Jergović: U Jugoslaviji smo bili slobodniji nego sada

cdm.me

Jergović: U Jugoslaviji smo bili slobodniji nego sada - CdM

9-11 minutes

---

Narodi na ovim prostorima uživali su najveće slobode krajem 1980-ih, rekao je u serijalu Radija Slobodna Evropa "100 godina Jugoslavije" zagrebački književnik Miljenko Jergović.

"To je bio najslobodniji period kojeg moja generacija pamti i to je bio najslobodniji period koji će ove zemlje uopšte upamtiti. Još jedna vrlo važna stvar. To je bio period kada smo zaista bili najbliže Zapadu. To se najbolje moglo vidjeti preko rok muzike, a danas smo zaostali za istočnom Evropom, a kamoli za zapadnom. Umjesto toga smo dobili neki turobni istočnoevropski novokomponirani kapitalizam, sa nekom polurazbojničkom prvobitnom akumulacijom kapitala."

Jergović smatra da nije problem u tome što se Jugoslavija raspala, već ono što je iza tog nastalo: rat i društva, koja se hrane mržnjom, stvorena u oružanim sukobima. Stoga, kako ističe, na Balkanu nijedan rat još nije završen – onaj 1990-ih, pa ni Drugi, a čak i Prvi svjetski rat.

"Mi smo vrlo vješti u započinjanju ratova, uskakanju u tuđe ratove i u tuđe vojničke čizme. Ali, izlazak iz rata je nešto do čega se ove zajednice, političke i kulturne elite još uvijek nisu uzdigle. Mi nismo na toj civilizacijskom nivou da izađemo iz rata. Naime, naši ratovi se nikada nisu vodili zato što se mi previše razlikujemo, već što se nedovoljno razlikujemo. Ratovi su se vodili za uspostavu, za stvaranje većih razlika."

Sto godina Jugoslavije bi slavili oni koji je najviše mrze

RSE: Kazali ste da će stotu godišnjicu Jugoslavije obilježiti tek rijetki jugonostalgičari, predmet je analize makar dijela istoričara i drugih eksperata. No, da je opstala, svakako bi bilo masovnih proslava kao u vrijeme Kraljevine ili za 29. novembar kada je obilježavan Dan republike. Takođe, da bi njen rođendan proslavili oni koji su je i razbili – nacionalističke vođe. To podsjeća na priču o komunistima, koji su proganjali vjernike, a potom postali najveći vjernici. Da li je riječ samo o klasičnom kameleonstvu, dvostrukom moralu ili i patologiji?

Jergović: Možda je krivo to nazvati dvoličnim moralom. Čini mi se da je to više stvar nekog okamenjenog mentaliteta, koji postoji u ovim našim zemljama i svjetovima. Recimo, meni često pada na pamet jedna stvar: zbog čega nikad niko nije pokrenuo inicijativu da se objave knjige članstva u Savezu komunista Jugoslavije (SKJ)? Ko su sedamdesetih ili osamdesetih godina bili partijski sekretari – od onih najnižih, do onih članova centralnih komiteta i tako dalje? Ko su bili obični članovi? Zašto se jednom nije, u bilo kojoj od ovih naših smiješnih etno-nacionalističkih zemalja, pokrenula inicijativa da se objave liste članova SKJ?

Mislim da bi to bilo jako važna stvar. Naprosto da se zna ko je bio član te partije. Ne zbog neke represije ili divljenja, nego jednostavno da bi se znalo ko je kad gdje bio i u šta se neko u sljedećoj epizodi premetnuo. Naš problem je to što su se ljudi premetnuli, napravili samo jedan salto i nastavili dalje svojim putem: dojučerašnji komunisti, kao današnji veliki nacionalisti i, naravno, veliki vjernici. U tom smislu, da, naravno, stogodišnjicu Jugoslavije bi personalno ove godine slavili ovi ljudi koji se danas Jugoslavije najviše groze.

​RSE: I radili na njenom razbijanju.

Jergović: Da, da. I ne samo da bi je baš oni slavili, nego bi istovremeno slavili i onu godišnjicu koja pada dva dana ranije, jer 1. decembra će bit 100 godina Jugoslavije, a 29. novembra će bit 75 godina nove Jugoslavije. Taj datum iz perspektive naših zemalja, identiteta i kultura, čini mi se i važniji od ove stogodišnjice.

Naime, od 1. decembra 1918. godine ne postoji neka baš sasvim jasna razvojna linija do nas današnjih, ali od tog Drugog zasjedanja AVNOJ-a, pa do nas današnjih, postoji vrlo jasna razvojna linija. Postoje države u kojima živimo, a koje su bile nacrtane na Drugom zasjedanju AVNOJ-a. Postoje provizorne granice tih država i jasno razgraničeni nacionalni identiteti. Mi, dakle, danas, koliko god bili antikomunisti i antijugosloveni, zapravo živimo tekovine Drugog zasjedanja ANVOJ-a.

RSE: Ko bi bili partibrejkersi da je Jugoslavija opstala?

Jergović: Mislim da bi partibrejkersi takođe bili ovi današnji partibrejkersi. Mislim da bi, recimo, Oliver Frljić opet bio skandal majstor i proizvođač nečega što bi strašno vrijeđalo osjećaje tih velikih Jugoslovena i slavljenika. Neki pisci, novinari, neki Teofil Pančić, to bi bili ljudi za koje bi se govorilo da kvare zabavu, a koji bi, zapravo, radili isti posao koji rade i danas.

RSE: Dakle, kritičari postojećeg stanja, oni koji su smatrali da je demokratsko pravo omogućiti ispovedanje vjere za vrijeme socijalizma, ali su se potom zgražavali nad klerikalizacijom balkanskih društava. Većina njih koji su postali veliki nacionalisti devedesetih i dvijehiljaditih zapravo su bili nacionalisti i sedamdesetih i osamdesetih.

Jergović: Da, naravno. Ovi veliki današnji vjernici, kao u ono doba veliki partijski sekretari, bili su aktivni borci protiv slobode vjeroispovijesti. Među današnjim nacionalistima i klero-nacionalistima nemate liberale iz osamdesetih, nemate pripadnike onih takozvanih mekih ili reformatorskih struja iz SKJ. Ti "reformatori" iz onog doba su, u međuvremenu, ili nestali sa lica zemlje, ili su se pretvorili u velike neprijatelje ovoga današnjeg vremena i "savršenih društava" u kojima živimo.

RSE: Teško je obilježavati datum nastanka zemlje, kada ne postoji saglasnost ni o čemu, pa čak ni o tome kada je nestala. Kada je, po Vama, Jugoslavija konačno nestala i formalno i simbolički?

Jergović: Teško je to reći i to niko neće moći tačno ustvrditi. Meni se čini da se Jugoslavija definitivno raspala sa onim Miloševićevim upadom u monetarni sistem, ako se sjećate tog događaja. To je zima 1991. godine, malo nakon Nove godine, tad je zapravo cijela stvar pukla, zemlja se raspala, odnosno očekivao se krvavi nastavak njenog raspada.

Mislim da se Jugoslavija nije raspala u ratu, nego prije rata. To što se događalo u ratu je bilo nešto drugo. To je, sa jedne strane, bila agresija onih koji su pod svoje uzeli JNA, i, sa druge strane, koliko god se to nekom ne sviđalo, to je bio i građanski rat. I, kako je moderno u Hrvatskoj reći – i agresija Srbije i građanski rat.

RSE: Izjavili ste da će se Jugoslavija konačno raspasti kada više ne bude nikoga od nas koji tu zemlju pamtimo. U kom kontekstu to može da se desi?

Jergović: Da, iako je ta rečenica pomalo pjesnička i samim tim nije baš ni sasvim precizna. Jugoslavija bi se mogla potpuno raspasti tek onda kada bi, naravno, pomrli svi oni koji su se u njoj rađali i živjeli, ali i kada bi se desila sljedeća vrlo važna stvar.

Kada bi, što nije neki problem, bila prebrisana sva prethodna istorija. na čemu se radi, kada bi bili prebrisani svi partikularni identiteti. To znači kada bi ovi Srbi prestali biti ovi Srbi; ovi Hrvati – ovi Hrvati; ovi Bošnjaci – ovi Bošnjaci i tako dalje. Takođe, kada bi se dogodila još jedna vrlo važna pretpostavka, a to je ako bi se jezici ovih naroda udaljili do međusobnog nerazumijevanja. Dok god postoji minimum međusobnog jezičnog razumijevanja – a mi na žalost ili srećom živimo u potpunom razumijevanju – do tada Jugoslavija postoji kao fantom i određena društvena prijetnja.

RSE: Može li se to desiti?

Jergović: Ne znam, niti se time kanim baviti. Mislim da ne bi bilo dobro za Srbe, Hrvate, Crnogorce, Bošnjake i ostale, kada bi počeli govoriti nekim drugim jezicima, koliko god bi to možda dovelo do kraja Jugoslavije. Zamislite koji bi to raj za nacionaliste nastao, kada bi sutra Srbi progovorili ruskim ili staroslavenskim, Bošnjaci turskim, kada bi Hrvati progovorili, ne njemačkim, ali engleskim. To bi bilo "savršeno rješenje" svih postjugoslavenskih kriza.

Najslobodniji smo bili 1980-ih

RSE: Kazali ste da u vrijeme Jugoslavije nije bilo uopšte demokratije, ali je barem u posljednjoj deceniji njenog postojanja bilo više slobode nego danas, te da da Vam je važnija sloboda od demokratije. Na koji način su ljudi tada bili slobodniji a toga danas nema?

Jergović: To je naš današnji paradoks. Kada govorim da je bilo više slobode, važno je da se to kaže vrlo precizno. Mislim na decenije nakon Titove smrti, a pogotovo na drugu polovinu osamdesetih, kada je u Jugoslaviji zaista postojalo nezavisno i slobodno novinarstvo i moglo slobodno pisati i objavljivati sve o svemu ili skoro o svemu. Recimo do 1988, 1989. godine se nije baš tako moglo dirati u Josipa Broza. Nakon 1989. godine se moglo i o njemu pisati, ko je šta htio. U toj deceniji se dogodio procvat kulture, objavljivane su neke važne knjige, prevedeno je praktično sve što je na Zapadu.

RSE: Ali nije li to bila posledica pomalo anarhičnog stanja, jednog prelaznog perioda iz sistema koji se raspadao, a novi je tek nastajao?

Jergović: Nazovite to kako hoćete, ali to je bio najslobodniji period kojeg moja generacija pamti i to je bio najslobodniji period koji će ove zemlje uopšte upamtiti. Još jedna vrlo važna stvar. To je bio period kada smo zaista bili najbliže Zapadu. To se najbolje moglo vidjeti preko rok muzike. Uzmite dvadeset ključnih albuma jugoslavenskog rokenrola i novog talasa i stavite ih uz dvadeset ključnih evropskih albuma tog vremena, pa ćete vidjeti da smo mi bili dio tog svijeta, a danas ni na koji način nismo. Mi smo danas zaostali za istočnom Evropom, a kamoli za zapadnom.​

 

Џерусалем пост: Јеврејска држава створена у Србији?

standard.rs

Џерусалем пост: Јеврејска држава створена у Србији? - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

3-4 minutes

---

недеља 04. новембар 2018. 12:38

Духовни отац ционистичког покрета живео у Земуну, подсећа угледни израелски лист

Израелски лист „Џерузалем пост" објавио је причу у којој пласира тезу да корени политичког ционизма и јеврејеске државе нису почели еманципацијом Јевреја у Паризу или Бечу, ни Пољској, већ да је могуће да трагови воде ка Земуну и сефардском рабину који је живео у том граду, Јуди Бен Шломо Хај Алкалају.

Џерузалем пост пише да је на Алкалаја, који је живео у Земуну и који се сматра духовним оцем ционистичког покрета, пресудан утицај имало не само његово добро познавање „Кабале", већ и национални покрет на Балкану против Отоманског царства, посебно Срба који су вероватно утицали на идеје младог рабина.

Лист на почетку текста подсећа да је у јулу ове године у Земуну једна улица добила име по зачетнику ционизма Теодору Херцлу, а да је свечаној церемонији присуствовао и израелски председник Рувен Ривлин.

Међутим, Џерузалем пост указује да би одговор зашто је српска влада дала име улице по њему изненадио већину Јевреја, па чак и најватреније ционисте.

Како наводе, рабин Алкалај, венчао је Херцлове родитеље и то 70 година пре првог ционистичког конгреса у Базелу и 90 година пре Балфорове декларације.

У свом делу „Чујте о Израелу" објављеном 1934. године у Београду, Алкалај пружа радикалну интерпретацију добро познатих јеврејских молитви у којима позива на окупљање све „деце Израела".

У том делу он наводи да повратак јеврејског народа у земљу Израела захтева рекреацију Санхедрина у Јерусалиму или избор политичког лидера, познатог из рабинске литературе као Јосиповог сина Месије.

На ту његову идеју о јединству можда је утицало добро познавање „Кабале", али је тешко занемарити утицај српских устаника против Отоманског Царства који је захватио подручје око Земуна почетком 19. века.

КЛАЈН: АЛКАЛАЈ ПРЕДВИДЕО СТВАРАЊЕ ЈЕВРЕЈСКИХ НАСЕЉА
Српски устанак је био први успешан народни устанак против Отоманског царства, које је контролисало Израел, и претходио је еманципацији Јевреја од стране Хабзбурга, пише Џерузалем пост и поставља питање да ли је Алкалај можда покушао да понови национални успех својих српских суседа.

Иако је Алкалајев план заснован на вредностима јудаизма и „Кабале", у суштини је веома практичан, сматра српски истраживач јеврејске историје Оливер Клајн који каже да је Алкалај предвидео куповину земље и стварање насеља у којима би већина били Јевреји из Отоманског царства.

Према Клајну, Алкалај је у Земуну чак основао друштво посвећено повратку јеврејског народа „Земље Израела", које је било активно међу неколико јеврејских заједница у највећим градовима Србије.

Извор Танјуг/РТС, 04. новембар 2018.

 

М. Булатовић: Монтенегро и Косово су под истом командом

standard.rs

М. Булатовић: Монтенегро и Косово су под истом командом - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

6-7 minutes

---

петак 02. новембар 2018. 11:20

Ниједна власт савремене Србије није уочила да се битка за очување Косова морала водити упоредо са борбом за очување заједничке државе са Црном Гором

Монтенегро (како себе воли да назива ђукановићевска Црна Гора) и Косово се налазе на истој страни барикаде — против Србије. Такво стање није природно, али није ни случајно настало.

Да ли треба да чуди што Монтенегро и Косово тако добро сарађују? Да ли их спаја слична политика? Не, ниједно од њих нема своју политику, ни спољну, ни унутрашњу, већ обоје воде чисту америчку политику. То Рамуш Харадинај поносно признаје, док Мило Ђукановић невјешто прикрива.

А политика САД на Балкану није окренута у корист Албанаца и Монтенегрина, већ на штету Срба и разбијања Србије. Ланац догађања у посљедње двије деценије то недвосмислено доказује.

У америчкој агенди је, након Дејтонског мировног споразума, на ред дошло Косово. Крајем 1996. године уцијењени Мило Ђукановић из Америке изјављује да је предсједник Србије Слободан Милошевић превазиђени политичар. Опозиција у Србији прихвата ту оцјену и подржава га на сваки начин. Такозвана „ослободилачка војска Косова" 1997. године се налази на листи терористичких организација америчког Стејт департмента, али већ наредне она постаје организација коју Америка штити и помаже.

На предсједничким изборима у Црној Гори (1998. године) побјеђује Мило Ђукановић. Његову „побједу" је (и то пуних шест сати прије затварања бирачких мјеста) прогласила и поздравила чувена Медлин Олбрајт, тадашња америчка државна секретарка. У Црној Гори избијају велики протести због покрадених избора, али нико са стране, рачунајући и званичну Србију, не подржава демонстранте. Слободан Милошевић није желио сукоб са Америком и надао се да ће Мила Ђукановића преобратити, како би очувао заједничку државу са Црном Гором. Касније, на исти начин поступају и Војислав Коштуница и Зоран Ђинђић.

НАТО врши агресију на СР Југославију (1999. године), али Мила Ђукановића третира као савезника. Петооктобарски пуч извршен наредне године збацује Слободана Милошевића и ствара прву претпоставку за комадање Србије.

Америчка војна база Бондстил постаје угаони камен „косовске независности". Тачније, Косово постаје Бондстил.

Предсједник СРЈ Војислав Коштуница је 2001. године проглашен за државника свијета, али је пао у немилост Запада када није пристао да се Косово осамостали. Премијер Србије Зоран Ђинђић је убијен управо у времену када је обзнанио одлуку да се бори за Косово и Метохију.

Нажалост, ниједна руководећа гарнитура савремене Србије није уочила да се битка за очување Косова морала водити упоредо са борбом за очување заједничке државе са Црном Гором.

СР Југославија је била насљедница међународно-правног субјективитета СФРЈ. Све док су ове двије републике биле у заједничкој држави, није могло да дође до једнострано проглашеног отцјепљења Косова. У најгорем случају, права косовских Албанаца су могла бити уважена на некој међународној конференцији, као што је била Лондонска мировна конференција о СФРЈ.

Будући да је то тада било општепознато, архитекте косовске самосталности су одлучиле да пројект реализују у двије фазе.

Прва је била разбијање СР Југославије. Она је замијењена провизоријумом под именом Државна заједница Србије и Црне Горе. Све вријеме њеног траљавог трајања, под окриљем ЕУ у Бриселу су вођени „експертски преговори" о њеном преуређивању. Када буду објелодањени документи о томе и највећим сумњивцима ће бити јасно да је њихов једини циљ био да се заједничка држава развргне, али на начин да прве посљедице буду што мање видљиве. То је било потребно због крхких политичких прилика у Црној Гори.

Након црногорског референдума (2006. године) и проглашења пуне државне самосталности, у кулоарима у Бриселу се није крило одушевљење. Ето, ликовали су пред збуњеним представницима Србије, „када Црногорци као ваша једнокрвна, једнородна и једновјерна браћа не желе да живе са вама у истој држави, како мислите да ћете задржати Албанце и Косово у њој"?

Двије године касније, Косово се самопрогласило државом, а званична Црна Гора га је признала међу првима у свијету, иако је 85 одсто њених грађана било против тога.

Ове су чињенице општепознате, али због сталне производње нових косовских брига и страхова, многи их не слажу по овом узрочно-посљедичном реду. А то је нужно у борби за очување Космета. Борби од које се не смије одустати и борби у којој се не може изгубити.

За све ово вријеме званична Србија је изјављивала да су „односи Србије и Црне Горе никад бољи", иако су реалности стално ишле „никад горим" путем.

Претходне америчке администрације својом политиком „стварања невоља" су у многим дијеловима свијета довеле до нестабилности и локалних ратова. Нама је посебна брига одраз те политике на Балкан који ни дан-данас није лишен највећих искушења. Готово ниједна од држава са ових простора не може да се осјећа сигурном и стабилном.

Цивилизацијски тренутак, међутим, обавезује све да сједну, уваже једни друге и изукрштане државне интересе остварују на начин најмање штетан за сваку укључену државу. У јавности се све више говори о потреби за „Дејтоном два", новом конференцијом о Балкану уз учешће свих заинтересованих великих сила и поштовање међународног права.

Правилније, требало би да се надамо Споразуму о БИХ из Лисабона, под посредовањем португалског дипломате Жозе Кутиљера, а не Дејтонском уз пресудну улогу Ричарда Холбрука. Споразуми су слични, али је Лисабонски био бољи јер је предложен прије и умјесто рата. Дејтонски се десио након четири године крвавог грађанског рата.

Извор Спутњик, 02. новембар 2018.

 

in4s.net

Раковић: Конвертитски режим би да угуши српски идентитет Црне Горе

3-4 minutes

---

Александар Раковић

Историчар Александар Раковић потврдио је да су црногорске власти забраниле улазак на територију Црне Горе њему, као и академику Матији Бећковићу, историчару Чедомиру Антићу и професору Правног факултета из Косовске Митровице Дејану Мировићу.

Он је истакао да је листа непожељних особа из Србије, којима се забрањује улаз у Црну Гору, већ стигла у граничну полицију Црне Горе.

–Забрана уласка уведена је да би нам се онемогућило да говоримо на академијама поводом 100 година уједињења Србије и Црне Горе, односно српског уједињења 1918. године, навео је Раковић.

Према његовим ријечима, овај потез црногорских власти представља гушење слободе говора, академске и научне мисли од власти у Подгорици.

Раковић је нагласио да се овоме није зачудио, наводећи како, имајући у виду „репресију која се одвија над Србима у Црној Гори", није било неочекивано да они који се баве српским питањем у цјелини, па тако и у Црној Гори, а живе у Србији, дођу такође под удар једне такве сегрегационистичке власти.

–Има ту и наших пропуста као струке – говорим о историографији, етнологији, социологији, јер се током претходних деценија наше струке нијесу бавиле конвертитским идентитетима и зато нијесу нашле одговор, како треба да се одговори на изазове које пружа режим у намјери да заштити свој нови идентитет, а угуши стари, српски идентитет Црне Горе, рекао је Раковић.

Он је напоменуо да је исти пропуст направљен и у психијатрији и психологији, објаснивши да припадници актуелне црногорске власти „да би оправдали то што су сами отишли у другу крајности и одрекли се властитог српског идентитета, са подсвјесном грижом савјести иду на то да до краја угуше српски идентитет народа Црне Горе".

Раковић је оцијенио да кривице за такав однос према српским научницима и академицима има и у политичкој коректности Срба.

Изразивши бојазан да би српски народ Црне Горе могао да прође као српски народ у Хрватској, Раковић је рекао да би Србија заједно са Републиком Српском и Србима у Црној Гори требало да ради на дефинисању српског националног интереса у Црној Гори.

Раковић је истакао да га не интересује колико ће трајати забрана и најавио да ће своју идућу књигу промовисати у Црној Гори преко скајпа, а тако ће учествовати и на скуповима.

–Пошто су ријешили да забране научну, стручну, академску и културну мисао, ми ћемо им омогућити да у томе не успију. Пружићемо отпор академског типа – једноставно ћемо показати да смо од њих паметнији и образованији, јер они да имају аргументе да се суоче са нашим аргументима, они не би ово правили, поручио је да Раковић.

Одлуку власт у Црној Гори о забрани уласка за више српских интелектуалаца први је објавио портал ИН4С.

 

novosti.rs

CIA umanjila broj proteranih Srba

S. ROVČANIN - TOMKOVIĆ

4-5 minutes

---

Kako Američka obaveštajna agencija u detaljnom izveštaju vidi našu zemlju i stanje na KiM. Naveli da je sa Kosova izgnano svega 16.000 naših sunarodnika

TOKOM rata na Kosovu i Metohiji iz svojih domova proterano je 16.000 Srba i 800.000 Albanaca. I dok je naš narod raseljen zbog "odmazde od ratnih sukoba", Albanci su bežali od "masakra i masovnog proterivanja". Mali broj Srba, Roma, Aškalija pobegao je tokom nasilja 2004. godine.

Ovaj scenario, koji liči na holivudsku kinematografiju, gde se pogrom Srba naziva sukobom, napisan je u delu zvaničnog izveštaja Centralne obaveštajne agencije rezervisanom za Kosovo. Dokument američkih obaveštajaca bavi se svim državama sveta, (tako tretira i našu južnu pokrajinu) i do detalja donosi podatke o državnom uređenju, geografskom položaju, broju stanovnika, klimi, računanju vremena, ključnim političkim akterima...

PROČITAJTE JOŠ - CIA PROGNOZIRA: Srbija i Albanija biće u "pravoslavnoj Evropi"?

Zato je pravo čudo kako su "zaturili" više od 180.000 nevoljnika koji su pobegli od terora OVK. Jer, prema podacima naše države, oko 200.000 Srba ne može godinama da se vrati na svoja ognjišta. Istina, u delu izveštaja CIA koji se odnosi na Srbiju, navodi se da je sa Kosova izmešteno 199.584 uglavnom kosovskih Srba. Odatle je nejasno, kako ih je samo 16.000 - proterano, što navode u analizi za tzv. Kosovo?

Navodi se dalje i da Srbija protestuje, jer su SAD i neke druge zemlje priznale Kosovo. Pominju da je u pitanju 110 država, iako ih je trenutno, posle poslednjih povlačenja priznavanja - 103. Prikazujući ličnu kartu Srbije, istraživači CIA navode da se nalazi na jednoj od najvažnijih kopnenih ruta od Zapadne Evrope do Turske i Bliskog istoka. Glavni faktori za povoljan rast su ekonomske reforme i strateška lokacija. Radna snaga je relativno jeftina i kvalifikovana. Suočavamo se sa neefikasnim pravosudnim sistemom i visokim nivoom korupcije, kao i starenjem stanovništva. Nalazimo se na tački pretovara heroina iz jugoistočne Azije ka zapadnoj Evropi.

PROČITAJTE JOŠ - Kako CIA vidi Srbiju

Kao pozitivna stvar navode se sporazumi o slobodnoj trgovini sa EU, Rusijom, Turskom i zemljama članicama Centralnoevropskog sporazuma. Ističe se da Srbija ima izvore nafte i gasa, nalazišta uglja, gvožđa, bakra, cinka, antimona, hromita, zlata, srebra, magnezijuma, pirita, krečnjaka, mermera, soli, obradivo zemljište... Kako su primetili, nešto smo manji od Južne Karoline, teren nam je "ekstremno raznolik", a potencijalna opasnost nam preti od zemljotresa. Tokom migrantske krize u Srbiju su od 2015. do 2018. stigla 684.572 migranta, ali smo uglavnom tranzitna zemlja u kojoj su ostala 3.193 azilanta.

"TRGOVINA" U BiH

U ODELjKU koji se bavi Bosnom i Hercegovinom navedeni su podaci o Dejtonskom sporazumu, kada je 1995. godine stavljena tačka na rat. Istraživači CIA primećuju da visoko decentralizovana vlast otežava koordinaciju ekonomske politike i reforme, dok prekomerna birokratija obeshrabruje strane investicije, pa je njihov broj naglo opao od 2007. godine. Najozbiljniji problem je visoka nezaposlenost, a veliki deo privrednih aktivnosti je i dalje neregistrovan. Takođe, BiH je označena i kao tranzitna tačka za šverc heroina i trgovinu ljudima.

ZAGAĐENO MORE U CRNOJ GORI

AMERIČKI obaveštajci predstavili su Crnu Goru kao zemlju u kojoj većina stanovništva govori srpskim jezikom - 42,9 odsto. U delu koji se odnosi na istoriju, CIA navodi da Crna Gora vodi poreklo iz 13. veka i da se "odnosi na visoka područja u srpskoj pokrajini Zeta". Kao glavni problemi navode se javni dug, visoke kamate na kredite, ali i more zagađeno zbog ispuštanja neprečišćene kanalizacije naročito kod Kotora.

U rubrikama o rizicima po bezbednost i terorizam, za Crnu Goru je navedeno samo da je 2016. uhapšena grupa opasne sekte "Aum Šinrikjo". Amerikanci su stavili tačku na crnogorske nedoumice o tome koji je najviši planinski vrh u zemlji. Primat su dali Durmitoru i Bobotovom kuku (2.522 metara). (V. K.)

 

IVO GOLDSTEIN Treba li Hrvatsku 'brendirati' kao zemlju dvostrukog morala?

jutarnji.hr

ZA GLOBUS PIŠE IVO GOLDSTEIN Treba li Hrvatsku 'brendirati' kao zemlju dvostrukog morala?

Promo / NovaTV

14-18 minutes

---

U Hrvatskoj koja vrvi od afera predsjednica poziva da se o njima ne piše. Ako želi "brendirati" Lijepu Našu kao takvu dvoličnu zemlju, neka kao zaštitni znak ponudi svoj vlastiti lik i ime

Kad je nedavno u showu na Novoj TV nastupio Kanađanin i spolovilom navodno (jer je "montažom kadrova i računalnom animacijom u postprodukciji izbjegnuto eksplicitno prikazivanje spolnih organa") naslikao portret jednoga od članova žirija, ekspresno je napadnut na društvenim mrežama:  "Sramota za našu zemlju što smo dozvolili direktnu pornografiju kojoj su bila izložena djeca u studiju, a pedofilija se kažnjava, što je ovo večeras bilo? Užas…"

Drugi su pak poticali na "bojkot Nove TV... Pored djece što nastupaju… Više nikad ne gledam Novu TV… Gdje su naše puste udruge za prava djeca? Glavno da primaju lovu za ništa..." Treći su se zabrinuto pitali: "Što je sljedeće? Spolno općenje s kravom, psom…? Pedofili, transvestiti... Sve talent do talenta… Dajte se, ljudi, saberite..."

No, bilo je i mnogo onih kojima je Fraserov nastup bio zanimljiv i zabavan – "lik ima talent, jbg, ima, nemre to svatko sa 'tim' priborom. Osvježenje svakako!" zaključivali su.

Neimenovani pojedinci ili institucije podnijeli su zbog emitiranja Fraserova performansa tužbu Vijeću za elektroničke medije tvrdeći da se "radi o neprimjerenom sadržaju koji bi mogao narušiti fizički, mentalni ili moralni razvoj maloljetnika". Vijeće je tužbu odbacilo.

Dakle, je li Fraserov performans uistinu pornografija? Je li opasan? Što je to "pornografija"? Iako se mnogima čini da dobro razumiju taj termin, valja ga ipak analizirati - što je on značio nekad, što znači danas.

Grčki porneía znači prostitucija, a pórne prostitutka. Odatle potječe i suvremena riječ pornografija, prvi put u francuskom zabilježena 1842. kao "predstavljanje opscenih stvari".

Nadbiskup Stepinac za vrijeme Drugog svjetskog rata pripisivao je u "dobro" Vladi NDH što je "strogo zabranila sva pornografska izdanja"; Stepinac je mislio na ilustrirane novine poput zagrebačkog Svijeta, gdje je bilo i fotografija žena u jednodijelnim kupaćim kostimima i donjem rublju.

Danas riječ pornografija označava "opisivanje ili vizualno prikazivanje seksualnih objekata i radnji lišeno estetskih sadržaja, upravljeno na razbuđivanje mašte čitatelja ili gledatelja". Nekoć se dijelila na "soft core" i "hard core", danas je ta podjela nestala. "Soft core" se zamjenjuje riječju "erotika" i sličnima, dočim će neki reći da se "pornografija" svela na "hard core", dakle na "tvrdu pornografiju" odnosno onu koja je "izravna i vrlo nasilna u iskazu, koja neposredno prikazuje spolni čin".

Danas se djeca pubertetske dobi, pa čak i mlađi, o seksualnosti i pornografiji informiraju na internetu, dovoljna su im dva-tri klika. "Pornografija" je postala lako dostupna i onakva kakvom smo je opisivali i kako smo je definirali prije današnjeg internetskog vremena više ne postoji.

Kao što se vidi, riječ "pornografija" mnogo je puta mijenjala ("pomicala") značenje. Ona, u nekom širem značenju, osim prikazivanja spolnog čina, označava sve što je "skaredno", dakle sve što je vulgarno, prosto, sramotno, nepristojno. A to znači da "pornografija" može označavati i fenomene koji s prikazivanjem seksualnog čina neposredno nemaju veze.

Što je to vulgarno i prosto, ovisi o našem shvaćanju morala. Kad govorimo o moralu u pozitivnom kontekstu, definiramo ga kao shvaćanje odnosa prema dobru i zlu u najširem smislu, kao ukupnost nepisanih društvenih načela, normi, ideala, običaja o ponašanju i odnosima među ljudima, pa onda upotrebljavamo sintagme "profesionalni moral", "liječnički moral" i slične.

Kako smo se osvajanjem drugog mjesta na Svjetskom prvenstvu prometnuli u nogometnu naciju par excellence, sada su na cijeni sintagme poput "borbeni moral", jer se naši nogometaši "bore za Hrvatsku". Naime, nogomet se percipira kao borba, rat, pa se tom sintagmom želi naglasiti psihološka i fizička spremnost svakog igrača, cijele reprezentacije i svih navijača da se bore i izdrže napore 90-minutne utakmice. Ako pobijedimo, onda će se govoriti o "visokom moralu pobjedničke momčadi".

Postoji i sintagma "kršćanski moral", koja označava "ćudoredne norme koje izviru iz Evanđelja i koje su vjernici kršćanskih crkava dužni poštovati". A da li ih poštuju?

Na to pitanje odgovara papa Franjo, koji često govori o nevjerodostojnosti i nedosljednosti kršćana, o problemu "lažnih katolika". Papa je jasan: "Ako ste kršćanin i eksploatirate ljude, ako vodite dvostruki život ili vodite 'prljavi' posao, možda je bolje da se ne nazivate kršćaninom. Mnogo je takvih i takvi ljudi skandaliziraju ljude oko sebe – što je skandal? Skandal je govoriti jedno, a raditi drugo. Bolje je biti ateist nego takav katolik." Papine riječi temelje se na Isusovim riječima: "Ako tko navede na grijeh jednog od ovih malenih koji u me vjeruju, bilo bi mu bolje da mu objese o vrat mlinski kamen što ga okreće magare i da ga bace u more" (Evanđelje po Marku, 9, 42).

Dvostrukog morala bilo je, naravno, i u doba jugoslavenskog socijalizma. On se možda najbolje ocrtava u aforizmu s početka osamdesetih – "nismo se, drugovi, za to borili, ali sad – što je tu je". Sjetimo se i danas već legendarne mantre koju su promovirali jugofunkcionari kad su željeli predstaviti svu tobožnju dijaboličnost i opasnost onih koji su se usudili da ih kritiziraju. Tada bi rekli otprilike ovako: "To su pojedinci i grupe koje žele vlast!" Zamislite strahote – oni žele vlast! I to smo slušali iz usta onih koji su desetljećima bili na vlasti i nisu se namjeravali s nje maknuti.

Danas je dvostruki moral u Hrvatskoj u pravilu desne provenijencije. Radi se o  licemjerju političara i konzervativne javnosti koji se s jedne strane predstavljaju kao poštovatelji tradicionalnih kršćanskih vrijednosti i obitelji, nesporni domoljubi/rodoljubi, a s druge ih strane nemilice krše. "Sve za Hrvatsku, Hrvatsku ni za što!" govorio je otac tog licemjerja dr. Franjo Tuđman.

Tuđman je, dok je bio predsjednik, razbješnjen britkom kritikom Feral Tribunea, optužio vodeće feralovce – Viktora Ivančića, Borisa Dežulovića i Predraga Lucića - da su "djeca iz mješovitih brakova i djeca jugooficira"! No, to jednostavno nije točno. Sva su trojica "čisti" Hrvati, ali to nijednom od njih nije značilo ništa, isto kao što im nije značilo ništa da im nitko u obitelji nije radio u JNA. S druge strane, Tuđman je dogurao u JNA do generalskog čina, a u njegovoj najužoj obitelji (ne bih se time bavio da sam Tuđman tu temu nije stavio na dnevni red) ima osoba čija krvna slika nije baš po mjeri samog Franje Tuđmana.

Konzervativna revolucija koja posljednjih godina jaše Hrvatskom vidi u (nepokazanom) pimpeku jednoga Kanađanina veliku opasnost, a istovremeno udara na same temelje onoga što je ostalo od liberalne demokracije u Hrvatskoj.

Crkva načelno zagovara najviše moralne norme, a istovremeno štiti i ne osuđuje pedofile, nego ih premješta iz sredina gdje su njihove odvratnosti procurile u javnost pa se potom, potiho, vrši pritisak na žrtve da šute i sprečava se da informacije o pedofiliji izlaze u javnost.

Crkva propovijeda skrušenost i skromnost, tobože odbacuje materijalno, dok istovremeno gradi luksuzne nekretnine, a njezini se prelati voze u skupim automobilima.

Molitelji se okupljaju pred hrvatskim bolnicama kako bi izvršili pritisak na žene koje žele obaviti pobačaj, ali ih nema pred psihijatrijskim bolnicama u kojima se, po izvještaju Vijeća Europe, događaju "prisilna i nečovječna postupanja prema osobama s invaliditetom". Ne možete ih vidjeti ni pred nekom od bolnica u kojima se zna dogoditi da treba nekog operirati, a nema anesteziologa, pa se onda zahvati izvode samo uz sedaciju i analgeziju, što ni u kojem slučaju nije dovoljno za bezbolno izvođenje takvih zahvata.

Prošli smo tjedan saznali da su dvije referendumske inicijative propale jer se na popisima onih koji ih podržavaju našlo između 40.000 i 45.000 nevažećih potpisa. Među njima je bilo onih koji nisu hrvatski državljani, umrlih, maloljetnika te upisanih s nepotpunim podacima. Organizatori prikupljanja potpisa, koji se svi odreda predstavljaju kao veliki Hrvati i veliki katolici, ne smatraju da bi bio red da se pospu pepelom zbog pokušaja prijevare, da kažu: "Provest ćemo među svojim suradnicima istragu, vidjet ćemo tko je i kako varao." A sve bi to moglo biti i kazneno djelo.

U Saboru je od izbora 2016. već više od 20 zastupnika izašlo iz stranaka i klubova u koje su izabrani te su otišli ili u druge stranke ili klubove, ili glasaju posve suprotno u odnosu na mandat koji su dobili. Tu su i čitave stranke koje su pretrčale u suprotni tabor. U svakoj uređenoj parlamentarnoj demokraciji većina bi zastupnika odlučila da se parlament raspusti i da se ide na nove izbore. U Hrvatskom saboru to nije opcija, jer se većina zastupnika boji da bi na izborima propala. Tko se želi lišiti saborske plaće i drugih privilegija kad ih može uživati još dvije godine?

Nije li paradoksalno da Luka Modrić pjeva "nije u šol­dima sve", a istovremeno godišnje zarađuje osam milijuna eura bruto odnosno 5,84 milijuna neto (ako je točno da plaća 27 % poreza). To znači da dnevno prihoduje oko 16.000 eura. Ako računamo da je prosječna neto plaća u Hrvatskoj 6352 kuna, možemo zaključiti da prosječno plaćeni Hrvat mora raditi 19 mjeseci da bi zaradio Modrićevu dnevnu nadnicu.

Ne bi to bio neki problem da je Modrić bio korektan prema hrvatskoj državi pa da je zajedno sa svojim sponzorima prije desetak godina poštovao njezine financijske propise. No, ne bi čak ni to bio neki problem (stvar je, uostalom, i dalje na sudu) da Modrić – koji se, po vlastitim riječima i po riječima brojnih svojih zagovornika, bez ostatka "bori za Hrvatsku" – nije svoju tvrtku za consulting smjestio u Luksemburg, a ne u Hrvatsku. I da nije nedavno iz nje isplatio španjolskim poreznim službama sitnicu od milijun eura zbog porezne prijevare, sve pod prijetnjom oštrijih sankcija.

Zašto se novac koji se vrti u Luksemburgu nije mogao vrtjeti u Modrićevoj domovini? Najtragičnije od svega u ovoj priči jest to da će Modrićeve postupke podržati veći dio javnosti: ako bi se ljudi pitali, vjerojatno bi većinom rekli da se, eto, "Luka samo dobro snašao". Javnost, jednostavno, ne vidi oštru suprotnost između opraštanja Modriću i urušavanja pravnog i financijskog poretka u državi.

Hrvatska politika i diplomacija ovih su se dana snažno angažirali u nastojanju da dokažu kako su Hrvati u BiH neravnopravni, jer su im, eto, drugi izabrali člana Predsjedništva BiH.

Tko o čemu, a HDZ o nepoštenom izbornom procesu!

Nema dvojbe da se nijedni izbori u devedesetima, dok je HDZ bio na vlasti, ne mogu smatrati poštenima. U javnost su naknadno izlazile informacije o lažiranju rezultata na pojedinim izbornim mjestima ili čak u čitavim izbornim jedinicama. Vidjelo se da su neke osobe prijavljivane u Hrvatskoj samo da bi stekle glasačko pravo – primjerice, na jednoj adresi u Novom Zagrebu tobože je boravilo više od 2000 ljudi, itd. U anketi prije izbora 1995. godine na pitanje "hoće li izbori biti pošteni" samo je 14% ispitanika odgovorilo s "da": s "uglavnom da" odgovorilo je njih 38 %, a s "ne" njih 16 %. Čak 32 % ispitanika "nije znalo" hoće li izbori biti pošteni!

Ne treba zaboraviti u kakvoj se atmosferi vodila predsjednička kampanja 1997. – Franjo Tuđman prvo je konstatirao kako su njegovi protukandidati Zdravko Tomac i Vlado Gotovac "smušenjaci i bezglavnici", a onda je pripadnik Tuđmanove tjelesne straže Tomislav Brzović za vrijeme skupa u Puli udario Vladu Gotovca željeznom kopčom opasača po glavi i teško ga ozlijedio, vičući pritom: "Živio Ante Pavelić!" i prijeteći nazočnima da će ih sve pobiti. Sud je Brzovića osudio na 1,5 godinu zatvora uvjetno, uz rok kušnje od tri mjeseca, a u vojsci je nakon šest mjeseci suspenzije vraćen na dužnost.

Umjesto da osudi atentat Tuđmanov izborni stožer tvrdio je kako je Gotovac "predsjednički kandidat judeomasonskoboljševičke struje u HSLS-u", ideološka pesnica vladajućih Maja Freundlich za napad na Gotovca optužila je američke tajne službe, a HTV je atentat na Gotovca jedva spomenuo.

Nemaju li i danas mnogi hrvatski građani iz susjednih zemalja lažno prijavljene adrese u Hrvatskoj, pa onda dolaze glasati na hrvatskim izborima i na taj način donose prevagu (uglavnom HDZ-u)? A što se tiče izbornog procesa u BiH, i HDZ BiH i hrvatska politika imaju putra na glavi. Još je 2009. Europski sud za ljudska prava zatražio od vlasti BiH promjenu izbornoga zakonodavstva nakon što je pozitivno presudio u tužbi Sejdić-Finci. Sve tri velike stranke u BiH, uključujući Čovića i njegove suradnike, napravile su sve da se u tom pogledu ništa ne promijeni.

Mislio sam u ovoj kolumni ne spomenuti predsjednicu Kolindu Grabar-Kitarović, ali jednostavno nije išlo. Ovih je dana na novinarsko pitanje o nizu afera koje potresaju državu odgovorila kako misli "da se od afera ne može živjeti… Mislim da ova koncentracija na afere, koliko god one bile važne kao predmet istrage pravosudnih tijela, u javnom prostoru nije dobra i da dalje utječe na iseljavanje stanovništva iz Hrvatske".

Nije li dvolično i nemoralno da se odgovornima za iseljavanje iz Hrvatske proglašavaju mediji koji pišu o aferama, a ne sudionici tih afera koji su, po svemu sudeći, počinili kaznena djela? Predsjednica nam, dakle, želi nametnuti "lakirovku", a ja sam mislio da je to koncept koji je izumro sa socijalizmom (odnosno s Tuđmanom).

Nedavno je predsjednica formirala grupu koja će "brendirati" Hrvatsku i stavila se na njezino čelo. Predlažem stoga da se napravi spot u kojem bi predsjednica, kao hrvatski zaštitni znak, iz gledališta ili iz svlačionice govorila kako je na nogometnim utakmicama u Hrvatskoj atmosfera "dostojanstvena", a u pozadini bi se trebala čuti publika kako skandira "za dom spremni".

Otkako su se prije dva-tri tjedna zaredale istrage i hapšenja vezana za curenje podataka iz policijskih i USKOK-ovih istraga, vlasti nas uvjeravaju da se dosljedno i principijelno bore protiv kriminala. Stoga i ja prijavljujem jedan slučaj: naime, na mojoj redovitoj nogometnoj rekreaciji petkom jedan od suigrača u povodu rođenja kćerkice častio je društvo ćevapima i pićem.

Jedan od igrača iz protivničke (gubitničke) ekipe naknadno je ustvrdio da "zbog saznanja da će biti čašćenja nakon utakmice za njega i njegove suigrače nije bilo dileme o ishodu susreta" (htio je reći – pustili smo utakmicu). Molio bih da institucije obave svoj posao, odnosno da mog prijatelja Z. V. (ime poznato autoru) uzmu u obradu, jer se, kao što se vrlo dobro zna, u sportu u Hrvatskoj, a pogotovo u nogometu, svako ustanovljeno kazneno djelo skrupulozno istraži i procesuira.

Baš me zanima što bi rekao Vlado Gotovac (umro 2000.), kojem nitko ne može poreći moralnu principijelnost, da vidi današnju Hrvatsku. Naime, ulazak u predsjedničku kampanju on je 1997. prihvatio kao "izraz otpora koji se pruža nedemokratskom razvitku Hrvatske, razaranju morala, vođenju vanjske politike zbog koje Hrvatska iz dana u dan dolazi u sve veće teškoće".

Eto to su samo neki od brojnih primjera dvostrukog morala. Počnimo stvari nazivati pravim imenom – ne radi se ni o čemu drugom nego o najbestidnijoj pornografiji.

 

 

 

Љиљана Смајловић: Убиство у катедрали

standard.rs

Љиљана Смајловић: Убиство у катедрали - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

5-6 minutes

---

понедељак 29. октобар 2018. 16:34

Како је могуће да је Вучић први лидер Србије који je имао политичку вољу да покрене истрагу о убиству Ћурувије са мртве тачке

Славко Ћурувија можда није био Томас Бекет, али још је Хенри Други патентирао како да држава ликвидира политичког противника, а владареве руке да тобож остану чисте.

Док сам била главна уредница Политике, амерички дипломата ми је једном приликом, у необавезном ћаскању, благо приговорио што лист који уређујем код сваког спомињања Дејвида Петреуса (и његове улоге у ККР-у, тадашњем власнику Н1 телевизије), нађе за сходно да подсети да је реч о бившем директору CIA.

Дао ми је идеју да коригујем ту праксу, па смо, за остатка мог уредниковања, налазили за сходно да подсетимо и зашто је, заправо, Петреус престао да буде директор CIA: зато што се открило да је државне тајне откривао љубавници, да би се после повољно нагодио са државом око одговорности за то кривично дело.

Спомињем то јер ме је амерички дипломата истом приликом питао зашто, истом логиком, код сваког спомињања Александра Вучића Политика не подсети да је премијер био Милошевићев министар информисања. То би било веома редундантно, одговорила сам: хиперактивног председника владе каткад објавимо на пет различитих страна листа, па би било превише да на сваком месту подсећамо на његову предратну биографију.

Шалу на страну, не знам нити један медиј у Србији који од читалаца крије да је Вучић лично завео ратну цензуру за време НАТО бомбардовања, нити да је за његовог вакта, 1998, донесен онај озлоглашени закон о информисању. Ја сигурно никада нећу заборавити, јер је за важења тог закона, чија је прва и права мета био Европљанин Славка Ћурувије, убијен власник магазина чији сам спољнополитички уредник била.

Не чуди ме што опозициони медији данас поклањају дужну пажњу двадесетогодишњици доношења фамозног закона, као што ме не чуди ни нервоза на коју то наилази у власти наклоњеним медијима. Зар није чудесна околност да се та политиком набијена годишњица дословце поклопила са још једним „убиством у катедрали"? Алудирам, дабоме, на ужасни случај саудијског новинара Џамала Кашогија, који је по свој прилици раскомадан по налогу свемоћног саудијског престолонаследника.

Али пошто деспотска пустињска краљевина до сада још није наишла на проблем чије се решење не може купити петродоларима, у току су компликовани америчко-турско-саудијски преговори о томе како да принчеве руке остану чисте, а да државне убице буду проглашене људима који су се отели контроли, убијајући насумице и на своју руку. „Убиство у катедрали" назив је чувене драме у стиху Т. С. Елиота, у којој четири витеза енглеског краља Хенрија Другог 1170. године убијају бискупа од Кантерберија јер су краљев уздах (зар ме нико неће ослободити тог свештеника) протумачили као краљеву вољу. Инспирисан Шекспиром и историјом, тај наслов је с временом постао кратица за политичко убиство у ком отисци владаревих прстију остају сакривени, а кривица се сваљује на преревносне државне чиновнике.

Процес државним чиновницима оптуженим за убиство Славка Ћурувије вуче се већ годинама на Специјалном суду, тобож због помањкања простора. Нико од оптужених није признао ни своју, ни евентуалну умешаност Слободана Милошевића у атентат на храброг издавача и новинара. Руководиоци државне безбедности тврде да то што је сваки Ћурувијин корак за време бомбардовања и на Ускрс пратило два туцета агената ДБ-а нипошто не значи да су умешани у одстрел новинара ком је прво пуцано у леђа, да би онда био „оверен" метком у главу. Један број судија удружио се са адвокатима одбране у настојању да уклоне главне доказе из поступка, или се барем мени то чини белоданим. Исход суђења је потпуно неизвестан.

А како би другачије и било? И у драми Т. С. Елиота витезови се жале да су они праве жртве злочина у катедрали, јер знају да ће бити осуђени на изгнанство и да им нико неће захвалити на оданости краљу и домовини. Само на подизање оптужнице у случају Ћурувије чекали смо скоро петнаест година, иако су се све постпетооктобарске власти, почев од Зорана Ђинђића, и пре него што је дошао на власт, зарицале да ће пронаћи и казнити извршиоце злочина над оснивачем Европљанина и њихово налогодавце.

Нећу да се мешам у свађу опозиције која би да политички експлоатише годишњицу Вучићевог Закона о јавном информисању, и оних који тврде да је то политички марифетлук. Ни сада не разумем како је могуће да је Александар Вучић први лидер Србије који је после Петог октобра имао политичку вољу — или, ако више волите, нашао политичку рачуницу — да се истрага покрене са мртве тачке и окривљени приведу правди.

Да ли би се то десило и без њега? Можда никада нећемо знати. Је ли његов мотив било искупљење, или лукав политички маневар? После двадесет година, ко ће знати.

И, ако ћемо право, кога је брига?

Извор Недељник/Б92, 29. октобар 2018.