politika.rs

Simputija u Srbiji

Miroslav Lazanski

6-8 minutes

---

Pen­zi­o­ni­sa­ni ame­rič­ki ge­ne­ral Dej­vid Pe­tre­us iz­ja­vio je ne­dav­no „da je Vla­di­mir Pu­tin naj­bo­lji po­klon NA­TO-u od vre­me­na hlad­nog ra­ta". Po­tvr­dio je ta­ko či­nje­ni­cu da Ame­ri­ka uvek mo­ra da ima ne­kog pro­tiv­ni­ka: ko­mu­ni­zam, te­ro­ri­zam, Ru­si­ju, Ki­nu... I ni­je bio u pra­vu Mi­ha­il Gor­ba­čov ka­da je u smi­raj ras­pa­da So­vjet­skog Sa­ve­za re­kao Džor­džu Bu­šu: „Uči­ni­će­mo vam ne­što stra­šno, osta­vi­će­mo vas bez pro­tiv­ni­ka." Gor­ba­čov je to za­i­sta i ura­dio, ali to ni­je umi­ri­lo aspi­ra­ci­je SAD i NA­TO pre­ma ši­re­nju na Is­tok, pri če­mu je Zbig­njev Bže­žin­ski ja­sno po­ru­čio da „SAD vi­še ni­ka­da ne­će do­zvo­li­ti da bi­lo ko­ja dr­ža­va u sve­tu do­stig­ne moć ne­ka­da­šnjeg So­vjet­skog Sa­ve­za".

I bi­lo je ta­ko sve do po­ja­ve Vla­di­mi­ra Pu­ti­na. Nje­gov go­vor na Bez­bed­no­snom fo­ru­mu u Min­he­nu 2007. go­di­ne bio je pro­ro­čan­ski, jer po­ru­čio je Za­pa­du: „Svet ni­je sa­mo vaš". Go­di­nu da­na ka­sni­je do­go­di­la se Gru­zi­ja, de­vet go­di­na ra­ni­je Ko­so­vo, pa Irak i Li­bi­ja, i Mo­skva je shva­ti­la da je svet 21. ve­ka svet voj­no ja­kih. Po­sle je sti­gao dr­žav­ni udar u Ukra­ji­ni, pa Krim, a on­da i Si­ri­ja. Upra­vo je Si­ri­ja do­ve­la do to­ga da Mo­skva i Va­šing­ton raz­me­ne sta­vo­ve o to­me ko je „iz­u­zet­na na­ci­ja", a ko ni­je.

Mo­že se re­ći da je ko­deks po­na­ša­nja i ma­pa pu­ta ame­rič­ke su­per­si­le 21. ve­ka mo­der­na im­pe­ri­jal­na dok­tri­na, to je naj­na­ci­o­na­li­stič­ki­ji i naj­kon­zer­va­tiv­ni­ji plan još od vre­me­na Ro­nal­da Re­ga­na. Po­jed­no­sta­vlje­no to zna­či da SAD ni­ko­me ne­će do­zvo­li­ti da po­ku­ša da do­ve­de u pi­ta­nje ame­rič­ku voj­nu su­per­i­or­nost, ni­ti da Va­šing­ton že­li da to­le­ri­še stra­te­šku pat-po­zi­ci­ju u ka­kvoj je bio za vre­me hlad­nog ra­ta sa Mo­skvom.

To je po­ka­za­telj jed­ne im­pe­ri­jal­ne gra­ma­ti­ke, ko­ja svoj vr­hu­nac do­sti­že u na­ci­o­nal­noj fan­ta­zi­ji da SAD pred­sta­vlja­ju ne­ku vr­stu le­gi­tim­nog na­sled­ni­ka Rim­skog car­stva. Vla­di­mir Pu­tin je pre ne­ko­li­ko go­di­na u svoj ko­lum­ni u „Nju­jork taj­msu" ar­gu­men­to­va­no ospo­rio to na­sled­stvo, ame­rič­ka de­sni­ca bi­la je kon­ster­ni­ra­na.

„Ni­je­dan na­rod 19. ve­ka ne mo­že da odr­ži ko­rak sa na­šim osva­ja­nji­ma, na­šim ko­lo­ni­jal­nim us­pe­si­ma i na­šom eks­pan­zi­jom, ni­šta nas vi­še ne­će za­u­sta­vi­ti", iz­ja­vio je još 1895. se­na­tor Hen­ri Ke­bot Lodž. Po­li­ti­ča­ri su, pre­ma ču­ve­noj for­mu­la­ci­ji Te­o­do­ra Ru­zvel­ta, sa­nja­ri­li o jed­nom „splen­did litl vor", ili „sjaj­nom ma­lom ra­tu", ko­ji bi pru­žio oprav­da­nje za me­đu­na­rod­nu eks­pan­zi­ju SAD. Te­o­dor Ru­zvelt se di­vio bri­tan­skom im­pe­ri­jal­nom knji­žev­ni­ku Ra­di­jar­du Ki­plin­gu: „Ho­ću da SAD po­sta­nu do­mi­nant­na si­la na Pa­ci­fi­ku. Ame­rič­ki će na­rod ostva­ri­ti naj­ve­ća de­la jed­ne ve­li­ke si­le." No­vi­nar Mars Hen­ri Vo­ter­son je ovaj im­pe­ri­ja­li­stič­ki  duh de­ve­de­se­tih go­di­na 19. ve­ka re­zi­mi­rao po­no­snim, ali isto­vre­me­no i pro­roč­kim re­či­ma: „Mi smo jed­na ve­li­ka im­pe­ri­jal­na re­pu­bli­ka, po­zva­na da iz­vr­ši pre­su­dan uti­caj na čo­ve­čan­stvo i da svet ob­li­ku­je ona­ko ka­ko to do sa­da ni­je po­šlo za ru­kom ni­jed­noj dru­goj ze­mlji, pa čak ni Rim­skom car­stvu".

„Či­nje­ni­ca je", pi­sao je pre se­dam go­di­na uvod­ni­čar „Va­šing­ton po­sta" Čarls Kra­ut­ha­mer, je­dan od naj­u­ti­caj­ni­jih ide­o­lo­ga ame­rič­ke no­ve de­sni­ce, „da od Ri­ma ni­jed­na ze­mlja ni­je po­se­do­va­la ta­kvu kul­tur­nu, eko­nom­sku, teh­nič­ku i voj­nu nad­moć". Još 1999. u vre­me bom­bar­do­va­nja Ju­go­sla­vi­je Kra­ut­ha­mer pro­kla­mu­je: „Ame­ri­ka štr­či nad sve­tom kao ko­los. Ot­ka­ko je Rim ra­zo­rio Kar­ta­gi­nu ni­ko dru­gi ni­je do­sti­gao ta­kve vi­si­ne."  Rim­sko car­stvo po­sta­lo je ta­ko u Va­šing­to­nu re­fe­rent­na tač­ka no­ve ame­rič­ke de­sni­ce. Ana­lo­gi­ja sa Ri­mom, kao i sve­pri­sut­nost re­či „im­pe­ri­ja" u ame­rič­koj štam­pi sve­do­če o iz­grad­nji jed­ne im­pe­ri­jal­ne ide­o­lo­gi­je, jer Ame­ri­ka ni­je slu­čaj­no da­nas voj­no an­ga­žo­va­na u ze­mlja­ma gde su ne­ka­da bi­le an­ga­žo­va­ne bri­tan­ske ko­lo­ni­jal­ne tru­pe: Av­ga­ni­stan, Bli­ski is­tok... Iz­grad­nja da­nas „po­sr­nu­lih" dr­ža­va i nji­ho­vih de­mo­kra­ti­ja sa­mo je  na­sta­vak po­sla ne­ka­da sa­mo­sve­snih En­gle­za pod ko­lo­ni­jal­nim šle­mo­vi­ma.

Još je­dan ide­o­log ame­rič­ke de­sni­ce Daj­neš Džso­u­za, ko­ji je ra­dio kao is­tra­ži­vač na „Hu­ve­ro­vom in­sti­tu­tu", ob­ja­vio je pre 19 go­di­na čla­nak vr­lo re­či­tog na­slo­va „Po­hva­la ame­rič­koj im­pe­ri­ji",  u ko­jem ka­že „da bi Ame­ri­kan­ci ko­nač­no tre­ba­lo da spo­zna­ju da je nji­ho­va ze­mlja po­sta­la naj­u­zvi­še­ni­ja im­pe­ri­ja ko­ju je svet ika­da po­zna­vao". Ovim pu­bli­ci­stič­kim  pa­li­ku­ća­ma no­ve ame­rič­ke de­sni­ce pri­dru­žio se i pro­fe­sor Sti­ven Pi­ter Ro­u­zen sa Har­var­da: „Na­še vre­me ni­je vre­me bor­be pro­tiv ne­kog ri­va­la, jer nje­ga na­pro­sto ne­ma."

To što ide­ja o im­pe­ri­ji ra­di­kal­no pro­tiv­re­či kla­sič­nom to­kvi­lov­skom sa­mo­o­pa­ža­nju Ame­ri­ka­na­ca, ute­ru­ju­ći pri­tom u laž i ide­ju da Ame­ri­ka pred­sta­vlja de­mo­krat­ski iz­u­ze­tak me­đu mo­der­nim dr­ža­va­ma, to oči­gled­no ne pred­sta­vlja ni­ka­kav ne­pre­mo­stiv pro­blem za ame­rič­ku no­vu de­sni­cu. U tom kon­tek­stu Evro­pa ne fi­gu­ri­ra kao sa­mo­stal­na stra­te­gij­ska si­la, već kao za­vi­sna zo­na ko­ja ne­ma ni vo­lje ni spo­sob­no­sti da bra­ni svoj raj, nje­na za­šti­ta za­vi­si od vo­lje Ame­ri­ke da vo­di rat. Zbig­njev Bže­žin­ski je to le­po for­mu­li­sao: „Na­še evrop­ske sa­ve­zni­ke dr­ži­mo u sta­nju za­vi­sno­sti, osta­le evrop­ske ze­mlje ko­ja nam pla­ća­ju da­nak su pod na­šim tu­tor­stvom, ujed­no spre­ča­va­mo i mo­gu­će udru­ži­va­nje var­va­ra".

Kra­ut­ha­mer mu se, ne baš sup­til­no, pri­dru­žio: „Ame­ri­ka je do­bi­la hlad­ni rat, sta­vi­la u džep is­toč­nu Evro­pu, smr­vi­la Sr­bi­ju, Irak i Av­ga­ni­stan i sa­svim uz­gred­no po­ka­za­la da je Evro­pa ni­šta. " 

On­da se po­ja­vio Pu­tin i otvo­re­no re­kao da to ne­će ići baš ta­ko. Za­to je i po­pu­la­ran u Sr­bi­ji.

 

danas.rs

Tadić: Verovatno je da će biti izbora, ali opozicija ne treba da ih prihvati

Piše: Beta

3-4 minutes

---

Predsednik opozicione Socijaldemokratske stranke (SDS) Boris Tadić ocenio je da je veća verovatnoća da će biti prevremenih izbora nego da ih neće biti, ali da opozicija ne treba da ih prihvati pod okolnostima u kojima predsednik Aleksandar Vučić drži punu kontrolu.

03. januara 2019. 11.58

Foto: Fonet/Božidar Petrović

„Ključni cilj protesta mora da bude stvaranje uslova za poštene izbore. To je najvažnije pitanje ovog trenutka koje objedinjuje čitavu opoziciju. To je pitanje opstanka demokratije i politike u Srbiji i uopšte mogućnosti da se ovaj kriminalni sistem promeni", kazao je Tadić za NIN.

Prema njegovim rečima, realnije je da opozicija bojkotuje izbore nego da vlast ispuni uslove za poštene izbore.

„Odbijanjem uspostavljanja normalnih izbornih uslova od strane vlasti ide se u neparlamentarnu borbu. Tako je bilo i '90ih godina. Deo međunarodne zajednice je zainteresovaniji da im Vučić ispostavi priznanje nezavisnosti Kosova, nego za očuvanje demokratije u Srbiji. To je besramna uloga nekih evropskih političara. Ali i pored toga, međunarodna zajednica ne bi mogla da prećuti bojkot izbora", kazao je Tadić.

Govoreći o protestima „Stop krvavim košuljama", Tadić je kazao da svaki protest ima smisla ako je osmišljen u skladu sa prethodno jasno definisanim političkim zahtevima i ciljevima .

„Ne možemo da se ponašamo kao kišne gliste koje samo refleksno reaguju na spoljni nadržaja i zato nije dovoljno da kao pretpolitika društva danas samo reagujemo na pokušaj ubistva Borka Stefanovića, već ovi protesti pored zahteva za smenu Vučićeve vlasti moraju da promovišu i više ciljeve i konkretne politike razvoja i promena, baš kao što se dešava ovih dana u Francuskoj", kazao je Tadić.

Tadić je kazao da je je tražio televizijski duel sa Vučićem da bi stavio tačku na Vučićeve „patološke laži o rezultatima" njegove vlasti, koje su srž njegovog svakog javnog obraćanja i temelj njegovog upravljanja Srbijom.Taj duel je, po Tadićevim rečima, potreban da bi demistifikovao njegovu vladavinu lažima i da bi pokuša da probudi građane Srbije iz „gebelsovske hipnoze kojoj su godinama izloženi".

„Tim lažima šest godina prebacuje odgovornost za sopstvene greške i kriminal na bivšu vlast. Ne sme da se odazove zato što je patološki lažov", kazao je Tadić i dodao da je dok je bio predsednik izlazio na duela sa svakim ko je od njega to tražio.

Poručujući da svima želi srećniju Novu godinu od prethodne, Tadić je kazao da je „atmosfera u srpskom društvu najbolesnija u poslednjih nekoliko decenija".

„Vučić je čovek koji vrlo dobro poznaje političku vrednost novca. Danas je formirana nova finansijsko-političa oligarhija koja upravlja Srbijom i to će biti najveći problem za svakog ko dođe na vlast", kazao je Tadić.

Tadić je kazao da je šest godina propuštanja šansi bilo dovoljno. „Hajde sad konačno da stanemo i da smenimo ovo zlo", rekao je predsednik SDS.

https://www.danas.rs/politika/tadic-verovatno-je-da-ce-biti-izbora-ali-opozicija-ne-treba-da-ih-prihvati/

Shared via the Google app

 

Sent from my iPad

Чекајући Путина

pecat.co.rs

Чекајући Путина - Печат - Лист слободне Србије

Никола Врзић

7-9 minutes

---

Да ли је Доналд Трамп пригрлио косметску политику својих и наших непријатеља, и како ће на његов позив Александру Вучићу и Хашиму Тачију утицати посета Владимира Путина Србији 17. јануара?

Када је, пре нешто више од годину дана, Атлантски савет из Вашингтона објавио извештај под насловом „Балкан напред: Нова стратегија САД за регион", америчка амбасада у Београду покушала је да анестезира овдашњу јавност објашњењем да је ова организација – која иначе окупља сву елиту вашингтонске мочваре – само једна од „академских и истраживачких институција у САД" које „свакодневно учествују у јавним расправама о спољнополитичким питањима", али „те академске и истраживачке институције", ето, „немају формалну улогу у креирању званичне америчке политике".

СТРАТЕГИЈА АТЛАНТСКОГ САВЕТА Стратегија Атлантског савета, која је толико узбудила овдашњу јавност да је и амбасада САД морала да реагује цитираним објашњењем које то заправо и није будући да је свима јасно да Атлантски савет нема формалну улогу, али то не значи и да је нема уопште, говорила је о „историјском зближавању са Србијом" и о „историјској ревитализацији америчко-српског савезништва", али под условима који су открили да би ово зближавање морало да буде засновано на потпуној капитулацији Србије. У циљу „да се оствари визија о томе да ће Балкан постати део Европе и трансатлантске заједнице" тако што ће се „интегрисати у институције трансатлантске заједнице", то јест у НАТО.
У ту сврху, предложено је „успостављање сталног војног присуства САД у Југоисточној Европи" како би се „утврдила дугорочна способност Сједињених Држава да утичу на развој догађаја": „Садашња база америчких војника под командом КФОР-а на Косову – база Бондстил – требало би да се претвори у прву сталну војну базу Сједињених Држава у Југоисточној Европи."
Затим, да се Србија „значајно дистанцира од Русије", што „није нешто око чега би Сједињене Државе и ЕУ могли да праве компромис".
И под три, „поновно успостављање репутације Сједињених Држава као поштеног посредника" у преговорима Београда и Приштине (уз „коначан договор током следеће године") и Скопља и Атине у спору око имена Македоније како би (Северна) Македонија могла да постане чланица НАТО-а.

ТРАМПОВА ПИСМА Овај, трећи стуб стратегије Атлантског савета – што веће дакле укључивање Вашингтона у разне балканске преговоре – и доводи нас до писама које је председник САД Доналд Трамп прошле недеље упутио својим колегама Александру Вучићу и Хашиму Тачију. Ако, наиме, већ и споразум који су Скопље и Атина постигли по убрзаном темпу указује да Трампова администрација поступа по налогу, а свакако у складу са жељама њених противника окупљених у Атлантском савету, поруке из Трампових писама Вучићу и Тачију такав утисак и додатно потврђују.
Пре свега ту мислимо на његов позив њима да их „угости у Белој кући да прославимо оно што би представљало историјски споразум", који је у очигледном сагласју с идејом Атлантског савета да се САД промовише у главног брокера (поштеног посредника) споразума Београда и Приштине без обзира на то што њиховим преговорима (и даље) руководи Европска унија.
Али ђаво се, као и обично, крије и у пропратним детаљима.
Апелује, тако, Трамп „на обе стране да што пре постигну договор о нормализацији" – што пре – а исти осећај хитности присутан је и у стратегији Атлантског савета, који је очекивао да се ове године договоре и Скопље и Атина, али и Београд и Приштина. Узгред, управо се у овој прижељкиваној брзини и пробијању задатих рокова, сва је прилика, и крије добар део разлога због којих би Вашингтон сад да преузме улогу недовољно ефикасног Брисела.
Даље, поручио је Трамп Вучићу, „Сједињене Државе цене ваше лидерство, посебно у обезбеђивању пуне нормализације односа са Косовом", што би могло да се схвати и као, тек, протоколарни комплимент, само да није речи Дејмона Вилсона, извршног потпредседника Атлантског савета, које том комплименту дају и пунији смисао: „Постоји велика шанса за Србију, под Вучићевим лидерством, (…) да покуша да доведе до историјског помирења две земље… И под тренутним лидерством у Београду, постоји шанса да помогнемо да се приведу крају разговори са Приштином, да се унесе одређени осећај сигурности у тај однос, али и осећај неминовности у погледу будућности Србије… То су тешке одлуке за председника Вучића и Владу Србије, али они су јасно показали заинтересованост и вољу."
И најзад, пише Трамп Вучићу, „охрабрујем вас да искористите овај тренутак и употребите политичко лидерство у доношењу одлука које би задовољиле интересе обеју земаља. Била би огромна штета да се пропусти ова јединствена прилика за мир, безбедност и економски раст". Слично ће и Тачију: „Уколико се не искористи ова јединствена прилика, то би био трагичан корак уназад, будући да се шанса за постизање свеобухватног мира вероватно неће поновити у скорије време. Позивам вас и остале косовске лидере да уграбите ову јединствену прилику."
А зашто баш ову прилику Вашингтон види као толико јединствену? То уверење је, у тексту у „Вашингтон посту" под насловом „Нека Србија и Косово дефинишу сопствени мир", образложио виши сарадник Атлантског савета Данијел Вајдих: „И Вучић и Тачи заслужују похвале за своју храброст… Није вероватно да ће се у наредним деценијама, или још дуже, догодити овакав стицај правих лидера у Србији и на Косову. Пружимо шансу Србији и Косову да постигну и дефинишу сопствени мир."

ВАШИНГТОНСКА ШАРГАРЕПА Хоћемо да кажемо да постоји забрињавајуће висок степен сагласја између прошлогодишње стратегије Атлантског савета и садашњег поступања администрације Доналда Трампа. А на то пак сагласје указујемо због тога што из њега произлази и могућност, опасност, да нам буде понуђена некаква шаргарепица у виду делића Косова и Метохије како бисмо заузврат поступили у складу са жељом Вашингтона да признамо независност Косова, омогућимо му улазак у Уједињене нације, и успут занавек раскинемо с Русијом тако што ћемо сви заједно да се „интегришемо у институције трансатлантске заједнице".
Дејмон Вилсон из Атлантског савета, наиме, саветује да „Вучић буде притиснут снажно, али без захтева за понижавајућим повлачењем", и Трамп у свом писму Вучићу говори о „задовољавању интереса обеју земаља" (што не треба помешати са стварном бригом за интересе Србије будући да, у писму Тачију, он директно каже да су САД „пуно уложиле у успех Косова као независне, суверене државе. Желимо да ваша земља настави да напредује"), а Данијел Вајдих и отворено се залаже за „размену територија између Србије и Косова" јер би то „ослободило Балкан од опаког утицаја Москве".

ПРАВИ ИЗБОР Имајући сву тежину ове вашингтонске калкулације у виду, очигледно је да ће предстојећа посета председника Русије Владимира Путина Београду, најављена за 17. јануар, имати још и већи, да прецизирамо: знатно већи, значај него што би имала иначе, у неким нормалнијим околностима.
Шта ће Александар Вучић тада затражити од Владимира Путина? Да настави да се бори за Србију која укључује и Косово и Метохију у складу са Уставом Србије и Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН, или да се бори за такозвани компромис којим би били испуњени стратешки интереси Сједињених Држава у овом делу света? Зашто би Вучић звао Путина у госте ако намерава да удовољи Трамповом позиву да онаквим поводом дође у Белу кућу?
А опет, Дејмон Вилсон из Атлантског савета је уверен: „Сједињене Државе треба да буду сигурне да ће, суочен с тешким избором између слабе подршке Русије и стварне понуде приближавања Западу, он (Вучић) направити прави избор."
Кроз нешто мање од три недеље имаћемо изванредну прилику да тестирамо (не)тачност ове процене…

 

Иринеј: Нека живи Српска и буде Богом благословена

Иринеј: Нека живи Српска и буде Богом благословена

Патријарх српски Иринеј рекао је на свечаном пријему поводом Дана Републике да је Српска настала као потреба нашег народа да га окупи,

- Ми смо земља са више народа, култура, али сви смо ми народ Божији. Благодети које нисмо донијели са собом, већ смо их наслиједили, треба да користимо, и кад нас Господ позове себи, да их оставимо онима иза себе, рекао је патријарх Иринеј.

Истакао је да морамо да сачувамо мјесто гдје смо се родили, своју вјеру, културу, своје дивне хришћанске обичаје.

- Српска је платила превисоку цијену свога постојања животима и крвљу многих, нагласио је патријарх Иринеј и додао - Надамо се да се то и такво вријеме никад више не појави, не само овдје него нигдје у свету.

Патријарх је истакао да је доста био ратовања и непријатељстава.

- Вријеме је да живимо као људи, да дијелимо и уживамо добродетељи које нам је Господ дао, рекао је патријарх Иринеј.

Нека живи Српска и буде Богом благословена, поручио је патријарх Иринеј.

https://arh3.rtrs.tv/arhiva/2019/01/09/tvclip033154.mp4

 

https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=322525

Milivoje Mihajlović: Velike igre malih igrača

kossev.info

Velike igre malih igrača - KoSSev

KoSSev -

7-9 minutes

---

Milivoje Mihajlović, rođen je 1958. godine u Prištini. O događajima na Kosovu izveštavao je za prištinsko „Jedinstvo", Tanjug, Radio-televiziju Beograd, BBC, APTN, Agenciju Frans Press, CBS… Bio je glavni urednik Radio Prištine, osnivač Media centra, urednik informativnog programa YU-info televizije, direktor Radio Beograda.

Piše: Milivoje Mihajlović

Poštovani prijatelju,

Prvi dani 2019. godine protiču nam u zadovoljstvu da sa naslovnih stranica novina i u glavnim vestima TV Dnevnika uživamo u porukama političara da će godina pred nama biti „presudna", presudna za kosovski čvor, presudna za normalizaciju odnosa, presudna za pravno obavezujući sporazum…

Tako je bilo i prethodnih godina. Obećanja su ostavili da požute na naslovnicama starih novina, a kosovski čvor zatezali do besmisla, u nadi da će narod shvatiti da to nije običan čvor, pa se može odrešiti, već istorijski čvor koji se mora preseći… Prošla godina je za Kosovo bila u mnogo čemu simbolična. Startovala je zloslutno. Ubijen je Oliver Ivanović. Mirna predratna biografija poznatog sportiste i inženjera, koja je u poratnim mesecima i godinama dobila dinamiku političkog trilera, okončana je sa šest metaka u leđa. U međuvremenu – bio je najvažniji „šraf" u sprečavanju etničkog čišćenja Severa, državni sekretar u Vladi Srbije, trogodišnji zatočenik u montiranom političkom procesu, anatemisan i od protivnika i od saveznika, jedan od retkih koji je verovao da Srbi i Albanci imaju zajedničku perspektivu… Na startu „godine dijaloga i normalizacije" streljan je čovek dijaloga i normalizacije.

I tako smo dobili 'godinu podele'.

Na južnoj kosovskoj 'hemisferi' usijanje je izazvao Zakon o specijalnom sudu za ratne zločine. Po svemu sudeći, u tom zakonu se krije politički ključ vladavine Kosovom u narednih nekoliko godina (možda i decenija). Drama u Skupštini Kosova prilikom pokušaja da se ukine taj zakon izazvala je besne reakcije 'zapadnih saveznika', brze promene stavova domaćih aktera i samo je privremeno ispunila cilj režisera. Legenda kaže (pojednostavljeno) da je po scenariju, koji je za ovu dramu osmislio Hašim Tači, Skupština trebalo da ukine Zakon o specijalnom sudu i da ga uputi predsedniku na potpisivanje. On bi, po tom scenariju, rok od osam dana za potpis iskoristio da 'zapadnim' saveznicima predloži da ne potpiše zakon, u zamenu za 'malu uslugu' – da njegovo ime skinu sa optužnice. Kola su se, po običaju, slomila na premijeru. Njemu je odbijen zahtev za vizu SAD i Velike Britanije, uskratili su mu gostoprimstvo najvažniji i najveći saveznici Kosova.

Kosovska drama je u martu kulminirala hapšenjem Marka Đurića. Brutalno hapšenje direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju u Vladi Srbije pretvoreno je u medijski spektakl čiji je cilj bio ponižavanje Srbije i produbljivanje jaza između Srba i Albanaca. Pravi cilj je bio da prištinski autoriteti pokažu 'mišiće' pred svojom javnošću. Ima onih koji veruju da mnogi akteri ove drame nisu baš najbolje naučili uloge, pa su improvizovali (uključujući i veliki broj medija sa obe strane Ibra).

U aprilu je javnost bila zaokupljena brzopoteznom akcijom hapšenja šest Turaka – „gulenista" koji su hitno i tajno isporučeni Turskoj. Vladar Kosova je sa šest žrtvovanih „gulenista" zadovoljio apetite partnera na Bosforu, ispoštovao je svoje saveznike u Vašingtonu (od 240 „gulenista" isporučio je samo šest), usput je sve svalio na „svog" premijera – naterao ga da smeni vrh policije i tajne policije, postavio ga kao metu Erdoganu za uvredljive prozivke i pretnje… Tači je i u ovoj epizodi pokazao da je savladao finese političke dramaturgije ili, fudbalskim rečnikom – usavršio je dribling na malom prostoru.

Kosovo se u maju ponovo našlo na dnevnom redu Saveta bezbednosti UN. Duga i beskorisna rasprava mogla se opisati kratko: Kosovo traži da UNMIK ode, Srbija se tome protivi, SAD smatraju da UNMIK troši previše para, a Rusija tvrdi da Amerikanci u Bondstilu obučavaju kosovske bezbednosne snage. UNMIK nije otišao.

Ali, u junu je otišao EULEX. Gromoglasno najavljena iz Evropske unije, kao misija reda i zakona koja će od Kosova napraviti oazu pravde, EULEX je više ličio na desetogodišnji safari evropskih činovnika, sa kojeg su se mnogi vratili kao milioneri. U javnosti EULEX će ostati zapamćen po zataškavanju sopstvenih korupcionaških afera. „Blistavi simbol nesposobnosti" ( kako je ocenio Gardian) EULEX je potrošio više od milijadu evra, a ostavio je Kosovo u gorem stanju nego što je bilo pre deset godina.

Na fudbalskom prvenstvu u Rusiji kosovski fudbalski gasterbajteri su pobede reprezentacije Švajcarske slavili simulirajući rukama dvoglavog orla. Posle „drona" na stadionu u Beogradu i ovo je ocenjeno kao provokacija. Tabloidi su toliko galamili da je brzo zaboravljena slaba igra srpske reprezentacije. Sa rukama u obliku dvoglavog orla fotografisali su se i ministri vlada Kosova i Albanije, u Prekazu i Peći, posle zajedničke sednice na kojoj su odlučili da izbrišu granicu na Prokletijama.

Leto je, osim fudbala, prošlo u dramatičnoj predstavi zvanoj „razgraničenje – korekcija granica – podela i razmena teritorija". Bila je to velika igra malih igrača.

U septembru je ova drama postavljena na sceni „Gazivode".

Posle višednevnih najava da će na Kosovu održati najveći govor, predsednik Srbije se prošetao Gazivodama. Njegovu posetu pratile su zapaljene barikade u Drenici, intervencije policije, porast temperature…

Krajem meseca, u Prištini je bila neka gužva na ulicama, pa se na Gazivode uputio i Tači, i poveo novinare i snimatelje da se ne lomataju po vrućini na demonstracijama. Popio je kafu u lokalnoj kafani, ocenio da je prelepo mesto i rekao da je „bila posebna emocija provesti nekoliko sati na jezeru". Njegovu posetu je pratilo podizanje najvišeg stepena borbene gotovosti Vojske Srbije.

Obe posete Gazivodama pratila je tabloidna histerija i usijana atmosfera – neka vrsta scenskih efekata ove predstave. Oba predsednika su, zapravo, na izlete na Gazivode povele i javnost. Oči javnosti su bile uprte u mirnu i bistru vodu Gazivoda i ko zna šta nam je sve promaklo od događaja na drugim mestima.

Novembar je bio mesec INTERPOL-a i carine. Takse na robu iz Srbije su povećane za 10, pa za 100 odsto. Ima onih koji smatraju da je ta mera dugo pripremana i pričaju da su nekoliko meseci ranije velike količine robe iz centralne Srbije stigle na Kosovo. Letimičan pogled na rafove u prodavnicama potvrđuje ovu priču.

U decembru je kosovska skupština usvojila odluku o formiranju vojske. Ova burna godina se završila, kako je i počela – Specijalnim sudom za ratne zločine pripadnika OVK. Naslovne strane pune su fotografija onih koji su dobili poziv u Hag. Srbija je prošla kroz taj proces i on može da bude lekovit. Ali, i Hag je idealno mesto da se ove naše zajedničke lokalne drame postave na svetskoj sceni.

Evropa je u 2018. godini ponovo pokazala da je problem Kosova i građani ovog dela sveta – ne zanimaju. Najviše se uzbudila što su, zbog energetskog spora između Srbije i Kosova, kasnili satovi na rernama i mikrotalasnim pećnicama širom Evrope.

 

politika.rs

Ко пали ватру на Балкану

3-4 minutes

---

После неуспешних покушаја да се КиМ позиционира на међународном плану као држава, Приштина је посегла за суманутим одлукама према Београду. Србија је тако постала кривац за изостанак очекиваног визног режима са ЕУ, неулазак КиМ у Интерпол, повлачење признања тзв. Косова. Вође терористичке ОВК који су на челу приштинских власти руше све договоре и споразуме под окриљем ЕУ, газе основне цивилизацијске вредности, међународно право, документа УН. Уводе таксе од сто одсто на производе из Србије и БиХ, рушећи тиме принципе Цефте и Споразума о стабилизацији и придруживању, формирају војску и укидају границу са Албанијом, што је у супротности са међународним документима, Резолуцијом 1244 СБ УН, чиме угрожавају мир и стабилност на Балкану.

Свесни чињенице да таксама не могу да принуде Србију на признање самопроглашене државе „Косово", нити пад српске владе за месец дана, како је Харадинај предвиђао, кренули су у опасније и далеко ризичније потезе по мир и безбедност – стварају „велику Албанију", а први потез је најава укидања границе између Албаније и јужне српске покрајине, што може да изазове несагледиве и трагичне последице. Нико из западне међународне заједнице се не оглашава. Нико не осуђује, нити упозорава лидере косметских Албанаца на безумност таквих корака!

Њихова дрскост и безобзирност проистичу из чињенице да им леђа чува најмоћнија светска сила, а да су уз њу и „квинта" и ЕУ. Уверени су да ће сви поменути притиснути Србију да прихвати све то што је написано у Вашингтону, или Лондону, а преточено као документ власти у Приштини без превода на албански језик (!) и да Србија неће моћи да се одупре.

Стигао им је и амерички шпијунски авион за извиђање и прислушкивање на северу КиМ! Уз хамере и друго наоружање које им је обећано од Запада – осећају се моћно и самоуверено. Благе и безличне изјаве, апели за суспендовање такса, немушти језик Брисела, уместо примене постојећих механизама за кажњавање, дају ветар у леђа властима у Приштини да иду даље, ка стварању „велике Албаније", угрожавајући мир и стабилност на Балкану. То је очигледно интерес оних који једно јавно говоре, а друго практично раде, укључујући и НАТО, чији генерални секретар прича једно, а командант Кфора нешто сасвим друго. До сада се нико није огласио поводом најаве укидање границе између Албаније и КиМ.

Србија остаје чврсто на позицији да нема наставка преговора без враћања на пређашње стање – уклањање свега због чега је бриселски процес заустављен. Србија мора још гласније истицати Резолуцију 1244 и наставити да упознаје свет са опасностима које оваква политика Приштине и њених спонзора доноси.

Драгиша Петровић,

новинар, Крагујевац

 

Љепојевић: ЕУ као вештина одржавања привида

standard.rs

Љепојевић: ЕУ као вештина одржавања привида - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

9-11 minutes

---

петак 04. јануар 2019. 10:43

Волфганг Шојбле је једном рекао: "све ће трајати док има пара, а кад нестане новца онда ћемо видети". Пара је, међутим, све мање

Kако време пролази све је јасније да се Европска унија (ЕУ) претворила у вештину одржавања привида о својој важности којим се прикривају нагомилани проблеми европске интеграције који у основи доводе у питање и само њено стварно постојање. Уместо суочавања са тим нагомиланим проблемима лидери водећих земаља и даље говоре о важности ЕУ на међународној политичкој и јавној сцени и плановима о њеном даљем јачању на светском нивоу.

Реалност је, међутим, да ЕУ функционише само у иживљавању над малим земаљама, посебно онима које уопште нису чланице те интеграције, а да сама ЕУ практично не може да реши ни један озбиљан проблем и да је у том губљењу времена и самозаваравању маргинализовала не само себе као интеграцију него и целу Европу као континент. Све друго су само привид и вештина његовог одржавања.

СВЕ ВЕЋА АКУМУЛАЦИЈА НЕЗАДОВОЉСТВА ГРАЂАНА ЕУ
У овом времену је, међутим, тешко видети да ли ће се ускоро било шта променити. Санта леда на којој стоји ЕУ ће се само и даље топити док ће лидери са те ледене олупине наставити да шаљу поруке о светлој будућности све док се лед сасвим не отопи. Листа проблема као да нема краја, нема земље чланице ЕУ која није, на овај или онај начин, у дубокој кризи али природно највећи проблеми су у кључним земљама. Земље оснивачи европске интеграције и њени кључни носиоци су Француска и Немачка. Али, те две кључне земље су у озбиљним проблемима: Француска се изнутра растаче а Немачка је остала без јасне политике и одговора на питања њене будућности.

Унутрашње незадовољство Француза се већ годинама нагомилава и Французи очигледно нису спремни да прихвате промену социјалног модела друштва који су генерације градиле према свом погледу на свет и историјски изграђеним вредностима. Већина Француза такође увиђа да је кључни носилац тих нежељених промена управо Европска унија и да се француски лидери у доношењу непопуларних мера које немају подршку крију иза "светиње" европске интеграције. Недавна серија немира и протеста широм Француске је показала до које мере је нарасла акумулација незадовољства и упорно игнорисање те чињенице постепено доводи до растакања унутрашњег ткива те земље и, у основи, до хаоса. У таквим околностима тешко је видети да Француска има капацитет да се суочава са проблемима ЕУ него ће нагомилану енергију усмерити ка унутрашњим решењима. Иако француски лидери тврде да је излаз у још већој европској интеграцији утисак је да је реалност у самој Француској све даље од европске интеграције и за многе управо је ЕУ оно од чега прво треба побећи.

Немачка истовремено гази стазама кризе. И у тој земљи су политички лидери све даље од реалности, од већинског расположења грађана и не одустају од политике која је и довела до кризе. Само досипају уље на ватру. Јавности се упорно представља да је узрок проблема имигрантска политика Берлина која је довела до великог прилива непожељних имиграната. То је, међутим, само кап која је прелила чашу незадовољства, сами имигранти нису толики проблем. Немци су веома осетљиви на свој суверенитет који под изговором европске интеграције полако нестаје, топи се. То је проблем. Јер, без суверенитета нема ни одговорности па је политичка Немачка доспела у ситуацију да нико ни за шта не одговара.

Најбољи је пример политика према Русији. Санкције према Русији за немачку привреду имају високу цену али народ нико не пита него се све оправдава интересима ЕУ и Запада и неопходношћу очувања јединства. У политичкој Немачкој, у ствари, већ дуго нема дијалога а без дијалога нема ни политичке климе и стабилности. И то дугогодишње потискивање дијалога, који је пре свега онемогућен одржавањем такозваних великих коалиција које значе да избори немају смисла, јер у власти су и победници и губитници, је довело до акумулације незадовољства јавности. Та акумулација незадовољства је онда изродила неке нове политичке покрете који све више потискују традиционалне политичке партије па је политичка сцена Немачка разрушена, у руинама је.

Нико не може поуздано да каже шта ће из тих политичких рушевина настати и којим путем ће Немачка кренути. Постоје само страхови јер историја је показала да Немци из унутрашњих криза обично излаз траже у најгорим решењима. Kруни се и економска моћ Немачке. У трећем кварталу минуле године Немачка је забележила рецесију а јавни дуг је већ достигао 180 одсто друштвеног производа (БДП). И даље је Немачка економски најјача земља ЕУ, она даје 30 одсто индустријске производње Европе, али шта то вреди када је њена економија под све већим ограничењима према њеним највећим тржиштима. Америка је увела додатне царине, Русија је под санкцијама, а и трговински рат Америке и Запада према Kини су интензивира. Истовремено, Немачка влада има проблема и са наплатом кредита које је давала другим земљама како би куповале немачке производе. Велики део тих кредита неће бити никада плаћен, а Немачка нема више могућности да настави кредитирање купаца њених производа. И изнад свега тога, постоји проблем покушаја промене социјалног модела немачког друштва, као и у Француској, а Немци нису спремни да прихвате измену модела који је створио немачку моћ.

ВОДЕЋЕ ЗЕМЉЕ ЕУ БЕЗ ЛИДЕРА
На такво стање се надовезала и криза лидерства, водеће земље ЕУ су практично остале без лидера. У Француској председник Емануел Макрон је после серије протеста дефинитивно изгубио било какав кредибилитет, он више није лидер. Најбоље би било да поднесе оставку јер овако, како он намерава, Макрон јесте формални председник али нема ауторитет и то је најгора ситуација и за Француску и за европску интеграцију. Очигледно је да Макрон не намерава да се повуче, него напротив обећава "даље реформе" и "јачање ЕУ" што су политичке бајке са веома високом ценом. Истовремено, и Немачка је остала без правог лидера што је за немачку политичку културу погубно. Ангела Меркел је остала канцелар, али није више лидер владајуће партије. То је необична ситуација за Немачку и ствара опасан политички вакуум. Практично, сада постоје две власти, једна око канцеларке Меркел и друга у самој владајућој партији чији она није више лидер. Десило се да Немачка после више од осамдесет година нема стварног лидера. Тај вакуум ће природно неко други временом попунити, али крајње је неизвесно ко ће то бити и са којом политиком.

Ништа боље није ни у другим великим земљама. У Италији, која је трећа економија ЕУ, је крајње неизвесно јер и ту на неки начин постоје две владе. Она у Риму и она на северу Италије чије се политичке опције у великој мери разликују. Шпанија је изгубила политички идентитет и дошло је време да велики број Шпанаца и не зна како се зове председник шпанске владе. Актуелна влада није резултат избора и има споран политички легитимитет.

ЕУ се, у ствари, растаче. И то, како изгледа, незаустављиво. Без стварних лидера са политичком визијом и храброшћу ЕУ је постала политички простор за борбу појединачних интереса и геополитичке игре Америке. Тако је отворен и простор за стварање неколико блокова који су међусобно супротстављени и који све је видљивије воде неку своју засебну политику. Тако је створен моћан блок земаља Источне и Централне Европе који су сада већ у отвореном сукобу са Бриселом. Из зграде владе Пољске је избачена и застава ЕУ. Тај блок, углавном предвођен Пољском, је много ближи Америци него ЕУ и практично игра улогу остварења америчких интереса у разбијању европске интеграције. Наравно, Америка је дубоко уплетена у европску политику, али пре свега је реч о дубокој кризи Европе чије упорно игнорисање је довело до тога да Вашингтон може и у новим међународним околностима да разбијањем задржи контролу над ЕУ.

У таквим околностима "строгоћа се онда тренира" на малим земљама и онима које желе да буду чланице. Свима њима је, наравно, јасно да од чланства нема ништа али се мит одржава. И то пре свега уз помоћ лидера тих малих земаља који одржавањем мита о чланству у ЕУ прикривају своје политичке празнине, одсуство било какве политичке визије, и изнад свега да би се оправдале изузетно непопуларне економске и законске одлуке које су у интересу ситних белосветских пљачкаша и део су обавеза које су ти лидери преузели како би добили формалну подршку европских бирократа. Уз то, Брисел се иживљава и око Брегзита који је резултат не само кризе ЕУ него и воље довољне већине грађана Велике Британије али то за европску бирократију и свештенике европске интеграције не значи ништа. То је за њих још једна згодна прилика да сопственој јавности представе важност европске интеграције и несрећу оних који другачије мисле.

Све је, дакле, привид. Али, привид живота не може да одложи смрт. ЕУ је у стању терминалне болести што значи да нико не може тачно да каже када је крај. Може бити сутра, а може и за годину, нико то поуздано не зна. У мају ове године су избори за нови сазив Европског парламента па је могуће да би то могао бити преломни тренутак јер би већину могле да имају партије протеста, они који су против ЕУ. Али, и тада је све неизвесно. Kако је једном рекао легендарни немачки министар финансија Волфганг Шојбле "све ће трајати док има пара а кад нестане новца онда ћемо видети". Пара је, међутим, све мање.

Извор izmedjusnaijave.rs, 04. јануар 2019.