nspm.rs

Стабилократија и решавање косовско-метохијског питања

Маринко М. Вучинић

7-9 minutes

---

Пратећи учестале наступе Председника републике Србије Александра Вучића, везане за коначно решавање косовско-метохијског проблема, могла би се сачинити својеврсна антологија његових све контроверзнијих и парадоксалнијих изјава.

И поред његовог „великог ангажмана" мора се рећи да, што време више одмиче, то је његова позиција све отворенија за постизање тзв. разумног компромиса, који би очигледно укључивао и неку врсту прикривеног признавања косовске независности. Поред његовог неочекиваног изјашњавања да је „Бриселски споразум акт међународног права", Вучић није ни споменуо да се наш Уставни суд определио да следи став званичне политике - да је реч о политичком, а не правном акту. Оно што није учинио наш Уставни суд, урадио је уставни суд самопроглашене државе Косово, тврдећи да је Бриселски споразум нарушио њихов уставни поредак.

У мноштву Вучићевих изјава посебно се издваја став о пренебрегавању и дисквалификацији преовлађујућег става у нашој јавности о неопходности замрзавања косовског проблема. Тако изнет став јасно говори о недемократској суштини његове владавине, у којој се не поштује воља народа без обзира што се Александар Вучић спорадично позива на нужност референдумског изјашњавања о судбини Косова и Метохије.

Међутим он јасно истиче: „Без обзира на критике из домаће јавности, без обзира на то што сам видео синоћ у истраживању домаће јавности да 80% грађана Србије сматра да треба да задржимо замрзнути конфликт, даћу све од себе - не хајући за своју политичку каријеру или место на коме се налазим - да се изборим против става тих 80 одсто људи, јер нећу и не желим да будем одговоран за нове ратове или сукобе. Не желим да се то Србији догоди. Нећу доносити одлуке против нашег народа, већ ћу гледати да убедим већину да су нам мир и стабилност важнији од било чега другог".

Лако је уочити очигледне контрадикторности и недоследности у овако изнетом ставу Александра Вучића, јер с једне стране се каже да се „неће ићи против воље нашег народа", а с друге стране се већинско мишљење народа проглашава за „реметилачки фактор који призива сукобе и нове ратове на Косову и Метохији". Као свој основни циљ и политички задатак Вучић види у убеђивању нашег народа у неопходност одржавања мира и стабилности, а подразумева се да се он јавља као основни гарант стабилности и миротворства, без обзира на то што он и након вођења тзв. „унутрашњег дијалога о Косову и Метохији" није нашао прави тренутак да изнесе своје становиште о тзв. разумном и коначном решавању косовског питања.

Притом се не каже коју цену треба да платимо за „одржавање стабилности" и да ли се она односи на признавање тзв. косовске државности. Да ли ико ко познаје политичку праксу вође напредњака може да поверује да он не хаје за своју политичку каријеру и властодржачку позицију? Самом чињеницом да се он залаже за стабилократски начин владавине и остваривање неолибералне демократије, његово изјашњавање да „не хаје за политичку каријеру" је само још једно у низу и његових испразних обећања и огољеног политиканства. Овако интонирана изјава само у ствари додатно дестабилизује политичку и друштвену ситуацију и уноси још већу конфузију и неизвесност.

На питање када ће да изађе са сопственим предлогом о решавању косовско-метохијског проблема он каже: „Када будем оценио да је то добро за нашу земљу и када будемо могли да добијемо одређени резултат".

Овако изнет став, без обзира како то парадоксално звучало, најбоље је одређење суштине залагања за успостављање замрзнутог конфликта без обзира што се Вучић упорно противи оваквом политичком ставу. А управо се суштина залагања да се не жури са потписивањем правно-обавезујућег споразума (за који нико још не зна шта би требало да садржи осим јасних назнака да се захтева улазак Косова у Уједињене Нације) садржи у тежњи да се искористе најоптималнији политички и друштвени услови за постизање прихватљивог споразума, који би обезбедио пре свега елементарне услове за одржање нашег народа на Косову и Метохији али и штитио целовитост наше државне територије.

Након дуготрајног лицитирања да ли је решавање косовско–метохијског питања главни услов за улазак у ЕУ - више нема дилеме, јер је сасвим јасно да се управо ради о томе да су европске интеграције пре свега условљене напретком у овим преговорима. Међутим и ту се за Александра Вучића јавља отворени изазов јер, поред тога што је 80 одсто грађана за замрзнути конфликт, готово исти проценат не прихвата да се ради уласка у ЕУ призна тзв. независност Косова.

О томе најбоље сведочи недавно обелодањено истраживање студената ФПН-а у Београду „Генерације и политика". У њему се може наћи и следећи резултат ове студије: „И најстарију и најмлађу генерацију испитаника ујединило је питање да ли би гласали за улазак наше земље у Европску Унију када би услов за то било отцепљење Косова и Метохије. Негативни одговор дало је њих 85 посто".

Вероватно би реакција Александра Вучића на ово истраживање била иста као и на већинско опредељење грађана за замрзнути конфликт, без обзира на то што он непрестано тврди да „не тргује" и „не подлеже уценама", а да је споразум са Албанцима могућ само уз поштовање референдумски изражене воље народа. Невоља је у томе што је, у нашем политичком искуству, референдум обично средство огољене манипулације у рукама владајуће олигархије и служи само као покриће већ донетих одлука. А у исто време, Александар Вучић већ све чини да, служећи се свеобухватном медијском кампањом, преобликује већинску вољу народа, спроводећи све отвореније својеврсни политички инжињеринг и позивајући се све чешће на нужност напуштања митова и завета који су везани за наше Косово и Метохију.

Нама се веома лако може поновити начин одлучивања какав је примењен приликом доношења одлуке о уласку Црне Горе у НАТО, без обзира на то што је већинско расположење грађана у Црној Гори било против уласка у овај војни савез. Не само да је заобиђен референдумски начин одлучивања, већ је то проглашено за „храбру и историјску одлуку извршне власти Црне Горе". И, овако донета одлука образлагана је „нужношћу да се одржи мир и стабилност у нашем региону".

То је очигледно универзални одговор сваке власти која почива на стабилократским и илибералним основама, а притом следи динамику режима који не поштује већинску вољу народа.

Судећи по изјавама Александра Вучића и начина на који он схвата демократију и већинску вољу народа он очигледно сматра да је његова воља неприкосновена и да је изнад темељних демократских начела у чијој основи је поштовање већинске воље народа. Али, он ствара себи и својеврсну одступницу наглашавајући стално да „ми имамо мали маневарски простор" и да „важи само право силе" и да у складу с тим морамо да „сачувамо мир и да сви градимо бољи живот и јачу економију".

„Чињеница је да велике силе не признају, односно немају намеру да уваже Резолуцију 1244, за нас само значи да ми имамо врло мале могућности да нешто учинимо", изјавио је Вучић, очигледно не водећи рачуна како ће овакву изјаву доживети српски народ који живи на Косову и Метохији и који је изложен свакодневном насиљу и провокацијама. Какву то поруку им шаље Председник Републике Србије, који више води рачуна како ће преобликовати већинску вољу народа него што се залаже за пружање реалних гаранција за опстанак нашег народа на Косову и Метохији?

Отвара се зато сасвим логично питање - да ли ће жртвовање српског народа на Косову и Метохији бити главна и пресудна гаранција за одржавање стабилности и мира у Србији и региону, али и неизвесног убрзања евроатлантских интеграција. Просудите и сами да ли је то превисока и за нас прихватљива цена.

 

Србија у три корака јача савез са ОДКБ

rs.sputniknews.com

Спутњик сазнаје: Србија у три корака јача савез са ОДКБ — до краја године

Sputnik

5-6 minutes

---

Политика

20:15 06.06.2018Преузмите краћи линк

После парламентарне и војна сарадња Србије са ОДКБ-ом, у 2018. години планирано је учешће на нивоу посматрача и то на командно-штабној вежби „Садејство 2018" и тактичкој вежби „Нераскидиво братство 2018" у Руској Федерацији, док је на вежби „Кобалт" у Казахстану предвиђено учешће српског извиђачког одељења.

© Sputnik / Vitaliy Belousov

Војска Србије ове године учествоваће у седам вежби са припадницима Војске Руске Федерације, а по први пут наши војници током јесени боравиће на вежбама које организује ОДКБ (Организација договора о колективној безбедности).

Осетљивост геополитичке позиције Србије наишла је на пуно разумевање тог савеза чијим чланицама је јасно да је сарадња Србије са НАТО-ом геополитичка чињеница, па је наша земља од 2013. године посматрач у ОДКБ-у. Представници Србије редовно посећују Скупштине ОДКБ-а на којима се разматрају питања која се тичу сарадње држава-чланица на међународном плану, као и у војно-политичкој, правној и другим областима.

© Фото : Мин.Одбране

Руски и српски војници на вежби „БАРС 2017"

Међутим, како Спутњик сазнаје, сарадња ће ове године бити проширена, у њој ће учествовати припадници Војске Србије и то не само на билатералном нивоу, каже за Спутњик капетан фрегате Јован Кривокапић, портпарол Министарства одбране и Војске Србије.

„Прошле године је успостављена сарадња која је резултирала планираним учешћем на три вежбе у 2018. години. Имајући у виду да се ради о успостављању нове сарадње, планирано је учешће на нивоу посматрача и то на командно-штабној вежби 'Садејство 2018' и тактичкој вежби 'Нераскидиво братство 2018' у Руској Федерацији, док је на вежби 'Кобалт' у Казахстану предвиђено учешће нашег извиђачког одељења", каже за Спутњик Кривокапић.

Руски и српски војници на вежби „БАРС 2017"

Шеф делегације Скупштине Србије у ОДКБ-у Милован Дрецун каже за Спутњик да је из више разлога од великог интереса да наша војска на јесен посматрачки учествује у тим вежбама, али један је најважнији. Србија и земље чланице ОДКБ-а суочавају се са заједничким изазовима безбедности који су интернационални, објашњава Дрецун.

„Они не познају границе, као што их не познају организовани криминал и тероризам. То и јесу циљеви ангажовања ОДКБ-а. У том смислу проналазимо могућност заједничких активности, увежбавања заједничких одговора на такве изазове. То је апсолутно у складу са политиком војне неутралности Србије која развија сарадњу и са НАТО-ом, а сада и са ОДКБ-ом у војној компоненти, али остајемо при чврстом принципијелном ставу да не показујемо никакав став да будемо чланица било ког војно — политичког савеза", каже Дрецун.

Због преливања кризе из Авганистана, страха од тероризма и трговине наркотицима, ОДКБ је 2001. године, пре САД, основала Колективне снаге брзог реаговања за Централноазијски регион. Реч је о десет батаљона специјалних мобилних падобранских јединица. Ту су и колективне снаге оперативног реаговања које могу да дејствују искључиво на територији земаља ОДКБ-а. То су снаге респектабилног састава од 20.000 војника.

© Sputnik / Максим Блинов

У систему војно-политичког савеза ОДКБ, поред Русије, данас су Јерменија, Белорусија, Казахстан, Киргистан и Таџикистан.

Само је Русија за те снаге издвојила ваздушно-десантну дивизију и јуришну бригаду. Реч је о падобранцима који су увек у стању повећане борбене готовости. И само посматрање њихових вештина биће за припаднике Војске Србије драгоцено искуство, а изазови са којима се припадници снага ОДКБ-а сусрећу на граници Авганистана, због тероризма и путева дроге, могу да се пореде са онима у јужној српској покрајини Косову и Метохији.

„Борба против организованог криминала, шверца наркотика и тероризма је област у којој можемо да разменимо искуства, да заједнички уигравамо снаге, али и да имамо обавештајну размену података. Треба да успоставимо сарадњу која је неопходна да бисмо се супротставили таквим изазовима, да видимо колико џихадиста са подручја Руске Федерације и Косова и Метохије ратује у Сирији, а било их је и у Ираку. Ранијих година примећено је и регрутовање радикалних исламиста на Космету за џихад на Кавказу. То показује да постоји интерес обе стране, и ОДКБ-а и Србије, да се проналазе могућности заједничког одговора на безбедносне изазове", каже Дрецун.

Иако многи ОДКБ сматрају организацијом која парира НАТО-у, он је пре свега регионална организација безбедности која је спремна да своје војне снаге стави на располагање целом свету у борби против тероризма и ништа мање опасне трговине наркотицима.

ОДКБ располаже и мировним снагама које могу да реагују ван територије земаља-чланица, а тренутно у свом саставу има скоро 4.000 војника који никада нису ангажовани. Постоји могућност ангажмана после смиривања ситуације у Сирији, али то ће зависити од одлуке Савета безбедности УН.

 

НАТО формира групу од 100 јавних личности за агитацију у Србији

standard.rs

Новости: НАТО формира групу од 100 јавних личности за агитацију у Србији

http://newlookworld.com/

4-5 minutes

---

понедељак 04. јун 2018. 10:58

НАТО покушава да пропагандно-психолошким операцијама поправи слику о себи у Србији и РС

Представници америчке амбасаде и НАТО појачали су активности на приближавању Србије западној војној алијанси, а круна тих тежњи требало би да буде оснивање неформалног „клуба 100" у који би ушли професори универзитета и јавне личности с циљем да отворено пропагирају напуштање досадашњег курса неутралности – сазнају „Новости„.

Према одлично обавештеним изворима нашег листа, други секретар у амбасади САД Џон Бовермастер недавно је потврдио да ће се средином септембра, на Фрушкој гори, окупити група професора ради припрема и едукације за популаризацију НАТО.

Пошто Бовермастер напушта функцију, план је да пројекат који је он започео заврши његов наследник Џон Радерфорд. Суштина је у томе да се уз пропагандни рад појачају и оперативне активности на терену.

Ова опсежна акција ослања се на глобалну стратегију Запада о „елиминисању малигног утицаја Русије на Балкану", а кључна зона појачаног пропагандног деловања је управо наша земља, али и Република Српска, у којој обавештајци Алијансе и западних служби имају специјалан задатак да прекину чврсту спону Милорада Додика с Кремљом.

Да НАТО намерава да се озбиљно посвети мењању негативне слике о том савезу која постоји у Србији, сведочи и то што је прошлог месеца у Београду боравила Чинчила Моли из Одсека за пропагандну делатност Европске команде НАТО.

Према нашим информацијама, она је разговарала с представницима неких невладних организација и распитивала се за став јавности према САД и НАТО, као и да ли се тај однос може мењати. Интересовало ју је и да ли је довољно добро представљена сарадња Министарства одбране и Војске Србије са НАТО, као и шта је све предузето на промоцији вежбе „Србија 2018", коју у октобру у Младеновцу организују НАТО и Министарство унутрашњих послова Србије.

Отприлике у исто време, у „Краун плази" је одржан састанак поводом заједничке вежбе „Србија 2018", којем су, имеђу осталих, присуствовали шеф канцеларије за евроатлантско и глобално партнерство у Сектору за политичка и безбедносна питања НАТО Џејмс Меки и референт НАТО за Србију Анжелик Томсен-Барнет. Главна тема је, уместо саме вежбе, био план промоције Алијансе у нашој земљи.

Такође, америчка амбасада подржава и помаже активности неких невладних организација које се баве промоцијом НАТО. Тако је средином маја у хотелу „Кристал" у Београду одржана конференција под називом „Обликовање будућности Србије у ери несигурности" у организацији „Атлантског савета Србије", на којој се говорило о предностима сарадње Србије са НАТО и САД.

Политички аналитичар Драгомир Анђелковић каже, за „Новости„, да су промотери НАТО променили стратегију и да наступају „мекше", чак прихватају и позицију војне неутралности, с циљем да удаље Србију од Русије:

— Схватили су да њихов приступ не даје резултате, зато што су потценили интелигенцију Срба а преценили страх. Сада све више заступају наводно реалну опцију, признајући да је било грешака и говоре да разумеју наша негативна осећања. Наравно, истичу да је сарадња са НАТО и приближавање том савезу реалност и да то треба уважити.

И Александар Гајић, из Института за европске студије, наводи да НАТО мења стратегију, јер досадашња није била ефикасна:

— Константни су притисци да одустанемо од Космета и да се дистанцирамо од пријатељске Русије, што значи да се одрекнемо својих интереса – каже Гајић.

У ПЛАНУ 19 ВЕЖБИ
Током ове године, у плану је да Србија одржи укупно 19 вежби са НАТО или Америком, док је у исто време планирано девет вежби са Русијом или чланицама ОДКБ. Прошле године однос је био 10:3 у корист НАТО. Иначе, од ступања у „Партнерство за мир" 2006. године, Србија је имала укупно 150 вежби са НАТО.

Извор Вечерње новости, 04. јун 2018.

 

in4s.net

Вучић не прихвата кримску, али прихвата косовску "реалност"

ИН4С

6-8 minutes

---

 

Пише: Александар Павић 

Уби се Александар Вучић да Србима – о којима, узгред, обично говори у трећем лицу множине, што је више него индикативно – докаже како треба да „прихвате реалност" када је реч о Косову и Метохији. Чак је и Цркви почео да дели лекције о томе после бриљантне Саборске Поруке о КиМ, коју је примио, не као благу и радосну вест, као кључну подршку за одбрану земље и хомогенизовање национално одговорне јавности, већ као „тешку новост".

Насупрот томе, како је управо, у интервјуу за Рајнише пост, уверио своје немачке пријатеље, које, као и Турке, ставља у исту раван са Русима, Вучић не прихвата реалност повратка Крима Русији: „Србија није признала Крим као део Русије и то, такође, неће ни учинити".

И сад, морамо да се запитамо – да ли то Вучић сматра да је „реално" да Украјина у будућности отме Крим од Русије? И, ако сматра, да ли мисли да је то реалније од тога да Србија једног дана поврати пуни суверенитет над Косовом и Метохијом?
Ово је још један пример на којем се види колико је танка и провидна та Вучићева маска „протестантског реалисте". Он је заправо селективни реалиста. Прихвата „реалност" која му одговара – или коју је задужен да прихвати – а одбацује ону која му се не допада – или коју је инструиран да не прихвати.

Да је доследан, Вучић би свуда и на сваком месту објашњавао Украјинцима да су њихове претензије на Крим нереалне (о историјској утемељености да и не говоримо), баш као што Србе непрекидно убеђује да је повратак Косова у састав Србије „нереалан". И прихватио би реалност руског Крима.

Кад је притиснут, Вучић свој став о Криму заодева у обланде „бриге" о територијалном интегритету Србије. Наравно, да стварно брине о територијалном интегритету Србије, не би, посредством Бриселског споразума, укинуо државне институције Србије и предао Србе са севера КиМ под власт лажне државе „Косово" и не би, као на пијаци, непрестано јавно нудио „компромис" по ком би Србија, наводно, "добила нешто" од целине која јој по праву припада. И, поврх свега, не би прихватао аргументе оних који су признали лажну државу, већ оних који помажу Србији да се одбрани од те отимачине и безакоња. Као, на пример, аргументе руског амбасадора у Србији.

У априлу 2014. године, на округлом столу „Косово-Крим: Сличности и разлике", који је одржан у Београду, амбасадор Русије у Србији Александар Чепурин рекао је да се припајање Крима Руској Федерацији не може поредити са једностраним проглашењем независности Косова:

„Живимо у свету двоструких аршина. Косово је незаконито отргнуто од Србије, а Крим је извршио уједињење са Русијом у складу са међународним правом".

Како је објаснио, Крим се обратио Русији са молбом о уједињењу, и кримска скупштина је донела одговарајући документ који је био размотрен у руској Думи, чиме су узети у обзир међународно право и повеља Уједињених нација, док је у Кијеву извршен, како је рекао „државни удар", и наставио:

„Када је Косово прогласило своју независност, у Србији је постојала легална власт. Све се на Косову десило захваљујући војном удару изван граница, када су погинуле хиљаде људи".

Другим речима, разлика је суштинска – Косово је, посредством западне интервенције-агресије, отето, а Крим се, као реакција на спољну (западну) интервенцију-агресију, одвојио.

Кина, такође, не прави (лажну) симетрију између питања Крима и КиМ-а. Ево како се о том проблему у новембру 2014. изразио Гуи Цонгју, тадашњи вршилац дужности директора Одсека за Европу и Централну Азију Министарства спољних послова Кине:

„Ми смо против тога да народности (тј. националне мањине – прим. аут.) добијају независност путем референдума. Кад је реч о Криму, њега одликују веома специфичне карактеристике. Врло добро смо упознати са историјом припадности Крима…

Све у свему, проблеми народности у неким земљама потичу од политике двоструких стандарда неких земаља које, на основу сопствених себичних интереса, подржавају одређену етничку групу и гурају је у правцу одржавања референдума о независности. То је манифестација двоструких стандарда у служби Сједињених Држава. Зарад сопствених циљева, САД се уплићу у унутрашње ствари других држава кроз употребу силе, без одобрења Савета безбедности УН. Кина се чврсто противи оваквом приступу… Такво деловање заоштрава међуетничке противречности и доводи до оружаних сукоба…

Кина има пуно разумевање за изазове и претње с којима се Русија суочава у вези украјинског питања и подржава приступ Москве његовом решавању. Нисмо заинтересовани да гледамо оружани сукоб на украјинској територији и желимо да се то питање реши на политички начин. Противимо се спољном мешању у унутрашња питања Украјине путем државних преврата."

Дакле, и Русија и Кина су на становишту да су и проблем КиМ-а и Крима узроковани незаконитом (западном) спољном интервенцијом, с том разликом што је у Србији од законите власти отцепљена територија, док је у Украјини нерегуларно стање које је довело до референдума на Криму имало исходиште у државном преврату против легалне власти у Кијеву и успостављању пучистичке власти.

Но, упркос томе, Вучић, по обичају, бира много неповољнија, тј. западна тумачења, и кад је реч о КиМ-у, и кад је реч о Криму. Баш као што бира најнеповољније могуће тумачење Саветодавног мишљења Међународног суда правде, које је, по њему, ставило "печат на коверат косовске независности", иако то, разуме се, нема везе са истином.

На крају, не признавајући реалност да је Крим Русија, Вучић такође не прихвата – баш као и по питању Косова – ни оне дубинске, односно духовне разлоге који су покретали поновно сједињење Крима и Русије. Јер, ево шта је председник Русије рекао у свом годишњем обраћању Федералној скупштини Руске Федерације 4. децембра 2014:

"Управо ту, на Криму, у древном Херсону, или Корсуни, како су га звали руски летописци, био је крштен кнез Владимир, који је затим крстио и читаву Русију. То нам даје право да кажемо да за Русију Крим, древни Корсун, Херсонес, Севастопољ имају велики цивилизацијски и сакрални значај. Као што је Храмовна гора у Јерусалиму за оне који исповедају ислам или јудаизам."

Наравно, све ово је Владимир Владимирович изнео пре него што је Александар Вучић имао прилику да му "појасни" ситуацију, развеје му "митске представе о прошлости" и врати га у "реалност".

Преузето са: Аналитички форум 

 

mondo.rs

Osiromašeni uranijum - Zlatibor Lončar odgovorio američkom ambasadoru

Autor: mondo.rs

2-3 minutes

---

Ministar zdravlja Zlatibor Lončar odgovorio je danas američkom ambasadoru u Srbiji Kajlu Skotu koji je juče negirao uticaj osiromašenog uranijuma na porast broja dece obolele od kancera u Srbiji.

Foto: MONDO, Mario Milojević

Lončar je podsetio američkog diplomatskog predstavnika na osnovne manire ponašanja jednog gosta kod domaćina i zamolio ga da se uzdrži od komentarisanja onih stvari koji se tiču zdravlja i budućnosti naše nacije.

"Naše pravo i obaveza je da ispitamo sve moguće posledice koje po naše stanovništvo i njihovo zdravlje može da ima činjenica da su tokom vojne kampanje pojedinih NATO članica 1999. neki delovi Srbije gađani municijom sa osiromašenim uranijom, kao i da su tokom te akcije gađali objekte, poput trafo-stanica, koje sadrže izuzetno kancerogene materije, a koje su na duži vremenski period kontaminirale životnu sredinu", rekao je Lončar.

Lončar je istakao da ako su američke vlasti toliko sigurne u svoje reči da ne postoji nikakva opasnost po ljude i prirodu od municije s osiromašenim uranijumom, onda ne treba da ih brine inicijativa Srbije da se to i isipta.

"Uostalom, ukoliko su predstavnici američke vlasti toliko sigurni u svoje reči i da ne postoje nikakva opasnost po ljude i prirodu od municije sa osiromašenim uranijom, onda njih ne treba da brine naša inicijativa da se sve to ispita, već da raduje, jer će onda i naši stručnjaci moći argumentovano na osnovu dokaza da potvrde teze američke administracije", istakao je Lončar, prenosi Informer.

Američki ambasador juče je rekao da su mnogi stručnjaci zaključili da nema zdravstvene opasnosti u Srbijiili bilo gde u svetu gde je korištena municija s osiromašenim uranijumom.

Skot: Nema opasnosti od osiromašenog uranijuma

 

Спречен терористички напад на „Бесмртни пук" који су предводили Путин и Вучић

© Sputnik / Алексей Никольский

Русија

13:51 11.05.2018(освежено 14:25 11.05.2018) Преузмите краћи линк

31711

Руске службе безбедности ухапсиле су групу терориста који су намеравали да изврше напад на учеснике акције „Бесмртни пук" у Москви 9. маја, изјавио је заменик министра иностраних послова Русије Олег Сиромолотов.

© Sputnik / Радоје Пантовић

„Бесмртни пук у Москви": Док памтимо победнике — они ће живети (фото)

Како је рекао, ухапшено је истовремено више група којe су намеравалe да подметну бомбе.

„Ухапшено је неколико група којe су планиралe да нападну 'Бесмртни пук'. Они су већ имали спремно оружје за ову акцију. Изведено је 17 рација и ухапшено 20 људи", рекао је он.

Иначе, на челу „Бесмртног пука" у Москви су се налазили председник Русије Владимир Путин, председник Србије Александар Вучић и израелски премијер Бенјамин Нетанијаху.

У шетњи је учествовало више од милион људи који су носили фотографије својих предака страдалих у Другом светском рату.

 

Запад и на Балкану планира нову државну фрагментацију, али само- Србије

rtrs.tv

Ћеранић: Запад и на Балкану планира нову државну фрагментацију, али само- Србије

RTRS, Radio Тelevizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of Srpska

6-8 minutes

---

 

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

Једину истрагу о наводној употреби отрова у Думи спровели су руски истражни органи, и установили сасвим другачију истину од оне коју су мејнстрим медији пласирали. Тровања није ни било, а испоставило се да се радило о режираном трећеразредном филму.

На конференцији за новинаре у сједишту Организације за забрану хемијског оружја у Хагу, коју су организовале руска и сиријска делегација у наведеној организацији, свједочило је 17 Сиријаца, између осталих и породица дјечака Хасана Дијаба, који је раније новинарима испричао како је ангажован да учествује у изрежираном видео-запису наводног хемијског напада, чији су аутори припадници "бијелих шљемова".

Једна лоше осмишљена лаж била је повод за покретање ратне машинерије.

Ништа ново.

Међутим, оно на што желимо скренути пажњу нису лажне вијести, с којима се највише бори амерички предсједник Трамп, већ одсудство сваког здравог коментара у земљама које, бар по традицији, баштине демократске принципе, прије свега у слободи говора и штампе.

Шта се то дешава у земљама у којима су медији знали бити јачи од државе?

Сјетимо се само познате афере Вотергејт.

Чудне су изјаве, па и понашање званичника из земаља-бомбардера. Да ли се ради о посљедицама активности ДАРПА-е (Дефенсе Адванцед Ресеарцх Пројецтс Агенцy), агенције Министарства одбране САД одговорне за развој нових технологија за потребе америчке војске?

ДАРПА је већ развила технологије које су донијеле нове односе у свијету. Рецимо, развила је компјутерску мрежу АРПАНЕТ која је прерасла у Интернет. ГПС, алат за позиционирање, такође је производ ове агенције.

ДАРПА је развила вјештачку интелигенцију и одавно ради на стварању "радне" квазибиолошке структуре (спој биологије и електронике) у циљу употребе вјештачке интелигенције.

Уз помоћ научних института ДАРПА спроводи вишегодишње истраживање како би развила програм "Наративна мрежа".

Зашто треба размишљати о томе шта ради ДАРПА?

Због одсуства здравог разума и покушаја било каквог противљења медија, аналитичара, опозиције, научних кругова, неаргументованим и потпуно лажним оптужбама, ратнохушкачкој реторици.

 Шта су то урадили Америци?

Основа програма ДАРПА је проналажење рањивих група за остварење својих циљева. Циљеви се остварују посредством друштвених мрежа и циљањем одабраних група проту-порукама. Намјера је да се "анестезирају" грађани земаља Запада, Русије или Балкана, како би се промијенио ток преговора, дијалога, мировних конференција.

У земљама у којима се жели постићи промјена власти, коришћењем друштвених мрежа подстиче се радикализација, те се утиче на циљеве и методе друштвених покрета. Поједностављено, инфилтрирањем у друштвене мреже агенти хаоса желе утицати на наш начин размишљања.

Нарацијом, односно приповиједањем, сугестијом, утиче се на избор личности или група у циљу реализације политичких циљева. Развојем алата за сугестивни утицај желе се контролисати исходи догађаја, у негативном или позитивном смјеру. У основи, ради се о надгледању и контроли порука на друштвеним мрежама, и интернету уопште. То се постиже одређеним фотографијама (лешеви на улицама као посљедица наводног хемијског напада у Источној Гути) и порукама које фотографију прате. Циљ је да се сугестијом и нуђењем идеја утиче на јавно мњење.

То се некада звало медијска припрема за војну интервенцију, а данас се у ствари производи хипноза јавности.

Смишљене идеје користили су и нацисти током Другог свјетског рата како би утицали на понашање одређених структура (војних јединица, на примјер) и производили чак и промјену свијести.

ДАРПА не измишља ништа ново, већ развија старе методе пропаганде.

Нико није могао предвидјети да ће напредна држава, што су САД биле деценијама, узор у науци и култури, постати хипнотисана и широм свијета изводити војне интервенције, које ће за посљедицу имати смрт милиона људи.

ДАРПА изазива агресију на свијест људи. Треба се присјетити брзог смјењивања догађаја и начина на који су медији извјештавали о терористичком нападу у Ници, војном удару у Турској, о десетинама терористичких напада тзв Исламске државе у Сирији, Ираку, Авганистану.

Корпорације и групе финансијских моћника утичу на владе својих земаља у избору циљева, сходно својим интересима. Измишљају се непријатељи и оптужују земље-жртве за лажне нападе или за диктатуру над властитим народом.

Диктаторским земљама проглашавају се оне које леже на резервама нафте или посједују налазишта ријетких руда и минерала. Тинк танкови попут Брукинг института стварају стратегије као што је студија "Којим путем до Персије" из 2009. године, у којој се разматрају опције нове америчке стратегије према Ирану.

ДАРПА прави алате за реализацију зацртане стратегије, а америчке тајне службе их користе како би се циљеви постигли.

Да ли све што смо навели има везе са Балканом, са Србијом, са Републиком Српском?

Итекако.

Жута патка у Бразилу, али тамо знају да је то ЦИА-патка
Рушење Милошевића је био један од пројеката, организација Отпор је била алат. Подигнута рука са стиснутом песницом је произведена у лабораторијама ДАРПА-е и лансирана широм свијета.

Можемо ли видјети руку ДАРПА-е у Београду, Бањој Луци?

Наравно.

Некад се модификује у жуту гумену патку коју су улицама Београда носили протестанти који су се противили идеји "Београда на води" (у Бразилу су ову патку називали "ЦИА патка") или се пак поново појави као стиснута песница.

Друштвене мреже су постале полигон за пласирање идеја и сугестивних порука са пажљиво одабраним ријечима којима се, у нашем случају, групе и покрети настоје користити за радикализацију ширих слојева друштва и производњу уличних нереда.

Политички циљ на Блиском истоку је "рај" малих држава до чега се планира доћи анимирањем етничких скупина да створе властите државе, односно фрагментација Блиског истока по основу етничких линија.

И на Балкану се планира нова фрагментација, али само Србије. Полако се буде сецесионисти у Војводини и Рашкој области.

ДАРПА је произвела алате којима се преко друштвених мрежа настоје анимирати млади и покренути улични нереди. Уосталом, реченица која је постала класика гласи: "Зашто у неку земљу послати војску, кад од њених становника можемо направити своју војску?"

Извор: www.sveosrpskoj.com