"Pitanje je zašto Beograd nema svoju političku platformu"

rtklive.com

"Pitanje je zašto Beograd nema svoju političku platformu" • RTK

3-4 minutes

---

Beta, Danas

Predsednik Upravnog odbora Foruma za etničke odnose Dušan Janjić izjavio je danas da je donošenjem Platforme i formiranjem političkog tima Priština korak ispred Beograda i da srpske vlasti treba da se zapitaju zašto oni nisu doneli takav dokument.

„Priština je sada stekla značajnu prednost nad Beogradom gledano očima Brisela i Vašingtona. Donošenje Platforme bio je jedan od poslova na koji se Priština obavezala u Briselu. Ona sada ima svoju političku platformu koja je usvojena u parlamentu, čemu je prethodila procedura konsultacija i kojoj samo dve opozicione stranke nisu pružile podršku. Nažalost, Beograd to nema", rekao je Janjić za agenciju Beta.

On je kazao da bi sada Beograd trebalo da postavi sam sebi pitanje zašto Srbija nema takvu političku platformu.

„Marko Đurić bi sada trebalo sam sebi da postavi pitanje zašto nema političke platforme i političkog tima u kojem bi bili i predstavnici opozicije", naveo je Janjić.

Prema njegovim rečima, Platforma ima svoje loše i dobre strane.

„Te dobre strane su što ona definiše okvir za pregovore i procedure izveštavanja što do sada nije bio slučaj, jer se dijalog u Briselu odvijao izvan očiju javnosti do sada", kazao je on.

Ozbiljnu slabost Platforme, Janjić vidi u postavljanju maksimalističkih ciljeva Prištine.

„Platforma predviđa puno priznanje Kosova od strane Srbije i međusobno priznanje, teritorijalni status kvo, to su maksimalistički zahtevi koji mogu da spreče dijalog", rekao je on.

Janjić je istakao da je to opasnost i za Prištinu i da ona treba da brine zbog takve slabosti, koja može da blokira kosovsku delegaciju u daljim pregovorima.

„Ne razumem zašto se Marko Đurić sekira, jer teško je očekivati da se maksimalistički ciljevi mogu ostvariti, tu postoji Srbija sa svojim interesima, ali i interesi stranih sila", ocenio je on.

Prema njegovim rečima, sadržinska slabost Platforme je i to što pokušava da izbegne „bezbednosni paket", odnosno pitanje članstva u NATO.

„Kosovo ide ka NATO-u i to pitanje mora da bude deo dogovora, ne može se rešiti bez saradnje sa Srbijom. To je velika slabost Platforme i samim tim velika šansa za Srbiju", rekao je Janjić.

Janjić je kazao i da se konačni sporazum ne može postići na maksimilističkim ciljevima, već da to mora da bude održivo rešenje koje se zanisva na kompromisu.

On je ukazao i da se može smatrati da je Beograd izjavama ministra Ivice Dačića i Aleksandra Vulina o razgraničenju napravio „taktički potez" i izneo svoje maksimalističke ciljeve.

„Ta Platforma se ne može potcenjivati i ignorisati. Ona sada treba dobro da se prouči i da se pronađe odgovor na takve zahteve", rekao je on.

Platforma, koju je izradila Državna delegacija za dijalog sa Srbijom i koja je danas usvojena u Skupštini Kosova predviđa recipročno priznanje Kosova i Srbije unutar postojećih granica, poštovanje prava albanske zajednice u Srbiji, rešavanje svih otvorenih pitanja sa Srbijom, ukidanje Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244.

Povodom usvajanja Platforme, predsednik Srbije Aleksandar Vučić zakazao je za sutra sednicu Saveta za nacionalnu bezbednost.

Podsećamo, direktor Kancelarije za Kosovo ocenio je da je usvajanjem Platforme Priština poslala poruku da je za nju završen dijalog sa Beogradom.

---

 

politika.rs

Један поглед на бизнис-форум на Копаонику

3-4 minutes

---

Ових дана нас прогоне бомбасте слике са форума неколико стотина српских „бизнисмена", а место догађања монденска планина Копаоник. Чак се на тој тиради безначајних говоранција оснажила да изнесе своје виђење ствари и премијерка.

Пре свега, целој нацији је познато да тај скуп (са изузецима) представљају људи који су до енормног богатства дошли захваљујући блискости са владајућим олигархијама, од почетка вишестраначја. Ту су највиђенији људи који су направили законе, а по њима вршили буразерске приватизације чије ефекте су преточили у силан новац на разним острвима, где се не поставља питање порекла.

Ту су људи који су приватизовали гиганте заједничке државе за три марке, а данас их наши медији називају краљевима овог и оног производа. То су људи који су искористили испланирани најглупљи банкарски закон „деда Аврама", који је успоставио однос „један динар једнако једна марка". Ти људи су малверзацијама направили империје, а када им је држава затражила да плате порез, побегли су и вратили се када су подмитили главне политичаре у земљи. То су људи који и данас привидно воде спорове са властодршцима, али не по питању пореза, него директно преговарају о личном проценту, а судство тобож даје епилог, нормално, по упутствима.

То су људи који су нашли на Кипру 14 милијарди долара српских пара, „завртели" их преко Москве, па је чак један део стигао до Беча, а онда једноставно цео износ нестао. То су исти они људи који су деведесетих били називани именима „15 одсто", или 10, или 20 одсто.

Они су, према сопственим речима, бахати слој друштва који се не либи од јавних дела попут: венчанице за ћерку од пет милиона долара, приватних авиона по Београду и осталим градовима Србије, приватних јахти по Црногорској и Далматинској обали, приватном судству и полицији, приватној војсци наоружаних стражара који их чувају од дела као што су: убиства на пешачком прелазу, убиства на наплатним рампама, пљачкање државног буџета и слично.

Ето коме се придаје значај на Копаонику и шта се може очекивати од овог соја. Зар неко уистину паметан очекује да ће они помоћи напретку друштва, да ће они добровољно инвестирати у нова радна места и зауставити одлив младости.

Са друге стране, ова земља има све законе, које само треба спроводити у дело „ни по бабу, ни по стричевима", и ето дела уређене комуналне структуре у држави.

Да би се непроизводни рад могао платити, поново ће се прибећи позајмицама у иностранству, јер домаћи производ није у стању да покрије овакве неекономске одлуке, људи који без искуства доносе капиталне негативне законе чији су ефекти минус нула.

Ако нисмо у стању да покренемо домаћу производњу, према стварним економским законима, не треба да правимо небулозе од економије.

Никола Радоња

 

EU: Čekaonica sa nacrtanim vratima

dw.com

Čekaonica sa nacrtanim vratima | DW | 07.03.2019

Deutsche Welle (www.dw.com)

6-8 minutes

---

Srbija neće ući u Evropsku uniju 2025. godine niti pet ili deset godina kasnije. Neće ući nikada. Jer, vrata su zatvorena za mučeni Zapadni Balkan dok samo mantra o proširenju opstaje, piše novinar DW Nemanja Rujević.

U pitanju je klasik humora iz dečijih crtaća – otvorena vrata naslikana na zidu pozivaju naivnog protagonistu da kroz njih prođe. Njemu izdaleka sve deluje normalno i varku će spoznati tek kada glavom udari u zid pa mu iskoči karikirana čvoruga.

Tvrđava Evropska unija je godinama zatvarala jedna po jedna vrata, da bi na spoljnim zidinama ostala otvorena jedino još ona – nacrtana. Zamak je opasan kanalom i iz daljine se to možda ne vidi jasno. Ali ko sledeći uspe da prepliva kanal – da, dakle, ispuni sve po spisku iz famoznih 35 pregovaračkih poglavlja – imaće prvi priliku da se slavno ulupa o lažna vrata na zidu.

Bukvalisti koji veruju u nacrtana vrata i zvanične mantre iz Brisela („Evropa" nije potpuna bez Zapadnog Balkana, samo se reformišite i eto vas kod nas) teško da je otreznila i nedavna poseta francuske ministarske za evropska pitanja Natali Loazo koja je u Beogradu rekla da vrata ne postoje. EU ima svoje muke, ne trebate nam još vi, pardon, au revoir.

Posle se ministarka, valjda shvatajući da nije oportuno tako otvoreno rušiti mantru o proširenju, objasnila. Ali bolje da nije. Jer u naknadnoj intervenciji je rekla da svi podržavaju „jasnu perspektivu" Zapadnog Balkana. O ulasku u EU ne reče ništa. To je dakle nije emisarka nekakvog Kurca, Salvinija ili Kačinjskog – već samog evropskog Kralja Sunca, hipsterskog liberala Emanuela Makrona.

Ali nema svrhe ljutiti se na glasnicu koja je, iz neke interne pariske računice, samo izgovorila očigledno. Izložena bočnim vetrovima koji ljuljaju i njene same temelje, Evropska je unija pod dirigentskom palicom Angele Merkel odavno odustala od nekadašnje velike ideje u svakom pogledu ujedinjene Evrope. Kada valja spašavati samu EU, nikome više ne smeta što u njenom tkanju zjapi mala balkanska rupa.

Počelo je sa finansijskom krizom, nastavilo se krahom izbegličke politike i pohodom evroskeptičnih snaga, a ovih se dana kruniše kršenjem decenijskog tabua – jedna zemlja će napustiti klub za koji se mislilo da ga samo budala može napuštati. Nijedna od pobrojanih kriza nije kratkog daha, nijedna se zapravo ne može rešiti.

Tome valja dodati hladnoratovsku širu sliku. Evropska unija, tako moćna ekonomski, a tako patuljasta vojno i politički, između je nadolazeće Kine i stidljivih pokušaja da se emancipuje od Amerike.

Nije, dakle, u pitanju Makron kojeg će možda uskoro takođe udaviti desničarski talas. Nema tog lidera u Evropi koji je spreman da ostatke verodostojnosti stavlja na kocku zalažući se za proširenje EU. Jer, pred nacrtanim vratima ne čekaju Island i Švajcarska, nego zemlje koje se – uglavnom s pravom, a delom i zbog stereotipa – percipiraju finansijski nestabilnim poput Grčke, korumpiranim poput Bugarske i Rumunije, bespravnim kao Poljska i Mađarska, nerešenih granica kao Kipar.

Pisano je već ovde zašto je gašenje procesa proširenja čak logično iz perspektive Evropske unije. Ako još i ima argumenata da bi Srbiji i komšiluku bolje bilo unutra nego u čekaonici, više nema argumenata da bi to bolje bilo za EU. Geopolitički razlozi, koje poznavaoci prilika tako vole da bistre, otpali su najkasnije kada su preko reda primljene Bugarska i Rumunija ne bi li se dovršio cinični sanitarni kordon ka Rusiji, a ulaskom Albanije i Crne Gore u NATO zaokružena je Sredozemna obala.

Nevolja je u tome što – i zato se uvek osvežava farba na onim nacrtanim vratima – Berlin, Pariz, Beč, Brisel… i dalje imaju interese na Zapadnom Balkanu. Prvo, da se ne puca. Drugo, da se održi tampon-zona na važnoj izbegličkoj ruti. Treće, kao basen radne snage, negovatelja, lekara, šofera, inženjera koje je lako privući višim platama. I četvrto, kao evropski Bangladeš gde se u halama za male pare motaju kablovi i sklapaju sijalice.

Članstvo u Evropskoj uniji tu ima samo funkciju šargarepe na kraju predugog štapa. Ako se neko usudi da posumnja, eto tu i tamo pokoje milionče za neki infrastrukturni projekat. U to ime su napuštene famozne evropska ideja i evropske vrednosti na Balkanu, pa čak i onih 35 poglavlja. Pisali smo već o tome kako se veća u briselskim kuloarima – kada je u pregovorima sa Srbijom na redu poglavlje o recimo ribarstvu, ne priča se o ribarstvu – nego o Kosovu.

Paradoksalno je poturanjem lažne šargarepe Evropska unija postala saučesnik balkanskih stabilokratija. Nije da tipovima poput Vučića treba mnogo, takvi ionako nikad nisu verovali u te vladavine prava, demokratije i, kako beše, evropske vrednosti. Ali sa pohvalama iz evropskih prestonica još im je lakše. Evropski komesari na Balkan putuju sa ružičastim naočarima, svuda vide sjajne reforme, nigde ugnjetene medije, izmrcvaren narod i mafijaške strukture. Njihova podrška napretku u pregovorima jeste podrška udaljavanju od izvornih ideja EU.

Naravno, u interesu je i balkanskih autokrata da održavaju privid da se kruženje po evropskoj čekaonici završava prolaskom kroz vrata. Em su im fotografije sa nasmejanim evropskim činovnicima zgodna propaganda, em stvarnim i tobožnjim zahtevima EU mogu da pravdaju svaku privatizaciju, mere štednje, uvođenje eksploatatorskih zakona o radu i još niz svinjarija.

Pitanje je šta činiti sa saznanjem da su vrata zatvorena? Odgovor nije lako svariti jer se svodi na frazu koje je svima već preko glave: suština je u putu, a ne u cilju. Pravna država kako je definisana u priručnicima EU dobro bi došla i zemljama van EU. Medijska kultura, odgovornost političara, pošteni tenderi… šta bi iko mogao da ima protiv toga? Pa makar i praveći se da proširenje nije mrtvo i pregovarajući dalje – ni oni pretpristupni milioni nisu za bacanje.

To zbilja teško pada na želudac onih koji na Balkanu koji dvadeset godina veruju u Evropsku uniju ili su tek na sopstvenoj koži uverili da EU nije skup dobrih Samarićana nego interesna zajednica sa velikom idejom u svojoj osnovi. Ali oni će za demokratije u svojim namučenim balkanskim zemljama morati da se izbore sami. Nekad je lakše bez šargarepe, nacrtanih vrata i drugih fazona iz crtanih filmova.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

 

Зашто Блер и Британци саветују Владу Србије?

standard.rs

Зашто Блер и Британци саветују Владу Србије? - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

10-12 minutes

---

среда 06. март 2019. 21:49

Саветничким ангажовањем британских стручњака за државну управу Лондону је остављен простор да у Србији изгради обавештајну мрежу

 

Савременом политичком Србијом доминирају нејасноће и покушаји скривања од јавности кључних збивања од највећег државног интереса. Међу симболима тих процеса је и присуство бивших страних политичара а садашњих лобиста за које јавност ипак некако сазнаје, додуше на посредан начин. Најбизарније су вести да је и бивши британски премијер Тони Блер, некадашњи шампион НАТО бомбардовања Србије и још увек активни лобиста за независност Косова и Метохије, саветник Владе Србије и да британски „стручњаци" обучавају државне службенике. Шта то, у ствари, раде Блер и Британци у Влади Србије?

Пре свега, о чему то Тони Блер може да саветује власти Србије? Блер је у Британији остао упамћен као председник владе који је активно урушавао институције дајући овлашћења партијским чиновницима, понижавао државне службенике, и заобилазио процедуре предвиђене законом. Постао је и симбол медијских обмана и лажи чак и у Парламенту. У британској јавности има статус човека који је на лажима Британију увео у пет ратова чије су последице разарање удаљених земаља и стотине хиљада изгубљених живота. Већина Британаца га сматра ратним злочинцем и политичким преварантом. Ништа мање важно није ни питање ко је уопште довео Блера у Београд? Он је већ дуго присутан у власти Србије а раније се тврдило да су га довели „пријатељи" из Абу Дабија који га наводно и плаћају. Уочљиво је да се о томе више не говори. После одласка са места премијера Блер је кренуо у приватне послове распродаје државних контаката и тајни које је створио док је био на власти и, уз подршку Америке, зарадио велике паре. То се у Британији није никада раније догодило.

ПОДИЗВОЂАЧ РАДОВА ДУБОКЕ ДРЖАВЕ
Тони Блер је, у ствари, нека врста подизвођача радова специјалних операција западне такозване „дубоке државе" коју изнад свега симболизују бивши председник Америке Бил Клинтон и његова супруга Хилари. Блер је део „Клинтонове екипе". Своје услуге нуди и специјалне операције спроводи преко шеснаест својих невладиних организација и института. Сви ти послови су у великој мери обавијени велом тајни. На згради у Лондону, на пример, где су канцеларије Блерових организација уопште нема табли да су оне ту налазе.

Вештим маневрима пребацивања новца са рачуна једне организације на другу избегава се порез а сав новац у највећој мери заврши у једној која је регистрована у Кигалију, у Руанди, где уопште не плаћа пореске обавезе. Блер је и пријатељ и саветник председника Руанде генерала Кигамеа којег оптужују и за ратне злочине у тој земљи. Њега од тих оптужби, као адвокат, брани Блерова супруга Шери.

Тони и Шери Блер

Временом, међутим, Блер има све мање клијената. Поред Руанде, присутан је у другим земљама у Африци, у Гвинеји Конакри и Сијера Леонеу. Суштина посла је – поред специјалних операција – прикупљање обавештајних података и стварање амбијента за субверзије тих држава, и у Блеровом лобирању да државе које он саветује купују робу од компанија које га плаћају, или да кроз такозване „реформе у приватизацији националног богатства" посао добију они чији је Блер лобиста.

АЛБАНСКИ САВЕТНИК, ГАДАФИЈЕВ „ПРИЈАТЕЉ"
Све је то Блер веома добро наплатио. Рачуна се да је до сада приходовао око 200 милиона фунти и стекао 37 станова и кућа у Британији. За Србију би требало да буде посебно занимљиво и то што је Блер истовремено саветник владе Албаније и блиски пријатељ косовских Албанаца. Блер је редован почасни гост „Косовске амбасаде" у Лондону, где га дочекују као „хероја". Још је занимљивије питање да ли можда он и његови људи кроз привилегију увида у послове Владе Србије додатно зарађују и од Албанаца којима преносе те – на неки начин – тајне Србије?  Уз то, у Блеровом  Институту за веру (религију) је и бивши старешина Исламске заједнице у Босни и Херцеговини Мустафа Церић. Ефенди-Церић је и високи функционер Муслиманске браће која харају по Босни и Херцеговини и носиоци су антисрпског расположења.

За актуелну политичку елиту Србије би било веома корисно подсетити се и изненадног пријатељства Тонија Блера са покојним лидером Либије Моамером Гадафијем. Блер се спријатељио са Гадафијем, и заиста либијски лидер га је називао „својим пријатељем" још док је био премијер, а после одласка са власти био му је нека врста саветника. Блер је тако био у прилици да сакупи довољно поверљивих информација. Оно до чега је то довело и шта се десило свима је добро знано.

Присуство Института Тонија Блера у Влади Србије је пре неколико дана потврдила и председница Владе Ана Брнабић. Она је, према извештатима медија, „захвална том институту на свему што раде и подршци коју пружају пре свега њеном кабинету". Она је, такође, тврдила да Блеров институт не добија ни динар из буџета и да ради pro bono, значи бесплатно. Она је рекла да на такав начин Србија ради и са агенцијом Уједињених нација за развој (УНДП). Али, пропустила је да каже да је то агенција Уједињених нација на буџету те светске организације и да ниједна земља не плаћа УНДП, док је Блеров институт приватна организација.

ШТА КРИЈЕ АНА БРНАБИЋ
Требало би, међутим, знати да Тони Блер никоме не каже ни „добар дан" а да не наплати. На сумње упућује и то што је Блеров институт са свог интернет портала одмах по објављивању послова у Србији повукао ту информацију. На чији захтев? Председница Владе је бесплатан рад илустровала и својом некадашњом активношћу у НАЛЕД-у где је, каже, радила бесплатно. Али, у првим месецима на челу владе она је лично потписала једну значајну донацију НАЛЕДУ-у за коју се не зна где је завршила. Можда би више о томе могао да каже бивши министар финансија Душан Вујовић.

 

Председница Владе Србије Ана Брнабић (фото: Србија Данас)

Утисак је да се нешто, ипак, крије. Додуше, Ана Брнабић и треба да буде захвална Тонију Блеру за своју политичку каријеру. Она се појавила у владиним круговима када је Блер, као саветник, увео такозване „јединице за извршење" (delivery units) којима је припадала и Брнабићева, где је и стекла репутацију. Те јединице су Блеров изум, али их је он у својој влади као премијер убрзо укинуо. То је Блеров систем да се државом управља кроз паралелне канале, практично изван закона, јер ти људи који контролишу владину политику и њено спровођење никоме не одговарају, па ни грађанима о чијим животима одлучују. Тај систем скоро да више нигде не постоји, али је и даље присутан у Влади Србије.

ДВОСТРУКИ ЛОБИСТА
Недавно је обзнањено да је Блер постао и лобиста актуелне власти у Србији. Током расправе у једном комитету британског Парламента речено је да је Блер лобирао за идеју о разграничењу на Косову и Метохији, и то као лобиста и Србије и косовског председника Хашима Тачија. Наведено је да је Тачи платио доста пара, али Србија није спомињана. Блер се тако, независно од савремене косовске драме, придружио сивим личностима међународних лобиста које ангажују власти Србије.

Занимљиво је да је већина њих везана за досадашњу антисрпску политику, посебно за бомбардовање Србије. Међу њима је посебно занимљив бивши немачки канцелар Герхард Шредер. Према пре годину објављеним документима, Шредер је био пресудан за коначну одлуку о бомбардовању Србије 1999. године. Тони Блер је предводио кампању, али није имао довољну подршку. Кључна подршка је коначно дошла од немачког канцелара Шредера и тако је дошло до бомбардовања. Ти документи такође сугерише да је тадашњи амерички председник Бил Клинтон био невољан, а против бомбардовања је био и француски лидер Жак Ширак. Али, када је Шредер преломио, онда је све било узалуд, а Клинтон је само поставио услов да нема копнене инвазије. Наравно, лобирање је, нажалост, део савременог политичког живота, мада у основи лобисти не могу битније да промене политику држава. Проблем је у томе што Србија плаћа оне који су се о њену судбину тако много огрешили.

ИЗГРАДЊА ОБАВЕШТАЈНЕ МРЕЖЕ
Уз Блерово саветничко присуство сазнало се и да око 6.000 државних службеника Србије обучавају људи из владиног апарата Велике Британије. Као да Србија никада није постојала нити имала државу. И то да их обучавају службеници државе која је била аутор срамне резолуције у Савету безбедности којом се Срби проглашавају кривцима за геноцид. То је највећа увреда српског народа у досадашњем међународном искуству Србије. Резолуција није прошла захваљујући блокади Русије. А сада људи из те администрације обучавају службенике државе Србије. Откуд сад то ако се зна да су политички односи Србије и Велике Британије већ извесно време на веома ниском нивоу?

Та обука је класичан – толико пута виђен – систем грађења обавештајне мреже у страној земљи. Требало би, наиме, подсетити да су службеници државног апарата први круг сарадника обавештајних служби. Када – у овом случају – Британци обучавају те службенике у Србији, онда се маркирају занимљиве и перспективне личности и потом креће даљи развој сарадње. То се тако ради. А зашто Србија пристаје на то? Е, то није британски проблем. Нејасно је, међутим, шта то службеници државе Србије могу да науче од британских инструктора, а још је нејасније ко су ти људи који их „обучавају". Наиме, велики део британске државне управе (civil service) је – према америчком моделу „реформи" – приватизован, a државне послове сада обављају приватне компаније. Ко су онда ти британски инструктори?

 

Бивши амбасадор Велике Британије у Србији Денис Киф наздравља током свечаног пријема поводом рођендана краљице Елизабете Друге, Београд, 16. јун 2016. (фото: Ало/П. Димитријевић)

Србија ће, наравно, преживети и Блера, као и многе друге британске инструкторе. Aли остаје сведочанство о самопонижењу савремене Србије и увреди за коју нема никакве потребе. То самопонижење, поред осталог, урушава и углед Србије међу онима који још увек имају неког разумевања за њу и њену судбину.

Синиша Љепојевић је новинар и публициста са пребивалиштем у Лондону и дугогодишњи колумниста Новог Стандарда. Аутор је неколико књига, међу којима је и ,,ЕУ против Европе, успон и пад европског пројекта".

Извор Нови Стандард

 

Зашто Европа одбија амерички гас?

standard.rs

Зашто Европа одбија амерички гас? - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

6-7 minutes

---

среда 27. фебруар 2019. 15:16

Европљани немају никакве гаранције да ће се следећа америчка администрација следити Трампову енергетску политику

Америчка национал-безбедносна заједница често може предвидети како унутаршња политика угрожава циљеве спољне политике. Узмите, на пример, европску турнеју државног секретара Мајка Помпеа прошлог месеца и напоре потпредседника Мајка Пенса на Минхенској безбедносној конференцији да придобије подршку за остваривање циљева Вашингтона. Чини се да постоји велики мртви угао из којег амерички спољнополитички аналитичари посматрају европски отпор према америчким напорима да се повећа притисак на Русију и Иран.

У Мађарској је, на пример, Помпео пред својим домаћинима у Будимпешти изнео предлог да се мађарски увоз енергената усклади са безбедносним односима са Сједињеним Државама. Уместо потписивања руских предлога за проширење гасовода Турски ток ка срцу централне Европе, државни секретар је охрабривао Мађаре да размотре ослањање на увоз америчког течног природног гаса (ЛНГ) како би задовољили своје потребе за енергентима. Такав предлог би смањио руски геоекономски утицај у Европи, а самим тим и расположиве приходе Кремља за финансирање руске војске. Штавише, то би учврстило темеље НАТО-а, јер савезници не само да се међусобно бране, већ и међусобно купују стратешка добра и услуге.

УНУТРАШЊИ ОТПОР
Помпеов предлог доживео је „хладан туш". Наравно, природно је указати на руско вешто коришћење средстава утицаја, посебно финансијских, како би владини званичници подржали руске пројекте. Али то није све. Политичари у Европи, посебно када је реч о енергетским питањима нису вољни да заобиђу постојеће, доказане и поуздане снабдеваче енергијом због пројеката који се не могу реализовати.

Потпуно је тачно да је у протеклих неколико година амерички извоз енергената експлодирао на светском тржишту, будући да нове технологије и методе ослобађају угљоводоничну награду из америчког тла. Ипак, ове методе нису прихваћене у целом америчком политичком спектру, а очигледан повратак ка зависности од нафте и гаса критикује велики број водећих америчких политичких личности. Штавише, дуга и мучна политичка сага око нафтовода Кистоун показује да геоекономска стратегија максимизирања северноамеричког енергетског развоја и извоза изазива значајан унутрашњи политички отпор.

Јелени поред складишта цеви за гасовод Кистоун у Северној Дакоти

Председник Доналд Трамп је нова политичка непознаница у овом питању. Трампови политички противници у протеклих неколико година имају обичај да се супротстављају његовој политичкој агенди, иако су је пре 2016. године подржавали, чак и када се ради о неким конкретним предлозима. У мери у којој Трамп буде подржао експанзију америчког извоза енергената, толико ће бити лакше његовим противницима на председничким изборима 2020. године да се супротставе таквим покушајима. На тај начин они стичу подршку и активизам домаћих политичких група које се из еколошких или других разлога противе експанзији домаће угљоводоничне индустрије.

ПОТРЕБНЕ СУ ГАРАНЦИЈЕ
Замислите да сам ја бугарски, мађарски или аустријски политичар којем Руси нуде да продаје и испоручује природни гас. Или замислите да сам немачки или француски лидер који верује да су, дугорочно гледано, иранске резерве енергетских ресурса кључне за континенатални економски развој. Свака званична америчка понуда енергетске алтернативе зависи, у суштини, или од питања да ли ће Трамп бити реизабран 2020. године, или од непоколебљивог обећања неког од његових републиканских или демократских противкандидата на председничким изборима да ће поштовати обавезе које је он преузео.

У таквим околностима, није тешко схватити зашто Европљани желе да се заштите од ризика. Зашто се кладити на пословично несигурно америчко снабдевање течним гасом преко Атлантика, ако и даље постоји велика сумња у то да ли ће демократски наследеник Трампа – нарочито док кандидати за председничке изборе 2020. године подржавају Нови зелени договор са различитим степеном ентузијазма – наставити да подржава такве планове?

Русима је такође помогла Путинова репутација да ће он „урадити оно што каже", без обзира да ли је то интервенција у Сирији или изградња моста у Керчком мореузу – што многи вашингтонски стручњаци нису предвидели да ће се десити. Са већ постављеном цеви испод Црног мора, како би се створио нови енергетски транзитни правац између Русије и европског дела Турске, земље Јужне и Средње Европе ће имати лак и брз приступ залихама руског природног гаса. Насупрот томе, амерички планови за повећање извоза гаса остају на цртежу.

 

Државни секретар САД Мајк Помпео и мађарски министар спољних послова Петер Сијарто на конференцији за медије, Будимпешта, 11. фебруар 2019.

Заговорници Новог зеленог договора и других сличних мера су можда спремни да прихвате геоекономски компромис који се огледа у прихватању краткорочне руске предности у Европи како би САД оствариле дугорочну предност у случају да нове технологије доведу до великих енергетских открића. Ако је тако, они би требало да отворено објаве тај компромис. И демократе и републиканци – који то не чине – морају јасно одредити своје политичке приоритете. Међутим, лекција која се не може игнорисати, а која произилази из догађаја који су се овог месеца одиграли у Европи, показује да  амерички политичари немају могућност да засебно посматрају приоритете у домаћој и спољној политици. Укратко, неопходно је направити изборе и стати иза њих.

Николас Гвоздев је виши сарадник при Институту за спољну политику.

Превео Радомир Јовановић

Извор The National Interest

 

Драгомир Анђелковић: Судбоносна дилема

standard.rs

Драгомир Анђелковић: Судбоносна дилема - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

15-19 minutes

---

петак 01. март 2019. 17:31

Кључни проблеми Србије долазе споља и то са Запада. Све друго – од регионалних до унутрашњих изазова – само су манифестације тога

Када неко утврди да се од свих држaвa тзв. Зaпaднoг Бaлкaнa jeдинo Хрвaтскa мoжe пoхвaлити титулoм „слoбoднe држaвe" – остаје нам да се запитамо да ли је тотално неупућен или јако злонамеран. То још више важи за организације него за појединце, који могу много лакше да се изгубе у магли емотивног „аутизма". А баш једна у светским размерама активна и позната НВО – која тврди а многи то и прихватају, да методолошки рационално и хладно продукује судове – стоји иза наведених тврдњи за суседну земљу у којој је однос према локалном нацистичком наслеђу (усташтву) готово на званичним основама позитиван, док је клима за опстанак стигматизованих мањинских група (каква је српска) крајње негативна. У питању је „Фридом хаус".

ПРОПАГАНДНА ДЕМОКРАТИЈА
Та америчка формално невладина али и те како парадржавна организација (доминантно се финансира из буџета те велесиле), у задње време се на разне начине интензивно бави нама. То се креће од ових дана актуелних медијских наступа њених представника, до „пажње" која нам је посвећена у њеном редовном а недавно објављеном извештају о стању демократије и слободе у готово 200 држава. Ту је констатовано да је Србија у погледу наведеног назадовала те је из хваљене лиге „демократских земаља" упала у напола црну категорију „делимично слободних држава".

Одмах да кажем да се са тим не слажем! Не зато што не стоји да је наша демократија фалична и незрела а систем оптерећен бројним злоупотребама и другим баластима, те нам је место међу земљама које нису овенчане признањима. То и те како стоји, али тако је било и претходних година, пошто се 2012. променио носећи елемент власти, и ништа мање а можда и више у раздобљу пре тога, када је Србијом жарио „жути картел". Нешто више демократије и слободе – ма колико и тада систем био мањкав – било је док је први човек земље био Војислав Коштуница, што га је, узгред буди речено, и коштало власти а државна политика по питању одбране Косова одмах је затим кренула низбрдо.

Разумео бих да је после 2008. године – када је наша полиција „обележила" устоличење нове власти пребијањем демонстраната (и убиством Ранка Панића) а медији су започели постпетоокобарску репризу окупационе жуто-евроатлантске хистерије – „Фридом хаус" оборио демократски рејтинг Србије те га задржао на том нивоу до сада. Али није то учино јер је за неке демократски бити недемократа ако то геополитички користи евроатлантској елити. Таман колико ми боде очи недавана позитивна оцена хрватске демократије, толико је упадљиво непринципијелна линија процене стања слободе у нашој земљи од стране те наводне НВО. Но, да не губимо време на празне приче кроз које провејава чуђење, већ да будемо крајње конкретнији.

„СЛОБОДА" БЕЗ СЛОБОДЕ
„Фридом хаус" је – то су што би Англосаксонци рекли „бруталне чињенице" – класичан инструмент моћи отуђене америчке олигархије. Ту организацију је 1941. основала Елеона Рузвелт, супруга тадашњег председника САД, и од тада се она није много одмакла од америчког естаблишмента. Када и није блиска његовом првом човеку – као што је сада случај – и те како је тесно повезана са тзв. „дубоком државом" која је у много чему битнија од америчког председника. Он дође и оде а она остаје. Уз то да би његова оштрица понегде пробила густу системску мрежу коју је она исплела, он свим силама мора на то да се усредсреди, док на свим другим секторима утицај дубоке државе преовладава. Вратимо се полазећи од тога „Фридом хаусу".

Коме још није јасно колико та организација поступа без имало скрупула када је у питању геополитички интерес САД на начин како га види дубока држава, биће то када се осврнемо на њен однос према Русији. Док је постојао СССР та тоталитарна држава је с правом била уврштена у категорију „неслободних држава". Несхватљиво је нешто друго – да је много боље оцењивана за владе Бориса Јељцина, чак и онда када је он противуставно деловао и наредио тенковски напад на легални и легитимни Парламент 1993. Насупрот томе, убрзо пошто је Путин коснолидовао руску државу а њен народ почео много боље да живи, она је 2004. поново добила негативну етикету. Проблем је био што је Русија почела да се враћа на светску мапу моћи. Авангардни „Фридом хаус" није чекао Путинов минхенски говор (2007) да реагује.

За тај важни сегмент западног пропагандног апарата очито није битно или – хајде да не будем ни ја искључив – макар није од пресудног значаја, шта унутар својих граница ради нека власт и колики је демократски дефицит карактерише, већ како се све то манифестује на геополитичке интересе водећих евроатлантских центара моћи. А када смо поново код њих, да и то напоменем, „мирољубива" НВО којом се бавимо без устручавања је истицала своју подршку агресивном војном пакту какав је НАТО. Није важно да ли је мач крвав већ у чијим је рукама. Принципијелно!

КОСОВСКИ ФАКТОР
Шта је „Фридом хаус" – то смо рашчистили. Али откуд то да се сада посвећено а прилично малициозно бави нашим властима? Са много критичних тонова, до сада сам у својим текстовима низ пута истакао да је званични Београд претерано сараднички настројен у односу на глобална неолиберална средишта утицаја. Показао је превелику, готово мазохистичку, попустљивост по питању Косова. Наставља, и у околностима када се темељи ЕУ озбиљно љуљају, тзв. проевропски курс на начин који превазилази пуку мимикрију (што би се дало разумети како не бисмо привлачили непотребне невоље). Успоставио је везе са НАТО које су максимално развијене за земљу која није његов део, а избегава да руским хуманитарцима у Нишу да статус који смо обећали Кремљу. При томе нас је НАТО бомбардовао а Русија нам је партнер у одбрани Косова и Републике Српске.

Без обзира на све то, актуелна власт је све више изложена притисцима битних западних кругова. Тако је јер они неће нешто, неће ни скоро све, већ желе баш све! И то брзо. У мери у којој геополитичка клацкалица полако али сигурно претеже ка истоку, они постају све нестрпљивији. Намера им је да док још имају офанзивни потенцијал зацементирају зоне свог утицаја, а једна од њих је и тзв. Западни Балкан. Ту су Црну Гору противно већинској вољи грађана већ утерали у НАТО, а брзо ће тај процес окончати и са Македонијом. Ван његових редова тако остају само Србија и БиХ (захваљујући ставу РС), те наша сецесионистичка покрајина Косово коју иако је НАТО окупирао не може формално да прогута док она не „нормализује" односе са Београдом.

Зато су интензивирани притисци на српску власт. Она је, да поновим, спремна на прекомерне уступке Приштини и Западу, али ипак нешто тражи заузврат. Да није тако не би радила на опозиву признања Косова од стране низа држава, спречавала његов улазак у УНЕСКО и Интерпол те повремено преко медија који су јој блиски дизала патриотски набој. Тако ствара бумеранг ефекат који ће је много опасније погодио ако не постигне неки резултат него што би због тога осетила последице када би само дефетистички упорно обрађивала јавност.

АМЕРИЧКА ЧЕСТИТКА
Очито се ради о томе да власт искрено инсистира на неком моделу поделе Косова којим бисмо, ако не више, добили могућност да север покрајине, у садашњем формату, буде укључен у састав централне Србије а да кључни наши манастири добију нешто налик екстериторијалности. За српску патриотску јавност то је наравно мало, али косовски Албанци бар уз жуто светло својих ментора, за сада ни то нису спремни да прихвате. Тако је тзв. преговарачки процес дошао у стање које делује као ћорсокак.

У таквим околностима Вучићу је пре неки дан – гле цинизма поводом државности Србије – стигло писмо номинално упућено од стране америчког председника (а заправо оно је плод активности дубоке државе). У њему се државни врх Србије хвали због досадашњег залагања за тзв. нормализацију односа са Косовом и онда се поентира тиме што се наглашава да САД сматрају „дa би узajaмнo признaњe трeбaлo дa будe цeнтрaлни eлeмeнт трajнe нoрмaлизaциje oднoсa". Каква подела, какве компензације, порука је да се очекује признајте Косово што пре и без тога!

Да ипак не заборавим и оно што сам недавно писао у Печату („Игре перцепције", бр. 556). То не значи да се после хладног туша неће појавити америчка коњица и одједном, волшебно обезбедити некакво „разграничење", али то ћемо морати додатно да платимо. И то не само делом општина Прешево и Бујановац. Оно што би нам деловало као пораз циљ је да буде представљено као огроман уступак који некако морамо да компензујемо. Јасно је како. У питању би био сценарио „Ђукановић", а он подразумева радикално дистанцирање од Русије, убрзани курс НАТО интеграција и агресивно препарирање јавног мнења нације како би све то могло како-тако да се одвија и одржи.

ЂУКАНОВИЋ И ВИДОЈКОВИЋ
Званични Београд, уз сву попустљивост, на то изгледа није спреман. Не улазим сада да ли из идејних разлога или пуког прагматизма јер је свестан да би тако отворио Пандорину кутију из које би излетела „сва зла овог света". Она би брзо расточила и садашњи естаблишмент. Његова средишња циљна група је несумњиво проруски и национално опредељена. Спремна је да прихвати разна врдања и попуштања док мисли да је кровна геополитичка конструкција Србије таква да су споне са Русијом ипак заштићене, а спремност на некакав „компромис" са Приштином не подразумева баш нашу потпуну капитулацију. Чак и почетак реализације сценарија „Ђукановић" све то би развејао са неконтролисаним последицама по власт.

Тога су добро свесни евроатлантски стратези. Зато притискају садашњу власт на начин да схвати да није најгоре отићи у политичку историју већ када је то у комбинацији са прогонима који би уследили. Са власти се оде али велика је разлика где и како. Отуда дириговано радикализован приступ дела опозиције, уз стварање атмосфере која је на граници позива на погром. То сада због њене немоћи не значи много али је наговештај будућности. Упоредо се ради још нешто. Пласирају се пожељни ставови у вези са Косовом.

Њих је из НАТО перспективе најбоље изразио писац Марко Видојковић – за многе један од живих симбола актуелних опозиционих протеста. Он је истакао да било какво ново „разграничење" са Албанцима представљало „aнтицивилизaциjски пoтeз", претходно нагласивши да мисли да је нереалан виши степен повезивања целог Косова са остатком Србије од садашњег. Значи, Видојковић одбацује промену граница Косова али не стога што сматра да има смисла тежити његовој целовитој реинтеграцији у састав Србије. Напротив. Како каже оно је за нас баласт а њему лично много и не значи. Потом закључује: „ниje битнo Кoсoвo, битнo je штa смo ми нaпрaвили oд oстaткa oвe зeмљe".

ПРИТИСЦИ И МАНИПУЛАЦИЈЕ
То НАТО жели да чује. Србија се одриче Косова а онда Србија и Косово улазе у његове редове. Разуме се – уз убеђивање народа – да је до битно како бисмо од Србије направили бољу и срећнију земљу. Цинизам НАТО лобиста нема краја. Њих свакако има и у садашњој власти. Али још много више их има у опозицији. И то како оној кооперативној тако и радикално антивладиној, коју оличава Видојковић. Да у вези са тим сада не дужим, свима бих посаветовао да прочитају ако нису или се подсете материје ако јесу, сјајну књигу Николе Врзића: „Викиликс – тајне београдских депеша". Ту се, полазећи од америчких дипломатских извора, најбоље види шта лидери садашње опозиције а до 2012. године власти – од Вука Јеремића, преко Бориса Тадића и Борка Стефановића, до Драгана Ђиласа – стварно намеравају да раде са Косовом и НАТО. Прво им је, стиче се утисак, небитно док је друго оријентир њихове политике. Шта год сада демагошки тврдили, то су људи који су пребацили оперативну контролу над Косовом са УН на ЕУЛЕКС (где се Русија не пита) и призвали по нас јако лошу одлуку Међународног суда правде.

Садашња власт је крива јер није имала храбрости да направи дисконтинуитет у односу на њихову косовску и евроатлантску политику, иако и да је смела да то покуша, не би могла да исправи све њене негативне последице. Нажалост направила је и нове. Ипак, уз повлачење свих погрешних потеза у вези са Косовом и НАТО, није довела земљу до онога што су перјанице „жутог каретела" у вези са тиме обећали онима који су стајали иза постмодерне (петооктобарске) окупације Србије. Сада се од званичне Србије енергичније него икада после 2012. то тражи. Ради тога се суочава са много већим унутрашњим и спољним притисцима од оних са којима се раније сусретала. Зато су ту упорни протести (где уз део наглашено незадовољних патриота, ипак доминирају заточеници другосрбијанског духа) и „Фридом хаус", по руском примеру судећи (већ 2004. је та НВО активирана против Путина), весник предстојећег много потпунијег западног ангажовања против Вучића.

Упоредно, друга НАТО колона, она која за сада не напада власт већ изиграва тзв. конструктивну парламентарну опозицију, уноси забуну нападајући Русе да они, наводно, стоје иза борбене опозиције. Којешта! Види се добро чији су у питању како рукопис тако и наранџасто мастило. Заговарањем лажи да су они руски а не евроатлантски ради се много више против Вучића него Москве. Његовим присталицама се шаље порука да је изгубио подршку Русије, а многима од њих, уверен сам у то, она је значајнија од њега. Када би тако стварно било власт би се нашла у много већим тешкоћама него када је притиска Запад.

ПОСЛЕДИЦЕ ОКЛЕВАЊА
На званичном Београду је и због њега, и ради нас, да све то добро разуме и престане да игра разне немуште игре. Нема више времена за пасивно балансирање. Да би Србија стварно нешто могла да уради на начин да у вези са виталним националним интересима – од Косова до Републике Српске – нешто постигнемо себи у корист, морамо много више да се окрене сарадњи са Москвом и да престане да подилази Западу. Први корак у том правцу треба да буде поништавање пропалог Бриселског споразума и успостављање на северу Косова механизама које смо раније имали – мислим на добро организовану Цивилну заштиту која је и много више од онога што у класичном смислу подразумева – који гарантују његову одбрану.

Можда је Видојковић у праву када тврди да је „разграничење" неприхватљиво (иако ја лично сматрам да је оно прихватљиво ако је ограничено на Косово уз паралелно самоопредељење РС). Само је дотични господин свакако побркао правац па ствари треба поставити исправно. То значи да треба да се вратимо на стање када смо ефикасно контролисали оно што и овако, по свему судећи, максимално можемо да добијемо. Бесмислено је пристати на анулирање српске контроле над севером Косова да бисмо онда њега, као, добили за наше уступке на другим пољима (нпр. признање остатка Косова и препуштање дела централне Србије). Уместо тога треба што пре на Косову поново да чврсто стегнемо оно што можемо и чекамо боља времена која за нас могу да наступе само са даљим слабљењем параметара евроатлантске моћи. У противном, ако верујемо да ће нам их донети они који су у протеклим деценијама српски народ даровали само океаном зла, неспремно ћемо дочекати његову нову буру која ће нас и на спољњем и на унутрашњем плану дотући.

У том светлу да на крају наведем речи ирског политичара и нобеловца Шона Мекбрајда (1904-1988). Како је он без длаке на језику одавно рекао за специјалне службе наших западних „пријатеља" (а богами са њима су и те како повезане и разне НВО и медијске полуге моћи), то је „мафија која организује политичка убиства, изазива ратове у другим земљама, ствара формације састављене од плаћеника ради рушења законитих влада и настоји да дестабилише земље које јој нису по вољи". Ко то не разуме на основу нашег или украјинског искуства, дешавања у Венецуели и скоро јавних планова да се слично поткопа Иран, а није спреман да плати баш сваки рекет који та мафија очекује – слушаће олују и пре или касније осети њену разорну силу. Кључни проблеми Србије и српског народа долазе споља и то са Запада. Све друго – од регионалних до унутрашњих изазова – само су манифестације тога!

Извор Печат/vidovdan.org, 26. фебруар 2019.

 

Западна пропаганда о наводним масовним репресијама над Албанцима била пресудна у доношењу одлуке да се бомбардује СРЈ

nspm.rs

: Марија Захарова: Западна пропаганда о наводним масовним репресијама над Албанцима била пресудна у доношењу одлуке да се бомбардује СРЈ

:

2 minutes

---

петак, 01. март 2019.

 Москва -- Портпаролка МИП Русије Марија Захарова рекла је да је западна пропаганда била пресудна у доношењу одлуке да се СР Југославија бомбардује 1999. године.

Како је навела Захарова, у медијима се много месеци вртела хистерична кампања о наводним масовним репресијама над Албанцима, док се прећуткивало о терористичким активностима косовских бораца и њиховим злочинима, укључујући и киднаповање људи са циљем незаконите трговине органима, преноси Спутњик.

"Ниједан трилер не може да се упореди са ужасима који су се дешавали на тим просторима", истакла је портпаролка.

Захарова је рекла да је повод за бомбардовање било убиство цивила у Рачку, што су пренели сви могући западни медији и све структуре НАТО и ЕУ, иако се потом испоставило да то уопште нису били цивили, већ преобучени косовски борци.

"Резултат пропагандне кампање - оружана агресија против европске државе и фактичко отуђивање дела територије употребом војне силе. Управо је те 1999. године НАТО сахранио међународно право у Европи", нагласила је Захарова.

Након тих дешавања свака тврдња западних земаља да се негде користи пропаганда или не поштује слобода речи може се сматрати нескривеним лицемерјем, закључила је Захарова.

(Танјуг)