Претражи овај блог

уторак, 10. јул 2018.

Митрополит

in4s.net

Митрополит - ИН4С

Јован Пламенац

7-9 minutes


 

Небо и поднебесје

И Србија и Црна Гора под управом су вазалних режима који, очито, нијесу у стању ни да успоставе суверенитет над цјелокупним територијама држава којима управљају. И режим у Србији и режим у Црној Гори слуге су истог господара, америчког и европског злотвора српског народа.

У овом свијету лажи, која је зацарила кроз форму демократије, и Србија и Црна Гора независне су државе. Њихова независност је форма која је по суштини – ропство.

Данашњи политички и војни статус Србије подсјећа на онај накој пада Српске деспотовине под династијом Бранковића у турско ропство 1459. године, а Црне Горе након њеног пада под династијом Црнојевића такође у турско ропство 1496. године.

И Србија и Црна Гора су у политичком ропству Запада који као свеоружје користи материјалистичке идеологије којим их уводи и у духовно ропство, а у војном ропству су НАТО-а.

Србија се као нешто прњаца, купује авионе од Русије, њен предсједник је, како маркентишки пласирају његови фановски медији, на актуелном Мундијалу навијао за Русију када је играла против Хрватске, али чињенице су рјечите: 2005. године Влада Србије потписала је споразум који обезбјеђује слободан транзит НАТО војске кроз Србију до Косова; 2006. године увела је Србију у Партнерство за мир и отворила Канцеларију НАТО у Министарству одбране(!); 2009. године започет је, а 2015. усвојен Акциони план индивидуалног партнерства (IPAP); такође 2015. године Скупштина Србије ратификовала је SOFA споразум са НАТО, који обезбјеђује „специјални статус" НАТО војника на територији „војно неутралне" Србије, и ставља им на располагање војну инфраструктуру ове формално државе(!).

Црна Гора је то што је у Србији на њеном прагу малих врата завршила 2017. године, самоузношењем на стуб срама 46 посланика њене Скупштине. Ова посланичка машкарада била је само манифестација практичне демократије, док је демос (народ), без права да одлучи о својој судбини, остао унеређен по глави. Тако је Црна Гора, славодобитно за њен квислиншки режим, постала 29. чланица НАТО-а.

Из позиције оног који воли своју земљу, патриоте, који воли своју породицу, своје рођаке, своје пријатеље, свој народ, и друге народе, који воли људе, који има у себи љубави, Србија и Црна Гора данас, зајахане режимима које им је инсталирао богоборни Запад, у безнађу су. На власти су режими који нијесу његови (иако је, можда, по свом незнању или млохавости, и сам томе допринио својим гласом, учествујући у фарси званој демократија), велики дио опозиционих партија обитава у истом врједносном систему у којем обитавају режими, као Изногуд прежећи да постану калифи умјесто калифа. Црквена власт у Србији под великим је притиском режима.

Из тог мрака у којем је данас српски народ израња један човјек, старац од 80 љета – Митрополит (треба ли му рећи име да би се знало о коме је ријеч?).

Као највећи ауторитет патриотског српског народа, Србина који воли своју Отаџбину и своју вјеру, још од кад су албанизовани Арнаути (према Цвијићу), погурани интересима Запада и потпомогнути НАТО бомбама, 1999. године истјерали Србе са Косова и Метохије, па и од раније, од када су албанизовани Арнаути 1981. године запалили конак Пећке патријаршије, он постојано стоји на овом „Грдном судилишту", на којем „Содом" вјековима „пуши", штитећи га крстом и молитвом, и откад је завладичен наткриљући га својим омофором, стапајући себе са Косовским завјетом, сам узрастајући у косовски мит.

Он је данас Косовац Јован, бранилац Косова који чврсто стоји на „Крајеугаоном камену", символ одбране Косова, и као такав со на рани режиму у Београду који се о јаду забави како да убиједи народ у Србији да је за њега добро да се одрекне Косова.

Као да је његовој старости мало бреме одбрана Косова, сада му се, „на утреш", додала одбрана дијела територије Црне Горе. Проблем је веома сличан оном на Косову: непријатељ је исти (Запад), противник је или исти (албанизовани Арнаути) или сличан као јаје јајету (режим у Подгорици спрам режима у Београду). Видјело се то и раније, али у недјељу 8. јула експлицитно се показало да подгоричка режимска власт, de facto, нема контролу над цјелокупном територијом међународно признате државе Црне Горе. Показало се да се у Албанији говори о „Великој Албанији", а да она реално заживљава осим у великом дијелу Македоније (или како се сада већ зове) и на Косову и на дијелу територије Црне Горе.

Митрополита је, видјели смо, запало да својим омофором штити и тај дио Црне Горе којег издајнички режим у Подгорици контролише само de jure, само формално. Јуришници „Велике Албаније", који су прије неколико година, без икакве реакције режима на њихов чин, испред цркве Свете Тројице на Румији барјачили заставама државе Албаније и „Велике Албаније" и организовали камп са војничким вјежбама, осилили су толико да за долазак на територију општине Улцињ траже дозволу ове Општине. То су тражили сада Митрополиту, то су тражили и прије двије године мени, археологу Младену Загарчанину, моме сину Крсту у његовом куму Владу, када су покушали да нас спријече да се испењемо на брдо Владимир (древни Облик, из житија светог Јована Владимира), које је поред насеља Владимир, када су нам говорили: „Што ћете ви овдје, ово је Албанија".

Ови људи су индоктринирани идејом „Велике Албаније" и мисле да покушајем да спријече Митрополита да дође у цркву која је на територији коју они већ доживљавају као дио своје велике државе „Богу службу приносе", да је то патриотски чин. Велика већина албанског живља у Црној Гори није уз њих, не требају им сукоби, они су добри сусједи са иновјернима.

Издајнички режим у Подгорици, умјесто да будућност Црне Горе гради на тој већини албанског народа у Црној Гори, покрива се ушима пред милитантним интересом својих газда монструма, као и онда када су уступили дио територије Црне Горе НАТО творевини Косово и када су на Косово послали контигент својих војника. Једнојајчани близанац подгоричком режиму, режим у Београду, иако је по Резолуцији 1244 Савјета безбједности Уједињених нација и по Уставу Србије Косово територија Србије, на ова насртања подгоричког режима на територију Србије реагује крајње немушто, тек толико „народа ради".

Очито је да издајнички режими у Подгорици и Београду не само да неће ништа учинити да заштите дјелове територија држава којима управљају а које су нападнуте формирањем „Велике Албаније", него ће све учинити, игноришући уставе, а користећи своје партијске инфраструктуре и поданичке медије, да удовоље својим газдама са Запада. Тим прије, бреме на Митрополитовим плећима расте. Али, ни Митрополит не може сам. Зато је неопходно да патриоте и у Србији и у Црној гори изађу из кафана и са фејсбука и да се саморганизују у одупирању издаји режимâ у Београду и Подгорици. То је једини начин да овај народ сачува образ. А и да се сачува територијална цјеловитост како Србије тако и Црне Горе.

На Митрополитових 80 љета је и још једно бреме, које ће му бити најтеже да изнесе: притисак на људе из његовог окружења, на његове сараднике, на људе којима вјерује, који утичу на његове политичке и животне ставове. Тај притисак не врши само тајна полиција, „удба". Да би „удбином" притиску неко подлегао, мора бити несој. Овај притисак данас се, далеко успјешније, врши на изузетно софистицирани начин, кроз „мрежни рат". Ратници „мрежног рата" нијесу ни свјесни да су то и, као и „Великоалбанци", мисле да раде добро дјело.

Али, свака сила до вијека. У Богу је истина и правда. Митрополит је са Богом, и то нас охрабрује да је и Бог са њим.

 

недеља, 8. јул 2018.

BORKO STEFANOVIĆ: Blizu smo kraja ovog režima!

espreso.rs

BORKO STEFANOVIĆ ZA ESPRESO: Blizu smo kraja ovog režima! Njihovi osmesi biće lepa istorija! Baba se češlja dok ljude dižu u vazduh, vlada lopovluk i opšte siromaštvo! | Vesti

Milka Radović Urednik rubrike Politika

19-24 minutes


Borko Stefanović bio je gost Espreso intervjua nedelje foto: Filip Plavčić

Borko Stefanović, lider Levice Srbije, bio je gost Espreso intervjua nedelja.


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!

S Stefanovićem smo razgovarali o tome šta opoziciju koči da se ujedini, šta je plan opozicionog Saveza. Šta je to što oni mogu da ponude građanima Srbje i zašto baš za njih da se odluče. Dotakli smo se i pitanja Kosova, te Rambujeu 2 koji se odnedavno pominje u javnosti.

Stefanovića smo pitali i o sukobima koji u poslednje vreme obeleže gotovo svaku sednicu u Skupštini grada između opozicije i vladajućih stranaka, te šta bi oni drugačije radili da dođu na vlast.

Šta koči opoziciju da se ujedini? Zašto stranke nisu složne i kako vi
gledate na to? 

- Svaka opoziciona stranka vuče neki bagaž, neke vagone iz slavne istorije 90-tih i 2000-tih. Mnoge od tih stranaka, da budem precizan njihovih lidera, ne shvataju da se vreme promenilo, da ti vagoni i taj tzv. minuli rad više ne znače ništa. Dakle, živimo u jednom novom vremenu, postpolitičkom vremenu izgradnje stabilokratije, ako hoćete i autokratskog sistema u Srbiji, gde sujete, programske i ideološke razlike treba ostaviti po strani i hitno izvršiti objedinjavanje opozicione scene. Svi koji su nesumnivo demokratski opredeljeni, dakle svi koji svoje ciljeve žele da ostvare demokratskim sredstvima, bili oni s desnice ili sa centra, građanskog centra ili sa levice kao što je kod nas slučaj treba da se objedine na zajedničku listu, da to bude jedna jedinstvena opoziciona lista. To od nas traže građani, to nesumnjivo žele birači, a uskoro će to želeti i oni koji nisu sigurni da su opozicioni birači. Šalju nam tu poruku iz izbornog ciklusa u izborni ciklus. U ovom trenutku ni jedna od opozicionih stranaka, ni pokreta samostalno ne može na bilo koji način da ugrozi Srpsku naprednu stranku i niko od nas nema više od 2 ili 3 odsto podrške građana. Prema tome, potpuno je jasno da građani traže, što kažu "aman, ljudi, ujedinite se, izađite sa novom politikom, sa novom ponudom i sa novim ljudima koji će da donesu promenu ne samo vlasti, nego pre svega sistema u Srbiji. Mislim da smo na dobrom putu to da rešimo ovih dana. Isto tako mislim da su naši razgovori koji su veoma intenzivni pri kraju, utvrđujemo program, tehnička pitanja, sporazum i Statut budućeg Saveza za Srbiju. Očekujem da će u narednih nekoliko nedelja i zvanično Savez za Srbiju biti predstavljen javnosti, bićete svakako pozvani. To će biti početak ne lake, ali duge političke borbe koja nas čeka.

Zašto bivši predsednik Srbije Boris Tadić nije za ujedinjenje opozicije?

- Ne mislim da je on protiv ujedinjenja opozicije. Boris Tadić, čini mi se da dobro tumačim daću sebi to pravo, on u ovom trenutku tumači da ne bi bilo pametno objedinjavati stranke koje su izričito za članstvo u Evropskoj uniji sa strankama koje su izričito protiv. Mislim da je to njegovo mišljenje potpuno legitimno, rekao bih čak očekivano od ljudi koji su dokazano borci za demokratiju, za promene u Srbiji, za sveukupni napredak našeg društva, a Boris Tadić to jeste. SDS njegova stranka, njima svakako jeste mesto u Savezu za Srbiju, ja sam siguran da će im vrata u Savezu biti otvorena. Zašto? Zato što smatram da ta podela na stranke koje su za EU i protiv EU u današnje vreme 2018. godine, a to nam pokazuju stavovi birača, to nam pokazuju rezultati izbora je potpuno nevažno pitanje za naš narod. Mislim da ta tema u Srbiji, ne samo da više nikog ne uzbuđuje, nego da ne predstavlja ništa u situaciji kada EU ima ovako negativan stav prema Srbiji i kada su građani s pravom razočarani u EU. Kada to, naprosto, nije tema ni jednoj relevantnoj partiji. Ni jedna je više ne spominje. Želimo da se menjamo zbog nas samih, a ne zbog Unije. 

Mislite li da će njegova stranka pristupiti Savezu za Srbiju?

- Ne znam, to je na njima, kao i sve ostale stranke koje će biti u Savezu za Srbiju. Mislim da će doneti odluku kakvu oni žele. Ponavljam, bilo bi šteta, ako odluče da ne uđu. Ta vododelnica Evropska unija i protiv EU, danas u Srbiji ne postoji, u situaciji kada ljudima dižu automobile u vazduh u pola belog dana, kada je opšte siromaštvo, kad su najniže plate i penzije u regionu, kada je opšti lopovluk i korupcija i kada se režim priprema za jednu, sumnjivu čini mi se, sakriveno i nepošteno rešenje na Kosovu i Metohiji. Kada živimo u zemlji bez slobode. I ako hoćete, kada nam kuća gori, mislim da pričati o EU je ona poslovica "o babi koja se češlja", ako već pomijemo babe i žabe, meni je ova poslovica bliža. 

Šta je sada plan opozicionog Saveza?

- Naš plan je, da pre svega vrlo brzo tokom jula meseca završimo sve pripreme. Dakle, sva dokumenta, programsku platformu, jasnu politiku, dužnosti, organi i sve ostalo. Vrlo smo blizu da se to desi u narednom periodu. Savez za Srbiju će biti istorijska stvar. zato što će na jedan drastičan, a pozitivan način promeniti uopšte politiku, a i političku scenu u Srbiji. S druge strane, uspeće da okupi u ovom trenutku, čini mi se preko 95 odsto opozicionih stranaka i pokreta u Srbiji. To je jedna nova, pozitivna stvar koja će se desiti i najzad će Srbija imati grupaciju koja će doneti promenu, slobodu i pravdu. Imamo, najzad, protivtežu. Znate, kada imate jednog slona u staklarskoj radnji, a opozicija su mravi. E, sada se najzad pojavljuje nešto što može tom slonu da parira, samim tim što je slon taj koji se zove SNS što je sve živo porazbijao. 

foto: Filip Plavčić

Šta vi nudite građanima, i zašto da se građani opredele za vas?

- Mi ćemo predstaviti naš program, taj program je u stvari koncipiran tako da se sve stranke i pokreti i sindikati, a verujte da to uopšte nije bilo jednostavno, slažu oko tog programa i on je mogu Vam reći već jako obiman i vrlo je precizan. Pre svega, ono što mi hoćemo je da vratimo nezavisnost i dostojanstvo institucijama, da drastično promenimo ekonomsko-socijalni model u Srbiji. Da uništimo i zaustavimo, politiku siromaštva, koju provodi ova vlast, da Srbija više ne bude zemlja sa najnižim platama i penzijama u Evropi, da se u ovoj zemlji ne zapošljava više samo zato što si član neke stranke. Ono što hoće Savez za Srbiju, govorim nesumnjive stvari, to je da donese zakon o poreklu imovine. Zaustavićemo mogućnost da se dolazi na bilo kakvu funkciju na osnovu lažnih diploma. Svakako da ćemo se usprotiviti bilo kakvoj mogućnosti da Kosovo dobije stolicu u UN-u. Naravno uz poštovanje Ustava Srbije i rezolucije 1244 i potrebe pregovora sa kosovskim Albancima što ne isključujem, ali nikako stolicu u Ujedinjenim nacijama. Savez će imati ekonomsku politiku koja će zaustaviti postojanje privatnih izvršitelja, lihvarskih bankarskih kamata, katastrofalnog Zakona o radu, koji ćemo ukinuti. Nov ekonomski model koji ćemo predstaviti Srbiji vrlo detaljno, a koji će podrazumevati i državnu intervenciju u privredi, kao neophodnost. I da Srbija prestane da robuje investitoru koji u isto vreme daje najniže moguće plate bez ikakve zaštite i sindikalnog organizovanja za naše radnike. To su osnovice naše platforme. Naravno, jako važno mesto zauzimaju, pre svega da su normalni izborni uslovi, da imamo pročišćene biračke spiskove, da se omogući ravnopravno medijsko predstavljanje relevantnih političkih opcija u Srbiji i van izbornih ciklusa, naročito na javnom servisu. To su neke stvari. Nezavisnost sudstva, tužilaštva, uvođenje specijalnog tužioca za organizovani i visoki kriminal i korupciju kao u Rumuniji. Te stvari ćemo mi vrlo jasno i precizno predstaviti građanima Srbije. Mnogo je bilo lakše složiti se oko tih stvari. Znajući našu političku scenu, očekivao sam mnogo više razlika otpora nesuglasica. Međutim, ovo čistilište od šest godina propasti  naprednjačke vlasti je stvorilo višak razuma među opozicionim akterima, nego što je bilo ko očekivao. To će biti jedna od najboljih stvari. 

Sednice skupštine grada budu prilično burne, uglavnom dođe do
verbalnih okršaja između odbornika vladajućih stranaka i opozicije.
Zašto?

- Zato što, reći ću u bukvalno jedno je rečenici, kada mi nešto predložimo, a to stalno radimo ili kritikujemo očigledno loše poteze gradske vlasti ili postavljamo legitimna pitanja bez uvreda, bez bilo kakvih negativnih reči prema nosiocima vladajućih vlasti u Beogradu, oni nama ne odgovaraju na naša pitanja, nego preispituju ljude koji su postavili pitanja. To je stvorilo jednu neumesnu, neodrživu situaciju gde većina SNS-a u gradskoj Skupštini se ponaša bahato, nepristojno i vi kada ih pitate zašto građani Beograda za spalionicu smeća deponije u Vinči plaćaju milijardu i petsto miliona evra narednih trideset godina i kako je to manje od 170 miliona evra, kako je bilo prvobitno po starom projektu kredit? Oni vama na to odgovore, a vi koji to pitate ste lopovi, izdajnici, ulaze u privatne živote nas koji tamo sedimo. Dakle, jedna potpuno neverovatna situacija. Ja razumem da to neko shvati kao prečicu do političkog uspeha, to je naprednjacima dalo rezultat. Ali da neko misli da šest godina može da laže i zamajava građane Srbije, da viče "Držite lopova šest godina, dok oni pune svoje džepove". Mislim da se ubrzano približavamo kraju tog režima i svakako da njihovi osmesi na zasedanjima Skupštine grada će za njih biti jedna lepa istorija, kada se suoče sa realnošću i sa odgovornošću u okviru zakona. 
 

foto: Filip Plavčić

Da dođete na vlast, šta biste vi radili dugačije?

- Puno toga. Kada pogledamo šta je sve uništeno i unazađeno u Srbiji proteklih 6 godina prosto čovek ne zna odakle da počne. Mislim da je preduslov svih preduslova da se omogući sloboda medija, da se omogući sloboda izveštavanja, da se uredi ta oblast, da se sudovi i tužilaštva dodatno usmere ka nezavisnosti, ka onemogućavanju mešanja izvršne vlasti. Onda naravno, odmah je tu i utvrđivanje odgovornosti za brojne krađe, nameštene tendere, enormno bogaćenje, utvrđivanje porekla imovine svih funkcionera od 90-tih do danas, uključujući i ljude u opoziciji. Ja uvek kažem "Pođite od mene, to meni nikakav problem nije". Lako je imati vrlinu istrajnosti i slobode ako niste lopov, zato ja to sa punom smelošću i tvrdim, da sam spreman da se pođe od mene. U tom smislu, ukinuti Zakon o radu, omogućiti subvencije stranom investitoru, davati subvencije pod uslovom da daju minimalnu prosečnu platu, podići minimalnu cenu rada, ukinuti privatne izvršitelje, ograničiti kamate bankama. Uvesti novi model u poljoprivredu i energetiku, omogućiti veće subvencije našim poljoprivrednicima, minimalnu otkupnu cenu za određene strateške proizvode, recimo maline. Svake godine objašnjavamo istim tim malinarima tu situaciju. Razbiti kartel hladničarima, omogućiti državne hladnjače, napraviti propise koji će onemogućiti njima da daju tako nisku otkupnu cenu za malinu, smanjiti akcize na gorivo. Akciza je opterećenje za luksuz. Naprednjaci su uveli da su gorivo i struja luksuz. Oni su prva vlast koja je uvela akcizu na struju, a podsetiću vas da su naprednjaci 2012.rekli "kada dođemo na vlast struja će biti jeftinija 20 odsto". Ona je danas skuplja 14 odsto u odnosu na vreme kada su oni bili opozicija i kada su to obećavali. Dakle, znaju oni da se u Srbiji kratko i slabo pamti, ali isto tako trebali bi da znaju da kao u svakom šumadijskom selu tačno se zna da ako imate komšiju koji svaki dan sve više i više viče "Dolazi vuk" ili "Držite lopova" to može neko vreme ali ne može sve vreme i zna se kako šumadijski seljak naziva tu osobu. 

Šta je sa metroom?

- Metro je u gradskoj Skupštini bila dosta živa diskusija zato što smo mi prosto postavili pitanje "Zašto ste ukinuli već pripremljen projekat za dve linije metroa, koji su radili stručnjaci, ne stranački" i ljudi su napravili, izmerili, izračunali, napravili projekat i rekli treba metro da ide na ovaj način. Dakle, da ide od Novog Beograda, do vrha Ustaničke, da se tu ukršta kod Vukovog spomenika, da imamo jedan funkcionalan metro tamo gde je najveća gustina saobraćaja, tu gde je najveća potreba. Pitali smo zašto ste to odbili? Zašto pravite nov projekat koji će povezati, bez da se iko naljuti, dve livade. Znači, vi pravite nov projekat metroa na osnovu obećanja koje ste dali nepostojećem arapskom investitoru u Beogradu na vodi, a početna stanica je u Makišu, tamo gde ste obećali Bogoljubu Kariću da će da pravi svoj grad. Vi imate suštinski dve livade. I to na neki način jeste simbol ove vlasti. Oni su ljudi koji stalno nešto obećavaju, govore za dve, tri godine biće bolje, a u stvari se ništa ne dešava. I naravno pitali smo ih "rekli ste da će radovi početi i da će moći da se vide 2020., a sada i samo kažete da to nije realno i da ste preterivali u izbornoj kampanji, delili ste ljudima karte za metro".

Koja se sada godina pominje, ako nije 2020.? 

- Video sam da gospodin Vesić sada rekao 2024., a 2027. bi to moglo da počne. Znaju oni da lažu ljude, znaju oni da neprekidno lažu ovaj narod, ali misle da to svaki put može da im prođe. I što je najgore uz pomoć kupovine ljudi, uz pomoć ucenjivanja, pritisaka, kapilarnih glasova, oni od svojih realnih 36 odsto u Beogradu doguraju do 45 odsto, kada ljude ucene radnim mestom, tzv. kapilarni glasovi, samo da čujete te horor priče. Dakle, nađu nekog zaposlenog u javno-komunalnom preduzeću i kažu moraš nam dati deset imena, onda tih deset ljudi besumično zovu svaki dan i traže da im daju dokaz da su glasali za SNS, da se ne igraju da će ostati bez posla. To je jedna piramida beščašća i prevare i pritiska na narod Srbije, koja može da se sruži za jedno poslepodne. Oni nisu svesni, da to što se sada osećaju sigurno u svojim poslovima, u svom novom bogatstvu, u svojoj bahatosti, putovanjima, skupim stanovima, vilama, skupim automobilima, da to može bukvalno za jednu noć da padne. Srpski narod zna naglo da progleda i da bi bilo dobro da sve te stvari kanališemo kroz politički proces, da one apsolutno ni za koga ne bi imale poželjne posledice. To je ono što mi iz Saveza za Srbiju hoćemo. Mi hoćemo mirnu političku smenu vlasti na izborima, iako to pod ovim uslovima deluje skoro nemoguće, da se na izborima bilo šta promeni. Ali, mi ćemo insistirati na tome, zato što smo prosto civilizovani ljudi i ne želimo da se sa razbojnicima hvatamo u isto kolo. 

Pitanje Kosova je trenutno goruća tema u Srbiji. Šta je najbolje rešenje za Kosovo?

- Pa najbolje rešenje za Kosovo i Metohiju pre svega jeste da se nastave pregovori i jeste to da se mi oslobodimo balasta, pritiska brzog ulaska u Evropsku uniju jer do toga neće doći. Dakle, kad se mi oslobodimo tog osećaja da nešto moramo hitno da uradimo, bićemo i bolji pregovarači i bolje ćemo štititi nacionalne interese. Dakle, mislim da je rešenje za Kosovo pregovori, rešavanje životnih pitanja, i to u punom obimu, onemogućavanje istovremeno da, pa čak i to da se napravi sporazum sa Kosovom, ali da on nikako ne može, po nama, a to mi sad deluje da je jedinstven stav o Savezu za Srbiju, ne može Kosovo da ima stolicu u Ujedinjenim nacijama. Vi imate kontinuirano vanredno opsadno stanje u Srbiji šest godina, od kad je ova vlast Srpske napredne stranke. Oni su dobili i hvale se tom ogromnom podrškom građana preko 50 odsto i tako dalje, a rekao sam vam malopre da je to u velikoj meri fingirano, namešteno kroz pritiske, ucenu i kupovinu obezbeđeno, a onda kažu: "Nemamo mi mandat, mi ćemo pitati građane na referendumu o Kosovu i Metohiji". To je sramota. Taj referendum je neprihvatljiv. Pod ovim uslovima ne može nikakav referendum da se sprovede. Kad građani ne znaju šta je pregovarano, šta se stvarno nudi, šta kaže druga strana, ima li nekog drugog mišljenja, drugog stava. Vi to nemate gde da čujete danas u Srbiji. nema debatnih emisija. Mediji su skoro u potpunosti pod kontrolom. Napravili su od medija kasarne. I sada vi kažete da izađemo na referendum. A šta da pitate? Šta će biti pitanje na referendumu? Da li da Kosovo ima stolicu u Ujedinjenim nacijama? Pa naravno da to neće biti pitanje, nego će oni da postave pitanje da li ste za to da mi napravimo sporazum za to koji će sačuvati celovitost Srbije i naš stav o Kosovu i Metohiji. I građani kažu: "Pa jeste, što da ne", a ne znaju da se iza toga krije plan gospodina Vučića, kako mi deluje, nemam dokaze za to, da je on prosto čovek nešto obećao i sad to mora o Kosovu da isporuči. I sad mu treba alibi za to, treba mu opravdanje. I jako je lako onda reći, što je Petričić napravio onu sjajnu karikaturu: "Crkla mi hemijska, narode, ajde vi potpišite", znači, neću ja da potpišem nego će narod. To je vrlo nečasno. Mislim da je referendum apsolutno nemoguć i neprihvatljiv pod ovakvim uslovima potpunog nedostatka pluralizma, slobode, debate, mogućnosti da čujete nešto. Pa ne prave se referendumi u vanrednom stanju. Kad je bila akcija Sablja 2003. godine nije tad nikome palo na pamet da pravi referendum., a meni ovo sad liči na to. Ljudi se dižu u vazduh u po bela dana. Imamo u Beogradu 18 nerešenih ubistava od početka godine. 50, 60 hiljada građana nam godišnje odlazi u inostranstvo. Srbija se ubrzano prazni, pa onda se priča da posotji plan da se prave migrantski centri u Srbiji kao u rubnom delu Evropske unije, ne samo u Srbiji, nego i u Bosni i Hercegovini i tako dalje. Pazite vi to. To su opasne tendencije i stvari koje apsolutno ne smeju da se dozvole i mi zato moramo svi da se uozbiljimo, organizujemo se i mislim da je Savez za Srbiju pravi korak u tom pravcu.

foto: Filip Plavčić

Mislite da je Evropska unija uslovila Srbiju, to jest da će je usloviti Kosovom?

- Pa ja ne mislim da će bilo kad biti pitanje da formalno priznamo nezavisnost Kosova. Zaista to ne mislim, ali ako Kosovo našim pristankom dobije mogućnost da bude članica Ujedinjenih nacija, onda im naš formalni pristanak nije ni potreban. Međutim, ima tu još jedna kratka stvar da kažem. Srbija nije članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i mi ne možemo da pustimo Kosovo da bude član Ujedinjenih nacija. Kao što znate, mora da prođe Savet bezbednosti i postavlja se logičko pitanje zašto neko na Zapadu pita nas da mi pustimo Kosovo u Ujedinjene nacije. Izvolite, pitajte Rusiju, pitajte Kinu. To više nije naše pitanje. To je sad postalo pitanje za najveće sile u svetu. Da li iko može da zamisli Aleksandra Vučića koji odlazi kod Putina ili kod Si Đin Pinga u Peking i kaže: "Slušaj, mi hoćemo da pustite Kosovo da bude članica Ujedinjenih nacija". To je ne samo nacionalna sramota i poniženje, nego je meni to prosto nezamislivo. Ja ne znam, ako on to čovek uradi, i ako uradi, ne postoji apsolutno nijedna garancija da će Rusija i Kina reći: "Dobro, nema problema, pustite Kosovo u Ujedinjene nacije". Štaviše, siguran sam da će ih blokirati, bez obzira na naš stav, a mi smo dobili ništa. Što reče jedan evropski diplomata u razgovoru meni nedavno: "Vi ispunite evropske uslove, a mi vas ionako nećemo primiti".

Pominje se čak i potencijalni Rambuje 2. Šta mislite o tome i šta bi to donelo Srbiji? Znamo šta je bilo posle prvog.

- Da, bilo je vrlo loše posle prvog. Međunarodna konferencija kao ideja pre svega ne odgovara Vašingtonu i Prištini zbog toga što bi Međunarodna konferencija potvrdila na najvidljiviji način da status Kosova nije rešen, a oni smatraju da je rešen i da je Kosovo nezavisna država. Dakle, Međunarodna konferencija kao Rambuje bi mogla da se organizuje samo, naravno, uz učešće Kine, Ruske Federacije i Sjedinjenih država i Evropske unije, ali onda bi se postavilo pitanje o čemu raspravljamo. Ne bi se sigurno na Međunarodnoj konferenciji raspravljalo o Gazivodama ili o upotrebi elektične energije na Kosovu i Metohiji, već bi se raspravljalo o statusnom pitanju. Dakle, Priština bi učešćem na toj konferenciji, zato se oni toga plaše, zato su oni protiv toga, oni bi onda potvrdili da oni nisu nezavisni, jer o čemu pričamo? Dakle, ili pričamo o tome da Srbija prizna nezavisnost Kosova, za to nam ne treba konferencija, jer nećemo priznati nezavisnost, ili pričamo o podeli Kosova. Ako pričamo o podeli, onda Albanci kažu: "Ako hoćete podelu, prvo nas priznajte kao nezavisnu državu, pa ćemo da se dogovorimo o razmeni teritorije", što je za nas, naravno, neprihvatljivo. Da ne pričamo o tome da je podela vrlo opasna ideja, jer ostavlja Srbe, manastire i imovinu Srba iz Srbije južno od Ibra bez ikakvih garancija, na milost i nemilost albanske većine.

Bonus Video:

Espreso intervju - Nikola Jovanović

Milka Radović 

 

субота, 7. јул 2018.

Ковић: За Србе, ово време је горе од Хитлеровог!

in4s.net

Ковић: За Србе, ово време је горе од Хитлеровог!

ИН4С

14-18 minutes


Фото: Игор Павићевић

„За разлику од, рецимо Британије, која тргује кожама својих пријатеља, Немачка своје савезнике не заборавља. Зато су њени добри стари ратни савезници са Балкана награђени брзим приступањем ЕУ, док су они који су јој се успротивили у два светска рата, као Срби или Грци, осуђени на вечито непријатељство и подозрење."

После ревизије историје Првог светског рата, на реду је много озбиљнија ревизија историје Другог светског рата. Зато сада прво пуштају Хрвате, Украјинце, Естонце и остале да се похвале својим јуначким традицијама из Другог светског рата.

Ово, у разговору за „Искру" каже професор Филозофског факултета у Београду Милош Ковић.

Шта се то дешава са Европом и Европском унијом у којој се тако отворено, тако гласно и некажњено пропагира неонацизам и славе злочинци пред чијом су бестијалношћу и немачки фашисти остајали без речи?

– Српски евроентузијасти стално се чуде због ћутања Европске уније пред обновом усташких идеја у Хрватској. Зар ћутање није знак одобравања? Председница Хрватске, чланице ЕУ, бивша висока дужносница НАТО, клања се сенима невино пострадалих усташа у Блајбургу, јавно изражава саосећање за усташке емигранте у Аргентини и храбро исповеда критички став према српском и комунистичком „Јасеновачком миту". Она каже да са својом децом често и радо слуша песмице Марка Перковића Томпсона, познатог по хиту „Јасеновац и Градишка Стара". У тој земљи омладина, по стадионима, на Томпсоновим концертима, плеше уз усташке поздраве и пароле. Све су то, међутим, ситнице пред редовним, званичним слављењем уништења Крајине и протеривања око 250.000 Срба, сопствених грађана, из Хрватске. Над свим што се тамо догађа лебди благонаклона, заштитничка сенка Немачке, али и Римокатоличке цркве. Она је била срце и душа усташког режима. Због тога никада није кажњена. Зато она и њени верници и данас славе Степинца као свеца, Павелићу служе мисе и тврде да су усташе биле тек невине жртве комунистичке пропаганде и терора.

Сличних примера има много у прибалтичким републикама и у Украјини, где нацисти марширају булеварима, као некада, уз пламен бакљи и антируске слогане.

Мислим да је све почело онда када су Аустријанци за председника изабрали Курта Валдхајма, уз пркос целом свету, пошто се сазнало да је, као нацистички официр имао посредног удела, поред осталог, у масовним злочинима по Балкану, укључујући и истребљење Срба на Козари. Реч је, наиме, о земљама које су вољно служиле нацисте, али су после рата третиране као њихове жртве, За разлику од Немаца, Аустријанци, Мађари, Хрвати и остали, избегли су „денацификацију", а неки су, као Хрвати, већ у току рата, брзо и успешно претрчали на страну победника. Штавише, са споразумом два Хрвата, Тита и Шубашића, под заштитом Британаца, они су из рата изашли као победници над Србима и њиховим краљем Петром и генералом Дражом. И баш зато што су избегле казну, у овим земљама су тако чести и уочљиви рецидиви фашистичке прошлости.

За разлику од, рецимо Британије, која тргује кожама својих пријатеља, Немачка своје савезнике не заборавља. Зато су њени добри стари ратни савезници са Балкана награђени брзим приступањем ЕУ, док су они који су јој се успротивили у два светска рата, као Срби или Грци, осуђени на вечито непријатељство и подозрење.

После ревизије историје Првог светског рата, на реду је много озбиљнија ревизија историје Другог светског рата. Зато сада прво пуштају Хрвате, Украјинце, Естонце и остале да се похвале својим јуначким традицијама из Другог светског рата. Није реч само о нашој глобалној ријалити култури, у којој се људи јавно хвале и сликају док чине оно од чега је пристојне људе срамота. Те фашистичке церемоније су, у ствари, пробни балони, који треба да измере реакције јавности и да скарадне ствари учине уобичајеним. За њима ће, нема сумње, из сенке на светло дана изаћи и Немци. Ни ту, наравно, није било истинске денацификације; изузетак је само Источна Немачка. Али њу је Западна Немачка себи просто припојила. А тамо се Конрад Аденауер увелико служио кадровима Трећег Рајха. Неки од њих су се истакли као први архитекти Европске заједнице, доцније ЕУ. И Хитлер је, уосталом, понављао да ратује за уједињену Европу, под вођством Немачке.

 

Данашње фашисте увелико користе САД и ЕУ да би се разрачунавале са Русима, Србима и осталим непослушним нацијама. То је вишедеценијска пракса из доба Хладног рата, када су се, у борби против комуниста служили нацистима, које су, уз кључну улогу Ватикана, спасавали преко чувених „пацовских канала". Тако су Ватикан и обавештајне службе САД и Британије спасавале не само нацисте, него и усташе – Павелића, Артуковића и остале. Пре неколико месеци сазнадосмо да је тако спасен и украјински нациста, деда садашње канадске министарске спољних послова Христије Фриланд, која се, вероватно случајно, баш истиче својом ратоборном русофобијом. Главни организатор „пацовских канала", хрватски свештеник Крунослав Драгановић, повереник Ватикана и амерички агент, умро је мирно и спокојно у Титовој Југославији, у Сарајеву 1983. године.

Ти нацистички и фашистички ресурси САД и Британије данас су опет стављени у погон, поново против Срба и Руса. То су ти континуитети који омогућавају да се мирни власник пицерије из Отаве, по имену Гојко Шушак, изненада појави као Туђманов министар одбране у ратовима 1990-их, да се посебно истакне у етничком чишћењу око 250.000 Срба, и да му на сахрани беседу држи његов колега, амерички министар одбране Вилијам Пери. Ето, зато су Американцима, Британцима и Немцима хрватски, украјински и балтички фашисти и дан данас тако потребни и драги. Наравно, свака сличност онога што ради НАТО са нацистичким походима и истребљењима Срба и Руса сасвим је случајна.

Да ли је страх од неког новог Хитлера и неког новог Холокауста оправдан или мислите да до тога не може доћи?

Нема разлога за страх. Јер ми тај ужас већ живимо и, ево, преживљавамо. За Србе, ово време је горе од Хитлеровог. НАТО и САД по нас су много убитачнији од Сила Осовине. Оно што Павелићу и Хитлеру није пошло за руком, успели су Туђман и Клинтон. Огњем и мачем решили су српско питање у Хрватској. Немачки нацисти и италијански фашисти нису ни покушали да побију и протерају све Србе са Косова и Метохије. НАТО и САД су се и у то упустили. На Блиском Истоку такође, пред нашим очима, нестају целе људске популације, нарочито Арапи хришћани. Погледајте, уосталом, каква је историја геноцида над староседеоцима америчког континента. Сетимо се масовних злочина над цивилима из Хирошиме и Нагасакија. Једина разлика између њих и немачких нациста је у томе што Американци никада нису кажњени. Уместо тога, себе су устоличили за глобалног моралног арбитра. Чак су цео свет убедили да староседеоце америчког континента зову „Индијанцима", а њих, отимаче, пљачкаше и убице – Американцима.

Можда ће ово запажање, односно питање, звучати прегрубо, али ме интересује да ли је глобализација, као процес практично укидања малих народа и свођење света на виђење Америке, донекле једнако Хитлеровим плановима, наравно изузимајући ону, у физичком смислу, истребљивачку политику, иако и ту имамо на делу разне теорије депопулације планете?

Хитлер се, судећи по књизи Мајн Кампф, дивио САД и Британцима. У њима је видео германске нације, а и дубоко је поштовао њихове расистичке традиције. Знао је колико се Немаца населило у САД и претопило у Американце. Како је приметио историчар Марк Мазауер, Хитлер је хтео је да у источној Европи, међу Словенима, поступа исто као Американци на Дивљем Западу: населити „цивилизоване оазе" германског становништва међу домороце, које би се потом спајале и постепено им отимале земљу. Једноставно, третирао је Европљане онако како су амерички и енглески империјалисти и колонизатори третирали ваневропске народе. Исто тако, угледао се на британско расистичко колонијално искуство у Индији. Зато је Русију називао „нашом Индијом". Хитлерова вера у уједињену Европу и у европску цивилизацијску супериорност сасвим је блиска данашњем култур-расизму земаља ЕУ и њиховом непријатељству према Русији и муслиманском свету.

Не само у Немачкој, него посебно у САД и Енглеској постоје древне предрасуде према Русима и свим њиховим савезницима, укључујући и Србе. Њихова данашња антисрпска и антируска пропаганда мало се разликује од нацистичке. Нарочито је антисрпска хистерија из последње деценије прошлог века непријатно подсећала на антисемитску штампу у окупираној, нацистичкој Европи. Језиви су и њихови ставови према муслиманима, чије земље, са праведношћу крсташа, систематски и темељно разарају. Сада су се, како видимо, упустили у поход на Русију. Ако овако наставе, сигуран сам да ће проћи као њихови нацистички претходници.

 

Да ли ревизију историје врши цео свет и шта ће се догодити када злочинци себе прогласе за страдалнике, а страдалнике за злочинце? Ко ће будућим генерацијама, које се роде после завршетка ревизије, објаснити да није све онако како их уче и да ли ће повратак истини бити могућ?

Та питања неће се решавати ученим академским расправама него – силом и променама у односима снага. Јер, ова планетарна лаж успостављена је силом. Данашњи свет, захваљујући идеолошкој хегемонији (веома корисна Грамшијева синтагма) Запада, заиста почива на проглашавању злочинаца за страдалнике и страдалника за злочинце. Али, то је тиранија мањине над убедљивом већином. Поменимо само Русију и Кину, које им пружају све успешнији отпор. Поред тога, по природи ствари, завршиће се и ова епоха. Сетимо се похода Наполеона и Хитлера на Русију. И шта је остало од њихове моћи и њихових лажи, пошто су Руси ушли у Париз и у Берлин?

Какав је логор био Јасеновац и ко је тамо страдао? Ово питам, јер у Хрватској тврде да су у Јасеновцу највише убијани хрватски комунисти.

Јасеновац је најтежа загонетка и најважнија тема модерне српске историје. Објаснити тај масовни, стравични злочин значи коначно изаћи на крај са теретом југословенске идеје, која још притиска и опија српске елите. Разумети да главна тема историје Другог светског рата за Србе нису партизани и четници, него геноцид над Србима у НДХ, значи стећи дубински увид у ток и смисао српске историје. Једноставно, морамо да развијемо способност да се не „упецамо" на наметнуте теме, које имају за циљ да се ова истина сакрије и да се продубе наше унутрашње поделе. Чим поменемо Јасеновац, хрватски „левичарски повјесничари" (десничарске не вреди ни помињати), одмах крену у монологе о четницима, праћене изједначавањем Павелића и Недића. Сав активизам наших „антифашиста" исцрпљује се у борби против српског национализма. Ти титоисти, без трунке срама, свесно и отворено служе НАТО окупаторима. На тој идеологији заснива се данашња Црна Гора; у њу се куну и војвођански сепаратисти.

Нема разлога да се било коме правдамо. Српски националисти, официри, Црква и јавне личности одбили су, 27. марта 1941, сваку сарадњу са нацистима и за то су платили најстрашнију цену. Хитлер, Мусолини и Павелић Србима су наменили ропство и истребљење. Имали смо чак два покрета отпора, четнички и партизански. Сви знамо какав је удео српског национализма и косовске етике у партизанском покрету, нарочито у Крајини. Она је његова права, непризната колевка. Заузврат, није била достојна чак ни аутономије у саставу Хрватске. То је предлагао Моша Пијаде, али су га, по кратком поступку, одбили Тито и његове српске скутоноше. Није случајно, у наше дане, баш Крајина била прва жртва обновљеног фашистичког зла.

Уместо да се правдамо и одговарамо на глупа питања, размислимо шта је то Римокатоличку цркву и хрватске усташе покренуло на тако стравичан, масован геноцид над Србима? Одакле долазе та клања српске деце и бацање живих малишана у крашке јаме (у Јасеновцу, Пребиловцима, Шарговцу, Дракулићу, Мотикама, Старом Броду…)? Лично, не бих потценио ни геноцидне традиције Аустро-Угарске, која је сезону лова на српске жене, децу и старце отворила у Првом светском рату, у Босни, Херцеговини, Јадру, Рађевини и Мачви. Важан је и тај расистички набој изворног хрватског национализма, почевши од времена Анте Старчевића. Остаје, међутим, и питање масовности учешћа босанских муслимана у усташком покрету. У данашњој јавној култури Бошњака ова тема практично не постоји; кривица за усташтво пребацује се искључиво на Хрвате.

Број страдалих у Јасеновцу је, наравно, преважан, али и то спада у наметнуте теме. У Хрватској, како видимо, постоји упоран, истрајан и веома организован рад на томе да се њихов број умањи. О холокаусту над Јеврејима тамо се слободно говори, али је геноцид над Србима непожељна тема. Видели сте да су чак и Боба Дилана хтели да судски гоне само зато што је упоредио хрватске злочине над Србима са немачким злочинима над Јеврејима и америчким злочинима над црнцима.

 

Мислим да су се српски историчари неопрезно упустили у међусобне, острашћене расправе о броју жртава у НДХ и Јасеновцу. То порицатеље геноцида над Србима из Хрватске, Немачке или Америке може само да обрадује и да додатно допринесе његовој релативизацији. Не видим ниједан разлог зашто бисмо улазили у било какве расправе са њима. Јевреји, на пример, убрзано и систематски раде на прикупљању података, и нигде не пренагљују са бројевима. Признају да им недостаје око милион и по имена да би достигли процену од око 6.000.000 жртава. Али, док они истражују и раде, у тај број нико не сме да им дирне. Жртве су свете. Тако бих и ја урадио са бројем од 500.000-600.000 жртава Јасеновца који је, одмах по ослобођењу логора, утврдила Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача. На основу делимичног испитивања масовних гробница, двадесет година касније дошло се до цифре од око 700.000 жртава. Не бих се играо тим цифрама, и зато сам учестовао у иницијативи да Народна скупштина Србије донесе резолуцију о забрани порицања и релативизовања геноцида над Србима (владајућа већина напредњака и социјалиста глатко их је одбила, али она је још на столу). У међувремену бих све државне и људске ресурсе Србије искористио за систематско истраживање броја страдалих. На крају бих иступио са проценом, поткрепљеном не само демографским претпоставкама, како се то данас углавном ради, него свеобухватним истраживањима и чврстим доказима. Знам да на томе већ предано раде историчари у Београду, Бањој Луци, Пакрацу и Источном Сарајеву. Потребно је да се обједине напори и избегну недостојне расправе.

Да би се све то урадило, потребно је да Јасеновац и геноцид над Србима 1941-1945 буду уграђени у темеље српског националног идентитета, онако као што је то холокауст за Јевреје и геноцид из 1915. за Јермене. Инсистирање на фашизму и антифашизму замаглило је свест о много старијем злу. Жарко Видовић, предратни сарајевски скојевац, причао ми је како су се усташе у Јасеновцу смејале јер су се он и његови сапатници, чим су ту стигли, поделили на партизане и четнике. Морали су да им објасне да су ту једноставно зато што су Срби. То је суштинско питање сазревања историјске свести у нама. Никада више непријатељ, који мора бити препознат и именован, не сме да стави руке на нашу децу, као што је то учинио 1914. и 1941. године. То мора бити почетак и крај сваке наше политике. Више немамо права на било какве илузије.

Милан Ружић, Зоран Шапоњић

Извор: Искра

 

петак, 6. јул 2018.

SPIN IZ PRIŠTINE Koha: Sporazum sa Prištinom amnestira zločince OVK, sledi i ukidanje Specijalnog suda

blic.rs

SPIN IZ PRIŠTINE Koha: Sporazum sa Prištinom amnestira zločince OVK, sledi i ukidanje Specijalnog suda

Lana Gedošević

5-7 minutes


Foto: us-marine-corps-sgt-craig-j-shell / Wikipedia

Amnestija za ratne zločine mogla bi da bude deo konačnog sporazuma između Beograda i Prištine, piše danas kosovski list "Koha ditore", pozivajući se na neimenovane diplomatske izvore. Međutim, prema saznanjima "Blica" ovakve tvrdnje zapravo su običan "spin" Prištine i to namenjen za unutrašnju upotrebu.

List, naime, navodi da je ideja o manestiji za zločine šokirala pojedine zapadne diplomate, koji su za predlog čuli od zvaničnika Prištini, ali i da postoji nivo spremnosti među pregovaračima kako na Kosovu tako i u Srbiji da se tako nešto desi.

Amnestija bi, piše "Koha", važila za obe strane koje su bile umešane u sukobe na Kosovu a, kao rezultat toga, Specijalni sud za ratne zločine počinjene na Kosovu, navodno, mogao bi da bude rasformiran.

Takođe, prištinski list navodi da među pregovaračima sa obe strane postoji spremnost da se takav sporazum postigne, i navodi se da je iz službe za saradnju s medijima kosovskog predsednika Hašima Tačija indirektno potvrđeno da bi amnestija mogla da bude deo sporazuma.

- Svakako, ukoliko bude sporazuma, on će obuhvatiti mnoga pitanja, odnosno specijalne protokole. Amnestija i pomirenje mogli bi biti jedno od tih posebnih pitanja - stoji u odgovoru koji je "Koha" dobila.

Foto: Blic / RAS Srbija

Daut Haradinaj, Fatmir Ljimaj, Hašim Tači i Ramuš Haradinaj

Da li je ovako nešto uopšte realno, nije jasno, tim pre što je taj sud nešto o čemu se najpre pričalo godinama, koji je potom i formalno osnovan, ali koji još nije počeo sa radom. Njegovo osnivanje podržale su i EU i SAD, na njemu insistira i Srbija, dok deo kosovskih političara i javnosti, očekivano ne pruža podršku, jer se spekuliše da bi na optužnicama mogli da se nađu neki od najviših funkcionera poput Hašima Tačija, Ramuša Haradinaja i njegovog brata Dauta, Kadri Veselji...

Izvori "Blica" sa Kosova objašnjavaju da je ovde pre svega reč o "spinu", i to za unutrašnju upotrebu. To je, kako kaže, jedan od instrumenata, da se "napadne" dijalog sa Beogradom.

- Ovakva poruka je uperena protiv Beograda i Hašima Tačija, kako se dijalog ne bi nastavio jer se u albanskoj javnosti tumači kao pokušaj amnestije Tačija direktno. Oni su populisti, i ovo ništa ne iznenađuje - priča izvor "Blica".

Foto: us-marine-corps-sgt-craig-j-shell / Wikipedia

I zaista, i u južnoj srpskoj pokrajinio nebrojano puta se govorilo o tome da bi upravo Hašim Tači mogao da bude jedan od ljudi, "krupnih riba", koji će se naći na optužnici specijalnog suda, s obzirom na to da je nekadašnji lider takozvane Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i predsednik prelazne vlade, koju su komandanti OVK formirali posle dolaska međunarodnih misija na Kosovo u leto 1999. godine.

Kosovska skupština inače je imala ozbilljne probleme prilikom usvajanja Zakona o specijalnom sudu krajem prošle i početkom ove, što zbog protivljenja opozicije, ali i pokušaja vladajuće većine da nekako njegovo usvajanje zaobiđe. Međutim, to je u isto vreme razbesnelo i međunarodnu zajednicu, koja je vrlo otvoreno govorila o tome da će posledice, ukoliko zakon ne bude usvojen, biti ozbiljne.

To su demonstrirali time što aktuelni kosovski premijer Ramuš Haradinaj nije dobio vize ni za posetu SAD, niti Velikoj Britaniji, ali se to promenilo pošto je zakon ipak, posle nekoliko pokušaja, usvojen ove godine.

Inače, ovaj sud se nalazi se u Hagu, gde bi trebalo da se sudi za zločine koji su počinjeni tokom i nakon sukoba na Kosovu od 1998. do 1999. godine.

(Lana Gedošević)

 

понедељак, 2. јул 2018.

Да ли је Вучић питао народ када је поставио границу на Јарињу и угасио српске институције

stanjestvari.com

Да ли је Вучић питао народ када је поставио границу на Јарињу и угасио српске институције – Стање ствари

16-20 minutes


О чему сада народ да одлучује када је Вучић процес признања Косова довео до краја и како сада зове Русију у помоћ када је већ предао скоро све. Због чега народу није предочио платформу о Косову и Метохији још 2012. године и тада позвао Русију у помоћ? Знамо одговор. Јер је обећао Косово Западу, рекла је Драгана Трифковић на трибини у Крагујевцу

Драгана Трифковић

Трибина Радне групе за КиМ у Крагујевцу

На трибини у Крагујевцу, Бошко Обрадовић, Драгана Трифковић, Слободан Самарџић, Драган Тодоровић и Марко Пушица су истакли подршку Славиши Ристићу којем власт црта мету, те су говорили о начинима решавања питања Космета.

Сложили су се да држава мора активним мерама заштитити српску имовину и помоћи одрживи повратак Срба на КиМ што не може кроз активности само једне владине канцеларије; да треба вратити ово питање у СБ УН и прекинути преговоре у Бриселу; да мора захтевати поштовање Устава и Резолуције 12 44 и  прогласити КиМ територијом под окупацијом како би акти које илегална власт доноси били међународно правно ништавни, а чули су се и предлози о позиву руској војној мисији у Србију.

Говорници су се такође сложили да се о овој теми мора што више говорити и активно противити актуелној политици јер се само тако може показати људима да нису сами у противљењу издаји Космета и да могу да утичу на одлуке власти притиском.

Бошко Обрадовић је питао зашто је писмо Славише Ристића Путину толико заболело власт. „Зато што директно информише Русе о другачијој слици од оне коју добијају од наше власти, зато што су то питање упутили баш Срби који живе на КиМ и зато што раскринкава све лажи а кључна је да је ово патриотска власт која чува КиМ" – рекао је председник Двери.

„Како то да је Вучић као део ратне владе у пуно горим околностима бранио Косово, а сада га предаје у пуно бољим међународним околностима?" – запитао се Обрадовић и додао да то јасно говори да је сад то неком обећао.

„Нас који се боримо против тога представиће као издајнике који руше владу која је наводно обезбедила мир" – сматра лидер Двери.

Марко Пушица је рекао да се Србија повлачила са КиМ дуги низ година и сада је тај процес доживео кулминацију. „Срби су увек освајали борбе на бојишту, на зеленом тепиху и срозавали их у европским салама на зеленој чоји" рекао је он и додао да је питање шта ћемо сад урадити на зеленој чоји, у Бриселу нарочито с тога што правно обавезујући споразум има карактер међународног споразума.

Пушица је присутнима говорио о ЗСО и рекао да се о овоме говори као о нечем што ће одбранити српску државу на КиМ, али да то нема везе са правним системом Србије већ са правним системом лажне државе Косово јер тако претпоставља управо Бриселски споразум.

„Са ЗСО Србија признаје да су Срби на 15% њене територије национална мањина, што је нонсенс" – рекао је Пушица.

Драгана Трифковић је, коментаришући Вучићеву изјаву о изјашњавању народа о КиМ, питала: „Да ли је питао народ кад је поставио границу на Јарињу, када је угасио српске институције, када је запослио српске полицајце да служе Тачију, уценио Србе да изађу на косовске изборе, доделио међународни број, предао имовину, саставио Српску листу која учествује у влади са Харадинајем итд". (Цело излагање Драгане Трифковић доносимо после овог извештаја – прим. СС.)

Проф. др Слободан Самарџић је говорио о противречностима које Вучић износи у својим изјавама па тако у једној каже да мора питати народ, а у другој, када истраживања кажу да је народ за замрзнути конфликт, каже да мора донети одлуку сам.

„Ми не знамо кад је он обећао да ће завршити са Косовом, али имамо документ који то потврђује – Преговарачки оквир за приступање Србије ЕУ, који предвиђа потписивање правно обавезујућег споразума" – каже Самарџић и додаје да се на недавном састанку Вучића са Тачијем разговарало само о споразуму иако је то у Србији представљено другачије.

„Ништа није готово док све није готово. Није ни њему лако, он зна да се овако нешто не може наћи у нашој историји, оваква издаја" сматра он.

Самарџић још истиче да је важна улога Цркве и да је она је на сабору реаговала јасно – не може се отуђити Косово те додао да смо имали и видовданску иницијативу интелектуалаца потписану у манастиру Сланци.

Драган Тодоровић каже да је овај суноврат почео са Тадићем који је изместио ово питање у ЕУ. „А Вучић је био један од главних организатора митинга Косово је срце Србије, а сад то срце чупа." – подсетио је Тодоровић.

Он сматра да је Русија дошла у позицију да без ње не може да се одлучује и да Србија треба више да потенцира улогу руског хуманитарног центра у Нишу.

Тодоровић је истакао да потписивање било каквог папира јесте лоше али да то није коначно и подсетио да су 1993. године Русија, Америка и Енглеска потписале споразум о неповредивости украјинских граница, а да је данас ситуација другачија.

Ова трибина у Крагујевцу је наставак активности Радне групе за КиМ коју чине Двери, Здрава Србија, Државотворни покрет, Источна алтернатива, покрет Срба са КиМ Отаџбина и Народни покрет.

Опрема: Стање ствари

(Информативна служба Двери)

Драгана Трифковић: Да ли је Вучић питао народ када је поставио границу на Јарињу и угасио српске институције

Добро вече драги Крагујевчани,

Изузетно ми је драго да сам вечерас овде са вама у срцу Шумадије. Пре два дана смо прославили најважнији српски празник, Видовдан. Не може се рећи да га прослављамо у добрим околностима или атмосфери, али ипак као позитивна чињеница може да се наведе постепено буђење народа. Наш народ је последњих година био поприлично незаинтересован за своју судбину. Постоје многобројни разлози који су проузроковали такво стање наше нације.  Дугогодишња борба, исцрпљеност, свакодневна брига за преживљавање, разочараност, одбаченост, изневерена очекивања, умор. Ипак, показало се да незаинтересованост људи доводи до још горих резултата и хтели ми то или не, принуђени смо да се бавимо собом јер нико други то неће урадити уместо нас.

Садашње стање на Косову и Метохији је више него драматично, а до таквог стања нас је довело крајње неодговорно понашање наших власти, али и то да није било превеликог противљења због политике коју спроводе. Сетимо се да је Српска напредна странка у коалицији са Социјалистичком партијом Србије на власти већ шест година, и да је преузела контролу над скоро свим сегментима једног друштва. Та контрола није идеална због тога што она може да буде примењена само уз одобрење западних сила, које су дугогодишњим деловањем продрле дубоко у систем наше државе. Ми се налазимо у немилости западних сила које нам нису ни мало наклоњене и једног човека којем је све дозвољено докле год уважава интересе тих западних сила. То умногоме указује на лицемерје, јер знамо да су вредности које те западне силе заступају: слобода, демократија, људска права, толеранција, слобода медија, независно судство. Међутим оне подржавају режим који се понаша диктаторски, који не поштује ничија права, који не зна за толеранцију и који је увео потпуну медијску цензуру и контролу над свим институцијама где, нема никаквог места независном раду ни професионализму. Подржавају режим који има снажну негативну селекцију и који функционише уз помоћ послушника и по систему уцена. Режим који је превазишао многе магове пропаганде и усавршио фабриковање лажи.

Хармонија која је успостављена између садашњих власти и западних сила резултира деградирањем нашег друштва и растакањем наше државе. Нуде нам ријалити програме, јефтину забаву, геј параде, жуту штампу, старлете и криминалце. Одузимају нам достојанство, интегритет, право на нормалан живот и Косово.

Сетимо се да је Српска напредна странка дошла на власт обећавајући да ће поништити све штетне уговоре, која је претходна власт потписала у Бриселу са приштинским властима.

Не да нису поништили те уговоре, већ су потписали све што им је стављено на сто, а претходно обећали да ће то урадити уколико буду на власти. Нису само потписали, већ су и уговорене обавезе спровели у дело. Разбили су српске барикаде које су годинама пркосиле свакој сили која је на њих кренула.  Поставили су класичну границу и царину између јужне српске покрајине и остатка Србије. Угасили су српске институције на Косову и Метохији. Запослили су српске полицајце и судије да служе Хашиму Тачију и полажу заклетве над Уставом Косова. Уценили су Србе на Косову и Метохији да изађу на нелегалне приштинске изборе. Маргинализовали су све оне који нису пристали на безрезервну предају. Доделили су међународни позивни број Косову. Предали су имовину државе Србије на Косову и Метохији. Саставили су такозвану Српску листу да даје легитимитет тој лажној држави учешћем њених представника у власти са Рамушем Харадинајем. Злочинцем који је написао књигу о својим злочинима над Србима. И коначно, предали су наш народ на Косову и Метохији у руке тих истих злочинаца са којима данас преговарају о томе да им дају и сертификат на Косово.

Српска напредна странка никада није добила мандат да спроведе такве кораке. Лажу нас како граница не постоји, како је додељени телефонски број регионални а не међународни исто као што нас лажу да је у нашем интересу да под окриљем бриселског преговарачког оквира, потпишемо капитулацију. Српска напредна странка никада није изнела своју платформу за решавање косовског проблема и затражила за њу сагласност од својих грађана. Свака одговорна власт би морала да представи своју политику, посебно када се ради о најважнијем националном питању. Међутим замислите каква би то платформа била да су у њој написали све што су до сада урадили а као коначно решење да нуде достојанствену капитулацију. Парадоксално звучи али то је управо оно што нам нуде на крају. Александар Вучић каже да смо одавно већ све изгубили и да морамо да прихватимо реалност како бисмо живели боље.

Истина је да нисмо одавно све изгубили, јер да јесмо не би од нас тражили да преговарамо и да потписујемо бриселске договоре којима гасимо сопствену државу.

Приштина није спровела ни један потписани договор из Брисела, али то није поколебало Александра Вучића да се заустави. До сада је имао много прилика да подвуче црту, призна да се преговори у Бриселу  воде на штету државе Србије и да резултирају њеним гашењем на територији Косова и Метохије. Последња прилика је било хапшење представника Владе Србије у Косовској Митровици. Иако су говорили да је то недопустиво, да неће пристајати на уцене и да не желе да наставе разговоре док Приштина не испуни своје обавезе, све су то олако одбацили подједнако лако као што одбацују и одговорност за све оно што су до сада учинили. Питање је због чега се тако понашају.

Да ли је могуће да нас слепо воде у провалију а да као у Доманоновићевом роману за вођом иде народ који је сигуран да је изабрао најбољег? Само што је Домановићев вођа мудро ћутао, па нису могли да оцене колико је паметан, а овај наш вођа не уме да ућути.

Војска напредне странке већ иде по Србији, обилази одборе и убеђује људе у неопходност потписивања свеобухватног уговора о нормализацији односа са Приштином. Александар Вучић припрема терен за потписивање предаје Косова. Подсетићу на то да Бриселски договори нису једини штетни уговори које је ова власт потписала. Они су потписали и СОФА споразум са НАТО и Индивидуални акциони план партнерства са НАТО, чиме су Србију ставили на располагање тој агресорској организацији. Александар Вучић не одустаје од својих намера не зато што је храбар да остварују своје замисли, већ због тога што не сме да не уради оно што је унапред обећао. Ми заправо Косовом треба да платимо долазак на власт Српске напредне странке, јер је то био услов Запада да их доведе на власт.

Притом свако ко ту истину изговори и свако ко се противи предаји Косова, је на мети ове власти, која води хајку против оних који не верују њиховим лажима. На Видовдан су Срби са Косова и Метохије из покрета „Отаџбина" упутили писмо председнику Руске Федерације Владимиру Путину, у ком су написали истину о томе шта се дешава на Косову и ко је одговоран за такво стање. Нагласили су да је Александар Вучић дозволио бриселским договором да се Косово учлањује у разне међународне организације, а да истовремено  моли Русе да спрече улазак Косова у УНЕСКО или Интерпол. Да води неодговорну политику предаје, и да је Србима на Косову и Метохији онемогућио опстанак. Они су се захвалили председнику Путину на принципијелном ставу о томе да проблем Косова и Метохије треба да се решава у складу са Међународним правом и Резолуцијом 1244. Одмах по објављивању овог писма, кренула је оркестрирана хајка на народног посланика Славишу Ристића који је писмо потписао као председник народног покрета „Отаџбина". Представници наше власти тврде како је Славиша Ристић претио Александру Вучићу убиством ако потпише свеобухватни мировни споразум са Приштином. Међутим то је чиста лаж и манипулација. У том писму је наведено да је Александар Вучић обећао Западу да ће потписати независност Косова а да трагична судбина покојног премијера Србије Зорана Ђинђића јасно упозорава Александра Вучића шта се дешава са онима који не испуне обећање. Нико не угрожава председника Србије, већ он угрожава све нас. Да подсетим на то да је Славиша Ристић био од првог дана на нашим барикадама, и да му је већ бачена бомба на кућу као и то да су народном покрету „Отаџбина" запаљене просторије. То нису урадили Албанци.

Хајка на Славишу Ристића је кренула због тога што је политика Александра Вучића према Косову у том писму потпуно разголићена и посебно због тога што је разјашњена политика према Русији.

Велики део Вучићевог гласачког тела подржава развој сарадње са Русијом и због тога Вучић стално врши пропаганду како би представио да ми развијамо сарадњу са Русијом. Међутим чињенице говоре у прилог томе да Србија бежи од сарадње са Русијом и да Русију користи за потребе манипулисања бирачким телом. У тренутним околностима чак и неке НАТО земље више развијају сарадњу са Русијом, него што то ради Србија. Суштина је у томе да Вучићу Запад не дозвољава да развија сарадњу са Русијом. Велики је проблем то што ми пропуштамо  врло значајна историјска дешавања због тога што имамо власт којој није дозвољено да делује у правцу који западу не одговара. Таквом позицијом ускраћујемо себи могућност да се у моменту када је то могуће, боримо за интересе наше државе.

Александар Вучић говори да ће народ одлучити. Да ли је питао народ када је потписао бриселске договоре? Да ли је питао народ када је поставио границу на Јарињу и угасио српске институције? О чему сада народ да одлучује када је процес признања Косова довео до краја и како сада зове Русију у помоћ када је већ предао скоро све што је могло да се преда. Због чега народу није предочио платформу о Косову и Метохији још 2012. године и тада позвао Русију у помоћ? Знамо одговор. Јер је обећао Косово Западу.

Да не буде како само критикујемо Александра Вучића а не нудимо решења, што он тврди за сваког политичког противника,  ми нудимо врло јасна решења.

Поштовање Међународног права и Резолуције 1244. Поштовање Устава Србије као највишег правног акта наше државе.

Подржавамо став Српске православне цркве која каже да се просперитет Србије не може градити на дезинтеграцији онога што представља камен темељац њеног идентитета и њене историје и државности.

Противимо се потписивању било каквог правно обавезујућег документа са сепаратистичким властима, противног Уставу Србије и Међународном праву.

Противимо се било каквој идеји о подели Косова и поклањању дела њене територије.

Противимо се организовању противуставног референдума о Косову и Метохији.

Позивамо институције државе Србије да савесно обављају свој посао. Уставни суд је дужан да утврди карактер Бриселског споразума из 2013. године за који и сам председник државе тврди да је међународно-правни уговор. Ако је то тако како је он јавно изрекао недавно на телевизији, то је сигуран доказ да руководство Србије делује противуставно.

Позивамо власт да престане са хајком против оних који се боре за очување Косова и Метохије у саставу Србије.

Позивамо власт да престане да на силу делује противно вољи већине народа и да спроводи анти државну политику. Уколико нису у стању да питање Косова и Метохије решавају у складу са интересима наше државе и народа, и у складу са Уставом Србије над којим су положили заклетву, дужни су да од тог посла одмах одустану.

Србија треба да захтева повратак решавања питања Косова и Метохије у Уједињене Нације и у оквире Међународног права.

У наредним месецима ми морамо да прихватимо одговорност уместо оних који немају ни савести ни одговорности. Можемо да их спречимо у намерама да потпишу предају Косова, само ако подигнемо глас против тога. Сада је моменат да покажемо да ли смо недостојни или достојни историје наше. Ја чврсто верујем у то да јесмо достојни и да ћемо остати достојни.

Неће Александар Вучић моћи да потпише свеобухватни мировни споразум са Приштином и да постане јунак, како је он то замислио.

Живела Србија!

(Стање ствари)

 

ИСТИНА О ЛЕГИЈИ И ЂИНЂИЋУ: Проговорио бивши командант Жандармерије Горан Радосављевић Гури

kremlin.rs

ИСТИНА О ЛЕГИЈИ И ЂИНЂИЋУ: Проговорио бивши командант Жандармерије Горан Радосављевић Гури

10-12 minutes


Било је многобројних којима није било у интересу да се Милорад Улемек Легија преда због оптужби за убиство премијера Зорана Ђинђића, а да је остао само мало дуже на улици испред куће где се предао, можда жив не би дочекао суђења, само је део исповести Горана Радосављевића, некадашњег команданта Жандармерије.

Управо је Гури полицијски генерал којег је Улемек позвао када је одлучио да више не бежи од правде и суђења јер њих двојицу везују ратишта, битке и бројне акције на Kосмету, о чему је Радосављевић отворено причао у интервјуу за Српски телеграф.

Прошли сте сито и решето. Kајете ли се због нечега што сте урадили или нисте урадили током рата?
– Не! Све велике борбе и битке које смо добили, акције у којима смо учествовали биле су добро испланиране. Неке смо радили са Војском, неке смо сами. Поносан сам на све што смо радили јер нам је држава дала задатак.

Доле је много људи изгинуло, оставило своје кости, доста је било рањених, инвалида… Тешка су то била времена, али сам поносан на своје људе. Недајбоже да се то икада понови, да они који долазе, наши наследници, немају таквих проблема каквих смо ми имали.

Током борби на Kосову да ли се десило да су с друге стране били Рамуш Харадинај или Хашим Тачи?
– Нисмо знали ко је с друге стране, али су сигурно били. У интервјуу Миломиру Марићу Харадинај је рекао да је био окружен и да га је бог спасао од Гурија и Легије. Тачи и овако и онако, више се бавио политиком.

Али Харадинај…
– Харадинај је био опасан борац, ратник. Борио се за неки свој идеал „велике Албаније" или независног Kосова, како год да се то назове. Њему је брат погинуо. И сам је рекао да кад се иде у борбу, очекујемо да ће неко да погине. Kо се плаши да погине, нема шта да тражи у борби.

Поменули смо Легију. Kада сте се упознали с њим?
– На Kосову. Постојао је штаб. Био је командант јединице, ја сам био командант штаба. Имали смо заједничке колегијуме, акције, обучавали смо људе.

Kакав је Легија био на терену?
– Био је сјајан борац. Легија и та јединица били су ослонац МУП. Поред ЈСО, постојале су посебне јединице полиције у ресору Јавне безбедности које у том моменту нису биле дорасле задатку. Нису имале ратног искуства, а ЈСО је био најобученији, најопремљенији у оквиру целог МУП.

н Неколико година, заправо деценију касније, оптужен је и осуђен за убиство Зорана Ђинђића. Kада се предао, вас је позвао.

Био сам са пријатељима у Kарађорђеву у лову кад су ме позвали полицајци који су обезбеђивали Легијину кућу и рекли да он хоће да се преда. Дали су ми га на везу. Препознао сам му глас…

Шта вам је рекао, која му је била прва реченица?
– „Мислим, брате, ја сам ту са полицајцима. Оћу да се предам. Треба да дођеш по мене да идемо даље…" Наредио сам Влади Илићу, команданту београдског одреда, да га покупи јер смо већ имали информације да би неке групе кренуле да га спрече…

Kоје групе?
– Било је људи који су желели да се он не преда, али можда је било људи који су желели да буде мртав. Али не бих то да елаборирам. Мени је био циљ да га што пре склонимо са улице, испред куће. Влада га је узео, ставио у кола. Већ тада сам био на путу за Београд, обавестио сам министра Јочића и начелника РДБ и они су ми наредили да га доведем у МУП. Ту је био Раде Булатовић, убрзо је стигао и Јочић. Наредили су ми да сам слободан да идем кући и ето то је.

Јесте ли се чули и видели са Легијом после тога?
– Видели смо се на суђењу. Био сам сведок у протесту око „беретки".

Kад смо код протеста ЈСО, да су тада кренули у акцију против државе, да ли би Жандармерија била у стању да их савлада, разоружа с обзиром на то да су били најелитнија јединица?
– Могли смо. И тада сам као командант Жандармерије то рекао. Душан Михајловић, Чедомир Јовановић, тадашњи начелник ДБ Горан Петровић и ја смо били смо на Бањици у Државној безбедности.

Мој став је био да не треба да дође до оружаног сукоба између две јединице, да то мора да се заврши мирно, договором… Али рекао сам да у случају да ЈСО крене да заузме Владу Србије или неке објекте, да ће Жандармерија то да брани.

Ту није било дилеме. Био сам сигуран да то неће да ураде. На крају, имамо ми пријатеље и другаре, чули смо, виђали смо се.. Знао сам да они то неће урадити. Није их ни било довољно за такву акцију, а нису то ни хтели да ураде.

Јесте се дружили док сте службовали у јужној покрајини?
– Ишли смо у кафане током часова одмора, пили смо пиће у Приштини. Није то било претераног дружења, били смо на терену, било је неких наших шала.

Јесте ишли у лов с њим некада?
– Не, Легија није био ловац колико ја знам.

А Звездан Јовановић?
– Са њим јесам. Он је био ловац. Знао сам га одраније са обука на Тари. Они су радили су инструктажу једног дела припадника МУП, онда смо се враћали у јединице и настављали даље са обукама.

Kажете да је Звездан био ловац, шта му је била „специјалност"?
– Дивље свиње је волео да лови.

Верујете ли у званичну верзију када је у питању убиство Зорана Ђинђића?
– Не могу да верујем нити да не верујем. Kао човек који је радио у државним органима научен сам да верујем државним органима.

Били сте пријатељ са Зораном Ђинђићем. Kако га памтите?
– Он је од Легије тражио да нас упозна. То је било непосредно после 5. октобра. Дошао сам кући, данима нисмо спавали. Позвао ме је Легија и рекао да Ђинђић хоће да се упознамо. Рекао сам: „Види, брате, ја сам сад стварно преморен, значи мртав сам, на крају крајева, ако хоће, нека дође код мене." Легија ме зове после десет минута и каже: „Долазе ти Ђинђић и Чеда." Одмах то кажем жен, она ми одговори: „Ма да, баш ће код нас у стан да дође Ђинђић."

И дошао је.
– Пет минута касније испред зграде зауставља се колона, излазе Ђинђић и Чеда, народ се скупио, гледа… Пре него што се десио 5. октобар, донео сам одлуку да напустим полицију. Већ ми је било доста ратова, демонстрација, политике, свега…

Kако је изгледао први сусрет?
– Упознао се са мојом породицом, пио је зелени чај, ништа дуго није хтео. Персирао сам му, а он мени каже: „Ти ћеш да останеш да радиш. Разговарао сам са Kарлом дел Понте, са свима, нико нема ништа против, ти ниси ратни злочинац, не постоје било какве потраге за тобом, остајеш да радиш." Kажем му: „Друже, ја сам донео одлуку да напустим службу." У једном тренутку он каже: „Ајде да попијемо нешто. Је л' имаш француски коњак?" После коњака, каже он мени: „Поштујем то што нећеш, али ја сам дошао у твој стан, упознао твоју породицу, ваљало би да да сутра дођеш код мене да упознаш моју породицу. Имао је стан на Студентском тргу, упознам тад Ружицу, Јовану, Луку, били су мали. И он мени каже: „Е видиш, због ове наше деце треба да останеш да помогнеш." Наравно, остао сам.

Дружили сте се, чак је и нешто пре атентата био на Kопнику у исто време када и ви?
– Био је тамо и ЈСО. Ђинђић је дошао са Ружицом и децом на неколико дана, био је Драгољуб Марковић тамо. Дружили смо се, отишли смо на вечеру, играли смо фудбал…

Тада је повредио ногу, морао је да користи штаке.
– Пукла му је Ахилова тетива. Одмах су га превезли за Београд, ставили му гипс и морао је да кристи штаке.

Недуго затим је убијен.
– Био сам у канцеларији тог 12. марта, када ме је позвао Сретен Лукић и рекао да ставим јединицу у приправност и хитно дођем у Владу јер је извршен атентат на премијера. У том моменту нисам знао да је мртав. У Влади сам чуо да је погинуо и да је убијен.

Са случајем „Битићи" нема никаве везе
Мало, мало, па се помене случај „Битићи" и ваше име.
– Kада су браћа у питању, ту нема ничега што се мене лично тиче, не бих то много коментарисао јер су се ту умешале многе невладине организације, паре…

Два пута сам био са генералом Робертсоном из НАТО, са амбасадором Монгомеријем.. Нису Американци ни луди ни глупи да не знају ко је Горан Радосављевић и ко је учествовао у злочину. Они су ми чак дали медаљу, причао сам им о акцији „Рачак", која је уврштена у њихове уџбенике за специјалне јединице.

Шта је истина о убиству браће Битићи?
– Нађени су са свим документима у џеповима, што је потпуно нелогично. Нађени су на врху те масовне гробнице, која је, према мом мишљењу, морала да буде пронађена. Kо је ту шта радио, какви су ту талови били, ја то стварно не знам.

Kад подвучете црту, када вам је било најтеже?
– Најтежи тренутак у животу ми је био када сам дао отказ. Моји су сви пријатељи у Жандармерији. Још увек носим одело из Жандармерије кад идем у лов. Добијам и нове униформе, наравно, без чинова. Свечану униформу коју сам имао још чувам у ормару. То ћу чувати док сам жив.

Зашто сте напустили службу?
– Јочић ме је сменио. Поставили су ме за саветника начелника директора полиције. Долазио сам шест месеци на посао, схватио сам да ту немам шта да тражим и напустио сам службу и отишао својим путем.

Србију ћу бранити док сам жив
Да вас сада позове Вучић или неко из врха државе и каже вам: „Гури, треба нам твоја помоћ." Шта бисте одговорили?

– Ја сам војник ове државе, дао сам заклетву да ћу ову државу бранити док сам жив и та заклетва стоји. Али сигуран сам да су ратови иза нас, не знам ко би против кога више ратовао и уз чију подршку.

Јест ли се упознали са Жељком Ражнатовићем Арканом?
– Нисам. Једном приликом смо се чули. Његов син Михајло хтео је да скаче падобраном са нама. Питам га да ли је питао оца, одговара да није. Смирено му кажем: „Нзови ти оца, па ако одобри, идеш с нама." И назове он, прича кратко и даје ми везу. С друге стране Аркан, који каже: „Слушај, ја никада нисам скакао падобраном. Док ја први не скочим, ни Михајло не може." И није скакао с нама. То је био једини разговор који смо имали.

Чиме се данас бави Гури?
– Имам фирму за обезбеђење и неколико клијената. Сада имама времена за себе, идем у лов. Волим те адреналинске ствари. Углавном идем у лов на дивље свиње, штеточине, шакале, вукове, срндаће… Све што се лови…

А спорт, још тренирате џудо?
– Џудо више не. Већ ми је 62. година, престао сам да се бавим падобранством, неким озбиљним роњењем… Свашта сам радио, возио сам моторе, кросеве… Сад су ми од тих адреналинских ствари остали скијање и лов.

Извор: Српски телеграф

БОНУС ВИДЕО

 

недеља, 1. јул 2018.

Амфилохије: Референдум о КиМ био би као референдум о питању „да ли је Београд дио Србије“

fakti.org

Амфилохије: Референдум о КиМ био би као референдум о питању „да ли је Београд дио Србије"

14-18 minutes


„НЕМА СУМЊЕ ДА СЕ СА БРИСЕЛСКИМ СПОРАЗУМОМ КРЕНУЛО БЕСПУЋЕМ"

* Господин Вучић каже да Сабор не даје никакво решење. Како не даје? Сигурно да не даје компромис, јер не знам шта то значи и шта се под тим подразумијева? То свакако није диоба, јер би то значило давати своје за своје, као што је казано у тексту Саборског саопштења

* Апсолутно, нема ни једног епископа у Сабору који би подржавао било какву подјелу или на крају крајева признање Косова. Патријарх се, као најугледнији у Сабору, не једанпут, изјаснио о томе

* Помиње се као рјешење и размјена територија – сјевер КиМ за Бујановац, Медвеђу и Прешево, а поједини приштински кругови ту виде и Санџак или Рашку. За Цркву је то апсолутно неприхватљиво

* Приједлози да се изврши замјена Републике Српске за КиМ су уцјењивање и то апсолутно не треба везивати. Питање РС је ријешено по Дејтону и као такво оно би требало да остане у БиХ, иако је тамо притисак. Питање КиМ је нешто друго

* КиМ не треба повезивати ни са Крајином. Другачија је прича о Косову него о Крајини, иако нема никакве сумње да је оно што се тамо догодило плод насиља. Тамо је Аустро-Угарска вјековима владала, као и Венеција у своје вријеме. То је нешто другачије, док је Косово наш Јерусалим, сва наша култура, биће, ту се родила и држава, ту је средиште наше духовности, ту наше највеће светиње, тако да то не може да се упоређује једно с другим

* Ми смо непрекидно били спремни за разговор са нашом браћом из Скопља, који је, послије споразума из Ниша из 2002. који није спроведен зато што су на изборима у Македонији тада побједили ВМРО-вци, прекинут силом прилика јер је данашњи архиепископ охридски и митрополит скопски Јован – оставши вјеран договору – стављен под суд

         АКО дође до рјешења које се нуди посебно са Запада, то ће још дубље закомпликовати живот народа који живи на КиМ без обзира да ли се ради о Србима или Шиптарима, како и они сами себе називају, јер је њихова држава Шћиприја, мада овде више воле да се зову Албанци. Ово што се сада догађа је још сложенија прича од оне из 1999. и све више личи на наставак оног што се на Косову догађало од 1690. и Прве велике сеобе Срба. Од тада је било 20 сеоба – упозорава митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић).

         Он за Данас објашњава који су све косовски „компромиси" за СПЦ неприхватљиви.

         * Шта очекујете од политичких преговора у Бриселу у којима Београд тражи „компромис", за који се јавно још не зна шта је?

         – Не разумијем и не знам шта значи израз компромис. Ја се лично не надам много, с обзиром на све оно што се до сада догађало. Шиптари на Косову, наравно не сами, него првенствено Америка, очевидно су успијели од 2008. да доведу до положаја у коме смо данас и ми и они. Ако је Србија прихватила све што се договорило у Бриселу, укључујући оно што је било за време Тадића 2011. године, запањујуће је да Шиптари не прихватају ни ту заједницу српских општина.

         * Да ли је парадокс то што се СПЦ која је против независности КиМ залаже за ЗСО која би требало да се оснује и ради према Уставу и законима самопроглашене косовске државе и да у косовски систем „на мала врата" интегрише преостале функције државе Србије на КиМ – просвету, здравство, културу..?

         – То тек сад избија на површину, раније се није ни знало шта је то ЗСО и под којим условима ће се формирати, тако да сте потпуно у праву. Заједницу су најавили тек кад су већ малтене поставили границе и признали их. Нема никакве сумње да се Бриселским споразумом кренуло беспућем. На нас су се у Цркви љутили што смо у своје вријеме одржали оно опело Влади и Скупштини Србије на протесту косовских Срба на Тргу Републике, који су били против тог споразума. Међутим, сад се показује да смо све то предосјетили још 1982. оним Апелом који смо упутили као група београдских интелектуалаца и неколико нас из Цркве.

         * Зашто је Сабор чекао овако дуго да се одреди према косовском проблему – прошла су два споразума у Бриселу и сад је најављен и правно обавезујући документ на који се Србија обавезала на почетку преговора са ЕУ?

         – Црква није чекала, јер постоји Саборски меморандум из 2003, који је чак, рекао бих, радикалнији од овог садашњег саопштења Сабора. Ево, ја помињем и 1982, кад је Црква јасно и кристално казала свој став. Друго је питање што политичари нијесу били спремни да ослушну глас Цркве. Не знам колико су и данас спремни. Ја знам да и у вези овог саборског саопштења има отпора, иако га Сабор не пише ни против кога. Господин Вучић каже да Сабор не даје никакво решење. Како не даје? Сигурно да не даје компромис, јер не знам шта то значи и шта се под тим подразумијева? То свакако није диоба, јер би то значило давати своје за своје, као што је казано у тексту Саборског саопштења.

         * Да ли то значи да међу српским архијерејима нема заговорника поделе КиМ, иако се прича се да је овај део саборског саопштења „тешко" усаглашен?

         – Апсолутно, нема ни једног епископа у Сабору који би подржавао било какву подјелу или на крају крајева признање Косова. Патријарх се, као најугледнији у Сабору, не једанпут, изјаснио о томе.

 

         * Сада се помиње као решење и размена територија – север КиМ за Бујановац, Медвеђу и Прешево, а поједини приштински кругови ту виде и Санџак или Рашку.

         – За Цркву је то апсолутно неприхватљиво.

         * Шта мислите о предлозима које за сада незванично помињу – замена Република Српска за КиМ?

         – То је уцењивање и то апсолутно не треба везивати. Питање РС је ријешено по Дејтону и као такво оно би требало да остане у БиХ, иако је тамо притисак. Питање КиМ је нешто друго.

         * СПЦ се противила распаду бивше СФРЈ, али је на крају на просторима Хрватске и БиХ, ипак, радила на интеграцији Срба у новонастале државе. Да ли је спремна да то евентуално понови и на КиМ?

         – Другачија је прича о Косову него о Крајини, иако нема никакве сумње да је оно што се тамо догодило плод насиља. Али, ипак је тамо Аустро-Угарска вјековима, као и Венеција у своје вријеме тамо владала. То је нешто другачије, док је Косово наш Јерусалим, сва наша култура, биће, ту се родила и држава, ту је средиште наше духовности, ту наше највеће светиње, тако да то не може да се упоређује једно с другим.

         * Колико је реалан утицај СПЦ на јавност у Србији и да ли би став СПЦ могао да утиче на исход евентуалног референдума, као својевремено гласање патријарха Павла на референдуму о актуелном Уставу СПЦ?

         – Вјерујем да утицај постоји, али лично сматрам да је референдум који сад помињу нешто потпуно бесмислено. Шта то значи – да се изјашњавамо да ли Београд треба да буде Србија и престоница Србије. То би било равно томе. Нико нормалан не би постављао питање референдума.

         * Многи мисле да је 1999. после увођења протектората УН на КиМ СПЦ била та која је зауставила потпуно исељавање Срба. Да ли она и данас има снагу да спречи евентуални нови талас исељавања?

         – Нема никакве сумње да докле је Црква тамо, ту ће народа и бити. Ко мало дубље историјски гледа, на КиМ се исељавања врше већ 620 година непрекидно, а нарочито од времена Призренске лиге 1878, коју је ондашња Турска искористила да би на неки начин спријечила промјене које су се припремале на Балкану. Недавно уклањање граница и царина између Косова и Албаније показује да је овдје политика велике Албаније, која се темељи на Призренској лиги, причи без прекида, која се сада шири преко Македоније и допире до Грчке, све до Јањине. Послије Другог светског рата, кад је за вријеме такозване велике фашистичке Албаније на КиМ убијено око десет хиљада Срба, а између 100 и 150 хиљада протјерано, овдје је дошао комунизам који је у много чему заслужан за ово што се дан данас догађа са Косовом. Надамо се да ови данашњи неокомунисти неће наставити ту причу.

         * Споразум о демаркацији границе између Косова и Црне Горе, који је ступио на снагу 4. јуна, доживели сте као „антицрногорски чин", више пута подсећајући јавност да је Метохија до 1945. била у саставу Црне Горе. Због чега сте задржали титулу егзарха пећког трона кад СПЦ од 1920. има патријарха?

         – Многи заборављају да је од 1913. до 1945. Метохија све до Призрена припадала Зетској бановини, односно Црној Гори, а титула егзарха пећког трона је доказ да је Црква једна јединствена била вјековима. То је одговор Митрополије црногорско-приморске нашим монтенегринима који тврде упорно да је, наводно, укинута Црногорска црква 1918. и да зато они стварају некакву своју цркву. То је морбидна лаж. Митрополит црногорски је све до Митрофана Бана, од 1750. носио титулу егзарха Пећког трона и ја сам тражио од Сабора да се обнови та титула, која показује да се сва та митологија монтенегринских неокомуниста темељи на лажи. Све је лаж, обмана и митологија, као што Македонци имају митологију да су потомци Александра Македонског, која сад пропада.

         *Шта ће повратак Мила Ђукановића на место председника Црне Горе значити за однос власти према Митрополији?

         – Још никаквих знакова није дао. Ја лично сматрам да би морало да буде нормалније, јер и они схватају да је садашње стање потпуно ненормално. Они подржавају и издржавају ову секту која је фомирана. Влада више даје тој секти него свим традиционалним вјерским заједницама у Црној Гори, иако виде да је то пропала прича, јер нема утемељења у народном и црквеном бићу.

         * Колико ће политички договор Грчке и Македонске владе о новом имену ове бивше југословенске републике утицати на решавање канонског статуса МПЦ? Шта је Сабор СПЦ одлучио поводом одлуке Бугарске православне цркве да прихвати канонску непризнату МПЦ за своју „ћерку – цркву" и решава њен канонски статус и недавне одлуке васељенског патријарха да се у то умеша?

         – Синод би у име Сабора СПЦ требало да се обрати Васељенском патријарху како би му скренуо пажњу да се нада да Цариград неће направити потез који би био катастрофалан за Православну цркву нашег времена и Васељенску патријаршију. Ми смо непрекидно били спремни за разговор са нашом браћом из Скопља, који је, после споразума из Ниша из 2002. који није спроведен зато што су на изборима у Македонији тада победили ВМРО-вци, прекинут силом прилика јер је данашњи архиепископ охридски и митрополит скопски Јован – оставши вјеран договору – стављен под суд. Мислим да се сад завршава његово суђење и Сабор и наш патријарх су расположени да се наставе ти разговори. Природно је они сад не могу бити настављени без архиепископа Јована и тројице његових епископа, они су на том подручју једини канонски признати епископи у Васељени.        

         * Постоје ли у православном свету тенденције да се Православље врати тамо где је било пре давања аутокефалности помесним националним црквама и да ли и у СПЦ постоје јаке „фанариотске струје"?

         – Такве идеје можда постоје једино међу неким теолозима Цариградске патријаршије и Атинске архиепископије. У другим помесним црквама нема говора о томе и то је већ и немогуће да се догоди после овог великог сабора на Криту. У Енциклици овога сабора потврђено је свеправославно да постоји 14 аутокефалних православних цркава и од тог тренутка оне нису под надлежношћу ни мајке Цркве, што Цариград јесте за нас словенске цркве, него је за њих једина одговорна свеправославна пуноћа.

         То је и одлука свеправославне конференције из 2009. године, на којој је остало недоречено само како се потписује томос за аутокефалију коју предлаже било која помјесна Црква за један свој дио као „мајка црква", а кад све помјесне Цркве консенсусом то прихвате онда се издаје томос. То је био један од разлога да Цариград одбије да тема о аутокефалији буде међу темама на сабору на Криту, иако је то било предвиђено.

         Намјесто "Патријарх српски" – "Патријарх

         српских и поморских земаља"

… Многи су критковали предлог да се патријарху врати титула Светога Саве – намјесто "Патријарх српски" – "Патријарх српских и поморских земаља" – будући да је данас СПЦ присутна на свим морима и океанима, каже митрополит Амфилохије, напомињући да је, судећи према првим реаговањима епископа мало вероватно да ће проћи предложено укидање Патријаршијског управног одбора.

 

            Критски сабор је потврдио разлике

           између католичанстваи православља

          НАШИХ 20 екископа није на Критском сабору потписало тему о извиканом екуменизму – односу са осталим хришћанским заједницама, иако нам неки наши ревнитељи приговарају како смо екуменисти.

         На сабору на Криту донета је и веома важна Енциклика која је мало запажена у јавности. Овај сабор је потврдио и дао васељенски значај Сабору светог Фотија из 9. вијека, где се осуђују филиокве и римски примат.

         Критска енциклика је потврдила и Паламитске саборе из 1341, 1351, 1368. на којима је указана суштинска разлика између схоластичке теологије западне римске теологије и Православља. Ту је у учењу светог Григорија Паламе суштина наших разлика.

         Такође, сабор на Криту је потврдио саборске одлуке из 1484. године којим су поништене одлуке Флорентинске уније из 1439, као и неких антипротестантских сабора из 17. вијека, те сабора из 1870. године који је био против етнофилетизма као „змијског отрова и отровне јереси која разбија јединство православља". То је онда било против Бугарске егзархије на коју се сад ови наши сироти Македонци позивају губећи своју црквеност.

         Овим признањем Фотијевих, исихастичких и других сабора практично је осуђен лажни екуменизам, а за разумне људе тиме је осуђено све оно што је отуђење од изворног учења Православне цркве.

                 Данашња Црна Гора нема везе са Црном Гором краља Николе

         – ЈА БИХ рекао да је костантиновска епоха односа Цркве и државе завршена. Започела је са царем Константином 313, односно 325. и завршила се пре 100 година убиством царске породице руске. Више немамо хришћанске државе. Сад су то углавном секуларне државе, које су завладале Европом и Америком, тако да више не може да постоји та симфонија између Цркве и државе каква је била кроз вјекове. Али требаће времена да се реши питање плодова те константиновске епохе, нарочито када је реч о односу са нацијом и државом какав је био у времену кад су државе биле хришћанске и кад су владари били крштени.

         Рецимо, сад у Црној Гори власт тражи да управља Црквом као за време краља Николе, иако су на челу Црне Горе атеисти, а њихова држава је секуларна и, као таква, нема никакве везе са устројством Краљевине Црне Горе из времена Петровића, који су били митрополити па владари, а краљ Никола владар па митрополит.

         Био је крштен човјек, који се чак у младости носио мишљу да се закалуђери. Оваква Црна Гора, испод Брозовог шињела рођена, само по имену има везе са Црном Гором краља Николе, а они који је воде би сад да се понашају према Митрополији на начин као што је могао да се понаша краљ Никола, крштен човек у чије је вријеме Православље било државна вјера.

         На страну што би Митрополијом да влада власт која чак не признаје постојање Митрополије црногорске у Црној Гори, покушавајући да је замјени својом племенском сектом званом ЦПЦ. Ми смо ту, по њима, као окупатори, како нас неки од њих називају – каже митрополит Амфилохије.

https://www.danas.rs/drustvo/amfilohije-referendum-o-kosovu-je-potpuno-b...