Претражи овај блог

субота, 15. септембар 2018.

Вођа у мантији

in4s.net

Вођа у мантији - ИН4С

4-5 minutes


Поглед на ловћенски масив са звоника ман. Савина (Фото: Н. М.)

Ни у Србији, ни у Црној Гори, бившим југословенским републикама гдје Вучић и Ђукановић владају маниром copy-paste по дозволи странаца, опозиција се за много година неће домоћи зелене гране.

Да ли је то стога што опозиција у Србији и Црној Гори нема оперативну идеологију спрам ове мочваре без владајуће идеологије, да ли је то зато што су гласачи анестезирани техникама специјалног рата у коме отровне ријалитије не треба занемарити ат алл – враг зна – али је једно сигурно: и ово ће проћи.

Но да би поредак у коме се већина не осјећа комотно био замијењен, потребно је глобално мијешање карата. Као народ с великим искуством имамо право да потајно потражујемо да нас та чаша жучи мимоиђе.

Док ми тако тражимо да нас чаша жучи од глобалног мијешања карата мимоиђе, иза све празнијих села пуни се Београд, да би се и он испразнио пошто млади узму диплому и запале у свијет као виши и бољи који одлазе вишима и бољима, а нама да остану доктор Мали, доктор Стефановић и њима слични који крај реченице не могу дочекати у прес цлиппингу колико их је само брига што оде сва памет и расијава се све наше сјеме...

А зашто су најбољи отишли и тек стасали који су, зашто одлазе? Зато што им је пун бееп квислиншких власти и њихових негативних селекција, по којима је могуће да кадар с фалсификованом дипломом буде министар, премијер – контра биолошког рода, а предсједник – и контра кода свога рода.
И сад…

Прича се откако знамо за себе да је црква одвојена од државе. Никад нисмо чули да је држава одвојена од цркве, јер није: увијек је држава уметала ципелу у двери, између олтара и народа.

Широм отворених очију, упознали смо се и са феноменом раскола, о коме деценијама нисмо знали ништа, те спознасмо да ако црква и јесте одвојена од државе, ђаво није.
Ђаво је најближи сарадник државе.

Ђаво је постао савјетник Србији & партнер Црној Гори.
Није још било у историји примјера да народ који је формирао властиту културу на бази једног идеала промијени тај идеал и почне да ствара нову културу на нову тему.

Не. Народи ваплоте дух једино у њима својственој форми и тиме генетски трају у датом оквиру, развијајући га, дијелом модификујући, али не замјењујући и не издајући га.

Црногорска издаја представља не само отпадништво него и културно самоубиство. Истим путем иде Србија, чиме доказује синдром етничке старости.

Зар је било потребно да нам витални ислам сервира муфтију Зукорлића као примјер на длану?

Зар нисмо имали владике који су били и духовни и световни поглавари свога народа? Зар нисмо имали попове-устанике? Што је проблем да се јаве опет и ставе се на чело народа, попут Зукорлића – у демократском поретку?

Свештено лице које би се родило да поведе већински православан народ морало би да зна како би се, чином кандидатуре, медијско небо, сав НВО кал на земљи и амбасадори западних земаља окренули против њега. То би био човјек који нема што да изгуби, јер Србија и Црна Гора изгубише скоро па све.
Срећа па би и иза свештеног лидера кога би вјероватно убили – остало њих море.

Народ који једва дише од историјских силовања, има излаз, знају то чак и демонизоване НВО жене. Али… Црква и оваква каква је, новотарска и разводњена, са златним дворима и аудијима, није нити може бити одвојена од државе.

Све смо друштвене системе пробали, савјест нам је чиста. Сада је ред да српска цивилизација покаже драм виталности тако што ће изабрати свој лични пут оличен у формули по којој је наша перспектива у нашој ретроспективи – или да неславно буде свргнута с историјске сцене.

 

петак, 14. септембар 2018.

Момир Булатовић: Доналд Трамп и "дубока држава"

nspm.rs

Момир Булатовић: Доналд Трамп и "дубока држава"

4-5 minutes


 У беспоштедној америчкој унутрашњој политичкој арени, предсједник Доналд Трамп прима, али и задаје ударце. Један од снажнијих и несумњиво веома ефектних се може назвати „чекови федералне ренте".

Американци изразито воле своју националну валуту, а посебно да до ње дођу без превеликог напора. Разумљиво је и да воле оне које би им то омогућили. Полазећи од ових једноставних истина, тим који је био окупљен око кандидатуре садашњег америчког предсједника, прегледајући прашуму америчке законодавне продукције, открио је прави драгуљ у будућој предсједничкој круни.

У питању је био федерални закон 92-313, који је Конгрес усвојио још давне 1972. године. Ни у времену доношења он није био на насловним странама, а чинило се да нико ни не хаје за његово постојање и дјеловање свих ових година. А требало је, будући да је њим прерасподјељивана огромна сума државног новца. Када су схватили о чему се заправо ради, обратили су се обичним Американцима.

Бред Томас, тадашњи савјетник у борду Трампове изборне кампање, рекао је: „Ви (грађани) штампате новац. Можете да узмете овај приход који је подржан и гарантован од америчке владе па до банака". Истина је била толико невјероватна, колико је била привлачна, па јој је требало времена да се пробије до оних којима је била упућена. Требало је времена, али посљедњих се мјесеци изразито повећао број корисника „чекова федералне ренте".

О чему се коначно ради? 

Америка има преко стотину федералних агенција и служби. Оне за свој рад користе зграде и земљишта која су у својини државе. По закону 92-313 оне су дужне да плаћају закуп (ренту) за кориштење тих објеката. На први поглед може дјеловати чудно да државне агенције плаћају кориштење државних зграда, али има економске логике. Пословање тих институција се рачуноводствено јасније исказује, а оне саме су принуђене да воде рачуна о трошковима и не могу да се сваки час пресељавају у нове и веће државне зграде.

Стога, на примјер, чувена америчка пореска администрација која даје налоге у спровођењу овог закона, мора да плати 32 милиона долара годишње за закуп зграде у самом центру Филаделфије. Амерички патентни завод за кориштење велелепне зграде у Александрији, Вирџинија плаћа више од 72 милиона долара годишње. Или, царинска и гранична служба на аеродрому ЈФ Кенеди мора да издвоји за закуп 8,3 милиона годишње.

Сви морају да плаћају ренту. Посебно Бијела кућа, која се налази на најатрактивнијој локацији у Вашингтону. Америка има око десет хиљада зграда на које се ова обавеза односи. Ове ће године по основу њиховог „закупа" у касу Министарства финансија да се слије (прецизније, да се врати) 11,1 милијарда долара. Али, сада слиједи најинтересантнији обрт. Министарство финансија нема капацитете да се брине о свим тим зградама. Оно то ради за свега њих 1.500. Остатак се препушта изабраним приватним агенцијама које новац прикупљају у име Владе, а за свој рачун. За преко осам хиљада државних зграда новац од закупа се трансферише тим приватним агенцијама уз обавезу, коју је прописала Пореска служба да се најмање 90 одсто профита подијели акционарима.

Ове агенције имају мали број запослених (у самом Вашингтону једва тридесетак) и немају никаквих трошкова, тако да је расположиви профит готово једнак уплатама. Акционар ових агенција може да буде сваки Американац који испуни једноставан образац. Његов најважнији дио је адреса на коју жели да прима чекове федералне ренте. Рента се исплаћује мјесец дана након пријаве, уредно петнаестог дана у мјесецу.

Њен износ се креће од минималних 1.795 долара до 9.188 долара мјесечно. Очекује се њен даљи раст, независно од повећања броја „акционара", будући да тржиште показује стални раст цијена закупнина пословног простора, а држава је обавезна да прати те трендове.

Вијест о чековима федералне ренте се брзо шири Америком. Она изазива немало узбуђење. Бројни срећници су набоље промијенили своје животе захваљујући овим уплатама. Администрација предсједника Доналда Трампа је малом броју људи вратила мањи дио средстава које држава узима свима у виду пореза (или нових задуживања). Можда је ово неки нови амерички почетак или је, опет можда, ово прави разлог зашто га „дубока држава" толико дубоко мрзи.

О томе како су ове силне милијарде долара трошене претходних 46 година, колико је снази закон 92-313, нико ни не поставља питање. Али, можда је и то права Америка?

(Спутник)

 

четвртак, 13. септембар 2018.

Gordon Brown: 'Svet je na rubu nove financijske krize

jutarnji.hr

'Svijet je na rubu nove financijske krize koja će biti kudikamo opasnija od prethodne. Kada dođe do sloma, nestat će povjerenja među državama...'

Profimedia, Zuma Press - News

3 minutes


Bivši britanski premijer Gordon Brown, koji je zamijenio Tonyja Blaira na toj poziciji 2007. (prije toga je bio njegov ministar financija), dao je intervju za Guardian u kojem je upozorio da su veliki problemi koji su doveli do financijske krize 2008. godine i dalje neriješeni i da se svijet nakon desetljeća stagnacije globalne ekonomije prebacuje u desetljeće ranjivosti.

Brown je kazao da koraci protiv financijskih malverzacija nisu bili dovoljno čvrsti i da će banke očekivati da ih se ponovno spašava u slučaju buduće krize.

- Kazne za malverzacije nisu dovoljno povećane. Ne postoji strah da će bankari završiti u zatvoru zbog lošeg ponašanja. Nije poslana dovoljno snažna poruka da vlada neće spašavati institucije koje nisu dovele svoju kuću u red, kaže Brown.

U sljedećoj krizi, slom povjerenja u financijski sektor zrcalit će se u slomu povjerenja među vladama, smatra Brown koji kaže da tada neće biti iste volje za suradnjom, već tendencija međusobnog okrivljavanja.

- Zemlje su se povukle u nacionalističke silose i to nam je donijelo protekcionizam i populizam. Ne bavimo se problemima koji su globalni koliko i nacionalni i lokalni. Zemlje su međusobno u ratu zbog trgovine, klimatskih promjena i nuklearnog oružja, kaže i dodaje da svijet trenutno nema lidera, što drži izuzetno opasnim.

U svjetlu trgovinskog rata SAD-a protiv Kine, Brown sumnja da će Kina sljedeći put biti toliko kooperativna.

- Trumpov protekcionizam najveća je zapreka izgradnji međunarodne suradnje, kazao je Brown za Guardian.

Brown je vrlo kritičan spram politike štednje, kakvu je provodila koalicijska vlada koja je prekpuzela vlast nakon što je on 2010. izgubio izbore. - Politika rezova zasnovana je na analizi koja tvrdi da je globalnu recesiju prouzročio veliki stupanj javnog duga, a ne bezobzirni potezi financijskog sektora. Nitko tko je to ozbiljno promotrio ne bi došao na takav zaključak, ali Konzervativci su živjeli od toga pet godina.

Problem, prema Brownu, nije bio u tome da je vlada više posuđivala da bi potaknula rast, već u tome da poticaj nije bio dovoljno velik. - Podcijenili smo snagu fiskalne politike zbog averzije prema deficitu i dugu. Vratili smo se rastu brzo, ali ga nismo mogli održati zbog prerapidne fiskalne konsolidacije.

- Izašli smo iz recesije 2009., ali smo se u nju vratili 2011. Zašto? Povlačenje vladine potpore stajalo nas je radnih mjesta i napretka, ali nas je koštalo i sposobnosti da dugoročno srežemo deficit.

 

среда, 12. септембар 2018.

Сорошев план за Косово

iskra.co

НИКОЛА ВРЗИЋ: Сорошев план за Косово

15-19 minutes


12.09.2018. - 8:56

Фото: intermagazin.rs

Погрешили су сви који су мислили да је ситуација у вези с Косовом и Метохијом страшно компликована. Она је, наиме, још компликованија, а компликује је безмало сваки разговор који се о њему поведе где год да се поведе, од аустријског Алпбаха преко украјинског Кијева и Берлина и Вашингтона па до Приштине и Београда. А јавност је, зато што је нико не обавештава о чему се преговара и докле се у тим преговорима стигло – немамо сви ту срећу, ако је то срећа, да будемо Александер Сорош па да будемо обавештени из прве руке – остављена да нагађа шта се то тачно догађа иако је то што се догађа од највећег замисливог државног и националног интереса који се, као такав, директно и превасходно тиче свих нас. Наша је земља у питању, наш је народ у питању а живимо у поретку који се назива демократским, па би због тога ваљда требало да имамо и право да будемо, макар, обавештени уместо остављени да нагађамо, с перспективом да затим будемо стављени пред свршен чин.

ПОЗИЦИЈА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

А да се, заиста, у разговорима између Србије и њене (наше) јужне покрајине нешто крупно догађа или се већ догодило, сазнали смо захваљујући – треба ли заиста да му захвалимо? – председнику Аустрије Александеру Ван дер Белену који је у недељу, како преносе медији, „говорећи о дебати у оквиру Европског форума у Алпбаху, у којој су учествовали и председник Србије Александар Вучић и Хашим Тачи", рекао: „Синоћ се нешто догодило. Имам утисак да сам присуствовао историјском тренутку."

Основаност Ван дер Беленовог загонетног утиска као да потврђују речи ЕУ комесара за преговоре о проширењу Јоханеса Хана – он је „истакао да је добро чути да се ради на билатералном решењу" – и речи Хашима Тачија: „Сада је време за обавезујући правни споразум Косова и Србије, имамо одшкринут прозор који треба да искористимо."

Зашто је баш сада време? Зато што – враћамо се аустријском председнику – „тренутно имамо позитиван тренутак, посебно имајући у виду решење спора око имена са Македонијом. Треба да искористимо тај тренутак и урадимо што више пре него што дође до промене… Постоји кратак временски период, јер предстоје избори за Европски парламент".

Уосталом, није лоше знати да се с решењем нашег проблема жури због тога што Европска унија очекује да ће ускоро запасти још дубље у сопствене проблеме. Па ће имати још мање да нам понуди у замену за правно обавезујућу жртву коју од нас очекује.

Имајући то у виду, заправо и не чуди што лидерчићи ЕУ сад стидљиво почињу да исказују склоност ка прихватању решења о коме би се евентуално договорили Александар Вучић и Хашим Тачи – реч је о могућој промени граница јер „не смемо да будемо таоци граница које су утврђене у Титовој Југославији. Југославије више нема", како примећује Тачи – под условом да им, тим лидерчићима ЕУ, такво решење не изазове додатне главобоље у виду ефекта домина на читавом Западном Балкану. Па отуда комесар Хан и каже да би „Брисел требало да прихвати договор Срба и Албанаца" јер се „ради о билатералном решењу које не може да се користи као пример за друга питања" нити би било коришћено као „паус-папир" већ би то било (некакво) „специјално решење које би покрило потребе обе стране", а на истом трагу и Маја Коцијанчић, портпаролка Европске комисије, каже да „ЕК сматра да Србији и Косову треба дати простор да се договоре о садржају споразума о нормализацији односа", а да је – ово је најважније – комесар Хан „рекао да је добио уверавања" од Вучића и Тачија „да ће споразум бити специфичан и кројен по мери односа Србије и Косова, а не преседан".

И Вучић и Тачи, најзад, оваква уверавања износе и јавно, све иако често не разумемо одмах шта њихове поруке заправо значе. „Евентуални договор Београда и Приштине тиче се само Срба и Албанаца", каже тако Вучић, наглашавајући да је „мало уморан да објашњава на свакодневном нивоу да Србија никада неће угрозити територијални интегритет Хрватске, БиХ, или било које друге земље у региону". Кључ је овде, наравно, у Босни и Херцеговини, то јест у зарицању да корекција границе са Косовом не би била искоришћена као преседан за отцепљење Републике Српске. Најзад, слично ће и Тачи: „Из моје перспективе, корекција граница у циљу проналажења решења је опција. Нико из нашег региона, чланице ЕУ и друге (државе) у свету не треба да се супротставе или плаше потенцијалног мировног споразума, чак и ако такав договор садржи корекцију граница."

Али да се не заваравамо. Рок трајања Јоханеса Хана, или ЕУ шефице дипломатије Федерике Могерини, ограничен је на пролеће идуће године. После тога, после избора за ЕУ парламент и новог састава ЕК, они ће доспети у политички еквивалент бестежинског стања. Каква је, на пример, данашња политичка тежина Кетрин Ештон, или претходних комесара за проширење Штефана Филеа и Олија Рена, сећа ли их се још ико? Што ће рећи да је заправо потпуно неважно шта о споразуму Вучића и Тачија мисле и Могеринијева и Хан.

СТАВ НЕМАЧКЕ И САД

Хоћемо да кажемо да је немерљиво значајнији однос који према овом споразуму имају стварно велике силе.

Будући да и сам Тачи, ове среде на фејсбуку, понавља да је „главни циљ" споразума на коме се ради „признање Косова од стране Србије и наш улазак у чланство у ЕУ, НАТО и УН", очигледно је да ће се о томе – што се чланства у УН тиче – питати и Русија и Кина. О њиховом смо ставу, да је дозвољено само оно решење које је засновано на Резолуцији 1244, а она искључује могућност корекције граница и уласка Косова у УН, опширно писали прошле недеље па сада на то само подсећамо.

И питаће се Немачка и Сједињене Америчке Државе. О косовском питању, потврдила је немачка канцеларка Ангела Меркел, разговарала је телефоном с америчким председником Доналдом Трампом. Није прецизирано која је од две стране покренула ову тему, а било би значајно то знати јер бисмо онда знали и која је од две стране за њу заинтересованија.

Тек, Бела кућа није се огласила ни речју саопштења о разговору, а Меркелова је рекла следеће: „Ми подржавамо све разговоре који воде ка циљу – решењу тог питања, али говоримо да је наравно територијална целовитост каква је сада створена једна вредност, и ја сам то исто рекла када су овде били председници Владе БиХ и Владе Црне Горе, морамо бити опрезни да потези на једној територији не доведу до потеза на другим територијама."

Шта је Меркелова тиме рекла? С једне стране, сада је била мање изричита него у споменутим сусретима када је рекла да је „територијални интегритет земаља Западног Балкана неприкосновен" и „одбацила све покушаје да се преиспитају границе нацртане после рата". А опет, да се у ову разлику у тону не сме олако учитавати исувише значења упозорава оно што је, дан после разговора Меркелове и Трампа, овог уторка у Београду поручио Јохан Вадефул, заменик председавајућег посланичког клуба ЦДУ/ЦСУ-а у Бундестагу, после разговора с Вучићем и својим српским колегама: „По нашем мишљењу, исцртавање нових граница између Косова и Србије није добро, тако да је, што се тиче става Немачке, неопходно да две стране преговарају и пронађу решење за нормализацију између Приштине и Београда, али нећемо променити своје мишљење што се тиче граница."

Да ли је, међутим, Америка променила мишљење о том питању? Преноси амерички Радио Слободна Европа: „САД се неће укључивати у расправу око идеје о размени територија између Србије и Косова, изјавио је у Кијеву Џон Болтон, саветник председника Доналда Трампа за националну безбедност, одговарајући на питање новинара РСЕ. 'Међутим, постоје нови знаци да обе владе веома можда желе да веома тихо о томе преговарају. Америчка политика је да, ако две стране могу да се о томе међусобно договоре и постигну споразум, ми не искључујемо територијалне корекције. Заиста није на нама да то кажемо. То је очигледно тешко питање, да није тако, одавно би било решено. Но, ми се нећемо у то мешати и не мислим да ће ико у Европи то спречавати ако две стране у спору постигну узајамно задовољавајуће решење', рекао је Болтон… 'Ако Косово и Србија постигну међусобно задовољавајуће решење, сматрам да ћемо то без сумње подржати', речи су Болтона."

А шта је њима заправо рекао? Под један, открио је да САД нису гадљиве на помисао о промени граница, што јесте одступање од њиховог досадашњег непомирљивог става. И под два, рекао је и да свој став САД неће наметати, што је такође одступање од досадашњег става утолико што су нас досад, с више или мање интензитета, САД присиљавале да поступимо по њиховом налогу док сада – каже Болтон – то неће чинити. Укратко, управо оно од чега западне дипломате, које је цитирао портал „Базфид" а ми смо пренели у прошлом броју, и страхују: „Оно што, међутим, узнемирава дугогодишње познаваоце прилика на Балкану није то што САД активно подржавају или не подржавају ову идеју, већ недостатак јасне позиције САД, као и осећај да се администрација повлачи из овог региона."

Да ли смо могли да замислимо бољи развој догађаја? Ово, разуме се, са становишта борбе за очување нашег уставног поретка, државних и националних интереса. Јер у једној смо ситуацији ако нас Америка активно притиска, а у другој ако нас не притиска да одустанемо од те борбе, на страну сад њихов беневолентан став о могућој корекцији граница, све и ако о граници овде не би ни смело да се говори него, јел', о административној линији.

ГУЖВА У ПРИШТИНИ

Озбиљну непознаницу, па и компликацију, представља и даљи развој догађаја у Приштини, јер не само да Хашим Тачи није једини који се тамо пита него би лако могло да се догоди да се он више ни за шта не пита.

Приштинска „Коха диторе", наиме, пише да ће се Рамуш Харадинај и Фатмир Љимај, чије су странке чланице владајуће коалиције, придружити сопственој опозицији „у захтеву да се из преговора с Београдом искључи Тачи". „Према тврдњама тог листа", преносе наши медији, „две чланице владајуће коалиције, Алијанса за будућност Косова премијера Рамуша Харадинаја и 'Нисма' Фатмира Љимаја, придружиће се захтеву да се сазове седница парламента на којој би била донета резолуција којом би се Хашиму Тачију забранило да са Београдом преговара о 'територијалном интегритету Косова'… Мухарем Нитај из Алијансе за будућност Косова потврдио је учешће посланика те странке на седници скупштине на којој ће се на дневном реду наћи папир који, како је рекао, има за циљ да заустави иницијативу Тачија да у Бриселу преговара о 'мењању границе', пренео је лист."

„Косово има своје границе, има границу са Албанијом, Црном Гором, Македонијом и са Србијом. Ми поштујемо те границе и не мислимо да нам је потребна креативност за ново дизајнирање граница", поновио је и Харадинај свој већ познати став, а корак даље отишао је његов партијски заменик, градоначелник Јужне Митровице Агим Бахтири: „Позивам Скупштину Косова да одржи хитан састанак и донесе одлуку о забрани преговора у Бриселу о питању територијалне размене. Ако се у Бриселу појави питање промене граница и територијалне размене, Митровица неће мирно седети и посматрати поделу."

И потпредседник владе Фатмир Љимај: „Верујемо да председник преузима индивидуалну позицију без консултација. Такође, верујемо да је његов став у супротности са Уставом."

И министар спољних послова и први потпредседник владе Беџет Пацоли: „Наша земља је већ довољно подељена. Не постоји ни најмања могућност за даљу деобу наше територије. Верујем, и надам се, да ниједан лидер Албанаца неће бити тако наиван."

Најзад, и Кадри Весељи, председник Скупштине Косова и Тачијев наследник на челу Демократске партије Косова коју је актуелни председник Косова морао да напусти када је изабран на ту функцију, иако се оштро обрачунава са опозицијом и њеним захтевом за седницом – требало би да буде одржана 4. септембра, три дана пре наставка бриселског дијалога – у интервјуу за РТК понавља да је „територијални интегритет Косова неповредив", те каже да ће „епилог разговора бити српско признање и улазак у УН" а да ће Косово „заштитити територијални интегритет, без поделе и без размене територија".

Тачи пак најављује да ће коначну реч дати грађани на референдуму…

УЛОГА АЛЕКСАНДЕРА СОРОША

Хашим Тачи похвалио се ових дана, у интервјуу за бечки „Стандард", и да је „идеја о корекцији граница моја". Ипак, има индиција да се он заправо кити туђим перјем, што нас и доводи до загонетне улоге Александера Сороша, сина озлоглашеног филантропа Џорџа и другог човека Фондације за отворено друштво, у читавом процесу чији смо неми посматрачи.

Како је, наиме, у уторак саопштено из кабинета председника Србије, „Александар Вучић састао се са замеником председника Управног одбора Фондације за отворено друштво Александером Сорошем, са којим је разговарао о начину на који цивилно друштво и његова организација могу да помогну јачању мира и стабилности региона. Председник Вучић упознао је представнике Фондације са током преговора између Београда и Приштине, и нагласио да је унапређење односа веома важно за одржање стабилности региона Западног Балкана. Он је захвалио Фондацији на анализама о развоју Србије које је добио од ове организације. Александер Сорош је истакао да је Балкану и Европи потребно решење косовског питања које је одрживо и које доприноси миру и стабилности. Он је нагласио да је потребна подршка цивилног друштва и у Београду и у Приштини за проналажење компромиса."

Са своје стране, на инстаграму, Сорош је записао: „Одлично је бити поново у Београду због још једног продуктивног састанка са српским председником Вучићем, настављајући напредак ка решењу за Косово, кључном не само за стабилност на Балкану већ и за читаву Европу!"

Сорош се с Вучићем, обавештавао је јавност преко свог инстаграм профила, састао и 20. новембра 2017, и 20. априла ове године и поново 27. јула, када је уз заједничку фотографију записао: „Још један продуктиван састанак са српским председником Александром Вучићем како бисмо размотрили напредак ка решењу између Косова и Србије и демократски и економски развој и Србије и региона."

Исти овај Сорош, и ту сад ствари постају нарочито интригантне, састао се у Приштини 12. јануара ове године с Хашимом Тачијем, и том приликом забележио: „Одлично је бити дочекан на Косову од стране председника Хашима Тачија, како бисмо размотрили путеве ка већем признању Косова!"

Имајући све ове информације у виду, не може се избећи питање каква је тачно улога Александера Сороша у дијалогу Београда и Приштине, и какав тачно напредак и решење он заговара? Ово тим пре што његово шатл мешетарење (није то шатл дипломатија јер он није дипломата а отац му јесте берзански мешетар) у читавом процесу представља потпуно страно тело за кога ту не би требало да буде места ни по једном основу. И ко је он да га председник Србије извештава о току дијалога с Приштином, а о том току није известио народ који га је изабрао, образлажући то следећим речима: „Не могу износити детаље, јер ништа није договорено док све не буде договорено, као што је мото високе представнице Федерике Могерини."

При чему додатну упитаност изазивају оне анализе о развоју Србије које је Вучић добио од Сорошеве Фондације за отворено друштво, зато што документ о коме је реч – „Економски, демографски и социјални ефекти различитих сценарија нормализације односа између Београда и Приштине" – топло препоручује размену територија као најповољнији замисливи сценарио који ће нас одвести право у благостање, док се одржање статуса кво представља као пут директно у пакао на земљи. А управо је некаква подела, признаје то отворено ових дана и шеф српске дипломатије Ивица Дачић – „Нико не нуди да цело Косово остане у границама Србије" – неформална платформа Београда.

Па је отуда нужно и питање да ли је старија кокошка или јаје – да ли је српска (и Тачијева) идеја о подели Косова, корекцији граница, разграничењу, назовимо то како год суштина је иста, заправо Сорошев план, или је обрнуто?

Али једно је сасвим сигурно. Јавност има право да зна шта се дешава. И то пре него што све буде договорено, јер после може да буде прекасно.

intermagazin.rs

 

уторак, 11. септембар 2018.

“Dogovor o KiM još uvek moguć, Rusija i SAD spremne…”

infosrpska.ba

"Dogovor o KiM još uvek moguć, Rusija i SAD spremne…"

3 minutes


Foto: screenshot

"Mislim da je dogovor o KiM još uvek moguć i nadam se da će lideri u regionu ići dalje jer imamo priliku da izgradimo region baziran na miru, stabilnosti i prosperitetu", rekao je Skot novinarima u prostorijama Crvenog krsta, gde je učestvovao u akciji dobrovoljnog davanja krvi.

On je naveo da Beograd i Priština treba da dođu do dogovora o KiM i da bi jedino takav dogovor bio trajan.

Skot je precizirao da bi podrška SAD, Rusije i Nemacke bila važna za implementaciju takvog dogovora, ali da je glavni posao u regionu, odnosno između Beograda i Prištine.

Na pitanje da li bi SAD sarađivale sa Rusijom ukoliko se dođe do rešenja, budući da je američki senator Ron Džonson, koji je u nedelju i ponedeljak boravio u Beogradu, izjavio je da je Rusija i dalje destabilizujući faktor na Balkanu. Ambasador je rekao da postoji nesaglasje SAD i Rusije oko brojnih pitanja, ali da su dve zemlje spremne da sarađuju kada im se interesi poklapaju.

"Kada je reč o stabilnosti u ovom reggionu, mislim da se naši interesi poklapaju", rekao je Skot.

Novinare je zanimalo i tumačenje jučerašnje poruke senatora Džonsona o tome da SAD neće nametati rešenja za KiM, ali da će dati prostora predsedniku Vučiću da "pronađe fleksibilno rešenje", o čemu ambasador kaže:

"Mislim da je njegova poruka u Beogradu, ali i kada je bio na Kosovu, da lideri iz Beograda i Prištine treba da budu hrabri, kreativni, fleksibilni i da će njihov dogovor, ukoliko ga postignu, verovatno podržati i svi drugi", kazao je Skot.

Na konstataciju novinara da je izjava Džonsona ostala otvorena, budući da je Priština ta koja koči razgovore sa Beogradom i ne ispunjava obaveze koje je preuzela iz Briselskog sporazuma, Skot je naglasio da ne želi da ulazi u detalje pregovora o KiM koje vodi EU i dodao da je senator poručio da "svaka strana treba da ima mesto i prostor kako bi se došlo do dogovora".

Na pitanje da li bi SAD podržale dogovor o promeni granica s obzirom na to da je Džonson rekao da SAD nije "podvukla crtu" kada je reč o toj temi, Skot je istakao da je najvažnije da Beograd i Priština postignu dogovor, kao i da će SAD oceniti da li će takav dogovor izgraditi stabilnost u regionu.

"To je otvoren proces, mislim da je ovo dobro vreme i da ovaj problem treba jednom rešiti, a zašto ne sada?", zaključio je Skot.

 

понедељак, 10. септембар 2018.

Амерички писац: Степинац је убијао Србе уз благослов Ватикана, Месић идеолог новог фашизма

in4s.net

Амерички писац: Степинац је убијао Србе уз благослов Ватикана, Месић идеолог новог фашизма

7-9 minutes


Фото: Новости

Џеред Израел, амерички писац и бивши члан Комисије РС за истину о Јасеновцу: Ватикан и Њемачка последњим ратом на Балкану наставили онај из 1941. Изнад Книна Израелци летјели због Ватикана

НА суђењу Адолфу Ајхману у Јерусалиму 1961, Александар Арнон, сведок оптужбе, открио је да је у Јасеновцу убијено око 600.000 људи, док је у другим логорским комплексима НДХ (Јадовно, пре свега) побијено још неколико стотина хиљада Срба.

Број настрадалих ваших сународника од 1941. до 1945. далеко је већи од милион, и то је историјски податак за све којима је до истине. Каже ово, у интервјуу за „Новости", Џеред Израел, амерички писац и члан Комисије РС за истину о Јасеновцу. Истраживач улоге Ватикана у нацистичким злочинима објашњава и зашто је сведочење Арнона битно:

Он је био секретар Јеврејске заједнице у Загребу 1941, а након нацистичке инвазије и оснивања НДХ, умјесто да бјежи, он остаје и пријављује се директиви за јавни ред и безбједност у којој су радиле усташе.

Арнон је имао јединствену позицију, тајно се састајао са антиусташким подземљем, редновно обављао инспекције усташких логора смрти, покушавао је да добави храну и умањи патње заточених, разговарао са њима, свештенством, усташким и Гестаповим званичницима и биљежио све што је сазнао.

Тврдите и да је „дијалог" између СПЦ и Ватикана, око проглашења Степинца за свеца, беспредметан?

Степинац је био ратни злочинац који је у име католичке вјере Србе покрштавао, убијао и протјеривао. Када је 1945. ухапшен и суђено му, у Америци је Света столица то покушала да прикаже као освету комуниста. Реаговала је Титова влада, а највећу улогу одиграо је Сава Косановић (Теслин нећак, краљев па Брозов амбасадор).

 

Он је 1947. написао књигу „Кејс архибишоп Степинац", гдје је цитирао изводе из хрватске штампе од 1941. до 1945. Наиме, усташе и Ватикан су били убијеђени да ће њихова држава трајати и у новинама су се хвалили својим злодјелима над комшијама Србима. У томе је предњачила црквена штампа. Главни уредник свих тих новина био је вођа тзв. Католичке акције Алојзије Степинац, који се и сам „лаћао пера" и писао о овим злочинима. Одмах по објављивању Косановићеве књиге, све полемике у Америци о Степинцу су стале. Његову књигу купио сам преко интернета, за 35 долара, казаи је Џеред Израел за Новости.

Без компромиса

Џеред Израел важи за човјека „без компромиса". Био је члан међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу која је блиско сарађивала са владом РС. Својевремено је био оснивач америчке мреже за подршку одбране Слободану Милошевићу на суђењу у Хагу.

У својој земљи је познат по томе што је као студент 1969, на Харварду, организовао антиратне демонстрације и на 15 дана, први и последњи пут у историји, затворио престижни факултет у Бостону. Израел је главни и одговорни уредник сајта The Emperor s New Clothes.

* Како се код вас јавило интересовање за догађаје на Балкану?

Деведесете године у Југославији биле су велики изазов за сваког интелектуалца у свијету. О антифашистичком карактеру вашег народа сазнао сам преко оца који је био политички активан у своје вријеме. Подсјетио ме је да су Срби били хероји антифашизма у Европи. Затим сам сам почео да истражујем.

* Шта вам је било упечатљиво?

Прегледајући архиву „Њујорк тајмса" видио сам да се у чланцима из 1945, 1961, 1972. (све до 1991), о Јасеновцу говори као о стратишту у Хрватској гдје је убијено од 700.000 до 800.000 углавном Срба. У енциклопедији Јад Вашема из 1990. наводи се број од 600.000.

А затим, како се разбуктавао рат на Балкану, број убијених Срба се свео на неколико десетина хиљада. Ватикан и Њемачка су, у ствари, наставили посао из 1941. Следећи историјска документа, потпуно је јасно да је Ватикан најзаслужнији за стварање НДХ и да се за такву монструм државу залагао и прије 1941.

Стјепана Месића карактеришете као идеолога новог хрватског фашизма?

Подсјетићу на његов говор пред хрватским исељеницима у Аустралији из 1992. и говор у Кнесету 2001. У првом обраћању је рекао: „У Другом свјетском рату Хрвати су два пута побиједили и немају разлога да се никоме извињавају. То што траже од Хрвата – Ајде, идите да клекнете у Јасеновац… Ми Хрвати немамо пред ким клечати.

Ми смо побиједили 10. априла 1941, када су силе осовине признале Хрватску државу и побиједили смо јер смо се нашли после рата опет са побједницима." У Кнесету је боравио 2001. како би се наводно извинио за 30.000 убијених Јевреја у НДХ, а није поменуо ни убијене ни убице. Умјесто тога је рекао: „Ово је право мјесто и права прилика да се ослободимо терета из прошлости", показујући да доживљава Холокуст као „баласт". И, умјесто да га „шутну" из Кнесета, појавили су се чланци да се ради о антифашисти, наводи Џеред Израел за „Новости"

Шта се догодило па Израелци нису примијетили подвалу?

Догодила се политичка промјена, и великом дијелу свјетске јавности је одговарало да се умањи одговорност Хрватске и Ватикана за Други свјетски рат, као и за рат деведесетих на Балкану.

Тај тренд је настављен и 2007, када је у Јасеновцу отворена нова хрватска изложба о логору на којој је представљен списак од 69.842 убијених. Том отварању су присуствовали и представници центра „Симон Визентал".

Хрватска није нормална земља

Први сте, још 2006. године, указали на Марка Перковића Томпсона и његову музику?

Мислите на моје писмо сенатору Крису Евансу из Канбере? Тада сам га упозорио ко долази у госте и шта пјева, апелујући да се том нацисти забрани улазак у Аустралију.

Пратим вашу штампу и ви тек сад полемишете о томе да ли је он фашиста или не. У свакој нормалној земљи такав човјек би био затворен. Хрватска није нормална земља!

Срби су били шокирани летом израелских авиона ове године над Книном током хрватског обиљежавања „Олује".

Овај ужасни поступак није учинио израелски народ, него влада. Мислим да фракција у влади, знајући да Ватикан стоји иза европског непријатељства према Израелу, покушава да удовољи Ватикану тако што ће помоћи да се очисти образ њиховог омиљеног љубимца. Истина је да се угађање Ватикану увијек рђаво врати, и мислим да су многи Израелци ужаснути овим чином.

* Око „Олује" сте се спорили и са Слободаном Милошевићем док сте му помагали у Хагу?

Он је био трагична фигура трагичног дијела историје. У последњем од седам наших дугачких разговора, питао сам га зашто није војно интервенисао у Крајини и спријечио егзодус становништва, на шта ми је одговорио да је био убијеђен да ће то учинити Унпрофор.

Наљутио се на мене када сам му споменуо да Унпрофор ни простом није мрднуо претходно у мају 1995. током акције „Бљесак", и практично смо се тако и разишли. Из најбоље намјере сам му замјерио и то што је пред судом „признао" масакр у Сребреници, мада је добро знао да се он није догодио.

* Поменули сте Сребреницу?

Већ шест година истражујем догађај из јула 1995. и ускоро ми излази књига. Геноцид се, наравно, није догодио. Све личи на „случај Драјфус".

Српским официрима и политичарима је пресуђено за нешто што се није догодило. Извори ове преваре се такође налазе у Ватикану, а све је режирано да се уништи понос Срба и да се они дубоко трауматизују.

* Зашто Срби сметају?

Злочин Срба је њихово постојање, што значи да су одбили да се прилагоде и подвргну контроли Ватикана, и што су свједоци ватиканског саучесништва у нацистичким и усташким злочинима у Другом светском рату.

Штавише, Ватикан жели да контролише руско православље, а српски отпор има велики утицај на руски народ, који у великој мјери поштује Србе. Зато Срби морају бити покорени, сломљени и дискредитовани.

Извор: Новости

 

недеља, 9. септембар 2018.

Vojni vrh Rusije hteo da Srbiji pošalje oružje, Jeljcin sprečio

novosti.rs

Vojni vrh Rusije hteo da Srbiji pošalje oružje, Jeljcin sprečio | Politika

Snežana Rovčanin Tomković

9-11 minutes


| 09. septembar 2018. 16:02 | Komentara: 0

Bivši šef diplomatije SRJ Živadin Jovanović, povodom nedavno objavljenih transkripata: OVK, uz pomoć SAD, od terorističke postala oslobodilačka vojska. Kozirjev najveće zlo. Miloševića i mrtvog poštuju

RUSIJA u vreme predsednika Borisa Jeljcina nije vodila samostalnu politiku u odnosu na Srbiju i SRJ. Izgledalo mi je da je procenio kako Rusija nije dovoljno moćna da vodi politiku nezavisno od SAD. Bila je oslabljena, ekonomski i moralno.

Ovako, za "Novosti", u danima kada se skidaju tajne oznake sa mnogih dokumenata iz lične biblioteke nekadašnjeg predsednika SAD Bila Klintona, koji se odnose na događaje na Balkanu devedesetih, govori Živadin Jovanović, bivši ministar spoljnih poslova SR Jugoslavije.

U objavljenim transkriptima, Klinton i Jeljcin oslovljavaju se sa "dragi", prvi čovek Rusije poslušno govori da neće Srbima dati oružje, traži novčanu pomoć da isplati penzije kako bi dobio izbore, govori da je smenio ruskog generala koji je bio spreman da pomogne SRJ...


PROČITAJTE JOŠ:
Rusija Srbiji isporučuje oružje protiv dronova

Svedočeći o susretima predsednika SRJ Slobodana Miloševića sa Jeljcinom, američkim, evropskim i ruskim izaslanicima Ričardom Holbrukom, Martijem Ahtisarijem i Viktorom Černomirdinom, koji su igrali glavne uloge u pregovorima o okončanju sukoba u Bosni i Hercegovini i na Kosovu i Metohiji, poručuje da je prvi čovek Rusije, a posebno njegovo okruženje, smatralo da treba da slede američku politiku.

- Vojni vrh se nama ispovedio da želi da pomogne oružjem i tehnikom radi odvraćanja napada na SRJ, ali da politički vrh Moskve to ne dozvoljava. Tražili smo oružje, govorili da nemamo novac, ali nudimo tekstil, nameštaj, žito, obuću... Tražili smo da nam naplate od 1,7 miliona dolara duga po kliringu, nudili naše pilote koji će da prelete "migovima". Nisu dali. Rekli su da Rusija neće da ratuje - priča Jovanović.

PODSEĆA na sastanak koji je Milošević 10. avgusta 1995. godine, posle proterivanja 250.000 Srba iz Hrvatske u "Oluji", imao sa predsednikom Rusije i tadašnjim ministrom spoljnih poslova Andrejom Kozirjevom, najvećim zagovornikom američke politike, koji danas živi u Americi.

- Na sastanku se nije pojavio hrvatski lider Franjo Tuđman. Milošević moli Jeljcina da učini sve da se ukinu sankcije SRJ. Očekuje od Rusije da izjavi da ne želi da poštuje sankcije i govori da bi to bio zaokret ka miru - priča Jovanović i dodaje da "Kozirjev suflira da Zapad ne bi gledao blagonaklono na taj potez Rusije".

AMERIKA "KUPILA" MILA POVODOM dokumenata iz Klintonove biblioteke o američkom uticaju na to da Crnu Goru okrenu od Srbije, Jovanović kaže: - Amerikanci su najpre od predsednika Momira Bulatovića tražili da otcepi Crnu Goru. Kad to nije prihvatio, odgovorili su da će naći drugoga. Našli su Mila. Za tu ulogu poštedeli su ga od nekih procesa, nagrađivali ga specijalnim kreditnim linijama, političkom, propagandnom i obaveštajnom logistikom. Što je bio više protiv Srbije i Rusije, to je bio veći miljenik Vašingtona i Londona.

Milošević vrši pritisak na Jeljcina:

- Kunem vam se. Niko vama nema šta da zameri. Samo bi vas više cenili, jer ne prihvatate laži i kažnjavanje srpskog naroda. Pokazali biste humanost. To bi pozdravio ruski narod.

POSLE sastanka objavljen je zvanični tekst Jeljcinovog plana od pet tačaka u kojoj kontakt-grupa treba da obaveže Hrvatsku da obustavi neprijateljstva i poštuje prava srpske manjine, da spreči humanitarnu katastrofu, obustavi borbe i ne dozvoli odlaganje plana za Bosnu.

- Nije bilo ni reči o predlogu Rusije za ukidanje sankcija. Može se reći da je ovaj plan bio prethodnica Dejtonskom sporazumu - priča Jovanović.

O odnosu Jeljcinove Rusije prema SRJ govori i događaj iz septembra 1998. godine, kada je pre sednice SB UN o KiM, Jovanović trebalo da se sastane sa šefom diplomatije Igorom Ivanovim.

- Njihova delegacija nam je govorila da je prezauzet, da će se sastati sa Klintonom. U toj trci, vidim ga u hodniku. Priđem i kažem da nam je jako bitno da razgovaramo. Obećao je da hoćemo. Ipak, nismo.

NATO bombardovanje SRJ 1999. / Foto N. Fifić

 

Iste godine, naša delegacija je otišla u Moskvu.

- Ivanov je, mimo protokola, uzeo reč i govorio 40 minuta o jugoslovensko-ruskim odnosima. Kritikovao je SRJ, govorio da Jugoslavija navodno sluša SAD, a da od Rusije tražimo pomoć - seća se Jovanović.

MONOLOG je "pojeo" vreme sastanka, pa je Ivanov predložio da se ide na ručak i da Jovanović tamo uzme reč.

Milošević i Milutinović sa Černomirdinom / Foto Arhiva "Borbe"

 

- Bio sam nezadovoljan. Treba da govorim uz zveckanje tanjira i šetanje konobara. Razmišljao sam kako da izrazim nezadovoljstvo, rekao da imam neke potrebe i otišao. Samo sam stajao sa strane i trošio vreme, a oni su svi stajali i čekali me - govori Jovanović.

Ministar SRJ se vratio i razgovor je nastavljen:

- Počeo bih sa sugestijom da sve ono što je izgovoreno u sali tamo i ostane. Kako dve bratske države vode toliko različitu politiku? KiM je za Srbiju sudbinsko pitanje, a za Rusiju samo jedno od pitanja kojim se bavi.

- Odlučno odbijam sve insinuacije da Rusija trguje kosovskim pitanjem - odgovorio je Ivanov.

Bivši predsednik SRJ sa Martijem Ahtisarijem

 

U junu iste godine nastavljaju se razgovori o KiM sa Holbrukom koji u Beograd stiže posle posete pokrajini. Do tada, Srbija i SAD se slažu da je OVK teroristička. Pripremajući se za sastanak sa Holbrukom, Jovanović "naleti" na "Tajm", gde je objavljena njegova slika sa teroristima iz sela Junik.

- Odem u Beli dvor. U biblioteci razgovaraju Milošević i Milan Milutinović. Pokazujem novine. Ćute. Sekretarica javlja da je Holbruk stigao i krećemo. Milošević mi kaže: "Žiko, daj mi te novine" - prepričava događaj Jovanović.

MILOŠEVIĆ sastanak počinje rečenicom Holbruku:

- Vidim da ste imali interesantan program posete na KiM.

- Predsedniče, hteo sam da počnem baš tom temom, da objasnim. Izvinjavam se. Nikada nisam bio kod neke obične albanske porodice i zato sam odlučio da odem u takvu posetu. Taman sam došao i seo, kad dođoše dva medveda i sedoše pored mene naoružani. To nije bilo planirano. Tu je bio neki fotograf, slikao i pobegao - "pravdao" se Holbruk.

Jovanović je zatim, kako kaže, tražio reč:

- Nama je potpuno jasno vaše objašnjenje, samo se pitam kako će na objavljenu fotografiju reagovati četiri miliona čitalaca koji ne znaju pozadinu.

Jovanović objašnjava da je Holbruk tada ljutito rekao Miloševiću:

- Ja sam se vama izvinio, a vi dozvoljavate da vaš ministar dovodi u pitanje kredibilitet mog objašnjenja.

- Pusti Žiku, ionako si mu pre nekoliko meseci rekao da je determinista. Nego, reci mi da li je Keti uspela da oslobodi turske novinare? - skrenuo je Milošević temu pominjući Holbrukovu suprugu.

PREMA rečima Jovanovića, u maju 1998. godine, dogovorom Bila Klintona, Holbruka i američke državne sekretarke Medlin Olbrajt, odlučeno je da se OVK upotrebi za rušenje Miloševića i ona onda iz terorističke "pretvorena" u oslobodilačku organizaciju.

Boris Jeljcin i Bil Klinton

 

- U pisanoj izjavi datoj Haškom sudu, Džon Krosland, britanski ataše u Beogradu, kaže: "Svi smo znali da je OVK teroristička organizacija i tako smo je tretirali, ali kada su u maju 1998. godine, Klinton, Holbruk i Olbrajt odlučili da zbace Miloševića i da u tome može da im pomogne OVK, onda je postalo irelevantno šta ja ili bilo ko drugi misli o karakteru OVK" - podseća Jovanović.

Uz frazu da su sva sredstva iscrpljena, mimo svih pravila međunarodnog prava, u martu 1999. počinje NATO agresija na SRJ. Tadašnji premijer Rusije Jevgenij Primakov okreće avion koji je leteo prema Vašingtonu i vraća se u Moskvu. Zbog ovog poteza i simpatija prema Srbiji, nije imenovan za izaslanika u pregovorima, već je to postao Viktor Černomirdin, prijatelj tadašnjeg potpredsednika Amerike Ala Gora i premijer Rusije od 1992. do 1998.

- Postoji priča da je Gor pričao Černomirdinu da će ga Klinton podržati na predsedničkim izborima - priča Jovanović. - Na sastanku Milošević-Černomirdin-Ahtisari 2. juna 1999. pitao sam zašto se sporazum ne poziva na glavu šest Povelje UN, nego sedam. Ahtisari je odgovorio - zato što smo moj drug Viktor i ja tako odlučili. Jasno nam je dao do znanja da Černomirdin nije srpski drug.


PROČITAJTE JOŠ:
Britanski agenti režiraju haos

Dve decenije kasnije, Jovanović smatra da se Miloševiću ne može osporiti da se borio za srpske nacionalne i državne interese i da je Rezolucija 1244 zaostavština koja brani Srbiju od pokušaja otimanja teritorije, kao i Dejtonski sporazum. Svima je, navodi, postalo jasno da je Klinton vodio neprincipijelnu i nemoralnu politiku. Ne može da kaže, šta je zapravo Milošević mislio o ruskim, američkim i evropskim političarima koji su krojili, a onda "pomagali" da se sukobi na Balkanu reše. Ali je u jedno siguran: "Svi oni, Miloševića i mrtvog poštuju".