91.222.7.144

Отворено о „разграничењу" - или ниједна обмана не траје довека

Миливоје Михајловић

6-7 minutes

---

Поштовани пријатељу,

Разграничење, корекција граница, размена територија, подела…или како већ ови наши политичари називају тај свој међусобни договор за опстанак на власти, пре свега, није цивилизацијско решење. Став два локална лидера да два народа не могу да живе заједно и да „страхују" да ће сваког тренутка да крену у битку до истребљења, можда би могао да наиђе на разумевање у раном средњем веку. Али, у 21. веку, у Европи, такве идеје су у сукобу са разумом и говоре о цивилизацијском застоју. Народ ће као и увек у прошлости, пре или касније – а од тога зависи и цена коју ће платити, схватити шта политичке елите раде.

Ниједна обмана не траје довека. Ми се са политиком 'дружимо' четири деценије и давно смо научили да не треба слушати шта политичари говоре, већ гледати шта раде. Сведоци смо великих несрећа које су припадници наших народа чинили једни другима. Обојица смо осетили како је бежати из свог дома, са кесом фотографија, били актери избегличких драма и туговали на сахранама пријатеља.

Разговори Срба избеглих са Косова су годинама почињали питањима: „Шта ти је остало доле? Шта си извукао?" „Ја сам извукао – поуке", одговарао сам, у шали, верујући да је тако. Али, сад видим да нисмо извукли поуке.

Двадесет година политичари стављају „љуту траву на љуту рану". Држе народ у психолошком логору где завијају сиренама „ратне опасности". Вешто глуме бес и мржњу, а пословно беспрекорно сарађују и богате се. Једни плаше народ Србима и Русима, други „олујом на Северу" и терористима.. Једни купују авионе у рекламне сврхе, други праве војску да би се сликали… Кад затреба – запуцају, запале неку кућу, запрете „исламском државом", призивају „олују", купују посланике, тргују уценама, осликају воз иконама, хапсе једни друге… Театар апсурда!

Народ је опседнут страхом и нема времена да размишља о томе зашто правимо најгоре, а најскупље путеве на свету, зашто продајемо предузећа у бесцење, зашто послове воде „контроверзни бизнисмени", зашто се лечимо преко Гоогле-а, зашто молимо Бога да нам деца што пре оду у иностранство и убеђујемо их да је носталгија боља од овога што имамо…

Знам да ми Балканци имамо проблем са логиком и да код нас прошлост траје дуже него на другим местима у свету, али ме чуде Европљани. Како они не виде шта се дешава? Шта они подржавају? Стално прете међународним судовима, санкцијама, а заправо одржавају системе корупције, не виде обичног човека… Као да им, нек ми Бог опрости грешне мисли, неко плаћа за то.

Је ли судбина Балкана срозана на то да се подршка сулудим идејама обезбеђује давањем предузећа и аеродрома у бесцење и понижавајућим концесијама за путеве? Није ваљда најважније да се осигура безбедно функционисање „балканске хероинске руте"? Да ли их то за милионске хонораре уче „саветници" који су деценијама палили односе између два народа?

 

Да ли до нормализације може да се дође без критичког преиспитивања Бриселског дијалога? Да ли одговорност сносе преговарачи две стране или део одговорности припада Европској унији? Да ли је једној и другој, па и трећој страни (ЕУ) истински стало до нормализације односа? Да ли је Бриселски процес, који је имао амбицију да буде најозбиљнији мировни процес у Европи након Другог светског рата, претворен у пропагандни инструмент опстанка на власти? Да ли у случају Косова треба и може да се преломи „преко колена"? Ко све има интерес да се косовско питање реши? А чији је интерес да се овај проблем не решава? Да ли флоскула „сачекајмо боља времена" заправо значи „сачекајмо тренутак кад ћемо ми бити јачи", па да онда решавамо? Или је то само изговор за неспособност и неспретност? Вреди ли „европска перспектива" за Србе, а да је не буде за Албанце? Уверен сам да већина људи зна одговоре на ова питања.

Заиста, не верујем да ико може да поверује да би разграничење, подела или корекција граница занавек одвојила Србе од Албанца и отклонила све етничке проблеме. Ако је одлазећој бриселској администрацији неопходан резултат, бесмислено је да га остварују погрешним решавањем компликованих односа наша два народа.

Бриселски дијалог је од почетка у кризи. Сада је клинички мртав. Мора да се ресетује, да све три стране – Албанци, Срби и ЕУ (или како ми волимо да кажемо – међународна заједница, шта год то значило) покрену искрен дијалог. Знам да је потребно осигурати демократски приступ, обезбедити да то буде дијалог два друштва (а не два човека) и два парламента (а не два политичара). Да то буде дијалог о опстанку два народа (а не о опстанку две власти) и да за посреднике у дијалогу циљ буде мир, а не само пројекат који доноси публицитет, нову функцију и новац. И знам да би први корак требало да буде да се грађанима који живе на Косову обезбеди потпуна слобода кретања.

Бриселски дијалог је пропао због тога што је понизио људе који живе на Косову, што се претворио у медијски хепенинг и изгубио везе са реалношћу. Невероватно, али после сваке рунде разговора одржаване су прес – конференције које су имале за циљ не да открију, већ да сакрију договоре, ако је уопште и било договора. Дакле, верујем да би Твој предлог о тајм-ауту у Бриселском процесу био користан ако би се све три стране договориле да више не импровизују, да поштено разговарају да би дошли до праведног решења. Да престану да хушкају народ на „оне друге". И да, за почетак, покажу да стварно имају капацитет, тако што ће, рецимо, пронаћи убице Оливера Ивановића.

БИОГРАФИЈА

Миливоје Михајловић, рођен је 1958. године у Приштини. Дипломирао је југословенску књижевност. Новинарством се професионално бави од 1983. године. О догађајима на Косову извештавао је за приштинско „Јединство", Танјуг, Радио-телевизију Београд, ББЦ, АПТН, Агенцију Франс Пресс, ЦБС… Био је главни уредник Радио Приштине, оснивач Медиа центра, уредник информативног програма YУ-инфо телевизије, директор Центра за информисање и маркетинг Привредне коморе Србије, директор Канцеларије за сарадњу са медијима Владе Србије, директор Радио Београда…

(КоССев)

 

nspm.rs

Слободан Антонић: Шта ће Приштини војска кад има Бондстил?

5-6 minutes

---

Видим да је колега Љепаја у свом одговору критичан према идеји Вучића и Тачија – о којој сам писао прошли пут – да Србија у замену за Север Косова фактички призна „Републику Косово" тако што би одобровољила Русе да не ставе вето на аплицирање Приштине за пријем у УН.

Оно што ми се чини као, можда, не баш најбоља обавештеност, међутим, јесте уверење мог саговорника да „коалиција Москва-Анкара", као „кумче нашег двојца", има амбицију „да поново прекраја Балкан", пошто је „јасно да границе на Балкану Русији и Турској нису по вољи".

За Анкару не знам, али за Москву сам уверен да изричито одбија горенаведени пакет. Она зна да би редослед збивања након споразума Вучић-Тачи био:

1. Косово улази у НАТО (самостално или као део Албаније);
2. отвара се криза у „Прешевској долини";
3. једини начин да се Србија заштити јесте да и она уђе у НАТО;
4. после пада Србије, слама се отпор и Републике Српске, па на крају и БиХ постаје члан НАТО – тиме Русија бива протерана са целог тзв. Западног Балкана.

Као и у шаху, погрешан потез доводи до брзог мата у четири потеза.

Отуда је Путин, приликом последњег сусрета са Вучићем, како тврди московски Комерсант, одбио Вучићево убеђивање да, уколико се Београд и Приштина договоре о „разграничењу", Москва одустане од вета на улазак Косова у УН.

И сада, пошто Београд, тако, тешко да може да испоручи столицу у УН за Приштину, споразум Тачи-Вучић изгледа ми даље је него икада.

Дакле, уважени колега, у овој нашој дебати вероватно је мање важно да ли се ми с нечим слажемо или не, него је питање шта ми знамо да се дешава и шта можемо да претпоставимо да ће се десити.

У том смислу, остаје моје питање – да ли се у Приштини процењује да се споразум Тачи-Вучић заглавио? Да ли је процена да су наша двојица „председника" даље од Нобела за мир него што им се то само пре пар месеци чинило? Да ли је, заправо, читава ствар пропала?

Шо се тиче Вашег питања „да ли се Србија наоружава да очува мир или се спрема за нови (Балкански) рат", рекао бих да се то питање још више поставља за „Републику Косово".

Није ми јасно шта ће „РК" уопште војска ако Косово чува НАТО, и ако се код Урошевца налази једна од највећих војних база САД у свету?

Очигледно, прављење „војске РК" тешко да има везе са заштитом територије РК од „спољњег непријатеља". Чему онда нова војска? Да није случајно како би била употребљена против „унутрашњег непријатеља"? И нису ли главни „унутрашњи непријтељ" косметски Срби, пре свега они на Северу Косова?

Надаље, волео бих да колега Љепаја прокоментарише и налазе једног истраживања, спроведеног у Албанији и Србији, а које су платили Норвежани.

Да нагласим да је истраживање рађено баш у Албанији, дакле не међу Албанцима на Косову, и да га је тамо спровела албанска агенција, а у Србији је сондажу урадила српска агенција.

По том истраживању, 64 одсто Срба има негативан став према Албанцима, док је код 59 одсто Албанаца изнађен такав став према Србима. Иако Албанци, дакле, нешто мање не воле Србе него што је то обратно, Албанци као главног непријатеља од народа из окружења истичу управо Србе – њих чак 68 одсто, док Срби свој страх деле између бојазни од Хрвата (45 одсто) и од Албанаца (33 одсто).

Као „агресивне" Србе описује чак 57 одсто Албанаца, док исто мишљење о Албанцима има 51 одсто Срба.

Морам да признам да ме је зачудио податак да Албанци из Албаније нас Србе виде као „агресивне". Шта ми, уопште, имамо с њима? Они су можда неког од нас видели у Саранди, где Срби почињу да летују због повољних цена, али становника Албаније који су срели неког из Србије заиста је мало.

Одакле онда предрасуда о Србима као „агресивним"? Ово ми је било необично имајући у виду раширени осећај данас у Србији да смо ми већ стар и уморан народ, који се млако бори за своје интересе. Кад гледам београдске, нишке, новосадске или крушевачке девојке и младиће – а као професор мислим да препознајем шта воле и како размишљају – не могу а да се не зачудим опису данашњих Срба као „агресивних".

Могао бих разумети да су Албанци са Косова, поготово они који памте оружане сукобе 1998-1999, мишљења да су Срби „агресивни". Али, Албанци из Албаније? Зар је етничка пропаганда толико јака? – питам се. Зар се толико слабо познајемо?

А можда и није тако лоше да између нас постоји равнотежа страха. Јер, ако једна страна процени да је друга слаба и страшљива – неће ли уследити још једна спирала насиља?

И тако опет долазимо на питање нове војске на Балкану и на недоумицу – а против кога? Против „агресивниих" Срба?

(Слободан Антонић – КосСев)

 

rtrs.tv

Вјештачка представа о рату у БиХ може да буде исправљена

RTRS, Radio Тelevizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of Srpska

5-7 minutes

---

Владислав Јовановић (Фото: atvbl.com)

Јовановић је навео да је једна од идеја, коју је својевремено изнио предсједник Републике Српске и новоизабрани српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик, сазивање међународног скупа експерата, на коме би се објективно сагледали догађаји 90-тих година у БиХ.

"Нешто слично је већ урађено у вези са ратом у Вијетнаму, када је формиран такозвани Раселов суд са циљем да се утврди објективна истина. Он је имао само морално дејство на ширу свјетску јавност, није бог зна како утицао, али је на неки начин натјерао Америку да убрза крај том рату", рекао је Јовановић за Спутњик.

Он истиче да би међународна експертска конференција могла евентуално да одигра улогу тог Раселовог суда и "мало разводни цементирану представу да су Срби једини кривци, јер у једном грађанском рату не може бити невиних".

"То што су хтјели да створе слику о жртвама и једином кривцу и по логици и по чињеницама историјским, не може да се одбрани", рекао је Јовановић.

Након што је извјештај о српским жртвама у рејону Сребренице, који је 1993. сачињен и достављен Американцима, а потом нестао и тек недавно лоциран у згради на Ист риверу, каже Јовановић, УН би морале да ту информацију објаве у својим редовним службеним списима, па да она затим циркулише по свијету.

"Затим би Србија требало да представи истину о југословенској кризи, супротстављајући је оној истини коју је Запад наметнуо", рекао је Јовановић.

Он наводи да је предложио да се права оцјена грађанског рата у БиХ повеже и са чињеницом да Срби у БиХ и Србија уопште нису ни хтјели рат, јер су пристали на кантонално уређену независну БиХ, али да на то није пристао Алија Изетбеговић и Америка.

"Некоме је значи одговарало да се питање независности БиХ ријеши другим путем, не мирним него ратним, и из тог рата су изашле разне несреће, укључујући и Сребреницу, Подриње. Та права истина би могла да исправи вејштачку представу о рату у БиХ, а кроз то и да умањи значаја и тежина оног што су они извели укључујући и пресуду Хашког трибунала о наводном геноциду", рекао је Јовановић.

Он је изразио увјерење да тадашњи амбасадор СР Југославије при УН добио налог да извјештај о српским жртвама у рејону Сребренице преда генералном секретаријату УН са молбом да се дистрибуира члановима Савјета безбједности.

"То је редован поступак у таквим ситуацијама, поготову када се ради о значајним документима. Како сам обавијештен, тај извјештај је послат, али је дријемао у фиокама скоро двије године да би био објављен негде крајем 1995. када је Дејтонски споразум био при крају. То је метод који су побједници у Хладном рату увелико практиковали када су се односили према српском фактору уопште и према Србији од почетка југословенске кризе, а нарочито током сукоба у Хрватској и БиХ", навео је Јовановић.

Он је оцијенио да је "ријеч о методу селекције информација и саботаже, који су колонијалистичке силе развиле за покорене народе".

Бивши амбасадор Србије при Унеску Дарко Танасковић истиче да је извјештај направио социолог Миливоје Иванишевић и да га је 1993. године однио у ЦИА.

Танасковић је објаснио да је Иванишевић прикупио податке о српским жртвама, превасходно цивилним, у рејону средњег Подриња, идентификујући прецизно радом на терену и жртве и починиоце".

"С обзиром на то, да су вијести о злочинима над Србима систематски прикриване, сматрали смо да би било веома корисно да се такав документ појави негдје, превасходно на Западу", навео је Танасковић.

Истиче да је помогла позната новинарка Нора Белов, која је у настојању да Запад стекне праву слику о збивањима у БиХ, обезбиједила да документ буде преведен на енглески, те да он у својству специјалног изасланика тадашњег предсједника СРЈ Добрице Ћосића оде у Вашингтон да га предочи Американцима.

Он се присјећа да је у Стејт департменту имао врло непријатан разговор са будућим амбасадором САД у Хрватској Питером Галбрајтом, а одбила је да га прими Ен Волкер, савјетница тадашњег предсједника САД Била Клинтона.

Танасковић додаје да се Белова тада пожалила на једном пријем тадашњем шефу ЦИА Џејмсу Вулзију, па је добио прилику да у сједишту ЦИА представи тај извјештај.

"У Ленглију су ме примила двојица службеника, који су рекли да је то најбоље урађен извјештај о цивилним жртвама са простора бивше Југославије, али су додали свој политички коментар - Ви вјероватно немате илузије да ово може промијенити слику, јер карте су подијељене, ваше карте су без адута у овом тренутку. Међутим, ако желите, ви то оставите код нас, па једнога дана - ко зна за шта се ово може употребити", рекао је Танасковић.

Упитан може ли документ који је у међувремену пронађен бити искоришћен у наставку суђења ратном команданту муслиманских снага у Сребреници Насеру Орићу, Танасковић је рекао да се ту мало шта може очекивати, уколико се не донесе политичка одлука да би требало да буде осуђен и неко од тамошњих муслимана.

"На Косову и Метохији имамо еклатантне примјере људи над којима висе оптужбе за страшне злочине, а они се данас третирају као политичари од угледа. Нема документа који би нешто промијенио, али је свакако добро да се та грађа пронађе на моралном плану, а можда и политичком, ако се околности промијене - а оне се у свијету мијењају", констатовао је Танасковић.

Он је оцијенио да будући да постоје реалне шансе да неком од косовских Албанаца буде суђено за злочине, то могло да има посредан утицај на јачање свијести о томе да је велика лаж прекрила и рат у БиХ.

 

rs.sputniknews.com

Како су Американци сакрили документа о злочинима над Србима (видео)

Sputnik

6-7 minutes

---

Зацементирану представу да су Срби једини кривци у грађанском рату у Босни и Херцеговини могло би да разбије формирање нечег сличног Расeловом суду који се бавио ратом у Вијетнаму, оцењује бивши шеф дипломатије СРЈ Владислав Јовановић, поводом чињенице да су документи који су помињали српске жртве волшебно нестајали.

https://youtu.be/bACv8QkNW1c

Извештај о српским жртвама у рејону Сребренице, који је 1993. сачињен и достављен Американцима, један је од оних који је вешто затурен по фиокама УН и тек је недавно лоциран. Тако се у то време радило са свим документима који су могли да колико-толико објективно прикажу рат у Босни и Херцеговини, каже бивши амбасадор Србије при Унеску Дарко Танасковић.

Извештај је направио социолог Миливоје Бата Иванишевић а те 1993. Танасковић га однео у ЦИА. Иванишевић је, објашњава амбасадор, прикупио податке о српским жртвама, превасходно цивилним, у рејону средњег Подриња, идентификујући прецизно радом на терену и жртве и починиоце.

„С обзиром да су вести о злочинима над Србима систематски прикриване, сматрали смо да би било веома корисно да се такав документ појави негде, превасходно на Западу", каже Танасковић у емисији „Спутњик интервју".

Помогла је позната новинарка Нора Белов, која је у настојању да Запад стекне праву слику o збивањима у БиХ, обезбедила да документ буде преведен на енглески а да Танасковић у својству специјалног изасланика тадашњег председника СРЈ Добрице Ћосића оде у Вашингтон да га предочи Американцима. 

Танасковић се присећа како је у Стејт департменту имао врло непријатан разговор са будућим амбасадором САД у Хрватској Питером Галбрајтом, али је одбила да га прими саветница председника Била Клинтона Ен Волкер. Нора Белов се тада пожалила на једном пријем тадашњем шефу ЦИА Џејмсу Вулзију, па је Танасковић добио прилику да у седишту ЦИА представи тај извештај.

„У Ленглију су ме примила двојица службеника, који су рекли да је то најбоље урађен извештај о цивилним жртвама са простора бивше Југославије али су додали свој политички коментар: ви вероватно немате илузије да ово може променити слику јер карте су подељене, ваше карте су без адута у овом тренутку. Међутим, ако желите, ви то оставите код нас па једнога дана — ко зна за шта се ово може употребити", прича Танасковић.

 

© AFP 2018 / DIMITAR DILKOFF

Бивши шеф дипломатије СРЈ Владислав Јовановић сигуран је да је тадашњи амбасадор наше земље при УН добио налог да тај текст преда Генералном секретаријату УН с молбом да се дистрибуира члановима Савета безбедности.

„То је редован поступак у таквим ситуацијама, поготову кад се ради о значајним документима. Како сам обавештен, тај извештај је послат али је дремао у фиокама скоро две године да би био објављен негде крајем 1995. када је Дејтонски споразум био при крају. То је метод који су победници у Хладном рату увелико практиковали када су се односили према српском фактору уопште и према Србији од почетка југословенске кризе а нарочито током сукоба у Хрватској и БиХ", образлаже Јовановић, додајући да је реч о методу селекције информација и саботаже, који су колонијалистичке силе развиле за покорене народе.

Упитан може ли документ који је у међувремену пронађен бити искоришћен у наставку суђења ратном команданту муслиманских снага у Сребреници Насеру Орићу, Танасковић каже да се ту мало шта може очекивати, уколико се не донесе политичка одлука да би требало да буде осуђен и неко од тамошњих муслимана.

„На Косову и Метохији имамо еклатантне примере људи над којима висе оптужбе за  страшне злочине, а они се данас третирају као политичари од угледа. Нема документа који би нешто променио, али је свакако добро да се та грађа пронађе на моралном плану, а можда и политичком, ако се околности  промене — а оне се у свету мењају", констатује амбасадор.

На питање шта даље, сада кад је документ лоциран у згради на Ист риверу, Владислав Јовановић каже да би прво УН морале да ту информацију објаве у својим редовним службеним списима, па да она затим циркулише по свету. Затим би Србија требало да представи истину о југословенској кризи, супротстављајући је оној истини коју је Запад наметнуо. 

Једна од идеја, коју је својевремено изнео Милорад Додик, председник Републике Српске и победник у трци за српског члана Председништва БиХ, јесте сазивање међународног скупа експерата, на ком би се објективно сагледали догађаји '90-их година у БиХ. Јовановић подсећа да је нешто слично већ урађено у вези с ратом у Вијетнаму, када је формиран тзв. Раселов суд, с циљем да се утврди објективна истина.

„Он је имао само морално дејство на ширу светску јавност, није бог зна како утицао, али је на неки начин натерао Америку да убрза крај том рату. Та међународна експертска конференција би могла евентуално да одигра улогу тог Раселовог суда, да мало разводни ту цементирану представу да смо ми једини кривци јер у једном грађанском рату не може бити невиних. То што су хтели да створе слику о жртвама и једином кривцу и по логици и по чињеницама историјским, не може да се одбрани", уверен је Јовановић. 

 

© Sputnik / Дејан Симић

Он предлаже да се права оцена тог грађанског рата повеже и са чињеницом да Срби у БиХ и Србија уопште нису ни хтели рат, јер су пристали на кантонално уређену независну БиХ, али, подсећа, није пристао лидер Бошњака Алија Изетбеговић и није пристала Америка.

„Некоме је значи одговарало да се питање независности БиХ реши другим путем, не мирним него ратним, и из тог рата су изашле разне несреће, укључујући и Сребреницу, Подриње. Та права истина би могла да исправи вештачку представу о рату у БиХ, а кроз то и да умањи значаја и тежина оног што су они извели укључујући и пресуду Хашког трибунала о наводном геноциду.

Према оцени Дарка Танасковића, будући да постоје реалне шансе да неком од косовских Албанаца буде суђено за злочине на КиМ, то би могло да има посредан утицај на јачање свести о томе да је велика лаж прекрила и рат у БиХ.

 

pcnen.com

Srbija i NATO: Saradljiva neutralnost

Objavio/la PCNEN

8-10 minutes

---

Drugi pišu 17. Oct. 2018. | 08:46

Piše: Anja Ilić

Juče su u nekoliko gradova u Srbiji – Mladenovcu, Sopotu, Aranđelovcu – počele civilne vežbe pod nazivom „Srbija 2018". To su do sada najveće vežbe koje organizuje Evroatlantski koordinacioni centar za vanredne situacije NATO-a (EADRCC), u saradnji sa Sektorom za vanredne situacije MUP-a Srbije. Zvanični cilj ovih vežbi je da se pripadnici civilnih službi iz 38 zemalja sveta obuče u saniranju posledica vanrednih situacija.

Malo „nezvaničniji" cilj je da se svetu, a naročito balkanskom regionu, pokaže da NATO, u pauzama bacanja bombi u „humanitarne" svrhe, može da pruži naprednu logistiku za nošenje sa prirodnim katastrofama. Vlada Srbije je, sa svoje strane, svesna da bombardovanje baš i nije otkravilo srca stanovništva za ulazak u NATO – naprotiv; ona šalje poruku nadmoćnom zapadnom bloku da mu, iako nije članica, stoji na usluzi, i da će kad-tad, milom ili silom, privoleti narod da pređe preko prošlosti i prigrli budućnost u prestižnom severnoatlantskom klubu.

Da NATO ne uživa naročitu popularnost u Srbiji jasno je ne samo Aleksandru Vučiću, nego i Alijansi. Naročito nakon poražavajućeg ishoda referenduma u Makedoniji održanog 30. septembra, nije naodmet da Zapad malo popravi sliku o sebi na Balkanu. Tako je i generalni sekretar NATO-a, Jens Stoltenberg, 6. oktobra došao u zvaničnu trodnevnu posetu Beogradu. Ko bi mogao bolje da prenese žal zbog bombardovanja, te značaj uloge NATO-a u civilnim operacijama od generalnog sekretara Alijanse koji je prvi sladoled pojeo na zidinama Kalemegdana i kao dete pevao pesmicu „Ringe, ringe raja"?

Samo nekoliko dana pre tople ljudske posete Beogradu, Stoltenberg je na konferenciji za novinare održanoj u Briselu bio daleko oštrijeg jezika, osvrćući se na referendum u Makedoniji. Tada je potvrdio ono što je bilo uveliko jasno već iz samog referendumskog pitanja – jedini cilj „istorijskog" sporazuma između Zorana Zaeva i Aleksisa Ciprasa, premijera Makedonije i Grčke, jeste da se i Makedonija što pre priključi evroatlantskom bloku koji se neumorno širi na istok. Ovo je uoči referenduma rekao i sam makedonski premijer, potcrtavajući da Makedonija ne menja ime jer to želi, već jer to budućnost u EU i NATO-u nalaže.

Kada se pokazalo da za više od 60% biračkog tela u Makedoniji višestruka uveravanja u svetlu zapadnu budućnost nisu bila dovoljna da se prenebregne manipulativni karakter referendumskog pitanja, Stoltenbergu je preostalo samo jedno: da ogoli manipulativnost NATO-a, EU i njihovih saveznika iz redova balkanskih vladajućih klasa. U tačerijanskom stilu, generalni sekretar NATO-a poručio je da za članstvo Makedonije u Alijansi „ne postoji [druga] alternativa" do da se u potpunosti prihvati Prespanski sporazum – kao i da je sada na makedonskim „demokratskim institucijama" da odluče o budućem putu za Makedoniju. Na kraju krajeva, narodna volja iskazana je samo na konsultativnom, a ne na obavezujućem referendumu.

Stoltenberg je iskoristio priliku kako u Briselu, tako i u Beogradu da predstavi NATO kao „porodični krug" sigurnosti i prosperiteta. I njemu i Vučiću bila su puna usta hvale za civilne vežbe – začudo, vrlo slabo propraćene u domaćim medijima – kao divnu priliku da se učvrste prijateljski odnosi između Srbije i NATO-a. Gde će NATO bolje pokazati svoje humano lice nego u, Stoltenbergovim rečima, „regionu izloženom prirodnim katastrofama"? Ironije li, šumski požari u Grčkoj ovog leta odneli su, prema poslednjim procenama, 99 života – iako je po nizu pokazatelja Grčka „vodeća" zemlja u balkanskom regionu, i članica NATO-ovog „porodičnog kruga" praktično od njegovog osnivanja.

Još je ironičnije što je upravo ovaj „odbrambeni" vojni savez, nastao tokom Hladnog rata kao zapadni štit od „komunističke pretnje", opravdao svoje postojanje nakon 1991. godine sejanjem humanitarnih katastrofa u navodnom civilnom interesu. Stoltenberg nije propustio da, u svom lamentu nad 1999. godinom, ipak primeti da su namere NATO-a bile čiste – zaštita civilnog stanovništva od Miloševićevog režima. Isto opravdanje čuli smo i sredinom aprila ove godine, kada su SAD, Britanija i Francuska – neke od vodećih članica NATO-a – bombardovale Siriju pod parolom zaštite njenog civilnog stanovništva od režima Bašara el Asada. Većina preostalih članica NATO-a podržala je ovu odluku, donetu mimo međunarodnog prava. Nemačka je čak početkom septembra izjavila da bi se pridružila vojnom savezu triju zemalja ako se ponovo ukaže potreba za bombardovanjem Sirije.

Vojni savez je, doduše, već uveliko tu – sa 29 zemalja-članica i 21 zemljom koja je uključena u program „Partnerstvo za mir", a među kojima je od decembra 2006. godine i Srbija. NATO se, međutim, neće zaustaviti na tome: cilj mu je da se proširi dalje na istok, i da se dublje ukoreni tamo gde je već pustio korenje – uključujući Balkan. U svojoj ekspanziji na račun starog i relativno slabijeg neprijatelja, Rusije, NATO neće prezati od izazivanja humanitarnih kriza i ratova, kao što je učinio u slučaju Ukrajine 2014. godine.

Iako generalni sekretar NATO-a tvrdi da Brisel nije taj koji može da rešava probleme balkanskog regiona, već je to na samim stanovnicima regiona, višedecenijska praksa NATO-a osporava iskrenost ove tvrdnje. Od bombardovanja 1999. godine, preko uspostavljanja protektorskih režima u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, sve do skorašnjeg makedonskog referenduma, potvrđuje se patronski odnos koji institucije zapadnog imperijalizma održavaju spram balkanskih zemalja i naroda. Vladajuće klase na Balkanu, istovremeno, služe imperijalističkim interesima, a ne interesima stanovništva balkanskih zemalja. Makedonski premijer je, potpisujući Prespanski sporazum, pristao na nepovoljan kompromis sa interesima grčkog nacionalizma i zapadnog imperijalizma, predstavljajući ga kao rešenje višedecenijskog etničkog konflikta i garant novog civilizacijskog uspona Makedonije. Sadašnji predsednik Srbije već godinama zahvaljuje snagama KFOR-a kao čuvarima mira na Kosovu, iako samo prisustvo KFOR-a svedoči o perspektivi koju NATO i „domaće" vladajuće klase očigledno dele: neko mora da „divlje" balkanske narode drži na lancu.

Mi, s druge strane, iskreno verujemo da samo solidarnost balkanskih naroda može da izgradi mir na Balkanu. Okviri Evropske unije ili NATO-a samo će suziti našu mogućnost da tu solidarnost gradimo odozdo, zajedno se suprotstavljajući odlukama koje bi za nas krojile velike sile; rešenje, samim tim, ne leži ni u okretanju Rusiji, koja u Srbiji vidi jedno od poslednjih uporišta protiv daljeg širenja NATO-a na istok. Iako Vučić insistira na vojnoj neutralnosti Srbije, a NATO navodno poštuje njenu suverenu državnu volju, činjenica je da Srbija poslednjih nekoliko godina učestvuje u daleko više vojnih vežbi sa NATO-om nego sa Rusijom. O prvim takvim vežbama na teritoriji Srbije, pod nazivom „Regex 18", domaći mediji pisali su još manje nego o civilnim vežbama koje su u toku.

„Saradljiva neutralnost" Srbije, međutim, nije ništa drugo do krhko balansiranje u udovoljavanju interesima i Zapada i Rusije – pri čemu se interes NATO-a, kao objektivno snažnije ali i omraženije sile, servisira suptilnije ali postojanije. Posledice te saradljive neutralnosti slamaće se preko leđa onih čije „civilne interese" imperijalistički blokovi navodno štite – običnog stanovništva koje se zasipa bombama da bi se porazili vladajući režimi, čija se životna primanja režu da bi se punio vojni budžet, stanovništva koje strada u prirodnim nepogodama jer se zarad interesa elita štedelo na javnim servisima, i koje se iznova ubeđuje da mu je potreban „neko iznad" i „neko spolja" da bi živelo u miru.

Balkanskim narodima nisu potrebni ni Evropska unija, ni NATO ili Rusija, ni političke vođe koje su „spremne na žrtve" samo u onom smislu u kom gaze po interesima običnog stanovništva. Potrebna nam je solidarnost u zajedničkoj borbi protiv snaga koje seju razdor, bedu i smrt širom Balkana i sveta. Samo na temeljima te solidarnosti možemo da gradimo istinski mir, jednakost i slobodu. Stoltenbergu, Vučiću i njihovim saveznicima poručujemo samo jedno: napolje sa Balkana!

Marks21info

 

kossev.info

"Vučić majstor manipulacije", "Tačijeva poseta Gazivodama dogovorena", "Putin rekao 'njet' tim vašim igrama"

KoSSev -

6-8 minutes

---

Foto: Sporazum, screen shot, Youtube

„Vučić je majstor manipulacije, nemojte mu verovati, to da je njegova politika doživele poraz i da on to tako prizna – biće da je to nova igra," komentar je predsednika Upravnog odbora Foruma za međuetničke odnose u Beogradu Dušana Janjića, na Vučićevu nedavnu izjavu da je „njegova politika o Kosovu doživela poraz". Vučić je i prvi predsednik Srbije koji se posvađao sa SPC povodom Kosova. Janjić je tokom gostovanja u emisiju „Sporazum" govorio i o Vučićevom odlasku u Moskvu, Tačijevoj poseti Gazivodama. O ovim, kao i o drugim aktuelnim pitanjima u vezi sa dijalogom Beograda i Prištine, svoje stavove izneo je i politički analitičar iz Prištine i nekadašnji savetnik bivše predsednice Kosova, Ramuš Tahiri.

Vučić je majstor manipulacije, nemojte mu verovati

Govoreći o izjavi predsednika Vučića da je njegova politika o Kosovu doživela poraz Janjić navodi:

„Vučić je majstor manipulacije, nemojte mu verovati, to da je njegova politika doživele poraz i da on to tako prizna – biće da je to nova igra. Odmah je iskorišćeno da se za krivce proglase Rada Trajković, Sonja Biserko, Sava Janjić, Srbi sa Kosova koji ga ne slušaju i koji nisu u Srpskoj listi, Pravoslavna crkva, i naravno Jeremić, Đilas i ostali."

---

Vučić prvi predsednik Srbije koji se posvađao sa SPC povodom Kosova

Ne postoji predsednik Srbije koji se posvađao sa crkvom povodom Kosova, on je prvi i to stvarno se posvađao.

---

Tahiri: Kada je reč o razgraničenju – ne razumem predsednika Vučića, dok sa druge strane, razumem Tačijevo zalaganje.

„Bez obzira što izgleda da se deli Kosovo, gubi se Ahtisarijev plan, ide deo Srba, i gubi se to da manjine utiču na izmenu Ustava. Kosovo postaje pravna država i ne deli se suverenitet na Albance i manjine."

---

Janjić: „Ljudi, hajde da se ne lažemo. Vučić mene plaši da će Albanci živeti u Vranju – ma nemoj. Pa živeće Avganistanci i Pakistanci. Naši mladi idu, naravno, traže bolji život, i ko će ovde da dođe, sad neće ni Avganistanci."

Posrednička uloga Mogerinijeve završena

„Postavlja se pitanje, gde se u ovom trenutku dijalog nalazi. Ako je suditi po incidentima, rekli bi 'pred rat', a u suštini oni su već porazgovarali o svim detaljima novog formata, tako da u svakom momentu, kada to procene sami, ili njihovi mentori, mogu da se vrate za pregovački sto," kaže Janjić, naglašavajući da do toga neće doći pre proleća.

Janjić procenjuje da su Vučić i Tači u jednom momentu bili motivisani da postignu neki sporazum, ali su shvatili da je to samo promocija Mogerinijeve.

„Lično mislim da je posrednička uloga Federike Mogerini završena, a da obe strane igraju na kartu protoka vremena i čekaju da prođu razgovori o Bregzitu i evropski izbori," rekao je Janjić.

Tačijeva poseta Gazivodama dogovorena, Vučić i Tači u dobrim odnosima, Putin rekao „Njet"

„Mislim da je, ipak, situacija u neku ruku bila dogovorena, KFOR je bio tokom celog procesa u toku, i nadgledao je situaciju," reči su nekadašnjeg savetnika bivše predsednice Kosova i političkog analitičara Ramuš Tahirija koji je komentarisao nedavnu posetu predsednika Tačija jezeru Gazivode. 

„Mislim da je predsednik Tači koristio taj dan i za svoje potrebe zbog toga što je dao izjavu da je Kosovo celovita teritorija i da on može u bilo koje vreme posetiti bilo koji kraj i da Sever Kosova nije ništa posebno, pa da mu je potrebna dozvola," dodao je on.

Izgleda neka moda da se posećuje Sever i prave selfiji

On kaže da nije bilo potrebno da se (Vučić i Tači) „prepucavaju" zbog toga što, kako kaže, „viđaju se u Briselu i u dobrim su odnosima, i ako kažu da jedan drugog „ne podnose".

Pa zato i predlaže da bi najbolje bilo kada bi oba predsednika (Vučić i Tači) posetili taj kraj zajedno – „ako već rade i teže ka istom cilju i rešenju problema".

A o odlasku gradonačelnika Mitrovice na jezero Gazivode, koji je usledio nakon Tačijevog, Tahiri kaže „izgleda da je postala neka moda da se poseti Sever i da se pravi selfi".

Dušan Janjić je, govoreći o nedavnim posetama Srpskog i kosovskog predsednika Severu Kosova naveo da Vučić nije mogao da dođe bez dogovora sa Tačijem, da je bilo potrebno „obeležiti teritoriju", reći nema podele teritorije, kao i da to uopšte ne znači da podele neće biti.

Janjić je podsetio da je reakcija na Tačijevu posetu ovom jezeru od strane Srbije bila – podizanje borbene gotovosti, navodeći da je sa tim argumentom Vučić otišao u Moskvu.

„Međutim, tačno je ono što je rekao Komersant, možda je bilo grubo, ali, u suštini, Putin je rekao 'njet tim vašim igrama'," ocenio je Janjić.

Tači predvodi Kosovo, pitanje granica se ne može izbeći

Tahiri ne očekuje 'personalne' promene u sastavu kosovske delegacije u nastavku Briselskog dijaloga, i pored inicijativa Vlade i Skupštine, i dodaje da će Tači voditi političke razgovore do postizanja sveobuhvatnog sporazuma, kao da ni skupština ne može da mu uzme to Ustavom zagarantovano pravo.

U postizanju sveobuhtanog sporazuma pitanje granica se neće moći izbeći, ocenjuje Tahiri.

„Nema potpune suverenosti ni za Kosovo, ni za Srbiju. Treba naći rešenje koje je dobro i za narod i za države u duhu evropske zajednice i međunarodnih konvencija," kaže Tahiri.

„Rat između Srbije i Kosova, etnički incidenti

Komentarišući izjavu predsednika Evropske komisije Žan Klod Junkera da su na zapadnom Balkanu mogući novi sukobi ukoliko region izgubi evropsku perspektivu, Ramuš Tahiri navodi da se to ne može desiti, „niti je takav rat uopšte moguć, bez obzira na tenzije, iz prostog razloga što je na Kosovu prisutan KFOR, odnosno NATO".

S druge strane, Dušan Janjić smatra da Junkerova izjava treba da se shvati veoma ozbiljno, i navodi da, iako u ovom momentu ne postoji opasnost od međudržavnih sukoba, postoji od međuetničkih tenzija.

„Sa ovakvim igrama i šetnjama, stvara se atmosfera u kojoj je moguće da se stotinak ili čak desetak ekstremista naoruža bombama ili naprave barikade i tako se valja lanac."

U tom smislu, najodgovorniji političari treba da prave atmosferu za dogovor, a ne sukobe i raskol, naglasio je Dušan Janjić.

Comments

comments

 

---

Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

Revizija istorije kao državna ideologija

dw.com

Revizija istorije kao državna ideologija | Izbor iz štampe | DW

Deutsche Welle (www.dw.com)

5-6 minutes

---

Bitka za interpretaciju prošlosti u bivšoj Jugoslaviji skreće pažnju sa razočaravajuće sadašnjosti, piše istoričarka Mari-Žanin Čalić za Noje cirher cajtung. Konstatuje da je u reviziji istorije najdalje otišla Hrvatska.

„Interpretacija prošlosti u bivšoj Jugoslaviji je nastavak rata drugim sredstvima" – tako je nasovljen obiman komentar koji je za ugledni Noje cirher cajtung napisala Mari-Žanin Čalić, profesorka istorije istočne i jugoistočne Evrope na Univerzitetu „Ludvig Maksimilijan" u Minhenu.

Ideološka borba za vrednovanje prošlosti ovladala je „sednicama parlamenata, izložbama, televizijskim serijama i društvenim mrežama", piše istoričarka. „Svađa se, sa jedne strane, o Drugom svetskom ratu u kojem su komunistički partizani vodili krvavu borbu sa fašističkim ustašama, četnicima i drugim kolaboracionistima. Sa druge strane, radi se o neposrednoj posleratnoj prošlosti kada se Josip Broz Tito obračunavao sa narodnim neprijateljima i pogubio hiljade njih."

„Borba za tumačenja o Drugom svetskom ratu izbila je još pre raspada Jugoslavije devedesetih. Nove, nacionalno nastrojene elite, počele su da preokreću diskurs sećanja koji su decenijama određivali komunisti. Bivši zli (nacionalisti) sada je trebalo da postanu dobri (patriote) i obratno: poplava nove istoriografije etiketirala je nekada cenjene Titove partizane kao zločince bez domovine. Sve što je se ticalo Jugoslavije bilo je proklinjano."

„Iza revizije istorijskih slika kriju se različiti motivi: potraga za identitetom, legitimacija novog političkog poretka ili naprosto želja da se suoči sa istorijom sopstvene porodice. Istorijske debate izazivaju i jake emocije i pokreću mnoge glasače. Mogu se koristiti za diskreditaciju političkih protivnika, a projekcije u prošlost skreću pažnju sa razočaranja sadašnjice. Pitanje koja strana je u posedu istorijske istine dobilo je gorak ukus u kontekstu raspada države i promene sistema", piše profesorka Čalić i dodaje:

„Od svih postjugoslovenskih zemalja Hrvatska je najviše zabavljena revizijom svoje novije istorije. Nacionalističke snage bacaju pozitivno svetlo na Nezavisnu Državu Hrvatsku koja je nastala u Drugom svetskom ratu. U tome učestvuju političari poput ministra kulture Zlatka Hasanbegovića koji je bio na dužnosti 2016. i označio poraz ustaša 1945. kao 'nacionalnu tragediju'. Pri tome su ustaše – delom po naredbi Hitlera, delom na svoju ruku – sistematski ubile stotine hiljada ljudi: Srba, Jevreja, Roma i antifašista. Samo u koncentracionom logoru Jasenovac ubijeno je oko 90.000 ljudi."

„Pa ipak je posle raspada Jugoslavije revizionizam postao bezmalo nova državna ideologija. Spomenici partizanima su uklanjani, ulice su nazivane po ustaškim glavešinama. Političari, novinari, naučnici, predstavnici crkve i interesne grupe – svi do danas vuku na istu stranu uz podršku političkih emigranata koji jučerašnji san o homogenoj Velikoj Hrvatskoj ili Velikoj Srbiji mogu da propagiraju sa Zapada."

Mari-Žanin Čalić

Pišući dalje o Hrvatskoj, istoričarka za Noje cirher cajtung navodi da pripadnici ustaške vojske danas tamo dobijaju penzije kao i da hiljade ljudi na koncertima slave Marka Perkovića Tompsona, uključujući i fudbalsku reprezentaciju.

„U revizionizam spada i izjednačavanje zločina ustaša i partizana. Tako 'Društvo za istraživanje trostrukog logora Jasenovac' koje podržava hrvatska Vlada tvrdi da je koncentracioni logor zapravo bio komunističko gubilište. Pristalice desno-ekstremnih paravojski su tamo 2016. postavili spomen-ploču sa ustaškom parolom 'Za dom spremni!' Nakon što su jevrejska, srpska i antifašistička udruženja žrtava bojkotovala godišnji pomen, ploča je demonstrativno prebačena na (ižvrljano) partizansko groblje nekoliko kilometara dalje. Hrvatska Katolička crkva bez pardona traži referendum kako bi se fašistički pozdrav vratio u armiju."

„I u Srbiji su revizionisti već dugo u nadiranju. Za srpske patriote proglašavaju ekstremno nacionalističke četnike pod generalom Dražom Mihailovićem i kolaboracionistički režim generala Milana Nedića – dvojice pomagača nacista. Tako u međuvremenu piše u brojnim školskim udžbenicima. Da su se četnici borili za etnički čistu Veliku Srbiju, pokretali krvava etnička čišćenja i voljno sarađivali sa nemačkim i italijanskim okupatorom – to se ne pominje na časovima, kao ni u nebrojenim političkim govorima, člancima, filmovima i publicističkim eskapadama", dodaje profesorka iz Minhena i zaključuje komentar ovako:

„Mnogi adolescenti se zbog zatrovane javne debate osećaju nesigurno šta je to u prošlosti bilo dobro, a šta loše. To je jedan od razloga što je hrvatska Vlada prošle godine sazvala ekspertski savet kako bi ispitao istoriju oba 'nedemokratska režima'. Predlog tog tima bio je da partizanska petokraka bude dopuštena, a ustaški pozdrav samo na komemoracijama – a to je odmah izazvalo novu gadnu svađu. I dalje gorčina i mržnja truju suočavanje sa prošlošću i sećanje koje daje smisao."

priredio Nemanja Rujević

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android