Интервју председника Руске Федерације Владимира Путина

politika.rs
Интервју председника Руске Федерације Владимира Путина

Бојан Билбија („Политика") - Бранко Влаховић („Вечерње новости")

14-17 minutes

Србију и Русију спаја многовековна историјска, културна и религиозна
блискост, као и братство по оружју у два светска рата. Испред нас су нови
изазови. Како оцењујете наше актуелне односе и перспективе њиховог развоја?
Много се говори о новом гасоводу „Турски ток", има ли и овде шансе за нашу
земљу?

Пре свега срдачно поздрављам све читаоце дневног листа „Политика", једне од
најстаријих новина не само у Србији, него и на Балкану. И, користећи
прилику, желим да грађанима Републике честитам новогодишње и божићне
празнике које смо недавно славили.

Са правом сте истакли да је у основу добрих односа Русије и Србије
многовековно искрено пријатељство наших народа, духовно и културно сродство,
заједничке странице историје, укључујући и херојску борбу против нацизма
током Другог светског рата. И у новом, 21. веку пажљиво чувамо и развијамо
драгоцене традиције поверења и сарадње. Таква спремност за тесну сарадњу у
политици, привреди, хуманитарној сфери нашла је свој одраз у билатералној
Декларацији о стратешком партнерству, која је потписана у мају 2013. године.

Данас су у успону билатералне везе у свим сферама. Повећава се и робна
размена: 2017. године она је износила 2 милијарде долара, а наставила је са
растом и претходне године. Руска улагања у српску привреду премашила су
износ од 4 милијарде долара. Сарадња са концерном „Гаспром њефт" омогућила
је компанији „Нафтна индустрија Србије" да постане лидер на енергетском
тржишту балканског региона. Уз учешће „Руских железница" добрим темпом се
одвија реконструкција и модернизација српске железничке инфраструктуре.

Прогресивно се усавршава уговорно-правна база сарадње. Развијају се контакти
између парламената и политичких партија, друштвених кругова, као и у сфери
науке, образовања и културе. Руски стручњаци учествују у пројекту изградње
Храма Светог Саве у Београду. Захваљујући спонзорској помоћи наших
предузетника главна купола овог величанственог здања је покривена мозаиком.
Дакле, убеђен сам да управо таква делотворна, вишеструка сарадња у
потпуности одговара коренитим интересима народа Русије и Србије.

Што се тиче „Турског тока", његова изградња тече у складу са планираним
распоредом. У новембру прошле године завршено је постављање цеви на морској
деоници, у току су радови на њеном повезивању са терминалом на турској обали
Црног мора који се тренутно гради. Планирамо да гасовод проради до краја
2019. године.

Истакао бих да „Гаспром" сада разматра различите варијанте продужења
копненог транзитног крака гасовода до Европе. Једна од њих предвиђа
транспорт горива на релацији Бугарска–Србија– Мађарска уз спајање са центром
за дистрибуцију гаса у аустријском Баумгартену. У том случају Србија неће
само трошити руски гас, већ и обезбеђивати његов транзит. То ће свакако
донети српској привреди значајну корист, омогућити стварање нових радних
места, појачати енергетску безбедност ваше земље, а и целе Централне и
Југоисточне Европе. Учешћу Србије у пројекту допринеће и „мапа пута" за
модернизацију и проширење националне мреже за транспорт гаса, потписана са
„Гаспромом" 2017. године.

Приликом коначног утврђивања руте испорука руског гаса наравно ће се водити
рачуна и о ставу Европске комисије. Сматрамо да земље чланице ЕУ које су
заинтересоване за руски гас треба да добију гаранције од Европске уније да
планови у вези са продужењем „Турског тока" неће бити осујећени самовољном
политичком одлуком Брисела.

Интензивна сарадња Русије са Србијом и Републиком Српском изазива љутњу на
Западу, поготово у Вашингтону. Како коментаришете изјаве западних политичара
да је Русија дестабилизујући фактор на Балкану и како оцењујете односе
Русије са другим бившим југословенским републикама?

Радујем се прилици да се обратим читаоцима „Вечерњих новости", једног од
најпопуларнијих и најутицајнијих српских листова, да одговорим на ваша
питања и да са вама поделим своје оцене.

Кад причамо о ситуацији на Балкану, озбиљан дестабилизујући фактор овде
представља политика САД и одређених западних земаља, усмерена на учвршћивање
њихове доминације у региону. Још 1999. године снаге НАТО су без санкције УН
два и по месеца бомбардовале Југославију, па насилнички одвојиле Аутономну
Покрајину Косово. А 2008. године Вашингтон и његови савезници су подржали
нелегитимно проглашење косовске независности.

Године 2017, упркос ставу половине становништва, у НАТО је била увучена Црна
Гора. Уплашили су се референдума по том питању, и као резултат земља пролази
кроз период политичке нестабилности. Прошле године ради форсираног учлањења
у НАТО Републике Македоније био је чак покренут процес доношења уставних
амандмана и промене назива те државе, ревизије основа македонског
националног идентитета. При томе је игнорисана воља македонских гласача –
референдум о промени назива државе је пропао, али се спољни притисак
наставио.

Наша земља, знајући и разумејући, колико је компликован Балкан и историја
тог региона, увек га је сматрала простором за конструктивну сарадњу. И данас
Русија има овде много пријатеља, између којих посебно место заузима
стратешки партнер Србија. Зато је помоћ јачању регионалне безбедности и
стабилности наш безуслован приоритет. Залажемо се за то да се поштују права
и интереси балканских земаља и народа, да се поштује међународно право.

Сарадња са Републиком Српском, која је саставни део Босне и Херцеговине,
одвија се на основу узајамне користи, а стриктно у складу са Дејтонским
мировним споразумом из 1995. године. И даље смо усмерени ка реализацији како
у Републици Српској, тако и на целој територији Босне и Херцеговине
пројеката у сфери енергетике, прераде нафте и трговине горивом, банкарства,
фармацеутике и у другим областима. Сматрамо да исту важност има промовисање
заједничких хуманитарних иницијатива, узимајући у обзир растуће интересовање
грађана БиХ за руски језик, руску културу, студије у Русији.

Прогресивно се развијају односи са Словенијом и Хрватском, без обзира да
дијалог између Европске уније, чије су те земље чланице, и Русије доживљава
тешка времена. Прошле године одржано је неколико састанака са руководством
Хрватске. Расте робна размена: са Словенијом за три квартала 2018. година
повећана је скоро за 10 одсто, док са Хрватском за 27 одсто. Прошле године
Русија и Словенија су успешно организовале „унакрсне" Сезоне културе, а у
Загребу је организована велика изложба Државног Ермитажа, посвећена 50.
годишњици побратимских веза главног града Хрватске са Санкт Петербургом. И
даље ћемо развијати односе пријатељства и поверења, који су, сигуран сам,
потпуно у складу са интересима наших народа.


Александар Вучић и Владимир Путин (Фото Прес служба Кремља)

У ситуацији када се поједине државе региона наоружавају и формира се
такозвана „војска Косова" може ли Србија да рачуна на подршку Русије око
даљег јачања одбрамбених потенцијала, имајући у виду нашу неутралност и
чињеницу да смо окружени државама-чланицама НАТО-а?

Високо ценимо чврсту приврженост српског руководства курсу на очување
неутралности земље. Истовремено већ много година помажемо јачању одбрамбених
способности Србије: испоручујемо наоружање и војну технику, пружамо помоћ у
њиховој поправци и модернизацији. И даље ћемо развијати војно-техничку
сарадњу.

Нећу да кријем да смо били изненађени прилично пасивном реакцијом Европске
уније у вези са одлуком косовског „парламента" о трансформацији Косовских
безбедносних снага у праву војску. Јер је очигледно да су Срби који живе у
овој покрајини доживели такав потез као директну претњу по своју безбедност.
А иначе тај потез ствара озбиљан ризик заоштравања ситуације у региону.
Тешко да је у интересу ЕУ затварање очију пред таквим једностраним акцијама,
које грубо крше међународно право, поготово ако Брисел рачуна на то да и
даље испуњава своје обавезе посредника у дијалогу између Београда и
Приштине.

Више пута смо говорили да сматрамо да је курс на проширење НАТО-а наслеђе
„хладног рата", као и да је то погрешна и деструктивна војно-политичка
стратегија. Данас Алијанса покушава да појача своје присуство на Балкану.
Али тиме само обнавља линије поделе на европском континенту, грубо крши
принцип недељивости безбедности. Све ово, на крају крајева, води не до
јачања стабилности, већ до смањења поверења и раста напетости у Европи.

Српска православна црква је стала на страну Руске православне цркве у
контексту црквене кризе у Украјини. При томе читав низ земаља утиче на
патријарха Вартоломеја и покушава да се постигне признавање украјинских
„расколника" од стране православних помесних цркава. Како ће се, по Вашем
мишљењу, ситуација развијати даље?

Подсетићу читаоце Вашег листа, који су веома узнемирени саопштењима о
расколу православног света, али можда нису дубоко упућени у ситуацију у
Украјини, о чему се овде ради.

15. децембра 2018. године украјинско руководство које има активну подршку
САД и Цариградске патријаршије, одржало је такозвани „сабор уједињења". На
њему је било проглашено стварање „Православне цркве Украјине" па је 6.
јануара 2019. године Патријарх Вартоломеј потписао томос, односно указ о
њеној аутокефалности. То је био покушај легализације украјинских
расколничких општина под јурисдикцијом Истанбула, што представља грубо
кршење православних канона.

Међутим, то нимало не брине ни руководство Украјине, ни руководство САД, јер
нова црквена структура представља искључиво политички, секуларни пројекат.
Његов главни циљ је да се раздвоје народи Русије и Украјине, да се посеје не
само национални, него и верски раздор. Није случајно да Кијев већ прича о
„коначном стицању независности од Русије".

Поновићу: ту се уопште не ради о духовном животу, у питању је опасно и
неодговорно политикантство. Исто тако се не ради ни о самосталности
„Православне цркве Украјине". У ствари она је под апсолутном контролом
Истанбула. Док је канонска Украјинска православна црква, највећа у Украјини,
која се није обраћала патријарху Вартоломеју за аутокефалност, апсолутно
независна у свом деловању. При томе она чува искључиво канонску везу са
Руском православном црквом, али чак и ово изазива неприкривену љутњу
садашњег кијевског режима.

Због тога прогањају свештенике и вернике Украјинске православне цркве,
отуђују им храмове и манастире, а самој Цркви покушавају да одузму њен
законски назив, што повећава напетост и води ка још већем расколу у
украјинском друштву.

Очигледно је да је руководство Украјине свесно тога да покушаји насилног
терања верника у туђи храм прете озбиљним последицама. Али без обзира на то
оно је спремно да жртвује међуконфесионалну слогу у земљи зарад изборне
кампање актуелног председника Украјине, која је заснована на потрази за
непријатељем, све да би по сваку цену остало на власти.

Православни свет све ово види.

Наравно да Русија нема намеру да се меша у црквене процесе, поготово на
територији суседне суверене државе. Али видимо какву опасност и за
православље у целом свету представљају такви експерименти и грубо мешање
државе у верску делатност.


Војна парада у Београду којој је председник РФ присуствовао 2014. године
(Фото Раде Крстинић)

Москва већ одавно предлаже стварање нове архитектуре безбедности, али у
последње време сведоци смо опасних тенденција у свету, укључујући недавне
изјаве Вашингтона о изласку из Споразума о ликвидацији ракета средњег и
мањег домета. Шта, по Вашем мишљењу, може да буде решење за очување мира у
условима јачања локалне и глобалне напетости?

Заиста, САД фактички спроводе линију, усмерену на демонтажу система
међународних споразума у сфери контроле наоружања, који им вежу руке кад је
у питању јачање војних потенцијала. Или покушавају да се тих споразума
придржавају делимично, то јест само у оном делу који одговара њиховим
интересима. Изјава о намери изласка из Споразума о ликвидацији ракета
средњег и мањег домета представља још једну карику у дугом ланцу сличних
потеза. Очигледно је да ће последице таквих корака бити најнегативније.

Свакако нећемо затварати очи пред стационирањем америчких ракета, које
представљају директну претњу по нашу безбедност. Бићемо приморани да
предузмемо ефикасне узвратне мере. Али Русија као одговорна и здравомислећа
земља није заинтересована за нову трку у наоружању. Поред проглашене намере
САД да изађу из споразума, отворени смо за наставак дијалога са циљем да се
нађу путеви да се он сачува. У децембру смо проследили Американцима низ
конкретних предлога по том питању. Спремни смо за озбиљан разговор по целој
„стратешкој" агенди између наших земаља.

Русија се чврсто и континуирано залаже за генерално оздрављење међународне
ситуације, која, као што сте са правом приметили, остаје напета. И додаћу:
непредвидива. При томе таква ситуација је настала умногоме због непрекидних
једностраних потеза САД и других западних држава, укључујући и примену силе.
Као резултат, све је јача општа атмосфера конфронтације и неповерења.

Позивамо западне колеге да одустану од метода уцењивања, претњи и
провокација, да поштују међународно право, да заснивају међудржавни дијалог
на принципима утемељеним у Повељи УН. Управо то је пут ка очувању мира,
јачању глобалне и регионалне безбедности и стабилности.

На крају бих хтео да читаоцима листа „Политика" и целом српском народу
пожелим просперитет и успехе.

Какве су перспективе економске сарадње Москве и Београда у случају уласка
Србије у Европску унију? И како то може да се одрази на руске инвестиције у
српску привреду?

Поштујемо курс приступања ЕУ који је изабрало српско руководство. За разлику
од западних партнера не покушавамо да ставимо Србију пред вештачки избор:
или сте са Русијом, или сте са Европском унијом. Интеграциони процеси у
нашем глобалном свету се динамично развијају, обухватајући нове земље и
удружења, стварајући перспективне конфигурације. Зато смо убеђени да тежња
Србије ка европској интеграцији, као и чланство Русије у Евроазијској
економској унији, нису препреке за унапређење наше разноврсне сарадње.

Важно је да Русија и Србија имају намеру да наставе са јачањем сарадње у
сфери привреде и инвестиција. Томе треба да да допринос и споразум о
слободној трговини између Евроазијске економске уније и Србије, који је сада
у припреми. Нова рунда преговора одржана је у Београду сасвим недавно, 10. и
11. јануара. Рачунамо да ће овај документ бити потписан до краја ове године
и да ће отворити квалитативно нове могућности за повећање ефикасности и
продуктивности заједничког рада у економској области.

У завршетку желим читаоцима „Вечерњих новости" и свим грађанима пријатељске
нам Србије мир и благостање.

*(„Политика", питања 1,3,5), („Вечерње новости", питања 2,4,6)

http://www.politika.rs/scc/clanak/420383/Intervju-predsednika-Ruske-Federaci
je-Vladimira-Putina

politika.rs

Simputija u Srbiji

Miroslav Lazanski

6-8 minutes

---

Pen­zi­o­ni­sa­ni ame­rič­ki ge­ne­ral Dej­vid Pe­tre­us iz­ja­vio je ne­dav­no „da je Vla­di­mir Pu­tin naj­bo­lji po­klon NA­TO-u od vre­me­na hlad­nog ra­ta". Po­tvr­dio je ta­ko či­nje­ni­cu da Ame­ri­ka uvek mo­ra da ima ne­kog pro­tiv­ni­ka: ko­mu­ni­zam, te­ro­ri­zam, Ru­si­ju, Ki­nu... I ni­je bio u pra­vu Mi­ha­il Gor­ba­čov ka­da je u smi­raj ras­pa­da So­vjet­skog Sa­ve­za re­kao Džor­džu Bu­šu: „Uči­ni­će­mo vam ne­što stra­šno, osta­vi­će­mo vas bez pro­tiv­ni­ka." Gor­ba­čov je to za­i­sta i ura­dio, ali to ni­je umi­ri­lo aspi­ra­ci­je SAD i NA­TO pre­ma ši­re­nju na Is­tok, pri če­mu je Zbig­njev Bže­žin­ski ja­sno po­ru­čio da „SAD vi­še ni­ka­da ne­će do­zvo­li­ti da bi­lo ko­ja dr­ža­va u sve­tu do­stig­ne moć ne­ka­da­šnjeg So­vjet­skog Sa­ve­za".

I bi­lo je ta­ko sve do po­ja­ve Vla­di­mi­ra Pu­ti­na. Nje­gov go­vor na Bez­bed­no­snom fo­ru­mu u Min­he­nu 2007. go­di­ne bio je pro­ro­čan­ski, jer po­ru­čio je Za­pa­du: „Svet ni­je sa­mo vaš". Go­di­nu da­na ka­sni­je do­go­di­la se Gru­zi­ja, de­vet go­di­na ra­ni­je Ko­so­vo, pa Irak i Li­bi­ja, i Mo­skva je shva­ti­la da je svet 21. ve­ka svet voj­no ja­kih. Po­sle je sti­gao dr­žav­ni udar u Ukra­ji­ni, pa Krim, a on­da i Si­ri­ja. Upra­vo je Si­ri­ja do­ve­la do to­ga da Mo­skva i Va­šing­ton raz­me­ne sta­vo­ve o to­me ko je „iz­u­zet­na na­ci­ja", a ko ni­je.

Mo­že se re­ći da je ko­deks po­na­ša­nja i ma­pa pu­ta ame­rič­ke su­per­si­le 21. ve­ka mo­der­na im­pe­ri­jal­na dok­tri­na, to je naj­na­ci­o­na­li­stič­ki­ji i naj­kon­zer­va­tiv­ni­ji plan još od vre­me­na Ro­nal­da Re­ga­na. Po­jed­no­sta­vlje­no to zna­či da SAD ni­ko­me ne­će do­zvo­li­ti da po­ku­ša da do­ve­de u pi­ta­nje ame­rič­ku voj­nu su­per­i­or­nost, ni­ti da Va­šing­ton že­li da to­le­ri­še stra­te­šku pat-po­zi­ci­ju u ka­kvoj je bio za vre­me hlad­nog ra­ta sa Mo­skvom.

To je po­ka­za­telj jed­ne im­pe­ri­jal­ne gra­ma­ti­ke, ko­ja svoj vr­hu­nac do­sti­že u na­ci­o­nal­noj fan­ta­zi­ji da SAD pred­sta­vlja­ju ne­ku vr­stu le­gi­tim­nog na­sled­ni­ka Rim­skog car­stva. Vla­di­mir Pu­tin je pre ne­ko­li­ko go­di­na u svoj ko­lum­ni u „Nju­jork taj­msu" ar­gu­men­to­va­no ospo­rio to na­sled­stvo, ame­rič­ka de­sni­ca bi­la je kon­ster­ni­ra­na.

„Ni­je­dan na­rod 19. ve­ka ne mo­že da odr­ži ko­rak sa na­šim osva­ja­nji­ma, na­šim ko­lo­ni­jal­nim us­pe­si­ma i na­šom eks­pan­zi­jom, ni­šta nas vi­še ne­će za­u­sta­vi­ti", iz­ja­vio je još 1895. se­na­tor Hen­ri Ke­bot Lodž. Po­li­ti­ča­ri su, pre­ma ču­ve­noj for­mu­la­ci­ji Te­o­do­ra Ru­zvel­ta, sa­nja­ri­li o jed­nom „splen­did litl vor", ili „sjaj­nom ma­lom ra­tu", ko­ji bi pru­žio oprav­da­nje za me­đu­na­rod­nu eks­pan­zi­ju SAD. Te­o­dor Ru­zvelt se di­vio bri­tan­skom im­pe­ri­jal­nom knji­žev­ni­ku Ra­di­jar­du Ki­plin­gu: „Ho­ću da SAD po­sta­nu do­mi­nant­na si­la na Pa­ci­fi­ku. Ame­rič­ki će na­rod ostva­ri­ti naj­ve­ća de­la jed­ne ve­li­ke si­le." No­vi­nar Mars Hen­ri Vo­ter­son je ovaj im­pe­ri­ja­li­stič­ki  duh de­ve­de­se­tih go­di­na 19. ve­ka re­zi­mi­rao po­no­snim, ali isto­vre­me­no i pro­roč­kim re­či­ma: „Mi smo jed­na ve­li­ka im­pe­ri­jal­na re­pu­bli­ka, po­zva­na da iz­vr­ši pre­su­dan uti­caj na čo­ve­čan­stvo i da svet ob­li­ku­je ona­ko ka­ko to do sa­da ni­je po­šlo za ru­kom ni­jed­noj dru­goj ze­mlji, pa čak ni Rim­skom car­stvu".

„Či­nje­ni­ca je", pi­sao je pre se­dam go­di­na uvod­ni­čar „Va­šing­ton po­sta" Čarls Kra­ut­ha­mer, je­dan od naj­u­ti­caj­ni­jih ide­o­lo­ga ame­rič­ke no­ve de­sni­ce, „da od Ri­ma ni­jed­na ze­mlja ni­je po­se­do­va­la ta­kvu kul­tur­nu, eko­nom­sku, teh­nič­ku i voj­nu nad­moć". Još 1999. u vre­me bom­bar­do­va­nja Ju­go­sla­vi­je Kra­ut­ha­mer pro­kla­mu­je: „Ame­ri­ka štr­či nad sve­tom kao ko­los. Ot­ka­ko je Rim ra­zo­rio Kar­ta­gi­nu ni­ko dru­gi ni­je do­sti­gao ta­kve vi­si­ne."  Rim­sko car­stvo po­sta­lo je ta­ko u Va­šing­to­nu re­fe­rent­na tač­ka no­ve ame­rič­ke de­sni­ce. Ana­lo­gi­ja sa Ri­mom, kao i sve­pri­sut­nost re­či „im­pe­ri­ja" u ame­rič­koj štam­pi sve­do­če o iz­grad­nji jed­ne im­pe­ri­jal­ne ide­o­lo­gi­je, jer Ame­ri­ka ni­je slu­čaj­no da­nas voj­no an­ga­žo­va­na u ze­mlja­ma gde su ne­ka­da bi­le an­ga­žo­va­ne bri­tan­ske ko­lo­ni­jal­ne tru­pe: Av­ga­ni­stan, Bli­ski is­tok... Iz­grad­nja da­nas „po­sr­nu­lih" dr­ža­va i nji­ho­vih de­mo­kra­ti­ja sa­mo je  na­sta­vak po­sla ne­ka­da sa­mo­sve­snih En­gle­za pod ko­lo­ni­jal­nim šle­mo­vi­ma.

Još je­dan ide­o­log ame­rič­ke de­sni­ce Daj­neš Džso­u­za, ko­ji je ra­dio kao is­tra­ži­vač na „Hu­ve­ro­vom in­sti­tu­tu", ob­ja­vio je pre 19 go­di­na čla­nak vr­lo re­či­tog na­slo­va „Po­hva­la ame­rič­koj im­pe­ri­ji",  u ko­jem ka­že „da bi Ame­ri­kan­ci ko­nač­no tre­ba­lo da spo­zna­ju da je nji­ho­va ze­mlja po­sta­la naj­u­zvi­še­ni­ja im­pe­ri­ja ko­ju je svet ika­da po­zna­vao". Ovim pu­bli­ci­stič­kim  pa­li­ku­ća­ma no­ve ame­rič­ke de­sni­ce pri­dru­žio se i pro­fe­sor Sti­ven Pi­ter Ro­u­zen sa Har­var­da: „Na­še vre­me ni­je vre­me bor­be pro­tiv ne­kog ri­va­la, jer nje­ga na­pro­sto ne­ma."

To što ide­ja o im­pe­ri­ji ra­di­kal­no pro­tiv­re­či kla­sič­nom to­kvi­lov­skom sa­mo­o­pa­ža­nju Ame­ri­ka­na­ca, ute­ru­ju­ći pri­tom u laž i ide­ju da Ame­ri­ka pred­sta­vlja de­mo­krat­ski iz­u­ze­tak me­đu mo­der­nim dr­ža­va­ma, to oči­gled­no ne pred­sta­vlja ni­ka­kav ne­pre­mo­stiv pro­blem za ame­rič­ku no­vu de­sni­cu. U tom kon­tek­stu Evro­pa ne fi­gu­ri­ra kao sa­mo­stal­na stra­te­gij­ska si­la, već kao za­vi­sna zo­na ko­ja ne­ma ni vo­lje ni spo­sob­no­sti da bra­ni svoj raj, nje­na za­šti­ta za­vi­si od vo­lje Ame­ri­ke da vo­di rat. Zbig­njev Bže­žin­ski je to le­po for­mu­li­sao: „Na­še evrop­ske sa­ve­zni­ke dr­ži­mo u sta­nju za­vi­sno­sti, osta­le evrop­ske ze­mlje ko­ja nam pla­ća­ju da­nak su pod na­šim tu­tor­stvom, ujed­no spre­ča­va­mo i mo­gu­će udru­ži­va­nje var­va­ra".

Kra­ut­ha­mer mu se, ne baš sup­til­no, pri­dru­žio: „Ame­ri­ka je do­bi­la hlad­ni rat, sta­vi­la u džep is­toč­nu Evro­pu, smr­vi­la Sr­bi­ju, Irak i Av­ga­ni­stan i sa­svim uz­gred­no po­ka­za­la da je Evro­pa ni­šta. " 

On­da se po­ja­vio Pu­tin i otvo­re­no re­kao da to ne­će ići baš ta­ko. Za­to je i po­pu­la­ran u Sr­bi­ji.

 

danas.rs

Tadić: Verovatno je da će biti izbora, ali opozicija ne treba da ih prihvati

Piše: Beta

3-4 minutes

---

Predsednik opozicione Socijaldemokratske stranke (SDS) Boris Tadić ocenio je da je veća verovatnoća da će biti prevremenih izbora nego da ih neće biti, ali da opozicija ne treba da ih prihvati pod okolnostima u kojima predsednik Aleksandar Vučić drži punu kontrolu.

03. januara 2019. 11.58

Foto: Fonet/Božidar Petrović

„Ključni cilj protesta mora da bude stvaranje uslova za poštene izbore. To je najvažnije pitanje ovog trenutka koje objedinjuje čitavu opoziciju. To je pitanje opstanka demokratije i politike u Srbiji i uopšte mogućnosti da se ovaj kriminalni sistem promeni", kazao je Tadić za NIN.

Prema njegovim rečima, realnije je da opozicija bojkotuje izbore nego da vlast ispuni uslove za poštene izbore.

„Odbijanjem uspostavljanja normalnih izbornih uslova od strane vlasti ide se u neparlamentarnu borbu. Tako je bilo i '90ih godina. Deo međunarodne zajednice je zainteresovaniji da im Vučić ispostavi priznanje nezavisnosti Kosova, nego za očuvanje demokratije u Srbiji. To je besramna uloga nekih evropskih političara. Ali i pored toga, međunarodna zajednica ne bi mogla da prećuti bojkot izbora", kazao je Tadić.

Govoreći o protestima „Stop krvavim košuljama", Tadić je kazao da svaki protest ima smisla ako je osmišljen u skladu sa prethodno jasno definisanim političkim zahtevima i ciljevima .

„Ne možemo da se ponašamo kao kišne gliste koje samo refleksno reaguju na spoljni nadržaja i zato nije dovoljno da kao pretpolitika društva danas samo reagujemo na pokušaj ubistva Borka Stefanovića, već ovi protesti pored zahteva za smenu Vučićeve vlasti moraju da promovišu i više ciljeve i konkretne politike razvoja i promena, baš kao što se dešava ovih dana u Francuskoj", kazao je Tadić.

Tadić je kazao da je je tražio televizijski duel sa Vučićem da bi stavio tačku na Vučićeve „patološke laži o rezultatima" njegove vlasti, koje su srž njegovog svakog javnog obraćanja i temelj njegovog upravljanja Srbijom.Taj duel je, po Tadićevim rečima, potreban da bi demistifikovao njegovu vladavinu lažima i da bi pokuša da probudi građane Srbije iz „gebelsovske hipnoze kojoj su godinama izloženi".

„Tim lažima šest godina prebacuje odgovornost za sopstvene greške i kriminal na bivšu vlast. Ne sme da se odazove zato što je patološki lažov", kazao je Tadić i dodao da je dok je bio predsednik izlazio na duela sa svakim ko je od njega to tražio.

Poručujući da svima želi srećniju Novu godinu od prethodne, Tadić je kazao da je „atmosfera u srpskom društvu najbolesnija u poslednjih nekoliko decenija".

„Vučić je čovek koji vrlo dobro poznaje političku vrednost novca. Danas je formirana nova finansijsko-političa oligarhija koja upravlja Srbijom i to će biti najveći problem za svakog ko dođe na vlast", kazao je Tadić.

Tadić je kazao da je šest godina propuštanja šansi bilo dovoljno. „Hajde sad konačno da stanemo i da smenimo ovo zlo", rekao je predsednik SDS.

https://www.danas.rs/politika/tadic-verovatno-je-da-ce-biti-izbora-ali-opozicija-ne-treba-da-ih-prihvati/

Shared via the Google app

 

Sent from my iPad

Чекајући Путина

pecat.co.rs

Чекајући Путина - Печат - Лист слободне Србије

Никола Врзић

7-9 minutes

---

Да ли је Доналд Трамп пригрлио косметску политику својих и наших непријатеља, и како ће на његов позив Александру Вучићу и Хашиму Тачију утицати посета Владимира Путина Србији 17. јануара?

Када је, пре нешто више од годину дана, Атлантски савет из Вашингтона објавио извештај под насловом „Балкан напред: Нова стратегија САД за регион", америчка амбасада у Београду покушала је да анестезира овдашњу јавност објашњењем да је ова организација – која иначе окупља сву елиту вашингтонске мочваре – само једна од „академских и истраживачких институција у САД" које „свакодневно учествују у јавним расправама о спољнополитичким питањима", али „те академске и истраживачке институције", ето, „немају формалну улогу у креирању званичне америчке политике".

СТРАТЕГИЈА АТЛАНТСКОГ САВЕТА Стратегија Атлантског савета, која је толико узбудила овдашњу јавност да је и амбасада САД морала да реагује цитираним објашњењем које то заправо и није будући да је свима јасно да Атлантски савет нема формалну улогу, али то не значи и да је нема уопште, говорила је о „историјском зближавању са Србијом" и о „историјској ревитализацији америчко-српског савезништва", али под условима који су открили да би ово зближавање морало да буде засновано на потпуној капитулацији Србије. У циљу „да се оствари визија о томе да ће Балкан постати део Европе и трансатлантске заједнице" тако што ће се „интегрисати у институције трансатлантске заједнице", то јест у НАТО.
У ту сврху, предложено је „успостављање сталног војног присуства САД у Југоисточној Европи" како би се „утврдила дугорочна способност Сједињених Држава да утичу на развој догађаја": „Садашња база америчких војника под командом КФОР-а на Косову – база Бондстил – требало би да се претвори у прву сталну војну базу Сједињених Држава у Југоисточној Европи."
Затим, да се Србија „значајно дистанцира од Русије", што „није нешто око чега би Сједињене Државе и ЕУ могли да праве компромис".
И под три, „поновно успостављање репутације Сједињених Држава као поштеног посредника" у преговорима Београда и Приштине (уз „коначан договор током следеће године") и Скопља и Атине у спору око имена Македоније како би (Северна) Македонија могла да постане чланица НАТО-а.

ТРАМПОВА ПИСМА Овај, трећи стуб стратегије Атлантског савета – што веће дакле укључивање Вашингтона у разне балканске преговоре – и доводи нас до писама које је председник САД Доналд Трамп прошле недеље упутио својим колегама Александру Вучићу и Хашиму Тачију. Ако, наиме, већ и споразум који су Скопље и Атина постигли по убрзаном темпу указује да Трампова администрација поступа по налогу, а свакако у складу са жељама њених противника окупљених у Атлантском савету, поруке из Трампових писама Вучићу и Тачију такав утисак и додатно потврђују.
Пре свега ту мислимо на његов позив њима да их „угости у Белој кући да прославимо оно што би представљало историјски споразум", који је у очигледном сагласју с идејом Атлантског савета да се САД промовише у главног брокера (поштеног посредника) споразума Београда и Приштине без обзира на то што њиховим преговорима (и даље) руководи Европска унија.
Али ђаво се, као и обично, крије и у пропратним детаљима.
Апелује, тако, Трамп „на обе стране да што пре постигну договор о нормализацији" – што пре – а исти осећај хитности присутан је и у стратегији Атлантског савета, који је очекивао да се ове године договоре и Скопље и Атина, али и Београд и Приштина. Узгред, управо се у овој прижељкиваној брзини и пробијању задатих рокова, сва је прилика, и крије добар део разлога због којих би Вашингтон сад да преузме улогу недовољно ефикасног Брисела.
Даље, поручио је Трамп Вучићу, „Сједињене Државе цене ваше лидерство, посебно у обезбеђивању пуне нормализације односа са Косовом", што би могло да се схвати и као, тек, протоколарни комплимент, само да није речи Дејмона Вилсона, извршног потпредседника Атлантског савета, које том комплименту дају и пунији смисао: „Постоји велика шанса за Србију, под Вучићевим лидерством, (…) да покуша да доведе до историјског помирења две земље… И под тренутним лидерством у Београду, постоји шанса да помогнемо да се приведу крају разговори са Приштином, да се унесе одређени осећај сигурности у тај однос, али и осећај неминовности у погледу будућности Србије… То су тешке одлуке за председника Вучића и Владу Србије, али они су јасно показали заинтересованост и вољу."
И најзад, пише Трамп Вучићу, „охрабрујем вас да искористите овај тренутак и употребите политичко лидерство у доношењу одлука које би задовољиле интересе обеју земаља. Била би огромна штета да се пропусти ова јединствена прилика за мир, безбедност и економски раст". Слично ће и Тачију: „Уколико се не искористи ова јединствена прилика, то би био трагичан корак уназад, будући да се шанса за постизање свеобухватног мира вероватно неће поновити у скорије време. Позивам вас и остале косовске лидере да уграбите ову јединствену прилику."
А зашто баш ову прилику Вашингтон види као толико јединствену? То уверење је, у тексту у „Вашингтон посту" под насловом „Нека Србија и Косово дефинишу сопствени мир", образложио виши сарадник Атлантског савета Данијел Вајдих: „И Вучић и Тачи заслужују похвале за своју храброст… Није вероватно да ће се у наредним деценијама, или још дуже, догодити овакав стицај правих лидера у Србији и на Косову. Пружимо шансу Србији и Косову да постигну и дефинишу сопствени мир."

ВАШИНГТОНСКА ШАРГАРЕПА Хоћемо да кажемо да постоји забрињавајуће висок степен сагласја између прошлогодишње стратегије Атлантског савета и садашњег поступања администрације Доналда Трампа. А на то пак сагласје указујемо због тога што из њега произлази и могућност, опасност, да нам буде понуђена некаква шаргарепица у виду делића Косова и Метохије како бисмо заузврат поступили у складу са жељом Вашингтона да признамо независност Косова, омогућимо му улазак у Уједињене нације, и успут занавек раскинемо с Русијом тако што ћемо сви заједно да се „интегришемо у институције трансатлантске заједнице".
Дејмон Вилсон из Атлантског савета, наиме, саветује да „Вучић буде притиснут снажно, али без захтева за понижавајућим повлачењем", и Трамп у свом писму Вучићу говори о „задовољавању интереса обеју земаља" (што не треба помешати са стварном бригом за интересе Србије будући да, у писму Тачију, он директно каже да су САД „пуно уложиле у успех Косова као независне, суверене државе. Желимо да ваша земља настави да напредује"), а Данијел Вајдих и отворено се залаже за „размену територија између Србије и Косова" јер би то „ослободило Балкан од опаког утицаја Москве".

ПРАВИ ИЗБОР Имајући сву тежину ове вашингтонске калкулације у виду, очигледно је да ће предстојећа посета председника Русије Владимира Путина Београду, најављена за 17. јануар, имати још и већи, да прецизирамо: знатно већи, значај него што би имала иначе, у неким нормалнијим околностима.
Шта ће Александар Вучић тада затражити од Владимира Путина? Да настави да се бори за Србију која укључује и Косово и Метохију у складу са Уставом Србије и Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН, или да се бори за такозвани компромис којим би били испуњени стратешки интереси Сједињених Држава у овом делу света? Зашто би Вучић звао Путина у госте ако намерава да удовољи Трамповом позиву да онаквим поводом дође у Белу кућу?
А опет, Дејмон Вилсон из Атлантског савета је уверен: „Сједињене Државе треба да буду сигурне да ће, суочен с тешким избором између слабе подршке Русије и стварне понуде приближавања Западу, он (Вучић) направити прави избор."
Кроз нешто мање од три недеље имаћемо изванредну прилику да тестирамо (не)тачност ове процене…

 

Иринеј: Нека живи Српска и буде Богом благословена

Иринеј: Нека живи Српска и буде Богом благословена

Патријарх српски Иринеј рекао је на свечаном пријему поводом Дана Републике да је Српска настала као потреба нашег народа да га окупи,

- Ми смо земља са више народа, култура, али сви смо ми народ Божији. Благодети које нисмо донијели са собом, већ смо их наслиједили, треба да користимо, и кад нас Господ позове себи, да их оставимо онима иза себе, рекао је патријарх Иринеј.

Истакао је да морамо да сачувамо мјесто гдје смо се родили, своју вјеру, културу, своје дивне хришћанске обичаје.

- Српска је платила превисоку цијену свога постојања животима и крвљу многих, нагласио је патријарх Иринеј и додао - Надамо се да се то и такво вријеме никад више не појави, не само овдје него нигдје у свету.

Патријарх је истакао да је доста био ратовања и непријатељстава.

- Вријеме је да живимо као људи, да дијелимо и уживамо добродетељи које нам је Господ дао, рекао је патријарх Иринеј.

Нека живи Српска и буде Богом благословена, поручио је патријарх Иринеј.

https://arh3.rtrs.tv/arhiva/2019/01/09/tvclip033154.mp4

 

https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=322525

Milivoje Mihajlović: Velike igre malih igrača

kossev.info

Velike igre malih igrača - KoSSev

KoSSev -

7-9 minutes

---

Milivoje Mihajlović, rođen je 1958. godine u Prištini. O događajima na Kosovu izveštavao je za prištinsko „Jedinstvo", Tanjug, Radio-televiziju Beograd, BBC, APTN, Agenciju Frans Press, CBS… Bio je glavni urednik Radio Prištine, osnivač Media centra, urednik informativnog programa YU-info televizije, direktor Radio Beograda.

Piše: Milivoje Mihajlović

Poštovani prijatelju,

Prvi dani 2019. godine protiču nam u zadovoljstvu da sa naslovnih stranica novina i u glavnim vestima TV Dnevnika uživamo u porukama političara da će godina pred nama biti „presudna", presudna za kosovski čvor, presudna za normalizaciju odnosa, presudna za pravno obavezujući sporazum…

Tako je bilo i prethodnih godina. Obećanja su ostavili da požute na naslovnicama starih novina, a kosovski čvor zatezali do besmisla, u nadi da će narod shvatiti da to nije običan čvor, pa se može odrešiti, već istorijski čvor koji se mora preseći… Prošla godina je za Kosovo bila u mnogo čemu simbolična. Startovala je zloslutno. Ubijen je Oliver Ivanović. Mirna predratna biografija poznatog sportiste i inženjera, koja je u poratnim mesecima i godinama dobila dinamiku političkog trilera, okončana je sa šest metaka u leđa. U međuvremenu – bio je najvažniji „šraf" u sprečavanju etničkog čišćenja Severa, državni sekretar u Vladi Srbije, trogodišnji zatočenik u montiranom političkom procesu, anatemisan i od protivnika i od saveznika, jedan od retkih koji je verovao da Srbi i Albanci imaju zajedničku perspektivu… Na startu „godine dijaloga i normalizacije" streljan je čovek dijaloga i normalizacije.

I tako smo dobili 'godinu podele'.

Na južnoj kosovskoj 'hemisferi' usijanje je izazvao Zakon o specijalnom sudu za ratne zločine. Po svemu sudeći, u tom zakonu se krije politički ključ vladavine Kosovom u narednih nekoliko godina (možda i decenija). Drama u Skupštini Kosova prilikom pokušaja da se ukine taj zakon izazvala je besne reakcije 'zapadnih saveznika', brze promene stavova domaćih aktera i samo je privremeno ispunila cilj režisera. Legenda kaže (pojednostavljeno) da je po scenariju, koji je za ovu dramu osmislio Hašim Tači, Skupština trebalo da ukine Zakon o specijalnom sudu i da ga uputi predsedniku na potpisivanje. On bi, po tom scenariju, rok od osam dana za potpis iskoristio da 'zapadnim' saveznicima predloži da ne potpiše zakon, u zamenu za 'malu uslugu' – da njegovo ime skinu sa optužnice. Kola su se, po običaju, slomila na premijeru. Njemu je odbijen zahtev za vizu SAD i Velike Britanije, uskratili su mu gostoprimstvo najvažniji i najveći saveznici Kosova.

Kosovska drama je u martu kulminirala hapšenjem Marka Đurića. Brutalno hapšenje direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju u Vladi Srbije pretvoreno je u medijski spektakl čiji je cilj bio ponižavanje Srbije i produbljivanje jaza između Srba i Albanaca. Pravi cilj je bio da prištinski autoriteti pokažu 'mišiće' pred svojom javnošću. Ima onih koji veruju da mnogi akteri ove drame nisu baš najbolje naučili uloge, pa su improvizovali (uključujući i veliki broj medija sa obe strane Ibra).

U aprilu je javnost bila zaokupljena brzopoteznom akcijom hapšenja šest Turaka – „gulenista" koji su hitno i tajno isporučeni Turskoj. Vladar Kosova je sa šest žrtvovanih „gulenista" zadovoljio apetite partnera na Bosforu, ispoštovao je svoje saveznike u Vašingtonu (od 240 „gulenista" isporučio je samo šest), usput je sve svalio na „svog" premijera – naterao ga da smeni vrh policije i tajne policije, postavio ga kao metu Erdoganu za uvredljive prozivke i pretnje… Tači je i u ovoj epizodi pokazao da je savladao finese političke dramaturgije ili, fudbalskim rečnikom – usavršio je dribling na malom prostoru.

Kosovo se u maju ponovo našlo na dnevnom redu Saveta bezbednosti UN. Duga i beskorisna rasprava mogla se opisati kratko: Kosovo traži da UNMIK ode, Srbija se tome protivi, SAD smatraju da UNMIK troši previše para, a Rusija tvrdi da Amerikanci u Bondstilu obučavaju kosovske bezbednosne snage. UNMIK nije otišao.

Ali, u junu je otišao EULEX. Gromoglasno najavljena iz Evropske unije, kao misija reda i zakona koja će od Kosova napraviti oazu pravde, EULEX je više ličio na desetogodišnji safari evropskih činovnika, sa kojeg su se mnogi vratili kao milioneri. U javnosti EULEX će ostati zapamćen po zataškavanju sopstvenih korupcionaških afera. „Blistavi simbol nesposobnosti" ( kako je ocenio Gardian) EULEX je potrošio više od milijadu evra, a ostavio je Kosovo u gorem stanju nego što je bilo pre deset godina.

Na fudbalskom prvenstvu u Rusiji kosovski fudbalski gasterbajteri su pobede reprezentacije Švajcarske slavili simulirajući rukama dvoglavog orla. Posle „drona" na stadionu u Beogradu i ovo je ocenjeno kao provokacija. Tabloidi su toliko galamili da je brzo zaboravljena slaba igra srpske reprezentacije. Sa rukama u obliku dvoglavog orla fotografisali su se i ministri vlada Kosova i Albanije, u Prekazu i Peći, posle zajedničke sednice na kojoj su odlučili da izbrišu granicu na Prokletijama.

Leto je, osim fudbala, prošlo u dramatičnoj predstavi zvanoj „razgraničenje – korekcija granica – podela i razmena teritorija". Bila je to velika igra malih igrača.

U septembru je ova drama postavljena na sceni „Gazivode".

Posle višednevnih najava da će na Kosovu održati najveći govor, predsednik Srbije se prošetao Gazivodama. Njegovu posetu pratile su zapaljene barikade u Drenici, intervencije policije, porast temperature…

Krajem meseca, u Prištini je bila neka gužva na ulicama, pa se na Gazivode uputio i Tači, i poveo novinare i snimatelje da se ne lomataju po vrućini na demonstracijama. Popio je kafu u lokalnoj kafani, ocenio da je prelepo mesto i rekao da je „bila posebna emocija provesti nekoliko sati na jezeru". Njegovu posetu je pratilo podizanje najvišeg stepena borbene gotovosti Vojske Srbije.

Obe posete Gazivodama pratila je tabloidna histerija i usijana atmosfera – neka vrsta scenskih efekata ove predstave. Oba predsednika su, zapravo, na izlete na Gazivode povele i javnost. Oči javnosti su bile uprte u mirnu i bistru vodu Gazivoda i ko zna šta nam je sve promaklo od događaja na drugim mestima.

Novembar je bio mesec INTERPOL-a i carine. Takse na robu iz Srbije su povećane za 10, pa za 100 odsto. Ima onih koji smatraju da je ta mera dugo pripremana i pričaju da su nekoliko meseci ranije velike količine robe iz centralne Srbije stigle na Kosovo. Letimičan pogled na rafove u prodavnicama potvrđuje ovu priču.

U decembru je kosovska skupština usvojila odluku o formiranju vojske. Ova burna godina se završila, kako je i počela – Specijalnim sudom za ratne zločine pripadnika OVK. Naslovne strane pune su fotografija onih koji su dobili poziv u Hag. Srbija je prošla kroz taj proces i on može da bude lekovit. Ali, i Hag je idealno mesto da se ove naše zajedničke lokalne drame postave na svetskoj sceni.

Evropa je u 2018. godini ponovo pokazala da je problem Kosova i građani ovog dela sveta – ne zanimaju. Najviše se uzbudila što su, zbog energetskog spora između Srbije i Kosova, kasnili satovi na rernama i mikrotalasnim pećnicama širom Evrope.

 

politika.rs

Ко пали ватру на Балкану

3-4 minutes

---

После неуспешних покушаја да се КиМ позиционира на међународном плану као држава, Приштина је посегла за суманутим одлукама према Београду. Србија је тако постала кривац за изостанак очекиваног визног режима са ЕУ, неулазак КиМ у Интерпол, повлачење признања тзв. Косова. Вође терористичке ОВК који су на челу приштинских власти руше све договоре и споразуме под окриљем ЕУ, газе основне цивилизацијске вредности, међународно право, документа УН. Уводе таксе од сто одсто на производе из Србије и БиХ, рушећи тиме принципе Цефте и Споразума о стабилизацији и придруживању, формирају војску и укидају границу са Албанијом, што је у супротности са међународним документима, Резолуцијом 1244 СБ УН, чиме угрожавају мир и стабилност на Балкану.

Свесни чињенице да таксама не могу да принуде Србију на признање самопроглашене државе „Косово", нити пад српске владе за месец дана, како је Харадинај предвиђао, кренули су у опасније и далеко ризичније потезе по мир и безбедност – стварају „велику Албанију", а први потез је најава укидања границе између Албаније и јужне српске покрајине, што може да изазове несагледиве и трагичне последице. Нико из западне међународне заједнице се не оглашава. Нико не осуђује, нити упозорава лидере косметских Албанаца на безумност таквих корака!

Њихова дрскост и безобзирност проистичу из чињенице да им леђа чува најмоћнија светска сила, а да су уз њу и „квинта" и ЕУ. Уверени су да ће сви поменути притиснути Србију да прихвати све то што је написано у Вашингтону, или Лондону, а преточено као документ власти у Приштини без превода на албански језик (!) и да Србија неће моћи да се одупре.

Стигао им је и амерички шпијунски авион за извиђање и прислушкивање на северу КиМ! Уз хамере и друго наоружање које им је обећано од Запада – осећају се моћно и самоуверено. Благе и безличне изјаве, апели за суспендовање такса, немушти језик Брисела, уместо примене постојећих механизама за кажњавање, дају ветар у леђа властима у Приштини да иду даље, ка стварању „велике Албаније", угрожавајући мир и стабилност на Балкану. То је очигледно интерес оних који једно јавно говоре, а друго практично раде, укључујући и НАТО, чији генерални секретар прича једно, а командант Кфора нешто сасвим друго. До сада се нико није огласио поводом најаве укидање границе између Албаније и КиМ.

Србија остаје чврсто на позицији да нема наставка преговора без враћања на пређашње стање – уклањање свега због чега је бриселски процес заустављен. Србија мора још гласније истицати Резолуцију 1244 и наставити да упознаје свет са опасностима које оваква политика Приштине и њених спонзора доноси.

Драгиша Петровић,

новинар, Крагујевац