Дуго се крила истина о последицама НАТО бомбардовања

stanjestvari.com

Дуго се крила истина о последицама НАТО бомбардовања – Стање ствари

3-4 minutes

---

У свим извјештајима чланица НАТО пише да се коначне последице осиромашеног уранијума не знају и да је неопходно годинама пратити стање тла и подземних вода, каже Даница Грујичић

Фото: in4s.net

Споразум о оснивању заједничког тијела за утврђивање последица НАТО бомбардовања потписан је јуче, а министри здравља и заштите животне средине Србије навели су да је овај потез важан за будуће генерације, као и да истраживањем последица бомбардовања Србија не жели никога да осуди, већ да помогне себи.

Министар заштите животне средине Горан Триван рекао је да Србија има обавезу према својим грађанима да утврди све истине везане за НАТО агресију 1999. године и додао да то није само питање истине, већ и питање будућности.

– Када схватимо шта се догодило и размотримо све аспекте, знаћемо и шта треба радити да заштитимо своје грађане и свој биодиверзитет и биосферу, рекао је Триван новинарима након потписивања споразума.

Он је навео да су након бомбардовања извршена озбиљна истраживања и деконтаминације терена који су били загађени, прије свега осиромашеним уранијумом, али да је вријеме да се тај процес настави.

Министар здравља Златибор Лончар рекао је да је истраживање последица бомбардовања најмање што може да се уради за садашње и будуће генерације, како би се открило шта се тачно том приликом десило.

– Не желимо ништа да прејудицирамо, али желимо и због нас и због будућности да откријемо чињенице, да сјутра нико нема дилему шта се то десило, рекао је Лончар.

Он је подвукао и да резултати који буду остварени неће бити важни само за Србију, већ и за читав свијет.

Начелница Одељења за неуроонкологију Клиничког центра Србије Даница Грујичић истакла је велику подршку државе на утврђивању последица бомбардовања и подвукла да је једини циљ истина, без обзира да ли ће нам се она допасти или не.

Даница Грујичић

Објашњава да ће за почетак бити прикупљани подаци који већ постоје, али који морају да се скупе на једном мјесту.

– Читава Србија ће бити лабораторија и то је велика шанса за младе људе да пишу мастер радове и докторате који ће бити занимљиви цијелом свијету, ово је прије свега питање струке, рекла је Грујичић и додала да ће за пар година бити познати први резултати истраживања, али да се о коначним последицама може говорити тек за 50 година.

– У свим извјештајима чланица НАТО пише да се коначне последице осиромашеног уранијума не знају и да је неопходно годинама пратити стање тла и подземних вода, каже Грујичић.

Она наводи да ће у сарадњи са Министарством одбране бити утврђене тачне локације бомбардовања у складу са чиме ће се испитивати и одређене болести везане за те области.

Грујичић истиче да нијесу у питању само малигне болести, већ и утицаји на потомство, аутоимуне болести, проблем стерилитета.

– Мене, као грађанку и љекара, највише иритира што онда када је ово требало да се ради, одмах по бомбардовању 2000. године и послије, бачено је под тепих. Наше здравље није било важно људима које смо бирали и то никада не смијемо да заборавимо. Сада држава стаје иза овог пројекта и показује одговорност према здрављу својих грађана и према научној истини, казала је она.

Опрема: Стање ствари

(ИН4С/Искра, 12. 6. 2018)

 

Албанци и Американци схватају да им време на Космету истиче

in4s.net

Петронијевић: Албанци и Американци схватају да им време на Космету истиче (ВИДЕО)

Спутњик

7-9 minutes

---

Албанци су народ који у свим великим светским превратима никада није завршио на истој страни на којој је и почео, казао је адвокат Горан Петронијевић, анализирајући за „Спутњик" зашто је и под чијом инструкцијом Приштина* прекинула Бриселски дијалог.

„Они прате национални интерес, немају скрупула", истиче саговорник Спутњика, уверен да САД, њихови садашњи савезници и спонзори, то не знају.

„Са друге стране, Албанци никада нису урадили ниједан потез на своју руку, а Вашингтон је, нажалост српског народа, пре двадесетак година направио стратегију ослањања на албански фактор на Балкану. Обећали су им ту велику Албанију и они је сада убрзано спроводе. Веома су нервозни, а то је добар знак, јер схватају да им истиче време и да су сваког дана све слабији, за разлику од наших пријатеља — Русије и Кине".

Да ли искључујете наставак дијалога?

Ја сам све те бриселске такозване разговоре од почетка, када је почела да их води Демократска странка, назвао бриселским неспоразумима и са тим уверењима остајем до данас. Да су у питању било какви споразуми, они би се спровели. Сада то звучи овако: „Срби, ви ћете урадити оно што смо се договорили, а онда, када ви то урадите, Албанци неће испоштовати договор." То је неспоразум. Кад год се нешто у Бриселу потписало ни енглеска, ни албанска, ни наша верзија није исто изгледала и тешко да се из те три верзије могла извести једна.

Поједине чланице Европске уније су затражиле, баш због те нетранспарентности, да се земље чланице Вишеградске групе и Шпанија укључе у дијалог. Да ли можда можемо да тражимо решење у том правцу?

То је покушај решења и по први пут укључивање Европске уније као Европе, а не вашингтонске Европске уније. Потенцирам на томе да људи разликују шта су интереси Брисела, а шта интенције Брисела, земаља ЕУ и земаља Европе.

Последњих десетак година расте антагонизам између онога што Брисел ради и интереса европских земаља. Укључивање земаља Вишеградске групе и Шпаније може да значи само побољшање у односу на оно што смо до сада имали. Читава прича о томе како се у Бриселу разговара и како је Брисел стајао иза тих преговора је једна криптоваријанта онога што је Вашингтон диктирао. Пре седам дана смо имали страховит удар на ЕУ — формирана је италијанска влада, Рахој дао оставку у Шпанији, а исте ноћи су ступиле на снагу санкције које су САД увеле својим савезницима. Ако узмете „брегзит" и ако узмете све оне несагласности које се догађају унутар Европске уније, сада дефинитивно можете рећи да има педесет одсто мање ЕУ.

Пре шест месеци сам рекао да српска влада под хитно мора, поред Министарства за европске интеграције или Канцеларије за европске интеграције, да уведе и Министарство за европске дезинтеграције. Значи, припремајмо земљу, простор, економију, политику и све оно што може да се догоди, ако дође до брзог и убрзаног неконтролисаног распада ЕУ. Ако једна велика Немачка има одштампан први контингент марака у случају да дође до пропадања евра, онда би то требало посебно да имају земље као што је Србија. Сад смо на пола да Унија може да опстане, на пола да ће нас примити за десет година. Постоји и варијанта да ће ЕУ пропасти у наредне три године и да ће доћи до одређених тектонских поремећаја у економији, привреди, царинама. Сорош прети новим таласом избеглица како би тобож спасао Европу која више нема радну снагу. Вашингтонска Европска унија, као таква по концепту, не треба ни сама себи, а камоли нама, а читав тај модел би могао да се метафорички представи као једна врста компјутера коме су тастатура и миш у Вашингтону, хард диск у Лондону, а штампач и екран у Бриселу.

Најављено је формирање Клуба 100 као подршка НАТО-у у Србији?

То може да буде пропаганда сама по себи, да ми почнемо да сумњамо једни у друге. НАТО ће овде деловати по црногорском моделу — водили су пет година жестоку пропаганду, а када су схватили да то не може да прође на референдуму, измислили су чувени државни удар. Народ у једном тренутку није знао шта се догађа. Направили су русофобичну ситуацију и сем тога што су добили на изборима, ушли су без проблема у НАТО. То је оно што може да буде модел и велика опасност и за Србију, али сам убеђен да се то у нашој земљи неће догодити без озбиљног отпора.

Метју Палмер, в.д. заменика помоћника америчког државног секретара, оптужио је Русију да жели неред на Западном Балкану и да се супроставља одлуци многих земаља региона да иду евроатлантским путем…

Изјаве руских званичника су потпуно другачије. То само говори о преламању интереса великих сила, и то не први пут. Ми смо 1999. заратили са толиким бројем НАТО земаља и то нико није могао да схвати. Ствари треба посматрати још из 1995. године када је Алијанса имала план да загосподари Балканом. Сада је 2018. година, они и даље немају контролу над Балканом и знају да је то због Срба. Скоро је један од њихових генерала рекао „српски реметилачки фактор". Ми смо учинили једну од највећих услуга човечанству, а то је да смо НАТО задржали док друге земље нису ојачале до оног степена да могу да им се супротставе и да орвеловска слика постане нереална. Ми смо учинили своје, а сада, господо Руси и господо Кинези, изволите им се супротставити.

Може ли Србија да остане неутрална?

Она то мора. Неко то зове замрзавање сукоба, а то је само немогућност решавања истих. Ако неко каже да смо дужни да разрешимо ситуацију због будућих генерације, онда треба да знамо да се може разрешити једино ако би признали Косово и да све Србе, српске цркве, препустимо стварању „Велике Албаније". Суштина је да САД постају свесне да нису више војно најјаче, да губе и монетарну снагу. Било би јако добро да се дозову памети и да направе нову мировну конференцију о прерасподели света. Трећи светски рат траје већ 20-30 година. Овакав интензитет и овај број сукоба који влада на простору Европе и Азије и Африке и Северне Африке, Блиског истока, представља почетак или тихо трајање глобалног сукоба. Поготову сада када је Русија довољно ојачала.

Очекујете ли можда неку ескалацију сукоба у Украјини уочи СП у фудбалу?

То је један од модела који су они примењивали. Сетите се Олимпијских игара у Сочију. Могу да изазову сукоб, али он неће моћи да се прошири, нити ће ескалирати на тај начин да ће Русија морати да се умеша. Путин је рекао: „Ми да хоћемо, ми смо за 24 сата тамо где би многи прижељкивали да будемо, али ми то не желимо". Стратегија НАТО-а била је да се Русија увуче у сукобе и да се исцрпи, али је Путин одличном стратегијом учинио управо супротно — увукао је управо Запад да финансира Украјину. Направио је контра игру и мислим да је Запад тога свестан.

Амбасадор Русије Чепурин је уочи Светског првенства у фудбалу председнику Вучићу симболично уручио лопту и рекао да Срби треба да се осећају у Русији као код куће.

Ја идем и осећаћу се, наравно, као у Србији. Калињинград је посебна територија и тамо нас очекује посебна атмосфера. У контакту смо са нашим пријатељима из Естоније, Литваније, Пољске и Русије. Чекају нас да заједно прославимо макар победу над Швајцарцима, полу Албанцима, имајући у виду њихов састав тима. Али да не дижемо то на тај ниво, то је спорт, и ако Бог да дâ победимо, па да онда са Бразилцима играмо један ревијални меч у Москви.

Приштина* – сепаратистичка влада на КиМ. Примједба ИН4С

 

nspm.rs

Стабилократија и решавање косовско-метохијског питања

Маринко М. Вучинић

7-9 minutes

---

Пратећи учестале наступе Председника републике Србије Александра Вучића, везане за коначно решавање косовско-метохијског проблема, могла би се сачинити својеврсна антологија његових све контроверзнијих и парадоксалнијих изјава.

И поред његовог „великог ангажмана" мора се рећи да, што време више одмиче, то је његова позиција све отворенија за постизање тзв. разумног компромиса, који би очигледно укључивао и неку врсту прикривеног признавања косовске независности. Поред његовог неочекиваног изјашњавања да је „Бриселски споразум акт међународног права", Вучић није ни споменуо да се наш Уставни суд определио да следи став званичне политике - да је реч о политичком, а не правном акту. Оно што није учинио наш Уставни суд, урадио је уставни суд самопроглашене државе Косово, тврдећи да је Бриселски споразум нарушио њихов уставни поредак.

У мноштву Вучићевих изјава посебно се издваја став о пренебрегавању и дисквалификацији преовлађујућег става у нашој јавности о неопходности замрзавања косовског проблема. Тако изнет став јасно говори о недемократској суштини његове владавине, у којој се не поштује воља народа без обзира што се Александар Вучић спорадично позива на нужност референдумског изјашњавања о судбини Косова и Метохије.

Међутим он јасно истиче: „Без обзира на критике из домаће јавности, без обзира на то што сам видео синоћ у истраживању домаће јавности да 80% грађана Србије сматра да треба да задржимо замрзнути конфликт, даћу све од себе - не хајући за своју политичку каријеру или место на коме се налазим - да се изборим против става тих 80 одсто људи, јер нећу и не желим да будем одговоран за нове ратове или сукобе. Не желим да се то Србији догоди. Нећу доносити одлуке против нашег народа, већ ћу гледати да убедим већину да су нам мир и стабилност важнији од било чега другог".

Лако је уочити очигледне контрадикторности и недоследности у овако изнетом ставу Александра Вучића, јер с једне стране се каже да се „неће ићи против воље нашег народа", а с друге стране се већинско мишљење народа проглашава за „реметилачки фактор који призива сукобе и нове ратове на Косову и Метохији". Као свој основни циљ и политички задатак Вучић види у убеђивању нашег народа у неопходност одржавања мира и стабилности, а подразумева се да се он јавља као основни гарант стабилности и миротворства, без обзира на то што он и након вођења тзв. „унутрашњег дијалога о Косову и Метохији" није нашао прави тренутак да изнесе своје становиште о тзв. разумном и коначном решавању косовског питања.

Притом се не каже коју цену треба да платимо за „одржавање стабилности" и да ли се она односи на признавање тзв. косовске државности. Да ли ико ко познаје политичку праксу вође напредњака може да поверује да он не хаје за своју политичку каријеру и властодржачку позицију? Самом чињеницом да се он залаже за стабилократски начин владавине и остваривање неолибералне демократије, његово изјашњавање да „не хаје за политичку каријеру" је само још једно у низу и његових испразних обећања и огољеног политиканства. Овако интонирана изјава само у ствари додатно дестабилизује политичку и друштвену ситуацију и уноси још већу конфузију и неизвесност.

На питање када ће да изађе са сопственим предлогом о решавању косовско-метохијског проблема он каже: „Када будем оценио да је то добро за нашу земљу и када будемо могли да добијемо одређени резултат".

Овако изнет став, без обзира како то парадоксално звучало, најбоље је одређење суштине залагања за успостављање замрзнутог конфликта без обзира што се Вучић упорно противи оваквом политичком ставу. А управо се суштина залагања да се не жури са потписивањем правно-обавезујућег споразума (за који нико још не зна шта би требало да садржи осим јасних назнака да се захтева улазак Косова у Уједињене Нације) садржи у тежњи да се искористе најоптималнији политички и друштвени услови за постизање прихватљивог споразума, који би обезбедио пре свега елементарне услове за одржање нашег народа на Косову и Метохији али и штитио целовитост наше државне територије.

Након дуготрајног лицитирања да ли је решавање косовско–метохијског питања главни услов за улазак у ЕУ - више нема дилеме, јер је сасвим јасно да се управо ради о томе да су европске интеграције пре свега условљене напретком у овим преговорима. Међутим и ту се за Александра Вучића јавља отворени изазов јер, поред тога што је 80 одсто грађана за замрзнути конфликт, готово исти проценат не прихвата да се ради уласка у ЕУ призна тзв. независност Косова.

О томе најбоље сведочи недавно обелодањено истраживање студената ФПН-а у Београду „Генерације и политика". У њему се може наћи и следећи резултат ове студије: „И најстарију и најмлађу генерацију испитаника ујединило је питање да ли би гласали за улазак наше земље у Европску Унију када би услов за то било отцепљење Косова и Метохије. Негативни одговор дало је њих 85 посто".

Вероватно би реакција Александра Вучића на ово истраживање била иста као и на већинско опредељење грађана за замрзнути конфликт, без обзира на то што он непрестано тврди да „не тргује" и „не подлеже уценама", а да је споразум са Албанцима могућ само уз поштовање референдумски изражене воље народа. Невоља је у томе што је, у нашем политичком искуству, референдум обично средство огољене манипулације у рукама владајуће олигархије и служи само као покриће већ донетих одлука. А у исто време, Александар Вучић већ све чини да, служећи се свеобухватном медијском кампањом, преобликује већинску вољу народа, спроводећи све отвореније својеврсни политички инжињеринг и позивајући се све чешће на нужност напуштања митова и завета који су везани за наше Косово и Метохију.

Нама се веома лако може поновити начин одлучивања какав је примењен приликом доношења одлуке о уласку Црне Горе у НАТО, без обзира на то што је већинско расположење грађана у Црној Гори било против уласка у овај војни савез. Не само да је заобиђен референдумски начин одлучивања, већ је то проглашено за „храбру и историјску одлуку извршне власти Црне Горе". И, овако донета одлука образлагана је „нужношћу да се одржи мир и стабилност у нашем региону".

То је очигледно универзални одговор сваке власти која почива на стабилократским и илибералним основама, а притом следи динамику режима који не поштује већинску вољу народа.

Судећи по изјавама Александра Вучића и начина на који он схвата демократију и већинску вољу народа он очигледно сматра да је његова воља неприкосновена и да је изнад темељних демократских начела у чијој основи је поштовање већинске воље народа. Али, он ствара себи и својеврсну одступницу наглашавајући стално да „ми имамо мали маневарски простор" и да „важи само право силе" и да у складу с тим морамо да „сачувамо мир и да сви градимо бољи живот и јачу економију".

„Чињеница је да велике силе не признају, односно немају намеру да уваже Резолуцију 1244, за нас само значи да ми имамо врло мале могућности да нешто учинимо", изјавио је Вучић, очигледно не водећи рачуна како ће овакву изјаву доживети српски народ који живи на Косову и Метохији и који је изложен свакодневном насиљу и провокацијама. Какву то поруку им шаље Председник Републике Србије, који више води рачуна како ће преобликовати већинску вољу народа него што се залаже за пружање реалних гаранција за опстанак нашег народа на Косову и Метохији?

Отвара се зато сасвим логично питање - да ли ће жртвовање српског народа на Косову и Метохији бити главна и пресудна гаранција за одржавање стабилности и мира у Србији и региону, али и неизвесног убрзања евроатлантских интеграција. Просудите и сами да ли је то превисока и за нас прихватљива цена.

 

Србија у три корака јача савез са ОДКБ

rs.sputniknews.com

Спутњик сазнаје: Србија у три корака јача савез са ОДКБ — до краја године

Sputnik

5-6 minutes

---

Политика

20:15 06.06.2018Преузмите краћи линк

После парламентарне и војна сарадња Србије са ОДКБ-ом, у 2018. години планирано је учешће на нивоу посматрача и то на командно-штабној вежби „Садејство 2018" и тактичкој вежби „Нераскидиво братство 2018" у Руској Федерацији, док је на вежби „Кобалт" у Казахстану предвиђено учешће српског извиђачког одељења.

© Sputnik / Vitaliy Belousov

Војска Србије ове године учествоваће у седам вежби са припадницима Војске Руске Федерације, а по први пут наши војници током јесени боравиће на вежбама које организује ОДКБ (Организација договора о колективној безбедности).

Осетљивост геополитичке позиције Србије наишла је на пуно разумевање тог савеза чијим чланицама је јасно да је сарадња Србије са НАТО-ом геополитичка чињеница, па је наша земља од 2013. године посматрач у ОДКБ-у. Представници Србије редовно посећују Скупштине ОДКБ-а на којима се разматрају питања која се тичу сарадње држава-чланица на међународном плану, као и у војно-политичкој, правној и другим областима.

© Фото : Мин.Одбране

Руски и српски војници на вежби „БАРС 2017"

Међутим, како Спутњик сазнаје, сарадња ће ове године бити проширена, у њој ће учествовати припадници Војске Србије и то не само на билатералном нивоу, каже за Спутњик капетан фрегате Јован Кривокапић, портпарол Министарства одбране и Војске Србије.

„Прошле године је успостављена сарадња која је резултирала планираним учешћем на три вежбе у 2018. години. Имајући у виду да се ради о успостављању нове сарадње, планирано је учешће на нивоу посматрача и то на командно-штабној вежби 'Садејство 2018' и тактичкој вежби 'Нераскидиво братство 2018' у Руској Федерацији, док је на вежби 'Кобалт' у Казахстану предвиђено учешће нашег извиђачког одељења", каже за Спутњик Кривокапић.

Руски и српски војници на вежби „БАРС 2017"

Шеф делегације Скупштине Србије у ОДКБ-у Милован Дрецун каже за Спутњик да је из више разлога од великог интереса да наша војска на јесен посматрачки учествује у тим вежбама, али један је најважнији. Србија и земље чланице ОДКБ-а суочавају се са заједничким изазовима безбедности који су интернационални, објашњава Дрецун.

„Они не познају границе, као што их не познају организовани криминал и тероризам. То и јесу циљеви ангажовања ОДКБ-а. У том смислу проналазимо могућност заједничких активности, увежбавања заједничких одговора на такве изазове. То је апсолутно у складу са политиком војне неутралности Србије која развија сарадњу и са НАТО-ом, а сада и са ОДКБ-ом у војној компоненти, али остајемо при чврстом принципијелном ставу да не показујемо никакав став да будемо чланица било ког војно — политичког савеза", каже Дрецун.

Због преливања кризе из Авганистана, страха од тероризма и трговине наркотицима, ОДКБ је 2001. године, пре САД, основала Колективне снаге брзог реаговања за Централноазијски регион. Реч је о десет батаљона специјалних мобилних падобранских јединица. Ту су и колективне снаге оперативног реаговања које могу да дејствују искључиво на територији земаља ОДКБ-а. То су снаге респектабилног састава од 20.000 војника.

© Sputnik / Максим Блинов

У систему војно-политичког савеза ОДКБ, поред Русије, данас су Јерменија, Белорусија, Казахстан, Киргистан и Таџикистан.

Само је Русија за те снаге издвојила ваздушно-десантну дивизију и јуришну бригаду. Реч је о падобранцима који су увек у стању повећане борбене готовости. И само посматрање њихових вештина биће за припаднике Војске Србије драгоцено искуство, а изазови са којима се припадници снага ОДКБ-а сусрећу на граници Авганистана, због тероризма и путева дроге, могу да се пореде са онима у јужној српској покрајини Косову и Метохији.

„Борба против организованог криминала, шверца наркотика и тероризма је област у којој можемо да разменимо искуства, да заједнички уигравамо снаге, али и да имамо обавештајну размену података. Треба да успоставимо сарадњу која је неопходна да бисмо се супротставили таквим изазовима, да видимо колико џихадиста са подручја Руске Федерације и Косова и Метохије ратује у Сирији, а било их је и у Ираку. Ранијих година примећено је и регрутовање радикалних исламиста на Космету за џихад на Кавказу. То показује да постоји интерес обе стране, и ОДКБ-а и Србије, да се проналазе могућности заједничког одговора на безбедносне изазове", каже Дрецун.

Иако многи ОДКБ сматрају организацијом која парира НАТО-у, он је пре свега регионална организација безбедности која је спремна да своје војне снаге стави на располагање целом свету у борби против тероризма и ништа мање опасне трговине наркотицима.

ОДКБ располаже и мировним снагама које могу да реагују ван територије земаља-чланица, а тренутно у свом саставу има скоро 4.000 војника који никада нису ангажовани. Постоји могућност ангажмана после смиривања ситуације у Сирији, али то ће зависити од одлуке Савета безбедности УН.

 

НАТО формира групу од 100 јавних личности за агитацију у Србији

standard.rs

Новости: НАТО формира групу од 100 јавних личности за агитацију у Србији

http://newlookworld.com/

4-5 minutes

---

понедељак 04. јун 2018. 10:58

НАТО покушава да пропагандно-психолошким операцијама поправи слику о себи у Србији и РС

Представници америчке амбасаде и НАТО појачали су активности на приближавању Србије западној војној алијанси, а круна тих тежњи требало би да буде оснивање неформалног „клуба 100" у који би ушли професори универзитета и јавне личности с циљем да отворено пропагирају напуштање досадашњег курса неутралности – сазнају „Новости„.

Према одлично обавештеним изворима нашег листа, други секретар у амбасади САД Џон Бовермастер недавно је потврдио да ће се средином септембра, на Фрушкој гори, окупити група професора ради припрема и едукације за популаризацију НАТО.

Пошто Бовермастер напушта функцију, план је да пројекат који је он започео заврши његов наследник Џон Радерфорд. Суштина је у томе да се уз пропагандни рад појачају и оперативне активности на терену.

Ова опсежна акција ослања се на глобалну стратегију Запада о „елиминисању малигног утицаја Русије на Балкану", а кључна зона појачаног пропагандног деловања је управо наша земља, али и Република Српска, у којој обавештајци Алијансе и западних служби имају специјалан задатак да прекину чврсту спону Милорада Додика с Кремљом.

Да НАТО намерава да се озбиљно посвети мењању негативне слике о том савезу која постоји у Србији, сведочи и то што је прошлог месеца у Београду боравила Чинчила Моли из Одсека за пропагандну делатност Европске команде НАТО.

Према нашим информацијама, она је разговарала с представницима неких невладних организација и распитивала се за став јавности према САД и НАТО, као и да ли се тај однос може мењати. Интересовало ју је и да ли је довољно добро представљена сарадња Министарства одбране и Војске Србије са НАТО, као и шта је све предузето на промоцији вежбе „Србија 2018", коју у октобру у Младеновцу организују НАТО и Министарство унутрашњих послова Србије.

Отприлике у исто време, у „Краун плази" је одржан састанак поводом заједничке вежбе „Србија 2018", којем су, имеђу осталих, присуствовали шеф канцеларије за евроатлантско и глобално партнерство у Сектору за политичка и безбедносна питања НАТО Џејмс Меки и референт НАТО за Србију Анжелик Томсен-Барнет. Главна тема је, уместо саме вежбе, био план промоције Алијансе у нашој земљи.

Такође, америчка амбасада подржава и помаже активности неких невладних организација које се баве промоцијом НАТО. Тако је средином маја у хотелу „Кристал" у Београду одржана конференција под називом „Обликовање будућности Србије у ери несигурности" у организацији „Атлантског савета Србије", на којој се говорило о предностима сарадње Србије са НАТО и САД.

Политички аналитичар Драгомир Анђелковић каже, за „Новости„, да су промотери НАТО променили стратегију и да наступају „мекше", чак прихватају и позицију војне неутралности, с циљем да удаље Србију од Русије:

— Схватили су да њихов приступ не даје резултате, зато што су потценили интелигенцију Срба а преценили страх. Сада све више заступају наводно реалну опцију, признајући да је било грешака и говоре да разумеју наша негативна осећања. Наравно, истичу да је сарадња са НАТО и приближавање том савезу реалност и да то треба уважити.

И Александар Гајић, из Института за европске студије, наводи да НАТО мења стратегију, јер досадашња није била ефикасна:

— Константни су притисци да одустанемо од Космета и да се дистанцирамо од пријатељске Русије, што значи да се одрекнемо својих интереса – каже Гајић.

У ПЛАНУ 19 ВЕЖБИ
Током ове године, у плану је да Србија одржи укупно 19 вежби са НАТО или Америком, док је у исто време планирано девет вежби са Русијом или чланицама ОДКБ. Прошле године однос је био 10:3 у корист НАТО. Иначе, од ступања у „Партнерство за мир" 2006. године, Србија је имала укупно 150 вежби са НАТО.

Извор Вечерње новости, 04. јун 2018.

 

in4s.net

Вучић не прихвата кримску, али прихвата косовску "реалност"

ИН4С

6-8 minutes

---

 

Пише: Александар Павић 

Уби се Александар Вучић да Србима – о којима, узгред, обично говори у трећем лицу множине, што је више него индикативно – докаже како треба да „прихвате реалност" када је реч о Косову и Метохији. Чак је и Цркви почео да дели лекције о томе после бриљантне Саборске Поруке о КиМ, коју је примио, не као благу и радосну вест, као кључну подршку за одбрану земље и хомогенизовање национално одговорне јавности, већ као „тешку новост".

Насупрот томе, како је управо, у интервјуу за Рајнише пост, уверио своје немачке пријатеље, које, као и Турке, ставља у исту раван са Русима, Вучић не прихвата реалност повратка Крима Русији: „Србија није признала Крим као део Русије и то, такође, неће ни учинити".

И сад, морамо да се запитамо – да ли то Вучић сматра да је „реално" да Украјина у будућности отме Крим од Русије? И, ако сматра, да ли мисли да је то реалније од тога да Србија једног дана поврати пуни суверенитет над Косовом и Метохијом?
Ово је још један пример на којем се види колико је танка и провидна та Вучићева маска „протестантског реалисте". Он је заправо селективни реалиста. Прихвата „реалност" која му одговара – или коју је задужен да прихвати – а одбацује ону која му се не допада – или коју је инструиран да не прихвати.

Да је доследан, Вучић би свуда и на сваком месту објашњавао Украјинцима да су њихове претензије на Крим нереалне (о историјској утемељености да и не говоримо), баш као што Србе непрекидно убеђује да је повратак Косова у састав Србије „нереалан". И прихватио би реалност руског Крима.

Кад је притиснут, Вучић свој став о Криму заодева у обланде „бриге" о територијалном интегритету Србије. Наравно, да стварно брине о територијалном интегритету Србије, не би, посредством Бриселског споразума, укинуо државне институције Србије и предао Србе са севера КиМ под власт лажне државе „Косово" и не би, као на пијаци, непрестано јавно нудио „компромис" по ком би Србија, наводно, "добила нешто" од целине која јој по праву припада. И, поврх свега, не би прихватао аргументе оних који су признали лажну државу, већ оних који помажу Србији да се одбрани од те отимачине и безакоња. Као, на пример, аргументе руског амбасадора у Србији.

У априлу 2014. године, на округлом столу „Косово-Крим: Сличности и разлике", који је одржан у Београду, амбасадор Русије у Србији Александар Чепурин рекао је да се припајање Крима Руској Федерацији не може поредити са једностраним проглашењем независности Косова:

„Живимо у свету двоструких аршина. Косово је незаконито отргнуто од Србије, а Крим је извршио уједињење са Русијом у складу са међународним правом".

Како је објаснио, Крим се обратио Русији са молбом о уједињењу, и кримска скупштина је донела одговарајући документ који је био размотрен у руској Думи, чиме су узети у обзир међународно право и повеља Уједињених нација, док је у Кијеву извршен, како је рекао „државни удар", и наставио:

„Када је Косово прогласило своју независност, у Србији је постојала легална власт. Све се на Косову десило захваљујући војном удару изван граница, када су погинуле хиљаде људи".

Другим речима, разлика је суштинска – Косово је, посредством западне интервенције-агресије, отето, а Крим се, као реакција на спољну (западну) интервенцију-агресију, одвојио.

Кина, такође, не прави (лажну) симетрију између питања Крима и КиМ-а. Ево како се о том проблему у новембру 2014. изразио Гуи Цонгју, тадашњи вршилац дужности директора Одсека за Европу и Централну Азију Министарства спољних послова Кине:

„Ми смо против тога да народности (тј. националне мањине – прим. аут.) добијају независност путем референдума. Кад је реч о Криму, њега одликују веома специфичне карактеристике. Врло добро смо упознати са историјом припадности Крима…

Све у свему, проблеми народности у неким земљама потичу од политике двоструких стандарда неких земаља које, на основу сопствених себичних интереса, подржавају одређену етничку групу и гурају је у правцу одржавања референдума о независности. То је манифестација двоструких стандарда у служби Сједињених Држава. Зарад сопствених циљева, САД се уплићу у унутрашње ствари других држава кроз употребу силе, без одобрења Савета безбедности УН. Кина се чврсто противи оваквом приступу… Такво деловање заоштрава међуетничке противречности и доводи до оружаних сукоба…

Кина има пуно разумевање за изазове и претње с којима се Русија суочава у вези украјинског питања и подржава приступ Москве његовом решавању. Нисмо заинтересовани да гледамо оружани сукоб на украјинској територији и желимо да се то питање реши на политички начин. Противимо се спољном мешању у унутрашња питања Украјине путем државних преврата."

Дакле, и Русија и Кина су на становишту да су и проблем КиМ-а и Крима узроковани незаконитом (западном) спољном интервенцијом, с том разликом што је у Србији од законите власти отцепљена територија, док је у Украјини нерегуларно стање које је довело до референдума на Криму имало исходиште у државном преврату против легалне власти у Кијеву и успостављању пучистичке власти.

Но, упркос томе, Вучић, по обичају, бира много неповољнија, тј. западна тумачења, и кад је реч о КиМ-у, и кад је реч о Криму. Баш као што бира најнеповољније могуће тумачење Саветодавног мишљења Међународног суда правде, које је, по њему, ставило "печат на коверат косовске независности", иако то, разуме се, нема везе са истином.

На крају, не признавајући реалност да је Крим Русија, Вучић такође не прихвата – баш као и по питању Косова – ни оне дубинске, односно духовне разлоге који су покретали поновно сједињење Крима и Русије. Јер, ево шта је председник Русије рекао у свом годишњем обраћању Федералној скупштини Руске Федерације 4. децембра 2014:

"Управо ту, на Криму, у древном Херсону, или Корсуни, како су га звали руски летописци, био је крштен кнез Владимир, који је затим крстио и читаву Русију. То нам даје право да кажемо да за Русију Крим, древни Корсун, Херсонес, Севастопољ имају велики цивилизацијски и сакрални значај. Као што је Храмовна гора у Јерусалиму за оне који исповедају ислам или јудаизам."

Наравно, све ово је Владимир Владимирович изнео пре него што је Александар Вучић имао прилику да му "појасни" ситуацију, развеје му "митске представе о прошлости" и врати га у "реалност".

Преузето са: Аналитички форум 

 

mondo.rs

Osiromašeni uranijum - Zlatibor Lončar odgovorio američkom ambasadoru

Autor: mondo.rs

2-3 minutes

---

Ministar zdravlja Zlatibor Lončar odgovorio je danas američkom ambasadoru u Srbiji Kajlu Skotu koji je juče negirao uticaj osiromašenog uranijuma na porast broja dece obolele od kancera u Srbiji.

Foto: MONDO, Mario Milojević

Lončar je podsetio američkog diplomatskog predstavnika na osnovne manire ponašanja jednog gosta kod domaćina i zamolio ga da se uzdrži od komentarisanja onih stvari koji se tiču zdravlja i budućnosti naše nacije.

"Naše pravo i obaveza je da ispitamo sve moguće posledice koje po naše stanovništvo i njihovo zdravlje može da ima činjenica da su tokom vojne kampanje pojedinih NATO članica 1999. neki delovi Srbije gađani municijom sa osiromašenim uranijom, kao i da su tokom te akcije gađali objekte, poput trafo-stanica, koje sadrže izuzetno kancerogene materije, a koje su na duži vremenski period kontaminirale životnu sredinu", rekao je Lončar.

Lončar je istakao da ako su američke vlasti toliko sigurne u svoje reči da ne postoji nikakva opasnost po ljude i prirodu od municije s osiromašenim uranijumom, onda ne treba da ih brine inicijativa Srbije da se to i isipta.

"Uostalom, ukoliko su predstavnici američke vlasti toliko sigurni u svoje reči i da ne postoje nikakva opasnost po ljude i prirodu od municije sa osiromašenim uranijom, onda njih ne treba da brine naša inicijativa da se sve to ispita, već da raduje, jer će onda i naši stručnjaci moći argumentovano na osnovu dokaza da potvrde teze američke administracije", istakao je Lončar, prenosi Informer.

Američki ambasador juče je rekao da su mnogi stručnjaci zaključili da nema zdravstvene opasnosti u Srbijiili bilo gde u svetu gde je korištena municija s osiromašenim uranijumom.

Skot: Nema opasnosti od osiromašenog uranijuma