politika.rs

Ко пали ватру на Балкану

3-4 minutes

---

После неуспешних покушаја да се КиМ позиционира на међународном плану као држава, Приштина је посегла за суманутим одлукама према Београду. Србија је тако постала кривац за изостанак очекиваног визног режима са ЕУ, неулазак КиМ у Интерпол, повлачење признања тзв. Косова. Вође терористичке ОВК који су на челу приштинских власти руше све договоре и споразуме под окриљем ЕУ, газе основне цивилизацијске вредности, међународно право, документа УН. Уводе таксе од сто одсто на производе из Србије и БиХ, рушећи тиме принципе Цефте и Споразума о стабилизацији и придруживању, формирају војску и укидају границу са Албанијом, што је у супротности са међународним документима, Резолуцијом 1244 СБ УН, чиме угрожавају мир и стабилност на Балкану.

Свесни чињенице да таксама не могу да принуде Србију на признање самопроглашене државе „Косово", нити пад српске владе за месец дана, како је Харадинај предвиђао, кренули су у опасније и далеко ризичније потезе по мир и безбедност – стварају „велику Албанију", а први потез је најава укидања границе између Албаније и јужне српске покрајине, што може да изазове несагледиве и трагичне последице. Нико из западне међународне заједнице се не оглашава. Нико не осуђује, нити упозорава лидере косметских Албанаца на безумност таквих корака!

Њихова дрскост и безобзирност проистичу из чињенице да им леђа чува најмоћнија светска сила, а да су уз њу и „квинта" и ЕУ. Уверени су да ће сви поменути притиснути Србију да прихвати све то што је написано у Вашингтону, или Лондону, а преточено као документ власти у Приштини без превода на албански језик (!) и да Србија неће моћи да се одупре.

Стигао им је и амерички шпијунски авион за извиђање и прислушкивање на северу КиМ! Уз хамере и друго наоружање које им је обећано од Запада – осећају се моћно и самоуверено. Благе и безличне изјаве, апели за суспендовање такса, немушти језик Брисела, уместо примене постојећих механизама за кажњавање, дају ветар у леђа властима у Приштини да иду даље, ка стварању „велике Албаније", угрожавајући мир и стабилност на Балкану. То је очигледно интерес оних који једно јавно говоре, а друго практично раде, укључујући и НАТО, чији генерални секретар прича једно, а командант Кфора нешто сасвим друго. До сада се нико није огласио поводом најаве укидање границе између Албаније и КиМ.

Србија остаје чврсто на позицији да нема наставка преговора без враћања на пређашње стање – уклањање свега због чега је бриселски процес заустављен. Србија мора још гласније истицати Резолуцију 1244 и наставити да упознаје свет са опасностима које оваква политика Приштине и њених спонзора доноси.

Драгиша Петровић,

новинар, Крагујевац

 

Љепојевић: ЕУ као вештина одржавања привида

standard.rs

Љепојевић: ЕУ као вештина одржавања привида - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

9-11 minutes

---

петак 04. јануар 2019. 10:43

Волфганг Шојбле је једном рекао: "све ће трајати док има пара, а кад нестане новца онда ћемо видети". Пара је, међутим, све мање

Kако време пролази све је јасније да се Европска унија (ЕУ) претворила у вештину одржавања привида о својој важности којим се прикривају нагомилани проблеми европске интеграције који у основи доводе у питање и само њено стварно постојање. Уместо суочавања са тим нагомиланим проблемима лидери водећих земаља и даље говоре о важности ЕУ на међународној политичкој и јавној сцени и плановима о њеном даљем јачању на светском нивоу.

Реалност је, међутим, да ЕУ функционише само у иживљавању над малим земаљама, посебно онима које уопште нису чланице те интеграције, а да сама ЕУ практично не може да реши ни један озбиљан проблем и да је у том губљењу времена и самозаваравању маргинализовала не само себе као интеграцију него и целу Европу као континент. Све друго су само привид и вештина његовог одржавања.

СВЕ ВЕЋА АКУМУЛАЦИЈА НЕЗАДОВОЉСТВА ГРАЂАНА ЕУ
У овом времену је, међутим, тешко видети да ли ће се ускоро било шта променити. Санта леда на којој стоји ЕУ ће се само и даље топити док ће лидери са те ледене олупине наставити да шаљу поруке о светлој будућности све док се лед сасвим не отопи. Листа проблема као да нема краја, нема земље чланице ЕУ која није, на овај или онај начин, у дубокој кризи али природно највећи проблеми су у кључним земљама. Земље оснивачи европске интеграције и њени кључни носиоци су Француска и Немачка. Али, те две кључне земље су у озбиљним проблемима: Француска се изнутра растаче а Немачка је остала без јасне политике и одговора на питања њене будућности.

Унутрашње незадовољство Француза се већ годинама нагомилава и Французи очигледно нису спремни да прихвате промену социјалног модела друштва који су генерације градиле према свом погледу на свет и историјски изграђеним вредностима. Већина Француза такође увиђа да је кључни носилац тих нежељених промена управо Европска унија и да се француски лидери у доношењу непопуларних мера које немају подршку крију иза "светиње" европске интеграције. Недавна серија немира и протеста широм Француске је показала до које мере је нарасла акумулација незадовољства и упорно игнорисање те чињенице постепено доводи до растакања унутрашњег ткива те земље и, у основи, до хаоса. У таквим околностима тешко је видети да Француска има капацитет да се суочава са проблемима ЕУ него ће нагомилану енергију усмерити ка унутрашњим решењима. Иако француски лидери тврде да је излаз у још већој европској интеграцији утисак је да је реалност у самој Француској све даље од европске интеграције и за многе управо је ЕУ оно од чега прво треба побећи.

Немачка истовремено гази стазама кризе. И у тој земљи су политички лидери све даље од реалности, од већинског расположења грађана и не одустају од политике која је и довела до кризе. Само досипају уље на ватру. Јавности се упорно представља да је узрок проблема имигрантска политика Берлина која је довела до великог прилива непожељних имиграната. То је, међутим, само кап која је прелила чашу незадовољства, сами имигранти нису толики проблем. Немци су веома осетљиви на свој суверенитет који под изговором европске интеграције полако нестаје, топи се. То је проблем. Јер, без суверенитета нема ни одговорности па је политичка Немачка доспела у ситуацију да нико ни за шта не одговара.

Најбољи је пример политика према Русији. Санкције према Русији за немачку привреду имају високу цену али народ нико не пита него се све оправдава интересима ЕУ и Запада и неопходношћу очувања јединства. У политичкој Немачкој, у ствари, већ дуго нема дијалога а без дијалога нема ни политичке климе и стабилности. И то дугогодишње потискивање дијалога, који је пре свега онемогућен одржавањем такозваних великих коалиција које значе да избори немају смисла, јер у власти су и победници и губитници, је довело до акумулације незадовољства јавности. Та акумулација незадовољства је онда изродила неке нове политичке покрете који све више потискују традиционалне политичке партије па је политичка сцена Немачка разрушена, у руинама је.

Нико не може поуздано да каже шта ће из тих политичких рушевина настати и којим путем ће Немачка кренути. Постоје само страхови јер историја је показала да Немци из унутрашњих криза обично излаз траже у најгорим решењима. Kруни се и економска моћ Немачке. У трећем кварталу минуле године Немачка је забележила рецесију а јавни дуг је већ достигао 180 одсто друштвеног производа (БДП). И даље је Немачка економски најјача земља ЕУ, она даје 30 одсто индустријске производње Европе, али шта то вреди када је њена економија под све већим ограничењима према њеним највећим тржиштима. Америка је увела додатне царине, Русија је под санкцијама, а и трговински рат Америке и Запада према Kини су интензивира. Истовремено, Немачка влада има проблема и са наплатом кредита које је давала другим земљама како би куповале немачке производе. Велики део тих кредита неће бити никада плаћен, а Немачка нема више могућности да настави кредитирање купаца њених производа. И изнад свега тога, постоји проблем покушаја промене социјалног модела немачког друштва, као и у Француској, а Немци нису спремни да прихвате измену модела који је створио немачку моћ.

ВОДЕЋЕ ЗЕМЉЕ ЕУ БЕЗ ЛИДЕРА
На такво стање се надовезала и криза лидерства, водеће земље ЕУ су практично остале без лидера. У Француској председник Емануел Макрон је после серије протеста дефинитивно изгубио било какав кредибилитет, он више није лидер. Најбоље би било да поднесе оставку јер овако, како он намерава, Макрон јесте формални председник али нема ауторитет и то је најгора ситуација и за Француску и за европску интеграцију. Очигледно је да Макрон не намерава да се повуче, него напротив обећава "даље реформе" и "јачање ЕУ" што су политичке бајке са веома високом ценом. Истовремено, и Немачка је остала без правог лидера што је за немачку политичку културу погубно. Ангела Меркел је остала канцелар, али није више лидер владајуће партије. То је необична ситуација за Немачку и ствара опасан политички вакуум. Практично, сада постоје две власти, једна око канцеларке Меркел и друга у самој владајућој партији чији она није више лидер. Десило се да Немачка после више од осамдесет година нема стварног лидера. Тај вакуум ће природно неко други временом попунити, али крајње је неизвесно ко ће то бити и са којом политиком.

Ништа боље није ни у другим великим земљама. У Италији, која је трећа економија ЕУ, је крајње неизвесно јер и ту на неки начин постоје две владе. Она у Риму и она на северу Италије чије се политичке опције у великој мери разликују. Шпанија је изгубила политички идентитет и дошло је време да велики број Шпанаца и не зна како се зове председник шпанске владе. Актуелна влада није резултат избора и има споран политички легитимитет.

ЕУ се, у ствари, растаче. И то, како изгледа, незаустављиво. Без стварних лидера са политичком визијом и храброшћу ЕУ је постала политички простор за борбу појединачних интереса и геополитичке игре Америке. Тако је отворен и простор за стварање неколико блокова који су међусобно супротстављени и који све је видљивије воде неку своју засебну политику. Тако је створен моћан блок земаља Источне и Централне Европе који су сада већ у отвореном сукобу са Бриселом. Из зграде владе Пољске је избачена и застава ЕУ. Тај блок, углавном предвођен Пољском, је много ближи Америци него ЕУ и практично игра улогу остварења америчких интереса у разбијању европске интеграције. Наравно, Америка је дубоко уплетена у европску политику, али пре свега је реч о дубокој кризи Европе чије упорно игнорисање је довело до тога да Вашингтон може и у новим међународним околностима да разбијањем задржи контролу над ЕУ.

У таквим околностима "строгоћа се онда тренира" на малим земљама и онима које желе да буду чланице. Свима њима је, наравно, јасно да од чланства нема ништа али се мит одржава. И то пре свега уз помоћ лидера тих малих земаља који одржавањем мита о чланству у ЕУ прикривају своје политичке празнине, одсуство било какве политичке визије, и изнад свега да би се оправдале изузетно непопуларне економске и законске одлуке које су у интересу ситних белосветских пљачкаша и део су обавеза које су ти лидери преузели како би добили формалну подршку европских бирократа. Уз то, Брисел се иживљава и око Брегзита који је резултат не само кризе ЕУ него и воље довољне већине грађана Велике Британије али то за европску бирократију и свештенике европске интеграције не значи ништа. То је за њих још једна згодна прилика да сопственој јавности представе важност европске интеграције и несрећу оних који другачије мисле.

Све је, дакле, привид. Али, привид живота не може да одложи смрт. ЕУ је у стању терминалне болести што значи да нико не може тачно да каже када је крај. Може бити сутра, а може и за годину, нико то поуздано не зна. У мају ове године су избори за нови сазив Европског парламента па је могуће да би то могао бити преломни тренутак јер би већину могле да имају партије протеста, они који су против ЕУ. Али, и тада је све неизвесно. Kако је једном рекао легендарни немачки министар финансија Волфганг Шојбле "све ће трајати док има пара а кад нестане новца онда ћемо видети". Пара је, међутим, све мање.

Извор izmedjusnaijave.rs, 04. јануар 2019.

 

Н. Катић: Србија, европске вредности и европски интереси

standard.rs

Н. Катић: Србија, европске вредности и европски интереси - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

5-6 minutes

---

четвртак 03. јануар 2019. 11:13

Једина нада, ако наде уопште има, јесте да на власт дођу они који странцима ништа не дугују

Власт је последњих недеља показала да стоички трпи шамарања и понижења без обзира на то да ли долазе из Приштине или Париза. И не само да власт то трпи већ и одлучно и чврсто одлази по још. Таква толерантност и стоицизам наилазе на пуну подршку.

Чини се да ниједна власт није добијала толико комплимената за своју економску политику и за спољнополитичку кооперативност, колико их добија актуелна власт. Похвале стижу са свих важних страна, а последња је управо стигла из срца Европске уније. Како је премијерка обавестила нацију, у Бриселу су очарани и захвални што влада није увела контрамере Косову, чиме је Србија допринела регионалној стабилности.

Део опозиционе јавности је зачуђен и разочаран чињеницом да ЕУ нема крупнијих примедби на догађања на домаћој политичкој и медијској сцени, и што ЕУ не чини ништа да се европске вредности (шта год оне значиле) у Србији успоставе. Неки од опозиционих политичара верују да је проблем у томе што Европа нема увид у оно што се у Србији дешава, па би да објасне и да замоле Брисел да утиче на српске власти како би се ствари поправиле. Свако ко тако мисли залутао је у политику и не разуме свет у коме живи.

Позивање било кога да интервенише и утиче на политичке процесе у Србији само је додатно понижавање већ понижене нације. Призивање старатеља је мучна манифестација политичке и сваке друге инфериорности. Веровање како ће неко други решавати српске проблеме у корист њених грађана је и јасна манифестација политичке инфантилности. Странци се ионако већ деценијама мешају у домаће политичке процесе и то није усрећило Србију. Више истог неће помоћи.

Као да промиче да ЕУ не брани тзв. европске вредности ни у сопственом дворишту. Као да промиче да ван свог дворишта ЕУ цинично и конзистентно примењује политику двоструких стандарда, да то ради већ деценијама и да то издашно вежба и на Србији. Коначно, зашто би ЕУ елита бринула о интересима грађана Србије када не брине ни о интересима сопствених грађана?

Постоје само европски интереси – само интереси пословне олигархије и њихових политичких послушника. Тако дефинисани „европски интереси" увек ће ићи испред декларисаних вредности – демократије, права, правде и хуманости. Европа ће зато подржавати само оне политичке структуре које иду на руку описаним интересима.

Из угла европских интереса идеална власт је она која не држи до суверенитета, која је послушна и спремна да изађе у сусрет свим политичким захтевима и условљавањима које ЕУ намеће. Идеална власт је она која са пуно ентузијазма распродаје национална добра и која ради у корист страних пословних интереса. У том контексту најбоље је да власт буде неспособна, некомпетентна, корумпирана и зато лака за уцењивање. Важно је и да власт буде бахата, јер само бахата власт може одлучно и ефикасно да спроводи оно што се од ње тражи.

Метод владања у коме је власт сервилна према страним центрима моћи а брутална према домаћим опонентима може изгледати као добитна комбинација и рецепт за дуг опстанак на власти. Таква политика се ипак не може водити бескрајно дуго. Пре или касније, овим или оним поводом, на овај или онај миг, до побуне ће доћи. Тада ће се и ЕУ наједном присетити да стара власт угрожава демократију и европске вредности, да ипак није фактор регионалне стабилности и да зато мора сићи са сцене.

Да би се балон незадовољства пажљиво издувао, да процес не би измакао контроли, морају се понудити нова лица, или бар стара лица са неком новом шминком. А нова лица не падају с неба, нити се спонтано појављују на јавној сцени. Она се у правилу пажљиво стварају и култивишу кроз невладине организације којима је премрежен јавни простор, као и кроз сталне контакте које са потенцијалним кандидатима одржавају они чији је посао да контролишу домаће политичке процесе. Циљ је да нове власти и нова лица наставе стару политику са нешто другачијом реториком, или краће – да Курта замени Мурту.

Све што важи за ЕУ и за методе њеног деловања, важи и за све друге светске центре моћи без обзира са које стране света долазили. У геостратешким играма, у играма интереса, нема ни невиних, ни наивних. Промену набоље не могу донети странци, нити ће се таква промена икада десити уз страну помоћ. Једина нада, ако наде уопште има, јесте да на власт дођу они који странцима ништа не дугују, који нису одгајани у страним вртовима и који нису подложни уценама било какве врсте. Да ли таквих људи у Србији има, да ли икада могу добити шансу и да ли их грађани Србије могу препознати ако се то икада деси?

Извор Политика, 03. јануар 2019.

 

Dušan Reljić: Vitlanje sabljama u ćorsokaku

dw.com

Vitlanje sabljama u ćorsokaku | DW | 03.01.2019

Deutsche Welle (www.dw.com)

4-5 minutes

---

„Verbalna agresivnost između Beograda i Prištine pokazuje da su politička vođstva shvatila da su zaglavljena u ćorsokaku – baš kao i međunarodna zajednica", kaže Dušan Reljić iz nemačke Fondacije za nauku i politiku.

Više nemačkih dnevnih listova je objavilo intervju sa Dušanom Reljićem „koji rukovodi briselskim ogrankom nemačkog trusta mozgova Fondacija za nauku i politiku i u intervjuu govori o Kosovu, Srbiji i odnosima sa EU".

Kada je reč o aktuelnim nemirima i zađevicama između Beograda i Prištine, Reljić smatra da situacija izgleda „kao ples u kojem dve grupe vitlaju sabljama, ali ne seku; obe strane pokazuju da su odlučne, ali nema opasnosti od izbijanja većeg nasilja. Na Kosovu je još stacionirano oko 5.000 vojnika KFOR i niko u regionu nije zainteresovan za sukob sa tim jedinicama. No, povećana verbalna agresivnost između Beograda i Prištine pokazuje da su politička vođstva shvatila da su zaglavljena u ćorsokaku – uostalom, baš kao i međunarodna zajednica".

Reljić je podsetio da se „situacija na Kosovu, posle intervencije NATO u korist kosovskih Albanaca 1999. nije promenila – i pored proglašavanja nezavisnosti pre deset godina, kao i da pripadnici srpske manjine nisu mogli i ne mogu da se pomire sa tim da su prinuđeni da postanu državljani jedne druge zemlje".

S druge strane, on je skeptičan i kada je reč o izgledima na uspeh pregovora između Srbije i Kosova uz pomoć EU, mada „zemlje takozvanog Zapadnog Balkana formalno ne pripadaju EU, ali su njome geografski okružene. Čitav taj region je ekonomski, politički i socijalno na neki način postao deo EU iako nije primljen u članstvo. U pravcu EU se odvija 85 odsto trgovine, a četvrtina stanovništva tog regiona je u proteklih 20 godina emigrirala – pre svega u EU."

Zato Reljić smatra da „EU ne treba da u Maliju ili Avganistanu dokazuje da je mirotvorna snaga koja može da uspostavi ili bar podupre stabilne ekonomske, političke i socijalne strukture – već da to treba da dokaže u zemljama Zapadnog Balkana."

Prema rečima Dušana Reljića, veliko je pitanja da li će i koliko EU uopšte biti spremna da primi zemlje regiona, zbog internih problema, Bregzita... Iako je region „ekonomski ionako već u EU", „ljudi tamo nemaju veliku privilegiju da za otvorenost svojih tržišta budu plaćeni iz strukturnih fondova EU. I zato će za te države biti veoma teško da postanu ekonomski i politički stabilne."

Ta društva se osipaju i krvare, „jer ne dobijaju sveobuhvatnu finansijsku podršku EU", rekao je stručnjak Fondacije za nauku i politiku u koji su objavili Berliner cajtung, Hanoverše algemajne cajtung i drugi.

A ciriški dnevnik Tagesancajger prenosi analizu agencije DPA u kojoj piše da Rusija želi da poveća svoj uticaj na Balkanu: „Svi učesnici su krivi za to što nepotpuno ujedinjena Evropa ima takve probleme sa geopolitičkom crnom rupom koja se otvara između Hrvatske i Grčke. Balkanske zemlje se muče sa standardima koje od njih traži EU, zapinje sa uspostavljanjem pravne države, sa borbom protiv korupcije, sa prevladavanjem etničkih konflikata. To je tužna i stara priča. A novo je to što se EU udaljava od zemalja od kojih je sama zatražila da joj se približe."

„U Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji i u bosanskoj Republici Srpskoj, ruski predsednik Vladimir Putin nastoji da poveća svoj uticaj. Tako bi na Balkanu uskoro mogli da se sučele interesi Zapada i Rusije. Kao vesnik tog trenda može da posluži konflikt između Srbije i Kosova. Proćerdano vreme kao 2018. bi moglo ubrzo da ose osveti Evropi", zaključuje se u tekstu.

priredio Saša Bojić

 

Тимоти Лес: РС ће се одвојити од БиХ..........

nspm.rs

: Тимоти Лес: РС ће се одвојити од БиХ, пре свега зато што су Срби екстремно незадовољни заједничким животом

:

2-3 minutes

---

четвртак, 03. јануар 2019.

 РС ће се одвојити од БиХ, пре свега зато што су Срби у БиХ екстремно незадовољни заједничким животом, изјавио је Тимоти Лес, бивши дипломата.

"Они осећају да им је безбедност угрожена политиком Сарајева и дубоко су повређени наметнутим одлукама, нарочито током управе Педија Ешдауна, која их је додатно одвојила од БиХ", каже директор британског аналитичког центра "Нова Европа" Лес у интервјуу за београдски недељник НИН.

Како други разлог због кога ће се РС одвојити од БиХ јесте промена међународног окружења. 

"Последњих 20 година Запад је имао надмоћ над Босном и држао све опције затвореним, што значи да чак и ако су босански Срби желели да се дистанцирају од Сарајева, то им није било дозвољено. Данас се Европска унија суочава с пропадањем и минималним утицајем који има у Босни због чињенице да не планира проширење", рекао је Лес. 

Он констатује да интересовање САД за Балкан данас пада, што ствара ситуацију у којој босански Срби имају прилику да погурају своју идеју одвајања. 

"Донедавно ЕУ је била регионални полицајац, који је ту одговорност у последњој деценији преузео од САД. Начин на који ЕУ приморавала на реализацију одређених политика текао је с изговором стицања чланства. Другим речима, ЕУ је овом региону понудила шансу да се придружи тој организацији ако сахрани националне фрустрације. У неком смислу је то чак и остварено", рекао је Лес. 

Он је оценио да председник Србије Александар Вучић ради на постизању компромиса с Приштином, умирује босанске Србе, највише зато што жели чланство у ЕУ. 

Међутим, сматра Лес ова фаза историје је сада готова. 

"ЕУ је у стању неповратног пада, па је понуда о чланству повучена. ЕУ има мало да понуди овом региону осим новца, па самим тим нема ни ауторитет", каже Лес.

(Танјуг)

 

. Малић: Цртица о протестима или знате ли против чега сте?

standard.rs

Н. Малић: Цртица о протестима или знате ли против чега сте? - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

3-4 minutes

---

среда 02. јануар 2019. 14:07

Па вас зато питам, роде, знате ли за шта сте и против чега сте, а не само против кога?

Шетате ли?

Велите, дозлогрдио вам Vuchych. Ако, ако. Али има нас да мислимо тако годинама. Зашто баш сад? Којим поводом? Шта је тачно превршило меру?

Знате шта нећете, и то је добро. Знате ли шта хоћете? Или ће и ово, попут Жутог Октобра, бити у кључу „ма само да Он оде," као да због баш тог филма и нисте ту где сте сада.

Кажете грађани, па достојанство, па скупштина, па устав… И све то стоји, али зар нису ономад шетачи палили скупштину, са све гласачким листићима? Зар није устав погажен хапшењем и изручењем Хашкој Инквизицији? И о каквим грађанима говорите, кад живите у нечему што је у најбољу руку феудална олигархија, али без ноблес оближ?

И зашто би се човек борио за алатке које одавно већ не служе сврси, уместо за саму сврху? А то је, ако ћемо право, опстанак народа и државе која би требало да га штити а не сатире.

Не зборим ја овако, мој добри роде, зато што браним Vuchycha. Далеко било. Него ми иде мука кад видим кварне људе како опет заводе и користе добре и честите, било зато што искрено верују у вредности свог квислиншког култа било да би оправдали своје апанаже из иностранства. Њима је свеједно. Вама није.

Они јуре „промену режима" као куче што јури кола по улици. А шта ће да раде кад ухвате? Да неће можда демонтирати партократију, укинути произвољно насиље, престати са подаништвом странцима? Можда у то и поверујете, ако се јуче пали с крушке. Ако не памтите дуже од три дана.

Проблем је што све ово јако дуго траје. Жабе се кувају постепено, с разлогом. Некако је српскије да се ствари истерају на чистину, па ком опанци ком обојци. Разумем. Само кажем, било је тако и 5. октобра, па сте овако завршили. Нимало случајно.

Марионетски режим се не руши тако што ћете да бијете марионету, него ваљда луткара. Зато ако већ шетате, свратите и до амбасаде.

„Ко познаје и себе и непријатеља, може без страха да иде у сто бојева. Ко познаје себе а не непријатеља, за сваку победу претрпеће и пораз. А ко не зна ни себе ни непријатеља, изгубиће сваки пут," написао је древни кинески стратег Сун Цу.

Па вас зато питам, роде, знате ли за шта сте и против чега сте, а не само против кога?

Свако вам добро у 2019. желим – чак и квислинзима, у жељи да напусте своје заблуде и у истини нађу срећу и спасење.

Догодине у слободи – догодине у Призрену!

Ваш Соко

Извор sivisoko.blogspot.com, 31. децембар 2018.

 

politika.rs

Пре 100 година донет закон по којем Срби славе Нову годину

4-5 minutes

---

Нова 2019. година дочекана је у поноћ, а у Србији је тачно пре 100 година донет закон по којем се стари и нови календар изједначавају и по којем су Срби први пут 1920. годину дочекали по Грегоријанском календару, преноси Танјуг. 

Етнолог Драгољуб Антонић за Танјуг каже да је 10. јануара 1919. донет закон о изједначавању Јулијанског и Грегоријанског календара, у доба Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као и да до тада Срби нису користили тај календар, нити су славили Нову годину по Грегоријанском календару.

"Ми смо се увек држали старог календара и по њему је сада 7.527. година", каже Антонић и додаје да је необична била журба да се већ 10. јануара 1919. године донесе тај закон, иако је мир у Версају тек потписан 28. јуна 1919. године.

Како наводи, нејасно је зашто се Србија као држава победница у Првом светском рату одрекла свог календара. 

"Та журба је била од стране римске курије, то није никаква тајна, римокатоличког седишта у Риму и они су по сваку цену хтели то да наметну и осим календара наметнули су још две ствари - латинично писмо, које се до тада није користило у Срба и химна Боже правде је добила додатак", наводи Антонић.

Прославе Нове године су код нас почеле у Југославији шездесетих година, каже Антонић и додаје да је то било у доба јефтиних кредита, доброг материјалног стандарда.

Како каже, пре тога Срби су славили Божић, а пре Божића три празника када су давали поклоне - Детинци, Материце и Оци.

"Тада је то све угурано у ово и проглашено је да треба нешто да се нађе под јелком или под Бадњаком за Божић, а то у ствари са вером и нашом православном традицијом нема неке велике везе", објашњава Антонић.

Каже и да је неизоставна јелка у време дочека Нове године дошла са севера, из крајева зимзеленог дрвећа, а да је Деда Мраз измишљен за потребе Кока-коле, те да су му дати „прерогативи" Светог Николе и Божић Бате.

"Све је то измишљено за потребе потрошачког друштва, али ја нисам строг према томе, ако већ волимо да се бавимо виртуелном стварношћу, верујемо у Супермена, неке друге ствари, онда можемо да верујемо и у Деда Мраза", каже Антонић.

Према његовим речима, у народу на почетку прелазак на Грегоријански календар није лако прихваћен, а Српска православна црква никада није ни прихватила тај календар.

Додао је да је 1945. године та Нова година проглашена за државни празник и добијала су се три слободна дана, која су се спајала и у јануару се добијало седам слободних дана, што је помогло да се и прослава Нове године као празник прихвати. 

Протојереј Љубомир Стојановић каже да Црква увек наступа тако да не господари вером, већ да буде помагач радости.

Како каже, смисао празника је у томе да човек промишља себе и види себе и у вечности. 

"Јован Златоусти каже да Хришћани нису ни против кога, нити против ичега, већ убеђују сваког човека да се боре за један дан - дан незалазни, за вечни живот, а онда ће и ови остали дани бити лепи и врло је важно да на тај начин разумемо поруку Цркве, не као грубо мешање, већ као покушај да на смислен начин служи бољитку човека и света", каже Стојановић.

Наводи да је на нашим просторима прослава Нове године уведена у време комунизма када је, каже, божићни пост обесмишљаван свињокољима, а Нова година наметана као ритуал нове религије која се звала атеизам. 

"Црква стрпљиво поступа, уважавајући културу различитости, имамо православне Грке, Румуне који славе по Грегоријанском календаром и ми не споримо ништа, већ из примера из прошлости покушавамао да не обесмислимо наше сведочење неким новим наметањем", наводи Стојановић.

Како каже, Црква уважава културу различитости и не оспорава човеку право и додаје да немали број Срба који живи православну традицију кити јелке и поштује и божићне обичаје.

"Потребно је увиђати културу различитости, а најважније је деци не ускраћивати радост", каже Стојановић.