rs.sputniknews.com

Реаговање генерала Петковића на писање Спутњика: Американци су знали још 1993. године

Sputnik

4-5 minutes

---

Политика

11:56 18.11.2018Преузмите краћи линк

Поводом текста објављеног на Спутњику: „Строго поверљиво — Американци још 1993. године знали колико је уранијум опасан", огласио се генерал Слободан Петковић, начелник службе АБХО током бомбардовања СР Југославије. Реакцију преносимо у целини.

Не, они су за то знали још 1943. године, када су интензивно радили на производњи свог нуклеарног оружја и када су се сусрели са проблемом радиоактивног отпада.

На располагању га је било у огромним количинама, што је представљало велики економски терет због обезбеђивања услова за одлагање и чување. Зато су тражили модалитете да га се ослободе и „предају другима на чување".

Уврстили су га у програм војне индустрије. Шездесетих и седамдесетих година вршена су интензивна испитивања и тестирања на полигонима, где је демонстрирана ефикасност пројектила са пенетраторима од ОУ приликом гађања у различите врсте мета. У време Хладног рата интензивирани су истраживања, израде и увођење у наоружање противоклопних пројектила различитих калибара.

Бивши мајор Даг Рок, одговоран за радиолошку заштиту војске САД, професор физике и бивши директор програма развоја пројектила са ОУ, 1994. године је објавио документа којима се потврђује да су власти САД биле свесне геноцидних последица примене ОУ још 1943. године. 

Војни прописи САД у области заштите од зрачења траже од сваког војника да приликом тренинга обуче заштитно одело и носи заштитну маску приликом сваке активности на 20 до 50 метара од објекта погођеног муницијом са ОУ. 

Радиолошко оружје и по другим америчким изворима и сазнањима изазива трајне последице по становништво и након престанка ратних дејстава. 

О томе у својим радовима пише и др Александра Милер, која је радила у америчким војним структурама. Све ово је, дакле, било добро познато планерима употребе ове врсте оружја. 

Зато и предузимају мере за заштиту својих јединица и службеника на КиМ. Припадници мултинационалне бригаде „Запад", по уласку Кфора на КиМ, новембра 1999. године, добили су нуклеарно-хемијско-биолошки приручник под називом: „КФОР, интернационалне бригаде 'Запад', осиромашени уранијум, информације и инструкције".

Поред назива приручника, на насловној страни је и мртвачка глава која упозорава на радиоактивну опасност. Садржаји неких делова приручника упућују на то са каквом ће се врстом опасности сретати на терену припадници бригаде и како да поступају. У делу названом „Златна правила" стоји: „Држите се даље од тенкова, возила и зграда погођених пројектилима или крстарећим ракетама са осиромашеним уранијумом (ОУ). Носите заштитну маску уколико радите на удаљености до 500 метара од тенка, возила или зграде погођених пројектилима или ракетама са ОУ. Удисање нерастворљивих честица уранијумске прашине дугорочно је повезано са здравственим последицама, укључујући канцер и деформације новорођенчади. Ове последице могу да постану видљиве тек неколико година касније".

CC0 / Marijanana

Да би избегли контаминацију, војницима се, поред осталог препоручује: „Перите често униформу", а у делу насловљеном као „Упозорење", поред осталог стоји: „Храна и вода постаће неупотребљиве због контаминације прашином ОУ. Никако не једите храну која није контролисана. Удахнуте — унесене честице могу да причине дугорочну штету".

А препоруке за поступања кад се наиђе на погођене ствари „српске" војске гласе:

„Возила и материјал српске војске могу да представљају опасност за војнике и цивиле који са њима дођу у блиски контакт. Искључиво стручна лица морају да испитају уништена или оштећена возила и материјале и треба апсолутно избегавати близину возила за које постоји сумња да су погођена пројектилом са ОУ. Одстојање не сме бити мање од 50 метара. Уколико сте принуђени да будете ближе, морате да носите заштитну маску и заштитне рукавице, како бисте избегли да уранијумска прашина уђе у ваше тело."

А ми стојимо и „тапкамо у месту", док нам народ болује и умире и због онога што су нам они „донели и оставили на вечно чување". Може ли ми неко од челних људи, одговорити: зашто?

 

Ivici Dačiću “Inat“ na poklon

novosti.rs

Špijunka: Ivici Dačiću "Inat" na poklon

S. S. R.

1-2 minutes

---

| 17. novembar 2018. 14:30 | Komentara: 0

General Luis Mekenzi i novinar Skot Tejlor iz Kanade govorili su povodom obeležavanja veka od završetka Prvog svetskog rata u čast srpsko-kanadskih veza

GENERALA Luisa Mekenzija i novinara Skota Tejlora iz Kanade, profesije su devedesetih godina dovele u zemlje bivše Jugoslavije. Sliku o Srbima sa kojom su poslati u Sarajevo, odnosno u Beograd i Prištinu, potpuno su promenili na terenu.

O tome su, između ostalog, govorili i u petak povodom obeležavanja veka od završetka Prvog svetskog rata u čast srpsko-kanadskih veza, na predavanju u Ministarstvu spoljnih poslova koje vodi Ivica Dačić. Kao poklon doneli su knjigu "Mirotvorac" generala Mekenzija i "Inat" novinara Tejlora, u kojima iznose svoje viđenje događaja devedesetih na Balkanu.

 

in4s.net

Булатовић: Ревизија историје на штету Србије

5-6 minutes

---

Момир Булатовић

Пише: Момир Булатовић

Поводом обиљежавања стогодишњице од завршетка Великог (Првог свјетског) рата у употребу се вратио наизглед заборављени појам – ревизија историје. Да ли тај бесмислени покушај ипак има неки смисао?

Ревизија представља поступак испитивања истинитости, вјеродостојности одређених појава и процеса. Уобичајено се испољава у односу на испитивање законитости и тачности финансијских извјештаја. Покушаји да се она примјени на историјске догађаје нису били ријетки, али су се увијек показали као безуспјешни.

Величину побједе у Првом свјетском рату је увредљиво умањивати. Сваки нормалан човјек би морао застати и мислима одати почаст свим жртвама те сурове људске кланице која је однијела безмало педесет милиона живота и означила прекретницу у цивилизацијском развоју.

Срби и Аустријанци, Французи и Њемци, Руси, Турци, Енглези… заустављени су у животу, независно да ли су били на побједничкој или на страни поражених. Срушена су четири велика царства, али је цијена њиховог пада била толика да се тадашњи свијет зарекао да се такво нешто никад више не понови. Поновило се, нажалост, већ након двије деценије и то у још страшнијем облику.

Обиљежавајући вијек од тадашњих догађаја, имали смо прилику да се подсјетимо како је ондашња Србија, уморна од два балканска рата, била спремна на све уступке како би избјегла рат са Аустроугарском и, фактички, испунила све немогуће услове из ултиматума. Али тај је папир (баш као и онај каснији из Рамбујеа поводом Косова и Метохије) био написан да захтјеви које је садржао не би могли бити у цјелости прихваћени.

Након ратне голготе која је трајала четири године и незабиљеженог страдања српског народа, Србија се побједоносно вратила на своје огњиште и донијела слободу Црној Гори и свим славенским народима који су вјековима стењали под аустроугарском чизмом.

То је била и најсјајнија потврда братске везе Црногораца (тада је црногорство било ужа одредница у односу на припадност српском националном корпусу), са Србијом као државном матицом. Говорило се: „Да није било Божића на Мојковцу, не било ни Васкрса на Кајмакчалану".

Тако је било, тако је писало и то се знало претходних стотину година.

Српска војска

А онда су Емануел Макрон (који стално заборавља да је изабран за предсједника Француске само да то не би постала Марин ле Пен), Мило Ђукановић и Хашим Тачи предводили процес другачијег тумачења историје. Отворили су процес ревизије, дајући сопствене оцјене тачности дотадашњег неспорног наратива о узроцима и посљедицама тог рата.

Али, историја није завршни рачун неког предузећа. Она се десила и не може бити промијењена. Мудри Црногорци су говорили: „Учињеном послу мане нема".

Да ли је Краљевина СХС (каснија Југославија) била грешка и зашто су Срби прихватили Хрвате и Словенце у заједничку државу? То није питање од чијег бисмо одговора данас имали јасније путоказе. Наши умни и славни преци су урадили тако, јер друге могућности није било. Војска која је учествовала у незадрживом јуришу слободе свуда је била примана као ослободилачка и сви су јој се нудили. Србија је, ширином своје душе, била отворена за све (како су сами себе представљали) братске јој народе.

Историјски токови су непредвидиви и не зависе само од воље појединих група људи. Они се стекну у законитости од којих онда почиње нова историја. Управо због тога морамо да изучавамо историју иако је никако не можемо промијенити. Циљ историчара није, како корисно објашњава израелски историчар Јувал Ноа Харари („Хомо Деус"), да на основу историје предвиђају будућност, већ да освијетле све околности које су довеле до тога да одлуке из прошлости буду управо такве, а не онакве.

Проучавање историје неће нам рећи шта треба да одаберемо у нашој стварности, али ће нам барем пружити више могућности. Или, додали бисмо, историја ће нам казати које могућности јесу, а које нису реалне у датим геополитичким приликама.

Искривљавање (ревизија) историје искључиво има за циљ дневно политичке прилике и кратког је даха, будући да се не може ослонити ни на једну провјерљиву чињеницу.

Огромна већина Срба и Црногораца осјећа тугу због судбине која је задесила наше претке, али и неизмјеран понос због њихових дјела. Захвални смо им на жртвама које су поднијели за нашу будућност. Односно на прилици да се попут њих, али у знатно лакшим околностима, и сами изборимо за своју државу и за своје парче слободе.

То је главни ток нашег историјског постојања. У њега се, прије или касније, уливају и сви ревизионистички брзаци.

Или се улију или нестану.

 

Борисав Јовић: О распаду Југославије је одлучено на Четвртом конгресу КПЈ 1928

standard.rs

Борисав Јовић: О распаду Југославије је одлучено на Четвртом конгресу КПЈ 1928. - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

9-11 minutes

---

среда 14. новембар 2018. 17:11

"Горбачов ми је рекао: Оно што раде вама, раде и нама"

Некадашњи председник Председништва СФРЈ сведочи о сусрету с последњим шефом СССР-а, говори зашто су комунисти растурили Југославију, због чега Председништво није донело одлуку о увођењу ванредног стања и зашто се разишао са Слободаном Милошевићем.

Виталан и у 90. години, Борисав Јовић нам кува кафу и послужује соковима. Председник Председништва СФРЈ у најдраматичнијој фази распада Југославије, од 1. маја 1990. до 15. маја 1991. године, нема председничке привилегије некадашњих шефова држава, што сматра „политичком дискриминацијом". Некадашњи најближи сарадник Слободана Милошевића, с којим се политички разишао због Мире Марковић, годинама се вози градским превозом.

— Да сам се возио у „мерцедесу", можда бих већ пропао. Од свих претходних власти никада нисам позван на државни празник као бивши председник председништва СФРЈ – каже Јовић у разговору за Политику. Тренутно ради на допуњеном издању књиге „Како су Срби изгубили век", о којој ће се расправљати на међународом научном скупу у Москви до краја године.

Људи га још препознају, иако је с политичке сцене отишао 1995. године. Осим што му с осмехом говоре „вози се трамвајем, кад ниси умео да крадеш", оно што га најчешће питају јесте зашто се распала Југославија и избио рат? Да ли има основа да се тврди да је за распад Југославије криво тадашње српско руководство?

Шта им одговара Бора Јовић?

— За то нема основа јер је познато да је српско руководство једино искрено бранило очување Југославије. О распаду Југославије одлучио је Четврти конгрес КПЈ 1928. у Дрездену и све је дословно спроведено према тим одлукама. КПЈ је била 50 година на власти и доследно је спровела те одлуке – каже Јовић.

Бивши члан и председник Председништва СФРЈ указује да су од 1928. до доношења Устава 1974. године стварани услови да се поступно уруши заједничка држава.

— Тај устав није правила Уставна комисија Савезне скупштине која је формирана, већ га је писао Едвард Кардељ по налогу Тита. Устав није пошао од права народа на отцепљење, већ од права република на отцепљење. Једна трећина српског народа је живела у другим републикама, а сваки покушај да српски народ делује као целина проглашен је великорпским национализмом. Српски народ није био иницијатор за разбијање Југославије, већ је, напротив, хтео да се сачува Југославија. Политичко руководство Србије јесте одговорно за све што се десило, али оно није узрок ни распада Југославије, ни грађанског рата, већ је својим понашањем допринело да они коју су хтели растурање Југославије и грађански рат то лакше то остваре – истиче Јовић.

Али и он је био комуниста и припадао је партији коју сматра одговорном за хаос и крвави грађански рат. Јовић, међутим, подсећа да је због критика такве политике, пре свега економске неефикасности, из Савезне владе склоњен на место амбасадора у Риму.

После Осме седнице постаје један од најближих сарадника Слободана Милошевића. Питам га да ли су Милошевић и он били свесни пада Берлинског зида, измењених међународних околности и неопходности увођења вишепартијског система.

— У Србији је вишепатријски систем уведен неколико месеци после других република. Разлог је била недоумица Милошевића шта ћемо радити кад Албанци с Косова оснују своју партију и одлуче да се одвоје од Србије и Југославије. Када је Варшавски пакт ликвидиран и када се Немачка ујединила, створени су међународни услови да се оствари оно што је регулисано Уставом из 1974. године. Разговарао сам с Горбачовом уочи распада Југославије. Питао сам га да да ли СССР може да нам помогне, а Горбачов ми је дословце рекао: „Све што раде вама, раде и нама. Ми нисмо у стању ни себе да одбранимо." И када смо добили Карингтонов план, који је предлагао растурање Југославије по републичким границама, говорили су да постоји неки план Б који садржи решење за српски народ у Хрватској, али нам га никад нису показали. Ми нисмо могли да прихватимо растурање Југославије по републичким границама, а да немамо решење за српски народ у Хрватској – прича Јовић, признајући да су Тито и Кардељ мајсторски дефинисали сваку ситницу из Устава 1974. године.

— Противуставна би била активност државе да се заштити, а уставна би била сецесија. Органи Федерације нису имали никакву власт у односу на републике. Нису имали право да контролишу спровођење савезних закона у републикама, нити да предлажу нове законе Савезној скупштини, без претходне сагласности република. Федерација није имала своје приходе и зависила је искључиво од донација република које су могле да их укину кад год хоће. Федерација није имала ни своју полицију, није имала уставно право да приволи прекршиоце Устава да га поштују, чак и ако Уставни суд тако нареди. То је била основа за сецесију – истиче он.

Разговарамо о још једној дилеми. Да ли су САД, на почетку кризе, биле за очување Југославије? Америка је нешто касније, у односу на Немачку, прихватила идеју да се распадне Југославија.

Борисав Јовић је у САД разговарао о томе с државним секретаром Лоренсом Иглбергером.

— Образлагао сам му какви ће проблеми настати ако Америка подржи распад Југославије. Он ми је показао Њујорк тајмс и карикатуру на којој је он, а испод ње пише да је био заступник у пројекту „Југо-Америка".

У пропратном теску је писало да се Иглбергер нахранио српских пара и да је сада зависан од Србије. „Пишу да нећу да признам Хрватску зато што сам зависан од Србије. А једноставно, нисмо у стању да издржимо немачки притисак", рекао му је Иглбергер.

Јовић је убеђен да би, шта год да је у тим годинама предузело руководство Србије, овакав расплет био неминован. Да ли је сигуран у то или покушава да умири савест?

— Зашто су Американци зауставили Кутиљеров план? Да је он усвојен, не би пала ни кап крви у Босни, али би Американци пропустили прилику да помере НАТО снаге из централне Европе ка истоку. У Босни је, рецимо, морало да се ратује три године, док се НАТО спреми за премештање својих снага. Тек је онда Америка предложила Дејтонски споразум – каже он.

Хоће ли Борисав Јовић да каже да би се све догодило на исти начин, чак и да су деведесетих година на власти у Србији били представници грађанске и демократске опције?

— То није било пресудно за понашање великих сила према Србији. Зар Американци на Косову после 2000. године нису почели да стварају косовску државу? Зоран Ђинђић им је два пута због тога написао да се нисмо тако договорили. Американци су радили оно што они хоће, а не оно што су рекли Ђинђићу да ће урадити – истиче Борисав Јовић.

У јавности се доста расправљало о томе зашто Председништво СФРЈ није подржало предлог за увођење ванредног стања. Да ли би таква одлука променила ток историје? Наиме, када је Вељко Кадијевић предложио да ЈНА спроводи Устав на читавој територији СФРЈ, што би било фактичко увођење ванредног стања, Ненад Бућин, члан председништва СФРЈ из Црне Горе, изузетно културан и васпитан господин, како га Јовић описује, јавио се за реч и рекао:

„Моја република то не прихвата. Ја, међутим, сматрам да ми нисмо способни, овакви какви смо, да руководимо овом земљом и да треба да одмах поднесемо оставке. Ако ви то неће да урадите, ја хоћу." Више није долазио на седнице.

— И ја сам подносио оставку, с истим образложењем. Наиме, Врховна команда предложила је Председништву СФРЈ мере за сузбијање сепаратизма у Хрватској и Словенији. ЈНА је тражила допунске снаге, како би одузела 100.000 комада „калашњикова" који су били намењени за нелегалну војску Хрватске која се припремала за сецесију. Скупштина Србије није усвојила моју оставку – каже Јовић.

Временом, почели су да тињају сукоби између њега и Милошевића.

— Највећа грешка Милошевића је што је основао још једну социјалистичку партију – ЈУЛ. Признао ми је да није Мира Марковић основала ЈУЛ, него он. Рекао сам му да су СПС и ЈУЛ међусобна конкуренција и да је ЈУЛ реално имао један до два одсто подршке, а Милошевић је Мири дао 30 одсто посланика, министара, амбасадора. Заказао је конгрес СПС-а, а Мира Марковић је одређивала ко може бити члан Главног одбора СПС-а. Страдали смо Михајло Марковић и ја. Дуго се нисмо слагали с тим да Мира руководи СПС-ом. Отворено сам рекао Слоби: „Упропастићеш партију, себе и државу. Води рачуна, за све си ти договоран, ја се повлачим" – прича Јовић о својим односима с Милошевићем.

Сменио га је под сумњивим околностима 1995. године, на седници Главног одбора СПС-а. Седници нису присуствовали Борисав Јовић и Михајло Марковић, двојица неподобних!

— Слоба је рекао: „Предлажем да разрешимо Михајла Марковића и Бору Јовића, па да идемо да попијемо нешто." Није било ни дискусије, ни гласања. Колеге су мислиле да идемо на другу дужност. Милошевић је отишао на пиће, а ја с функције – сећа се Борисав Јовић.

Аутор Александар Апостоловски

Извор Политика, 14. новембар 2018.

 

Rupel: Slovenci su bili kao na studentskoj ekskurziji u Jugoslaviji

12/11/2018 13:24

Izvor: RSE

 

https://m.cdm.me/svijet/region/rupel-slovenci-su-bili-kao-na-studentskoj-ekskurziji-u-jugoslaviji/

Трифковић: Ко хоће мир на Балкану, нека спречи Саудијску Арабију да гради џамије по свету

in4s.net

Трифковић: Ко хоће мир на Балкану, нека спријечи Саудијску Арабију да гради џамије по свијету

9-12 minutes

---

Срђа Трифковић

Пише: Срђа Трифковић

Случај Хашоги, истовремено гнусан у детаљима и невероватан у самој замисли, верно одражава природу режима у Краљевини Саудијској Арабији.

Тај режим већ деценијама пружа значајан допринос џихадистичкој индоктринацији муслиманске популације у Босни и Херцеговини. Он тиме додатно заоштрава стање латентне и све теже решиве кризе у односима између Бошњака и друга два конститутивна народа у дејтонској творевини.

Једна уистину монструозна грађевина – која се попут претећег пројектила уздиже над Сарајевом, чија су изградња и потоње делатности финансиране из Ријада и која носи име покојног саудијског краља Фахда – представља изазовно видљиву манифестацију злокобног утицаја пустињске краљевине на Балкану.

Конкретних примера последица тог утицаја има на претек, а он датира још из времена рата 1992-95, на шта смо недавно имали прилику да се подсетимо.

Водећи амерички стручњак за питања радикалног ислама и тероризма Роберт Спенсер изјавио је Вечерњим новостима од 5. новембра да је Саудијска Арабија директно утицала на САД како би „нестао" документ Централне обавештајне агенције о масакру над Србима у околини Сребренице 1993. године.

Поводом недавног открића о улози америчких обавештајаца у скривању извештаја о злочинима над Србима у Подрињу, он је истакао да саудијске власти имају огроман утицај на државни апарат у Вашингтону, што је директно допринело да ЦИА прикрива истину о догађањима у БиХ током рата деведесетих.

Џамија краља Фахда

По Спенсеру, тиме што је Бил Клинтон донео „катастрофалну" одлуку да сарађује са муслиманима током грађанског рата на Балкану, он је омогућио успостављање џихадистичког упоришта у Европи. Све под плаштом демократије и права на самоопредељење,„Клинтон је при доношењу ове одлуке био под утицајем Саудијске Арабије."

Спенсер је оценио да је могуће да САД промене политику према БиХ, али „само у случају заокрета у односима Америке и Саудијске Арабије". Ова могућност, међутим, није вероватна.

И после Хашогијевог убиства, Саудијска Арабија успева да прави квадратуру круга свог тобожњег „партнерства" са САД, а истовремено наставља крвави рат против Хутија, претежно цивила, у Јемену — и задржава водећу улогу пропагатора и финансијера исламских интереса у спољном свету.

Не треба сумњати у способност фанатичног и безобзирног де факто владара пустињског краљевства, принца Мохамеда бин Салмана („МбС"), да временом врати саудијско-америчке „специјалне односе" на стари колосек.

Да парафразирамо народну изреку – доларске милијарде врте где бургија неће

Преседан уосталом постоји: на сличан начин, после 11. септембра 2001, пренебрегавана је чињеница да су од 19 нападача петнаесторица били саудијски држављани. После напада, пак, саудијски званичници упорно су понављали да су екстремисти „искривили исламска учења".

Салих ал-Шеик, тадашњи саудијски министар исламских послова, чак је констатовао да се „проблем екстремизма појављује када се неки људи предају емоцијама, а не користе мозак".

Јасна импликација ове његове двосмислености била је да Саудијци не треба да преиспитују а приори непријатељски став који им вера диктира према неверницима, већ само треба да наступају рационално и прорачунато у борби против њих.
Трајни сукоб између Света мира (Дар ал-Ислам) и Света рата (Дар ал-Харб) најважније је Мухамедово завештање, које Саудијска Арабија доследно примењује од самог свог настанка у споју непомирљивог верског учења и крваво тоталитарне праксе оличене у случају Хашоги.

Срушене „куле" 11.09.2001.

У првим деценијама XX века интеракција између ислама и Запада имала је форму озбиљног изазова исламу. Крајем миленијума, добрим делом захваљујући саудијском деловању, претворила се у претњу Западу.

Велики миграцијски процес, који се убрзава и већ увелико мења демографску слику Европе, праћен је издашно финансираним и координираним напором ширења саудијске тврдокорне варијанте ислама преко планираних мисионарских активности.

Покретачки дух иза овог пројекта налази се у Мухамедовој постојбини, а гориво које га покреће јесте – нафта.

Муслимански светски савез основан је у Меки 1962, а деценију касније Организација исламске конференције – нека врста исламске Коминтерне – са седиштем у Џеди. Обе организације, као и мноштво „приватних добротворних друштава" посвећених исламском прозелитизму, обилно се напајају петродлораима саудијске ултрабогате владајуће елите.

Њени припадници пружају помоћ државама које су вољне да следе пут исламизације и да граде џамије где год је могуће. Они шаљу мисионаре, обезбеђују литературу (нпр. избацујући годишње милионе примерака Курана за дистрибуцију широм света) и електронске медије.

Истовремено, у Саудијској Арабији упражњавање ма које религије осим ислама строго је забрањено, данас као и за Мухамедовог живота.

Док Саудијци настављају да граде џамије широм света, десетине хиљада хришћана међу милионима страних радника из Индије, Европе, Америке и Филипина морају да се моле Богу тајно, ако то уопште чине. Они се хапсе, бичују или изводе на стуб срама због својих веровања.

Владавина права у европском смислу не постоји. Уместо ње влада арбитрарно тумачење шеријата. Деци која су амерички држављани дешава се да буду задржана на неодређено време на захтев свог оца, муслимана из Саудијске Арабије, који их је киднаповао од мајке Американке.

Ово се пре две деценије догодило Патриши Рауш, чије су кћери, тада тинејџерке Алиа и Ајша отете, а старија Алиа чак приморана да се уда за очевог рођака знатно старијег од себе. Стејт департмент, међутим, наредио је америчкој амбасади у Ријаду да остане „непристрасна" у спору!

Реј Мејбус, бивши амерички амбасадор у Саудијској Арабији, противио се притиску Стејт департмента на дипломате да се фокусирају на тзв. шири контекст – што је по њему био само други назив за попустљиво подилажење саудијској самоувереној тврдокорности. Његова настојања да врати сестре Рауш спречена су из Вашингтона да се не би „увредили" наши саудијски пријатељи.

„Шири контекст" односи превагу и после Хашогијевог убиства.
Он за творце политике западних сила такође значи ограничавање слободе медија у сопственим земљама.

Још у јулу 1977. један Енглез је минијатурним апаратом снимио фотографије које су шокирале свет. Забележио је јавно погубљење у Џеди принцезе Михаел бинт Фахд бин Мухамед, младе разведене мајке, као и њеног партнера Халида Мухалаха. Њој је пуцано шест пута у главу, а њему је одсечена глава. Ове фотографије су постале део документарног ТВ филма Ентонија Томаса, „Принцезина смрт".

Џамал Хашоги, Фото: Танјуг/АП

Ово је разбеснело Саудијце, па су под њиховим притиском водеће западне владе пожуриле да забране приказивање филма. Године 1980. Картерова администрација се оштро супротставила приказивању овог програма на америчком јавном сервису Пи-Би-Ес.

Месец дана раније приказивање овог истог филма на британској телевизији довело је до кризе у дипломатским односима између Саудијске Арабије и Британије, а Министарство спољних послова и премијер Маргарет Тачер извршили су снажан притисак на Ај-Ти-Ви да откаже програм.

(Само неколико месеци касније, син тадашњег премијера Маргарет Тачер, Марк, склопио је уговор о продаји оружја са Саудијском Арабијом у висини од 20 милијарди фунти, до тада највећи уговор у историји).

У САД, притисак владе на Пи-Би-ЕС да одустане од емитовања филма ишао је толико далеко да је Стејт департмент формално „замолио" ову телевизијску мрежу да одустане од приказивања погубљења. Уследили су и комерцијални притисци: нафтни гигант Ексон је повукао спонзорисање ове телевизијске мреже.

Четири деценије касније, суштински се ништа није променило. И даље је „Саудијска Арабија добар и поуздан пријатељ цивилизованог света", каке је изјавио британски премијер Тони Блер током своје турнеје по Блиском истоку 2001.

„Цивилизација" је, наравно, растегљив термин за првосвештеника постмодернизма као што је г. Блер, али његово одушевљење владарском кућом бин Сауда лакше ћемо разумети ако имамо на уму чињеницу да британски трговци наоружањем и тада као и данас имају најиздашнијег купца у пустињском краљевству.Саудијска Арабија је била првобитни извор финансирања ал-Каиде а потом и Исламске државе. Она је и даље подстрекач вехабистичке пропаганде широм света.

Једина саудијска домаћа индустрија која се стално развија јесте исламски екстремизам

Примера ради, својевремено се потпредседник Исламског универзитета у Медини жалио да се на Ријадском факултету изучава коперниканска теорија.

Три стотине година пошто су хришћански теолози морали да признају да се Земља врти око Сунца, геоцентрична теорија потом је поново потврђена у центрима саудијске науке.

У светлу политике САД на Блиском Истоку и Балкану, Саудијци немају разлога да сумњају да је прича о унапређењу демократије само пропаганда. Резултат, за сада, иде у прилог угњетачкој плутократији која је светлосним годинама далеко од прича о реформама и демократизацији.

Не може бити другачије, јер је Саудијска Арабија дефинисана и постоји као исламска заједница заснована на отровно нетолерантној и агресивној варијанти једне ионако нетолерантне и агресивне религије.

Саудијски режим је покровитељ фанатизма и истовремено, услед сопствене корупције, потенцијална жртва пуританских фанатика који га оптужују за издају ислама. Њему се не сме дозволити да настави своју стару игру задовољавања пуританаца кроз извоз џихада у свет – а све то под фирмом „цењеног савезника" САД и Запада.

Западњаци морају да се ослободе потребе да удовољавају Саудијаца, укључујући непостојеће и неузвраћено „право" њихове владе да финансира изградњу хиљада џамија и исламских „културних центара" широм света који подучавају младе мржњи и обезбеђују логистичку инфраструктуру фанатизма и тероризма.

Ово је вазда био и остао и један од предуслова трајног мира на простору Балкана.

Извор: Sveosrpskoj.com

 

novosti.rs

Hrvatski recept za Kosmet

Pečat

12-15 minutes

---

Čini se da prištinski lideri, umesto da tragaju za najboljim načinom mirnog rešenja kosovskog problema, u saradnji s hrvatskim ekspertima i instruktorima traže najefikasniji način za potpuno etničko čišćenje

Čini se da prištinski lideri, umesto da tragaju za najboljim načinom mirnog rešenja kosovskog problema, u saradnji s hrvatskim ekspertima i instruktorima traže najefikasniji način za potpuno etničko čišćenje Srba sa Kosova i Metohije.

Hrvatska nije vojna sila, niti država s vojnom tradicijom da bi mogla drugima da soli pamet o vojnim pitanjima. Zašto, onda, albanski lideri u Prištini daju prioritet i više vole hrvatske instruktore iako su instruktori vodećih država NATO-a daleko bolji? Zato što nisu u pitanju vojna znanja (to mogu dobiti bilo gde) nego iskustva u etničkom čišćenju Srba, u čemu Hrvatska nosi primat i najdalje je odmakla u odnosu na druge na Balkanu koji imaju slične težnje.

HRVATSKI UZOR

Kada je u pitanju etničko čišćenje, nova nezavisna hrvatska država može biti uzor i edukator svakom profašističkom nasilničkom režimu. Preporučuju je mnogobrojni Srbi koje je proterala za relativno kratko vreme. I ne samo to, nego što je uspela da tako teška i neprihvatljiva dela izvede bez bilo kakve osude „međunarodne zajednice". Nigde kao u Hrvatskoj relevantni međunarodni faktori nisu tako lako ozakonili pogubne rezultate etničkog čišćenja, prihvatajući faktičko stanje kao sasvim normalnu situaciju. I nigde kao u Hrvatskoj nije tako svesno i potpuno ignorisana ideja o povratku proteranih Srba. To preporučuje Hrvate kao specijaliste za trajno i efikasno rešavanje sličnih problema i zato su veoma prisutni na Kosovu.

PROČITAJTE JOŠ: Hrvatska spremna da obučava „vojsku Kosova"

Hrvati su uspeli da od surovog etničkog čišćenja naprave savršen zločin za koji, po svemu sudeći, nikada i niko neće odgovarati. Zbog izostanka međunarodne osude, sada su ponosni na svoj minuli rad i umislili su da je sve to što su činili – legalno i čisto. Na Zapadu su oduševljeni brojnim hrvatskim generalima i političkim ličnostima „talentovanim" za perfidno maltretiranje i zastrašivanje stanovništva i ratni zločin radi ostvarenja političkih ciljeva. Oni su uspešnom kombinacijom prljavih vojnih akcija i perfidnih pritisaka za podsticanje tihog egzodusa postigli cilj – Hrvatska je sada jedna od etnički najčistijih država u Evropi. Umesto osude, akterima etničkog čišćenja sa Zapada stižu pohvale i počasti, pa nije čudo da Albanci žele baš na njih da se ugledaju.

ETNIČKO ČIŠĆENjE RUSKOG UTICAJA

Etničko čišćenje Srba u Hrvatskoj je pri kraju, ali na nekim drugim područjima Balkana nije. Zapad bi se radovao i ponovo „zažmurio" kada bi neko uspeo da još poneko područje očisti od Srba, kao što je to urađeno u Hrvatskoj. Jer sve je jasnije da oni takve akcije tretiraju kao eliminaciju ruskog uticaja – ako nema onih koji Ruse gledaju kao prijatelje, nema ni ruskog uticaja. Zato je hrvatski „projekat", ma koliko odvratan bio, dobrodošao i prihvatljiv za NATO stratege. Najbolje je da u konačnom rešenju balkanskog pitanja ne prljaju ruke sami, nego da prljave poslove prepuste dobro uvezanom hrvatsko-albanskom antisrpskom vojnom savezu. SAD i zapadna alijansa će, kao i dosad, obezbediti punu vojnu podršku i kreiranje medijske slike budućih događaja onako kako smo to već imali prilike da vidimo.

STRUČNI ELABORAT HRVATSKOG MINISTARSTVA ODBRANE

Nakon raspada SFR Jugoslavije etničko čišćenje Srba iz Hrvatske sprovedeno je u tri različite faze. Prva faza odnosi se na krizni period, od dolaska HDZ na vlast do početka rata, tokom formiranja i naoružavanja hrvatskih paravojnih formacija. Mnogi Srbi su već tada, pod pritiskom realne opasnosti, u nemogućnosti da se drugačije zaštite, napustili Hrvatsku. U drugoj fazi etničko čišćenje bilo je masovno – primenom surove vojne sile, gde je neselektivno proterivanje realizovano uz teške zločine nad civilima. Treća faza bila je podmukla i perfidna, ali i te kako delotvorna. Bilo je to etničko čišćenje nakon završetka rata i uspostavljanja nove nezavisne Hrvatske, uz formalne garancije svih ljudskih prava.
Ova treća, mirnodopska faza etničkog čišćenja može se podeliti na dva različita pristupa srpskoj manjini. U oba slučaja karakterističan je državni teror koji je podsticao tihi egzodus Srba, s tim što je daleko pogubniji bio kada se svojim posredovanjem i „garancijama" umešala „međunarodna zajednica". Bile su to lažne garancije i klasična prevara, ali kada su Srbi to shvatili, bilo je kasno. Dobar primer prevare pod okriljem Zapada je Erdutski sporazum o mirnoj reintegraciji koji je Srbima garantovao vrhunska prava. Danas se vidi da je to bio samo vrhunski apsurd i cinizam jer su Srbi sve vreme potpuno obespravljeni i ugroženi kao niko u Evropi.
Sada Albanci uče kako da u sličnoj saradnji sa „međunarodnom zajednicom" primene hrvatski recept.
Ministarstvo odbrane Hrvatske je „naučnim pristupom" definisalo pravu strategiju etničkog čišćenja koja se može primeniti i na druge države koje imaju slične probleme sa svojim nacionalnim manjinama. Zaokružen elaborat može se tretirati kao intelektualna svojima MO Hrvatske, i ona se može prodati, razmeniti za druge vrednosti ili jednostavno donirati prijateljima. Garantuju rezultate uz dva uslova: da se svi prljavi potezi usklade sa interesima NATO-a i da se ostvari dozirana podrška alijanse, pre svega medijska.

 

ULOGA ANTE GOTOVINE

Hrvati svoj prljavi izvozni projekat etničkog čišćenja mogu prodati samo profašističkim režimima kojima je etnička čistoća deo ideologije, a prljavo oružano nasilje sredstvo za ostvarenje cilja. Zato su ga najpre ponudili Ukrajincima uz predlog da ga prilagode svojim planovima i aktivnostima prema ruskoj manjini koju treba etnički počistiti, ali su nakon oštrog upozorenja Moskve odustali. Nakon šamara iz Rusije pronađena je nova, za Hrvatsku bezopasna solucija, da se u vezi s projektom etničkog čišćenja napravi dil sa albanskim rukovodstvom u Prištini. Na Kosovu i inače zločini prolaze nekažnjeno i bez međunarodne osude, pa zašto ne bi mogao i prljavi hrvatski projekat. Ujedno, to je prilika da se „naučno" definisane metode etničkog čišćenja još jednom provere i potvrde u praksi. Time bi ovaj proizvod bio skuplji i dobio bi NATO „sertifikat" za primenu širom sveta u interesu alijanse.
Aktivna saradnja prištinskog rukovodstva i Hrvata o ovom pitanju započela je aktiviranjem generala i ratnog zločinca Ante Gotovine na mestu savetnika Damira Krstičevića, ministra odbrane Hrvatske. To je, u stvari, i bio pravi razlog njegovog angažovanja. Sada je upravo Gotovina zadužen za prilagođavanje elaborata kosovskim uslovima, kako bi se postigao isti nivo efikasnosti. Njegovi tajni i javni kontakti sa prištinskim rukovodstvom nisu ostali nezapaženi. Već samo ime ovog zločinca asocira na zločine i etničko čišćenje Srba a on, umesto da je u zatvoru, nosi oreol heroja, tako da uživa veliko poštovanje i poverenje Albanca.
Nije teško proceniti na čemu sada Gotovina i šiptarska paradržavna garnitura rade. Za deo KiM koji kontrolišu Albanci i gde su uspostavili svoju nezakonitu vlast primenjivaće se (i već se primenjuju) prljave metode etničkog čišćenja iz prve i treće faze hrvatskog modela – perfidni pritisci kroz ubistva, fizičke napade, krađe, paljevine i slična uznemiravanja koja izazivaju nesigurnost i podstiču iseljavanje. Uz paradržavni teror, gde se ne mogu ostvariti nikakva prava i gde se ne pronalaze i ne kažnjavaju počinioci kriminalnih i nezakonitih radnji prema Srbima, stvara se atmosfera očaja i nemoći koja mora rezultirati tihim egzodusom. Za sever Kosova, koji kontrolišu Srbi, predviđena je druga faza hrvatskog modela. To je studiozno planiranje nekakve kosovske oružane akcije, po uzoru na hrvatske zločinačke vojne operacije etničkog čišćenja.

NAPAD NA SEVER KOSOVA

Čvrsta hrvatsko-albanska veza zasnovana je na činjenici da imaju istog gazdu i istog neprijatelja. Naruku im ide činjenica da im se teritorijalne aspiracije ne preklapaju i da im paravojne jedinice nisu bile u dodiru pa nisu imali međusobnih sukoba, kao što su imali Hrvati i Bošnjaci. Mnogi Albanci su planski učestvovali u ratu u Hrvatskoj kako bi stekli vojna znanja i iskustva za vojnu pobunu na Kosovu koju su planirali i pripremali. Neki su dobili visoke činove u Hrvatskoj vojsci, pa i činove generala, kao Agim Čeku. Svoju lojalnost dokazivali su teškim zločinima nad srpskim civilima jer ih je samo mržnja prema Srbima povezivala s Hrvatima. Hrvati su kasnije pomogli njihovu oružanu pobunu jer su videli svoj interes u slabljenju Srbije i tako su postali „braća po oružju", kako to često javno zna da kaže hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović.

 

PROČITAJTE JOŠ: Haradinaj: Odlični odnosi sa Hrvatskom, zahvalni na podršci

Zato Albanci imaju veliko poverenje u hrvatske metode jer su mnogi od njih uživo gledali kako to oni uspešno rade. Perfidne metode etničkog čišćenja Albanci su davno usvojili, ali u drugu – vojnu fazu etničkog čišćenja severa Kosova – ne može se krenuti bez formirane, dobro opremljene i obučene vojske Kosova i na tome se ubrzano radi. Hrvatski savetnici i instruktori su za Albance najbolji jer im ulivaju samopouzdanje. Jer oni predstavljaju vojsku koja je slične zločinačke akcije uspešno izvodila prema srpskom korpusu, samo na drugom terenu. Prisustvo hrvatskih savetnika i instruktora je upozorenje Srbiji da bi prilikom eventualne vojne intervencije na sever Kosova teških zločina moglo biti, i da se na vreme mora razmišljati o zaštiti srpskog naroda.
Albansko prihvatanje hrvatskog modela obračuna sa Srbima je prilično naivno jer su se međunarodne okolnosti, ambijent u kome planiraju nove zločinačke akcije i odbrambene sposobnosti Srbije potpuno promenili. Hrvatska u novom sukobu Srba i Albanaca vidi svoj stari interes – da se Srbija oslabi. Srpska privreda naglo jača dok je hrvatska u velikim problemima. Ekonomski oporavak omogućava jačanje svih drugih sposobnosti Srbije, pa i odbrambenu efikasnost. Naravno, iako „braća po oružju" ozbiljno pripremaju oružanu akciju, do nje neće doći ako izostane signal i podrška NATO-a.

NEZAVRŠEN POSAO

Ako je Hrvatska napravila široku analizu višedecenijskih prljavih i zločinačkih metoda kojima su etnički počišćeni Srbi iz Hrvatske i to pretvorila u izvozni elaborat koji će se koristiti na KiM, sličnu analizu treba da napravi i Srbija, kako bi mogla da im parira. Zbog ove „bratske veze" ni za trenutak se ne sme zaboraviti činjenica da hrvatski koncept etničkog čišćenja u drugoj fazi predviđa tajnu pripremu iznenadne vojne operacije, koja se maskira pričama o postizanju dogovora pod okriljem „međunarodne zajednice". To što je na KiM rat već vođen i okončan ništa ne znači jer i zapadne sile i ratoborne albanske vođe smatraju da posao koji su započeli nije završen.
Prljave namere otimanja srpske teritorije i formiranja države Kosovo nisu ostvarene zahvaljujući herojskom otporu vojnika i starešina Treće armije i Prištinskog korpusa i vanredno sposobnim generalima koji su upravljali odbrambenim operacijama. Bombardovanje se odužilo, zločin prema jednom narodu u srcu Evrope više se nije mogao sakriti a konačni vojni cilj se nije mogao ostvariti. Zato je Kumanovskim sporazumom i Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1244 uspostavljen mir i faktičko stanje na teritoriji koje se sada čini kao neodrživo.
To je pravi razlog za formiranje vojske Kosova i sva drugačija objašnjenja i opravdanja su obična podvala i prevara. Shvatili su to Srbi koji su dosad bili policajci u Kosovskim bezbednosnim snagama i zato napuštaju tu buduću paravojnu formaciju. To je dobro, kako se ne bi zloupotrebljavala priča o njenoj multietničnosti. Nakon započinjanja procesa transformacije kosovsko rukovodstvo ima problema sa popunom KBS, ne samo sa Srbima nego i sa Albancima. Kandidati Albanci odustaju jer se plaše da će prvi ući u rizičnu avanturu sukoba sa Srbima i da bi u toj oružanoj operaciji mogli da stradaju.
Opremanje kosovske paravojske teškim naoružanjem, PVO sistemima, pa čak, kako se najavljuje, i helikopterima, ima za cilj da se napravi druga čeljust hrvatsko-albanskih gvozdenih klešta kojima treba pritiskati Srbiju. Znamo da se ručke tih klešta nalaze u NATO komandi. Bez obzira što sve to znamo ne treba odustajati od pregovora i dogovora. Treba prihvatiti svaku dobru nameru i svaki korektan potez dok postoji i najmanja šansa za mirno rešenje problema na Kosovu. Pri tome treba imati u vidu da je u mnogim prevarama koje su doprinele etničkom čišćenju Srba učestvovala „međunarodna zajednica" svojim lažnim garancijama. Zbog tako loših iskustava davno je izgubljeno poverenje u ono što pogrešno zovemo „međunarodna zajednica" jer ona u balkanskoj terminologiji podrazumeva samo Zapad. Svaki eventualni novi sporazum uz međunarodno posredovanje ima smisla samo ako garancije za njegovo sprovođenje daju i neke druge stalne članice Saveta bezbednosti UN, kao što su Rusija i Kina.

(Pečat/Ljuban Karan)