Претражи овај блог

среда, 9. јануар 2019.

Иринеј: Нека живи Српска и буде Богом благословена

Иринеј: Нека живи Српска и буде Богом благословена

Патријарх српски Иринеј рекао је на свечаном пријему поводом Дана Републике да је Српска настала као потреба нашег народа да га окупи,

- Ми смо земља са више народа, култура, али сви смо ми народ Божији. Благодети које нисмо донијели са собом, већ смо их наслиједили, треба да користимо, и кад нас Господ позове себи, да их оставимо онима иза себе, рекао је патријарх Иринеј.

Истакао је да морамо да сачувамо мјесто гдје смо се родили, своју вјеру, културу, своје дивне хришћанске обичаје.

- Српска је платила превисоку цијену свога постојања животима и крвљу многих, нагласио је патријарх Иринеј и додао - Надамо се да се то и такво вријеме никад више не појави, не само овдје него нигдје у свету.

Патријарх је истакао да је доста био ратовања и непријатељстава.

- Вријеме је да живимо као људи, да дијелимо и уживамо добродетељи које нам је Господ дао, рекао је патријарх Иринеј.

Нека живи Српска и буде Богом благословена, поручио је патријарх Иринеј.

https://arh3.rtrs.tv/arhiva/2019/01/09/tvclip033154.mp4

 

https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=322525

уторак, 8. јануар 2019.

Milivoje Mihajlović: Velike igre malih igrača

kossev.info

Velike igre malih igrača - KoSSev

KoSSev -

7-9 minutes


Milivoje Mihajlović, rođen je 1958. godine u Prištini. O događajima na Kosovu izveštavao je za prištinsko „Jedinstvo", Tanjug, Radio-televiziju Beograd, BBC, APTN, Agenciju Frans Press, CBS… Bio je glavni urednik Radio Prištine, osnivač Media centra, urednik informativnog programa YU-info televizije, direktor Radio Beograda.

Piše: Milivoje Mihajlović

Poštovani prijatelju,

Prvi dani 2019. godine protiču nam u zadovoljstvu da sa naslovnih stranica novina i u glavnim vestima TV Dnevnika uživamo u porukama političara da će godina pred nama biti „presudna", presudna za kosovski čvor, presudna za normalizaciju odnosa, presudna za pravno obavezujući sporazum…

Tako je bilo i prethodnih godina. Obećanja su ostavili da požute na naslovnicama starih novina, a kosovski čvor zatezali do besmisla, u nadi da će narod shvatiti da to nije običan čvor, pa se može odrešiti, već istorijski čvor koji se mora preseći… Prošla godina je za Kosovo bila u mnogo čemu simbolična. Startovala je zloslutno. Ubijen je Oliver Ivanović. Mirna predratna biografija poznatog sportiste i inženjera, koja je u poratnim mesecima i godinama dobila dinamiku političkog trilera, okončana je sa šest metaka u leđa. U međuvremenu – bio je najvažniji „šraf" u sprečavanju etničkog čišćenja Severa, državni sekretar u Vladi Srbije, trogodišnji zatočenik u montiranom političkom procesu, anatemisan i od protivnika i od saveznika, jedan od retkih koji je verovao da Srbi i Albanci imaju zajedničku perspektivu… Na startu „godine dijaloga i normalizacije" streljan je čovek dijaloga i normalizacije.

I tako smo dobili 'godinu podele'.

Na južnoj kosovskoj 'hemisferi' usijanje je izazvao Zakon o specijalnom sudu za ratne zločine. Po svemu sudeći, u tom zakonu se krije politički ključ vladavine Kosovom u narednih nekoliko godina (možda i decenija). Drama u Skupštini Kosova prilikom pokušaja da se ukine taj zakon izazvala je besne reakcije 'zapadnih saveznika', brze promene stavova domaćih aktera i samo je privremeno ispunila cilj režisera. Legenda kaže (pojednostavljeno) da je po scenariju, koji je za ovu dramu osmislio Hašim Tači, Skupština trebalo da ukine Zakon o specijalnom sudu i da ga uputi predsedniku na potpisivanje. On bi, po tom scenariju, rok od osam dana za potpis iskoristio da 'zapadnim' saveznicima predloži da ne potpiše zakon, u zamenu za 'malu uslugu' – da njegovo ime skinu sa optužnice. Kola su se, po običaju, slomila na premijeru. Njemu je odbijen zahtev za vizu SAD i Velike Britanije, uskratili su mu gostoprimstvo najvažniji i najveći saveznici Kosova.

Kosovska drama je u martu kulminirala hapšenjem Marka Đurića. Brutalno hapšenje direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju u Vladi Srbije pretvoreno je u medijski spektakl čiji je cilj bio ponižavanje Srbije i produbljivanje jaza između Srba i Albanaca. Pravi cilj je bio da prištinski autoriteti pokažu 'mišiće' pred svojom javnošću. Ima onih koji veruju da mnogi akteri ove drame nisu baš najbolje naučili uloge, pa su improvizovali (uključujući i veliki broj medija sa obe strane Ibra).

U aprilu je javnost bila zaokupljena brzopoteznom akcijom hapšenja šest Turaka – „gulenista" koji su hitno i tajno isporučeni Turskoj. Vladar Kosova je sa šest žrtvovanih „gulenista" zadovoljio apetite partnera na Bosforu, ispoštovao je svoje saveznike u Vašingtonu (od 240 „gulenista" isporučio je samo šest), usput je sve svalio na „svog" premijera – naterao ga da smeni vrh policije i tajne policije, postavio ga kao metu Erdoganu za uvredljive prozivke i pretnje… Tači je i u ovoj epizodi pokazao da je savladao finese političke dramaturgije ili, fudbalskim rečnikom – usavršio je dribling na malom prostoru.

Kosovo se u maju ponovo našlo na dnevnom redu Saveta bezbednosti UN. Duga i beskorisna rasprava mogla se opisati kratko: Kosovo traži da UNMIK ode, Srbija se tome protivi, SAD smatraju da UNMIK troši previše para, a Rusija tvrdi da Amerikanci u Bondstilu obučavaju kosovske bezbednosne snage. UNMIK nije otišao.

Ali, u junu je otišao EULEX. Gromoglasno najavljena iz Evropske unije, kao misija reda i zakona koja će od Kosova napraviti oazu pravde, EULEX je više ličio na desetogodišnji safari evropskih činovnika, sa kojeg su se mnogi vratili kao milioneri. U javnosti EULEX će ostati zapamćen po zataškavanju sopstvenih korupcionaških afera. „Blistavi simbol nesposobnosti" ( kako je ocenio Gardian) EULEX je potrošio više od milijadu evra, a ostavio je Kosovo u gorem stanju nego što je bilo pre deset godina.

Na fudbalskom prvenstvu u Rusiji kosovski fudbalski gasterbajteri su pobede reprezentacije Švajcarske slavili simulirajući rukama dvoglavog orla. Posle „drona" na stadionu u Beogradu i ovo je ocenjeno kao provokacija. Tabloidi su toliko galamili da je brzo zaboravljena slaba igra srpske reprezentacije. Sa rukama u obliku dvoglavog orla fotografisali su se i ministri vlada Kosova i Albanije, u Prekazu i Peći, posle zajedničke sednice na kojoj su odlučili da izbrišu granicu na Prokletijama.

Leto je, osim fudbala, prošlo u dramatičnoj predstavi zvanoj „razgraničenje – korekcija granica – podela i razmena teritorija". Bila je to velika igra malih igrača.

U septembru je ova drama postavljena na sceni „Gazivode".

Posle višednevnih najava da će na Kosovu održati najveći govor, predsednik Srbije se prošetao Gazivodama. Njegovu posetu pratile su zapaljene barikade u Drenici, intervencije policije, porast temperature…

Krajem meseca, u Prištini je bila neka gužva na ulicama, pa se na Gazivode uputio i Tači, i poveo novinare i snimatelje da se ne lomataju po vrućini na demonstracijama. Popio je kafu u lokalnoj kafani, ocenio da je prelepo mesto i rekao da je „bila posebna emocija provesti nekoliko sati na jezeru". Njegovu posetu je pratilo podizanje najvišeg stepena borbene gotovosti Vojske Srbije.

Obe posete Gazivodama pratila je tabloidna histerija i usijana atmosfera – neka vrsta scenskih efekata ove predstave. Oba predsednika su, zapravo, na izlete na Gazivode povele i javnost. Oči javnosti su bile uprte u mirnu i bistru vodu Gazivoda i ko zna šta nam je sve promaklo od događaja na drugim mestima.

Novembar je bio mesec INTERPOL-a i carine. Takse na robu iz Srbije su povećane za 10, pa za 100 odsto. Ima onih koji smatraju da je ta mera dugo pripremana i pričaju da su nekoliko meseci ranije velike količine robe iz centralne Srbije stigle na Kosovo. Letimičan pogled na rafove u prodavnicama potvrđuje ovu priču.

U decembru je kosovska skupština usvojila odluku o formiranju vojske. Ova burna godina se završila, kako je i počela – Specijalnim sudom za ratne zločine pripadnika OVK. Naslovne strane pune su fotografija onih koji su dobili poziv u Hag. Srbija je prošla kroz taj proces i on može da bude lekovit. Ali, i Hag je idealno mesto da se ove naše zajedničke lokalne drame postave na svetskoj sceni.

Evropa je u 2018. godini ponovo pokazala da je problem Kosova i građani ovog dela sveta – ne zanimaju. Najviše se uzbudila što su, zbog energetskog spora između Srbije i Kosova, kasnili satovi na rernama i mikrotalasnim pećnicama širom Evrope.

 

субота, 5. јануар 2019.

Ко пали ватру на Балкану

politika.rs

Ко пали ватру на Балкану

3-4 minutes


После неуспешних покушаја да се КиМ позиционира на међународном плану као држава, Приштина је посегла за суманутим одлукама према Београду. Србија је тако постала кривац за изостанак очекиваног визног режима са ЕУ, неулазак КиМ у Интерпол, повлачење признања тзв. Косова. Вође терористичке ОВК који су на челу приштинских власти руше све договоре и споразуме под окриљем ЕУ, газе основне цивилизацијске вредности, међународно право, документа УН. Уводе таксе од сто одсто на производе из Србије и БиХ, рушећи тиме принципе Цефте и Споразума о стабилизацији и придруживању, формирају војску и укидају границу са Албанијом, што је у супротности са међународним документима, Резолуцијом 1244 СБ УН, чиме угрожавају мир и стабилност на Балкану.

Свесни чињенице да таксама не могу да принуде Србију на признање самопроглашене државе „Косово", нити пад српске владе за месец дана, како је Харадинај предвиђао, кренули су у опасније и далеко ризичније потезе по мир и безбедност – стварају „велику Албанију", а први потез је најава укидања границе између Албаније и јужне српске покрајине, што може да изазове несагледиве и трагичне последице. Нико из западне међународне заједнице се не оглашава. Нико не осуђује, нити упозорава лидере косметских Албанаца на безумност таквих корака!

Њихова дрскост и безобзирност проистичу из чињенице да им леђа чува најмоћнија светска сила, а да су уз њу и „квинта" и ЕУ. Уверени су да ће сви поменути притиснути Србију да прихвати све то што је написано у Вашингтону, или Лондону, а преточено као документ власти у Приштини без превода на албански језик (!) и да Србија неће моћи да се одупре.

Стигао им је и амерички шпијунски авион за извиђање и прислушкивање на северу КиМ! Уз хамере и друго наоружање које им је обећано од Запада – осећају се моћно и самоуверено. Благе и безличне изјаве, апели за суспендовање такса, немушти језик Брисела, уместо примене постојећих механизама за кажњавање, дају ветар у леђа властима у Приштини да иду даље, ка стварању „велике Албаније", угрожавајући мир и стабилност на Балкану. То је очигледно интерес оних који једно јавно говоре, а друго практично раде, укључујући и НАТО, чији генерални секретар прича једно, а командант Кфора нешто сасвим друго. До сада се нико није огласио поводом најаве укидање границе између Албаније и КиМ.

Србија остаје чврсто на позицији да нема наставка преговора без враћања на пређашње стање – уклањање свега због чега је бриселски процес заустављен. Србија мора још гласније истицати Резолуцију 1244 и наставити да упознаје свет са опасностима које оваква политика Приштине и њених спонзора доноси.

Драгиша Петровић,

новинар, Крагујевац

 

петак, 4. јануар 2019.

Љепојевић: ЕУ као вештина одржавања привида

standard.rs

Љепојевић: ЕУ као вештина одржавања привида - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

9-11 minutes


петак 04. јануар 2019. 10:43

Волфганг Шојбле је једном рекао: "све ће трајати док има пара, а кад нестане новца онда ћемо видети". Пара је, међутим, све мање

Kако време пролази све је јасније да се Европска унија (ЕУ) претворила у вештину одржавања привида о својој важности којим се прикривају нагомилани проблеми европске интеграције који у основи доводе у питање и само њено стварно постојање. Уместо суочавања са тим нагомиланим проблемима лидери водећих земаља и даље говоре о важности ЕУ на међународној политичкој и јавној сцени и плановима о њеном даљем јачању на светском нивоу.

Реалност је, међутим, да ЕУ функционише само у иживљавању над малим земаљама, посебно онима које уопште нису чланице те интеграције, а да сама ЕУ практично не може да реши ни један озбиљан проблем и да је у том губљењу времена и самозаваравању маргинализовала не само себе као интеграцију него и целу Европу као континент. Све друго су само привид и вештина његовог одржавања.

СВЕ ВЕЋА АКУМУЛАЦИЈА НЕЗАДОВОЉСТВА ГРАЂАНА ЕУ
У овом времену је, међутим, тешко видети да ли ће се ускоро било шта променити. Санта леда на којој стоји ЕУ ће се само и даље топити док ће лидери са те ледене олупине наставити да шаљу поруке о светлој будућности све док се лед сасвим не отопи. Листа проблема као да нема краја, нема земље чланице ЕУ која није, на овај или онај начин, у дубокој кризи али природно највећи проблеми су у кључним земљама. Земље оснивачи европске интеграције и њени кључни носиоци су Француска и Немачка. Али, те две кључне земље су у озбиљним проблемима: Француска се изнутра растаче а Немачка је остала без јасне политике и одговора на питања њене будућности.

Унутрашње незадовољство Француза се већ годинама нагомилава и Французи очигледно нису спремни да прихвате промену социјалног модела друштва који су генерације градиле према свом погледу на свет и историјски изграђеним вредностима. Већина Француза такође увиђа да је кључни носилац тих нежељених промена управо Европска унија и да се француски лидери у доношењу непопуларних мера које немају подршку крију иза "светиње" европске интеграције. Недавна серија немира и протеста широм Француске је показала до које мере је нарасла акумулација незадовољства и упорно игнорисање те чињенице постепено доводи до растакања унутрашњег ткива те земље и, у основи, до хаоса. У таквим околностима тешко је видети да Француска има капацитет да се суочава са проблемима ЕУ него ће нагомилану енергију усмерити ка унутрашњим решењима. Иако француски лидери тврде да је излаз у још већој европској интеграцији утисак је да је реалност у самој Француској све даље од европске интеграције и за многе управо је ЕУ оно од чега прво треба побећи.

Немачка истовремено гази стазама кризе. И у тој земљи су политички лидери све даље од реалности, од већинског расположења грађана и не одустају од политике која је и довела до кризе. Само досипају уље на ватру. Јавности се упорно представља да је узрок проблема имигрантска политика Берлина која је довела до великог прилива непожељних имиграната. То је, међутим, само кап која је прелила чашу незадовољства, сами имигранти нису толики проблем. Немци су веома осетљиви на свој суверенитет који под изговором европске интеграције полако нестаје, топи се. То је проблем. Јер, без суверенитета нема ни одговорности па је политичка Немачка доспела у ситуацију да нико ни за шта не одговара.

Најбољи је пример политика према Русији. Санкције према Русији за немачку привреду имају високу цену али народ нико не пита него се све оправдава интересима ЕУ и Запада и неопходношћу очувања јединства. У политичкој Немачкој, у ствари, већ дуго нема дијалога а без дијалога нема ни политичке климе и стабилности. И то дугогодишње потискивање дијалога, који је пре свега онемогућен одржавањем такозваних великих коалиција које значе да избори немају смисла, јер у власти су и победници и губитници, је довело до акумулације незадовољства јавности. Та акумулација незадовољства је онда изродила неке нове политичке покрете који све више потискују традиционалне политичке партије па је политичка сцена Немачка разрушена, у руинама је.

Нико не може поуздано да каже шта ће из тих политичких рушевина настати и којим путем ће Немачка кренути. Постоје само страхови јер историја је показала да Немци из унутрашњих криза обично излаз траже у најгорим решењима. Kруни се и економска моћ Немачке. У трећем кварталу минуле године Немачка је забележила рецесију а јавни дуг је већ достигао 180 одсто друштвеног производа (БДП). И даље је Немачка економски најјача земља ЕУ, она даје 30 одсто индустријске производње Европе, али шта то вреди када је њена економија под све већим ограничењима према њеним највећим тржиштима. Америка је увела додатне царине, Русија је под санкцијама, а и трговински рат Америке и Запада према Kини су интензивира. Истовремено, Немачка влада има проблема и са наплатом кредита које је давала другим земљама како би куповале немачке производе. Велики део тих кредита неће бити никада плаћен, а Немачка нема више могућности да настави кредитирање купаца њених производа. И изнад свега тога, постоји проблем покушаја промене социјалног модела немачког друштва, као и у Француској, а Немци нису спремни да прихвате измену модела који је створио немачку моћ.

ВОДЕЋЕ ЗЕМЉЕ ЕУ БЕЗ ЛИДЕРА
На такво стање се надовезала и криза лидерства, водеће земље ЕУ су практично остале без лидера. У Француској председник Емануел Макрон је после серије протеста дефинитивно изгубио било какав кредибилитет, он више није лидер. Најбоље би било да поднесе оставку јер овако, како он намерава, Макрон јесте формални председник али нема ауторитет и то је најгора ситуација и за Француску и за европску интеграцију. Очигледно је да Макрон не намерава да се повуче, него напротив обећава "даље реформе" и "јачање ЕУ" што су политичке бајке са веома високом ценом. Истовремено, и Немачка је остала без правог лидера што је за немачку политичку културу погубно. Ангела Меркел је остала канцелар, али није више лидер владајуће партије. То је необична ситуација за Немачку и ствара опасан политички вакуум. Практично, сада постоје две власти, једна око канцеларке Меркел и друга у самој владајућој партији чији она није више лидер. Десило се да Немачка после више од осамдесет година нема стварног лидера. Тај вакуум ће природно неко други временом попунити, али крајње је неизвесно ко ће то бити и са којом политиком.

Ништа боље није ни у другим великим земљама. У Италији, која је трећа економија ЕУ, је крајње неизвесно јер и ту на неки начин постоје две владе. Она у Риму и она на северу Италије чије се политичке опције у великој мери разликују. Шпанија је изгубила политички идентитет и дошло је време да велики број Шпанаца и не зна како се зове председник шпанске владе. Актуелна влада није резултат избора и има споран политички легитимитет.

ЕУ се, у ствари, растаче. И то, како изгледа, незаустављиво. Без стварних лидера са политичком визијом и храброшћу ЕУ је постала политички простор за борбу појединачних интереса и геополитичке игре Америке. Тако је отворен и простор за стварање неколико блокова који су међусобно супротстављени и који све је видљивије воде неку своју засебну политику. Тако је створен моћан блок земаља Источне и Централне Европе који су сада већ у отвореном сукобу са Бриселом. Из зграде владе Пољске је избачена и застава ЕУ. Тај блок, углавном предвођен Пољском, је много ближи Америци него ЕУ и практично игра улогу остварења америчких интереса у разбијању европске интеграције. Наравно, Америка је дубоко уплетена у европску политику, али пре свега је реч о дубокој кризи Европе чије упорно игнорисање је довело до тога да Вашингтон може и у новим међународним околностима да разбијањем задржи контролу над ЕУ.

У таквим околностима "строгоћа се онда тренира" на малим земљама и онима које желе да буду чланице. Свима њима је, наравно, јасно да од чланства нема ништа али се мит одржава. И то пре свега уз помоћ лидера тих малих земаља који одржавањем мита о чланству у ЕУ прикривају своје политичке празнине, одсуство било какве политичке визије, и изнад свега да би се оправдале изузетно непопуларне економске и законске одлуке које су у интересу ситних белосветских пљачкаша и део су обавеза које су ти лидери преузели како би добили формалну подршку европских бирократа. Уз то, Брисел се иживљава и око Брегзита који је резултат не само кризе ЕУ него и воље довољне већине грађана Велике Британије али то за европску бирократију и свештенике европске интеграције не значи ништа. То је за њих још једна згодна прилика да сопственој јавности представе важност европске интеграције и несрећу оних који другачије мисле.

Све је, дакле, привид. Али, привид живота не може да одложи смрт. ЕУ је у стању терминалне болести што значи да нико не може тачно да каже када је крај. Може бити сутра, а може и за годину, нико то поуздано не зна. У мају ове године су избори за нови сазив Европског парламента па је могуће да би то могао бити преломни тренутак јер би већину могле да имају партије протеста, они који су против ЕУ. Али, и тада је све неизвесно. Kако је једном рекао легендарни немачки министар финансија Волфганг Шојбле "све ће трајати док има пара а кад нестане новца онда ћемо видети". Пара је, међутим, све мање.

Извор izmedjusnaijave.rs, 04. јануар 2019.

 

четвртак, 3. јануар 2019.

Н. Катић: Србија, европске вредности и европски интереси

standard.rs

Н. Катић: Србија, европске вредности и европски интереси - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

5-6 minutes


четвртак 03. јануар 2019. 11:13

Једина нада, ако наде уопште има, јесте да на власт дођу они који странцима ништа не дугују

Власт је последњих недеља показала да стоички трпи шамарања и понижења без обзира на то да ли долазе из Приштине или Париза. И не само да власт то трпи већ и одлучно и чврсто одлази по још. Таква толерантност и стоицизам наилазе на пуну подршку.

Чини се да ниједна власт није добијала толико комплимената за своју економску политику и за спољнополитичку кооперативност, колико их добија актуелна власт. Похвале стижу са свих важних страна, а последња је управо стигла из срца Европске уније. Како је премијерка обавестила нацију, у Бриселу су очарани и захвални што влада није увела контрамере Косову, чиме је Србија допринела регионалној стабилности.

Део опозиционе јавности је зачуђен и разочаран чињеницом да ЕУ нема крупнијих примедби на догађања на домаћој политичкој и медијској сцени, и што ЕУ не чини ништа да се европске вредности (шта год оне значиле) у Србији успоставе. Неки од опозиционих политичара верују да је проблем у томе што Европа нема увид у оно што се у Србији дешава, па би да објасне и да замоле Брисел да утиче на српске власти како би се ствари поправиле. Свако ко тако мисли залутао је у политику и не разуме свет у коме живи.

Позивање било кога да интервенише и утиче на политичке процесе у Србији само је додатно понижавање већ понижене нације. Призивање старатеља је мучна манифестација политичке и сваке друге инфериорности. Веровање како ће неко други решавати српске проблеме у корист њених грађана је и јасна манифестација политичке инфантилности. Странци се ионако већ деценијама мешају у домаће политичке процесе и то није усрећило Србију. Више истог неће помоћи.

Као да промиче да ЕУ не брани тзв. европске вредности ни у сопственом дворишту. Као да промиче да ван свог дворишта ЕУ цинично и конзистентно примењује политику двоструких стандарда, да то ради већ деценијама и да то издашно вежба и на Србији. Коначно, зашто би ЕУ елита бринула о интересима грађана Србије када не брине ни о интересима сопствених грађана?

Постоје само европски интереси – само интереси пословне олигархије и њихових политичких послушника. Тако дефинисани „европски интереси" увек ће ићи испред декларисаних вредности – демократије, права, правде и хуманости. Европа ће зато подржавати само оне политичке структуре које иду на руку описаним интересима.

Из угла европских интереса идеална власт је она која не држи до суверенитета, која је послушна и спремна да изађе у сусрет свим политичким захтевима и условљавањима које ЕУ намеће. Идеална власт је она која са пуно ентузијазма распродаје национална добра и која ради у корист страних пословних интереса. У том контексту најбоље је да власт буде неспособна, некомпетентна, корумпирана и зато лака за уцењивање. Важно је и да власт буде бахата, јер само бахата власт може одлучно и ефикасно да спроводи оно што се од ње тражи.

Метод владања у коме је власт сервилна према страним центрима моћи а брутална према домаћим опонентима може изгледати као добитна комбинација и рецепт за дуг опстанак на власти. Таква политика се ипак не може водити бескрајно дуго. Пре или касније, овим или оним поводом, на овај или онај миг, до побуне ће доћи. Тада ће се и ЕУ наједном присетити да стара власт угрожава демократију и европске вредности, да ипак није фактор регионалне стабилности и да зато мора сићи са сцене.

Да би се балон незадовољства пажљиво издувао, да процес не би измакао контроли, морају се понудити нова лица, или бар стара лица са неком новом шминком. А нова лица не падају с неба, нити се спонтано појављују на јавној сцени. Она се у правилу пажљиво стварају и култивишу кроз невладине организације којима је премрежен јавни простор, као и кроз сталне контакте које са потенцијалним кандидатима одржавају они чији је посао да контролишу домаће политичке процесе. Циљ је да нове власти и нова лица наставе стару политику са нешто другачијом реториком, или краће – да Курта замени Мурту.

Све што важи за ЕУ и за методе њеног деловања, важи и за све друге светске центре моћи без обзира са које стране света долазили. У геостратешким играма, у играма интереса, нема ни невиних, ни наивних. Промену набоље не могу донети странци, нити ће се таква промена икада десити уз страну помоћ. Једина нада, ако наде уопште има, јесте да на власт дођу они који странцима ништа не дугују, који нису одгајани у страним вртовима и који нису подложни уценама било какве врсте. Да ли таквих људи у Србији има, да ли икада могу добити шансу и да ли их грађани Србије могу препознати ако се то икада деси?

Извор Политика, 03. јануар 2019.

 

Dušan Reljić: Vitlanje sabljama u ćorsokaku

dw.com

Vitlanje sabljama u ćorsokaku | DW | 03.01.2019

Deutsche Welle (www.dw.com)

4-5 minutes


„Verbalna agresivnost između Beograda i Prištine pokazuje da su politička vođstva shvatila da su zaglavljena u ćorsokaku – baš kao i međunarodna zajednica", kaže Dušan Reljić iz nemačke Fondacije za nauku i politiku.

Više nemačkih dnevnih listova je objavilo intervju sa Dušanom Reljićem „koji rukovodi briselskim ogrankom nemačkog trusta mozgova Fondacija za nauku i politiku i u intervjuu govori o Kosovu, Srbiji i odnosima sa EU".

Kada je reč o aktuelnim nemirima i zađevicama između Beograda i Prištine, Reljić smatra da situacija izgleda „kao ples u kojem dve grupe vitlaju sabljama, ali ne seku; obe strane pokazuju da su odlučne, ali nema opasnosti od izbijanja većeg nasilja. Na Kosovu je još stacionirano oko 5.000 vojnika KFOR i niko u regionu nije zainteresovan za sukob sa tim jedinicama. No, povećana verbalna agresivnost između Beograda i Prištine pokazuje da su politička vođstva shvatila da su zaglavljena u ćorsokaku – uostalom, baš kao i međunarodna zajednica".

Reljić je podsetio da se „situacija na Kosovu, posle intervencije NATO u korist kosovskih Albanaca 1999. nije promenila – i pored proglašavanja nezavisnosti pre deset godina, kao i da pripadnici srpske manjine nisu mogli i ne mogu da se pomire sa tim da su prinuđeni da postanu državljani jedne druge zemlje".

S druge strane, on je skeptičan i kada je reč o izgledima na uspeh pregovora između Srbije i Kosova uz pomoć EU, mada „zemlje takozvanog Zapadnog Balkana formalno ne pripadaju EU, ali su njome geografski okružene. Čitav taj region je ekonomski, politički i socijalno na neki način postao deo EU iako nije primljen u članstvo. U pravcu EU se odvija 85 odsto trgovine, a četvrtina stanovništva tog regiona je u proteklih 20 godina emigrirala – pre svega u EU."

Zato Reljić smatra da „EU ne treba da u Maliju ili Avganistanu dokazuje da je mirotvorna snaga koja može da uspostavi ili bar podupre stabilne ekonomske, političke i socijalne strukture – već da to treba da dokaže u zemljama Zapadnog Balkana."

Prema rečima Dušana Reljića, veliko je pitanja da li će i koliko EU uopšte biti spremna da primi zemlje regiona, zbog internih problema, Bregzita... Iako je region „ekonomski ionako već u EU", „ljudi tamo nemaju veliku privilegiju da za otvorenost svojih tržišta budu plaćeni iz strukturnih fondova EU. I zato će za te države biti veoma teško da postanu ekonomski i politički stabilne."

Ta društva se osipaju i krvare, „jer ne dobijaju sveobuhvatnu finansijsku podršku EU", rekao je stručnjak Fondacije za nauku i politiku u koji su objavili Berliner cajtung, Hanoverše algemajne cajtung i drugi.

A ciriški dnevnik Tagesancajger prenosi analizu agencije DPA u kojoj piše da Rusija želi da poveća svoj uticaj na Balkanu: „Svi učesnici su krivi za to što nepotpuno ujedinjena Evropa ima takve probleme sa geopolitičkom crnom rupom koja se otvara između Hrvatske i Grčke. Balkanske zemlje se muče sa standardima koje od njih traži EU, zapinje sa uspostavljanjem pravne države, sa borbom protiv korupcije, sa prevladavanjem etničkih konflikata. To je tužna i stara priča. A novo je to što se EU udaljava od zemalja od kojih je sama zatražila da joj se približe."

„U Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji i u bosanskoj Republici Srpskoj, ruski predsednik Vladimir Putin nastoji da poveća svoj uticaj. Tako bi na Balkanu uskoro mogli da se sučele interesi Zapada i Rusije. Kao vesnik tog trenda može da posluži konflikt između Srbije i Kosova. Proćerdano vreme kao 2018. bi moglo ubrzo da ose osveti Evropi", zaključuje se u tekstu.

priredio Saša Bojić

 

Тимоти Лес: РС ће се одвојити од БиХ..........

nspm.rs

: Тимоти Лес: РС ће се одвојити од БиХ, пре свега зато што су Срби екстремно незадовољни заједничким животом

:

2-3 minutes


четвртак, 03. јануар 2019.

 РС ће се одвојити од БиХ, пре свега зато што су Срби у БиХ екстремно незадовољни заједничким животом, изјавио је Тимоти Лес, бивши дипломата.

"Они осећају да им је безбедност угрожена политиком Сарајева и дубоко су повређени наметнутим одлукама, нарочито током управе Педија Ешдауна, која их је додатно одвојила од БиХ", каже директор британског аналитичког центра "Нова Европа" Лес у интервјуу за београдски недељник НИН.

Како други разлог због кога ће се РС одвојити од БиХ јесте промена међународног окружења. 

"Последњих 20 година Запад је имао надмоћ над Босном и држао све опције затвореним, што значи да чак и ако су босански Срби желели да се дистанцирају од Сарајева, то им није било дозвољено. Данас се Европска унија суочава с пропадањем и минималним утицајем који има у Босни због чињенице да не планира проширење", рекао је Лес. 

Он констатује да интересовање САД за Балкан данас пада, што ствара ситуацију у којој босански Срби имају прилику да погурају своју идеју одвајања. 

"Донедавно ЕУ је била регионални полицајац, који је ту одговорност у последњој деценији преузео од САД. Начин на који ЕУ приморавала на реализацију одређених политика текао је с изговором стицања чланства. Другим речима, ЕУ је овом региону понудила шансу да се придружи тој организацији ако сахрани националне фрустрације. У неком смислу је то чак и остварено", рекао је Лес. 

Он је оценио да председник Србије Александар Вучић ради на постизању компромиса с Приштином, умирује босанске Србе, највише зато што жели чланство у ЕУ. 

Међутим, сматра Лес ова фаза историје је сада готова. 

"ЕУ је у стању неповратног пада, па је понуда о чланству повучена. ЕУ има мало да понуди овом региону осим новца, па самим тим нема ни ауторитет", каже Лес.

(Танјуг)