Dragoslav Bokan

21 hrs ·

СРПСКИ И ОТАЏБИНСКИ ПАТРИЈАРХ

Било је у српској историји сукоба владара и народних првака са нашим архиепископима, митрополитима и патријарсима, али никаквог непоштовања и, не дај Боже, ироничног односа није било - све до доласка комунизма на власт у овој и дан-данас обезбоженој и, често, антицрквеној земљи.
Поштовање према духовном рангу и црквеном чину имали су сви Срби редом, од најзначајнијих до оних на дну друштвене чествице, све до разбојничког уласка југословенства и револуционарног атеизма на нашу судбинску сцену.

Титови првоборци и џелати поубијаше силно православно свештенство (и толике вернике), порушише православне цркве и олтаре, стрељаше Христове иконе у чело и одрекоше се јавно вере својих предака. Заменише крст и српске орлове црвеном петокраком, јефтино "продајући веру за вечеру".
Укратко, довршише све оно што су, пре њих, усташе и Шиптари започели.

Све од тада је почела некажњена и срамна хајка на српске архијереје, чуваре древних духовних престола и епархија, носиоце "апостолских прејемстава" и наследнике оних архимандрита и епископа које је Сава Немањић довео са Свете Горе у Србију.

Један од неодустајних циљева наших предака беше успостављање српске Патријаршије (у Пећи и Сремским Карловцима, а, на крају, и у Београду).
Хиротонија српских патријараха (све од времена Светог Јоаникија и блаженопочившег цара нам Душана) је била посебно свечани духовни празник, раван крунисању наших владара. И тако беше, и под Турцима и Аустријанцима, осим под Јосипом Брозом, комунистом римокатоличког порекла и некадашњим подофициром такозване "Вражје дивизије" (по злу запамћеној у српском Подрињу и свуда где је, пролазећи, за собом остављала крвави траг).
А и након Брозове смрти, овакав непријатељски однос је остао присутан у нашој најширој јавности, посебно наоштреној према српским архијерејима (по логици: "што виши чин и утицај - то жешћи напади и омаловажавања").

Овом злом, новокомпонованом обичају присуствујемо, као згрожени сведоци, и данас. Јер се свака прилика увек изнова користи за нову и све већу хрпу камења бачену на лик и дело српског патријарха, без трунке дужног поштовања према његовом чину и годинама. Отприлике на исти онај начин на који се идеолошки нахушкана "скојевска" омладина острвила на наше легендарне официре, Драгутина Гавриловића и Петра Бојовића, одмах по "ослобођењу".
Исто тако су пролазили и наше владике и митрополити (тучени, бодени ножевима, тровани, чупана им брада, стрељани, бичевани, пребијани гвозденим шипкама...) тих ужасних година и деценија за које тек треба да платимо, нашим ћутањем и саучествовањем више него заслужену цену.

Данас се то понавља на само формално другачији начин, са још више псовки, клевета и вређања, уз (за сад) много мање физичког насиља.
Па је тако и у најширу јавност вешто пласирана вест о "предлогу промене Устава Српске Православне Цркве" одмах искориштена за овакав обрачун и још један напад у низу на патријарха.
Одмах се развукао фронт - од класичних атеиста и агностика, преко јеретика и расколника, па до најразличитијих злобника и корисних идиота (несвесних тога шта, у ствари, и за кога раде).

Овог пута је у први план истакнута идеја наводног "патријарховог одбијања да столује у Пећи" (уместо, као од 1920. године па све до данас, у Београду). Што је био само идеални окидач за нову салву увреда, све до етикетирања нашег патријарха као будућег и пожељног "шиптарског Деда Мраза"?!
Ни мање, ни више него тако - и то из уста српских патриота и, иначе (у другим приликама), сасвим нормалних и национално опредељених Срба, али у овом случају острашћено критичних према свему што патријарх представља и говори.

Што не замерише, рецимо, патријарху Варнави или његовом наследнику Гаврилу што не столоваше у Пећкој Патријаршији и њеним конацима, и то у за тако нешто неупоредиво лакшој ситуацији у односу на ову данашњу? Зашто Србима у то време чинодејствовање из српске престонице није сметало, а и данас им нико то нешто посебно не замера, а камоли да их вређа (називајући их, успут и злобно, њиховим световним именима, као што то данас раде са "Мирославом Гавриловићем из Чачка")?

И шта би то свакодневно могао да ради српски патријарх, као немоћни заточеник на (данас од Шиптара) окупираној територији Метохије? Како би то добио дозволу окупационих власти и њихових страних ментора да уопште дође и борави у Пећи, сада скоро без Срба?
На који начин би могао да одатле (а у оквиру својих овлаштења) управља Црквом и свакодневно делује као наш патријарх?

То све као да никога ни не занима, па се један неприкосновено родољубиви и племенити предложени гест - убацивање назива "Пећка Патријаршија" у само име наше цркве - очас претворио, у овој ђаволској манипулацији, у нови разлог за исмевање и понижавање "првог међу једнакима" из нашег Светог Архијерејског Сабора.

Кога овде (у већини постојећих медија), уосталом, и занима права истина? Кад се добро зна (и још боље сада види) ко је и због чега главна, заједничка мета и шиптарских и екс-југословенских и квази-српских новинара и политичара, блогера и твитераша, подмуклих лукаваца и самопоричућих наиваца.

Српски патријарх и наша Црква су остали главна, најјача и најважнија препрека одавно планираном, завршном одвајању и коначној отмици Косова и Метохије из интегралног састава Србије. И зато морају бити оклеветани и исмејани да би отмица срца Србије прошла лакше, успешније и много безболније.
Изгубивши неприкосновени ауторитет у народу (што је крајњи циљ удружених богобораца и антисрба), Српска Православна Црква губи и ранију моћ утицаја на спречавање издаје и срамне капитулације наше државе (уз слагање и подршку, по том питању, великог дела овдашње опозиције).

То и јесте суштински разлог највећег дела ових напада, прецизно усмерених на последњи сачувани стуб српског светосавља: на Цркву и њеног првојерарха.

Не тражи се ту никаква "боља реакција" или "снажније показано родољубље" од патријарха Иринеја, напротив. Овде се он руши, заједно са Црквом, а начини рушења се увек дају наћи, измонтирати, погрешно интерпретирати и адекватно преувеличати.

А, што је најцрње и најапсурдније у свему, Његова Светост патријарх Иринеј лично нема ништа против свог преласка у Пећ, ако је то могуће конкретно извести. Па макар тиме ишао на руку и онима (у Цркви и ван ње) који само желе да га овако изолују, практично развласте и одвоје од његових дужности и овлаштења.

Чудан смо ми свет. Посебно од када се између нас и наших предака нашао онај југословенско-комунистички и "просветитељско"-атеистички зид, постављен током садистичког обезличавања и дегенерације Србије након Великог рата (и све до данас).

Дођосмо до ивице провалије. До тренутка пред добровољни скок у бездан узрокован неописивом глупошћу и нечим сасвим сличним колективном самоубиству.

 

VILI VIMER": Kako su uništili SFRJ tako uništavaju i svet

novosti.rs

VILI VIMER ZA "NOVOSTI": Kako su uništili SFRJ tako uništavaju i svet | Politika

D. Vujičić

6-7 minutes

---

Doajen nemačke politike: Srpski narod je na pogrešnom mestu u pogrešnom vremenu. Temelji Kosova kao države iskopani su na "živom pesku". Preko "Bondstila" SAD kontrolišu naftovode i gasovode iz Kaspijskog mora

PRIČA o 2025. godini kao datumu za pristupanje Srbije EU je bežanje Angele Merkel od njenih sadašnjih kancelarskih obaveza. Kada 2018. govorite da će neki problem biti rešen 2025, jasno je da niste zainteresovani da se problem zaista i reši. Ovako, bez uvijanja i diplomatskih rukavica, o mogućem datumu pristupanja Srbije i nekih zemalja Zapadnog Balkana EU gleda doajen nemačke politike Vili Vimer.

Bivši portparol Merkelovog CDU i nekadašnji potpredsednik Parlamentarne skupštine u Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) tvrdi i da je Nemačka ovih dana u ludilu i, u intervjuu za "Novosti", naglašava da je srpski narod na pogrešnom mestu u pogrešnom vremenu. Vimer smatra i da je Kosovo država čiji su temelji iskopani na "živom pesku", ukazujući na to da se način na koji je uništena Jugoslavija i dalje koristi za urušavanje međunarodnog poretka, stvorenog na Statutu UN, Helsinškoj povelji...

- Pariskim aktom iz 1990. obećali smo da ćemo zabraniti rat na Starom kontinentu, a onda su se Klinton i Olbrajtova pojavili u Evropi zbog globalnih interesa SAD. Sada se suočavamo sa "izgradnjom" agresije protiv Rusije.

* Još 2000. ste u pismu Gerhardu Šrederu, posle samita NATO u Bratislavi gde je to rečeno, upozoravali da je Srbija 1999. bombardovana zarad uspostavljanja američkih baza na njenoj teritoriji.

- Kada je reč o globalnoj politici SAD prema Rusiji i drugima, srpski narod je na pogrešnom mestu u pogrešnom vremenu. Beograd je bio prva "vruća tačka" velikog rivaliteta, orkestriranog od strane SAD. Rat iz 1999. imao je mnogo veze sa idejom Amerike da uništi ruski uticaj na Balkanu. Uspostavljanjem baze "Bondstil" žele da kontrolišu naftovode i gasovode iz Kaspijskog mora i da vladaju putnim i železnički sistemom u regionu. EU je želela da putni koridori budu u pravcu sever - jug, a SAD u pravcu istok - zapad. A pitanje Kosova je bilo deo i još uvek je tema razgovora između Izraela i njegovih suseda o budućnosti Blikog istoka.

* Prošlo je 10 godina od samoproglašenja nezavisnosti Kosova...

- Ta deklaracija o nezavisnosti je protiv svih srodnih dokumenata UN. To je razlog zbog kojeg pet članova EU ne prepoznaje tu "nezavisnost". Ako bi to učinili, oni bi se suočili sa istim rezultatima u svojoj zemlji, što možemo videti danas u Kataloniji. Zašto bi neko legalizovao nelegalnu deklaraciju? Kosovo kao država postoji samo kao rezultat namera SAD.

* Ponavljate da je NATO 1999. godine srušio međunarodni pravni poredak u Jugoslaviji?

- Rusija je uspešna u Siriji, jer Rusija deluje u okviru globalnog pravnog sistema. USiriji i u regionu između Avganistana i Libije, SAD i njena "koalicija uobičajenih ratnih prijatelja", kao što su London i Pariz, čine sve da unište međunarodni pravni poredak. Hoće da rade šta oni žele i da budu u poziciji da sami donose odluke o ratu i miru na globalnom nivou. U Siriji se sad vodi rat za opstanak međunarodnog pravnog poretka kako bi se sprečio budući globalni sukob.

* Da li su u pravu oni koji vide mogući "rat" Brisela sa Moskvom?

- Džo Bajden, bivši potpredsednik SAD, bio je vrlo jasan i konkretan kada je tražio i dobio evropsku podršku za sankcije protiv Rusije. SAD su tada pokazale ko ima kontrolu nad "zapadnim savezom", odnosno da je Evropa više ili manje područje kolonijalizma sa modernim izgledom, gde je dominacija Vašingtona neupitna. Sve evropske ekonomije pate zbog sankcija Rusiji. Međutim, nema šanse da lideri EU ponovo pokušaju da normalno posluju sa Rusijom - bez rizika da "ne prežive" u političkom smislu.

* Merkelova i Makron najavili su nedavno novu nezavisnu politiku Evrope u odnosu na SAD?

- To je smešno. Dosad, Tramp je taj koji održava globalni mir, netaknut, ili kakav jeste. On je američki predsednik koji nije dobio "svoj rat", što je "normalno" u 200 godina istorije te zemlje. Evropljani u EU koji su pozdravili sve ratove SAD, od onog protiv Jugoslavije u 1999. godini, bili su neprijateljski raspoloženi prema novom američkom predsedniku zbog jednog razloga. "Pretio" je da će da bude konstruktivan i prijateljski nastrojen kada je reč o američko-ruskim odnosima.

* Ipak, Tramp je meta Brisela i medija u Americi.

- Tramp je drugačiji. On ne pripada političkom sistemu SAD, koji je propao kod birača na poslednjim izborima. Zato je i izabran. "Klasične" demokrate i republikanci nisu bili u stanju da spreče urušavanje američkog sistema kroz propalu infrastrukturu, leševe vojnika koji su se vraćali sa Bliskog istoka. Ipak, u vreme kada se Tramp bori za politički opstanak u Beloj kući, neka vrsta vojne vlade, neki sistem "vrhovnih vojnih komandanata" ima globalnu kontrolu nad svetom.

KINA SPASLA EVRO

* Kina ulazi kroz "velika vrata" u EU. kako ocenjujete "novog igrača" na Starom kontinentu?

- Ne treba zaboraviti da nas je Kina spasla finansijske krize 2007. Dobili smo finansijsku podršku Pekinga, što nam je omogućilo da preživimo udarac sa druge strane Atlantika, koji je kao cilj imao i uništenje evra. Ne treba zaboraviti da Kina još uvek nema priliku da vidi da joj se taj novac vraća. Stvari na terenu izgledaju ovako: svake nedelje vozovi iz Šangaja dolaze do Duizburga, najveće unutrašnje luke u Evropi. Ovi vozovi povezuju najveću industrijsku zonu u svetu sa najvećim potrošačkim tržištem sveta. Ali cilj kineskih vozova nije Duizburg već London. To je krajnja kineska finansijska destinacija.

 

iskra.co

ПУТИН: Коме треба свет без Русије

4-5 minutes

---

07.03.2018. - 21:12

(Владимир Путин) Фото: Sputnik/ Сергей Гунеев

Руски председник Владимир Путин изјавио је да западне земље након увођења санкција успевају да реализују своје планове на тактичком плану, али да ће Русија у тој игри свакако победити.

„Наши опоненти и партнери изабрали су наизглед исправну тактику помоћу које су своје циљеве успели да реализују. Међутим, мислим да ће на дуже стазе победити Русија", рекао је руски председник у филму „Светски поредак 2018".

Он је казао да није било сумње да ће након припајања Крима Руској Федерацији против Москве бити уведене санкције, већ да је само било питање у каквој ће форми то бити спроведено.

„Приликом доношења одлуке требало је ставити на вагу све потенцијалне последице изазване припајањем Крима Русији са једне стране и судбину милиона људи који желе да се врате кући", рекао је Путин и додао да је то питање било изузетно компликовано.

Он је рекао и да је политика санкција САД показатељ слабости тамошње администрације, а не снаге и компетентности.

„Узели су све редом и ставили на неки тамо списак, прогласили их непријатељима. То је пример слабости, а не снаге", истакао је.

Руски председник је рекао и да није разочаран председником САД Доналдом Трампом, с обзиром на то да је, како каже, с њим могуће договорити се и тражити компромисе. Он је нагласио да проблем лежи у америчком систему који је неефикасан и непредвидив, те је са њим компликовано сарађивати.

Када је реч о украјинском конфликту, Путин је навео да су Американци преварили Русију пред сам државни преврат 2014. године.

„Американци су нам се обратили са молбом да учинимо све како тадашњи председник Виктор Јанукович не би употребио војску приликом растеривања демонстраната. Ми смо пристали, а само дан касније догодио се преврат", рекао је руски председник.

„Руске војске у Украјини нема. Тамо наоружања има довољно. На питање одакле долази то наоружање, ја увек кажем — ако једна страна има могућност да га добије, ту могућност ће имати и друга страна. Међутим, када год мислим о томе ја се згрозим. Све их тамо сматрам нашима. Управо из тог разлога желим да поставим питање — од чијих метака страдају грађани Донбаса?", истакао је.

У филму Владимира Соловјова руски председник се осврнуо и на нуклеарно оружје рекавши да је питање о његовом коришћењу некоректно постављати у контексту Русије, будући да је Америка употребила то оружје против Јапана.

„Где су гаранције да се то неће десити поново?", упитао је Путин.

Када је реч о руском нуклеарном наоружању, руски председник је рекао да га Русија може употребити искључиво као одговор на напад.

„Одлука о употреби нуклеарног оружја може бити донета само у случају да одбрамбени системи сигнализирају да су ракете лансиране, затим да су установљене трајекторије лета и тачни циљеви пада бојевих глава. Само у том случају имамо законско право да узвратимо на напад", закључио је Путин.

„Да, то би била глобална катастрофа за свет, али као руски држављанин и председник Русије, хтео бих да поставим питање: Коме треба свет без Русије?", упитао је Путин.

rs.sputniknews.com

Тагови: Владимир Путин, Русија

 

Momčilo Trajković: Svako ko se pravilno ne bavi Kosovom, sam se oklizne

kossev.info

Trajković: Svako ko se pravilno ne bavi Kosovom, sam se oklizne

7-9 minutes

---

Od Predsednika Srbije tražimo da prestane da obećava da će konačno rešiti status Kosova, jer Srbija nije u poziciji da može da ga rešava, a da to bude u korist nacionalnih interesa. Predlog srpskog predsednika nakon unutrašnjeg razgovora o Kosovu biće referendum, ali prethodno moraju da se stvore uslovi.  Mi ne želimo da rušimo predsednika, mi želimo da izvršimo pozitivan politički pritisak na vlast da rešava naš problem - kaže član predsedništva Srpskog nacionalnog foruma (SNF), nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije i najpoznatiji lider Srba sa KiM-a, Momčilo Trajković. U emisiji novinara Budimira Ničića "Slobodno srpski", najavio je i da će forum čiji je član u sredu organizovati okrugli sto pod nazivom "Kosovo i Metohija: Promena politike ili...," kome će po prvi put, kako je kazao, prisustvovati i direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marko Đurić i predstavnici Srpske liste. Trajković je govorio i o sastanku SNF-a sa srpskim patrijarhom Irinejem, komentarisao je i napise medija o razmeni teritorija za koju kaže da bi bila "prava katastrofa". "Ne veruje" da Angela Merkel može da traži od Vučića nešto drugo, osim da prizna Kosovo, ističe, a za srpskog predsednika navodi i da treba da odustane od trenutne politike koju vodi prema Kosovu. To su predstavnici SNF-a i lično zatražili od njega na sastanku pre mesec dana, objašnjava. 

Većina Srba misli kako mi govorimo, ne slažu se sa politikom rešenja koje vodi ka nezavisnosti Kosova; Predsednik Srbije ima obavezu prema Americi i Briselu 

"Tražimo da prestane da obećava da će konačno rešiti status Kosova, jer danas Srbija nije u poziciji da može da rešava problem konačnog statusa Kosova, a da to bude u korist naših nacionalnih državnih interesa. Naš zadatak je bio da mu saopštimo da postoje Srbi i da većina misli onako kako mi govorimo, koji se ne slažu sa politikom koja treba konačno danas da reši Kosovo, jer to, u stvari, vodi ka nezavisnosti Kosova," kazao je. 

Na pitanje zašto se Predsedniku Srbije žuri da reši pitanje Kosova, Trajković je kazao da su verovatno u pitanju ranije preuzete obaveze nametnute od strane Zapada.

"Ima obavezu prema onima koji ga podržavaju, od centara moći, pre svega mislim na Ameriku, na Brisel, i ta nervoza se oseća u poslednje vreme, od njegovog boravka u Nemačkoj. Dakle, u tom grmu leži zec i tu je sada problem – na koji način da on ili nastavi da to radi što je počeo da radi, ili da se okrene. Sigurno oni koji mu daju podršku traže ispunjenje nekakvih zahteva, a to je pre svega, rešavanje Kosova, jer ne verujem da Merkelova može da traži od Vučića nešto drugo, osim da prizna nezavisnu državu Kosovo, jer je i Nemačka priznala Kosovo," odgovorio je. 

Niko ne sme da saopšti konačno rešenje, to će doći na referendumu 

Podrška Srpske sporazumu o demarkaciji Kosova i Crne Gore bilo bi protivustavno delovanje Trajković je rekao i da bi eventualna podrška Srpske liste ratifikaciji Sporazuma o demarkaciji sa Crnom Gorom značila kršenje Ustava Srbije: "Ako je Srpska lista državni projekat Srbije, onda Srpska lista mora da da se ponaša na način da čuva Ustav Srbije. Dakle, to nije granica između Kosova i Crne Gore, već je to granica između Srbije i Crne Gore. Davanje podrške za Sporazum o demarkaciji značilo bi protivustavno delovanje Srpske liste."

Trajković smatra da će rezultat predloga Aleksandra Vučića o Kosovu koji je najavio krajem marta, ili početkom aprila biti referendum:

"Ne verujem da bi smeo bilo ko u Srbiji da sam, pa makar to bio i Predsednik Republike Srbije saopšti stav i kaže - ovo je rešenje, očigledno da će to ići ka referendumu. Referendum je nešto što je u ovom trenutku poželjno, ali moraju da se stvore uslovi, jer referendumi mogu biti ovakvi, ili onakvi - od toga kakva će biti pitanja, do toga ko organizuje referendum, ima li dovoljno demokratičnosti, šta su to birački spiskovi i mnogo toga kako bi mogli da garantuju da bi referendum bio demokratski i iz njega dobili pravu odluku."

Svako ko se pravilno ne bavi Kosovom sam se oklizne 

Trajković je istakao da cilj SNF-a nije da ruši Predsednika Srbije, niti bilo koga:

"Мarko Đurić do sada nije hteo da razgovara, evo sada dolazi i imaćemo prilike da razmenimo mišljenje. Mi želimo da budemo politički partneri, mi Srbi sa Kosova i Metohije, to je naša sudbina, ne možemo sada da rušimo jednog predsednika, pa da dovedemo drugog, pa da njega molimo, pa da ponovo rušimo. Mi želimo da izvršimo pozitivan politički pritisak na današnju vlast da rešava naš problem. Ukoliko ga ne rešava, sami će se okliznuti. Na Kosovu će se svako, ko se pravilno ne bavi Kosovom, sam okliznuti. Na kraju krajeva, od cara Lazara do današnjeg dana svi su se okliznuli, samo je pitanje kako ćeš pasti."

SNF je, po njegovim rečima, spreman i da podrži predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, ali pod određenim uslovima:

"Mi smo mu pojas za spasavanje. Ako bi odustao od Briselskog sporazuma i od puta koji vodi ka nezavisnosti, mi smo spremni da pružimo ruku i da podržimo takvu politiku."

O razmeni teritorija: Suština za šta se Srbi bore je ono ispod Ibra, tamo je kosovski mit Komentarišući napise medija o navodnoj podeli Kosova, Trajković kaže: "Mislim da se više ovde govori o razmeni teritorija, dakle, Severno Kosova za jug Srbije - Preševo, Bujanovac i Medveđu. Srbija bez tog koridora 10 je prosto nefunkcionalna, kao 'čovek bez noge'. Ja mislim da bi to bila prava katastrofa da se za Sever Kosova da jug Srbije, a suština za šta se Srbi, kad je Kosovo i Metohija u pitanju, bore - jeste ono što je ispod Ibra, ovde je taj, takozvani, mit kosovski. Ispod Ibra, a ne iznad Ibra."

O susretu sa Patrijarhom: Rekao je da mu je teško kad čuje da će doći do bolnih rezova

Govoreći o nedavnom susretu članova SNF sa patrijarhom Srpske pravoslavne crkve Irinejem, Trajković je kazao da i sam Patrijarh izražava bojazan za budućnost Kosova.

"Patrijarh nam je rekao da mu je teško kad čuje da će doći do 'bolnih rezova', da će se praviti kompromis i tako dalje i onda se pita šta se iza toga krije, ali ima nadu da do toga neće doći. U suštini Crkva i Patrijarh u potpunosti podržavaju naše stavove i naš projekat kako i na koji način treba opstati ovde na Kosovu i Metohiji. Dakle, treba jačati ovaj narod koji je ovde, ekonomski, politički, nacionalno, sačuvati teritoriju, prostor," kazao je Trajković. 

Dodao je i da još uvek radi na svojoj knjizi koju je najavio pre nekoliko godina, a koja nosi, kako je kazao, radni naslov "Ko je izdao Kosovo".

"Pošto izdaja još uvek traje, ja ne bih želeo da je završim, a da ne vidim ko je stvarno najveći izdajnik po pitanju Kosova i Metohije," rekao je Momčilo Trajković, u emisiji Slobodno srpski.

VESTI

 

Британци опет избијају у први план – зашто они, а не САД?

iskra.co

ЋЕРАНИЋ: Британци опет избијају у први план – зашто они, а не САД?

7-9 minutes

---

03.03.2018. - 11:26

(Предраг Ћеранић) Фото: intermagazin.rs

Како сазнајемо из сарајевске штампе, министар безбједности у Савјету министара БиХ, Драган Мектић, отпутовао је у Лондон на позив британског Министарства унутрашњих послова.

Осим са шефовима полицијских структура, Мектић ће се састати и са групом чланова Дома лордова, вјероватно истом која је у режији баронесе Арминке Хелић, главног босанског лобисте у Великој Британији, крајем септембра претходне године боравила у Сарајеву.

Слијед догађаја након посјете британских парламентараца Сарајеву је опшепознат: британски парламент сагледао је неопходност повратка на Балкан, а Влада Велике Британије донијела одлуку о формирању јединице за превентивна дејства, батаљона који би се састојао од 600 припадника елитног одреда САС, војника недавно повучених из Сирије, а који би био у функцији "стабилизације прилика" на Западном Балкану.

Након скорашње и неуобичајене посјете шефа британске Тајне службе, Алекса Јангера Београду, гдје се насамо састао са предсједником Србије Вучићем, Британци позивом Мектићу поново избијају у први план када је у питању интересовање западних сила за Западни Балкан.

Зашто то раде они, а не Американци? И шта је план?

Вашингтон има велико повјерење у Лондон. Друго, САД брину много важнији проблеми од оних на Балкану. Они су и унутрашње и спољнополитичке природе: монетарни, економски, односи са Русијом и Кином, ту су и Сјеверна Кореја, Иран, Турска, Блиски исток, БРИКС, проблематични су и односи са ЕУ – широка је листа чворова које треба распетљавати. Стога је Лондон у своје име и због свог интереса наступио са МИ6 у Београду.

Тако је дошло до састанка, необичног по формату, након којег је слиједила штура изјава. Посјета јесте неуобичајена, али није изненађујућа.

МИ6 је снажно присутан на Балкану, прије свега у БиХ, Србији, Македонији, Црној Гори, Косову.

Као озбиљна служба, МИ6 у склопу спољнополитичких смјерница добија и оне који се тичу привредних тема. Рецимо, Британија жели експлоатацију злата у Србији и БиХ, као и ријетких минерала. Захваљујући Брегзиту, може аутономно наступати на Балкану, а ако се у неком случају интереси Круне буду "косили" са америчким, реакција ће изостати због традиционално добрих односа.

Шта је господин Јангер у фасцикли могао донијети као агенду за састанак са Вучићем?

Јангер је допутовао у Београд јер је кључ, златни кључ британског новог империјалног царства у рукама Србије.

Београд рјешава питање Косова, Велике (или мале) Албаније, Македоније, Републике Српске, Војводине, Рашке. Од Вучића се очекује да заборави на Резолуцију УН 1244, у којој се децидно каже да Косово припада Србији. Више се од Србије не инсистира на признању Косова јер је столица у УН де факто признање. Не постоји непризната држава чланица УН.

Из Лондона је стигла сугестија да Загреб, одмах након Вучићеве посјете, од Србије тражи укидање могућности да се у Београду суди хрватским држављанима за ратне злочине. Истовремено, Хрватска је доставила листу од 1550 Срба које терети за ратне злочине почињене у Хрватској. Загреб жели да у спору са Србијом око државне границе арбитрира Брисел, а не да се арбитража рјешава посредством Савјета безбједности УН, гдје су Русија и Кина.

Ствари су јасне, ако спор Србије са Хрватском око државне границе буде рјешавала ЕУ, 140 квадратних километара границе уз Дунав (стратешки важне) доћи ће у посјед Хрватске. Зар нам искуство са ЕУ у погледу арбитраже са Косовом није било довољно?

О чему су разговарали Јангер и Вучић?

О борби против корупције и криминала итд. О британском доприносу стабилизацији прилика на Балкану. Ни ријечи о ратним злочинима почињеним над Србима, о ћелијама Исламске државе на Балкану, тероризму, кршењу Дејтона.

Које питање је Вучић могао поставити Јангеру?

Зашто британска штампа, прије свега листови блиски са МИ6, о Републици Српској и Србији пишу то што пишу? Зашто износе неистине и потрошене стереотипе? Зашто се полиција Српске представља као приватна оружана сила, зашто ти медији тврде да Српска оснива паравојне формације? Да ли се плански ствара атмосфера која би оправдала ангажовање британске јединице за превентивна дејства у Републици Српској?

Неспорно, свака прича о Србима биће "зачињена" Русима. Не треба никога да изненади ако земље које су сломиле Исламску државу на Блиском истоку, Русија, Иран и Сирија, односно влада Башара ел Асада, буду проглашене терористичким. Јер, терористичке земље су оне које хоће да потисну долар као резервну свјетску валуту.

Познато је како су завршили Садам Хусеин и Гадафи након што су поставили питање продаје нафте у злату, а не у доларима. У том смислу су Русија и Кина превелик залогај, јер је скоро непримјетно прошла иницијатива Кине и Русије да се у међународним трансакцијама са долара пређе на јуан и рубљу.

Зато је рат против Ирана у припреми, као и интезиван рад на производњи конфликата на Балкану и Африци. Нови ратови би могли одвратити пажњу од долара.

Након Београда, Алекс Јангер иде даље, ка азијско-пацифичкој регији. Обнова империјалног сјаја подразумијева, према идеји Бориса Џонсона, показивање британског носача авиона "Краљица Елизабета" (са палубом дугом 280 метара) у Јужном кинеском мору, у близини кинеских вјештачких острва.

Биће интересантно посматрати однос Кине према британском присуству у њеним водама.

Лондон, иначе, по узору на САД, интензивира активности у пацифичкој регији размјеном повјерљивих информација и кроз војну сарадњу са Аустралијом.

На Балкану прилике нису нимало сјајне. ЕУ не влада ситуацијом, показала је своју рањивост и нефункционалност.

Неорганизованост ЕУ види се и на примјеру Косова. Годинама је Брисел толерисао опструкције Приштине, након пет година преговора Србија је испунила све што се од ње очекивало, а када је Приштина у питању, ствари су на почетку. И даље се избјегава реализација Заједнице српских општина.

Предсједник Србије Вучић је под енормним притиском. Бескрајне игре око Дејтона, паравојски, сјевера Косова, испразна прича о корупцији, антируска хистерија, медијски напади – постали су свакодневница.

Вучић је приликом посјете Лаврова Београду изјавио да је писмом позвао руског предсједника Путина да посјети Србију како би разговарали о стратешкој сарадњи. Не треба звати Путина. Треба ријешити статус Српско-руског хуманитарног центра у Нишу и позвати Русе да се укључе у преговоре о Косову на основу Резолуције УН 1244.

Што се тиче пута у ЕУ, шта рећи? Србији је постављено толико понижавајућих услова као ни пред једног кандидата до сада.

РТРС, sveosrpskoj.com

 

KANADSKI AMBASADOR: "Naša vrata su i dalje otvorena za Srbe, ali samo ako spadate u OVU kategoriju"

 

blic.rs

KANADSKI AMBASADOR ZA "BLIC"

 

"Naša vrata su i dalje otvorena za Srbe, ali samo ako spadate u OVU kategoriju"

Foto: Milan Ilic / RAS Srbija

26-33 minutes

 

Milana Pejić | 01. 07. 2017 - 09:19h

 

Filip Pinigton, odlazeći kanadski ambasador u Srbiji, u intervjuu za "Blic" povodom 150 godina nezavisnosti Kanade, otkriva da je sporazum o vazdušnom saobraćaju, koji će dalje omogućiti direktne letove između dve zemlje, pred potpisivanjem, o otvaranju velikog rudnika u Srbiji, kako da zadržimo mlade, kao i šta će poneti iz naše zemlje kao najveću uspomenu.

 

 

Kanada dosta ulaže u rudarstvo u Srbiji. Kakav je srpski potencijal na tom polju, kako da se iskoristi?

 

Nedavno je u Beogradu održana konferencija "Minex Europe" koja je okupila oko 170 učesnika. Najveća konferencija na svetu održana je u Torontu, a ono što ih povezuje jeste veliko interesovanje rudarske zajednice za Srbiju. Vlada je postavila zakone pre godinu dana i čini se da oni dobro funkcionišu. Smatram da međunarodni investitori žele da vide početak prvog velikog projekta što bi dovelo do dodatnog interesovanja. Kanađani su veoma pozitivni kada govore o potencijalu u Srbiji. Ima mnogo kvalitetnih nalazišta koja se mogu eksploatisati, posebno kada je u pitanju bakar. Očekujem da će upravo to biti prvi veliki projekat, a koji će pokrenuti komapnija sa sedištem u Vankuveru. Ne želim da se obavezujem u njihovo ime, ali verujm da će u narednih godinu dana početi izgradnja velikog rudnika. Ponavljam, u pitanju je privatni sektor i odluka je njihova, ali već dosta dugo rade. Nijedna kompanija neće ostajati negde duže nego što je potrebno jer je dosta skupo, ali vidimo da one ostaju.

 

Nedavno se govorilo i o direktnom letu od Beograda do Toronta. Dokle se stiglo po tom pitanju?

 

Da, nadam se da nisam dao preveliku nadu, ali pregovaramo o sporazumu o vazdušnom saobraćaju sa Srbijom već neko vreme i veoma smo blizu potpisivanja. I to će omogućiti avionima iz obe zemlje da lete. Biće to, naravno, odluka "Er Srbije" i Srbije, "Er Kanade" kao i nekih drugih kompanija koje će želeti ili ne da voze rutu. Sa potpisivanjem ugovora, koje će se dogoditi, nadam se, vrlo brzo, postoji potencijal, pravni aspekti su postavljeni, a interes je već tu. Voleli bismo da se to ostvari, a zasigurno je da kanadski Srbi to traže jer se dobro sećaju JAT-a i njihove direktne linije.

 

Možemo li da kažemo da će biti rute sledeće godine?

 

Nadam se da će sporazum biti potpisan već ove godine, a ko će i kada otpočeti rutu biće odluka avio-kompanija.

 

Foto: Milan Ilic / RAS Srbija

 

Kako biste ocenili biznis klimu u Srbiji, koliko je primamljiva kanadskim investitorima?

 

Investitori s kojima sam razgovarao imaju pozitivna iskustva. Imamo velike investore u Apatinskoj pivari, u pitanju je kanadsko-američka kompanija "Molson-Cors", tu je i farmaceutska kompanija "Valeant" koja je uložila u "Farmasvis". Tu su i brojne IT (informaciono-komunikativne tehnologije) kompanije i mislim da tu leži veliki potencijal Srbije. Takođe imamo i proizvodne pogone, posebno "Magnu", koja je upravo proširila svoje kapacitete u Odžacima i predsednik Vućić ju je posetio ubrzo nakon izbora. Ona već zapošljava 1.100 radnika, a zaposliće još oko 700 ljudi u Srbiji. Tu su i brojne druge manje investicije i možemo da kažemo da je trenutno najveći interes u rudarstvu uz pomenuti IT sektor. Spomenuo bih i "Cansee", kanadsko-srpsku poslovnu asocijaciju koja je postala veoma efikasna za tri godine. Imaju oko 60 srpskih i kanadskih kompanija koje pokazuju interesovanje za saradnju.

 

Srbija u Kanadi ima veliku dijasporu. Koliko su se naši ljudi asimilovali u kanadsko društvo i koliko mu doprinose? Ostaju li vrata Kanade otvorena za iseljenike iz Srbije?

 

Srpska dijaspora u Kanadi broji oko 80.000 ljudi i to su zvanične brojke sa popisa 2011. Tu su i ostale zemlje bivše SFRJ, a nemali broj njih, tačnije oko 25.000 deklarsiao se kao Jugosloveni. Pored ove zvanične brojke sa popise, sigurno je da ima još Srba u Kanadi. Srbi su u Severnoj Americi još s kraja 19. veka. Tako da ima i onih koji nose srpska imena, ali neće se uvek identifikovati kao Srbi. Prema mojim saznanjima, Srbi nikada nisu imali problem asimilacije u Kanadi. Kada razgovaram sa Srbima postoje samo dva stvari na koje se žale: hladnoća i paradajz. Svi pričaju kako im nedostaje paradajz iz Šumadije, a razumem i zašto jer je kvalitet voća i povrća ovde vrlo dobar, ali i zato što je većina našeg voća i povrća, posebno zimi, uvezena iz SAD i Meksika i dok dođu na sto, prođu mnogo toga. Ljudi u Srbiji imaju veoma pozitivnu sliku o Kanadi i da - vrata Kanade su i dalje otvorena za Srbe koji poptpadaju pod kategoriju ekonomskih imigranta.

 

Da li je dolaskom Trampa na vlast u SAD, zaista veći broj Amerikanaca zatražio kanadsko državljanstvo?

 

Veliki broj Amerikanaca inače živi u Kanadi, ali zaista ne znam da li je došlo do povećanja njihovog broja, premalo je vremena prošlo da bismo imali konkretne podatke. Tačno je da je veliki broj njih nakon izbora reklo da hoće da se dosele u Kanadu, a koliko će stvarno doći, to ne znam. Što se imigranata tiče, mi svake godine postavljamo targete i za ovu godinu je predviđeno 300.000 imigranata – takozvani novi Kanađani. Većina njih je iz one kategorije koju nazivamo ekonomskom, a sledeća je takozvano porodično ujedinjenje koja je vrlo zastupljena. Treća grupa su izbeglice i oni iz takozvane humanitarne kategorije. Tako da je 300.000 imigranata u zemlji od 36 miliona velika cifra, ali do sada smo uspeli sve da uklopimo zajedno bez većih problema.

 

Foto: Milan Ilic / RAS Srbija

 

Kada već govorimo o iseljenicima, koji je vaš savet kako da mlade ljude zadržimo u Srbiji?

 

Nije na meni da govorim o Srbiji, ali mogu da ponudim kanadski primer. Mladi ljudi ne odlaze samo zbog novca, već i zbog poslova, ali stabilnih poslova. Znaju gde će dobiti predvidljive uslove na koje mogu da računaju, gde je stabilna pravna i socijalna struktura koja će ih podržati. To jesu razumna očekivanja, da vas neko tretira kako treba. To je mogućnost da napredujete zahvaljujući vašim veštinama i na osnovu onoga šta su uradii. Ako ste vredno radili, nagrada će stići. Ako plaćate porez, imaćete javne usluge na raspolaganju kao rezultat. Svaka država koja želi da zadrži stanovništvo mora da ponudi takvo okruženje. Treba da postoji klima u kojoj će se mladi ljudi osećati udobno, pogotvo za ljude koje želite da zadržite, one vešte, dobro obrazovane… Država koja želi da ih zadži ne treba da ponudi samo novac i poslove, već celokupnu socijalnu mrežu. Ljudi ponekad pitaju koja je velika tajna u Kanadi? Tajna je sledeća – kanadski poreski obveznici očekuju i zahtevaju da vlada, i regionalna i lokalna, služe njima. Žele da žive u društvu gde će biti nagrađeni za svoj rad.

 

Ide li Srbija u tom pravcu?

 

Srbija je i dalje u periodu tranzicije, bez sumnje. Odgovor zavisi i od toga kako definišite vreme – da li je 20 godina dug ili kratak period. Ako je dug period, onda ćete reći - ne, ništa se nije promenilo. Ako je kratak, što za mladu osobu sigurno nije, posmatrajući istoriju moram da kažem da je za 20 godina zaista bilo napretka. To nije upitno i to ne tvrdim ja, već su to globalni pogledi i procene. Postoje stvari koje se moraju uraditi i to u onim oblastima koje će pružiti osećaj sigurnosti ljudima da se nalaze u društvu koje je funkcionalno za njih.

 

A kako ocenjujete dosadašnji rad vlade?

 

Ne volim da iznosim neka posebna zapažanja, osim da se slažem u generalnim analizama koje su iznele međunarodne finansijske insitucije o monetarnoj i fiskalnoj politici gde zasigurno ima napretka. Ali svi su svesni da postoje određeni problemi u oblastima pravosuđa, medija… Ne bih ocenjivao vladu jer to nije moj zadatak, ali mogu da kažem da se slažem sa generalnim ocenama o napretku na fiskalnom i monetarnom planu i da verujem da postoji volja za pozitivnim promenama i onim koje te organizacije smatraju neophodnim.

 

Ana Brnabić je nova premijerka, šta o njoj mislite?

 

Sarađivali smo sa njom u prošlosti. I uvideli smo da je veoma sposobna. Mislim da razume agendu tranzicije i reformi. Ima težak zadatak i mislim da niko ne dovodi u pitanje njene sposobnosti. Sigurni smo da će to upotrebiti na najbolji način.

 

Foto: Milan Ilic / RAS Srbija

 

Crna Gora je odskora član NATO. Treba li da ih sledimo ili možemo opstati kao vojno neutralni?

 

Ne vidim zašto Srbija ne bi mogla da ostane vojno neutralna ako je to njen izbor i mi to razumemo. Smatramo, a i vidimo da su politički, bezbednosni i ekonomski putevi Srbije usmereni ka Evropi. Mislim da je ovde u Srbiji NATO često pogrešno shvaćen i za to postoje očigledi razlozi, ne pokušavam da sakrijem da postoji posebno osećanje vezano za NATO. Ali, to je na kraju politička organizacija sa bezbednosnom ulogom koja ima veoma snažnu vojsku koja tu ulogu ispunjava. Niko se ne pridružuje NATO ukoliko za to nisu zainteresovani. Takođe mislim da dolazi do nesporazuma kada neko govori kako ćemo da uvučemo Srbiju u NATO. To nije slučaj. Srbija ima sva prava kao nezavisna država da prati svoje ciljeve i put. Postoji mnogo evropskih zemalja koje su vojno neutralne i opstaju i ne postoji razlog zašto ne bi mogla i Srbija.

 

Kanadski premijer Džastin Trudo je vrlo nekonvencionalan državnik. Može li da nadmaši svog oca Pjera koji je bio jedan od omiljenih premijera među Kanađanima?

 

Interesantno pitanje, ali postoji razlika između popularnosti i politike. Trudo senior bio je neverovatno popularan kada je prvi put izabran, ali je napustio politiku ne tako slavno. Dugo je bio na vlasti i tokovi demokratije su se promenili. Uticaj koji premjer sada ima sličan je onom koji je imao njegov otac, ali je vreme drugačije. Pjer Trudo je predstavljao zemlju kada je bio "bejbi bum" i ogroman broj mladih ljudi mislili su da je on ono što traže. I Džastin Trudo se obraća mladim ljudima koji žele neke promene u politici. Mislim da je glavni adut njegove popularnosti njegova otvorenost, on je ta vrsta osobe za koje ljudi vole da kažu, "da, on je moj premijer". Ima ambicuju iako je njegova agenda i dalje u fazi implementacije. Verujem da će vas zanimati šta se dešava na našim južnim granicama…

 

To je bilo sledeće pitanje, može li da se nosi sa Trampom?

 

Na osnovu onoga što vidimo, naš premijer radi dobar posao i ljudi imaju poverenja da je sposoban da manevriše. Većina Kanađana ceni i vrednuje to što živi pored SAD. Oni su godinama bili naši zaštitnici, naši ekonomski vodiči. Pitanje je kako ćemo sarađivati. Predsednik je drugačiji predsednik i njegova administracija je drugačija, ali činjenica je da postoji oko 30 država u SAD kojima je Kanada glavno izvozno tržište, tako da ako pričamo o izgradnji zidova ili prekidu međunarodnih ugovora o trgovini, to će onda uticati na mnogo ljudi na obe strane. To pokušvamo da prezentujemo – da smo toliko integrisani, da to neće uticati samo na Kanadu već i na SAD. Ne bih to nazvao pretnjom, već više izazovom. Naša ekonomija je neraskidivo povezana sa SAD-om. 75 procenata našeg izvoza ide u SAD i 75 odsto uvoza dolazi iz SAD. Šta god SAD radi, to utiče na nas. Pjer Trudo je umeo da kaže da je život pored SAD kao spavanje pored slona. Svaki put kad se slon pomeri, to utiče na nas. Čak i ako se slon samo okreće bez ikakve namere, činjenica je da je krevet premali i možete biti zgnječeni ako niste oprezni. Najveći izazov s kojim se trenutno suočavamo je budućnost i sudbina NAFTA sporazuma. Vlada je bila jasna da želimo nastavak saradnje sa američkom administracijom. Ali hoćemo da budemo sigurni da šta god bude dogovor, NAFTA ili bilo koji drugi koji utiče na razmenu bude baziran na otvorenim pravilima koji će se pravedno implementirati.

 

Ovog leta napuštate našu zemlju. Kakve ćete uspomene poneti iz Srbije?

 

Najbolje je tamo gde su ljudi. Uvek me je to fasciniralo jer dolazim iz hladne zemlje gde, pogotovo zimi, ne vidite mnogo ljudi na ulicama. Ali ovde, čak i tada, uvek ima života na ulicama. Tako da volim da idem svuda gde ima ljudi – knez Mihailova, Kalemegdan, Tašmajdan… Volim i Beton halu uveče, ili da nedeljom popodne prošetamo Zemunom. Druga stvar koju ću pamtiti jeste koliko je bogata kultura. Uvek me je fasciniralo koliko se događaja odvija svako veče i to kvalitetnog kulturnog programa. I ti događaji su dobro posećeni. Sećaću se i hrane, ali samo zato što je ima toliko mnogo. Generalno je dobra, ali ja uobičajno ne jedem u tolikim količinama, tako da znam šta ću još poneti iz Srbije, nekoliko kilograma viška (smeh).

 

Možete li da naborjite tri stvari kojima Srbija najviše treba da se ponosi?

 

Treba da budete ponosni na spososobnost Srba da se uvek uzdignu. Imali ste interesantnu i turbulentnu istoriju i uvek ste uspevali da isplivate. Generalno, Srbi su i dalje veoma ponosni. Kada se priča o Srbima, uglavnom spominjemo poslednjih 30 godina, ali ono što ni ja nisam u potpunosti znao jeste uloga Srba u Prvom svetskom ratu i jednako u Drugom. Priča o povlačenju kroz Albaniju je fascinantna, to je upravo ta srpska karakteristika da se, kakav god bio pad, ponovo uzdignu. Nekad bismo rekli inat... I kultura. Ljubav prema kulturi je nešto čime Srbi treba veoma da se ponose.

 

Koja bi bila vaša poruka vašem nasledniku?

 

Nemojte da sedite u kancelariji, izađite napolje, iskoristite svaku priliku. Izađite iz Beograda. Nema ništa loše u Beogradu, ali da biste upoznali zemlju, morate izaći iz glavnog grada. Morate da vidite ostatak zemlje da biste je shvatili. Beograd je divan, ali ne oslikava uvek realnost. Tako da, izađite napolje, upoznaj Srbiju i njene ljude. Mislim da imam najbolji posao na svetu. Lako je biti predstavnik Kanade jer ljudi su uvek pozitivni u vezi sa Kanadom da nekad moram da kažem, čekajte, imamo i mi problema. Uvek sam dobro primljen, ljudi se interesuju za Kanadu, tako da bih nasledniku poručio i: Hej, ljubomoran sam.

kossev.info

"Tamo dole, ti ljudi, taj život – to je pogled na Sever iz Beograda"

18-23 minutes

---

Tek tu i tamo se proteklih dana moglo pročitati nešto o Kosovu, a da nisu teme iz "visoke politike", malo je bilo reči o ljudima i njihovim pogledima na ono što se poslednjih deset (ili 18) godina dešava na Kosovu, posebno na Severu. Ovih dana se navršilo i mesec dana od ubistva Olivera Ivanovića, a B92.net je upravo o temama koje se više tiču običnih ljudi "tamo dole" ragovorao sa urednicom portala "KoSSev" iz Kosovske Mitrovice Tanjom Lazarević. 

Kosovo je proteklog vikenda obeležilo desetu godišnjicu jednostranog proglašenja nezavisnosti, a iz niza poruka sa obe strane administrativne linije su se izdvojile nove najave da bi ove godine mogao da bude postignut "istorijski sporazum" Beograda i Prištine, kao i već viđeno prepucavanje diplomatskih zvaničnika o tome "ko jeste, a ko nije priznao". Iza šume "velikih priča" ponovo je u nekoliko medija navedena potvrda i da će Milena Ivanović, supruga ubijenog lidera GI SDP, zauvek napustiti Kosovsku Mitrovicu.

Tanja Lazarević kaže da se Mitrovčani iseljavaju, poslednjih godina "upadljivo": 

"Nesrećni su svi oni koji nisu deo uske grupe privilegovanih. Nesrećni su intelektualci, pošten radnički svet, profesionalci, umetnici, zagovornici zdravog života, lokal patriote, građani. Beže od nepravde, droge, vašara, jeftine zabave, raspadajućih institucija, grada koji propada, simulacije demokratije i pravde, beže od terora nepristojnosti, najpre beže od nemogućnosti da mogu išta da promene ili da makar utiču na promene."

Ona navodi da se od 2008. godine do danas "krnje" veliki napori koji su u prvih deset godina ovog veka načinjeni kako bi Srbi opstali na Severu Kosova. 

"Robustna politika otpora i izolacije Severa prema, i u odnosu na međunarodnu zajednicu i kosovske Albance lokalnih lidera imala je smisla neposredno nakon rata, ali je posle 2008 imala kontraproduktivan rezultat da propusti priliku za lobiranje i dijalog. Mitrovčani su već tada, 2008. godine, živeli u presiji - između pritiska takve nerealne politike i nepravednog pritiska iz Prištine i sa Zapada. Ni jedna, ni druga nije istinski vodila računa o interesima građana i uopšte, kompaktne zajednice kosovskih Srba na Severu," kaže novinarka iz Mitrovice. 

"Kultura nedostatka odgovornosti je zajednička i za jedne, i za druge, i za treće" Kako je raditi u medijima? U našoj maloj ženskoj redakciji, to je stresno, teško, često potresno, ali i adrenalinski primamljivo zabavno, i sa konkretnim rezultatom; najvažnije, pozitivno jer je na korist javnosti. Specifičnost ovde je ta da su naši Davidovi koraci kao Golijatovi. Sloboda govora i odgovornost za javni posao i javno izgovorenu reč ne postoji, već samo simulacija. Lokalne vlasti i odluke u upravljanju nisu rezultat slobodne volje birača i građana, bez obzira šta god oni tamburali o tome. Stvarnost i sopstvene reči, kao i postupci na kraju ih demantuju čim otvore usta. Mediji nisu slobodni, kao ni novinari. Novinari su uplašeni, samocenzurišu se i često propuste priliku čak i da pokažu elementarnu solidarnost. Radimo u neslobodnoj sredini, kulturi u kojoj se zlo i negativne pojave prikrivaju mitomanskom tišinom. Tamo gde je neznanje, tamo vladaju mitologije, a novinarstvo je antipod tome. O saradnji Ne bih delila ni na Beograd, ni na Prištinu, ni na međunarodnu zajednicu. Kultura nedostatka odgovornosti i transparentnosti zajednička je podjednako svima. Svakako da ima svetlih primera, ali onda govorimo o pojedinačnoj odgovornosti. Opet, svima nedostaje elementarna medijska pismenost o tome šta su njihove obaveze, makar formalne, ako ne suštinske.

Kako navodi, dok se "tamo negde za pregovaračkim stolom govori o normalizaciji, na terenu se odvija nenormalizacija". 

"Sve vreme imamo simulaciju mira, normalnosti, demokratije," kaže Tanja Lazarević.

Kakve promene su se dogodile, šta su bili ključni i prelomni trenuci za te promene? 

Četiri su pod-perioda novije istorije Kosovske Mitrovice od 1999. Zadržaću se na dva najprelomnija. Van bilo kakvog beogradskog plana tadašnjeg državnog rukovodstva i želje, Srbi su u leto poratne godine ostali i opstali u ovom gradu. To su uspeli zahvaljujući miksu nekoliko pogodnih okolnosti: osim povoljnog geostrateškog položaja većinski kompaktne srpske teritorije, tu je bilo iskustvo međunarodnih snaga u prethodnih nekoliko dana sa talasom naleta povratka nekoliko stotina hiljada Albanaca u južni i centralni deo Kosova, Metohiju, osvete i mržnje ekstremnih Albanaca, pred čim su bukvalno nestali Srbi iz gradova, kao i čitava sela. Tako su Francuzi u Kosovsku Mitrovicu prethodnicu uspeli da pošalju nekoliko dana pre dogovorenog ulaska. Takođe, francuski KFOR pokazao je više sluha od nemačkih i britanskih vojnika u mesecima koji su, potom, bili ključni za utvrđivanje opstanka u Mitrovici. Konačno, nekolimo stotina Srba koje je ostalo kao zajednica - sa malom grupom isturenih mladića, muškaraca ali i žena koji su se samoorganizovali kao civilna odbrana grada, pokazalo je srčanost i veštine da se sačuvaju domovi i to pre svega sprečavanjem nasilnog ulaska većih grupa Albanaca u samu Severnu Mitrovicu, ali i hitnim otvaranjem kanala komunikacije sa svim međunarodnim agencijama i misijama, uključujući i medije koji su hrlili u grad kao deo novog sistema i realnosti. I konačno, imali smo i tu sreću, ali i istorijsku privilegiju u kojoj tako mala zajednica dobije par ekselans lidera kakav je bio Oliver Ivanović, uz ekipu drugih jakih političara. 

U četvrtom, tzv. postbriselskom periodu, imamo potpunu destabilizaciju Srba na Severu, sada u obrnutim istorijskim okolnostima u kojima su Srbi pretnja u bukvalnom smislu opstanku srpskog građanskog društva u Kosovskoj Mitrovici - i dalje kao jedinom gradu u kojima Srbi žive na Kosovu, ali i samom opstanku Srba kao zajednice. Njihov opstanak koji je tokom prethodnih godina na terenu utvrđen, sada je naglo okrnjen ukidanjem jednog sistema posle sto godina i uvođenjem novog ali uz istovremeni institucionalni vakuum i preklapanje, institucionalnu i vaninstitucionalnu presiju. Međutim, ono što je razbilo zdravo tkivo Mitrovice nisu samo ovako bolni zahvati ukidanja srpskih institucija i uvođenje kosovskog sistema. 

Kako izgleda u Kosovskoj Mitrovici gledati kako izveštavaju o toj istoj Mitrovici mediji u Beogradu? Kakav utisak imate o tome koliko neko van Kosmeta zna šta se dešava? 

Tokom godina veoma mučno. "Tamo dole", "ti ljudi", "taj život" - ove odrednice opisuju ugao iz Beograda. Pokazuje se elementarno nepoznavanje terena, često neiskrenost, pre svega površnost i propagandistički pristup. Čak i kada nužno ne postoji direktna politička pozadina i uticaj na sam medijski izveštaj, prisutni su poznati stereotipni narativi. U godinama u kojima sam se sa stručne strane, tokom ranih dvehiljaditih, borila protiv nasleđene medijske agende iz zapadne javnosti o Srbima kao "lošim momcima" i trudila se da dokažem na primeru imidža o Srbima sa Severa Kosova da je taj negativni stereotip po automatizmu nastavljen od Hrvatske, Krajine, Bosne i Hercegovine, preko Miloševićevog režima u Srbiji, politike koju je vodio o Kosovu, sve do mitrovičkog glavnog mosta, u beogradskim agencijama sam, sa druge strane retko šta mogla da pročitam a da nije bila režimska limunada o "albanskim teroristima", "privremenim institucijama", "našoj južnoj pokrajini", "humanitarnoj pomoći", "narodnim kuhinjama". Za današnji primer beogradskih tabloida i televizija sa nacionalnom frekvencijom koji objavljuju lažne vesti, brutalne neistine i opasne spinove, potrebni su sati da listam. Volela bih da to ostane arhivirano i da timovi stručnjaka taj materijal obrade kao vrhunski primer krivičnih medijskih radnji i fake novinarstva. Retki su mediji i danas u Beogradu koji se Kosovom objektivno bave. Ali ima sjajnih primera, uključujući i nedavnu seriju tekstova koje počinjem da čitam, na primer, i kod vas na portalu B92, od skora. Aplaudiram svakom oporavku medijske scene. 

Da li srpski narod uopšte ima osećaj da ih neko pita za mišljenje o dešavanjima na Kosmetu? 

Ne. A mnogi to i ne traže. Skoro pa s kolena na koleno prenosi se nešto kao zavet šta država kaže je sveto pismo. Da se razumemo, postoji jedno opravdanje zašto je to tako. Srbi sa Kosova su vekovima imali težak život, u muci opstajali i iskonski težili identitetu sa Srbijom, bez Srbije kao matice, kao svoje države oni ne mogu da opstanu. I ovaj opravdan osećaj su mnoge vlasti zloupotrebljavale, uključujući i takozvane lokalne namesnike. Svakako da, sa druge strane postoji i skoro pa presudan stepen samoodgovornosti za ovakvu situaciju, jer se neguje kultura korišćenja privilegija i istovremenog nedostatka odgovornosti. U takvoj klimi na lokalu se i samovoljno bira opcija da se Srbi sa Kosova ne pitaju ni za šta.

"Ratna koalicija je ovde na vlasti od 1999. godine"

Kako su se menjale pozicije ključnih ličnosti u kosovskoj politici u proteklih desetak godina? Sada je na vlasti "ratna koalicija", a podršku imaju od Srba koje je delegirao Beograd? 

Ne vidim da se uopšte menjala pozicija, sigurno ne suštinski. PDK je od '99 na vlasti. Od '99 je ratna koalicija na vlasti, tu se ništa nije menjalo, ako izuzmemo odlazak Ibrahima Rugove koji jeste zagovarao mirnu opciju i postepeno neutralisanje politike koju je on zagovarao. Tači je bio i danas je najuticajnija politička figura. Što se podrške Srba tiče, tu imam samo jednu rečenicu da ponovim: Srbi su u koaliciji sa onim Albancima protiv kojih se u Srbiji vodi sudski postupak, i još uz to imamo čitavu seriju istupa u javnosti onih koji su deo te koalicije i podržali koaliciju a protiv svojih koalicionih partnera. 

Čini se da je tek posle ubistva Olivera Ivanovića postalo jasno kolike su njegove zasluge za opstanak Srba na Kosmetu. Zašto je moralo da se desi sve tako kako se desilo? 

U tekstu u Vremenu napisla sam da je ubistvo Olivera Ivanovića paradigma svih nas i svega što se o Kosovu i Metohiji dešava. Osim što se već sada može reći da njegovo ubistvo jeste uzrok dalje destabilizacije i strahovitog jačanja straha u zajednici, ono je svakako posledica te drastične nebezbednosti i propadanja kvaliteta života kojima smo izloženi. Ne verujem da se atentat na poznatog političara izvrši u maloj zajednici a da mu ne prethodi određena klima i ovde naravno ne prejudiciram ni na počinioca ni na nalogodavca. To zaista može biti bilo ko i sa bilo koje strrane, naročito kada se analiziraju motivi. Imali smo u novijoj srpskoj istoriji dva takva primera - na premijera Đinđića i na Olivera Ivanovića. 

Ivanović je u poslednjim intervjuima govorio da se Srbi uglavnom plaše samo Srba. Da li je i ranije bilo tako? 

Ne. 

Takođe, govorio je i o nekakvim paralelnim strukturama na severu Kosmeta, čije postojanje je praktično evidentno, ali je i dalje pod velom tajne. Da li je tako bilo i ranije? 

Paralelnih struktura je uvek bilo ukoliko se misli na centre moći, često sa one strane zakona. Kamo sreće da smo imali centre moći časti i vrline. One nisu 'privilegija' samo ove vlasti. Na neki način, utisak je, da se na Kosovu uvek više vladalo preko paralenih struktura nego preko zvanične vlasti. I to nije samo specifičnost za Sever. Sada je taj utisak utoliko opasniji što se sve manje vidi razlika između paralelnog i institucionalnog, već njihovo preklapanje i prožimanje na štetu samih građana. Institucije su sve manje servisi građanima, a sve više njihovi mali diktatori. Takav utisak imaju ljudi i u Beogradu i u Prištini, Tirani, širom Balkana.

O strancima i pravdi, dobrim i lošim momcima

Kako vi gledate na ono što je pričala Rada Trajković, a u vezi je sa dešavanjima u jednom restoranu u Kosovskoj Mitrovici i ličnostima poput Milana Radojičića i Zvonka Veselinovića? 

Ime Milana Radojičića se od ubistva Olivera Ivanovića danima provlači u medijima u izuzetno snažno-negativnom svetlu, i to ne samo u Srbiji i kosovskim medijima, već i u regionu i međunarodnoj štampi. Ja sam mu se u dva navrata obratila i zamolila sam ga za komentar ili intervju poštujući pravilo druge strane, ali pre svega, obavezu medija da se na objektivan način izveštava. Uprkos tome što mi je u jednom odgovoru, Radojičić najavio da će se uskoro obratiti javnosti, to se nije još uvek dogodilo. S obzirom na to da se još nijednom nije u javnosti čula Radojičićeva, da se tako izrazim, strana priče, kao i toga da mi nemamo nijedan zvaničan relevantan izvor koji potvrđuje ili osporava sve ono što se piše o njemu, osim dela oslobađajuće presude iz Beograda za njega i Veselinovića, ne osećam se novinarski komotno da u takvim okolnostima komentarišem ono što još uvek, u najvećem delu jeste u domenu spekulacija. Svakako iskazujem puno poštovanje za nastupe Rade Trajković da progovori o onom o čemu čaršija govori. Ona kao političarka na to ima puno pravo. 

Posle smrti Ivanovića u javnosti smo mogli češće da vidimo Radu Trajković i Momčila Trajkovića, koji su proteklih godina bili potpuno skrajnuti? 

Pa i ne vide se više toliko. Doduše, ostaje nam da vidimo sada hoće li se i kako ispuniti najava Momčila Trajkovića da će biti zajedničkih sastanaka svih srpskih predstavnika s KiM-a, kako mu je obećao predsednik Vučić na sastanku koji su imali u Beogradu posle Ivanovićevog ubistva. Pošto se radi o autentičnim srpskim političarima sa Kosova i Metohije koji decenijama opstaju kao poznata imena, ja verujem u njihove iskrene namere, a to je odgovornost da se u odsutnom trenutku po srpski narod na Kosovu i Metohiji progovori o problemima, bez obzira da li se ja slagala sa njihovim stranačkim politikama ili ne, ukoliko ih imaju. Ja verujem da su sva njihova poslednja istupanja, i to radikalno direktna i samim tim hrabra, mislim pre svega na Radu Trajković, imala dobru nameru. Nisu normalne okolnosti u kojoj se dogodi atentat, pri tom, atentat na najeksponiranijeg srpskog političara. Ako se ubistvo nije već moglo da spreči, onda u takvim okolnostima se kao društveno odgovoran potez i lični moralni čin barem smatra to da intelektualci, pojedinci i političari istupe i pokušaju da upozore na trenutak u kojem se narod nalazi i kuda se zajednica dalje kreće. 

Iz javnosti je skoro praktično nestao i iguman manastira Visoki Dečani Sava Janjić – kakav je položaj srpske crkve i da li je išta krenulo na bolje? 

Otac Sava Janjić živi hrišćanskim životom, u svom manastiru. Poznajem ga lično, i nadam se da mi neće zameriti ako kažem da mislim da sve što je hteo u životu je da povučeno slavi Gospoda i bude sa narodom u manastiru van javne sfere. On je mudar čovek, sa snažnim ličnim integritetom. Kad pritisne teška muka i nad narodom se nadviju crni oblaci, mislim da tada zna da to više nije stvar njegove pojedinačne volje tihovanja, već da mora da progovori. Otac Sava uživa ogromno poštovanje u međunarodnoj javnosti upravo zbog svoje dosadašnje skromnosti, pravičnosti i raskošne snage argumenata i znanja kojima raspolaže. Nije nikada zloupotrebio javni prostor. Ovih dana se oglašava protiveći se idejama navodne podele, razmene teritorija. Poručio je da bi tzv. podelom i razmenom teritorija, novim crtanjem granica na Balkanu, Srbi sa Kosova i Metohije nestali.

"ZSO može da popravi krvnu sliku, ali dug je put..." Pre godinu dana je rečeno da će Srbi sami formirati ZSO, da li srpski narod uopšte zna šta znači taj projekat i da li veruju da bi to moglo da bude rešenje za njihov položaj? Ja sam ZSO svih ovih godina opisivala kao "Čekajući Godoa", "Čardak ni na Nebu ni na Zemlji", "manje za više", ali je ta priča u 2018. - passe i ukoliko se čak, kojim slučajem može i da desi da se to nešto formira baš ove godine. Mi smo u takvoj dubokoj destabilizaciji da nam taj jedan instrument ne može upumpati krv. Ona može da bude potrebna u jednom trenutku i ona će možda moći da popravi krvnu sliku, ali do tog trenutka dug je sled koraka.

Uz crkvu i Beograd, Srbi bi na raspolaganju trebalo da imaju i pomoć institucija međunarodne zajednice. Da li je to tako? Kako Srbi to vide i kakav je uzajamni odnos međunarodne zajednice i srpskog naroda? 

Mnogo negativnog iskustva su doživeli od onog što Srbi definišu kao subjekat međunarodna zajednica: bombardovanje, ukidanje Srbije na KiM-u, gašenje srpskih državnih institucija, podrška državi koju Srbi prirodno ne podržavaju i protiv čega su se borili, nedovoljnom sluhu za njihove nedaće, za sveopštu diskriminaciju i netoleranciji kojima su izloženi, nekažnjivost zločina. U jednu reč bi vam Srbi to naveli kao nepravda ili ironično i gorko - "međunarodna pravda". Sa druge strane ako sam se lično borila protiv stereotipizacije Srba kao loših momaka u zapadnoj štampi, onda sam svakako protiv stereotipizacije međunarodnih predstavnika kao neprijatelja Srba. Mnogo sam kultivisanih, pravičnih i požrtvovanih, kako Srbi to popularno nazivaju, stranaca sretala, radila sa njima i učila od njih od 1998. godine, za koje mogu da kažem da su do kraja u svojim poslovima, bili odani istini, a mnogi su se i emotivno vezali za tragediju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Svakako sam sretala i one druge. Ipak, danas u svetu, u Prištini i Beogradu postoji značajna internacionalna zajednica prijatelja srpskog naroda i žao mi je što je svih ovih godina propuštana šansa državnog i patriotskog lobiranja i negovanja takvih prijateljstava, već su se i prema njima, srpske vlasti i diplomate poneli i odnosili bezobzirno, nezainteresovano i čak, vrlo loše. 

Međunarodna zajednica je tokom svog boravka na KiM učinila sve da ingerencije prenese na kosovske institucije čiji je tvorac ona i bila. Jedan od merila uspeha međunarodne zajednice jeste bio upravo stepen prenesenih nadležnosti na kosovske institucije. Tako je međunarodna zajednica od proglašenja nezavisnostii 2008. krenula u sumanutu trku prenošenja nadležnosti bez ispunjavanja objektivnih uslova za to i bez funkcionalne spremnosti kosovskih institucija da tu obavezu I preuzmu na sebe. Ovo utrkivanje i jednih i drugih u razmeni nadležnosti dovelo je do urušavanja institucija sistema i vladavine prava čiji su se efekti najpogubnije odrazili na srpsku zajednicu. 

Da li ikome, i ako da, kome veruje srpski narod na Kosmetu? Da li u njima postoji nada za boljim životom? 

Da ne postoji, narod bi kolektivno nestao. Svidela mi se rečenica Arnoa Gujona koju je dao u intervjuu za vaš portal o tome da se kosovskometohijski Srbi nadaju, ali ne kažu više - biće uskoro, već kažu – biće valjda. I to je tačno. Ja na Severu čujem sve češće "sačekaj", "polako", "čekaj". Sama govorim ove reči, a prirodno sam brza i nepopravljivo optimistična osoba. Sada ja opominjem svoje okruženje, dok prave planove, čak i one banalne, o kraćem putu narednog dana, kažem "polako". Realizam ubija nadu, prirodna vezanost za kosovskometohijsku zemlju je podgreva. Dokle ćemo tako? 

Spasoje Veselinović B92

VESTI