pcnen.com

Nova internacionala

Objavio/la PCNEN

7-8 minutes

---

Drugi pišu 19. Sep. 2018. | 06:00

Piše: Yanis Varoufakis

Naša epoha će ostati zapamćena po trijumfalnom pohodu globalno ujedinjene desnice – nacionalističke internacionale – koju je proizveo finansijalizovani kapitalizam. Da li će se pamtiti i po uspešnom humanističkom suprotstavljanju toj opasnosti zavisi od spremnosti progresivnih snaga u Sjedinjenim Državama, Evropskoj uniji i Britaniji, kao i u zemljama poput Meksika, Indije i Južne Afrike, da izgrade jedinstvenu progresivnu internacionalu.

Za zadatak pred nama postoje istorijski presedani. U međuratnom periodu fašisti nisu došli na vlast obećavajući nasilje, rat i koncentracione logore. Osvojili su vlast obraćajući se pristojnim ljudima koji su posle duboke krize kapitalizma predugo bili tretirani kao stoka kojoj je na tržištu pala vrednost. Umesto da ih tretiraju kao „ljude dostojne prezira", fašisti su ih pogledali u oči i obećali im povratak dostojanstva, ponudili su im prijateljstvo, ideale i omogućili im da se ugledaju kao nešto više od pukih potrošača.

Uz dozu novog samopoštovanja servirana su im i upozorenja na pritajene „strance" koji ugrožavaju obnovljenu nadu. U prvi plan je dospela politika „oni protiv nas", lišena svih klasnih obeležja i definisana isključivo kroz identitete. Strah od gubitka statusa uskoro je prerastao u tolerisanje kršenja ljudskih prava, u početku samo prava sumnjivih „drugih", a potom i prava svih koji misle drugačije. Nedugo zatim, kada je pod težinom ekonomske krize kontrola establišmenta nad politikom popustila, pripadnici progresivnih snaga završili su na margini ili u zatvoru.

Zar to nije isti metod kojim je Donald Trump prvo zauzeo Belu kuću, a sada pobeđuje u ratu rečima sa establišmentom Demokratske stranke? Zar to ne podseća na konzervativne glasače za brexit koji su se odjednom setili zasluga Nacionalne zdravstvene službe (NHS) kojoj su decenijama smanjivali budžet ili na njihovo iznenadno žustro zalaganje za demokratiju koju je tačerizam odavno potčinio logici tržišnih sila? Zar to nije način rada desničarskih vlada u Austriji, Mađarskoj i Poljskoj, nacista iz grčke Zlatne zore i, što je najžalosnije, Mattea Salvinija, moćnika koji upravlja novom italijanskom vladom? Kud god da pogledamo, prepoznajemo znakove uspona ambiciozne nacionalističke internacionale kakav nismo videli od 30-ih godina 20. veka. Što se tiče establišmenta, on je izgleda čvrsto rešio da ponovi sve greške Vajmarske republike.

Ali dosta o dijagnozi. Pravo pitanje je: šta da se radi? Taktički savez sa globalističkim establišmentom ne dolazi u obzir. Tony Blair, Hillary Clinton i socijaldemokratski establišment u kontinentalnoj Evropi previše su kompromitovani novčanim vezama sa pogubnim finansijalizovanim kapitalizmom i njegovom ideologijom. Decenijama su se oslanjali na populizam slobodnog tržišta: na lažno obećanje da će svima biti bolje ako pristanemo na komodifikaciju svega. Oni žele da verujemo u beskrajni lift koji nas uznosi do vrhunca potrošačkog zadovoljstva. Ali to su tlapnje.

Za našu generaciju, 1929. godina se odigrala 2008. kada su se srušile sve naše iluzije. Establišment je nastavio po starom, kao da je moguće popraviti stvari kombinacijom štednje za mnoge, socijalizma za odabrane i autoritarizma za sve. U poslednjih 10 godina nacionalistička internacionala napreduje ka pobedi zahvaljujući rastućem nezadovoljstvu građana. Da bi se suprotstavili toj sili, predstavnici progresivnih snaga treba da veoma precizno opišu uzroke i prirodu nemira i nezadovoljstva u društvu: intenzivni klasni rat globalne oligarhije protiv narastajućeg prekarijata, ostataka zapadnog proletarijata i svih ostalih nemoćnih i poniženih građana.

Zatim treba pokazati da je jedini način da povratimo kontrolu nad našim životima, zajednicama, gradovima i zemljama koordinacija zajedničke borbe duž ose međunarodnog nju dila. Ne smemo dozvoliti globalizovanom finansijskom kapitalu da razjedinjuje naša društva. Zato treba objasniti da nijedna zemlja nije ostrvo. Kao klimatske promene, i borba protiv siromaštva, privatnog duga i razbojničkih banaka zahteva delovanje na lokalnom i međunarodnom nivou. Da bismo pokazali da uvođenje tarifa od kojih se najviše bogate lokalni oligarsi nisu najbolji način da se zaštite radnici, treba se boriti za trgovinske sporazume kojima vlade siromašnijih zemalja garantuju propisane minimalne nadnice za svoje radnike i radna mesta na lokalnom nivou. To bi vodilo oporavku zajednica i u siromašnim i u bogatim zemljama.

Još ambicioznije, naša progresivna internacionala treba da predloži osnivanje međunarodne monetarne klirinške unije kakvu je John Maynard Keynes predložio na konferenciji u Breton Vudsu 1944, uključujući i dobro osmišljene propise za ograničavanje kretanja kapitala. Uravnoteženjem nadnica, trgovine i finansija na globalnom nivou smanjile bi se neželjene migracije i neželjena nezaposlenost i tako okončala moralna panika zbog našeg prava da se slobodno krećemo svetom.

Ali ko će izgraditi toliko potrebnu progresivnu internacionalu? Na sreću, imamo nekoliko potencijalnih inicijatora: „političku revoluciju" Bernie Sandersa u SAD, Laburističku partiju Jeremy Corbyna, naš pokret Demokratija u Evropi (DiEM25), izabranog predsednika u Meksiku, progresivne elemente u Afričkom nacionalnom kongresu, različite pokrete koji se bore protiv bigoterije i mera štednje u Indiji.

Počnimo već danas. Kada umesto mržnje i besa ponudimo racionalnu nadu, pridružiće nam se mnogi.

Zamolili smo Bernie Sandersa za komentar ovog teksta:

Yanis Varoufakis je sasvim u pravu. U doba masivnog globalnog bogatstva i rastućih nejednakosti, vladavine oligarhije, porasta autoritarizma i militarizma, potreban nam je progresivni međunarodni pokret koji bi se suprotstavio ovim pretnjama. Neprihvatljivo je da 1% svetske populacije poseduje više bogatstva od ostalih 99%. Multinacionalne korporacije i bogataši su prebacili preko 21 biliona dolara na ofšor bankovne račune da bi izbegli plaćanje poreza, a naftna industrija uništava našu planetu jer su pojedinačne zemlje nesposobne da organizuju efikasnu borbu protiv klimatskih promena.

Dok su bogati sve bogatiji, ljudi širom sveta rade duže za iste nadnice i strahuju za budućnost svoje dece. Autoritarne vlasti zloupotrebljavaju ekonomsku nesigurnost ljudi, proizvode žrtvene jarce i pujdaju različite društvene grupe jedne protiv drugih.

Rešenje je, kao što je Varoufakis istakao, međunarodna progresivna agenda koja ujedinjuje radne ljude pomoću vizije zajedničkog prosperiteta, sigurnosti i dostojanstva za sve ljude. Naš svet je u opasnosti. Borimo se za njega zajedno!

Peščanik/The Guardian

 

„Мировни споразум“ Београда и Приштине крије и опроштај НАТО-у

rs.sputniknews.com

Замка: „Мировни споразум" Београда и Приштине крије и опроштај НАТО-у

Sputnik

3-4 minutes

---

Коментари и Аналитика

18:20 16.09.2018Преузмите краћи линк

Хашим Тачи, такозвани председник Косова, није само најавио припајање Прешева, Медвеђе и Бујановца Косову већ је и финални договор између Београда и Приштине преименовао у — „мировни споразум".

Главни преговарач Приштине тако је фактички дубоко зашао не само у повреду суверенитета и интегритета Србије већ и у претварање очекиваног договора у споразум који међусобно потписују две државе после рата. Дакле, прејудицирао је признање Косова као државе од стране Србије!

 

© REUTERS / Раде Прелић

Тачи је, да прецизирамо, свој став о „корекцији граница" фактички променио преко ноћи у — „ мировни споразум".

Да ли председник непризнатог Косова овим корекцијама става жели да уцени и Београд и међународну заједницу или само пуца из празне пушке? Колико су опасне претензије да се и ужа Србија даље комада?

Др Дејан Мировић каже да Тачи покушава да делује на два фронта. Према његовим речима, први се односи на промену терминологије у преговорима са Београдом којом покушава да оправда нелегалну агресију НАТО-а на СРЈ.

Другим, који се односи на припајање такозване „Прешевске долине" Косову, Тачи покушава да извуче што више.

„Све укупно могу само да тумачим као продужетак рата из 1999. године, и агресије НАТО-а на нас. То би требало легализовати, а једини пут је да Србија призна да је бомбардована зато што је наводнио била у рату са мањином која је тада била у саставу Србије и СРЈ — Албанцима са Косова. Према томе, мировни споразум би означавао крај рата из 1999. године, где би Србија признала да је бомбардована с правом и где признаје да су терористи ОВК били зараћена страна. У међународном праву, то значи да ви признајете да је сецесија Косова била оправдана. То са једне стране ослобађа и сам НАТО одговорности, што ми говори да Тачи овим само испуњава нечији налог", објашњава др Мировић.

Наш саговорник не мисли да Тачи сада први пут отворено говори о припајању тзв. „Прешевске долине" Косову, већ тврди да он то ради одавно, само не тако често и директно као сада.

 

© AP Photo / Visar Kryeziu

„Он хоће да настави максималистички приступ преговорима који очигледно ових шест година иду савршено у његову корист. Дакле, ако је досад добијао све, а заузврат није дао ништа, зашто не би тражио још?", пита се др Мировић.

Према његовим речима, овакве изјаве Хашима Тачија треба оштро демантовати из Београда, да свима буде јасно да од тога нема ништа, јер се у супротном пре свега међу грађанима на Космету ствара привид да ће Приштина заиста да добије све што пожели.

 

INTERVJU GENERALA PAVKOVIĆA

blic.rs

ZATVORSKI INTERVJU GENERALA PAVKOVIĆA Rekao sam Koštunici: Naredite i raketama ćemo sprečiti izručenje Miloševića. Nije mi se više javio

Blic

4-5 minutes

---

• 16.09.2018. 11:33

Penzionisani general Nebojša Pavković, osuđen u na 22 godine zatvora zbog ratnih zločina na Kosovu, dao je intervjuu iz zatvora u Finskoj, u kojem se nalazi posle presude u Haškom tribunalu.

Pavkovića je produkcija "Balkan Info" intervjuisala u zatvorskoj biblioteci. Pavković, u elegantnom tamnom odelu, odaje utisak da je dobrog zdravlja i ističe da je veoma zadovoljan odnosom zatvorske uprave i uslovima.

Rekao sam Koštunici: Naredite i sprečićemo izručenje Miloševića

 

Pavković se u sedmosatnom intervjuu osvrnuo na brojne događaje iz vremena u kojem je bio ratni komandant Treće armije na Kosovu i načelnik Generalštaba.

Sa Haradinajem sam igrao fudbal u Hagu

 

Pavković je i dalje primetno blagonaklon prema Slobodanu Miloševiću, čiji je jedan od ključnih ljudi bio tokom kosovskih previranja.

Pavković je u Hagu osuđen za zločine protiv čovečnosti (deportacija, prisilno preseljavanje, ubijanje i progon) i ubijanje kosovskih Albanaca tokom sukoba na Kosmetu 1999. godine. Februara 2009. izrečena mu je kazna od 22 godine zatvora. Iza rešetaka je 14 godina.

Vojska je mogla da zaustavi 5. oktobar

Pavković u intervjuu ne spori da je ratnih zločina na Kosmetu bilo, ali tvrdi da je on lično procesuirao sve zločine za koje je saznao.

***

Novinari BALKAN INFO produkcije Aleksandar Pavković i Teša Tešanović su posetili generala Pavkovića u Finskoj i snimili s njim intervju iz dva dela u ukupnom trajanju oko 7 sati. Prvi deo emisije sa Pavkovićem je emitovan na YouTube kanalu produkcije BALKAN INFO, a drugi će biti objavljen uskoro.

***

 

Вили Вимер: У наредним месецима, у свету ће се много тога променити

У наредним месецима, у свету ће се много тога променити

Вили Вимер

5-6 minutes

---

Вили Вимер – немачки политичар, с великим словом. Тај бивши депутат Бундестага, државни секретар Министарства одбране СР Немачке, бивши потпредседник ОЕБС и тако даље, никада се није бојао да каже оно што мисли. Ипак, од 2014. године он се у потпуности изражава директно.

Посебно, у својој недавној речи немачки експерт је упозорио све присутне на то да ће се у предстојећим месецима у свету много тога променити. У Сједињеним Државама, по његовим речима, долази до врхунца борба за власт и та борба, заједно с акцијама Русије, као резултат може да дотакне цео свет..."

Кључне тезе

„Кажите, желите ли ви рат с Русијом? Па наравно, не. Али, схватате ли ви да нас управо ка томе гурају? Догађаји у Америци – тај грандиозни рат елита, може да доведе свет до велике катастрофе. Џорџ Сорош, на пример, отворено говори да с његовим могућностима он може и да ће инвестирати против САД. Против америчког курса акција „док за кормилом земље стоји такав председник". Трамп, у одговору каже да ако га смене у свету ће се (не без учешћа његовог и оних који стоје иза њега) све срушити. И то у потпуности може да буде истина.

Та борба за власт и грозница долара може све да нас избрише с лица земље, а њене спољашње нманифестације ми видимо сваки дан у британској и америчкој штампи.

И ето сада кад смо објаснили да последице такве „туче" може да допру до свих нас, важно је схватити ко у њој учествује и с каквих позиција. На пример, Трамп, по мишљењу наших СМИ просто је тиранин, али при томе он до данашњег дана још није почео никакве ратове. И то је потпуно нетипично за америчке председнике. Они тек што бивају изабрани на дужност одмах су почињали рат. Трамп то за сада не чини и управо стога њега мрзе. Он не жели тврди конфликт с Русијом. А сада погледајте на наше СМИ. Замислите се, на чијој страни су европске владе и штампа, ако они грде јединог америчког лидера који не жели да води рат и жели да се споразуме с Путином!? Почињући од Клинтона – сви амерички лидери су водили ратове, а сви руски одлазили у изолацију. Али сада, ни један ни други председник то не чине.

А знате ли о чему не говоре наши СМИ у принципу? О томе да су се и до америчких избора САД већ налазиле на ивици грађанског конфликта. И сада је та вероватноћа још више порасла! Трамп реализује жеље народа – зауставити незаконите ратове и прекинути ток мртвачких сандука у Америку. Али, корпорације и елите нису те ратове тек тако покренули, они од њих добијају профите и не желе да се заустављају. И ето вам питања – ко је купио СМИ Европе и њене политичаре, ако они иступају против Трампа и Путина, а на страни оних који хоће наставак конфликата? Код нас у Немачкој министар одбране долива уље у ватру, час у један оружани конфликт, час у други. Дакле, ко контролише наше елите и медије, ако се чак и Трамп хвата за пружену руку из Кремља, а нама говоре да се с Русијом не може споразумевати?

Ако у САД победе погрешне елите, хаос у Европи и хистерија против Рсуије ће процветати. Ако у САД почне грађански рат, то ће бити ужасно за цео свет. Зато што је амерички народ толико наоружан да чак и цела армија с њим неће моћи да се избори. А хаос у економији САД лансираће цунами по целом свету. То ће бити тотални хаос.

У Америци ће се кроз неколико недеља одржати међуизбори и ако на тим изборима противници Трампа успеју да га избаце као запушач на боци, онда тај ужас неће дотаћи само САД.

Ми сви разумемо да ако би Клинтонова била на власти у управљала, онда би елите које стоје иза ње већ одавно изазвале конфликт с Русијом. Даме и господо, зашто је Немачка дужна да све то подржава? У свету и тако не постоји ни једно ведро прљавштине које не би излили на Путинову и Трампову главу. И ако Трампа одбаце, онда ће наднационалне елите помоћу нас водити игру против Москве.

Пријатељи, ми се управо налазимо у оном граду кроз који опет пролазе тенкови упућени ка „Москви". Али, и ми и ви памтимо она времена, и знамо да наш народ не мора да има такву будућност. Ми морамо да чујемо Путина и да трезвено погледамо на Трампа.

Добар пример је Крим. Тамо се такође све показало не онако како се многима чини. Прошле године, у априлу ја и низ немачких политичара путовали смо на то полуострво. И морам да кажем, да ме је као ретко када привлачио тај пут. Али Кримом ја сам био очаран. Када се налазиш у Јалти, онда с једне стране видиш Црно море, јарко летње сунце, а иза тебе су планине и на њима је још снег. Нама говоре бесмислице о Криму, у ствари он није постао магнет за европске туристе само зато што томе сметају санкције. После 2014. године Русија је тамо извела колосални рад, и сада се Крим не може препознати. Исто оно што имамо с прихватањем Русије, САД, Путина и Трампа. Све је неједнозначно, али у потпуности не тако како нам причају купљене владе и ангажовани медији..."

Превео с руског: Рајко Буквић

Извор: https://bit.ly/2Nt9t3I

amurweb, 4. септембар 2018.

 

Вођа у мантији

in4s.net

Вођа у мантији - ИН4С

4-5 minutes

---

Поглед на ловћенски масив са звоника ман. Савина (Фото: Н. М.)

Ни у Србији, ни у Црној Гори, бившим југословенским републикама гдје Вучић и Ђукановић владају маниром copy-paste по дозволи странаца, опозиција се за много година неће домоћи зелене гране.

Да ли је то стога што опозиција у Србији и Црној Гори нема оперативну идеологију спрам ове мочваре без владајуће идеологије, да ли је то зато што су гласачи анестезирани техникама специјалног рата у коме отровне ријалитије не треба занемарити ат алл – враг зна – али је једно сигурно: и ово ће проћи.

Но да би поредак у коме се већина не осјећа комотно био замијењен, потребно је глобално мијешање карата. Као народ с великим искуством имамо право да потајно потражујемо да нас та чаша жучи мимоиђе.

Док ми тако тражимо да нас чаша жучи од глобалног мијешања карата мимоиђе, иза све празнијих села пуни се Београд, да би се и он испразнио пошто млади узму диплому и запале у свијет као виши и бољи који одлазе вишима и бољима, а нама да остану доктор Мали, доктор Стефановић и њима слични који крај реченице не могу дочекати у прес цлиппингу колико их је само брига што оде сва памет и расијава се све наше сјеме...

А зашто су најбољи отишли и тек стасали који су, зашто одлазе? Зато што им је пун бееп квислиншких власти и њихових негативних селекција, по којима је могуће да кадар с фалсификованом дипломом буде министар, премијер – контра биолошког рода, а предсједник – и контра кода свога рода.
И сад…

Прича се откако знамо за себе да је црква одвојена од државе. Никад нисмо чули да је држава одвојена од цркве, јер није: увијек је држава уметала ципелу у двери, између олтара и народа.

Широм отворених очију, упознали смо се и са феноменом раскола, о коме деценијама нисмо знали ништа, те спознасмо да ако црква и јесте одвојена од државе, ђаво није.
Ђаво је најближи сарадник државе.

Ђаво је постао савјетник Србији & партнер Црној Гори.
Није још било у историји примјера да народ који је формирао властиту културу на бази једног идеала промијени тај идеал и почне да ствара нову културу на нову тему.

Не. Народи ваплоте дух једино у њима својственој форми и тиме генетски трају у датом оквиру, развијајући га, дијелом модификујући, али не замјењујући и не издајући га.

Црногорска издаја представља не само отпадништво него и културно самоубиство. Истим путем иде Србија, чиме доказује синдром етничке старости.

Зар је било потребно да нам витални ислам сервира муфтију Зукорлића као примјер на длану?

Зар нисмо имали владике који су били и духовни и световни поглавари свога народа? Зар нисмо имали попове-устанике? Што је проблем да се јаве опет и ставе се на чело народа, попут Зукорлића – у демократском поретку?

Свештено лице које би се родило да поведе већински православан народ морало би да зна како би се, чином кандидатуре, медијско небо, сав НВО кал на земљи и амбасадори западних земаља окренули против њега. То би био човјек који нема што да изгуби, јер Србија и Црна Гора изгубише скоро па све.
Срећа па би и иза свештеног лидера кога би вјероватно убили – остало њих море.

Народ који једва дише од историјских силовања, има излаз, знају то чак и демонизоване НВО жене. Али… Црква и оваква каква је, новотарска и разводњена, са златним дворима и аудијима, није нити може бити одвојена од државе.

Све смо друштвене системе пробали, савјест нам је чиста. Сада је ред да српска цивилизација покаже драм виталности тако што ће изабрати свој лични пут оличен у формули по којој је наша перспектива у нашој ретроспективи – или да неславно буде свргнута с историјске сцене.

 

nspm.rs

Момир Булатовић: Доналд Трамп и "дубока држава"

4-5 minutes

---

 У беспоштедној америчкој унутрашњој политичкој арени, предсједник Доналд Трамп прима, али и задаје ударце. Један од снажнијих и несумњиво веома ефектних се може назвати „чекови федералне ренте".

Американци изразито воле своју националну валуту, а посебно да до ње дођу без превеликог напора. Разумљиво је и да воле оне које би им то омогућили. Полазећи од ових једноставних истина, тим који је био окупљен око кандидатуре садашњег америчког предсједника, прегледајући прашуму америчке законодавне продукције, открио је прави драгуљ у будућој предсједничкој круни.

У питању је био федерални закон 92-313, који је Конгрес усвојио још давне 1972. године. Ни у времену доношења он није био на насловним странама, а чинило се да нико ни не хаје за његово постојање и дјеловање свих ових година. А требало је, будући да је њим прерасподјељивана огромна сума државног новца. Када су схватили о чему се заправо ради, обратили су се обичним Американцима.

Бред Томас, тадашњи савјетник у борду Трампове изборне кампање, рекао је: „Ви (грађани) штампате новац. Можете да узмете овај приход који је подржан и гарантован од америчке владе па до банака". Истина је била толико невјероватна, колико је била привлачна, па јој је требало времена да се пробије до оних којима је била упућена. Требало је времена, али посљедњих се мјесеци изразито повећао број корисника „чекова федералне ренте".

О чему се коначно ради? 

Америка има преко стотину федералних агенција и служби. Оне за свој рад користе зграде и земљишта која су у својини државе. По закону 92-313 оне су дужне да плаћају закуп (ренту) за кориштење тих објеката. На први поглед може дјеловати чудно да државне агенције плаћају кориштење државних зграда, али има економске логике. Пословање тих институција се рачуноводствено јасније исказује, а оне саме су принуђене да воде рачуна о трошковима и не могу да се сваки час пресељавају у нове и веће државне зграде.

Стога, на примјер, чувена америчка пореска администрација која даје налоге у спровођењу овог закона, мора да плати 32 милиона долара годишње за закуп зграде у самом центру Филаделфије. Амерички патентни завод за кориштење велелепне зграде у Александрији, Вирџинија плаћа више од 72 милиона долара годишње. Или, царинска и гранична служба на аеродрому ЈФ Кенеди мора да издвоји за закуп 8,3 милиона годишње.

Сви морају да плаћају ренту. Посебно Бијела кућа, која се налази на најатрактивнијој локацији у Вашингтону. Америка има око десет хиљада зграда на које се ова обавеза односи. Ове ће године по основу њиховог „закупа" у касу Министарства финансија да се слије (прецизније, да се врати) 11,1 милијарда долара. Али, сада слиједи најинтересантнији обрт. Министарство финансија нема капацитете да се брине о свим тим зградама. Оно то ради за свега њих 1.500. Остатак се препушта изабраним приватним агенцијама које новац прикупљају у име Владе, а за свој рачун. За преко осам хиљада државних зграда новац од закупа се трансферише тим приватним агенцијама уз обавезу, коју је прописала Пореска служба да се најмање 90 одсто профита подијели акционарима.

Ове агенције имају мали број запослених (у самом Вашингтону једва тридесетак) и немају никаквих трошкова, тако да је расположиви профит готово једнак уплатама. Акционар ових агенција може да буде сваки Американац који испуни једноставан образац. Његов најважнији дио је адреса на коју жели да прима чекове федералне ренте. Рента се исплаћује мјесец дана након пријаве, уредно петнаестог дана у мјесецу.

Њен износ се креће од минималних 1.795 долара до 9.188 долара мјесечно. Очекује се њен даљи раст, независно од повећања броја „акционара", будући да тржиште показује стални раст цијена закупнина пословног простора, а држава је обавезна да прати те трендове.

Вијест о чековима федералне ренте се брзо шири Америком. Она изазива немало узбуђење. Бројни срећници су набоље промијенили своје животе захваљујући овим уплатама. Администрација предсједника Доналда Трампа је малом броју људи вратила мањи дио средстава које држава узима свима у виду пореза (или нових задуживања). Можда је ово неки нови амерички почетак или је, опет можда, ово прави разлог зашто га „дубока држава" толико дубоко мрзи.

О томе како су ове силне милијарде долара трошене претходних 46 година, колико је снази закон 92-313, нико ни не поставља питање. Али, можда је и то права Америка?

(Спутник)

 

Gordon Brown: 'Svet je na rubu nove financijske krize

jutarnji.hr

'Svijet je na rubu nove financijske krize koja će biti kudikamo opasnija od prethodne. Kada dođe do sloma, nestat će povjerenja među državama...'

Profimedia, Zuma Press - News

3 minutes

---

Bivši britanski premijer Gordon Brown, koji je zamijenio Tonyja Blaira na toj poziciji 2007. (prije toga je bio njegov ministar financija), dao je intervju za Guardian u kojem je upozorio da su veliki problemi koji su doveli do financijske krize 2008. godine i dalje neriješeni i da se svijet nakon desetljeća stagnacije globalne ekonomije prebacuje u desetljeće ranjivosti.

Brown je kazao da koraci protiv financijskih malverzacija nisu bili dovoljno čvrsti i da će banke očekivati da ih se ponovno spašava u slučaju buduće krize.

- Kazne za malverzacije nisu dovoljno povećane. Ne postoji strah da će bankari završiti u zatvoru zbog lošeg ponašanja. Nije poslana dovoljno snažna poruka da vlada neće spašavati institucije koje nisu dovele svoju kuću u red, kaže Brown.

U sljedećoj krizi, slom povjerenja u financijski sektor zrcalit će se u slomu povjerenja među vladama, smatra Brown koji kaže da tada neće biti iste volje za suradnjom, već tendencija međusobnog okrivljavanja.

- Zemlje su se povukle u nacionalističke silose i to nam je donijelo protekcionizam i populizam. Ne bavimo se problemima koji su globalni koliko i nacionalni i lokalni. Zemlje su međusobno u ratu zbog trgovine, klimatskih promjena i nuklearnog oružja, kaže i dodaje da svijet trenutno nema lidera, što drži izuzetno opasnim.

U svjetlu trgovinskog rata SAD-a protiv Kine, Brown sumnja da će Kina sljedeći put biti toliko kooperativna.

- Trumpov protekcionizam najveća je zapreka izgradnji međunarodne suradnje, kazao je Brown za Guardian.

Brown je vrlo kritičan spram politike štednje, kakvu je provodila koalicijska vlada koja je prekpuzela vlast nakon što je on 2010. izgubio izbore. - Politika rezova zasnovana je na analizi koja tvrdi da je globalnu recesiju prouzročio veliki stupanj javnog duga, a ne bezobzirni potezi financijskog sektora. Nitko tko je to ozbiljno promotrio ne bi došao na takav zaključak, ali Konzervativci su živjeli od toga pet godina.

Problem, prema Brownu, nije bio u tome da je vlada više posuđivala da bi potaknula rast, već u tome da poticaj nije bio dovoljno velik. - Podcijenili smo snagu fiskalne politike zbog averzije prema deficitu i dugu. Vratili smo se rastu brzo, ali ga nismo mogli održati zbog prerapidne fiskalne konsolidacije.

- Izašli smo iz recesije 2009., ali smo se u nju vratili 2011. Zašto? Povlačenje vladine potpore stajalo nas je radnih mjesta i napretka, ali nas je koštalo i sposobnosti da dugoročno srežemo deficit.