Претражи овај блог

петак, 22. фебруар 2019.

Nastavak polemike o Venecueli: Skot odgovorio Dačiću

nedeljnik.rs

Nastavak polemike o Venecueli: Skat odgovorio Dačiću

3-4 minutes


Foto: Nedeljnik

"Ministar spoljnih poslova Srbije je apsolutno u pravu kada kaže da su zemlje slobodne da izaberu prirodu svojih odnosa sa drugim zemljama", rekao je ambasador SAD u Srbiji Kajl Skat.

On je za "Politiku" prokomentarisao ocenu Ivice Dačića da je njegova izjava o tome da je Srbija "na pogrešnoj strani istorije" - neprimerena. Kako je Skat rekao za "Politiku", Srbija je izabrala da stane na stranu Madura, uprkos sadašnjoj realnosti u Venecueli.

"Madurov režim je naciju bogatu naftom pretvorio u kranje siromašnu. Kontrolisano trošenje i nedostatak hrane su prisutni širom zemlje, a prema studijama rađenim u Venecueli, 64 odsto građana ove zemlje izgubilo je u proseku 11 kilograma u težini za samo godinu dana", naveo je Skat.

On je dodao da je hiperinflacija dostigla milion odsto, a da je tri miliona građana napustilo zemlju iz očaja dok Madurov režim opstaje na vlasti gušeći masivne proteste i odbijajući da dozvoli da humanitarna pomoć uđe u zemlju. 

Kako je rekao, SAD stoje uz većinu zemalja Južne Amerike, većinu zemalja EU i većinu suseda Srbije, i podržavaju privremenog predsednika, demokratski izabranog predsednika Parlamneta Huana Gvaida i narod Venecuele, u njihovom nastojanju da što je pre moguće ponovo uspostave ustavni poredak i demokratiju u svojoj zemlji, kroz slobodne i fer izbore.

"Ministar spoljnih poslova Srbije je apsolutno u pravu kada kaže da su zemlje slobodne da izaberu prirodu svojih odnosa sa drugim zemljama", rekao je ambasador SAD u Srbiji Kajl Skat.

On je za "Politiku" prokomentarisao ocenu Ivice Dačića da je njegova izjava o tome da je Srbija "na pogrešnoj strani istorije" - neprimerena. Kako je Skat rekao za "Politiku", Srbija je izabrala da stane na stranu Madura, uprkos sadašnjoj realnosti u Venecueli.

"Madurov režim je naciju bogatu naftom pretvorio u kranje siromašnu. Kontrolisano trošenje i nedostatak hrane su prisutni širom zemlje, a prema studijama rađenim u Venecueli, 64 odsto građana ove zemlje izgubilo je u proseku 11 kilograma u težini za samo godinu dana", naveo je Skat.

On je dodao da je hiperinflacija dostigla milion odsto, a da je tri miliona građana napustilo zemlju iz očaja dok Madurov režim opstaje na vlasti gušeći masivne proteste i odbijajući da dozvoli da humanitarna pomoć uđe u zemlju. 

Kako je rekao, SAD stoje uz većinu zemalja Južne Amerike, većinu zemalja EU i većinu suseda Srbije, i podržavaju privremenog predsednika, demokratski izabranog predsednika Parlamneta Huana Gvaida i narod Venecuele, u njihovom nastojanju da što je pre moguće ponovo uspostave ustavni poredak i demokratiju u svojoj zemlji, kroz slobodne i fer izbore.

 

Не кради! Једноставан рецепт за данашње лидере

rs.sputniknews.com

Не кради! Једноставан рецепт за данашње лидере

Sputnik

6-7 minutes


Новац је сувише озбиљна ствар да би била препуштена политичарима. Тачност те америчке пословице потврђује се и на нашим просторима и са нашим политичарима.

Доживјели смо и крај ере владавине турбокапитализма. Оно за шта су нас увјеравали да је идеални модел организације човјечанства на датом нивоу развоја технологије („крај историје"), изгубило је погонску снагу након непуне три деценије доминације на глобалној сцени.

Либерални капитализам је постао друго име за бездушну експлоатацију људи и природе, за непремостиве социјалне разлике између (номинално) једнакоправних појединаца и основни узрок сукоба на свјетској сцени. Либерални капитализам је стварао униполарни свијет, униполарни свијет је стварао уски круг људи који су вјеровали у сопствену апсолутну моћ, а њихове безумне одлуке о будућности човјечанства довеле су до стварања нових центара моћи и успостављања другачије свјетске равнотеже.

© Sputnik / Владимир Песня

Она, истина још није дефинитивно формирана, али се, упркос свим покушајима досадашњих апсолутних моћника, тај процес више не може зауставити и(ли) преокренути.

У историји човјечанства није лако пронаћи примјер сличан тако великом и брзом разочарењу какав је произвео модел либералног капитализма. Под заставом људских права и слобода, уз пружање једнаких шанси свима и под паролом да држава мора да умре како би слобода била потпуна, либерални капитализам је пробудио наде милиона и њихову жељу да се обогате.

Новац је постао основни циљ свих људских активности, а себичност највећа појединачна вриједност. Разбијени су постојећи социјални договори и колективна права. Свако је морао да игра за себе и брине само о себи.

На таквом путу невоље су почеле одмах, а временом су бивале све веће. До тренутка који се најбоље може описати свеопштом побуном преварених и потлачених. Она бива све распрострањенија и, иако има разне појавне облике и дешава се у удаљеним и наизглед неповезаним мјестима, рађа заједнички захтјев — стварање бољег и праведнијег друштва, уз осуду оних који су безочно опљачкали свој народ. Мисли се прије свега на локалне политичаре који су се тајно пробили у редове највећих добитника транзиције.

Модел либералног капитализма не само да је стварао идеалне услове за корупцију, већ је подмићивање политичара његов саставни дио, услов без којег се не може доћи до значајнијег приватног богатства. Прича о слободној конкуренцији, утакмици у којој побјеђују најспособнији и најпредузетнији, некоме може да звучи лијепо. али са истином о пословању нема ни најмање везе.

 

Новац се зарађује узимањем од грађана којима држава наметне неку обавезу плаћања и то је прилика на коју кидишу сви „буџетски бизнисмени". У доба масовне приватизације, држава је продавала и неке своје изворне функције, а то је представљало главни извор богаћења савремених бизнисмена. Политичари су своју милост поклањали себи блиским људима (односно, самима себи), или онима који су своју захвалност исказивали у понуђеним сумама новца.

Временом је тако стечени новац показивао намјеру да се легализује, да буде представљен као плод активности које нису биле супротне законима државе у којој је створен. Тада су на сцену ступали нови, „банкарски бизнисмени". Они су својим локалним партнерима нудили услуге које, путем сложених банкарских процедура и кружења новца по магичним дестинацијама, имају за циљ да новац стечен нелегалним путем „умију" и прикажу као плод памети и способности његових власника.

Та је услуга, разумије се, била изузетно скупа, највише због тога што локални политичари који су наручили „прање" својих милиона, најчешће нису имали представу о сложености (или, једноставности) процедура које су им представљене као врхунска „пријатељска" услуга.

Будући да апетит расте кад се једе, временом су њихови односи морали довести до пуцања, посебно што су банкарски магови, по правилу, вјештији и незајажљивији партнер. Они, без обзира на количину моћи коју посједују локални политичари, веома брзо убиједе себе да су моћнији и значајнији, да су они створили сами себе и да никоме ништа не дугују, већ сви остали њима имају да захвале постојање свог богатства.

Управо једна таква, крајње отужна и понижавајућа прича, потреса Црну Гору кроз сукоб Мила Ђукановића и његовог приватног банкара Душка Кнежевића. Крај се још не назире, иако је све већ речено и показано. Мило Ђукановић је ухваћен „са рукама у тијесту" и, без обзира на све врсте одбране коју користи, његова политичка каријера је завршена.

Геополитички разлози ће, вјероватно, допринијети да не буде одмах смијењен, иако је већ сада дугорочно отписан од својих западних ментора. У најбољем случају за њега, Ђукановић ће ући у категорију политичких зомбија. Дјеловаће да је жив и да се креће, али то ће бити само блиједа слика некадашње прилике. Слично као Емануел Макрон у Француској, или одлазећа гарнитура из Европске комисије… Импресиван број грађана који исказују свој протест и презир према таквом понашању, као и права бура на друштвеним мрежама, коначна су пресуда у тој ствари.

Али нова времена нису далеко и није компликовано стићи до њих. На посљедњим изборима у Будви је на власт дошла коалиција састављена од двије опозиционе странке које се не слажу баш најбоље на државном нивоу. На локалном, њихови челници су постигли једноставан договор — да раде у корист града и грађана и, најважније, да не краду. Једноставно, да не краду.

Након двије године, на половини мандата, измирили су све дугове, исплатили доспјеле обавезе и на рачуну имали готово шест милиона евра. Успут, извршили су и договорену смјену на челу општинске власти. Садашњи градоначелник је човјек познат по свом часно стеченом иметку и по томе што не краде. Његова плата иде у добротворне сврхе, његова брига је усмјерена на општински буџет, па је реално очекивати да његов плус у буџету буде макар двоструко већи од оног који је наслиједио.

Рецепт је једноставан и дјелотворан. Не кради! Никада, а посебно не ако обављаш државне послове!

 

среда, 20. фебруар 2019.

Kom Vučiću o Kosovu verovati - onom "iz Minhena" ili onom za Blumberg

kossev.info

Kom Vučiću o Kosovu verovati - onom "iz Minhena" ili onom za Blumberg - KoSSev

KoSSev -

4-5 minutes


Foto: Instagram, Budućnost Srbije

Tekuća 2019. sve češće se pominje kao godina postizanja trajnog sporazuma između Beograda i Prištine, 2019. godinom licitiraju i u Briselu i u Prištini. Vašington povećava pritisak na obe strane u dijalogu, a zvanični Beograd šalje oprečne poruke.

Analitičari, s druge strane, ocenjuju da u situaciji zamrznutog konflikta i rastućih napetosti takav scenario nije ni verovatan, ni poželjan.

Na panelu Minhenske bezbednosne konferencije, predsednik Srbije Aleksandar Vučić govorio je o budućnosti dijaloga Beograda i Prištine: „Ne odbacujem mogućnost da dođemo do kompromisnog rešenja, ali danas smo, nažalost, veoma daleko od toga".

I da se taj veoma daleki put pređe bilo je dovoljno tek dva dana – kada u intervjuu za američki Blumberg, predsednik kaže da je za postizanje konačnog dogovora sa Prištinom došlo vreme.

„Obe strane znaju šta hoće i to nije tako daleko kako se čini. Ali biće gore nego pakleno teško. Okončanje spora između Grčke i zemlje koja se sada zove Republika Severna Makedonija, bilo je lakše," naveo je Vučić.

Da li verovati Vučiću sa panela, Vučiću za Blumberg ili zameniku direktora Kancelarije za KiM koji na RTS-u ponavlja tezu da će se dijalog teško pomeriti sa mrtve tačke, jer Priština nije spremna na kompromis.

„Tači ponavlja da će biti sporazuma, da su spremni, a kako? Tako što se pozivate na Ustav koji ne priznajemo? U Briselu smo, jer vas ne priznajemo. Ako sami možete da rešite probleme, zašto niste ušli u UN i INTERPOL. Ako međunarodna zajednica želi da se pronađe rešenje, mora u tom rešenju da učestvuje Beograd, da srpska strana ne može da bude strana koja doživljava poraz," naveo je Petar Petković, pomoćnik direktora Kancelarije za KiM.

U Prištini su u nedelju proslavljali – 11 godina od samoproglašene nezavisnosti, kada je predsednik Kosova Hašim Tači rekao da je 2019. godina u kojoj očekuje konačno razrešenje kosovskog čvora.

Janjić: U suštini pomaka nema

Analitičari, pak, tvrde da je takva ideja „istorijskog momentuma" tek prazna floskula.

„Kad ne znate šta da radite vi smišljate reči za to da opišete što ne znate da uradite. To je jedna od tih sintagmi koja je rođena, takozvani istorijski momentum. I to zaista traje od 2017, 2018, 2019. Radi se o jednom pritisku Amerike. Iz nekog nepoznatog razloga, američka administracija, onaj Stejt department misli da se to može završiti do kraja marta dok je još Mogerini u političkom životu. U suštini pomaka nema, mi se negde sada nalazimo u situaciji koja je iza one 2013, kada je potpisan prvi Briselski sporazum," ocenjuje Dušan Janjić iz Foruma za etničke odnose.

Filipović: Svi strahujemo od toga šta će biti kada dođe mart

Da pritisak za hitnim rešenjem dolazi spolja, veruju i Srbi na Kosovu.

„Ovo je sve opterećeno jednim nametnutim stavom da sve mora biti rešeno sada, da sve mora biti rešeno odmah na brzinu i preko kolena… Svi strahujemo od toga šta će biti kada dođe mart, jer mi vrlo dobro znamo da se sva turbulentna politička dešavanja na Kosovu dešavaju upravo u prvim mesecima proleća," primećuje Stefan Filipović iz Centra za mir i toleranciju.

U situaciji u kojoj su prištinske takse na robu iz Srbije i dalje na snazi, a dijalog zamrznut, analitičarima je teško da poveruju da je bilo šta moguće rešiti do kraja godine i sumnjaju da bi hitna rešenja donela trajni mir.

N1

Comments

comments

 


Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

уторак, 19. фебруар 2019.

Bauk socijalizma kruži SAD-om

pcnen.com

Bauk socijalizma kruži SAD-om

Objavio/la PCNEN

10-13 minutes


Drugi pišu 19. Feb. 2019. | 07:26

Piše: Tena Erceg

Iz govora o stanju nacije koji je početkom veljače održao američki predsjednik Donald Trump, u medijima je najčešće citirana izjava u kojoj se predsjednik obračunava sa socijalizmom. Ako je suditi po takvoj reakciji medija, Trumpov obračun s tim društvenim uređenjem doživljen je kao sukus cijelog obraćanja. U njemu su sadržana objašnjenja za njegove unutarnje i vanjske političke poteze, ali i određene zebnje njega i sve usamljenije oligarhije kojoj se tim govorom obraćao i čiji su mu predstavnici u kongresu uzvraćali pljeskanjem i skandiranjem 'USA!'

'Mi stojimo uz narod Venezuele u njihovoj plemenitoj borbi', rekao je Trump, 'i osuđujemo brutalnost Madurovog režima, čije su socijalističke politike tu zemlju pretvorile iz najbogatije u Južnoj Americi u državu posvemašnjeg siromaštva i očaja.' 'Ovdje u SAD-u uznemireni smo novim pozivima za uvođenjem socijalizma', nadovezao se odmah potom, 'Amerika je utemeljena na slobodi i neovisnosti, a ne na prisili, dominaciji i kontroli. Rođeni smo slobodni i ostat ćemo slobodni. Večeras potvrđujemo našu odluku da Amerika nikad neće biti socijalistička zemlja', poentirao je na kraju, na što su zastupnici ustali, gromoglasno odobravajući proklamaciju u koju ni sami više ne mogu biti sigurni. Jer kada se ovaj govor sagleda u širem kontekstu, onom tekućeg državnog udara koji Trumpovi jastrebovi organiziraju u Venezueli, postaje razvidno da je bauk socijalizma postao opsesija njegove administracije. Čini im se da izviruje iz svake rupe, u zemlji i izvan nje, pa dok ga pokušavaju zatrti u svom latinskoameričkom dvorištu, on na sve strane otvara pukotine u do jučer zabetoniranom konsenzusu.

Taj govor pokazuje i da Trumpova avantura u Venezueli nije samo stvar pohlepe za tamošnjim resursima, što nitko ni ne pokušava prikriti. Ona je jednako tako i ideološka ofenziva protiv rastuće prijetnje establišmentu na domaćem terenu, zbog čega je potrebno neprestano demonizirati 'opasne ideje' koje su prestale biti tabu pa im se sada smije izgovoriti ime. Najavljujući prije nekoliko mjeseci državni udar u Venezueli, američki savjetnik za nacionalnu sigurnost John Bolton nazvao je vlade Venezuele, Kube i Nikaragve 'trojkom tiranije', 'destruktivnim silama represije, socijalizma i totalitarizma', 'trokutom terora' i 'odvratnom koljevkom komunizma na zapadnoj hemisferi'. Ova bombastična i pretjerano ostrašćena argumentacija nadolazeće agresije na suverenu državu mogla bi se stoga tumačiti na isti način, kao izraz straha elita da se iz njihove vlastite zemlje pomalja nešto što želi poljuljati temelje nekontrolirane moći i enormnog bogatstva kojima su ovladali.

Najsvježiji pokušaj te ugroze niz je recentnih prijedloga kojima je cilj stvoriti osnove za pravedniju redistribuciju bogatstva putem poreznih reformi kako bi se izdvajanja najbogatijih povećala i iskoristila za financiranje politika koje bi išle u korist većine. Najradikalniji prijedlog došao je od njujorške kongresnice Alexandrije Ocasio-Cortez, pripadnice lijevog krila Demokratske stranke, 28-godišnjakinje koja se deklarira kao demokratska socijalistkinja. Ocasio-Cortez izašla je nedavno s dva prijedloga, jednim koji se odnosi na poreze i takozvanim Zelenim novim dogovorom (Green New Deal). Oba prijedloga pripadnici establišmenta iz obje stranke odbacili su kao ekstremne i neprovedive, no unatoč tome ispitivanja javnog mnijenja pokazala su da oba uživaju podršku većine birača. Ocasio-Cortez iznijela je prijedlog o progresivnom oporezivanju na dohodak iznad deset milijuna dolara do maksimalnih 70 posto. Objašnjavajući prijedlog na televiziji, rekla je da je on 'porezna interpretacija pitanja o tome do koje razine živimo u pretjeranom obilju i u kakvom društvu želimo živjeti; želimo li živjeti u društvu u kojemu milijarderi imaju vlastite privatne Uber heliodrome, dok drugi rade 80 sati tjedno i ne mogu prehraniti djecu'.

Posljednjeg dana siječnja sa svojim prijedlogom porezne reforme izašao je i neovisni senator Bernie Sanders, bivši predsjednički kandidat koji je popularizirao demokratski socijalizam i s kojim su povezani najeksponiraniji mlađi aktivisti, pa tako i Ocasio-Cortez. Sandersov prijedlog nazvan Zakon za 99,8 posto i formuliran uz pomoć francuskog ekonomista Thomasa Pikettyja odnosi se na nepokretnu imovinu, odnosno njezino nasljeđivanje, pa predlaže također progresivnu stopu koja bi se odnosila samo na 0,2 posto najbogatijih Amerikanaca. Nasljedstva vrijedna manje od 3,5 milijuna dolara bila bi iz nje izuzeta, a iznad te vrijednosti predviđena su četiri razreda od kojih je najviši 77 posto za nasljedstva vrjednija od milijarde dolara. Sličan porezni sistem, pišu američki mediji, bio je na snazi između 1941. i 1976. godine, a njime bi se u deset godina prikupilo više od 200 milijardi dolara kojima bi se mogle financirati politike poput zdravstvenog osiguranja za građane koji ga nemaju.

Sa svojim prijedlogom oporezivanja imovine izašla je i stožerna članica Demokratske stranke Elizabeth Warren, koja je nedavno najavila svoju kandidaturu na sljedećim predsjedničkim izborima. Ona se odlučila za znatno bezbolniju varijantu od dva posto federalnog poreza na iznose iznad 50 milijuna dolara i jedan postotni poen više za iznose iznad milijarde dolara. Republikanci su, međutim, u isto vrijeme predložili dijametralno suprotno od onoga što je zatražio Bernie Sanders, naime potpuno ukidanje poreza na nasljeđivanje, i to nakon što su 2017. godine već donijeli zakon kojim su udvostručili dotadašnji neoporezivi iznos sa 5,35 na 11,2 milijuna dolara za pojedince i 20 milijuna dolara za parove. Da su republikanci sve manje u doticaju sa stvarnošću, štoviše da ni ofucane usporedbe ovih prijedloga sa 'socijalističkom Venezuelom' baš i nemaju efekta, potvrdilo je nekoliko ispitivanja javnog mnijenja prema kojima su prijedlozi demokrata iznimno popularni. Anketa portala Politico i agencije Morning Consult pokazala je tako da najblaži prijedlog, onaj Elizabeth Warren, podržava 61 posto ispitanih, a onaj Ocasio-Cortez 45 posto, dok je u anketi portala Hill i agencije Harris Poll prijedlog Ocasio-Cortez podržalo 59 posto ispitanih. Većina ispitanih (63 posto) smatra i da bogati plaćaju premalo poreza, a ideju većeg oporezivanja birači Republikanske stranke podržavaju samo malo manje nego birači demokrata.

Negdje u isto vrijeme Ocasio-Cortez oglasila se i sa Zelenim novim dogovorom, planom kojemu je cilj zaustaviti posljedice globalnog zatopljenja putem 'potpune dekarbonizacije ekonomije' i stopostotnog prelaska na obnovljive izvore energije, uz velike javne investicije koje bi dovele do stvaranja novih radnih mjesta u zelenim industrijama i uz mjere kojima bi se osiguralo da teret tranzicije ne padne na leđa najsiromašnijih. Taj prijedlog, očekivano, nije naišao na podršku vodstva Demokratske stranke, jer je u njemu također sadržana mogućnost rebalansa društvene moći putem ukidanja najprofitabilnijih industrija i pravednije raspodjele troškova ekološke transformacije ekonomije. Dapače, demokrati su prijedlog Ocasio-Cortez poklopili bezubim protuprijedlogom o osnivanju odbora za promišljanje klimatskih promjena i njihovih rješenja, tijela koje neće imati nikakve ovlasti niti će biti sastavljeno – kako je ona inzistirala – od članova koji ne primaju donacije od industrije fosilnih goriva. Osim ovih poreznih prijedloga, u Americi je u posljednjih godinu ili dvije dana zabilježena i svojevrsna eksplozija samoniklih pokreta otpora prema elitama, a sve više istraživanja pokazuje i da birači, naročito pripadnici mlađih generacija, više od kapitalizma preferiraju ono što podrazumijevaju pod socijalizmom.

Već 2014. godine istraživanje agencije Reason-Rupe pokazalo je da 58 posto mladih između 18 i 24 'ima pozitivan stav prema socijalizmu'. Gallupovo istraživanje iz 2016. pokazalo je da tako razmišlja 55 posto milenijalaca, a istraživanje iste agencije iz 2018. da se pozitivan stav o kapitalizmu među mladima u osam godina smanjio sa 68 na 45 posto. U analizama ovih statistika napominje se, međutim, da mladi socijalizam uglavnom ne doživljavaju kao sistem u kojemu je država vlasnik sredstava za proizvodnju, već im se prije svega sviđaju ideje solidarnosti, jednakosti, većih poreza i jake socijalne države.

Ipak, već i samo spominjanje većeg oporezivanja bogatih dovoljno je da se bude proglašen socijalistom, a među progresivnim aktivistima opći je stav da između republikanaca i demokrata po tom pitanju nema suštinske razlike. Grupa članova kampanje Bernieja Sandersa stoga je početkom 2017. osnovala Pokret za narodnu stranku kako bi pokušala odozdo izgraditi progresivnu političku organizaciju s jakom bazom i neovisnu o korporativnim donacijama. Tu bi pak ulogu naročito trebalo odigrati povezivanje sa sindikatima i lokalnim organizacijama, koji bilježe sve veći broj različitih pobjeda putem štrajkova i drugih akcija ili preuzimanja vlasti na nižim razinama.

U dvjema rezolucijama iz 2017. godine Američka federacija rada i Kongres industrijskih organizacija (AFL-CIO), koja broji 12,5 milijuna članova, također je izrazila mišljenje da obje vodeće stranke 'unaprjeđuju interese Wall Streeta, a unazađuju interese radnika', zbog čega su 'prošla vremena kada se moglo pasivno zadovoljavati manjim zlom od dvije zle politike'. Ovakve organizacije prirodne su saveznice svake buduće progresivne stranke, a sindikalni pokret ojačao je, umjesto da oslabi, nakon prošlogodišnjeg pokušaja konzervativnog Vrhovnog suda, u parnici sponzoriranoj od strane notornih industrijalaca braće Koch, da izvrši udar na ljudske i financijske resurse sindikata javne uprave.

Naime, kako su Novosti tada pisale, ideja je bila pozivanjem na ustav ukinuti obavezu plaćanja sindikalne članarine pa su se predviđale katastrofalne posljedice ove odluke, no ispalo je obratno. Američka federacija učitelja, primjerice, očekivala je 30-postotno smanjenje prihoda, ali su umjesto toga dobili 88.500 novih članova (sada imaju 1,7 milijuna). Porast članstva, pa time i prihoda zabilježilo je i Nacionalno obrazovno udruženje i sindikat zaposlenika u javnoj upravi, a tako osnažene organizacije postale su aktivnije i uspješnije u svojim akcijama. Progresivne organizacije za sada nisu zainteresirane za nacionalne izbore, između ostalog i zato što im je sudjelovanje u njima financijski nedostupno. No isto tako Sandersova kandidatura, koju je osujetio demokratski establišment, pokazala je da Sanders, čak i da je postao predsjednik, ne bi mogao provesti dubinske promjene jer iza sebe ne bi imao podršku ni stranačke strukture ni ijedne druge moćne društvene skupine.

Portal novosti

 

понедељак, 18. фебруар 2019.

Линта: Наставак непријатељске политике КитаровићевеЛинта: Наставак непријатељске политике Китаровићеве

rtrs.tv

Линта: Наставак непријатељске политике Китаровићеве

RTRS, Radio Тelevizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of Srpska

2 minutes


Миодраг Линта (Фото: mc.rs)

- Историјска је истина да је проусташки режим Фрање Туђмана извршио агресију на Југославију и Србе у Хрватској с циљем стварања `велике Хрватске` без Срба - поручио је Линта у писаној изјави.

Он је истакао да такозвани домовински рат није био одбрамбени, праведан и ослободилачки, већ освајачки и злочиначки рат и наставак геноцидног рата који је Независна Држава Хрватска /НДХ/ водила против српског народа. 

- Резултат проусташке политике јесте етничко чишћење српског народа са подруја данашње Хрватске, западне Херцеговине, западнокрајишких општина и Посавине, као и бројни злочини над Србима и систематсксо пљачкање и уништавање српске имовине - навео је Линта.

Он напомиње да све чињенице јасно показују да се у Сребреници 1995. године није догодио геноцид. 

- Лажна и апсурдна прича о такозваном геноциду у Сребреници јесте у суштини средство борбе појединих западних центара моћи и бошњачких политичара против Републике Српске, Србије и српског народа - навео је Линта.

Према његовим ријечима, то јасно потврђује да се бошњачки политичари и интелектуална елита нису одрекли ратне политике Алије Изетбеговића и стварања унитарне и происламске БиХ. 

- Ако постоји злочин који је најближи дефиницији геноцида онда је то злочиначка акција `Олуја` у којој је из Крајине протјерано преко 220.000 Срба и убијено или нестало преко 2.000 Срба, као и злочиначке акције Хрватске војске и такозване Армије БиХ `Јужни потез` и `Маестрал` у западнокрајишким општинама одакле је протјерано више од 120.000 и убијено 1.800 Срба - закључио је Линта.

 

субота, 16. фебруар 2019.

Конференција „Стоп велеиздаји – Косово је Србија“

stanjestvari.com

Конференција „Стоп велеиздаји – Косово је Србија"

By Стање ствари

13-17 minutes


on 15. фебруара 2019.

Конференцију је организовала Демократска странка Србије а на њој су говорили професори Слободан Самарџић, Часлав Копривица, Јован Филиповић и Мило Ломпар

Учесници конференције (Фото: Прес центар УНС-а)

Београд – На конференцији за штампу која је одржана у Прес центру Удружења новинара Србије 14. фебруара најављена је протестна шетња Стоп велеиздаји – Косово је Србија. Конференцију је организовала Демократска странка Србије а на њој су говорили професори Слободан Самарџић, Часлав Копривица, Јован Филиповић и Мило Ломпар.

Професор Слободан Самарџић навео је како је слоган „Стоп велеиздаји – Косово је Србија" ту да стави акценат на оно што је најургентније – заустављање велеиздаје. Према његовој процени на делу је опасност од велеиздаје односно последњег чина признања косовске сецесије.

Самарџић је указао како је у јавности створено уверење да прекинуте преговоре треба што пре одржати и како сви очекује да ће преговори бити настављени и завршени за кратко време. „Оно што они најављују као нешто што је добро и нешто што је очекивано – да се преговори наставе и да се заврше потписивањем „правно обавезујућег споразума" – јесте један катастрофалан чин за Србију", оценио је Самарџић. Према његовим речима многи у Србији разумеју злоћудност тог чина али не доводе то сазнање до нивоа свесног размишљања и делања.

Он је подсетио да су окупљени и организатори протеста деловали преко трибина, саопштења, апела и контаката са великодостојницима СПЦ али „смо у једном тренутку дошли до закључка да се у једном моменту мора изаћи на улице и да се мора рећи шта је основна истина Србије у овом тренутку". Самарџић је рекао како је планирано да митинг почне на Тргу Николе Пашића у понедељак 18. фебруара, у 17 часова, а да би потом уследила једна протесна шетња преко улица Кнеза Милоша и Краља Милана која би се завршила испред зграде Председништва где је планирано да се већина говорника обрати.

 

Слободан Самарџић (Фото: Прес центар УНС-а)

Самарџић је указао да у Србији месецима трају велики грађански протести који су прилично масовни и да они показују избијање „једног општег незадовољства влашћу и њеним резултатима рада". Самарџић је рекао како су организатори овог скупа у највећем сагласни са оним што се тражи на тим протестима – да ова држава буде деморкатски уређена, да право влада, да медији буду слободни и изборни закони бољи. Међутим, према његовим речима, на овим протестима недостаје истицање ове главне теме и „најопасније државне теме" а то је предаја Косова и Метохије.

Самарџић је стога указао да овај протест није организован као противтежа постојећим протестима већ као њихова допуна пошто је на њима, по његовој оцени кључно, косовско-метохијско питање скрајнуто. Ово питање, како је рекао, није само питање државне територије, „то је питање самог поретка у Србији". „Ми хоћемо да покажемо да не може власт која предаје Косово бити демократска власт, зато што тај поступак мора подразумевати аутократско-диктаторско владање Србијом, рушење свих законских оквира деловања, институција и процедура, свега онога што пише у позитивним законима. Косово је по себи драматично питање, али оно је питање које се као нека болест шири целим поретком Србије", потцртао је Самарџић.

Самарџић је нагласио како је циљ протеста да ове увиде предочи јавности и да је подстакне да се око противљења косовској велеиздаји организује у „једну општу опозициону сцену која ће подразумевати то питање као главно питање".

Потом је говорио Часлав Копривица, универзитетски професор и члан Политичког савета ДСС-е. Копривица је подсетио како је још пре годину дана, на Божић 2018. године, отпочела политичка акција која се противи предаји изворних српских земаља Великој Албанији.

Према његовим речима од тада је доста тога урађено али су се искристалисале две ствари које је он проценио као кључне: да се већина грађана Србије, вероватно и преко 80% њих, противи нарушавању територијалног интегритета земља и да председник Републике Србије Александар Вучић, иако зна да је огромна већина народа и његових гласача против тога, наставља са политиком која под видом компромиса хоће да преда Косово и Метохију „шиптарским побуњеницима односно Великој Албанији". Да је овако, истакао је Копривица, види се по томе што председник Вучић за последњих годину и по дана, од покретања „унутрашњег дијалога", ниједном није рекао да ће се косовско питање решити према Уставу Србије који јемчи да су Косово и Метохија неотуђиви део Републике Србије.

Часлав Копривица (Фото: Прес центар УНС-а)

Он је подсетио да је приликом посете руског председника Владимира Путина Србији, он инсистирао на Резолуцији 1244 а да се српски председник са тиме није сагласио већ је безобално споменуо да „Србија неће допустити да буде понижена" иако уопште није јасно шта се под понижењем Србије подразумева.

Копривица је навео да пошто „имамо председника који ради супротно Уставу, највиталнијим интересима српског народа, традицији, српском памћењу и интересима у будућности" одлучено је да се да прилика народу који се пасивно противи тзв. разграничењу да дође „пред предсједниково радно место и да му каже да то не може, да то неће допустити". „Прелазимо из фазе пасивног супротстављања или неслагања са његовом косовском политиком у фазу активног супротстављања", подвукао је Копривица.

„Ми смо сада у времену препуном превирања, постоје разни изазови и проблеми […], али оно што је сигурно јесте да нам нико неће опростити, ни преци ни потомци, ни историја а коначно ни наша савјест, ако будемо ћутке гледали да један од нас, који нас нажалост представља, који годину и по дана крши Устав Републике Србије, на силу и на срамоту одваја нашу светињу, нашу државну територију и предаје је нашим непријатељима", закључио је Копривица.

Он је позвао све грађане да дођу на протест, независно од своје страначке припадности и политичке припаднполитичког опредељења. Указао је да не само да не смемо да заборавимо наше светиње него не смемо да заборавимо ни наше грађане. Према његовим речима питање Срба на КиМ не може се решавати као мањинско питање већ је кључна помоћ која се грађанима Србије на КиМ може пружити своди на „то да неодустајно остајемо на томе да ни под којим околностима, ни под којим уценама, претњама и обећањима, не смијемо да одустанемо од наше територије".

„Такозвани замрзнути конфликт није чекање да падне Божија мана с неба него је то непотписивање уцене, непочињавање издаје, непотчињавање издаји и чекање повољног тренутка који ће нема сумње доћи ако будемо знали да чекамо и ако будемо чували заветну свест о томе да нас Косово конституише и да не можемо да се разграничимо од Косова, Србије и од своје суштине", завршио је Копривица.

Јован Филиповић, председник Групе за просперитет Србије, је говорио о суштинском значају Косова за конституисање српског народносног идентитета. Он је навео да је као део српске дијаспоре разумео значај Косова.

 

Јован Филиповић (Фото: Прес центар УНС-а)

Према Филиповићевић речима управо су Косово и наша предања, „а Косово је једно од најсветлијих", то везивно ткиво које припаднике српске дијаспоре у идентитетском смислу држи на окупу.

„Ако нам одузму Косово, наше тело неће бити осакаћено. Када вам одсеку видљиви део тела онда сте осакаћени. Ја говорим о потпуној деструкцији нашег идентитета, јер Косово није део тела, оно је оно што не можете да опишете речима, оно је душа народа", рекао је Филиповић. „Народи настају и нестају на предањима. Овде има људи који можда могу да говоре боље од мене о томе али ја сам то осетио када сам био припадник српске дијаспоре".

„Тај полен који је расут по свету, говорим о знању које наши људи скупљају, говорим о спортским успесима, не значи ништа уколико мед на крају не канете у кошницу која се зове Србија. А веза са Србијом јесу наша предања међу којима је најсветлије Косово", подвукао је Филиповић.

Мило Ломпар је указао да протест који је најављен на конференцији има, међу осталима, три садржаја: демократски, државотворни и национални.

 

Мило Ломпар (Фото: Прес центар УНС-а)

Ломпар је указао да се демократски карактер протеста најбоље уочава ако се обрати пажња на спољне околности где се под дејством западних политичких настојања , превасходно америчких, доносе изразито антидемократске одлуке. Наиме у Македонији, упркос вољи народа који је масовно бојкотовао референдумско изјашњавање, донете су одлуке „које битно мењају државни и укупни лик македонске државе". Слична ситуација била је у вези са црногорским признањем косовске сецесије. „Видимо да су исти они чиниоци који позивају да се успостави нешто што се немушто и рђаво назива разграничење, а што представља државно-правно признавање Косова и Метохије као независне државе, склони да посегну за решењима изразито недемократског карактера", рекао је Ломпар. Он је истакао да „протестујући против таквих ствари ми се у ствари, у ово време када је велика сенка стављена на онај племенити садржај идеје демократије, враћамо управо застави демократије".

Ломпар је протест оценио и као државотворни „зато што доводи до очигледности свест да држава Србија, представља нешто што ће бити у процесу деструкције уколико се на Косову и Метохији њеном сагласношћу успостави други државнополитички поредак". Она би тиме, према његовим речима, „ушла у процес даље ерозије њеног државног облика, сама напада идеју сопственога суверенитета и објективно доводи у питање свој карактер не само тамо где они који воде политику мисле него и тамо где они ни не помишљају да тај карактер може бити доведен у питање".

„Овај протест има и национални карактер не само због свега што смо чули када је реч о косовској традицији у културној, политичкој, симболичној и правној историји српског народа него и зато што косовско питање, по мом осећању ствари, тестира вољу за постојањем једног народа у његовој унутрашњој сагласности са самим собом и у покушају да ситуира своје место у свету у коме живи", подвукао је Ломпар. „Косовско питање поставља питање укупне егзистенције српског народа на Балканском полуострву, у врло неповољним контекстима других држава и у исто време обеснажује она настојања, уколико се овако једно накарадно решење уопште појави у јавној сфери и уколико – не смем ни да мислим – постане део стварности, тамо где српски народ има извесне облике аутономије који представљају битну компоненту наше националне егзистенције".

Ломпар је указао да овај протест треба да буде увод у један дубљи преокрет наше јавне свести, „који би је оспособио да разуме нешто што је битно, за саму историју српског народа, и за саму његову стварност, а то је демократски, државотворни и национални карактер оних људи и оних настојања који обележавају историју и садашњост српског народа".

Одговарајући на новинарска питања Часлав Копривица је указао како се организатори протеста не противе дијалогу са косовско-метохијским Албанцима као таквом али само уколико су оквири тог дијалога Устав Републике Србије и Резолуција 1244 СБ УН. Он је такође указао да је онеспокојавајуће да једно илегално тело, „Скупштина" у Приштини, расправља о овим питањима док се грађани Србије држе у незнању.

 

Присутни на конференцији (Фото: Прес центар УНС-а)

Коментаришући текуће грађанске протесте Слободан Самарџић их је оценио као оправдане и легитимне и као резултат једног дугог унутрашњег врења и незадовољства. Међутим, он је указао како му делује да организација и координација протеста уопште не постоји и да они трају исувише дуго а да не би изнедрили некакво вођство. Навео је да на тим протестима постоје опозициони политичари али као да се либе да преузму вођство.

Међутим, он је указао, да државотворни садржај у потпуности изостаје са ових протеста. Уколико меру приближавања, наставио је Самарџић, могућег вођства и демонстраната представља „Уговор са народом" ту нема важних питања државотворних питања, укључујући и Косово. Он је овај документ оценио као веома слаб. „Протест јесте права ствар али бојим се да ће он да временом усахне као поток у пустињском песку", завршио је поетском метафором Самарџић.

Говорећи о евентуалном настојању америчких власти да промене властодршце на овом простору он је таква тумачења оценио као незаснована. „Рекао бих да они са српским властима немају никакав проблем. То је за њих идеална ситуација. Једна гарнитура, која се легитимише националним програмом и контролише или има проруски оријентисано бирачко тело, води прозападну политику која је спремна да изађе Западу у сусрет у погледу захтева за предајом Косова. И то је заиста једна вештина која није свакодневна – не рачунајући Мила Ђукановића", рекао је Самарџић. „Не видим ту опасност за Србију, нећу рећи нажалост јер не бих волео да америчка страна смени било које руководство јер је то ствар овог народа – ако народ не може да смени лоше руководство онда ту нешто фали. Мислим да је ова влада стабилна и мислим да опозиција има погрешан став пуштајући да она вршља како хоће на најважнијем државном питању а не супротставља му се". Нагласио је да је тек после пет-шест година дошло до „неке врсте окупљања и неке врсте става у „Програму о тридесет тачака" који је јасан у погледу државног интегритета".

„За тих пет-шест година ова власт се изванредно стабилизовала" и она са мерама које прелазе „границу праве диктатуре", личне власти врло стабилно влада и има подршку читавог западног света, закључио је Самарџић.

 

Наглашавајући нестраначку природу протеста Копривица је на крају позвао и демонстранте који шетају суботом да се придруже као и гласаче СНС-а да поруче оном кога су изабрали да не може у њихово име да призна Косово. Самарџић је на крају подвукао да ће на протесном скупу говорити генерал Божидар Делић, Звонко Михајловић, последњи председник српске општине Штрпце, Милош Јовановић, председник ДСС-а, Милош Милићевић из студентског удружења „Црвена линија" и професор Филозофског факултета Милош Ковић.

Милош Милојевић

Погледајте још

Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:Јован Филиповић, ДСС, КиМ, Косово је Србија, Мило Ломпар, Милош Милојевић, Слободан Самарџић, Часлав Копривица, протести

 

понедељак, 11. фебруар 2019.

Антић: Космет као судбина

in4s.net

Антић: Космет као судбина

5-6 minutes


Чедомир Антић

Пише: Ћедомир Антић

Писали су амбасадори. Највиши стални дипломатски представници САД у Београду и Приштини. Мисле да ће, после узгредног Трамповог писма, њихово писмо нешто значити властима два посвађана народа.

Позивају, на српском и албанском, на укидање косовских такси на робу из Србије и БиХ. Траже и од Србије да нешто учини. Морају, да се не наљути њихово усвојено косовско дијете. Дали су му све самосталност после десет година сасвим слабе и по жртвама незнатне борбе и независност након осам година међународног глуматања. Сада се испоставља да су САД некада могле да раде шта год хоће, више не.

Стоји Клинтонов споменик у кичастој Приштини. Млади Тониблери пошли су прошле године на факултете, а можда су се упутили у иностранство гдје просјечни м лади Албанци нај лакше нађу посао. У току су косовски послови хуманиста Олбрајтове и Кларка. Али, без обзира на велику подршку, многа се обећања нису догодила.

Рецимо, Србија је под санкцијама била боље виђена по свијету него Албанци са Косова данас, у ЕУ и САД, који су им на ријечима толико наклоњени. Даље је и једноставније путовао гласач СПС-а из Црне Траве 1998. године, него што ће млађани Тониблер Тачи моћи данас када се чини да Косово иза ћошка чекају чланствау НАТО-у и ЕУ.

Управо зато амбасадори Скот и Коснет и желе да изједначе албанску косовку парадржаву и Србију. Србија би требало да „поступи конструктивно" када Албанци прихвате да су међународни уговори, које су потписали као територија под заштитом УН, важећи! То би било као када би лопов дошао до самопослуге и тражио 10 еура као надокнаду зато што ништа није украо. Србији замјерају зато што не дозвољава да Косово уђе у све међународне установе и, коначно, у Уједињене нације. Било би добро да то уради, кажу, пошто је то раскид са прошлошћу.

Када их Србија призна, албанске ће власти позвати православне свештенике албанске шовинисте из Албаније да отјерају свештенство и монаштво из наших царских лаври Грачанице, Дечана, Бањске, Св. Арханђела… Када то учинимо, албаска ће влада тражити одштету за рат, укључујући сваку кућу коју су срушили ОВК и НАТО.

Шиканираће српске предсједнике и премијере тражећи да им открију гдје су нестали Микићи, Воштинићи, Стојковићи, Милојковићи пошто генерали Змија, Харадинај, Сељими-Султан, Реми и Нациста тврде и бесу дају да нису код њих. О пространој и славној Прешевској долини, једној од шест звјездица земаља са косовске заставе и да не говоримо. Данас су мирни, да би тада постали јако и неутјешно незадовољни.

Помишљам да су Грци били паметни када су рекли: „Не дамо ништа". Сви ти млади национализми агенти су старих империјализама. То су прихвати ли да буду демократски, консензусом. Зато, не дамо ништа. Ево, поједини вазални медији Кајла Скота зову „Скат". Као да не схватају да асоцијација долази из понашања, а не из имена.

Књижевника Валтера Скота ћемо увијек вољети, због његовог дјела, а не зато што му је неки неоквислинг промијенио изговор презимену. Нека је Скат или Скот, он нас често подсјећа на почаст коју су САД дале Михајлу Пупину. Не спомиње притом да су САД подржале Србију да ослободи свој народ у Банату, Пупиновој земљи, управо због те почасти. Шта ће ми данас празни телевизијски спот гдје над Бијелом кућом вијори и српска застава, ако су САД увијек уз оне који обесправљују Србе и Србију?

Можда би и ми требало да размислимо о суштини имену. У наш портфељ не треба да уђе само заштита нашег народа, светиња, имовине… Ту је и сва баштина, и она нематеријална. Косово је наше, српско име. То није албанска „Коссова", није ни „Косоово", како изговарају англосаксонски туђини. То је српска земља, српско поље и српска идеја о вјери и слободи. Албанци тај назив нису користили до 20. вијека. Зашто тој земљи, на коју су дошли да затраве српска гробља у селима и углавном им погрешно изговарају древна с ловенска имена, када се договоримо и споразумијемо, не дају име „Дарданија".

По земљи туђина који су им постали адоптивни преци зато што нема потомака ни извора да свједоче у њихову корист? Зашто је не назову Сјеверна Илирида (у Македонији је Јужна)? Важно је да су слободни и да иду ка ЕУ, ено им Сјеверномакедонаца, да посвједоче.

Један је лингвиста недавно рекао да се назив језика „црногорски односи на земљу, а не на народ". Исправно би било „Црногорачки језик". Е, то је компромис. Ми смо будаласти први на свијету признали „босански језик" (умјесто ,,бошњачки). Још нисмо ништа рекли о црногоском питању. Идем да пишем српском министру просвјете.

Извор: Дан

Прочитајте још: