Још не­што о ми­си­ји „Ха­ли­јард”

politika.rs

Политика Online - Још не­што о ми­си­ји „Ха­ли­јард"

2-3 minutes

---

У „По­ли­ти­ци" од 23. сеп­тем­бра об­ја­вљен је текст о обе­ле­жа­ва­њу 74. го­ди­шњи­це спа­са­ва­ња ви­ше од 500 аме­рич­ких пи­ло­та у Дру­гом свет­ском ра­ту са аеро­дро­ма у Пра­ња­ни­ма, уз при­су­ство пред­сед­ни­це На­род­не скуп­шти­не Ре­пу­бли­ке Ср­би­је Ма­је Гој­ко­вић, ам­ба­са­до­ра САД Кај­ла Ско­та, прин­ца Алек­сан­дра Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа и ло­кал­них зва­нич­ни­ка. Но­ви­нар пот­пи­сан са В. Р. ниг­де у тек­сту не на­во­ди, ни ко је на­пра­вио им­про­ви­зо­ва­ни аеро­дром, ни ко је ор­га­ни­зо­вао и обез­бе­ђи­вао чи­та­ву ак­ци­ју са Аме­ри­кан­ци­ма, ни ка­ко су обо­ре­ни пи­ло­ти ску­пља­ни, скри­ва­ни и до­во­ђе­ни у Пра­ња­не. То је при­ча за филм, ко­ји ће ве­ро­ват­но не­ко у Хо­ли­ву­ду сни­ми­ти, као и 1942. филм „Чет­никс". 

Очи­глед­но је да у да­на­шњој Ср­би­ји по­сто­ји ве­ли­ка му­ка са чи­ње­ни­ца­ма да су чи­та­ву опе­ра­ци­ју ор­га­ни­зо­ва­ли чет­ни­ци ђе­не­ра­ла Дра­же Ми­ха­и­ло­ви­ћа ри­зи­ку­ју­ћи пр­вен­стве­но соп­стве­не жи­во­те и жи­вот на­ро­да у том кра­ју. 

Као по до­го­во­ру, ни­ко од го­ре на­ве­де­них го­сти­ју, сва­ко из не­ког свог раз­ло­га ни­је на­вео ту чи­ње­ни­цу, али је исто­риј­ске исти­не ра­ди, то мо­рао да ура­ди но­ви­нар. Ова­ко се са­мо по­твр­ђу­је ути­сак да се од­лу­ка Скуп­шти­не Ср­би­је из 2004. о из­јед­на­ча­ва­њу пра­ва рав­но­гор­ског и пар­ти­зан­ског по­кре­та, до­не­та не­ис­кре­но и уз шкр­гу­та­ње зу­ба, јер да је дру­га­чи­је ваљ­да би до да­нас не­ко­ли­ко пре­жи­ве­лих чет­ни­ка до­би­ло при­на­дле­жно­сти из те од­лу­ке. 

Иако се исти­на скри­ва, по­ти­ску­је, ис­кри­вљу­је, она по­ла­ко на­ла­зи свој пут као во­да, та­ко да не из­не­на­ђу­је ис­тра­жи­ва­ње, ра­ђе­но пре го­ди­ну да­на ме­ђу сту­ден­ти­ма Фа­кул­те­та по­ли­тич­ких на­у­ка у Бе­о­гра­ду у ко­ме је Дра­жа Ми­ха­и­ло­вић пре­те­као Ј. Б. Ти­та по по­пу­лар­но­сти. 

Сла­во­љуб За­кић,

Бе­о­град

 

Serwer: SAD neće dozvoliti otcjepljenje Republike Srpske

Serwer za AJB: SAD neće dozvoliti otcjepljenje Republike Srpske

Željko Komšić nije vrsta Hrvata kao što je Dragan Čović, pa šta onda, kaže Daniel Serwer, profesor na sveučilištu Johns Hopkins u Washingtonu.

Piše:

Ivica Puljić

Serwer: Ni Srbija ne bi priznala Republiku Srpsku

Video of Serwer: Ni Srbija ne bi priznala Republiku Srpsku

Daniel Serwer je profesor na sveučilištu Johns Hopkins u Washingtonu i priznati politički analitičar. Od 1990-tih godina je angažiran na Balkanu, osobito u Bosni i Hercegovini.

Smatra da rezultati općih izbora u Bosni i Hercegovini nisu u velikom različiti od rezultata iz prošlosti. Poručuje da se građani Bosne i Hercegovine i dalje tuže na svoje vlade, a onda izaberu, manje ili više, iste ljude.

"Dakle, trebaju prestati prigovarati i početi surađivati jedni s drugima", izjavio je Serwer za Al Jazeeru Balkans.

Primjećuje da je ipak novo to što će sada Milorad Dodik biti u Predsjedništvu Bosne i Hercegovne, a tu je i situacija sa Željkom Komšićem, zbog čega je Hrvatska demokratska zajednica Bosne i Hercegovine jako razočarana i ljuta.

"Znate, ono što građani Bosne i Hercegovine trebaju razumjeti jeste da je sada sve u njihovim rukama. Nikoga u Washingtonu više nije briga kako su formirali vladu, koju su vladu formirali, sve dok je zemlja cijela i sve dok želi ući u NATO-u i Europsku uniju. Sve ostalo je u redu. Ono što doista uznemirava ljude u Washingtonu jeste kada Dodik govori o neovisnosti entiteta Republika Srpska. Možete računati da Amerikanci ne samo da to neće dozvoliti, nego će se aktivno protiviti ideji da se Republika Srpska odvoji od Bosne i Hercegovine. Za to nema nikakvih izgleda, jer čak ni Srbija ne može priznati neovisnu Republiku Srpsku. Ona može biti samo posjed fedualnog vladara iz Moskve."

• Zanimljivo je da će Dodik, kao član Predsjedništva, biti i predsjednik države, a pod američkim je sankcijama...

- Nije on jedini predsjednik koji je pod američkim sankcijama, ili nekim drugim restrikcijama. Dajte da vidimo što će učiniti. Možda će, kao predsjednik, odnosno član Predsjedništva, otkriti novu političku misiju – ujedinjenu Bosnu i Hercegovinu! Nismo vidjeli napredak u Bosni kakav smo trebali imati. Ali, teško je to napraviti pod teretom Dejtonskog sporazuma, koji više ne odgovara situaciji u Bosni i Hercegovini. Vrlo je teško to promijeniti i u ovom trenutku ne vidim rješenje.

•  Što s takozvanim hrvatskim pitanjem u Bosni i Hercegovini? Kako komentirate Komšićev izbor u Predsjedništvo?

- Moje je mišljenje da je on propisno izabran, koliko ja znam. Dakle, prema pravilima igre. On nije Ćovićeva vrsta Hrvata, pa što onda?

• Rusija? Dodik je u Predsjedništvu, ruski predsjednik Vladimir Putin je vrlo ambiciozan kada je Balkan u pitanju...

- Rusi mogu pokvariti situaciju na Balkanu, ali ne mogu nikome pomoći ... mogu Dodiku dati novac, mogu igrati igre i promicati etnički nacionalizam i frakcionizam, ali ne mogu učiniti ništa pozitivno. Samo NATO i Europska unija mogu učiniti nešto pozitivno za Bosnu i Hercegovinu.

• Vjerojatno ćemo uskoro imati novog američkog ambasadora u Sarajevu. Ljudi često misle da će se dolaskom novog ambasadora mijenjati američka politika.

- Uvijek dođe do promjene osobe, različiti ambasadori drugačije obavljaju svoj posao, no američka politika će biti prilično ista. To znači da Sjedinjene Američke Države podržavaju teritorijalni integritet i suverenitet Bosne i Hercegovine. Sve u striktnom skladu s Dejtonskim sporazumom, sve dok Dejtonski sporazum ne bude promijenjen.

Izvor: Al Jazeera

 

rs.sputniknews.com

Референдум показао: Македонија неће ући у НАТО иако су јој нуђене паре

Sputnik

5-6 minutes

---

Колумнисти

Момир Булатовић

19:30 04.10.2018(освежено 19:34 04.10.2018) Преузмите краћи линк

Недавни референдум у Бившој Југословенској Републици Македонији донио је прегршт нових дилема и политичких загонетки тој младој држави која кубури са бројним проблемима. Ипак, једну је ствар ријешио ван сваке разумне сумње — Македонци неће својом слободном вољом у НАТО.

Остало је, дакле, много питања на која ће се чути сасвим различити одговори, почевши од оног како се заправо ова држава зове. Ипак, интелектуално су најзабавнија објашњења из ЕУ и, наравно, НАТО-а, према којима је референдум успио (иако је сасвим пропао), те да су они који су на њему гласали (исказујући непобитну мањину) претворили себе у деведесетопроцентну већину.

© REUTERS / Marko Djurica

Понекад је корисно бити циљано глуп, па дати таква тумачења, не би ли се избјегла друга, много незгоднија питања. Зашто, наиме, уплашени и (изгледало је) наивни грађани БЈР Македоније нису послушали налог Ангеле Меркел — симбола ЕУ шаргарепе из референдумског питања? Или, што је за њих још страшније, зашто нису повјеровали генералном секретару НАТО-а Јенсу Столтенбергу, који их је удостојио посјете, доносећи прегршт лијепих обећања?

Секретар НАТО-а је, агитујући да добије још једну државу-чланицу, употријебио примјер Црне Горе која се Алијанси придружила прије годину дана (прећуткујући да је то било насилно и супротно вољи грађана који нису имали право на референдум) и да су, стога, „директне стране инвестиције у тој држави удвостручене". Будући да је то изрекао два пута, не остаје могућност да је у питању била грешка. Порука је била недвосмислена: дођите код нас, исплати се, биће пара и послова.

То је била толико велика лаж да је морала да реагује и Црна Гора, саопштењем своје Централне банке, доказујући конкретним подацима да је истина на супротној страни. Наравно, одавно смо навикли да високи чиновници НАТО-а лажу, али раније су се барем трудили како би их теже ухватили у том послу. За бригу је што то тренутно раде рутински и без имало свјести да њихови наводи могу бити провјерени, а ауторитет додатно срозан.

Чини се, ипак, кориснијим разоткрити још један савремени мит — вјеровање да директне стране инвестиције доносе економски бољитак држави домаћину.

 

© AP Photo / Thanassis Stavrakis

Висина страних директних инвестиција (СДИ) које уђу у неку привреду за годину дана представља важан показатељ успјешности њене владе. Тај индекс улази у основне податке којима се нека национална економија обраћа свјетској пословној јавности. Конструкциона грешка тог показатеља је толика да његова употреба представља искривљавање економске стварности. Разлог томе је што се не узима у обзир природни циклус инвестиција, као и њихова основна намјена.

Позитивни економски ефекти за земљу примаоца СДИ настају тек као секундарни. Примарни циљ је увећање профита инвеститора. Приликом доношења инвестиционе одлуке, односно кроз преговоре са државом домаћином о повољностима које се нуде, требало би да се утврде висина очекиване профитне стопе и вријеме враћања уложеног капитала. То значи да непосредно након прилива страног капитала мора да дође до његовог одлива.

Суштински мотив инвестирања у страну привреду јесте репатријација профита. Стога је сасвим јасно да нето одлив капитала, по свакој инвестиционој ставци, мора бити већи него нето прилив. Што је нека привреда неразвијенија и што су јој потребније директне стране инвестиције, повољности које она нуди не би ли их привукла, (укључујући и велике износе неповратних субвенција за „отварање нових радних мјеста") утичу на висину стопе повраћаја уложеног капитала. Наравно и на висину профитне стопе.

У питању је, дакле, јединствен финансијски ток. У цјелини он показује праве мотиве и новчане ефекте страних директних инвестиција. Рачуноводствено се он ипак може раздвојити, што се увијек и ради. На једној страни је износ СДИ који се истиче и лијепо фигурира у међународној комуникацији.

 

© AP Photo / Thanassis Stavrakis

Одливи се запажају кроз биланс плаћања према иностранству. Али они су ту загубљени међу свим осталим позицијама и ријетко изазивају посебну пажњу. Како су ти биланси плаћања код неразвијених привреда по правилу негативни, они се узимају као доказ потребе за још већом отвореношћу за пријем СДИ (као средства за превазилажење застоја у развоју). Нови циклус је спреман да буде започет. Прича о нето одливима се не спомиње. А и зашто би? Њом би се само отворила расправа која би, коначно, морала да оспори улогу страних директних инвестиција у развоју националне привреде.

Али оно што статистика успије да сакрије, живот, односно свакодневна економија, неумитно разоткрије. У предугом процесу економске транзиције, обичан се човјек у нашем региону одавно увјерио да обећања о бољем животу који ће бити остварен захваљујући страним инвеститорима представљају ону народну: „Не липши магарче до зелене траве!"

Можда и због тога Македонци нису повјеровали генералном секретару НАТО-а?

 

Манипулације да Москва подржава предају или поделу Косова морају да се прекину

91.222.7.144

Манипулације да Москва подржава предају или поделу Косова морају да се прекину

Драгана Трифковић

9-11 minutes

---

Пре неколико дана на север Косова су упале косовске специјалне јединице „Росу" и заузеле језеро и хидроцентралу „Газиводе". Такозвани председник Косова, Хашим Тачи, желео је да направи туристички излет на језеро и тиме покаже Александру Вучићу да може да дође на север Косова са специјалним јединицама, када год му то падне напамет. Наоружани припадници „Росу" су том приликом заузели и приступне саобраћајнице, а четворицу Срба који су се налазили у просторијама „Центра за екологију", су ухапсили и привремено задржали.

Овај инцидент се десио баш у време док је у центру Приштине протестовала албанска опозиција из покрета „Самоопредељење" Аљбина Куртија, која се противи Тачијевој и Вучићевој идеји о „разграничењу". Хашиму Тачију је ова провокација послужила да скрене пажњу са тих демонстрација, а истовремено и да лупи шамар Вучићу и још једном понизи Србију. Након неколико сати, после сликања, вожње чамцем по језеру и разгледања природе, Хашим Тачи се повукао са специјаним јединицама са севера Косова. Постигнути ефекти су могли више него да га задовоље. Посебно што је Александар Вучић до сада небројано пута поновио како никада неће дати „Газиводе".

 

За то време, Александар Вучић је узбунио јавност у Србији, послао протестну ноту генералном секретару НАТО-а и подигао борбену готовост војске и полиције. Међутим, таква ситуација се не дешава први пут и она је заправо реприза веђ виђеног сценарија. Досадашње учестале провокације су производиле исте реакције од стране Србије које су већ постале устаљене. Након дизања борбене готовости и слања протесних нота, српске власти би мирно прешле преко свега, настављајући преговоре са Приштином под окриљем Брисела, који су и довели до немоћне позиције Србије.

Иако су српске власти на челу са Александром Вучићем више пута претиле како ће се повући из бриселских преговора и како ће повући своје представнике текозване „Српске листе" из приштинских сепаратистичких институција, то се није десило

Иако су српске власти на челу са Александром Вучићем више пута претиле како ће се повући из бриселских преговора и како ће повући своје представнике текозване „Српске листе" из приштинских сепаратистичких институција, то се није десило. Сваки пут био председник Србије понављао како је Србија посвећена миру и компромису и како ће наставити преговоре са Приштином, иако Приштина није испунила ништа од онога што је до сада договорено.

У свему томе, најпоражавајућа чињеница је та да пре потписивања Бриселског договора 2013. године „Росу" јединице нису ни једном успеле да упадну на север Косова. Све покушаје да то учине су спречиле српске безбедносне снаге, које је Александар Вучић након потписивања Бриселског договора 2013. године, интегрисао у полицијске снаге независног Косова. Тиме је демонтирана свака могућност да се Срби одбране од албанских провокација и фактички је предата контрола над севером Косова - Приштини. У том смислу, највећу одговорност за омогућавање оваквих авантура Хашима Тачија и његових специјалаца има управо Александар Вучић.

 

Све су шансе да ће Александар Вучић поново прећи преко свих провокација, да ће оставити приштинским властима нову могућност да поново упадну када год то пожеле и да ће помирљиво понављати како је Београд посвећен миру који жели да крунише свеобухватним договором о нормализацији односа са Приштином. Јасно је да никакав мир не може и неће бити постигнут, све док Србија покушава да га „донесе" ван оквира институција државе, Устава Србије и међународног права односно Резолуције 1244.

Чињеница је да председник државе нема овлашћење ни једне институције да води преговоре о решавању косовског проблема. Такође да нема уставна овлашћења да се тиме бави

Чињеница је да председник државе нема овлашћење ни једне институције да води преговоре о решавању косовског проблема. Такође да нема уставна овлашћења да се тиме бави, као и то да су досадашњи договори потписани у Бриселу, противни Уставу Србије и Резолуцији 1244. С друге стране, власти блокирају сваку расправу о Косову у Скупштини Србије и осталим институцијама, како би омогућиле председнику да неовлашћено предузима самосталне кораке, који су до сада дали катастрофалне резултате. Свакако за Србе на Косову и Метохији је најгоре то што је таква политика довела до још већег угрожавања њихове безбедности. Они су сада у позицији не само да стрепе од напада албанских екстремиста већ много више од криминoгених структура из Србије које су ту на територији севера Косова како би контролисале њихово незадовољство, стварале атмосферу страха и спречавале било какву побуну против званичне политике Београда.

 

За Албанце, подизање борбене готовости српске војске и полиције, више није никаква новост. Они унапред знају како ће се још једна таква епизода завршити, немају никакав осећај узнемирености због тога, напротив то им служи за додатно подсмевање Србији.

За Албанце, подизање борбене готовости српске војске и полиције, више није никаква новост. Они унапред знају како ће се још једна таква епизода завршити, немају никакав осећај узнемирености због тога, напротив то им служи за додатно подсмевање Србији

Александар Вучић је на конференцији за штампу коју је одржао увече тога дана након инцидента, поновио више пута понављане речи да је ће Србија морати да настави разговоре, иако није јасно ко и због чега је приморава на такве самоубилачке кораке. Осим тога је поновио да Албанци не желе никакав договор и да до сада нису ништа спровели. Логично питање које се намеће је: како председник без овлашћења у условима који потпуно иду на штету државним и националним интересима земље, прелази преко свих провокација албанске стране, потпуно свестан тога да Албанци не желе договор, упорно инсистира на томе да Србија мора да настави преговоре?

 

Због чега Србија не би морала да призна да су досадашњи кораци довели до још горег заоштравања ситуације, да на такав начин не може да реши косовски проблем у своју корист и да је неопходно да се врати у оквире Устава Србије и Резолуције 1244? Због чега српска власт прихвата ултиматум Запада да косовски проблем мора да се реши у што краћем року, ако зна да тим путем једино може да га реши тако што ће предати Косово и одрећи се сваког права на своју територију?

Све су шансе да ће Александар Вучић наставити са својом неискреном политиком према Русији и да ће му и овај одлазак послужити за маркетинг и још једно манипулисање про-руским бирачким телом, без икаквих конкретних договора

Да ствари буду горе, српске власти и не помињу могућност повратка преговора са Приштином у оквире Устава Србије и међународног права. О томе на недавном заседању УН није говорио ни министар иностраних послова Србије Ивица Дачић, ни премијер Ана Брнабић. Забринутост за ситуацију на Косову и Метохији је изразио руски министар иностраних послова Сергеј Лавров, који је позвао Београд и Приштину да врате преговоре у оквире Резолуције 1244.

С обзиром на то да се најновији инцидент на Косову дешавао у време припрема председника Србије Александра Вучића за посету Москви и састанка са председником Руске Федерације Владимиром Путином, он је у свом обраћању српској јавности рекао да ће тражити подршку од председника Путина по питању Косова и Метохије. У најмању руку Александар Вучић би могао да прихвати сугестију господина Лаврова и затражи повратак преговора о Косову и Метохији у УН. Уколико је забринут за безбедност Срба на Косову и Метохији, могао би руској страни да предложи војну сарадњу уз договор о пружању помоћи у случају напада албанских терориста. У том случају би дизање борбене готовости Војске Србије, имало сасвим другачији смисао.

 

Једина нада остаје у томе што руска страна врло јасно и добро разуме комплетну ситуацију у Србији као и последице које могу да доведу до још веће дестабилизације, уколико српске власти донесу решења на штету Србије и потпишу свеобухватни мировни споразум са Приштином ван оквира Устава Србије и Резолуције 1244, чиме би признале Косово као независну државу

Међутим, све су шансе да ће Александар Вучић наставити са својом неискреном политиком према Русији и да ће му и овај одлазак послужити за маркетинг и још једно манипулисање про-руским бирачким телом, без икаквих конкретних договора. Бојим се да ће у таквој ситуацији Србија бити највећи губитник. Једина нада остаје у томе што руска страна врло јасно и добро разуме комплетну ситуацију у Србији као и последице које могу да доведу до још веће дестабилизације, уколико српске власти донесу решења на штету Србије и потпишу свеобухватни мировни споразум са Приштином ван оквира Устава Србије и Резолуције 1244, чиме би признале Косово као независну државу. Русија је имајући све то у виду у јако незгодном положају, јер без озбиљних намера Србије не може самоиницијативно да је подржава, а долази у опосност да буде изманипулисана од стране оних којима жели да помогне. Српске власти за сада само показују потребу да и Русију убеде у то како је неопходно да предају Косово и ставе тачку на то питање.

У сваком случају, манипулације да Русија подржава предају или поделу Косова морају да се прекину. Недопустиво је да српски народ остане у заблуди по том питању, јер би то негативно утицало на односе Србије и Русије. Уколико Александар Вучић по сваку цену одлучи да иде сам против свих у доношењу историјских одлука, то не сме да уради кријући се иза руске подршке.

(Центар за геостратешке студије)

View article...

Дејан Вук Станковић, политички аналитичар: Mnogi gledaju BiH kroz naočare iz devedesetih

glassrpske.com

Mnogi gledaju BiH kroz naočare iz devedesetih

4 minutes

---

04.10.2018 12:18 | Вељко Зељковић

Несумњиво је да постоји велики интерес одређених западних сила за изборе у Републици Српској, које желе директно да утичу на њихов исход, а све да би била промијењена садашња владајућа гарнитура у Бањалуци.

Сматра то политички аналитичар из Београда Дејан Вук Станковић, истичући да садашње власти у Републици Српској сметају одређеним међународним круговима због политичке непопустљивости.

- Руководство Српске је у протеклом периоду показало реторичке вештине и дипломатске умешности да врло успешно брани интересе српског народа у Републици Српској и БиХ. Нажалост, многи још БиХ гледају кроз наочаре из деведесетих. Дакле, то је још црно-бела слика у којој Срби не изгледају баш најбоље. Ти центри моћи су и данас наклоњенији бошњачкој страни и "некооперативно" руководство Српске им никако не одговара - каже у интервјуу за "Глас Српске" Станковић.

ГЛАС: Када сте споменули одређене центре моћи да ли сте мислили на "британски фактор", који је годинама уназад присутан на овим просторима?

СТАНКОВИЋ: Нису само они умешани. Ту су и делови старе америчке администрације, али не треба заборавити и на Немачку. Када су у питању Британци, реч је углавном о либералним круговима који су се увек понашали освајачки. Велике силе су увек користиле супротстављене нације да би дошле до својих циљева. У БиХ су то Бошњаци, код нас у Србији Албанци. И они када желе покренути неке процесе и остварити своје идеје, играју на ту карту. То је српски усуд са којим ће се увек морати борити.

ГЛАС: Мислите на одржавање "замрзнутог конфликта"?

СТАНКОВИЋ: У овим конфликтима, инсценираним од стране великих сила, нема победника. Стога је неопходно балансирати између Истока и Запада, између интереса великих сила. То није нимало једноставно, поготово када су у питању велике западне силе, јер оне још користе нама супротстављене народе за остваривање својих циљева. Да није тако не би бошњачки захтеви за централизацију БиХ били тако гласни. Проблем српског народа са обе стране Дрине јесте што су наши национални интереси тренутно у супротности са интересима светских сила.

ГЛАС: Да ли се иза свега крију покушаји да се ови простори "угурају у западни безбједносни савез", односно НАТО? 

СТАНКОВИЋ: То јесте нека врста њихових настојања, али не знам колико је она спроводива међу српским народом због негативне хипотеке коју има овај војни савез. С друге стране, НАТО жели да у потпуности контролише ове просторе. Наравно, не треба заборавити поменути ни јак утицај Русије, који неће дозволити неконтролисано ширење овог савеза.

ГЛАС: Да ли је референдум у Македонији шамар за НАТО или ће власти у Скопљу подлећи притисцима из Брисела?

СТАНКОВИЋ: Политика званичног Скопља је доживела пораз, прави фијаско, иако они то не желе признати. Мислим да је овај референдум прави шамар Бриселу, али и македонском премијеру Зорану Заеву, који се сада нашао у необраном грожђу.

Подјела Косова

ГЛАС: Како очекујете да буде ријешено питање Косова и Метохије, али и како коментаришете посљедњи инцидент који се десио на Газиводама?

СТАНКОВИЋ: Такве провокације никоме не иду у прилог. И то звецкање оружјем... То само ствара услове да дође до сукоба између две стране. На тај начин се у воду баца све оно што је у Бриселу договорено.

ГЛАС: Да ли је подјела рјешење?

СТАНКОВИЋ: То је једно од решења, али далеко смо ми од тога.

 

Blamaža Zapada u Makedoniji

dw.com

Blamaža Zapada u Makedoniji | Izbor iz štampe | DW

Deutsche Welle (www.dw.com)

5-7 minutes

---

Slaba izlaznost u Makedoniji je šamar Zapadu i tu spinovi oko rezultata referenduma ne pomažu, piše štampa na nemačkom jeziku. Ljudi na Balkanu umorni su od fraza o „evropskoj perspektivi" i „zajednici vrednosti".

Izlaznost svega 36,9 odsto, a podrška promeni imena 91,5 odsto od toga. Ta dva fakta makedonskog referenduma nemački Frankfurter algemajne cajtung stavlja u kontekst: „Podržavaoci vlasti ukazali su ispravno da je izlaznost de fakto bila prilično viša. Stotine hiljada Makedonaca su se poslednjih godina iselili iz domovine, ali se i dalje vode u biračkim spiskovima. U pojedinim regionima posebno pogođenim emigracijom bila bi potrebna izlaznost od 70 ili više odsto zaista prisutnih glasača kako bi se matematički došlo na 50 odsto."

Premijer Zoran Zaev je to ukalkulisao, nadajući se da uprkos nešto smanjenoj izlaznosti može imati dovoljno argumenata da progura ustavne promene kroz parlament. „Da je prag izlaznosti dostignut ili da je bilo knap, možda bi bilo zamislivo da dovoljno poslanika konzervativno-nacionalističke VMRO-DPMNE, koja u parlamentu u Skoplju ima najveći poslanički klub, zajedno sa vladajućima glasaju za promene ustava. Ali to nikako nije sigurno pošto je izlaznost bila sasvim jasno daleko od potrebne", piše FAZ.

U kratkom komentaru koji je objavio isti list piše da, nakon tako slabe izlaznosti, „političari koji inače neprestano pričaju kako je demokratija posebna vrednost ne treba da pozivaju parlament u Skoplju da uvaži ishod glasanja. Posebno je suludo što se upravo u Grčkoj žale na nacionalizam u regionu jer čitava svađa oko imena ne bi ni postojala bez apsurdnih zahteva Atine. Makedonski poslanici naravno mogu uprkos svemu da zaključe promenu imena, ali to treba da urade svojom voljom. Zapad bi u svakom slučaju trebalo da spremi plan B."

Zoran Zaev i Angela Merkel 8.9. u Skoplju

Reporterka lista Velt iz Skoplja piše da se „euforija može nazvati gubitkom osećaja za realnost" – i tu misli na izjave zapadnih političara o tome kako je referendum tobože bio veliki uspeh. „A pri tome su NATO i EU upravo doživeli veliki poraz koji u svojim saopštenjima ni rečju ne pominju. (…) Niska izlaznost je blamaža za Zapad čiji su najvažniji političari prethodnih sedmica posećivali Makedoniju i promovisali prihvatanje sporazuma", dodaje ugledni berlinski list.

U sličnom tonu piše minhenski Zidojče cajtung. Samo trećina birača je glasala i u tom svetlu „iznenađuju saopštenja iz Skoplja i Brisela. Uprkos svim brojkama pokušavaju ishod da prodaju kao uspeh. Nakon borbe za glasove izbila je svađa o tumačenju rezultata. Pre svega komesar EU Johanes Han opasno istrčava. On poziva političare da prihvate odluku i delaju za dobrobit zemlje bez obzira na partijske podele. A to znači: da prihvate novo ime zemlje."

„Hanova pozicija je razumljiva kada se zna da je zapadna diplomatija mnogo investirala u dogovor Atine i Skplja. Ali to je radila samo u poslednje vreme i upravo tu leži problem. Mnogo godina se nemo posmatrala grčka politika blokade koja je smatrana bilateralnim problemom. Nekim evropskim političarima je grčka kočnica čak bila dobrodošla – nisu baš bili zagrejani za novo proširenje NATO i EU."

Tako nova zapadna ofanziva šarma nije impresionirala građane Makedonije, piše Zidojče. „Umesto toga raste odbojnost prema zvonkoj retorici integracije: evropska perspektiva, zajednica vrednosti, porodica naroda – ko još želi to da sluša u evropskom predsoblju? Uticaj EU nisu uništile ruska ili turska meka moć (posebno ne u Makedoniji koja strahuje od rusofilnih Bugara i Srba). U pitanju je neodlučnost EU – a to pre svega znači neodlučnost njenih članica – koja ne zna šta da radi sa zemljama Zapadnog Balkana."

Ugledni švajcarski Noje cirher cajtung takođe komentariše izjavu Hana da su Makedonci ubedljivo podržali promenu imena: „To naprosto nije tačno. Han izokreće činjenicu da u zemlji očito ne postoji većina za promenu imena koju nameću Grci. To je gorko za EU i NATO koji se mesecima zalažu za sporazum. To pokazuje koliko je u međuvremenu tanak uticaj Brisela na Zapadnom Balkanu. Tu ne pomaže ni omiljeni izgovor da su ruske manipulacije na društvenim mrežama odgovorne za razočaravajući ishod referenduma."

Johanes Han i Zoran Zaev

Drugačiji komentar nalazimo jedino u levičarskom Tagescajtungu iz Berlina koji piše da je „nacionalistička desnica VMRO-DPMNE sve uradila da ljude bukvalno drži daleko od birališta u nedelju. Ta stranka je na rubu ponora. Ako šef vlade i socijalista Zoran Zaev još jednom pobedi, VMRO-DPMNE više nikad ne bi mogla da projektuje sliku večnog neprijatelja Grčke. Opskurno svojatanje Aleksandra Velikog kao junaka slovenskih Makedonaca više nije dovoljno da se podstakne negativno raspoloženje prema duginoj koaliciji Zorana Zaeva koja prevazilazi nacionalne razlike. Večni neprijatelj Grčka više neće biti dovoljan da se dobijaju izbori."

Dalje o Zaevu piše da „nada levice na Balkanu sada mora da pokaže jake živce. Mora da nađe dvotrećinsku većinu u parlamentu. To je moguće samo uz preletače. Ako to ne uspe, biće neophodni novi izbori kako bi se razjasnio odnos snaga. Uprkos svim preprekama: Zoran Zaev i njegov grčki kolega Aleksis Cipras su na putu da pozitivno promene političke koordinate na južnom Balkanu."

priredio Nemanja Rujević

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

 

Bolje podići spomenik Musoliniju nego Brozu

Bolje podići spomenik Musoliniju nego Brozu

Mitropolit Amfilohije je prokomentarisao kao strašnu i nedavnu inicijativu da se u Podgorici podigne spomenik Josipu Brozu Titu.

- Do 1986. godine funkcionisao je Goli otok, šest godina poslije smrti Josipa Broza. Toliko je utjerao strah u kosti. I sada žele da mu podižu spomenik u Podgorici. Mislim da bi ga bolje bilo podići izdajniku Judi Iskariotskom, ili, čak, evo da pomenem i Musoliniju. Mirne duše. Jer, manje je Musolini učinio i ostavio zla u Crnoj Gori od Tita. To je kristalno jasno. Zato, ko hoće da podigne spomenik neka ga podigne Musoliniju, a ne Brozu po čijem su zahtjevu saveznici bombardovali i uništili 80 posto Podgoricu i pobili toliko žena i djece, a stid i sram Njegoševe Crne Gore bio je što je ovaj grad od 1946. godine do nedavno nosio ime tog zlikovca. Pa ti isti su podigli i spomenik vojvodi Mirku Petroviću, značajnoj ličnosti, ali se njegov zločin u Kučima nikako ne može opravdati. Nije mjesto ni njegovom spomeniku, a još manje ovom velikom trovaču i ubici – rekao je mitropolit Amfilohije.

 

https://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Kultura&clanak=665098&datum=2018-09-30