Le Figaro: Srbija nepravedno ponižena

pcnen.com

Srbija nepravedno ponižena

Objavio/la PCNEN

6-7 minutes

---

Drugi pišu 18. Nov. 2018. | 07:00

Piše: Jean-Christophe Buisson

„Zasrali smo", otelo se jednom visoko pozicioniranom službeniku protokola Jelisejske palate koji je bio zadužen za raspoređivanje šefova država i vlada na počasnim tribinama, postavljenim ispod Trijumfalne kapije, u nedjelju 11. novembra, povodom komemoracije Dana primirja. Dok su oko domaćina, Emanuela Makrona, sjedili predsjednici Rusije, Sjedinjenih Država, Italije i Rumunije, zemalja saveznica Francuske u Velikom ratu, ali i bugarski i turski predsjednik, te kancelarka Njemačke koja je prije jednog vijeka bila na čelu neprijateljskih zemalja, jedan čovjek, izuzetno visok, bio je toliko unižen da samo što u zemlju nije propao, naime, bio je zamoljen da se smjesti na suprotnoj tribini, izvan dometa kamera, među manje značajnim liderima, diplomatama i raznoraznim zvaničnicima. Njegovo ime? Aleksandar Vučić, predsjednik Srbije.

Zemlja radi koje je Francuska ušla u rat 1914. u ime diplomatskog i geopolitičkog savezništva, ali i tijesnih istorijskih veza (1389. godine, zvona pariške crkve Notr Dam pozdravila su ono što se tada smatralo pobjedom srpskih hrišćana nad osmanskim muslimanima u boju na Kosovu), vojnih veza (jedan srpski ministar vojske u XIX vijeku bio je Francuz: Ipolit Monden) i privrednih veza (1914. godine, 4/5 državnog duga Srbije je u rukama francuskog kapitala koji je značajno investiran u rudnike, željeznički saobraćaj i banke u Srbiji).

Zemlja koja je u Velikom ratu izgubila 1,2 miliona svoje djece: 28 % svog stanovništva – tužan rekord.

Zemlja koja već godinu dana niže ceremonije, počasti, manifestacije u slavu toplog prijateljstva i drugarstva iskovanog u zajedničkim bitkama, koje simbolišu hiljade grobova francuskih junačina (Poilus) i srpskih solunaca što se nižu na grobljima u Solunu, Monastiru, Skoplju ili Beogradu – svih teritorija koje su zajednički oslobodile srpske i francuske divizije Istočnog fronta.

Tu zemlju, koja je došla u Pariz sa svojom poputninom patnji, bola i žrtava palih za savezničke interese, Francuska je odlučila da ponizi 11. novembra.

Zemlja koja je prije sto godina toliko ganula Francusku strašnim mučeništvom koje je podnosila od austrougarskih, njemačkih i bugarskih trupa, ali i od albanskih razbojnika što su nasrtali na njenu vojsku dok se povlačila u zimu 1916, da su Francuzi osnivali na desetine udruženja za pomoć, humanitarnih organizacija i „dana Srbije" gdje su sakupljani novac, odjeća, hrana i knjige kako bi bili poslani tamo daleko, „u zemlju junakâ".

Zemlja čiji je kralj, Petar Karađorđević, toliko volio Francusku da je 1870. godine stupio u njenu vojsku (u jednu regimentu Legije stranaca) da bi se borio protiv Pruske.

Zemlja koja je u julu 1914. Saveznicima dala njihovu prvu žrtvu (jednog gimnazijalca od 16 godina, palog u bombardovanju Beograda austrijskim topovima) a u avgustu njihovu prvu pobjedu (u Cerskoj bici).

Zemlja koja je četiri godine veličana na konferencijama Sorbone (ponekad u prisustvu predsjednika Remona Poenkarea) i objavljivanjem na desetine knjiga (među kojima je bio i strip: „Avanture malog srpskog vojnika"), brošura koje su slavile „taj narod mali po brojnosti stanovništva a veliki po duši", tekstova Apolinera, Pjera Lotija ili Edmona Rostana.

Zemlja koja je uspjela da obnovi vojsku uz pomoć svojih francuskih saveznika na Krfu i Bizerti našavši u Ajačiju, Bastiji, Nici, Grenoblu, Parizu, Sent-Etjenu ili Bordou gradove koji su prihvatili raširenih ruku hiljade njenih školaraca i studenata što su se spasavali od rata, gladi i bolesti.

Zemlja koja je poslije rata proglasila maršala Franše d'Eperea za počasnog vojvodu (generala) svoje vojske i počasnog građanina svoje prestonice, Beograda, za doprinos u njenom oslobađanju 1. novembra 1918.

Tu zemlju, koja je došla u Pariz sa svojom poputninom patnji, bola i žrtava palih za savezničke interese, Francuska je odlučila da ponizi 11. novembra. Da, ponizi: ova riječ nije prejaka. Možemo samo da zamislimo šta je Aleksandar Vučić mogao da osjeća dok je gledao nasmijana lica onih koji su sjedili preko puta njega, između Trampa, Putina i Makrona, opakog Redžepa Tajipa Erdogana, turskog sultana, nasljednika genocidnog Osmanskog carstva, ili Hašima Tačija, predsjednika zemlje koju on ne priznaje, i koja je, bez ikakve sumnje, 1914. bila samo regija u okviru Srbije. Po povratku u domovinu, predsjednik Srpske države je priznao da je bio na iskušenju da ustane i napusti tribinu, ali da je odustao smatrajući nepriličnim da izazove skandal, ma koliko bio opravdan, na taj sveti dan. Veoma je ljubazan.

Da, Jelisejska palata je „zasrala". I premda je francuski ambasador u Srbiji, Frederik Mondoloni, u ponedjeljak uputio izvinjenje u ime Pariza (koje je Vučić prihvatio), to nije spriječilo negodovanje u Beogradu. Spomenik zahvalnosti Francuskoj, „À la France", podignut u parku Kalemegdan, na kome piše: „Volimo Francusku kao što je ona nas voljela", sada je išaran – a upravo je bio restaurisan. Čuli su se i zahtjevi da se ulice Pariska i Francuska preimenuju. Lokalna štampa je digla veliku prašinu.
Šestog decembra Emanuel Makron treba da dođe u Beograd. Njegov domaćin, predsjednik Vučić, obećao mu je „veličanstven" doček, tek toliko da mu stavi do znanja da sa srpske strane, kada je riječ o slavljenju prijateljstva između naše dve zemlje, krvlju zalivenog, nipošto se ne može „zasrati". Ovoga puta, moguće je da se Francuska osjeti poniženom.

Buka/Le Figaro

 

rs.sputniknews.com

Реаговање генерала Петковића на писање Спутњика: Американци су знали још 1993. године

Sputnik

4-5 minutes

---

Политика

11:56 18.11.2018Преузмите краћи линк

Поводом текста објављеног на Спутњику: „Строго поверљиво — Американци још 1993. године знали колико је уранијум опасан", огласио се генерал Слободан Петковић, начелник службе АБХО током бомбардовања СР Југославије. Реакцију преносимо у целини.

Не, они су за то знали још 1943. године, када су интензивно радили на производњи свог нуклеарног оружја и када су се сусрели са проблемом радиоактивног отпада.

На располагању га је било у огромним количинама, што је представљало велики економски терет због обезбеђивања услова за одлагање и чување. Зато су тражили модалитете да га се ослободе и „предају другима на чување".

Уврстили су га у програм војне индустрије. Шездесетих и седамдесетих година вршена су интензивна испитивања и тестирања на полигонима, где је демонстрирана ефикасност пројектила са пенетраторима од ОУ приликом гађања у различите врсте мета. У време Хладног рата интензивирани су истраживања, израде и увођење у наоружање противоклопних пројектила различитих калибара.

Бивши мајор Даг Рок, одговоран за радиолошку заштиту војске САД, професор физике и бивши директор програма развоја пројектила са ОУ, 1994. године је објавио документа којима се потврђује да су власти САД биле свесне геноцидних последица примене ОУ још 1943. године. 

Војни прописи САД у области заштите од зрачења траже од сваког војника да приликом тренинга обуче заштитно одело и носи заштитну маску приликом сваке активности на 20 до 50 метара од објекта погођеног муницијом са ОУ. 

Радиолошко оружје и по другим америчким изворима и сазнањима изазива трајне последице по становништво и након престанка ратних дејстава. 

О томе у својим радовима пише и др Александра Милер, која је радила у америчким војним структурама. Све ово је, дакле, било добро познато планерима употребе ове врсте оружја. 

Зато и предузимају мере за заштиту својих јединица и службеника на КиМ. Припадници мултинационалне бригаде „Запад", по уласку Кфора на КиМ, новембра 1999. године, добили су нуклеарно-хемијско-биолошки приручник под називом: „КФОР, интернационалне бригаде 'Запад', осиромашени уранијум, информације и инструкције".

Поред назива приручника, на насловној страни је и мртвачка глава која упозорава на радиоактивну опасност. Садржаји неких делова приручника упућују на то са каквом ће се врстом опасности сретати на терену припадници бригаде и како да поступају. У делу названом „Златна правила" стоји: „Држите се даље од тенкова, возила и зграда погођених пројектилима или крстарећим ракетама са осиромашеним уранијумом (ОУ). Носите заштитну маску уколико радите на удаљености до 500 метара од тенка, возила или зграде погођених пројектилима или ракетама са ОУ. Удисање нерастворљивих честица уранијумске прашине дугорочно је повезано са здравственим последицама, укључујући канцер и деформације новорођенчади. Ове последице могу да постану видљиве тек неколико година касније".

CC0 / Marijanana

Да би избегли контаминацију, војницима се, поред осталог препоручује: „Перите често униформу", а у делу насловљеном као „Упозорење", поред осталог стоји: „Храна и вода постаће неупотребљиве због контаминације прашином ОУ. Никако не једите храну која није контролисана. Удахнуте — унесене честице могу да причине дугорочну штету".

А препоруке за поступања кад се наиђе на погођене ствари „српске" војске гласе:

„Возила и материјал српске војске могу да представљају опасност за војнике и цивиле који са њима дођу у блиски контакт. Искључиво стручна лица морају да испитају уништена или оштећена возила и материјале и треба апсолутно избегавати близину возила за које постоји сумња да су погођена пројектилом са ОУ. Одстојање не сме бити мање од 50 метара. Уколико сте принуђени да будете ближе, морате да носите заштитну маску и заштитне рукавице, како бисте избегли да уранијумска прашина уђе у ваше тело."

А ми стојимо и „тапкамо у месту", док нам народ болује и умире и због онога што су нам они „донели и оставили на вечно чување". Може ли ми неко од челних људи, одговорити: зашто?

 

Ivici Dačiću “Inat“ na poklon

novosti.rs

Špijunka: Ivici Dačiću "Inat" na poklon

S. S. R.

1-2 minutes

---

| 17. novembar 2018. 14:30 | Komentara: 0

General Luis Mekenzi i novinar Skot Tejlor iz Kanade govorili su povodom obeležavanja veka od završetka Prvog svetskog rata u čast srpsko-kanadskih veza

GENERALA Luisa Mekenzija i novinara Skota Tejlora iz Kanade, profesije su devedesetih godina dovele u zemlje bivše Jugoslavije. Sliku o Srbima sa kojom su poslati u Sarajevo, odnosno u Beograd i Prištinu, potpuno su promenili na terenu.

O tome su, između ostalog, govorili i u petak povodom obeležavanja veka od završetka Prvog svetskog rata u čast srpsko-kanadskih veza, na predavanju u Ministarstvu spoljnih poslova koje vodi Ivica Dačić. Kao poklon doneli su knjigu "Mirotvorac" generala Mekenzija i "Inat" novinara Tejlora, u kojima iznose svoje viđenje događaja devedesetih na Balkanu.

 

in4s.net

Булатовић: Ревизија историје на штету Србије

5-6 minutes

---

Момир Булатовић

Пише: Момир Булатовић

Поводом обиљежавања стогодишњице од завршетка Великог (Првог свјетског) рата у употребу се вратио наизглед заборављени појам – ревизија историје. Да ли тај бесмислени покушај ипак има неки смисао?

Ревизија представља поступак испитивања истинитости, вјеродостојности одређених појава и процеса. Уобичајено се испољава у односу на испитивање законитости и тачности финансијских извјештаја. Покушаји да се она примјени на историјске догађаје нису били ријетки, али су се увијек показали као безуспјешни.

Величину побједе у Првом свјетском рату је увредљиво умањивати. Сваки нормалан човјек би морао застати и мислима одати почаст свим жртвама те сурове људске кланице која је однијела безмало педесет милиона живота и означила прекретницу у цивилизацијском развоју.

Срби и Аустријанци, Французи и Њемци, Руси, Турци, Енглези… заустављени су у животу, независно да ли су били на побједничкој или на страни поражених. Срушена су четири велика царства, али је цијена њиховог пада била толика да се тадашњи свијет зарекао да се такво нешто никад више не понови. Поновило се, нажалост, већ након двије деценије и то у још страшнијем облику.

Обиљежавајући вијек од тадашњих догађаја, имали смо прилику да се подсјетимо како је ондашња Србија, уморна од два балканска рата, била спремна на све уступке како би избјегла рат са Аустроугарском и, фактички, испунила све немогуће услове из ултиматума. Али тај је папир (баш као и онај каснији из Рамбујеа поводом Косова и Метохије) био написан да захтјеви које је садржао не би могли бити у цјелости прихваћени.

Након ратне голготе која је трајала четири године и незабиљеженог страдања српског народа, Србија се побједоносно вратила на своје огњиште и донијела слободу Црној Гори и свим славенским народима који су вјековима стењали под аустроугарском чизмом.

То је била и најсјајнија потврда братске везе Црногораца (тада је црногорство било ужа одредница у односу на припадност српском националном корпусу), са Србијом као државном матицом. Говорило се: „Да није било Божића на Мојковцу, не било ни Васкрса на Кајмакчалану".

Тако је било, тако је писало и то се знало претходних стотину година.

Српска војска

А онда су Емануел Макрон (који стално заборавља да је изабран за предсједника Француске само да то не би постала Марин ле Пен), Мило Ђукановић и Хашим Тачи предводили процес другачијег тумачења историје. Отворили су процес ревизије, дајући сопствене оцјене тачности дотадашњег неспорног наратива о узроцима и посљедицама тог рата.

Али, историја није завршни рачун неког предузећа. Она се десила и не може бити промијењена. Мудри Црногорци су говорили: „Учињеном послу мане нема".

Да ли је Краљевина СХС (каснија Југославија) била грешка и зашто су Срби прихватили Хрвате и Словенце у заједничку државу? То није питање од чијег бисмо одговора данас имали јасније путоказе. Наши умни и славни преци су урадили тако, јер друге могућности није било. Војска која је учествовала у незадрживом јуришу слободе свуда је била примана као ослободилачка и сви су јој се нудили. Србија је, ширином своје душе, била отворена за све (како су сами себе представљали) братске јој народе.

Историјски токови су непредвидиви и не зависе само од воље појединих група људи. Они се стекну у законитости од којих онда почиње нова историја. Управо због тога морамо да изучавамо историју иако је никако не можемо промијенити. Циљ историчара није, како корисно објашњава израелски историчар Јувал Ноа Харари („Хомо Деус"), да на основу историје предвиђају будућност, већ да освијетле све околности које су довеле до тога да одлуке из прошлости буду управо такве, а не онакве.

Проучавање историје неће нам рећи шта треба да одаберемо у нашој стварности, али ће нам барем пружити више могућности. Или, додали бисмо, историја ће нам казати које могућности јесу, а које нису реалне у датим геополитичким приликама.

Искривљавање (ревизија) историје искључиво има за циљ дневно политичке прилике и кратког је даха, будући да се не може ослонити ни на једну провјерљиву чињеницу.

Огромна већина Срба и Црногораца осјећа тугу због судбине која је задесила наше претке, али и неизмјеран понос због њихових дјела. Захвални смо им на жртвама које су поднијели за нашу будућност. Односно на прилици да се попут њих, али у знатно лакшим околностима, и сами изборимо за своју државу и за своје парче слободе.

То је главни ток нашег историјског постојања. У њега се, прије или касније, уливају и сви ревизионистички брзаци.

Или се улију или нестану.

 

Борисав Јовић: О распаду Југославије је одлучено на Четвртом конгресу КПЈ 1928

standard.rs

Борисав Јовић: О распаду Југославије је одлучено на Четвртом конгресу КПЈ 1928. - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

9-11 minutes

---

среда 14. новембар 2018. 17:11

"Горбачов ми је рекао: Оно што раде вама, раде и нама"

Некадашњи председник Председништва СФРЈ сведочи о сусрету с последњим шефом СССР-а, говори зашто су комунисти растурили Југославију, због чега Председништво није донело одлуку о увођењу ванредног стања и зашто се разишао са Слободаном Милошевићем.

Виталан и у 90. години, Борисав Јовић нам кува кафу и послужује соковима. Председник Председништва СФРЈ у најдраматичнијој фази распада Југославије, од 1. маја 1990. до 15. маја 1991. године, нема председничке привилегије некадашњих шефова држава, што сматра „политичком дискриминацијом". Некадашњи најближи сарадник Слободана Милошевића, с којим се политички разишао због Мире Марковић, годинама се вози градским превозом.

— Да сам се возио у „мерцедесу", можда бих већ пропао. Од свих претходних власти никада нисам позван на државни празник као бивши председник председништва СФРЈ – каже Јовић у разговору за Политику. Тренутно ради на допуњеном издању књиге „Како су Срби изгубили век", о којој ће се расправљати на међународом научном скупу у Москви до краја године.

Људи га још препознају, иако је с политичке сцене отишао 1995. године. Осим што му с осмехом говоре „вози се трамвајем, кад ниси умео да крадеш", оно што га најчешће питају јесте зашто се распала Југославија и избио рат? Да ли има основа да се тврди да је за распад Југославије криво тадашње српско руководство?

Шта им одговара Бора Јовић?

— За то нема основа јер је познато да је српско руководство једино искрено бранило очување Југославије. О распаду Југославије одлучио је Четврти конгрес КПЈ 1928. у Дрездену и све је дословно спроведено према тим одлукама. КПЈ је била 50 година на власти и доследно је спровела те одлуке – каже Јовић.

Бивши члан и председник Председништва СФРЈ указује да су од 1928. до доношења Устава 1974. године стварани услови да се поступно уруши заједничка држава.

— Тај устав није правила Уставна комисија Савезне скупштине која је формирана, већ га је писао Едвард Кардељ по налогу Тита. Устав није пошао од права народа на отцепљење, већ од права република на отцепљење. Једна трећина српског народа је живела у другим републикама, а сваки покушај да српски народ делује као целина проглашен је великорпским национализмом. Српски народ није био иницијатор за разбијање Југославије, већ је, напротив, хтео да се сачува Југославија. Политичко руководство Србије јесте одговорно за све што се десило, али оно није узрок ни распада Југославије, ни грађанског рата, већ је својим понашањем допринело да они коју су хтели растурање Југославије и грађански рат то лакше то остваре – истиче Јовић.

Али и он је био комуниста и припадао је партији коју сматра одговорном за хаос и крвави грађански рат. Јовић, међутим, подсећа да је због критика такве политике, пре свега економске неефикасности, из Савезне владе склоњен на место амбасадора у Риму.

После Осме седнице постаје један од најближих сарадника Слободана Милошевића. Питам га да ли су Милошевић и он били свесни пада Берлинског зида, измењених међународних околности и неопходности увођења вишепартијског система.

— У Србији је вишепатријски систем уведен неколико месеци после других република. Разлог је била недоумица Милошевића шта ћемо радити кад Албанци с Косова оснују своју партију и одлуче да се одвоје од Србије и Југославије. Када је Варшавски пакт ликвидиран и када се Немачка ујединила, створени су међународни услови да се оствари оно што је регулисано Уставом из 1974. године. Разговарао сам с Горбачовом уочи распада Југославије. Питао сам га да да ли СССР може да нам помогне, а Горбачов ми је дословце рекао: „Све што раде вама, раде и нама. Ми нисмо у стању ни себе да одбранимо." И када смо добили Карингтонов план, који је предлагао растурање Југославије по републичким границама, говорили су да постоји неки план Б који садржи решење за српски народ у Хрватској, али нам га никад нису показали. Ми нисмо могли да прихватимо растурање Југославије по републичким границама, а да немамо решење за српски народ у Хрватској – прича Јовић, признајући да су Тито и Кардељ мајсторски дефинисали сваку ситницу из Устава 1974. године.

— Противуставна би била активност државе да се заштити, а уставна би била сецесија. Органи Федерације нису имали никакву власт у односу на републике. Нису имали право да контролишу спровођење савезних закона у републикама, нити да предлажу нове законе Савезној скупштини, без претходне сагласности република. Федерација није имала своје приходе и зависила је искључиво од донација република које су могле да их укину кад год хоће. Федерација није имала ни своју полицију, није имала уставно право да приволи прекршиоце Устава да га поштују, чак и ако Уставни суд тако нареди. То је била основа за сецесију – истиче он.

Разговарамо о још једној дилеми. Да ли су САД, на почетку кризе, биле за очување Југославије? Америка је нешто касније, у односу на Немачку, прихватила идеју да се распадне Југославија.

Борисав Јовић је у САД разговарао о томе с државним секретаром Лоренсом Иглбергером.

— Образлагао сам му какви ће проблеми настати ако Америка подржи распад Југославије. Он ми је показао Њујорк тајмс и карикатуру на којој је он, а испод ње пише да је био заступник у пројекту „Југо-Америка".

У пропратном теску је писало да се Иглбергер нахранио српских пара и да је сада зависан од Србије. „Пишу да нећу да признам Хрватску зато што сам зависан од Србије. А једноставно, нисмо у стању да издржимо немачки притисак", рекао му је Иглбергер.

Јовић је убеђен да би, шта год да је у тим годинама предузело руководство Србије, овакав расплет био неминован. Да ли је сигуран у то или покушава да умири савест?

— Зашто су Американци зауставили Кутиљеров план? Да је он усвојен, не би пала ни кап крви у Босни, али би Американци пропустили прилику да помере НАТО снаге из централне Европе ка истоку. У Босни је, рецимо, морало да се ратује три године, док се НАТО спреми за премештање својих снага. Тек је онда Америка предложила Дејтонски споразум – каже он.

Хоће ли Борисав Јовић да каже да би се све догодило на исти начин, чак и да су деведесетих година на власти у Србији били представници грађанске и демократске опције?

— То није било пресудно за понашање великих сила према Србији. Зар Американци на Косову после 2000. године нису почели да стварају косовску државу? Зоран Ђинђић им је два пута због тога написао да се нисмо тако договорили. Американци су радили оно што они хоће, а не оно што су рекли Ђинђићу да ће урадити – истиче Борисав Јовић.

У јавности се доста расправљало о томе зашто Председништво СФРЈ није подржало предлог за увођење ванредног стања. Да ли би таква одлука променила ток историје? Наиме, када је Вељко Кадијевић предложио да ЈНА спроводи Устав на читавој територији СФРЈ, што би било фактичко увођење ванредног стања, Ненад Бућин, члан председништва СФРЈ из Црне Горе, изузетно културан и васпитан господин, како га Јовић описује, јавио се за реч и рекао:

„Моја република то не прихвата. Ја, међутим, сматрам да ми нисмо способни, овакви какви смо, да руководимо овом земљом и да треба да одмах поднесемо оставке. Ако ви то неће да урадите, ја хоћу." Више није долазио на седнице.

— И ја сам подносио оставку, с истим образложењем. Наиме, Врховна команда предложила је Председништву СФРЈ мере за сузбијање сепаратизма у Хрватској и Словенији. ЈНА је тражила допунске снаге, како би одузела 100.000 комада „калашњикова" који су били намењени за нелегалну војску Хрватске која се припремала за сецесију. Скупштина Србије није усвојила моју оставку – каже Јовић.

Временом, почели су да тињају сукоби између њега и Милошевића.

— Највећа грешка Милошевића је што је основао још једну социјалистичку партију – ЈУЛ. Признао ми је да није Мира Марковић основала ЈУЛ, него он. Рекао сам му да су СПС и ЈУЛ међусобна конкуренција и да је ЈУЛ реално имао један до два одсто подршке, а Милошевић је Мири дао 30 одсто посланика, министара, амбасадора. Заказао је конгрес СПС-а, а Мира Марковић је одређивала ко може бити члан Главног одбора СПС-а. Страдали смо Михајло Марковић и ја. Дуго се нисмо слагали с тим да Мира руководи СПС-ом. Отворено сам рекао Слоби: „Упропастићеш партију, себе и државу. Води рачуна, за све си ти договоран, ја се повлачим" – прича Јовић о својим односима с Милошевићем.

Сменио га је под сумњивим околностима 1995. године, на седници Главног одбора СПС-а. Седници нису присуствовали Борисав Јовић и Михајло Марковић, двојица неподобних!

— Слоба је рекао: „Предлажем да разрешимо Михајла Марковића и Бору Јовића, па да идемо да попијемо нешто." Није било ни дискусије, ни гласања. Колеге су мислиле да идемо на другу дужност. Милошевић је отишао на пиће, а ја с функције – сећа се Борисав Јовић.

Аутор Александар Апостоловски

Извор Политика, 14. новембар 2018.

 

Rupel: Slovenci su bili kao na studentskoj ekskurziji u Jugoslaviji

12/11/2018 13:24

Izvor: RSE

 

https://m.cdm.me/svijet/region/rupel-slovenci-su-bili-kao-na-studentskoj-ekskurziji-u-jugoslaviji/

Трифковић: Ко хоће мир на Балкану, нека спречи Саудијску Арабију да гради џамије по свету

in4s.net

Трифковић: Ко хоће мир на Балкану, нека спријечи Саудијску Арабију да гради џамије по свијету

9-12 minutes

---

Срђа Трифковић

Пише: Срђа Трифковић

Случај Хашоги, истовремено гнусан у детаљима и невероватан у самој замисли, верно одражава природу режима у Краљевини Саудијској Арабији.

Тај режим већ деценијама пружа значајан допринос џихадистичкој индоктринацији муслиманске популације у Босни и Херцеговини. Он тиме додатно заоштрава стање латентне и све теже решиве кризе у односима између Бошњака и друга два конститутивна народа у дејтонској творевини.

Једна уистину монструозна грађевина – која се попут претећег пројектила уздиже над Сарајевом, чија су изградња и потоње делатности финансиране из Ријада и која носи име покојног саудијског краља Фахда – представља изазовно видљиву манифестацију злокобног утицаја пустињске краљевине на Балкану.

Конкретних примера последица тог утицаја има на претек, а он датира још из времена рата 1992-95, на шта смо недавно имали прилику да се подсетимо.

Водећи амерички стручњак за питања радикалног ислама и тероризма Роберт Спенсер изјавио је Вечерњим новостима од 5. новембра да је Саудијска Арабија директно утицала на САД како би „нестао" документ Централне обавештајне агенције о масакру над Србима у околини Сребренице 1993. године.

Поводом недавног открића о улози америчких обавештајаца у скривању извештаја о злочинима над Србима у Подрињу, он је истакао да саудијске власти имају огроман утицај на државни апарат у Вашингтону, што је директно допринело да ЦИА прикрива истину о догађањима у БиХ током рата деведесетих.

Џамија краља Фахда

По Спенсеру, тиме што је Бил Клинтон донео „катастрофалну" одлуку да сарађује са муслиманима током грађанског рата на Балкану, он је омогућио успостављање џихадистичког упоришта у Европи. Све под плаштом демократије и права на самоопредељење,„Клинтон је при доношењу ове одлуке био под утицајем Саудијске Арабије."

Спенсер је оценио да је могуће да САД промене политику према БиХ, али „само у случају заокрета у односима Америке и Саудијске Арабије". Ова могућност, међутим, није вероватна.

И после Хашогијевог убиства, Саудијска Арабија успева да прави квадратуру круга свог тобожњег „партнерства" са САД, а истовремено наставља крвави рат против Хутија, претежно цивила, у Јемену — и задржава водећу улогу пропагатора и финансијера исламских интереса у спољном свету.

Не треба сумњати у способност фанатичног и безобзирног де факто владара пустињског краљевства, принца Мохамеда бин Салмана („МбС"), да временом врати саудијско-америчке „специјалне односе" на стари колосек.

Да парафразирамо народну изреку – доларске милијарде врте где бургија неће

Преседан уосталом постоји: на сличан начин, после 11. септембра 2001, пренебрегавана је чињеница да су од 19 нападача петнаесторица били саудијски држављани. После напада, пак, саудијски званичници упорно су понављали да су екстремисти „искривили исламска учења".

Салих ал-Шеик, тадашњи саудијски министар исламских послова, чак је констатовао да се „проблем екстремизма појављује када се неки људи предају емоцијама, а не користе мозак".

Јасна импликација ове његове двосмислености била је да Саудијци не треба да преиспитују а приори непријатељски став који им вера диктира према неверницима, већ само треба да наступају рационално и прорачунато у борби против њих.
Трајни сукоб између Света мира (Дар ал-Ислам) и Света рата (Дар ал-Харб) најважније је Мухамедово завештање, које Саудијска Арабија доследно примењује од самог свог настанка у споју непомирљивог верског учења и крваво тоталитарне праксе оличене у случају Хашоги.

Срушене „куле" 11.09.2001.

У првим деценијама XX века интеракција између ислама и Запада имала је форму озбиљног изазова исламу. Крајем миленијума, добрим делом захваљујући саудијском деловању, претворила се у претњу Западу.

Велики миграцијски процес, који се убрзава и већ увелико мења демографску слику Европе, праћен је издашно финансираним и координираним напором ширења саудијске тврдокорне варијанте ислама преко планираних мисионарских активности.

Покретачки дух иза овог пројекта налази се у Мухамедовој постојбини, а гориво које га покреће јесте – нафта.

Муслимански светски савез основан је у Меки 1962, а деценију касније Организација исламске конференције – нека врста исламске Коминтерне – са седиштем у Џеди. Обе организације, као и мноштво „приватних добротворних друштава" посвећених исламском прозелитизму, обилно се напајају петродлораима саудијске ултрабогате владајуће елите.

Њени припадници пружају помоћ државама које су вољне да следе пут исламизације и да граде џамије где год је могуће. Они шаљу мисионаре, обезбеђују литературу (нпр. избацујући годишње милионе примерака Курана за дистрибуцију широм света) и електронске медије.

Истовремено, у Саудијској Арабији упражњавање ма које религије осим ислама строго је забрањено, данас као и за Мухамедовог живота.

Док Саудијци настављају да граде џамије широм света, десетине хиљада хришћана међу милионима страних радника из Индије, Европе, Америке и Филипина морају да се моле Богу тајно, ако то уопште чине. Они се хапсе, бичују или изводе на стуб срама због својих веровања.

Владавина права у европском смислу не постоји. Уместо ње влада арбитрарно тумачење шеријата. Деци која су амерички држављани дешава се да буду задржана на неодређено време на захтев свог оца, муслимана из Саудијске Арабије, који их је киднаповао од мајке Американке.

Ово се пре две деценије догодило Патриши Рауш, чије су кћери, тада тинејџерке Алиа и Ајша отете, а старија Алиа чак приморана да се уда за очевог рођака знатно старијег од себе. Стејт департмент, међутим, наредио је америчкој амбасади у Ријаду да остане „непристрасна" у спору!

Реј Мејбус, бивши амерички амбасадор у Саудијској Арабији, противио се притиску Стејт департмента на дипломате да се фокусирају на тзв. шири контекст – што је по њему био само други назив за попустљиво подилажење саудијској самоувереној тврдокорности. Његова настојања да врати сестре Рауш спречена су из Вашингтона да се не би „увредили" наши саудијски пријатељи.

„Шири контекст" односи превагу и после Хашогијевог убиства.
Он за творце политике западних сила такође значи ограничавање слободе медија у сопственим земљама.

Још у јулу 1977. један Енглез је минијатурним апаратом снимио фотографије које су шокирале свет. Забележио је јавно погубљење у Џеди принцезе Михаел бинт Фахд бин Мухамед, младе разведене мајке, као и њеног партнера Халида Мухалаха. Њој је пуцано шест пута у главу, а њему је одсечена глава. Ове фотографије су постале део документарног ТВ филма Ентонија Томаса, „Принцезина смрт".

Џамал Хашоги, Фото: Танјуг/АП

Ово је разбеснело Саудијце, па су под њиховим притиском водеће западне владе пожуриле да забране приказивање филма. Године 1980. Картерова администрација се оштро супротставила приказивању овог програма на америчком јавном сервису Пи-Би-Ес.

Месец дана раније приказивање овог истог филма на британској телевизији довело је до кризе у дипломатским односима између Саудијске Арабије и Британије, а Министарство спољних послова и премијер Маргарет Тачер извршили су снажан притисак на Ај-Ти-Ви да откаже програм.

(Само неколико месеци касније, син тадашњег премијера Маргарет Тачер, Марк, склопио је уговор о продаји оружја са Саудијском Арабијом у висини од 20 милијарди фунти, до тада највећи уговор у историји).

У САД, притисак владе на Пи-Би-ЕС да одустане од емитовања филма ишао је толико далеко да је Стејт департмент формално „замолио" ову телевизијску мрежу да одустане од приказивања погубљења. Уследили су и комерцијални притисци: нафтни гигант Ексон је повукао спонзорисање ове телевизијске мреже.

Четири деценије касније, суштински се ништа није променило. И даље је „Саудијска Арабија добар и поуздан пријатељ цивилизованог света", каке је изјавио британски премијер Тони Блер током своје турнеје по Блиском истоку 2001.

„Цивилизација" је, наравно, растегљив термин за првосвештеника постмодернизма као што је г. Блер, али његово одушевљење владарском кућом бин Сауда лакше ћемо разумети ако имамо на уму чињеницу да британски трговци наоружањем и тада као и данас имају најиздашнијег купца у пустињском краљевству.Саудијска Арабија је била првобитни извор финансирања ал-Каиде а потом и Исламске државе. Она је и даље подстрекач вехабистичке пропаганде широм света.

Једина саудијска домаћа индустрија која се стално развија јесте исламски екстремизам

Примера ради, својевремено се потпредседник Исламског универзитета у Медини жалио да се на Ријадском факултету изучава коперниканска теорија.

Три стотине година пошто су хришћански теолози морали да признају да се Земља врти око Сунца, геоцентрична теорија потом је поново потврђена у центрима саудијске науке.

У светлу политике САД на Блиском Истоку и Балкану, Саудијци немају разлога да сумњају да је прича о унапређењу демократије само пропаганда. Резултат, за сада, иде у прилог угњетачкој плутократији која је светлосним годинама далеко од прича о реформама и демократизацији.

Не може бити другачије, јер је Саудијска Арабија дефинисана и постоји као исламска заједница заснована на отровно нетолерантној и агресивној варијанти једне ионако нетолерантне и агресивне религије.

Саудијски режим је покровитељ фанатизма и истовремено, услед сопствене корупције, потенцијална жртва пуританских фанатика који га оптужују за издају ислама. Њему се не сме дозволити да настави своју стару игру задовољавања пуританаца кроз извоз џихада у свет – а све то под фирмом „цењеног савезника" САД и Запада.

Западњаци морају да се ослободе потребе да удовољавају Саудијаца, укључујући непостојеће и неузвраћено „право" њихове владе да финансира изградњу хиљада џамија и исламских „културних центара" широм света који подучавају младе мржњи и обезбеђују логистичку инфраструктуру фанатизма и тероризма.

Ово је вазда био и остао и један од предуслова трајног мира на простору Балкана.

Извор: Sveosrpskoj.com