.

„Manje će obraćati pažnju na Donbas. Ljudi se ovde nadaju da će u Kijevu bar na neko vreme da zaborave na rat, pa će manje ljudi stradati", ističe Belous.

Što se tiče unutarpolitičke situacije u Ukrajini, on smatra da su lične ambicije Sakašvilija bile isuviše jake da bi sačuvao prijateljstvo sa Porošenkom, a drugi faktor je što je Sakašvili čovek Amerike, a ne samo prijatelj Porošenka.

„Postoji i verzija koja kaže da su oni zbog toga što su prijatelji zajedno napravili ovaj cirkus da bi skrenuli pažnju sa velikih problema koje ima ukrajinski narod", navodi Belous. Podsećajući na loše ekonomske prilike u Ukrajini, gde je prosečna plata oko 150 evra, on upozorava da ima mnogo razloga za „novi Majdan, a ovako je sva napetost u društvu kanalisana na mitinge Sakašvilija, koji nemaju nikakvih objektivnih zahteva koji bi učinili život Ukrajinaca boljim".

Na pitanje kako objašnjava da, iako je Ukrajina zbog evropskog sna okrenula leđa Rusiji, sada i neki u Evropi njoj okreću leđa, poput Poljske, Belous kaže:

„Čak i oni koji su smatrali da Ukrajina može da bude dobar partner, vide da je ukrajinski državni vrh totalno poludeo. Zvaničnici iz Poljske sada daju izjave da Poljska može da preživi bez Ukrajine, a to je rečeno posle izjave ministra spoljnih poslova Ukrajine Pavela Klimkina da bez ukrajinskih radnika Poljska ne može da preživi", ukazuje Belous i podseća da ništa bolje ne stoje ni odnosi Ukrajine i Mađarske, zbog Mađara koji u sve većem broju napuštaju Zakarpatje.

Kad je reč o situaciji u Donbasu, Belous upozorava da je ona u ćorsokaku.

„Pokazalo se da je Minski sporazum mrtav i da niko ne planira da ga ispuni. Čak imamo zvaničnu izjavu ministra unutrašnjih poslova Ukrajine Arsena Avakova da je taj sporazum mrtav, a njegov bivši savetnik Anton Geraščenko je izjavio da Ukrajina nikad nije ni planirala da ispuni taj sporazum, nego ga je samo koristila da kupi vreme, da formira jaču vojsku, da posle krene u napad", navodi naš sagovornik, napominjući da se u Donbasu nadaju da će biti pronađen neki novi format pregovora.

Po mišljenju Perišića, Minski sporazumi nisu profunkcionisali jer Kijev mašta o tome da pobednički uđe u Lugansk i Donjeck.

„Međutim, to se ne može desiti. Ne mogu oni da imaju svoju 'Oluju', kao što možda Hrvati predlažu Kijevu, jer je iza Hrvatske stajao NATO i američka podrška iz vazduha. Zbog toga je sada ta pat-pozicija. Čeka se novi format, čeka se vlada u Berlinu koja još nije formirana, čeka se ko će biti kancelar, kako će Nemačka da definiše svoju politiku u istočnom pravcu. U Normandijskoj četvorci nema SAD, a one kontrolišu i Porošenka i Sakašvilija. Minsk 1 i Minsk 2 nisu uspeli zato što Kijev čeka veliko naoružanje, čeka da im pomogne vojni angažman SAD. Do toga nikad neće doći, ali uvek mogu biti instruisani, što se i dešava. A Ukrajina zbog toga propada", zaključuje Perišić.

 

b92.net

"Nakon dugo godina Balkan je ponovo postao problem"

8-10 minutes

---

Američki stručnjak za Balkan Danijel Server komentarisao je to što je Balkan ponovo istaknut kao problem u pogledu stabilnosti u brošuri nevladine organizacije.

Izvor: Tanjug utorak, 12.12.2017. | 22:30

Foto: Tanjug, arhiva

Server je naglasio da je to prvi put posle više godina, ali da ima država koje pokušavaju da idu napred, poput Srbije i Crne Gore.

"Bez obzira na napore, postoje rizici. Rusima se ne dopada šta rade Crnogorci, imamo otpor na tom putu. Ali nema ništa novo što se može reći za građane Balkana", kazao je Server za N1, komentarišući brošuru koju je izdao američki nevladin Savet za spoljne odnose o potencijalnim pretnjama za SAD u narednoj godini.

Kako kaže, ne misli da Savet smatra da se Balkan treba više plašiti.

"Veliki broj ljudi je zabrinut zbog nestabilnosti i mislim da ljudi na Balkanu sada imaju moć da spreče neke stvari i da se vratimo na stabilan evropski put jer ipak imamo države koje pokušavaju ići naprijed poput Srbije i Crne Gore", kaže on.

U toj brošuri su po stepenu rizika za bezbednost regioni svrstani u 3 kruga pri čemu se region Zapadnog Balkana našao u krugu broj 3.

"Ničeg u tom izveštaju nema što ljudima na Balkanu već nije poznato. Bilo je nekih sukoba, poput onoga u makedonskom parlamentu. Sve se to može proširiti ili da se situacija pogorša. Imate određene islamističke ekstremiste u BiH koji dolaze iz inostranstva. Međutim, imamo i nacionalističke ekstreme koji vole oružje i sukobe. Mislim da se mora primetiti da je prvi put nakon mnogo godina Balkan postao ponovo problem", kaže on.

To što je u kategoriji 3 znači da imamo i većih problema od Balkana, ali je Savet ponovo pomenuo Balkan nakon dugo vremena, upozorava on.

"Ljudi su zabrinuti, ne samo u ovom regionu, mislim na područje istočne Evrope. Pogledajte Poljsku, zatim rusko destabilizovanje baltičkih zemalja. To je globalni problem. Balkan je samo jedan od regiona. Rusi su delimično uspešni, ali ne preterano", prokomentarisao je Server.

Komentarišući izjavu bivšeg visokog predstavnika u BiH Volfganga Petriča koji je rekao da je BiH najslabija karika na Balkanu, Server navodi da misli da je on tehnički u pravu.

"Mirovni proces na Kosovu je krenuo bržim putem nego što to radi BiH. BiH i dalje trpi Ustav koji su Amerikanci nametnuli i mislim da je teško upravljati državom u takvoj situaciji i teško je rešiti ovaj problem jer vam treba dvotrećinska većina u Parlamentu. Sve to utiče na život. Mislim da je BiH zaista ugrožena pogotovo jer Dodik traži podršku Rusije", smatra Server.

Komentarišući trenutnu situaciju na Balkanu nakon presuda Ratku Mladiću, Jadranku Prliću i ostalima, on kaže da presude Haškog tribunala nisu doprinele pomirenju i da su se tenzije povećale što nije bila namera kada je formiran Tribunal.

 

ЧЕДОМИР АНТИЋ: Отровани суд

iskra.co

ЧЕДОМИР АНТИЋ: Отровани суд | ИСКРА

5-7 minutes

---

06.12.2017. - 20:47

 

(Чедомир Антић) Фото: intermagazin.rs

Хашки суд је последњи пут пресудио у садашњем облику. У извесном, поетском смислу, ова пресуда заокружила је рад суда и морално га усмртила.

Основан са великим надама и намерама, у једном свету који се чинио заокружен и спреман за „крај историје" постао је убрзо оно што су желели најгори и најнеискренији међу његовим оснивачима: оруђе неколико западних сила са једнократном употребом. Југословенскенароде није помирио. Правду није донео. Оштећени се жале на чињеницу да су осуђене стотине а погинуло више од стотину хиљада људи. Хашка правда, уосталом није донела оно што су раније доносиле победе у рату – освету, плен и уништење поражених. Ако је неко победио у југословенским грађанским ратовима, то су онда биле САД и савезници. Колико год неправедне према српском народу, вође САД не сањају дрво са сабљама уместо лишћа, нити хоџу како пева са Ајфеловог торња – снове многих, од бега Османа до Алије Изетбеговића. Не привиђа им се ни земља „чиста као у Звонимирово вријеме" нити певају „градишким месарима". Не куну се у мирољубиве намере у прошлости, а кличу некаквим нацистичким слугама које „Дрину воду прегазише и Србију попалише"… Хашке судије требало је, очигледно је то данас, да успоставе некакву равнотежу, сличну размери наоружања армија СР Југославије, Р. Хрватске, Муслиманско-хрватске Федерације и Републике Српске. Требало је времена, али су то и учинили. Ваљало је и да направе преседан са међународним суђењима шефовима „отпадничких" држава.

Да ли су у Вашингтону данас задовољни? Можда би и били да се пред једним оваквим судом до данас нашао и Путин или макар ајатолах Хамнеи. Време се променило. САД су изгубиле многе ратове, међу њима и неке у којима нису учествовале. Крај рада Хашког суда зато долази као двадесетогодишњица матуре некоме ко је кратко време раније изгубио посао и пропио се… Као подсећање на чињеницу да је могао поћи другачијим и бољим путем.

Хашке судије осудиле су шесторицу политичара и генерала босанских Хрвата на више од једног столећа робије. За ове људе који су већ провели године у затвору, ова пресуда није могла значити много у смислу одслужења казне. Рецимо, генерал Слободан Праљак провео је у притвору тринаест година. Према правилима трибунала могао је изаћи на слободу после две трећине казне проведене у притворској једниници – дакле већ током следеће године. Ипак, Праљак је после изрицања коначне пресуде рекао судијама да није злочинац и да одбацује њихову пресуду. Театрално, али смело и са великом дозом достојанства и трагике у гесту, Праљак је потом подигао некакву посудицу и попио отров. Ускоро је умро.

Праљакова смрт засенила је изречену пресуду. Као и сваки тешки, братоубилачки,грађански рат и овај има само жртве. Оне које су заборављене, па макар суд у служби империје чији злочинци у југословенским ратовима никада неће бити кажњени, и изрекао пресуду онима који су их убили или мрцварили. Али и једног генерала чији су војници убијали цивиле и мучили затворенике који су скапавали од батина, врућине и жедни пили сопствени урин… Праљака, који не жели ни слободу под жигом срама пресуде, па радије бира смрт. Будуће генерације које ће се мрзети и којима ће суд (који што би рекао мостарски професор и хрватски националиста Нино Распудић воде „исхлапијеле сподобе") бити само аргумент за мржњу и оправдање сваког могућег, можда и тежег осветничког злочина…

Остаје и чињеница да после четврт века постојања овог суда нико није ништа научио. Србе су грдили што нису прихватили да два милиона њихових сународника постану мањина без права, оцрњени као најгори од оних чији су преци Хитлера звали „течо", а Ћесара „бабо". Подржавали су, међутим, херметичну скупину алпских Словена која је била спремна да заустави кретање галаксије Млечни пут због стратешке морске пучине на Пиранском у којој кажу да обитавају велика јата риба. Хрватска је у ратовима захваљујући заштити САД, СР Немачке и Свете столице победила. Ентитет у БиХ није добила зашто што је Туђман желео целу Федерацију БиХ и добио је обећање да ће је интегрисати иконфедералним везама повезати. Изгубила је две општине у Посавини да би добила половину Босанске Крајине. За злочине над Србима Хрвати практично нису осуђивани. Међутим, Хашки трибунал им је пресудом шесторки и посебно њеним делом према коме је хрватска влада на челу са Туђманом повела „заједнички злочиначки подухват" ради стварања Велике Хрватске, што у случају Србије није пресуђено, показала пре свега да нису били субјекат већ објекат у ратовима. Били су пион и треба да буду тога свесни и срећни са свим оним што су добили.

Видимо, међутим, да нису срећни и да су њихове реакције оштре и радикалне. Само што су њихови аргументи помало буџави – Срби их износе већ две деценије.

intermagazin.rs, Напредни клуб

Тагови: Хашки трибунал, Чедомир Антић

 

НАТО и ЕУ већ 25 година све раде против српског народа

in4s.net

Раковић: НАТО и ЕУ већ 25 година све раде против српског народа

ИН4С

12-16 minutes

---

 

Пише: Александар Раковић, историчар

Евроатлантске структуре Запада (НАТО пакт као војно крило и Европска унија као политичко крило), посебно „дубока држава" у Сједињеним Америчким Државама и „бриселска бирократија" Западне Европе, бесомучно су више од 25 година преко својих војних и политичких институција, обавештајних агентура, мултинационалних корпорација, судова, медија, лобистичких група, невладиних организација, квазинаучне и квазикултурне елите, „комадали" југословенску и српску државност и „драли кожу с леђа" српском народу.

Срби су од стране западних империјалиста оптужени за распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и грађански рат (1991–1995), оптужени су за поход на косовско-метохијске Албанце и тиме су заправо сами криви за то што је НАТО пакт са „Ослободилачком војском Косова" извршио агресију на Савезну Републику Југославију (1998–1999). У западној јавности је створен утисак да је протеривање Срба из Републике Српске Крајине, западних и централних делова Босне и Херцеговине, Сарајева, Косова и Метохије било хуманитарна интервенција, тада често називана „реакцијом међународне заједнице против Слободана Милошевића".

У ратовима против српског народа деведесетих година 20. века, дакле, све је било дозвољено. Креатори разбијања Југославије, и споља и изнутра, нису се штедели да што више критикују српски народ како би у својој јавности створили слику да је у борби против Срба легитимно бити лажов, преварант и подлац. Јер и када се накнадно сазнало за лажи, преваре и подлости у новом империјалном походу на православну Европу – на простору српских земаља и Југославије – у друштвима Запада није било готово никакве реакције.

 

Ратови против српског народа деведесетих били су права бизарност, чињенице су извртане и первертоване да би се остварио циљ разбијања две Југославије и окупације српских земаља од стране евроатлантске алијансе, западних чиновника и мултинационалних корпорација. Семјуел Хантингтон у књизи Сукоб цивилизација (Подгорица–Бањалука, 2000) пише да су Срби у ратовима деведесетих имали велики недостатак – били су део православне цивилизације. Према Хантингтону, војна и економска навала на српски народ деведесетих био је поход западне цивилизације на православну цивилизацију. То, дакле, тврди амерички стратег.

На готово директан начин то у својим мемоарима под насловом Велепосланикова прича: Сједињене Америчке Државе и Ватикан у свјетској политици (Загреб, 1997)  потврђује бивши амерички амбасадор у Ватикану, Томас Патрик Милејди. Он тврди да је Ватикан крајем 1991. године са Немачком, Аустријом и Италијом био на челу таласа за признавање сецесије Словеније и Хрватске од Југославије. Признавање сецесије значи у том случају ништа друго до разбијање државе.

Света столица је само остала доследна политици рушења српске и југословенске државности. Ватикан је с нелагодом гледао на територијално проширење Краљевине Србије у Балканским ратовима (1912–1913), радио је на томе да Аустро-Угарска збрише Краљевину Србију (1914–1918), деловао је да спречи југословенско уједињење после Првог светског рата (1918), залагао се за разбијање Краљевине Југославије (1941), предњачио је у разградњи социјалистичке Југославије и војном кажњавању Срба (1991– 1995), подржао је намере да се укине Република Српска (2005), подржао је сецесију Црне Горе из заједничке државе са Србијом (2006).

Милош Ковић ми је причао о ставу Жарка Видовића да су за дисциплиновање православних Срба задужени суседни народи који носе „панонски римокатолицизам": Хрвати, Мађари и Немци. Ковић има аргументе када тврди да су Хрвати у грађанском рату у Хрватској и Босни и Херцеговини (1991–1995) били у крсташком походу против Срба. Видовићево и Ковићево мишљење о прихваћеним задужењима и крсташким походима бих поткрепио тиме да су Италијани (под којим год идентитетом, у ком год времену) кроз „медитерански римокатолицизам" добили такво задужење за суседне и менталитетски блиске православне Грке на Сицилији и јужној Италији. Наиме, историјске грчке, а потом православне земље Сицилија и јужна Италија, покатоличене су од 11. до 15. века, а уместо грчког добиле су латински идентитет.

Но, како су изгледале припреме за крсташки поход Хрвата против Срба почетком деведесетих година 20. века? Контраобавештајна служба Југословенске народне армије је у октобру 1990. године снимила монструозне ставове пензионисаног генерал-пуковника Мартина Шпегеља, хрватског шовинисте одметнутог од југословенске војске у планера хрватских паравојних формација. Шпегељ је тада поред осталог рекао да југословенске војнике на караулама треба заробити, а албанским регрутима у војсци дати бојеву муницију, па издати директиву и с њом у вези „убијати екстреме. На лицу мјеста! На улици, у сред круга касарне, било гдје другдје, само пиштољ и у стомак", „то неће бити рат, то ће бити грађански рат у коме нема милости ни према коме. Ни према жени, ни према дјеци. У стан, једноставно – бомбе у породични стан". Затим, „Книн ћемо ријешити на тај начин што ћемо покасапити. У то имамо и међународно признање за то, онда ћемо их покасапити. Поготово сад кад је и ова курва побиједио у Србији, Милошевић. Да. Сад [су] нам Американци, други дан од кад је он побиједио, понудили сву помоћ. А до тада су све шпекулисали… Би, не би. Кажу сад овако, хиљаду комада транспортера оклопних, оваквих, онаквих аутомобила.. Шта ја знам… За сто тисућа војника комплетно наоружање бесплатно".

Хрватске паравојне формације до зуба су се наоружале шверцом оружја из Мађарске и наравно, удариле су на српски народ. Ратни министар полиције Републике Хрватске Јосип Бољковац о томе 2009. године каже: „Тада, 1991. године, први су нападнути Срби, нападнута је Југославија, а не Хрватска! Гојко Шушак, Бранимир Главаш и Вице Вукојевић противтенковским оружјем, 'армбурстима' су напали Борово село да би испровоцирали рат. Из истог разлога срушен је и мост у Осијеку".

Пошто су извршиле агресију на српски народ и Југословенску народну армију, хрватске снаге су пребациле агресију у Босну и Херцеговину. Хрватска војска је прешла реку Саву и 24–25. марта 1992. године заједно са муслиманским паравојним формацијама убили су више од седамдесет Срба у селу Сијековац код Босанског Брода чиме је грађански рат из Хрватске пренет у Босну и Херцеговину. Према речима Зорана Чегара, заменика команданта специјалне полиције босанско-херцеговачких сепаратиста, Срби нису пуцали снајперима из хотела „Холидеј ин" у сарајевску масу у пролеће 1992. године, већ су то радиле муслиманске паравојно-криминалне групе како би сејале страх, а прст кривице био уперен у Србе. Хрватски и муслимански сепаратисти су према моделу сарадње наци-усташа и исламских екстремиста из Другог светског рата направили истоветан план да елиминишу Србе западно од реке Дрине.

У оба случаја, и у Хрватској и у Босни и Херцеговини, извршена је агресија на Југославију. Стога је српски народ у Крајини, Славонији, Барањи и Западном Срему у мају и јуну 1991. године одлучио да остане део Југославије. Као одговор на хрватски сецесионизам створена је Република Српска Крајина. Такође, као одговор на муслиманско-хрватски сецесионизам у Босни и Херцеговини створена је Република српског народа Босне и Херцеговине (убрзо преименована у Републику Српску) која се у јануару 1992. године такође определила за останак у Југославији. У обе новостворене републике Срби су одлучили да, заједно са Републиком Србијом и Републиком Црном Гором, очувају државност Југославије.

Пошто су спољни разбијачи Југославије у мају 1992. године признали сецесију Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине, преко пријема тих република у социјалистичким границама у Уједињене нације, Република Србија и Република Црна Гора су биле приморане да 27. априла 1992. године формирају Савезну Републику Југославију. Тиме је статус Републике Српске Крајине и Републике Српске требало да буде решаван у новом контексту односно како су западни планери неметнули: у границама Хрватске и Босне и Херцеговине.

Из сведочења Томаса Патрика Милејдија, са лица места, уочавамо да Ватикан као центар римокатоличког света 1991. године предводи кампању за разбијање Југославије, заједно са Немачком, Аустријом и Италијом. Притом, хрватске паравојне формације се у то време наоружавају преко Мађарске. Рукопис римокатоличке солидарности, посебно панонске, је изричит, а основа за нови крсташки поход Хрвата постављена. Милејди још каже да је Ватикан крајем 1991. године дао рок од месец дана Сједињеним Америчким Државама, Великој Британији, Француској и другима да признају сецесију Словеније и Хрватске. Притом, Милејди не помиње ништа о оном што је говорио Мартин Шпегељ да су Американци хрватским сепаратистима крајем 1990. године обећали оружану помоћ за разбијање Југославије. Или Милејдију то није било познато или је прећутао. У сваком случају, обећана помоћ стизала је у све вишим таласима, а крунисана је цунамијем: НАТО бомбардовањем Републике Српске (1994–1995) и америчким бомбардовањем Републике Српске Крајине током хрватске акције етничког чишћења „Олуја" (1995).

Већ на самом почетку кризе уочавамо да је реч о истинском удруженом злочиначком подухвату западне цивилизације против Југославије у којем су носиоци два стуба: са римокатоличке стране Ватикан, а са протестантске стране Сједињене Америчке Државе. Југославија је у то време лидер несврстаног света ког чини већина човечанства и игра искључиво миротворну улогу. Насупрот миротворној политици Југославије, на југословенском тлу споља и изнутра посејан је рат. Насупрот намерама западне цивилизације да разбије Југославију, међународно признату државу слободарског карактера, српски народ је као изричити творац југословенске државе урадио једино што је могао – да се на почетку групише око очувања државности Југославије која је 1918. године најпре створена жртвом српског војника, снагом српског оружја и талентом српске дипломатије.

Међутим, жртва је одмах проглашена за агресора. Срби су као чувари државности постали кривци, за пример свима који покушају да се одупру „новом светском поретку". Испервертоване су чињенице о Југославији и њеним народима, сецесионисти су проглашавани за слободаре упркос томе што су своју идеологију црпели из нацистичке прошлости усташа и ес-ес дивизија. Широм Запада су ницале нове „повијести Босне" и нове „повијести Косова", а Ричард Холбрук је у казнене експедиције на Балкан стизао читајући књиге Ноела Малколма. Истоветан је сет фотографија који чине његова слика у авиону с књигом Ноела Малколма и изување ципела у терористичком леглу „Ослободилачке војске Косова".

 

Наравно, сво извргавање руглу истинитих догађаја настављено је и током рата на Косову и Метохији (1998–1999). ЦИА је увек била спремна да олако нађе симбол за свој сулуди убилачки поход против српског народа и Југославије. Наратив о сарајевској пијаци Маркале (1995) прерастао је у наратив о Рачку (1999) иако међународни експерти, војни и цивилни, нису могли да потврде да су Срби на тим местима починили ратне злочине. Рачак је искоришћен као повод за агресију НАТО пакта на Савезну Републику Југославију, а амерички председник Бил Клинтон је у образложењу агресије казао да се њом спречава да се понови сукоб какав је био онај светски започет у Сарајеву 1914. године када је Гаврило Принцип на Видовдан убио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, пристиглог тада да демонстрира силу против Краљевине Србије.

С тим у вези, да ли се неко данас уопште сећа да је почетак грађанског рата у Југославији датиран на ноћ између 27. и 28. јуна 1991. године када је Територијална одбрана Словеније напала Југословенску народну армију? Дакле, државност Југославије је тада нападнута, не случајно, на Видовдан. Словеначки сепаратисти су то учинили да би и на тај начин Југословенску народну армију, тада састављену од припадника свих народа и народности, приказали као српског агресора. Остаће наравно забележено да су Срби први пружили отпор „новом светском поретку" познатом касније као „глобализација" иза које се крије западни војни и економски империјализам изграђен на лажима, преварама и подлостима. Савремени креатори „новог светског поретка" су напустили тај појам јер су уочили – додуше касно – да је и Адолф Хитлер свој модел исто називао „новим светским поретком".

 

Проћи ће још неко време да шире буду спознате чињенице о слободарском отпору српског народа током деведесетих година 20. века. Медијски могули, заједно са својим савезницима – милитаристичким егзекуторима и економским хитменима – још увек контролишу знатан део глобалног простора. Али прилике у свету више нису исте као пре тридесетак или двадесетак година. Диктирање услова живота и смрти од стране планера западне цивилизације више није могуће како је донедавно било.

У новом контексту ће нам за неко време, које не мора да буде далеко, стићи прилика за ново окупљање српског народа. Али да бисмо ту прилику искористили, морамо већ сада да радимо на компетентном планирању будућег уједињења Републике Србије, Републике Српске и Црне Горе као садашњих и историјских држава српског народа. А уколико македонски народ жели са нама, добродошао је да о томе каже своју реч у Републици Македонији.