standard.rs

Мирослав Лазански: Ново лице Србије

http://newlookworld.com/

4-5 minutes

---

понедељак 18. јун 2018. 15:38

"Нисте хтели Југославију господо бивши Југословени. Ок, сада ћете имати све снажнију Србију"

Као што је рат наставак политике другим средствима по Клаузевицу, тако је и фудбал наставак политике на други начин. Јер због фудбала су својевремено у Јужној Америци заратиле две државе. Пуцали су топови, летели и бомбардовали борбени авиони.

У време док су нас бомбардовали 1999. године два европска лидера водила су међусобни телефонски разговор, прекидајући га када су на телевизији падали голови. А по нама управо тада падале су бомбе и ракете. Фудбал је одавно опијум за масе, наравно, не само по Марксу.

Фудбалска репрезентација Србије успешно је положила први тест на Светском првенству у фудбалу у Русији, побеђена је Костарика. Леп успех за почетак. Нација је сада једноставно експлодирала у новом осећању моћи, самопоштовања и веровања у себе. Кладионице сада боље котирају шансе Србије да освоји Мундијал. А све то нам је недостајало протеклих година. Дакле, могло би се рећи да су Срби овом утакмицом коначно постали Срби и у фудбалу. Наиме, у бившој СФРЈ већина Срба прво су били Југословени, па добар део њих и комунисти, па тек онда Срби. За друге нације у бившој нам заједничкој отаџбини СФРЈ то се не би могло тврдити.

Хрвати су увек били Хрвати, истина добар део и комунисти, а најмањи део Југословени. Распад СФРЈ затекао је Србе онако, као изненађене и остављене у офсајду. Затечене. Сви се извукоше, они остадоше сами пред голом. Требало је времена да се Срби опамете и приберу, да схвате да је Србија само њима важна и никоме другом. То је, заправо, ново лице Србије, које је настало после година међународног уцењивања, понижавања, санкција и неправди. Свака акција изазива реакцију. Опруга се може савијати до одређене мере, после тога се враћа као бумеранг. Јер млади су данас носиоци патриотизма, у оном најпозитивнијем смислу, овој земљи. А њих је најтеже савијати и ломити. Зато, хвала фудбалерима и тренеру-селектору за ново лице Србије, које ће свакако изазвати и одређене промене у геополитици Балкана. Макар и само после једне, прве утакмице.

Нисте хтели Југославију господо бивши Југословени. Ок, сада ћете имати све снажнију Србију, на плану спорта, вероватно убрзо и у економији, а војни аспект наше моћи био је ових дана успешно представљен и на светској изложби наоружања и војне опреме „Евросатори 2018" у Паризу. Дакле, као непоправљиви југоносталгичар могу да констатујем да су Срби изгледа дефинитивно постали Срби. На Мундијалу у Русији. Нешто раније и на Светском првенству за младе фудбалере на Новом Зеланду. Када смо постали прваци света. И то је добро за Србију. И спортски и политички и ментално.

Иначе, светско првенство у фудбалу Русија је сјајно организовала. Прибојавао сам се да ће Украјина покушати да поквари Мундијал отпочињањем ратних операција у Донбасу баш у ово време, али Путинове речи упозорења „да би тиме Украјина ризиковала своју државност" биле су довољно убедљиве да Кијев остане уздржан. Као што у политици више нема униполарног света, тако је и Мундијал у Русији, барем за сада, показао да је време апсолутних господара у фудбалу завршено. Нема апсолутних фаворита, нема унапред одређених победника, сви знају да играју фудбал. Већ на првим утакмицама спотакли су се прваци света, актуелни Немци, те бивши прваци, Аргентина и Бразил. Као што је Владимир Путин рекао у поруци Западу у свом чувеном говору у Минхену 2007. године: „Свет није само ваш".

Баш као и фудбал…

Извор Спутњик, 18. јун 2018.

 

in4s.net

"Сурови нови свијет" Небојше Катића - деконструкција митова неолибералног поретка

ИН4С

2-3 minutes

---

 

После одличне књиге „Из другог угла" Небојша Катић нас је изненадио још једном брилијантном анализом савременог друштва.

„Сурови нови свијет" поставља ствари на своје мјесто и објашњава прилике у којима смо се затекли почетком 21. вијека.

Истина о страним инвестицијама; интелектуалци као слуге неолиберализма; крај глобализацијске бајке; деконструкција транзиционих митова; српска економска драма, јесу теме које овај аутор обрађује у својој новој књизи. 

„Сурови нови свијет" је друга књига текстова које је Небојша Катић писао у периоду од 2005. до фебруара 2018. године. За разлику од књиге „Из другог угла", ова књига покрива много шири спектар тема. Небојша Катић се дотакао историје, социологије, психологије и антропологије, политичке филозофије, као и данас све актуелније геополитике.

У књизи су деконструисани до темеља главни митови транзиције и неолибералног поретка. Небојша Катић сјајном анализом показује шта је истина о „постистини" и лажним вијестима. У каквој вези су невладине организације и издаја савремених интелектуалаца? Да ли са кризом нелибералног капитализма историја поново добија замах? На питање зашто се бавио овим темама аутор, без трунке поштеде, каже:

„Бавио сам се оним темама и феноменима које сам сматрао важним, а за које ми се чинило да их стручна јавност или потпуно игнорише, или да нема потребу да о њима дебатује ван ускостручних кругова и секција. Не знам да ли су теме о којима сам писао обрађиване у стручним часописима, нити мислим да је то превише битно. Ако је таквих текстова и било у стручним часописима, у њих шира јавност није имала увида. Мени се таква интелектуална пасивност чинила недопустивом, па отуда и честе критике које на странцима књиге упућујем српској интелектуалној елити."

 

Мијалковски: Србија на мети страних служби

rtv.rs

Мијалковски: Србија на мети страних служби

Јавна медијска установа ЈМУ Радио-телевизија Војводине

2 minutes

---

Мијалковски сматра да све што се десава у Србији мозе да се посматра кроз неки унутрашњи разлог, али да то треба довести у контекст са интересима страног фактора.

Илустрација

Некадашњи декан Факултета безбедности каже да ситуацију у Србији и региону треба посматрати кроз систем спојених судова и указује на оштру сукобљеност у овом региону геополитицких интереса најмоћнијих сила света - САД, Русије и Кине, Турске као регионалне силе, али и транснационалног фактора који многи занемарују - исламиста.

Свему треба додати, према његовим рецима, и "агресивни наступ" запада, пре свега ЕУ, у погледу КиМ.

На основу искуства и дугогодишњег праћења ситуације, Мијалковски каже да Србију "истражују" обавештајне службе шездесетак земаља.

"Имајући у виду да то чине скоро три деценије, то знаци да су оне створиле такве позиције, такву агентуру од утицаја у Србији која је спремна, оспособљена, школована да изводи разноврсна субверзивна дејства, почев од група за притисак, лансирања којекаквих лазних вести, узнемиравања јавности. Њихове могућности су респктабилне и стално се оснажују разним активностима, пре свега тајним, али и јавним", оцењује Мијалковски.

На питање шта им је главни циљ, он одговара да желе да принуде Србију на што хитније признавање лажне државе Косово.

"Како отпор према таквом њиховом циљу јаца, треба оцекивати да ће они појачавати разноврсне притиске. Мислим да тако треба гледати на актуелну безбедносну ситуацију и перспективе", оцењује Мијалковски.

View article...

rs.sputniknews.com

Осам минус Русија, једнако — нула!

Sputnik

4-5 minutes

---

Коментари и Аналитика

19:30 14.06.2018Преузмите краћи линк

Група осам економски најразвијенијих држава свијета (Г8) прије четири године је постала Г7, будући да су из свог чланства искључили „само" Русију. Величина учињене грешке показала се на посљедњем (можда чак и дословно посљедњем) њиховом неславно завршеном самиту у Канади.

Свјетски медији и даље коментаришу ток и изостанак сваког резултата овог самита констатујући, без изузетка, да се радило о потпуном дебаклу. Провладини аналитичари у државама учесницама скупа бавили су се детаљима. Неки од њих су били на ивици дипломатских скандала, правих малих вербалних или ратова гестикулацијама. Сабирали су поене (ко је кога оштрије погледао или је изгледао забринутије због очигледне неслоге и себичности учесника) и проглашавали своје фаворите за некакве побједнике.

Све то није могло прекрити утисак да се радило о (о)тужно лошој представи са никаквим текстом и неувјежбаним глумцима, што није могла прекрити ни традиционално раскошна сценографија која је обавезна у оваквим приликама.

© AP Photo / Jesco Denzel

Изостанак и минимума сагласности међу државама које су, све донедавно, одлучујуће утицале на свјетску политику и економију је једини видљиви резултат овог скупа. Значајнији, који незаустављиво испливава на површину, јесте одржавање заблуде актера да они и даље представљају куглу земаљску. Запад није једини свијет и начин живота и ту неминовност увиђају сви који нису плаћени да мисле другачије. У данашњем свијету владају другачија правила. И друга математика.

Осам минус један (Русија) једнако је нула.

Разумије се да нула не треба да буде или остане трајни резултат. То не одговара никоме на свијету, посебно не Русији која се залаже за наставак међународне сарадње и развијање праведнијег и ефикаснијег свјетског поретка. Јер није Русија прекинула сарадњу у формату Г8 већ, како је објаснио Владимир Путин, предсједник Русије, они (Г7) једноставно нису дошли на заказани састанак. Тиме је, још једном, отворио врата која он није никоме залупио и стрпљиво и љубазно поново позвао на прави пут.

Када је Доналд Трамп, предсједник САД, долазећи у Канаду изрекао ноторну истину да без Русије није могуће наћи рјешења за актуелне свјетске неприлике, многи су то прихватили са великом дозом чуђења и нагађали су његове мотиве. Истина, у свијету високе политике истините изјаве су веома, веома ријетке али се понекад и десе. Као ова Доналда Трампа. Независно од мотива и политичких рачуница, он је у праву — са Русијом се мора договарати.

Наредна добра вијест је да Русију неће морати да моли да сједне за сто са свим осталим моћним и богатим државама и потражи рјешења која би била праведна и уважавала једнака права свих учесника у свјетској политици и економији.

Вјероватно није била случајност да је у исто вријеме одржано и редовно засједање Шангајске организације за сарадњу, гдје су водећу улогу имали Кина и Русија, као неспорне политичке, економске и војне свјетске суперсиле. Иако су домаћи медији главног тока том скупу посветили пажњу на нивоу кратких агенцијских вијести, претежно посвећених улози главних политичких звијезда, предсједника Кине и Русије, овај је скуп био на потпуно другом крају политичког спектра. Он је био успјешан. А био је такав јер се заснивао на принципима који су одавно напуштени и заборављени унутар Г7.

Равноправна и економски праведна сарадња држава свијета најбољи је гарант глобалног мира и напретка. Она је могућа јер то доказује примјер из Шангаја. Супротан пут води у недођију. У неразумијевање, уцјене и себичност која увијек има ефекат бумеранга.

Треба ли бољег доказа за истинитост ове тврдње од краха самита Г7?

 

Дуго се крила истина о последицама НАТО бомбардовања

stanjestvari.com

Дуго се крила истина о последицама НАТО бомбардовања – Стање ствари

3-4 minutes

---

У свим извјештајима чланица НАТО пише да се коначне последице осиромашеног уранијума не знају и да је неопходно годинама пратити стање тла и подземних вода, каже Даница Грујичић

Фото: in4s.net

Споразум о оснивању заједничког тијела за утврђивање последица НАТО бомбардовања потписан је јуче, а министри здравља и заштите животне средине Србије навели су да је овај потез важан за будуће генерације, као и да истраживањем последица бомбардовања Србија не жели никога да осуди, већ да помогне себи.

Министар заштите животне средине Горан Триван рекао је да Србија има обавезу према својим грађанима да утврди све истине везане за НАТО агресију 1999. године и додао да то није само питање истине, већ и питање будућности.

– Када схватимо шта се догодило и размотримо све аспекте, знаћемо и шта треба радити да заштитимо своје грађане и свој биодиверзитет и биосферу, рекао је Триван новинарима након потписивања споразума.

Он је навео да су након бомбардовања извршена озбиљна истраживања и деконтаминације терена који су били загађени, прије свега осиромашеним уранијумом, али да је вријеме да се тај процес настави.

Министар здравља Златибор Лончар рекао је да је истраживање последица бомбардовања најмање што може да се уради за садашње и будуће генерације, како би се открило шта се тачно том приликом десило.

– Не желимо ништа да прејудицирамо, али желимо и због нас и због будућности да откријемо чињенице, да сјутра нико нема дилему шта се то десило, рекао је Лончар.

Он је подвукао и да резултати који буду остварени неће бити важни само за Србију, већ и за читав свијет.

Начелница Одељења за неуроонкологију Клиничког центра Србије Даница Грујичић истакла је велику подршку државе на утврђивању последица бомбардовања и подвукла да је једини циљ истина, без обзира да ли ће нам се она допасти или не.

Даница Грујичић

Објашњава да ће за почетак бити прикупљани подаци који већ постоје, али који морају да се скупе на једном мјесту.

– Читава Србија ће бити лабораторија и то је велика шанса за младе људе да пишу мастер радове и докторате који ће бити занимљиви цијелом свијету, ово је прије свега питање струке, рекла је Грујичић и додала да ће за пар година бити познати први резултати истраживања, али да се о коначним последицама може говорити тек за 50 година.

– У свим извјештајима чланица НАТО пише да се коначне последице осиромашеног уранијума не знају и да је неопходно годинама пратити стање тла и подземних вода, каже Грујичић.

Она наводи да ће у сарадњи са Министарством одбране бити утврђене тачне локације бомбардовања у складу са чиме ће се испитивати и одређене болести везане за те области.

Грујичић истиче да нијесу у питању само малигне болести, већ и утицаји на потомство, аутоимуне болести, проблем стерилитета.

– Мене, као грађанку и љекара, највише иритира што онда када је ово требало да се ради, одмах по бомбардовању 2000. године и послије, бачено је под тепих. Наше здравље није било важно људима које смо бирали и то никада не смијемо да заборавимо. Сада држава стаје иза овог пројекта и показује одговорност према здрављу својих грађана и према научној истини, казала је она.

Опрема: Стање ствари

(ИН4С/Искра, 12. 6. 2018)

 

Албанци и Американци схватају да им време на Космету истиче

in4s.net

Петронијевић: Албанци и Американци схватају да им време на Космету истиче (ВИДЕО)

Спутњик

7-9 minutes

---

Албанци су народ који у свим великим светским превратима никада није завршио на истој страни на којој је и почео, казао је адвокат Горан Петронијевић, анализирајући за „Спутњик" зашто је и под чијом инструкцијом Приштина* прекинула Бриселски дијалог.

„Они прате национални интерес, немају скрупула", истиче саговорник Спутњика, уверен да САД, њихови садашњи савезници и спонзори, то не знају.

„Са друге стране, Албанци никада нису урадили ниједан потез на своју руку, а Вашингтон је, нажалост српског народа, пре двадесетак година направио стратегију ослањања на албански фактор на Балкану. Обећали су им ту велику Албанију и они је сада убрзано спроводе. Веома су нервозни, а то је добар знак, јер схватају да им истиче време и да су сваког дана све слабији, за разлику од наших пријатеља — Русије и Кине".

Да ли искључујете наставак дијалога?

Ја сам све те бриселске такозване разговоре од почетка, када је почела да их води Демократска странка, назвао бриселским неспоразумима и са тим уверењима остајем до данас. Да су у питању било какви споразуми, они би се спровели. Сада то звучи овако: „Срби, ви ћете урадити оно што смо се договорили, а онда, када ви то урадите, Албанци неће испоштовати договор." То је неспоразум. Кад год се нешто у Бриселу потписало ни енглеска, ни албанска, ни наша верзија није исто изгледала и тешко да се из те три верзије могла извести једна.

Поједине чланице Европске уније су затражиле, баш због те нетранспарентности, да се земље чланице Вишеградске групе и Шпанија укључе у дијалог. Да ли можда можемо да тражимо решење у том правцу?

То је покушај решења и по први пут укључивање Европске уније као Европе, а не вашингтонске Европске уније. Потенцирам на томе да људи разликују шта су интереси Брисела, а шта интенције Брисела, земаља ЕУ и земаља Европе.

Последњих десетак година расте антагонизам између онога што Брисел ради и интереса европских земаља. Укључивање земаља Вишеградске групе и Шпаније може да значи само побољшање у односу на оно што смо до сада имали. Читава прича о томе како се у Бриселу разговара и како је Брисел стајао иза тих преговора је једна криптоваријанта онога што је Вашингтон диктирао. Пре седам дана смо имали страховит удар на ЕУ — формирана је италијанска влада, Рахој дао оставку у Шпанији, а исте ноћи су ступиле на снагу санкције које су САД увеле својим савезницима. Ако узмете „брегзит" и ако узмете све оне несагласности које се догађају унутар Европске уније, сада дефинитивно можете рећи да има педесет одсто мање ЕУ.

Пре шест месеци сам рекао да српска влада под хитно мора, поред Министарства за европске интеграције или Канцеларије за европске интеграције, да уведе и Министарство за европске дезинтеграције. Значи, припремајмо земљу, простор, економију, политику и све оно што може да се догоди, ако дође до брзог и убрзаног неконтролисаног распада ЕУ. Ако једна велика Немачка има одштампан први контингент марака у случају да дође до пропадања евра, онда би то требало посебно да имају земље као што је Србија. Сад смо на пола да Унија може да опстане, на пола да ће нас примити за десет година. Постоји и варијанта да ће ЕУ пропасти у наредне три године и да ће доћи до одређених тектонских поремећаја у економији, привреди, царинама. Сорош прети новим таласом избеглица како би тобож спасао Европу која више нема радну снагу. Вашингтонска Европска унија, као таква по концепту, не треба ни сама себи, а камоли нама, а читав тај модел би могао да се метафорички представи као једна врста компјутера коме су тастатура и миш у Вашингтону, хард диск у Лондону, а штампач и екран у Бриселу.

Најављено је формирање Клуба 100 као подршка НАТО-у у Србији?

То може да буде пропаганда сама по себи, да ми почнемо да сумњамо једни у друге. НАТО ће овде деловати по црногорском моделу — водили су пет година жестоку пропаганду, а када су схватили да то не може да прође на референдуму, измислили су чувени државни удар. Народ у једном тренутку није знао шта се догађа. Направили су русофобичну ситуацију и сем тога што су добили на изборима, ушли су без проблема у НАТО. То је оно што може да буде модел и велика опасност и за Србију, али сам убеђен да се то у нашој земљи неће догодити без озбиљног отпора.

Метју Палмер, в.д. заменика помоћника америчког државног секретара, оптужио је Русију да жели неред на Западном Балкану и да се супроставља одлуци многих земаља региона да иду евроатлантским путем…

Изјаве руских званичника су потпуно другачије. То само говори о преламању интереса великих сила, и то не први пут. Ми смо 1999. заратили са толиким бројем НАТО земаља и то нико није могао да схвати. Ствари треба посматрати још из 1995. године када је Алијанса имала план да загосподари Балканом. Сада је 2018. година, они и даље немају контролу над Балканом и знају да је то због Срба. Скоро је један од њихових генерала рекао „српски реметилачки фактор". Ми смо учинили једну од највећих услуга човечанству, а то је да смо НАТО задржали док друге земље нису ојачале до оног степена да могу да им се супротставе и да орвеловска слика постане нереална. Ми смо учинили своје, а сада, господо Руси и господо Кинези, изволите им се супротставити.

Може ли Србија да остане неутрална?

Она то мора. Неко то зове замрзавање сукоба, а то је само немогућност решавања истих. Ако неко каже да смо дужни да разрешимо ситуацију због будућих генерације, онда треба да знамо да се може разрешити једино ако би признали Косово и да све Србе, српске цркве, препустимо стварању „Велике Албаније". Суштина је да САД постају свесне да нису више војно најјаче, да губе и монетарну снагу. Било би јако добро да се дозову памети и да направе нову мировну конференцију о прерасподели света. Трећи светски рат траје већ 20-30 година. Овакав интензитет и овај број сукоба који влада на простору Европе и Азије и Африке и Северне Африке, Блиског истока, представља почетак или тихо трајање глобалног сукоба. Поготову сада када је Русија довољно ојачала.

Очекујете ли можда неку ескалацију сукоба у Украјини уочи СП у фудбалу?

То је један од модела који су они примењивали. Сетите се Олимпијских игара у Сочију. Могу да изазову сукоб, али он неће моћи да се прошири, нити ће ескалирати на тај начин да ће Русија морати да се умеша. Путин је рекао: „Ми да хоћемо, ми смо за 24 сата тамо где би многи прижељкивали да будемо, али ми то не желимо". Стратегија НАТО-а била је да се Русија увуче у сукобе и да се исцрпи, али је Путин одличном стратегијом учинио управо супротно — увукао је управо Запад да финансира Украјину. Направио је контра игру и мислим да је Запад тога свестан.

Амбасадор Русије Чепурин је уочи Светског првенства у фудбалу председнику Вучићу симболично уручио лопту и рекао да Срби треба да се осећају у Русији као код куће.

Ја идем и осећаћу се, наравно, као у Србији. Калињинград је посебна територија и тамо нас очекује посебна атмосфера. У контакту смо са нашим пријатељима из Естоније, Литваније, Пољске и Русије. Чекају нас да заједно прославимо макар победу над Швајцарцима, полу Албанцима, имајући у виду њихов састав тима. Али да не дижемо то на тај ниво, то је спорт, и ако Бог да дâ победимо, па да онда са Бразилцима играмо један ревијални меч у Москви.

Приштина* – сепаратистичка влада на КиМ. Примједба ИН4С

 

nspm.rs

Стабилократија и решавање косовско-метохијског питања

Маринко М. Вучинић

7-9 minutes

---

Пратећи учестале наступе Председника републике Србије Александра Вучића, везане за коначно решавање косовско-метохијског проблема, могла би се сачинити својеврсна антологија његових све контроверзнијих и парадоксалнијих изјава.

И поред његовог „великог ангажмана" мора се рећи да, што време више одмиче, то је његова позиција све отворенија за постизање тзв. разумног компромиса, који би очигледно укључивао и неку врсту прикривеног признавања косовске независности. Поред његовог неочекиваног изјашњавања да је „Бриселски споразум акт међународног права", Вучић није ни споменуо да се наш Уставни суд определио да следи став званичне политике - да је реч о политичком, а не правном акту. Оно што није учинио наш Уставни суд, урадио је уставни суд самопроглашене државе Косово, тврдећи да је Бриселски споразум нарушио њихов уставни поредак.

У мноштву Вучићевих изјава посебно се издваја став о пренебрегавању и дисквалификацији преовлађујућег става у нашој јавности о неопходности замрзавања косовског проблема. Тако изнет став јасно говори о недемократској суштини његове владавине, у којој се не поштује воља народа без обзира што се Александар Вучић спорадично позива на нужност референдумског изјашњавања о судбини Косова и Метохије.

Међутим он јасно истиче: „Без обзира на критике из домаће јавности, без обзира на то што сам видео синоћ у истраживању домаће јавности да 80% грађана Србије сматра да треба да задржимо замрзнути конфликт, даћу све од себе - не хајући за своју политичку каријеру или место на коме се налазим - да се изборим против става тих 80 одсто људи, јер нећу и не желим да будем одговоран за нове ратове или сукобе. Не желим да се то Србији догоди. Нећу доносити одлуке против нашег народа, већ ћу гледати да убедим већину да су нам мир и стабилност важнији од било чега другог".

Лако је уочити очигледне контрадикторности и недоследности у овако изнетом ставу Александра Вучића, јер с једне стране се каже да се „неће ићи против воље нашег народа", а с друге стране се већинско мишљење народа проглашава за „реметилачки фактор који призива сукобе и нове ратове на Косову и Метохији". Као свој основни циљ и политички задатак Вучић види у убеђивању нашег народа у неопходност одржавања мира и стабилности, а подразумева се да се он јавља као основни гарант стабилности и миротворства, без обзира на то што он и након вођења тзв. „унутрашњег дијалога о Косову и Метохији" није нашао прави тренутак да изнесе своје становиште о тзв. разумном и коначном решавању косовског питања.

Притом се не каже коју цену треба да платимо за „одржавање стабилности" и да ли се она односи на признавање тзв. косовске државности. Да ли ико ко познаје политичку праксу вође напредњака може да поверује да он не хаје за своју политичку каријеру и властодржачку позицију? Самом чињеницом да се он залаже за стабилократски начин владавине и остваривање неолибералне демократије, његово изјашњавање да „не хаје за политичку каријеру" је само још једно у низу и његових испразних обећања и огољеног политиканства. Овако интонирана изјава само у ствари додатно дестабилизује политичку и друштвену ситуацију и уноси још већу конфузију и неизвесност.

На питање када ће да изађе са сопственим предлогом о решавању косовско-метохијског проблема он каже: „Када будем оценио да је то добро за нашу земљу и када будемо могли да добијемо одређени резултат".

Овако изнет став, без обзира како то парадоксално звучало, најбоље је одређење суштине залагања за успостављање замрзнутог конфликта без обзира што се Вучић упорно противи оваквом политичком ставу. А управо се суштина залагања да се не жури са потписивањем правно-обавезујућег споразума (за који нико још не зна шта би требало да садржи осим јасних назнака да се захтева улазак Косова у Уједињене Нације) садржи у тежњи да се искористе најоптималнији политички и друштвени услови за постизање прихватљивог споразума, који би обезбедио пре свега елементарне услове за одржање нашег народа на Косову и Метохији али и штитио целовитост наше државне територије.

Након дуготрајног лицитирања да ли је решавање косовско–метохијског питања главни услов за улазак у ЕУ - више нема дилеме, јер је сасвим јасно да се управо ради о томе да су европске интеграције пре свега условљене напретком у овим преговорима. Међутим и ту се за Александра Вучића јавља отворени изазов јер, поред тога што је 80 одсто грађана за замрзнути конфликт, готово исти проценат не прихвата да се ради уласка у ЕУ призна тзв. независност Косова.

О томе најбоље сведочи недавно обелодањено истраживање студената ФПН-а у Београду „Генерације и политика". У њему се може наћи и следећи резултат ове студије: „И најстарију и најмлађу генерацију испитаника ујединило је питање да ли би гласали за улазак наше земље у Европску Унију када би услов за то било отцепљење Косова и Метохије. Негативни одговор дало је њих 85 посто".

Вероватно би реакција Александра Вучића на ово истраживање била иста као и на већинско опредељење грађана за замрзнути конфликт, без обзира на то што он непрестано тврди да „не тргује" и „не подлеже уценама", а да је споразум са Албанцима могућ само уз поштовање референдумски изражене воље народа. Невоља је у томе што је, у нашем политичком искуству, референдум обично средство огољене манипулације у рукама владајуће олигархије и служи само као покриће већ донетих одлука. А у исто време, Александар Вучић већ све чини да, служећи се свеобухватном медијском кампањом, преобликује већинску вољу народа, спроводећи све отвореније својеврсни политички инжињеринг и позивајући се све чешће на нужност напуштања митова и завета који су везани за наше Косово и Метохију.

Нама се веома лако може поновити начин одлучивања какав је примењен приликом доношења одлуке о уласку Црне Горе у НАТО, без обзира на то што је већинско расположење грађана у Црној Гори било против уласка у овај војни савез. Не само да је заобиђен референдумски начин одлучивања, већ је то проглашено за „храбру и историјску одлуку извршне власти Црне Горе". И, овако донета одлука образлагана је „нужношћу да се одржи мир и стабилност у нашем региону".

То је очигледно универзални одговор сваке власти која почива на стабилократским и илибералним основама, а притом следи динамику режима који не поштује већинску вољу народа.

Судећи по изјавама Александра Вучића и начина на који он схвата демократију и већинску вољу народа он очигледно сматра да је његова воља неприкосновена и да је изнад темељних демократских начела у чијој основи је поштовање већинске воље народа. Али, он ствара себи и својеврсну одступницу наглашавајући стално да „ми имамо мали маневарски простор" и да „важи само право силе" и да у складу с тим морамо да „сачувамо мир и да сви градимо бољи живот и јачу економију".

„Чињеница је да велике силе не признају, односно немају намеру да уваже Резолуцију 1244, за нас само значи да ми имамо врло мале могућности да нешто учинимо", изјавио је Вучић, очигледно не водећи рачуна како ће овакву изјаву доживети српски народ који живи на Косову и Метохији и који је изложен свакодневном насиљу и провокацијама. Какву то поруку им шаље Председник Републике Србије, који више води рачуна како ће преобликовати већинску вољу народа него што се залаже за пружање реалних гаранција за опстанак нашег народа на Косову и Метохији?

Отвара се зато сасвим логично питање - да ли ће жртвовање српског народа на Косову и Метохији бити главна и пресудна гаранција за одржавање стабилности и мира у Србији и региону, али и неизвесног убрзања евроатлантских интеграција. Просудите и сами да ли је то превисока и за нас прихватљива цена.