Vojska za Kosovo

kossev.info

Vojska za Kosovo - KoSSev

KoSSev -

7-9 minutes

---

FOTO: Yuriy Seleznev/Shutterstock.com

Piše: Dragan Janjić

Kosovo jača nezavisnost i formira vojsku uz podršku Vašingtona. Poruka Vašingtona je jasna – Srbija može da traži ustupke i da odugovlači sa donošenjem odluka koje bi vodile ka normalizaciji odnosa sa Prištinom, ali će stvari na terenu da se menjaju u korist nezavisnosti Kosova.

Prošle nedelje u Beogradu je, po treći put za manje od godinu dana, boravio zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD Metju Palmer koji je srpskim zvaničnicima saopštio da Amerika podržava nastavak dijaloga Beograda i Prištine, ali i da sa Prištinom radi na tranziciji Bezbednosnih snaga Kosova u Vojsku Kosova. Njegova poruka je jasna – Srbija može da traži ustupke i da odugovlači sa donošenjem odluka koje bi vodile ka normalizaciji odnosa sa Prištinom, ali SAD neće čekati na te korake nego će preduzimati konkretne korake.

Kosovske vlasti su, paralelno sa podrškom koju su im iskazale SAD, formalno započele proces formiranja vojske, a parlament je prošle nedelje usvojio u načelu tri nacrta zakona koji se tiču transformacije Kosovskih snaga bezbednosti u vojsku. Jedan od tih predloga predviđa formiranje Ministarstva odbrane. Ranije su, na osnovu Briselskog sporazuma, policija i sudstvo u kosovskim opštinama sa srpskom većinom formalno prešli u nadležnost vlasti u Prištini, a kosovske vlasti su upravo pojačale nastojanja da bude primljene u INTERPOL.

Vojska je, pored članstva u Ujedinjenim nacijama (UN), jedan od poslednjih važnih prerogativa nezavisne države koji nedostaju Kosovu. Njeno formiranje je, zapravo, politička odluka kojom Priština pokazuje da je, zahvaljujući podršci Vašingtona, u stanju da menja situaciju na terenu i neopozivo jača nezavisnost koju je Kosovo proglasilo (jednostrano, prim.red.). Neposredno uoči Palmerovog dolaska u Beograd SAD su u UN pokrenule inicijativu za prestanak misije UNMIK, što koincidira sa zalaganjem za stvaranje kosovske vojske.

Formiranje kosovske vojske će biti proces koji se neće završiti tako brzo. Palmer je rekao da Kosovo na putu formiranja svoje vojske ima podršku SAD, ali je dodao da je reč o „tranziciji kojoj će trebati dosta vremena" i da Vašington "namerava pažljivo da radi sa partnerima u Prištini" kako bi podržao tu tranziciju. Formiranje Vojske Kosova za Srbiju jeste krajnje osetljivo pitanje i sasvim je izvesno da će, kao i eventualni ulazak Kosova u INTERPOL, biti ozbiljan poraz srpskih vlasti.

Poruke

Za razliku od Prištine, Beograd nema na raspolaganju široku paletu koraka koje može da preduzme. Srbija ne priznaje Kosovo i protivi se ideji da ono dobije stolicu u UN, ali su apeli sve što može da uradi. „Mi smo suviše mali da bismo nešto zahtevali od jedne super sile kao što je Amerika, naše je da molimo da dobro razumeju da to može da ugrozi mir i stabilnost i da dovede do tragičnih posledica," rekao je srpski predsednik Aleksandar Vučić nakon razgovora sa Palmerom koji ga je obavestio o podršci stvaranju kosovske vojske.

Vučiću je preostalo da ponavlja da se ne može dozvoliti da Srbija u rešavanju kosovskog problema izgubi sve, a da Kosovo bude dobitnik, ali iole zadovoljavajućeg odgovora na te apele nema ni iz Prištine, ni iz Brisela i Vašingtona. Tako srpske vlasti, koje su minulih godina uživale pojačanu naklonost Zapada upravo zbog iskazane spremnosti za rešavanje kosovske krize, postaju sve usamljenije. Od njih se očekuje da ne prave smetnje ulasku Kosova u međunarodne organizacije, uključujući i UN, a ne obećavaju im se (makar ne javno) nikakvi ozbiljniji ustupci na samom Kosovu.

Nepovoljne poruke Srbiji iz SAD, inače, stižu već nekoliko nedelja. Američki ambasador u Beogradu Kajl Skot se na jednom sastanku u Vladi Srbije otvoreno usprotivio formulaciji „takozvana država Kosovo", rekavši da Kosovo za SAD nije "takozvana" nego suverena država koju Vašington priznaje. Usledili su oštri prigovori srpskih funkcionera, ali se na prigovorima koje su preneli mediji i ostalo. Nije bilo nikakvih konkretnih reakcija koje bi dovele u pitanje odnose dve zemlje, budući da Beograd ne raspolaže ni resursima ni međunarodnom podrškom za neki ozbiljniji uticaj na politiku koju Vašington sprovodi u regionu.

Pokazalo se da Beograd, zapravo, nemoćno posmatra ne samo jačanje kosovske nezavisnosti, nego i političke prilike u regionu, koje se odvijaju svojim tokom. Crna Gora već uveliko krči put ka EU, a makedonski parlament je, istina uz ogromne napore vladajućeg bloka, uspeo da obezbedi većinu za prihvatanje sporazuma sa Grčkom o imenu Makedonije. Tako je ofanzivna pozicija koju u odnosu na kosovski problem već nekoliko meseci pokušava da izgradi srpski predsednik  Aleksandar Vučić, promovišući i dalje prilično maglovitu ideju o razgraničenju, izgubila zamah.

Opcije

U ovom tenutku nije do kraja jasno da li su prestali mahom posredni kontakti Beograda i Prištine o modelima za rešavanje krize zasnovanim na razgraničenju koji su postojali u proteklim mesecima, ili se i dalje održavaju, ali je prilično izvesno da Srbije nije definitivno odustala od te ideje. Premijerka Ana Brnabić je, reagujući na odluke vezane za formiranje kosovske vojske, rekla da to nije dobra poruka za dijalog, ali je naglasila da je takozvani „zamrznuti konflikt" za Srbiju ipak najgora opcija.

"Zamrznuti konflikt" zagovaraju nacionalistički orijentisani krugovi i Srpska pravoslavna crkva (SPC), koji se protive bilo kakvim ustupcima Prištini, smatrajući da treba čekati neko "povoljnije vreme", a ideja o razgraničenju je pokrenuta upravo sa ciljem da se izbegne takva vrsta konflikta. Otuda se premijerkina izjava može "čitati" i kao poruka da Srbija, uprkos svemu što se događa na terenu, neće prihvatiti zalaganja opozicije i da se neće vraćati pokušajima da učvrsti stav da je Kosovo njen neodvojivi deo.

„Kada čujem kritike na predlog razgraničenja pod izgovorom da će to otvoriti Pandorinu kutiju, želim da budem potpuno jasna. Pandorina kutija je otvorena pre deset godina, 2008. godine kada su etnički Albanci, ili deo njih proglasili jednostranu nezavisnost Kosova," rekla je Brnabić. To zvuči kao oštra kritika Prištine i međunarodne zajedice, ali takođe pokazuje da Beograd i dalje priželjkuje dogovor o granicama, što samo po sebi znači da Kosovo suštinski (mada ne i formalno) već tretira kao teritoriju koja nije u sastavu Srbije.

U trenutku kada je počelo da se intenzivno govori o takozvanom razgraničenju vlasti, u Beogradu su praktično prestale da pominju Briselski sporazum i EU kao ključnog posrednika za rešavanje krize (mada tu ulogu nisu nikada direktno osporile), a mediji su spekulisali o sve snažnijem uplivu Vašingtona na pregovore. Ali, u proteklih desetak dana Vučić je počeo ponovo da pominje odlučujući značaj EU za pregovore između Beograda i Prištine, što stvara utisak da više nije tako siguran u nove modele o kojima se priča već mesecima.

Osservatorio Balcani e Caucaso

Comments

comments

 

---

Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

Palmer kosovskim zvaničnicima: Šta ste spremni da date za finalni sporazum sa Srbijom?

kossev.info

Palmer kosovskim zvaničnicima: Šta ste spremni da date za finalni sporazum sa Srbijom? - KoSSev

KoSSev -

4-5 minutes

---

Zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara Metju Palmer boravio je u višednevnoj poseti regionu Zapadnog Balkana. Na Kosovu – 23. i 24. oktobra, susreo se sa političkim predstavnicima Albanaca i Srba kao i sa civilnim društvom. U danima nakon posete, kosovski mediji i dalje izveštavaju, kako o potvrđenim, tako i o nezvaničnim detaljima brojnih sastanaka, dok je sam Palmer dao i dva intervjua kosovskim medijima – listu Koha Ditore i RTV KIM iz Čaglavice.

Prema izveštajima Klan Kosova, zvaničnik Biroa za evropske i evroazijske poslove, zadužen za srednju Evropu i zapadni Balkan susreo sa premijerom Ramušem Haradinajem, zatim predsedavajućim Skupštine Kosova Kadrijem Veseljijem, kao i sa predstavnicima opozicije: Agimom Veljiuom – gradonačelnikom Podujeva iz redova LDK, Aljbinom Kurtijem iz Samoopredeljenja, Špendom Ahmetijem, gradonačelnikom Prištine i liderom Socijal-demokratske partije i Mimozom Kusari-Lilom, liderkom Alternative.

O detaljima sastanka sa Metjuom Palmerom, oglasio se i ministar za zajednice i povratak, Dalibor Jevtić, koji je saopštio da je Palmer od Srpske lista zatražio da se vrati u vladu Kosova.

Klan Kosova navodi, međutim, da američka ambasada u Prištini nije potvrdila ovaj sastanak, dok su na Fejsbuk profilu ove ambasade objavljene fotografije sastanaka sa Haradinajem kojem su se pridružili i ministar spoljnih poslova Bedžet Pacoli i zamenik premijer, Enver Hodžaj. Takođe su objavljene fotografije sa sastanaka sa predsednikom Tačijem i liderom LDK, Isom Mustafom, ali i fotografije sastanaka sa civilnim društvom.

Palmer: Da li ste spremni nešto da date za sporazum sa Srbijom?

Kako Klan Kosova nezvanično saznaje, Palmer je kosovske zvaničnike pitao da li su spremni da nešto daju kako bi zauzvrat postigli finalni sporazum sa Srbijom. Direktna poruka koju je Palmer poslao političkim liderima glasila je: SAD nemaju vremena da se večno bave odnosima Kosova i Srbije, navodi Klan Kosova.

Politički lideri koji su učestvovali na ovim sastancima, odbili su da daju izjave za Klan Kosova.

Eksplicitno priznanje Srbije u igri

Sličan sastanak, kako navodi Klan Kosova, Metju Palmer je održao i sa predstavnicima civilnog društva sa Kosova.

Među prisutnima na tom sastanku, bio je i Agon Maljići koji se oglasio porukom na Fejsbuk nalogu. Maljići je naveo da je poruka SAD sa tog sastanka bila da ova zemlja „nema dovoljno kapaciteta da u trenutnoj formi gura napred kosovski projekat", navodi Klan Kosova.

„Za SAD je od velike važnosti da se okonča projekat Kosova, da se ukloni zavisnost Srbije od Rusije koja čitav region drži kao taoca. Treba da shvatite da je u igri eksplicitno priznanje Srbije, što će odblokirati Kosovo, članstvo Kosova u EU i doneti nova priznanja. Ostavite SAD da reši to sa Rusijom. Ali morate biti svesni da ćete nešto morati da date (prim. red za priznanje), a ne da se ponašate kao Milošević 1999. ili kao Koštunica 2008. koji je odbio nešto kako bi kasnije izgubio nešto još važnije. Na vama je da odlučite šta ste spremni da date, to ne mora nužno biti teritorija. Naravno, to znači da sve što ste spremni da prihvatite kao ustupak, možete da kompenzujete ukidanjem nekih od ranijih kompromisa koji proističu iz Ahtisarijevog plana. Na vama je da odlučite, ali ako ovo ne učinite, budite sveni da će biti posledica," napisao je Maljići na svom Fejsbuk nalogu.

Pored Maljićija, putem Fejsbuka se oglasila i Jeta Krasnići koja je takođe potvrdila da je učestvovala na sastanku.

„Sudbina Kosova je jasna, priznanje Kosova od strane Srbije. Kako doći do ovoga? To je diskusija koju moramo da pokrenemo u čitavom političkom spektrumu. Ukoliko cenimo da je ovaj proces važan za Kosovo onda je i samim tim vredan ozbiljne posvećenosti da nameru ispunimo, uzimajući u obzir sve nepoznanice procesa, sve opasnosti i oklevanja druge strane da prihvati zahteve Kosova. Ako proces prihvatimo kao takav (važan, prim. red.) dnevnopolitičke igre i dugoročne izborne kalkulacije mora da se ostave po strani i moramo početi da radimo za državne interese Kosova," napisala je Jeta Krasnići na Fejsbuku.

Comments

comments

 

---

Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

Америка нуди ништа - долази време дуговечних култура и многољудних заједница

 

Европа преко 30 одсто зависи од руског гаса. Неке земље су у последње две године санкција Русији повећале увоз руског гаса чак за преко 20 одсто годишње. Алтернатива за руски гас у Европи не постоји. Американци нуде ништа! Немају количине за извоз! Пољска и Америка су потписале уговор о испоруци гаса у следећих 20 година, а до сада су од Америке добили бродић природног течног гаса, што су потребе за три дана. Осим тога, то је индустријски сабијен гас. Да би променио агрегатно стање (и могао да се користи), неопходна је обрада, што се одржава на коначну цену   Цео текст

View article...

91.222.7.144

Отворено о „разграничењу" - или ниједна обмана не траје довека

Миливоје Михајловић

6-7 minutes

---

Поштовани пријатељу,

Разграничење, корекција граница, размена територија, подела…или како већ ови наши политичари називају тај свој међусобни договор за опстанак на власти, пре свега, није цивилизацијско решење. Став два локална лидера да два народа не могу да живе заједно и да „страхују" да ће сваког тренутка да крену у битку до истребљења, можда би могао да наиђе на разумевање у раном средњем веку. Али, у 21. веку, у Европи, такве идеје су у сукобу са разумом и говоре о цивилизацијском застоју. Народ ће као и увек у прошлости, пре или касније – а од тога зависи и цена коју ће платити, схватити шта политичке елите раде.

Ниједна обмана не траје довека. Ми се са политиком 'дружимо' четири деценије и давно смо научили да не треба слушати шта политичари говоре, већ гледати шта раде. Сведоци смо великих несрећа које су припадници наших народа чинили једни другима. Обојица смо осетили како је бежати из свог дома, са кесом фотографија, били актери избегличких драма и туговали на сахранама пријатеља.

Разговори Срба избеглих са Косова су годинама почињали питањима: „Шта ти је остало доле? Шта си извукао?" „Ја сам извукао – поуке", одговарао сам, у шали, верујући да је тако. Али, сад видим да нисмо извукли поуке.

Двадесет година политичари стављају „љуту траву на љуту рану". Држе народ у психолошком логору где завијају сиренама „ратне опасности". Вешто глуме бес и мржњу, а пословно беспрекорно сарађују и богате се. Једни плаше народ Србима и Русима, други „олујом на Северу" и терористима.. Једни купују авионе у рекламне сврхе, други праве војску да би се сликали… Кад затреба – запуцају, запале неку кућу, запрете „исламском државом", призивају „олују", купују посланике, тргују уценама, осликају воз иконама, хапсе једни друге… Театар апсурда!

Народ је опседнут страхом и нема времена да размишља о томе зашто правимо најгоре, а најскупље путеве на свету, зашто продајемо предузећа у бесцење, зашто послове воде „контроверзни бизнисмени", зашто се лечимо преко Гоогле-а, зашто молимо Бога да нам деца што пре оду у иностранство и убеђујемо их да је носталгија боља од овога што имамо…

Знам да ми Балканци имамо проблем са логиком и да код нас прошлост траје дуже него на другим местима у свету, али ме чуде Европљани. Како они не виде шта се дешава? Шта они подржавају? Стално прете међународним судовима, санкцијама, а заправо одржавају системе корупције, не виде обичног човека… Као да им, нек ми Бог опрости грешне мисли, неко плаћа за то.

Је ли судбина Балкана срозана на то да се подршка сулудим идејама обезбеђује давањем предузећа и аеродрома у бесцење и понижавајућим концесијама за путеве? Није ваљда најважније да се осигура безбедно функционисање „балканске хероинске руте"? Да ли их то за милионске хонораре уче „саветници" који су деценијама палили односе између два народа?

 

Да ли до нормализације може да се дође без критичког преиспитивања Бриселског дијалога? Да ли одговорност сносе преговарачи две стране или део одговорности припада Европској унији? Да ли је једној и другој, па и трећој страни (ЕУ) истински стало до нормализације односа? Да ли је Бриселски процес, који је имао амбицију да буде најозбиљнији мировни процес у Европи након Другог светског рата, претворен у пропагандни инструмент опстанка на власти? Да ли у случају Косова треба и може да се преломи „преко колена"? Ко све има интерес да се косовско питање реши? А чији је интерес да се овај проблем не решава? Да ли флоскула „сачекајмо боља времена" заправо значи „сачекајмо тренутак кад ћемо ми бити јачи", па да онда решавамо? Или је то само изговор за неспособност и неспретност? Вреди ли „европска перспектива" за Србе, а да је не буде за Албанце? Уверен сам да већина људи зна одговоре на ова питања.

Заиста, не верујем да ико може да поверује да би разграничење, подела или корекција граница занавек одвојила Србе од Албанца и отклонила све етничке проблеме. Ако је одлазећој бриселској администрацији неопходан резултат, бесмислено је да га остварују погрешним решавањем компликованих односа наша два народа.

Бриселски дијалог је од почетка у кризи. Сада је клинички мртав. Мора да се ресетује, да све три стране – Албанци, Срби и ЕУ (или како ми волимо да кажемо – међународна заједница, шта год то значило) покрену искрен дијалог. Знам да је потребно осигурати демократски приступ, обезбедити да то буде дијалог два друштва (а не два човека) и два парламента (а не два политичара). Да то буде дијалог о опстанку два народа (а не о опстанку две власти) и да за посреднике у дијалогу циљ буде мир, а не само пројекат који доноси публицитет, нову функцију и новац. И знам да би први корак требало да буде да се грађанима који живе на Косову обезбеди потпуна слобода кретања.

Бриселски дијалог је пропао због тога што је понизио људе који живе на Косову, што се претворио у медијски хепенинг и изгубио везе са реалношћу. Невероватно, али после сваке рунде разговора одржаване су прес – конференције које су имале за циљ не да открију, већ да сакрију договоре, ако је уопште и било договора. Дакле, верујем да би Твој предлог о тајм-ауту у Бриселском процесу био користан ако би се све три стране договориле да више не импровизују, да поштено разговарају да би дошли до праведног решења. Да престану да хушкају народ на „оне друге". И да, за почетак, покажу да стварно имају капацитет, тако што ће, рецимо, пронаћи убице Оливера Ивановића.

БИОГРАФИЈА

Миливоје Михајловић, рођен је 1958. године у Приштини. Дипломирао је југословенску књижевност. Новинарством се професионално бави од 1983. године. О догађајима на Косову извештавао је за приштинско „Јединство", Танјуг, Радио-телевизију Београд, ББЦ, АПТН, Агенцију Франс Пресс, ЦБС… Био је главни уредник Радио Приштине, оснивач Медиа центра, уредник информативног програма YУ-инфо телевизије, директор Центра за информисање и маркетинг Привредне коморе Србије, директор Канцеларије за сарадњу са медијима Владе Србије, директор Радио Београда…

(КоССев)

 

nspm.rs

Слободан Антонић: Шта ће Приштини војска кад има Бондстил?

5-6 minutes

---

Видим да је колега Љепаја у свом одговору критичан према идеји Вучића и Тачија – о којој сам писао прошли пут – да Србија у замену за Север Косова фактички призна „Републику Косово" тако што би одобровољила Русе да не ставе вето на аплицирање Приштине за пријем у УН.

Оно што ми се чини као, можда, не баш најбоља обавештеност, међутим, јесте уверење мог саговорника да „коалиција Москва-Анкара", као „кумче нашег двојца", има амбицију „да поново прекраја Балкан", пошто је „јасно да границе на Балкану Русији и Турској нису по вољи".

За Анкару не знам, али за Москву сам уверен да изричито одбија горенаведени пакет. Она зна да би редослед збивања након споразума Вучић-Тачи био:

1. Косово улази у НАТО (самостално или као део Албаније);
2. отвара се криза у „Прешевској долини";
3. једини начин да се Србија заштити јесте да и она уђе у НАТО;
4. после пада Србије, слама се отпор и Републике Српске, па на крају и БиХ постаје члан НАТО – тиме Русија бива протерана са целог тзв. Западног Балкана.

Као и у шаху, погрешан потез доводи до брзог мата у четири потеза.

Отуда је Путин, приликом последњег сусрета са Вучићем, како тврди московски Комерсант, одбио Вучићево убеђивање да, уколико се Београд и Приштина договоре о „разграничењу", Москва одустане од вета на улазак Косова у УН.

И сада, пошто Београд, тако, тешко да може да испоручи столицу у УН за Приштину, споразум Тачи-Вучић изгледа ми даље је него икада.

Дакле, уважени колега, у овој нашој дебати вероватно је мање важно да ли се ми с нечим слажемо или не, него је питање шта ми знамо да се дешава и шта можемо да претпоставимо да ће се десити.

У том смислу, остаје моје питање – да ли се у Приштини процењује да се споразум Тачи-Вучић заглавио? Да ли је процена да су наша двојица „председника" даље од Нобела за мир него што им се то само пре пар месеци чинило? Да ли је, заправо, читава ствар пропала?

Шо се тиче Вашег питања „да ли се Србија наоружава да очува мир или се спрема за нови (Балкански) рат", рекао бих да се то питање још више поставља за „Републику Косово".

Није ми јасно шта ће „РК" уопште војска ако Косово чува НАТО, и ако се код Урошевца налази једна од највећих војних база САД у свету?

Очигледно, прављење „војске РК" тешко да има везе са заштитом територије РК од „спољњег непријатеља". Чему онда нова војска? Да није случајно како би била употребљена против „унутрашњег непријатеља"? И нису ли главни „унутрашњи непријтељ" косметски Срби, пре свега они на Северу Косова?

Надаље, волео бих да колега Љепаја прокоментарише и налазе једног истраживања, спроведеног у Албанији и Србији, а које су платили Норвежани.

Да нагласим да је истраживање рађено баш у Албанији, дакле не међу Албанцима на Косову, и да га је тамо спровела албанска агенција, а у Србији је сондажу урадила српска агенција.

По том истраживању, 64 одсто Срба има негативан став према Албанцима, док је код 59 одсто Албанаца изнађен такав став према Србима. Иако Албанци, дакле, нешто мање не воле Србе него што је то обратно, Албанци као главног непријатеља од народа из окружења истичу управо Србе – њих чак 68 одсто, док Срби свој страх деле између бојазни од Хрвата (45 одсто) и од Албанаца (33 одсто).

Као „агресивне" Србе описује чак 57 одсто Албанаца, док исто мишљење о Албанцима има 51 одсто Срба.

Морам да признам да ме је зачудио податак да Албанци из Албаније нас Србе виде као „агресивне". Шта ми, уопште, имамо с њима? Они су можда неког од нас видели у Саранди, где Срби почињу да летују због повољних цена, али становника Албаније који су срели неког из Србије заиста је мало.

Одакле онда предрасуда о Србима као „агресивним"? Ово ми је било необично имајући у виду раширени осећај данас у Србији да смо ми већ стар и уморан народ, који се млако бори за своје интересе. Кад гледам београдске, нишке, новосадске или крушевачке девојке и младиће – а као професор мислим да препознајем шта воле и како размишљају – не могу а да се не зачудим опису данашњих Срба као „агресивних".

Могао бих разумети да су Албанци са Косова, поготово они који памте оружане сукобе 1998-1999, мишљења да су Срби „агресивни". Али, Албанци из Албаније? Зар је етничка пропаганда толико јака? – питам се. Зар се толико слабо познајемо?

А можда и није тако лоше да између нас постоји равнотежа страха. Јер, ако једна страна процени да је друга слаба и страшљива – неће ли уследити још једна спирала насиља?

И тако опет долазимо на питање нове војске на Балкану и на недоумицу – а против кога? Против „агресивниих" Срба?

(Слободан Антонић – КосСев)

 

rtrs.tv

Вјештачка представа о рату у БиХ може да буде исправљена

RTRS, Radio Тelevizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of Srpska

5-7 minutes

---

Владислав Јовановић (Фото: atvbl.com)

Јовановић је навео да је једна од идеја, коју је својевремено изнио предсједник Републике Српске и новоизабрани српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик, сазивање међународног скупа експерата, на коме би се објективно сагледали догађаји 90-тих година у БиХ.

"Нешто слично је већ урађено у вези са ратом у Вијетнаму, када је формиран такозвани Раселов суд са циљем да се утврди објективна истина. Он је имао само морално дејство на ширу свјетску јавност, није бог зна како утицао, али је на неки начин натјерао Америку да убрза крај том рату", рекао је Јовановић за Спутњик.

Он истиче да би међународна експертска конференција могла евентуално да одигра улогу тог Раселовог суда и "мало разводни цементирану представу да су Срби једини кривци, јер у једном грађанском рату не може бити невиних".

"То што су хтјели да створе слику о жртвама и једином кривцу и по логици и по чињеницама историјским, не може да се одбрани", рекао је Јовановић.

Након што је извјештај о српским жртвама у рејону Сребренице, који је 1993. сачињен и достављен Американцима, а потом нестао и тек недавно лоциран у згради на Ист риверу, каже Јовановић, УН би морале да ту информацију објаве у својим редовним службеним списима, па да она затим циркулише по свијету.

"Затим би Србија требало да представи истину о југословенској кризи, супротстављајући је оној истини коју је Запад наметнуо", рекао је Јовановић.

Он наводи да је предложио да се права оцјена грађанског рата у БиХ повеже и са чињеницом да Срби у БиХ и Србија уопште нису ни хтјели рат, јер су пристали на кантонално уређену независну БиХ, али да на то није пристао Алија Изетбеговић и Америка.

"Некоме је значи одговарало да се питање независности БиХ ријеши другим путем, не мирним него ратним, и из тог рата су изашле разне несреће, укључујући и Сребреницу, Подриње. Та права истина би могла да исправи вејштачку представу о рату у БиХ, а кроз то и да умањи значаја и тежина оног што су они извели укључујући и пресуду Хашког трибунала о наводном геноциду", рекао је Јовановић.

Он је изразио увјерење да тадашњи амбасадор СР Југославије при УН добио налог да извјештај о српским жртвама у рејону Сребренице преда генералном секретаријату УН са молбом да се дистрибуира члановима Савјета безбједности.

"То је редован поступак у таквим ситуацијама, поготову када се ради о значајним документима. Како сам обавијештен, тај извјештај је послат, али је дријемао у фиокама скоро двије године да би био објављен негде крајем 1995. када је Дејтонски споразум био при крају. То је метод који су побједници у Хладном рату увелико практиковали када су се односили према српском фактору уопште и према Србији од почетка југословенске кризе, а нарочито током сукоба у Хрватској и БиХ", навео је Јовановић.

Он је оцијенио да је "ријеч о методу селекције информација и саботаже, који су колонијалистичке силе развиле за покорене народе".

Бивши амбасадор Србије при Унеску Дарко Танасковић истиче да је извјештај направио социолог Миливоје Иванишевић и да га је 1993. године однио у ЦИА.

Танасковић је објаснио да је Иванишевић прикупио податке о српским жртвама, превасходно цивилним, у рејону средњег Подриња, идентификујући прецизно радом на терену и жртве и починиоце".

"С обзиром на то, да су вијести о злочинима над Србима систематски прикриване, сматрали смо да би било веома корисно да се такав документ појави негдје, превасходно на Западу", навео је Танасковић.

Истиче да је помогла позната новинарка Нора Белов, која је у настојању да Запад стекне праву слику о збивањима у БиХ, обезбиједила да документ буде преведен на енглески, те да он у својству специјалног изасланика тадашњег предсједника СРЈ Добрице Ћосића оде у Вашингтон да га предочи Американцима.

Он се присјећа да је у Стејт департменту имао врло непријатан разговор са будућим амбасадором САД у Хрватској Питером Галбрајтом, а одбила је да га прими Ен Волкер, савјетница тадашњег предсједника САД Била Клинтона.

Танасковић додаје да се Белова тада пожалила на једном пријем тадашњем шефу ЦИА Џејмсу Вулзију, па је добио прилику да у сједишту ЦИА представи тај извјештај.

"У Ленглију су ме примила двојица службеника, који су рекли да је то најбоље урађен извјештај о цивилним жртвама са простора бивше Југославије, али су додали свој политички коментар - Ви вјероватно немате илузије да ово може промијенити слику, јер карте су подијељене, ваше карте су без адута у овом тренутку. Међутим, ако желите, ви то оставите код нас, па једнога дана - ко зна за шта се ово може употребити", рекао је Танасковић.

Упитан може ли документ који је у међувремену пронађен бити искоришћен у наставку суђења ратном команданту муслиманских снага у Сребреници Насеру Орићу, Танасковић је рекао да се ту мало шта може очекивати, уколико се не донесе политичка одлука да би требало да буде осуђен и неко од тамошњих муслимана.

"На Косову и Метохији имамо еклатантне примјере људи над којима висе оптужбе за страшне злочине, а они се данас третирају као политичари од угледа. Нема документа који би нешто промијенио, али је свакако добро да се та грађа пронађе на моралном плану, а можда и политичком, ако се околности промијене - а оне се у свијету мијењају", констатовао је Танасковић.

Он је оцијенио да будући да постоје реалне шансе да неком од косовских Албанаца буде суђено за злочине, то могло да има посредан утицај на јачање свијести о томе да је велика лаж прекрила и рат у БиХ.

 

rs.sputniknews.com

Како су Американци сакрили документа о злочинима над Србима (видео)

Sputnik

6-7 minutes

---

Зацементирану представу да су Срби једини кривци у грађанском рату у Босни и Херцеговини могло би да разбије формирање нечег сличног Расeловом суду који се бавио ратом у Вијетнаму, оцењује бивши шеф дипломатије СРЈ Владислав Јовановић, поводом чињенице да су документи који су помињали српске жртве волшебно нестајали.

https://youtu.be/bACv8QkNW1c

Извештај о српским жртвама у рејону Сребренице, који је 1993. сачињен и достављен Американцима, један је од оних који је вешто затурен по фиокама УН и тек је недавно лоциран. Тако се у то време радило са свим документима који су могли да колико-толико објективно прикажу рат у Босни и Херцеговини, каже бивши амбасадор Србије при Унеску Дарко Танасковић.

Извештај је направио социолог Миливоје Бата Иванишевић а те 1993. Танасковић га однео у ЦИА. Иванишевић је, објашњава амбасадор, прикупио податке о српским жртвама, превасходно цивилним, у рејону средњег Подриња, идентификујући прецизно радом на терену и жртве и починиоце.

„С обзиром да су вести о злочинима над Србима систематски прикриване, сматрали смо да би било веома корисно да се такав документ појави негде, превасходно на Западу", каже Танасковић у емисији „Спутњик интервју".

Помогла је позната новинарка Нора Белов, која је у настојању да Запад стекне праву слику o збивањима у БиХ, обезбедила да документ буде преведен на енглески а да Танасковић у својству специјалног изасланика тадашњег председника СРЈ Добрице Ћосића оде у Вашингтон да га предочи Американцима. 

Танасковић се присећа како је у Стејт департменту имао врло непријатан разговор са будућим амбасадором САД у Хрватској Питером Галбрајтом, али је одбила да га прими саветница председника Била Клинтона Ен Волкер. Нора Белов се тада пожалила на једном пријем тадашњем шефу ЦИА Џејмсу Вулзију, па је Танасковић добио прилику да у седишту ЦИА представи тај извештај.

„У Ленглију су ме примила двојица службеника, који су рекли да је то најбоље урађен извештај о цивилним жртвама са простора бивше Југославије али су додали свој политички коментар: ви вероватно немате илузије да ово може променити слику јер карте су подељене, ваше карте су без адута у овом тренутку. Међутим, ако желите, ви то оставите код нас па једнога дана — ко зна за шта се ово може употребити", прича Танасковић.

 

© AFP 2018 / DIMITAR DILKOFF

Бивши шеф дипломатије СРЈ Владислав Јовановић сигуран је да је тадашњи амбасадор наше земље при УН добио налог да тај текст преда Генералном секретаријату УН с молбом да се дистрибуира члановима Савета безбедности.

„То је редован поступак у таквим ситуацијама, поготову кад се ради о значајним документима. Како сам обавештен, тај извештај је послат али је дремао у фиокама скоро две године да би био објављен негде крајем 1995. када је Дејтонски споразум био при крају. То је метод који су победници у Хладном рату увелико практиковали када су се односили према српском фактору уопште и према Србији од почетка југословенске кризе а нарочито током сукоба у Хрватској и БиХ", образлаже Јовановић, додајући да је реч о методу селекције информација и саботаже, који су колонијалистичке силе развиле за покорене народе.

Упитан може ли документ који је у међувремену пронађен бити искоришћен у наставку суђења ратном команданту муслиманских снага у Сребреници Насеру Орићу, Танасковић каже да се ту мало шта може очекивати, уколико се не донесе политичка одлука да би требало да буде осуђен и неко од тамошњих муслимана.

„На Косову и Метохији имамо еклатантне примере људи над којима висе оптужбе за  страшне злочине, а они се данас третирају као политичари од угледа. Нема документа који би нешто променио, али је свакако добро да се та грађа пронађе на моралном плану, а можда и политичком, ако се околности  промене — а оне се у свету мењају", констатује амбасадор.

На питање шта даље, сада кад је документ лоциран у згради на Ист риверу, Владислав Јовановић каже да би прво УН морале да ту информацију објаве у својим редовним службеним списима, па да она затим циркулише по свету. Затим би Србија требало да представи истину о југословенској кризи, супротстављајући је оној истини коју је Запад наметнуо. 

Једна од идеја, коју је својевремено изнео Милорад Додик, председник Републике Српске и победник у трци за српског члана Председништва БиХ, јесте сазивање међународног скупа експерата, на ком би се објективно сагледали догађаји '90-их година у БиХ. Јовановић подсећа да је нешто слично већ урађено у вези с ратом у Вијетнаму, када је формиран тзв. Раселов суд, с циљем да се утврди објективна истина.

„Он је имао само морално дејство на ширу светску јавност, није бог зна како утицао, али је на неки начин натерао Америку да убрза крај том рату. Та међународна експертска конференција би могла евентуално да одигра улогу тог Раселовог суда, да мало разводни ту цементирану представу да смо ми једини кривци јер у једном грађанском рату не може бити невиних. То што су хтели да створе слику о жртвама и једином кривцу и по логици и по чињеницама историјским, не може да се одбрани", уверен је Јовановић. 

 

© Sputnik / Дејан Симић

Он предлаже да се права оцена тог грађанског рата повеже и са чињеницом да Срби у БиХ и Србија уопште нису ни хтели рат, јер су пристали на кантонално уређену независну БиХ, али, подсећа, није пристао лидер Бошњака Алија Изетбеговић и није пристала Америка.

„Некоме је значи одговарало да се питање независности БиХ реши другим путем, не мирним него ратним, и из тог рата су изашле разне несреће, укључујући и Сребреницу, Подриње. Та права истина би могла да исправи вештачку представу о рату у БиХ, а кроз то и да умањи значаја и тежина оног што су они извели укључујући и пресуду Хашког трибунала о наводном геноциду.

Према оцени Дарка Танасковића, будући да постоје реалне шансе да неком од косовских Албанаца буде суђено за злочине на КиМ, то би могло да има посредан утицај на јачање свести о томе да је велика лаж прекрила и рат у БиХ.